Moji amandmani 6. i 7. se odnose na istu stvar, samo jedan na univerzitet, a drugi na fakultete.
Naime, u članu 33. piše da univerzitet može ostvarivati sve vrste i nivoe studija, a u članu 34. opet jedna rečenica - fakultet ... akademija može ostvarivati i strukovne studijske programe. Moj amandman glasi: "Univerzitet može ostvarivati sve nivoe akademskih studija", isto tako i za fakultet.
Dakle, molim vas, ne treba univerzitet i fakultet da organizuju studije koje nisu akademske nego strukovne. To je snižavanje nivoa. Ne treba univerzitet da se bavi time. Univerzitet mora da razvija nauku i samo akademski sistem obrazovanja. Ovo da prepustimo visokim školama i akademijama, kako će se one zvati.
Neko je na Odboru izneo kao argument da možda viših škola nema dovoljno da obezbede u početku tu vrstu kadra, pa kao tehnički fakulteti da pomognu. Možemo da ukinemo sada pola viših škola, da ukine sutra ministar i da ih uopšte više nema, jer su neke od njih potpuno nepotrebne i slabe, a one koje valjaju i koje će ostati i dalje postaće trogodišnje. One će moći da stvore ovaj potrebni kadar koji ovde zovemo strukovnim studijama.
Nedopustivo je da se univerzitet bavi takvim stvarima. To je snižavanje nivoa, nema nikakve potrebe. Postoji takođe bojazan da će onda možda tehnički fakulteti imati manji broj studenata. I treba da imaju manji broj. Treba da dođu na univerzitet samo oni koji su vredni, sposobni, dovoljno osposobljeni da mogu da studiraju. O tome se radi.
Nema smisla da dozvolimo da se univerzitet i fakulteti bave strukovnim studijama. Nema potrebe, a izgledaće čudno. To će biti nekakvi paralelni kursevi. Na primer, upiše mašinski fakultet za akademske studije i upiše za strukovne studije, pa se to tamo izmeša, pa prosto drži čas ovamo, čas onamo, priča možda uvek istu priču, jer kao što je rekao jedan naš ugledni profesor, nažalost pokojni, kaže - profesori pričaju ono što znaju, nema veze koji je nivo.

Imali smo dva-tri mala fakulteta koji ne žele da imaju svoj subjektivitet, pravno lice itd. Žele da budu u sklopu tog univerziteta kao departmani, odseci, nazovite to kako hoćete. Mi bismo onemogućili takve situacije i zbog toga mislim da je neprihvatljiv taj amandman.
Ovim stanjem će zadržati svoje svojstvo pravnog lica. Moj amandman je o tome govorio i on je prihvaćen.
Ne možemo da onemogućimo ako se stvara novi univerzitet sa nekoliko malih fakulteta da ne može da se postupi prema ovom zakonu. To ne bi bilo zgodno.

Stvar je u tome što kolega Krasić suviše mnogo brine o tome šta će biti ako neko studira kod "Braće Karić". Kaže: ko će zapošljavati one koji diplomiraju na Univerzitetu "Braća Karić"? Ako ih niko ne zapošljava, onda neće tamo ni da studiraju. To je rizik. Ko studenta tera da se upisuje na Univerzitet "Braća Karić"? Ako  sa tog fakulteta privreda ne zapošljava diplomirane ljude, fakultet će izgubiti svaki rejting i više se niko neće upisivati.
Niti država u Americi vodi računa da li je neko završio privatni fakultet. Zna se, ako je završio MIT (Massachusetts Institute of Technology), Perdju, Berkli itd. sva su mu vrata otvorena. Ima u Americi stotinu državnih i privatnih univerziteta sa kojih se teško zaposliti. Zato oni i biraju gde će studirati.
Neka i naša omladina bira gde će se upisati. Uostalom, ne verujem da će bilo koja banka uopšte dati garanciju. Na kraju krajeva, kad se neko upiše na fakultet on zasniva jedan obligacioni odnos, pa fakultet neka brine šta će da radi sa njim ako dođe do ukidanja. Ta briga gde će da radi, to je rizik onoga ko je birao gde će da studira.

Gospodine Krasiću, vi u rektoru vidite nekakvog boga. Nije to tako. On među profesorima ima malo bolju poziciju i do sada, ako niste znali, univerzitet je davao konačnu reč o izboru nastavnika. Postojale su na univerzitetu komisije za razne naučne oblasti.
Bio sam i sam dve godine u komisiji za prirodno-matematičke nauke. Tamo dolaze referati o kandidatima i odluke veća fakulteta, i ta komisija potvrđuje. Kada ta komisija svoj stav vrati fakultetu, onda je izvršen izbor. Nije tačno da se sve daje rektoru. Nemojte da pričate 15 minuta, nema potrebe. Gledajte kako ja pričam o amandmanu po dva-tri minuta i dosta.

Kolega Arsiću, niste potpuno u pravu. Zaboravljete činjenicu ko čini Savet univerziteta. Tamo sede predstavnici fakulteta i oni se dogovaraju ko će koliko da plaća.

Šteta je što imate tako loše mišljenje o ljudima koji rade na univerzitetu.

Odmah da vam kažem da je amandman vrlo delikatan. Dosta sam se kolebao da li da ga uopšte podnesem. U prvoj verziji njega nije bilo među mojim amandmanima, ali kada sam obavio konsultacije sa nekim kolegama ipak sam se odlučio da ovakav amandman napišem.
A evo o čemu se radi.
Predlažem da se posle stava 5. doda novi stav koji glasi: "Nastavnici sa državnih visokoškolskih ustanova ne mogu raditi na privatnim visokoškolskim ustanovama". Ovo će jako da odjekne i pozitivno i negativno na univerzitetu. Većina profesora će ovo pozdraviti. To su oni koji se stalno bave naukom, naučnim podmlatkom, istraživanjima, koji rade sa studentima i nigde ne rade honorarno, pogotovo ne na privatnim univerzitetima.
Jedan manji deo će biti protiv ovog amandmana. Znam slučajeve gde neko predaje na pet privatnih fakulteta. Kada se to dozvoli, privatni fakulteti imaju jednu vrlo jeftinu radnu snagu, daju nešto malo honorara, a ne plaćaju nikakve doprinose za te ljude koje angažuju. Tako privatni fakulteti od toga imaju velike koristi, a ne trude se sami da obezbede sebi stalan nastavnički kadar.
Ministar mi je skrenuo pažnju, kada smo razgovarali i prvi i drugi put na Odboru, da bi se možda ovome suprotstavio ministar za rad i socijalna pitanja. Ipak sam se odlučio da ne povučem amandman, nego da ostavim vama da odlučite konačno o tome da li će on ući u zakon ili neće. Prepuštam to vama, a ako posle neki fakultet ili grupa ljudi potraži da se ispita ustavnost ovoga, i ako Ustavni sud kaže da je to neustavno, onda molim lepo. Ali, za sada, ostajem pri ovom amandmanu.

Ako neko počne da pravi univerzitetsku karijeru, od asistenta pripravnika pa nadalje, mi mu tražimo da ima prosečnu ocenu najmanje 8.
Ali bi bilo vrlo smešno da pišemo referat o nekome da treba da bude redovni profesor, da mu se ocenjuje njegov naučni rad i doprinos nauci i da se kaže da je završio fakultet sa prosečnom ocenom 8. To bi bilo zaista smešno.
Najčešće su ti ljudi završili fakultete sa visokim prosekom. Mislim da znam samo jedan slučaj da je neko postao docent, a da je za vreme studija imao ocenu manju od 8.

Vi izgleda ne znate, kolega Krasiću, da kada neko doktorira u inostranstvu vrši se nostrifikacija diplome. Određuje se stručna komisija za nostrifikaciju diplome, pa ako je tamo ta njegova doktorska diploma slaba, neće biti nostrifikovana i on ne može da konkuriše za zvanje. Znam da mogu tamo da se dobiju doktorske diplome nižeg ranga.
Konkretan primer: moj student koji je kod mene magistrirao, doktorirao je na nekom univerzitetu u Engleskoj. Ali, taj fakultet iako, postoji 20 godina, nema pravo na kraljičin pečat na doktoratima. On je došao u Beograd i rekao je ovako - ovde sam diplomirao pa hoću da doktoriram i, znajući da ta diploma doktorska nije ekvivalentna našoj diplomi, nije je ni podnosio na nostrifikaciju.
Na kraju da vam citiram ponovo ovo što sam rekao da mnogo govorite. Kao i svi vi, uostalom, koji sedite ovde i svi drugi, pročitao sam mnogo štošta u životu, a izdvojio sam četiri stvari kao najpametnije koje sam pročitao. Jedna od tih je moto koji je uzeo poznati austrijski filozof Vitgenštajn za jednu svoju knjigu: "Što ne možeš reći kratko, bolje i ne govori".

Evo o čemu se radi. Ovo zvanje najčešće se pojavljuje u Americi, a u Evropi ređe; možda, verovatno da ima. To je jedno počasno zvanje koje ne znači nešto mnogo osim jedne počasti nekom redovnom profesoru koji je otišao u penziju, a doprineo je mnogo razvoju nauke, pa je za njega ta počast.
Ako se uopšte htelo ovo da ostavi, dosta je bio samo prvi stav, a ovaj drugi, govori se o mogućnosti da taj može da radi još uvek nešto, regulisano je u članu 78, naročito u mom amandmanu na taj član koji to potpuno reguliše.
Odmah da vam kažem, neću biti nesrećan ako se ovaj amandman ne usvoji, daleko od toga, ali mislim da nema potrebe. Jer za penzionisanog profesora je ovamo u članu 68. sve regulisano što se tiče njihovog angažovanja i posle penzionisanja.
Isto tako, imam primedbu na ovo, nije zgodno stavljati procente – 3%. Šta ako ima više profesora koje treba proglasiti za profesore emerituse i zašto samo za one koji će biti penzionisani kada stupi na ovaj zakon na snagu, zašto ne može da bude neko proglašen za profesora emeritusa koji je već u penziji, tako da sve u svemu bolje da ovaj amandman prihvatimo.

Da se ne bih ponovo javljao, govoriću odmah o članu 71. i članu 72. jer se odnose na iste stvari.
Tu se konačno spominje ona famozna prosečna ocena osam, a čak kod asistenta se predviđa da je završio magistraturu. Kod nas se po poslednjem zakonu ne može neko upisati ako nije imao ocenu najmanje osam u toku studija. Znači, to je a priori ispunjeno, jer je mogao da upiše magistarske studije samo sa prosekom osam tokom redovnih studija.
Molim vas, koga interesuje da obrati pažnju, neću dugo da govorim o ova dva amandmana. Umesto da saradnik u nastavi bude zaposlen samo godinu dana, pa još godinu, predlažem dve plus dve, a za asistenta predlažem četiri plus četiri. Jer mu date malu plate, nema nikakvu sigurnost, može da mu se kaže posle godinu dana: hvala lepo, doviđenja, niste nam više potrebni. A on treba da upiše doktorske studije, da polaže ispit i da se usavršava; i još mala plata i još nesiguran u tom radnom odnosu.
Zato predlažem kod saradnika dve plus dve godine, a kod asistenta četiri plus četiri godine. Mislim da će ovo ako ostane ovako u zakonu prilično ugroziti stvaranje naučnog podmlatka na univerzitetu, a to je veoma opasno.

Ovaj amandman je izuzetno važan. On rešava jedno krupno pitanje na univerzitetima i nemojte mi zameriti ako utrošim neki minut više nego što je inače moja praksa.
Skrenuo bih vam pažnju na ispravku koja je jutros podeljenja jer su se u amandmanu potkrale neke štamparske greške. O čemu se radi?
Ovde stoji u zakonu stav 1: "Nastavniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj je navršio 65 godina života." A ovo dalje sam ja izmenio. Dovoljno je da se kaže samo to, jer takav sigurno ima bar 15 godina staža.
Međutim, protiv sam drugog stava, gde lepo stoji: "Nastavniku iz stava 1. ovog člana može biti produžen radni odnos do dve školske godine, pod uslovima i na način predviđen statutom itd." Šta znači to pod uslovima?
Jedan jedini je uslov da se kaže kako su ti nastavnici potrebni još uvek fakultetu. Istini za volju, neki nisu bili potrebni ni kada su bili mlađi, a sada odjedanput postaće strašno potrebni. To je automatski produžavanje radnog odnosa za dve godine.
Moram da vam kažem, to sam izjavio juče na Odboru, što se mene lično tiče ovaj amandman postaje istorijski, jer u svim zakonima koje smo donosili o univerzitetu stajala je ta mogućnost produženja, ako je potreban. Uvek sam podnosio amandman. On je odbijan. I prošli put ga je odbila Vlada, u kojoj je ministar bio gospodin Gašo Knežević, ali su ga poslanici prihvatili. Glasali su za moj amandman. Kada sam sreo Gašu rekao mi je - ubiće te ovi sa univerziteta, ali ništa se nije dogodilo. Jedan me je kolega pitao, da li sam morao da podnesem baš takav amandman.
Dakle, nema produžavanja posle 65. godine. Ako je slučajno neko rođen 1. oktobra ili iza 1. oktobra, on radi još cele te godine. Isto tako, definiše se šta može da radi penzionisani profesor - sve, ako je potrebno i ako ume da radi. Dakle, može da radi sve samo ne drži predavanja redovnim studentima.
Može da predaje na postdiplomskim studijama, može da bude u komisijama za doktorate i magistrature, može da bude u komisiji za izbor nastavnika, može da se bavi istraživanjima, ako fakultet ima projekte iz privrede ili iz Ministarstva za nauku i ekologiju, ako zna to da radi - sve to može, samo ne drži predavanja redovnim studentima.
To znatno doprinosi podmlađivanju nastavnog kadra. Zašto bi neko sedeo dve godine i zauzimao mesto redovnog profesora a da neko mlađi ne može da se pomeri, da od asistenta postane docent ili, ako je više kvalifikovan, da postane vanredni ili redovni profesor. Prema tome i to pitanje se rešava.
Odmah da vam kažem, a ne smem o tome da govorim javno, jer sam obećao da ću biti diskretan, ali uživam podršku ljudi koji rukovode visokoškolskim ustanovama. Mi im rešavamo veliku brigu, jer neće moći da se odupru, biće strašan pritisak. Ko će od dekana reći, profesor Simonović je potreban, neka radi još dve godine, a profesor Živković nije, njega ćemo da penzionišemo? Nema takvog dekana koji može da se odupre tome.
To sam govorio i u ranijim sazivima - da stavimo u zakon da profesor univerziteta ide u penziju kada napuni 67 godina, ali onda je to jednako za sve, a ne ovako da zavisi od dobre volje dekana ili veća da li će nekome da produži ili neće radni odnos. To se tako ne može rešavati.
Pošto je taj moj amandman bio prihvaćen prošli put, to je ušlo u zakon, ništa se loše nije dogodilo na univerzitetu. Profesori koji su penzionisani, a umeli su da rade i bili su potrebni da obave još neke poslove sem nastave, oni su to radili. Odmah da vam kažem, angažovanje penzionisanih profesora nije tako masovno nego samo oni koji su zaista potrebni da još nešto urade.
Na kraju krajeva, ima profesora koji nisu držali poslediplomsku nastavu ni kada su bili mlađi, jednostavno nisu se bavili tom vrstom nastave.
Upućujem vas na taj amandman i molim da ga pažljivo proučite. Zaista, veoma mi je stalo, moram to otvoreno da priznam, da ovaj amandman prođe. Prepuštam njegovu sudbinu vama.

Dame i gospodo narodni poslanici, zabeležio sam nekoliko tačaka o kojim želim da kažem nešto, ali verovatno ću neke izostaviti zbog kratkoće vremena. Uostalom, imam i amandmane, pa će biti prilike da nešto više kažem kada se bude pričalo o amandmanima.
Vi svi znate da sam ovde dugo poslanik, za to vreme je doneto nekoliko zakona o visokom školstvu. Ranije su bili odvojeni, posebno za više škole, a posebno za univerzitete. Ovo je prvi put da se donosi jedinstven zakon za visoko školstvo.
Žao mi je što se nikada u Skupštini nije povela prava parlamentarna debata o sistemu obrazovanja kod nas. Iako je bilo u svakom sazivu profesora univerziteta među poslanicima, da li nije bio dovoljan broj da se stvori ono što fizičari zovu kritična masa ili što nije bilo dovoljno zalaganja u strankama, to sada treba da se tumači ovako ili onako, ali prave rasprave iz koje bi proizašli zadaci Vladi nije bilo u ovom parlamentu.
Pre svega, mislim tu na ono što se često zvalo reorganizacija, racionalizacija, ali to je osetljiva tema i nijedna vlada nije htela ozbiljno da uđe u te probleme. Kada govorim o racionalizaciji, ne mislim da treba ukidati neke fakultete, mada tu mogu odmah da dam primere bar dva fakulteta u Beogradu koje treba ukinuti jer su nepotrebni, odseka na nekim fakultetima ili nekih katedri, ali ne mislim samo na to.
Ako postoje naučne oblasti koje se ne izučavaju ni na jednom fakultetu kod nas, onda treba formirati katedru tamo gde može biti mesta ili odsek ili čak novi fakultet. Dakle, kada kažem racionalizacija, ne mislim samo na ukidanje, mogu da se osnivaju i novi fakulteti, ako to zahteva savremeni naučni razvoj i ako postoje tako važne naučne oblasti koje se kod nas nigde sistematski ne izučavaju.
Kažem, o tome nije bilo prave polemike i nijedna vlada nije htela da uđe u taj proces vrlo ozbiljno. Treba da vidimo da li su nama potrebni toliki mašinski fakulteti, mislim na Srbiju, da li nam je potrebno pet univerziteta, da li može ova zemlja to da izdrži finansijski i da li je zaista potrebno; da li je potrebno toliko studenata za akademske studije ili može da bude malo manji broj ako zaoštrimo kriterijume za upis.
O čemu se radi? Ima pravo svako na obrazovanje u našoj zemlji, to je jasno i to tako treba da bude. Ali, molim vas, država je obavezna da svima, dakle svoj deci kada krenu u osnovne škole, pruži jednake šanse, a posle toga ko dokle stigne u tom obrazovanju; da li hoće da uči, da li je sposoban da uči i tako dalje.
To vam je otprilike ovako, imate jednu peskovitu zemlju i gore uđe čitava reka u tu zemlju, to su svi oni osnovci kojih ima na stotine hiljada, a onda srednjoškolaca ima sve manje, studenata još manje, doktora nauka još manje, akademika još manje i na kraju dole je tek malo vlažno, na kraju te peskovite zemlje. U toj peskovitoj zemlji svako se obrazuje onoliko koliko može, jer neko ne želi da uči dalje od nekog nivoa, neko nije sposoban, to treba otvoreno reći, jer nije lako završiti fakultet, to je težak posao.
Dakle, to govorim za bilo koji fakultet, zahteva SE veliki napor, ali kada neko završi fakultet i dobije diplomu, on stiče određeni status u društvu. Neko može da kaže, ma kakav status, ali popraviće se prilike kod nas i fakultet će vredeti jednog dana. To je ono o čemu država mora da brine, da stavi sve koji se obrazuju u jednaku poziciju na startu, a onda ko dokle stigne.
Razume se da je sada ova vlada učinila prvi ozbiljan pokušaj da se zavede red u visokom obrazovanju i u tom smislu ovaj zakon ima čitav niz prednosti, radi čega on treba da bude usvojen u ovom parlamentu, iako će verovatno zbog nekih rešenja doživeti vrlo brzo neke izmene i dopune, što takođe nije nešto što nije poznato.
Biće problema, recimo, kod ovog školovanja 3+2. Sinoć sam malo govorio o tome na Odboru za prosvetu, jer imamo fakultete koji traju po četiri godine, to su pravni, ekonomski, to su svi oni nastavnički fakulteti za biologiju, fiziku, hemiju itd. Ako mi kažemo 3+2, onda automatski produžavamo studije za one koji žele da uče još dve godine.
Da li će neko ko bude završio matematiku prvi deo, dakle prvi deo kažem opet, da bude profesor u srednjoj školi? To mora da se reši, da li on stiče ta prava da bude profesor u toj školi ili ne, jer možda može da bude samo u osnovnoj školi. Da li pravnik koji završi prve tri godine može da bude sudija? Da li mora da ide još dve godine da uči? To ovde nije dovoljno raspravljeno i o tim zvanjima koja će se sticati posle tri ili dve godine naknadno, predložio sam amandmanom da se to naknadno reši, dakle, koja će zvanja imati studenti kada završe prve tri godine, druge dve itd, ali videćemo o tome. Neću ništa više o tome.
Postoji Bolonjska deklaracija, to je zapisano u ovim papirima, o tome je bilo dosta reči i zaista nema potrebe da tu nešto ponavljam.
Što se tiče reforme univerzitetske nastave, da se dobro razumemo, molim vas, nikakav zakon ne može da reformiše univerzitetsku nastavu. To zavisi od profesora. Oni profesori koji su zaista pravi univerzitetski profesori, koji se zaista aktivno bave svojom naukom, oni vrše reformu stalno, izbacuju iz svog sadržaja sve ono što je zastarelo, ubacuju nove stvari i nove metode, nove formule i nove principe.
Vrlo je važno i tu treba obratiti pažnju, mislim na kriterijum izbora nastavnika, jer nema univerzitetske nastave bez nauke, i zato se zovu naučno-nastavna veća, a ne nastavno-naučna. Nauka je pod brojem jedan, a nastava je pod brojem dva.
O tome treba voditi računa, jer mora se razvijati nauka na univerzitetu, njoj je tamo i mesto, a kao što se zna, nema naučnika bez učenika, a učenici su na univerzitetu.
Isto se tako mnogo govorilo o autonomiji. Molim vas, da razjasnimo neke zablude, šta je suština autonomije univerziteta? To je da je univerzitetski nastavnik slobodan u izlaganju svoje nauke i u izboru naučne oblasti kojom će se baviti, pod uslovom da ne širi na predavanjima versku i nacionalnu mržnju, retrogradne ideje i tako dalje. To je suština autonomije.
Upravljački deo nije suština autonomije, iako ona postoji kod nas. Mi biramo sami dekane, rektore itd. i država se u to ne meša. Ali, imate vi zemlje kao što je Francuska, gde rektora i dekana određuje vlada. Kada je ovde pre jedno 15 godina bila jedna gospođa iz Pariza, rektor pariskog univerziteta, pa je jedan razgovor sa njom objavljen u "Politici", ona je rekla: mene može svakog dana da smeni vlada ako ne radim dobro. Po nekoj staroj tradiciji, čak i kada se izabere profesor univerziteta u najviše zvanje (redovni profesor), rešenje o tome potpiše predsednik republike, da bi se tom zvanju pridao značaj koji to zvanje zaslužuje u društvu.
Upravljačka funkcija; ne može država da daje pare, a da ne pita šta se sa tim parama radi. Mora da vodi računa o tome.
Sad još nešto je ovde važno, a to je kontrolisano studiranje, to je predviđeno ovim zakonom i to je jako dobro, mora iz naše univerzitetske prakse da nestane pojam apsolvent.
Mora student kada se upiše ove jeseni na fakultet, ili je već upisan, ako fakultet traje toliko i toliko godina, da zna tačno dan kada će dobiti diplomu na kraju svojih studija, a ne da, kako reče koleginica, upiše petu godinu, ima ne znam još koliko ispita iz treće godine, pa onda izigrava apsolventa na fakultetu nekoliko godina U najboljim godinama, 22, 23 godine, kada najviše može da stvara, izigrava apsolventa. To je psihološki štetno za te mlade ljude, pogubno. Moraju što pre da završe školu i što pre da idu na posao, ko već gde bude mogao da radi itd.
To sada mnogo više traži angažovanja i od profesora i od asistenata da se bave studentima više, da kontrolišu njihov rad u toku godine, da oni stiču dobar broj poena za ispit u toku godine, na kraju da bude možda 20% od ispita kao završni neki deo itd. Negde će možda biti manjak nastavnika, jer ne možete da stavite nastavniku ne znam koliko studenata, a on da sprovodi kontrolu kako oni savlađuju gradivo u toku godine.
Sada se dosta govorilo o integrisanom univerzitetu. Nije to baš nova ideja. Bilo je kod nas i ovde u Beogradu priče o tome, ako se recimo izučava matematika na mnogim fakultetima, recimo na svim tehničkim fakultetima ima matematika 1, 2, 3, 4 itd, zar ne bi moglo da se to sve sluša na matematičkom fakultetu i da mi nemamo na tehničkim fakultetima katedre za matematiku ili fiziku itd.
To bi moglo da bude kada bi univerzitet bio mnogo manji, kada bi to bili departmani, pa Mašinski fakultet ima recimo 100 studenata, ali ako ima recimo 700, gde će oni slušati nastavu, pa drugih 700, to je neizvodljivo, jer je Beogradski univerzitet glomazan. Suviše je velik.
Ubeđen sam da će Univerzitet u Beogradu, zbog te integrisanosti koja se ovde traži, biti uskoro podeljen bar u tri univerziteta, ali to nije tako strašno. Imam informaciju od pre 15-20 godina. Tokio je imao tada 95 univerziteta. Nije Tokio 95 puta veći od Beograda. To su bili neki mali univerziteti privatni, neki državni, nekoliko većih itd, ali skoro 100. Prema tome, neće biti nikakva tragedija ako se univerzitet podeli na više univerziteta.
Konačno, mi smo imali u jednom periodu, neki se verovatno i sećaju, Tehničku visoku školu koja obuhvata tehničke fakultete, imali smo Medicinsku visoku školu koja obuhvata medicinu, farmaciju, veterinu i stomatologiju. To je trajalo nekoliko godina, pa je opet ukinuto, sve je stavljeno pod univerzitet. Ali, za tako veliki univerzitet ova integracija će ići vrlo teško ili je skoro praktično neizvodljiva.
Znam da ima recimo u Italiji univerziteta sa departmanima za razne naučne oblasti, pa slušaju matematiku svi na jednom mestu, slušaju hemiju svi na jednom mestu itd. Ali, za Beogradski univerzitet, koji je ogroman, to jednostavno neće biti moguće. Neka se na tome zaustavim, a biće prilike kada bude govora o amandmanima da još ponešto kažem o zakonu.

Dame i gospodo narodni poslanici, razlog zbog koga se uključujem u ovu raspravu jeste to što sam prisustvovao sednicama Odbora za pravosuđe i upravu, ovih poslednjih nekoliko puta, iako nisam član tog odbora, i zapazio sam neke stvari o kojima želim ovde da se izjasnim.
Prvo sam primetio da mnogi predlozi koje smo dobili od Visokog saveta pravosuđa nisu dobili podršku u Odboru za pravosuđe. Evo, ovde imam neke sa sednice koja je održana 11. februara i 4. marta; recimo, 11 kandidata za opštinske sudove u Beogradu nije dobilo podršku. Pre toga je Odbor doneo odluku da sve predloge za sudije opštinskih sudova u Beogradu vrati Visokom savetu pravosuđa, da bi oni napisali opširnije komentare i predloge - zašto baš te ljude predlažu. To je jedna pojava koja me je veoma iznenadila.
Sada bih vam skrenuo pažnju na nešto što možda izgleda naivno, ali u stvari iznosim svoj stav o tome. Zamišljam da kada je neko stigao do toga da bude sudija Vrhovnog suda, ili sudija Ustavnog suda, dakle da dobije najviše sudsko zvanje, kakve kvalitete ti ljudi moraju da imaju. A, pošto su u Visokom savetu pravosuđa uglavnom sudije Vrhovnog suda, Ustavnog suda i Advokatske komore, onda po mom shvatanju to pre svega moraju da budu ljudi koji su visoko stručni, koji se pravnom naukom bave ne samo stručno, nego i naučno, koji pišu naučne rasprave, komentare zakona, udžbenike itd. To je, dakle, jedna moja pretpostavka.
Druga pretpostavka je da su to ljudi izuzetno visokog morala, da će oni stvarno da procene objektivno koji su kandidati najbolji i da će da nam upute takve predloge. U tom slučaju, kada bi te dve pretpostavke bile ispunjene, kao poslanik koji se ne bavi mnogo time šta se dešava u sudstvu, vrlo bih lako pritisnuo zeleni taster na mom poslaničkom mestu, jer bih imao visoko poverenje u Visoki savet pravosuđa.
Ako mi poslanici posumnjamo u to da ta dva kriterijuma nisu ispunjena, bogami to neće valjati za naše sudstvo. Neće valjati. Sada konkretno ne sumnjam ni u koga od članova Visokog saveta pravosuđa, već govorim u principu o tome kako zamišljam ljude koji imaju tako visoke sudijske funkcije. Samo to.
Doduše, i istini za volju, verovatno da i neki od poslanika rade jednu pogrešnu stvar, a to je da daju ili ne daju podršku nekim kandidatima prema tome da li su ti kandidati bliski ili nisu bliski nekoj političkoj stranci, što je apsolutno nedopustivo po mom shvatanju. Ko može i treba da bude sudija, tu ne sme da bude nikakve politike i nikakve veze ni sa kakvim strankama.
Dalje, zabeležio sam da su neki prethodni govornici spomenuli pojavu koja se zove nepotizam. Znamo mi da postoje porodice u Srbiji, i ne samo u Srbiji, koje su u nekoliko generacija imale pravnike, inženjere, lekare, i to je sasvim normalno. O nepotizmu se pisalo i po novinama, da li je neko nečija snaja, ćerka, zet i slično nekome ko je sudija Vrhovnog suda ili nekog drugog suda. Meni ne bi smetalo da bude izabran neko za sudiju ako mu je otac ili majka, recimo, član Vrhovnog suda ili Ustavnog suda Srbije. Smetalo bi mi, što je i nedopustivo, ako bi takav kandidat bio predložen a da je bilo boljih kandidata, koji nemaju rođake u visokim sudskim institucijama.
Govorilo se o nepotizmu i na Univerzitetu, a bilo je i na mom fakultetu slučajeva da je, recimo, otac profesor, a mi izaberemo njegovog sina za asistenta - pripravnika, ili ćerku, i on počne da pravi univerzitetsku karijeru; ali smo se trudili da se ne ogrešimo i da to stvarno bude najbolji kandidat na tom konkursu, odnosno da se ne ogrešimo time što nećemo izabrati nekog boljeg od onoga čiji je otac na našem fakultetu.
To isto važi i za sudstvo. Ne smeta mi, ponavljam jer je vrlo važno, što će neki mladić ili devojka biti izabran za sudiju iako ima rođake u tim institucijama, ali ne sme Visoki savet za pravosuđe da dozvoli da bude predložen neko ko je manje kvalifikovan samo zato što ima neke rođačke veze, a da ne bude izabran neko ko je boljih kvalifikacija.
Obrazloženja koja sam video oko ovih izbora sudija su zaista bila vrlo skučena i onda često poslanici ne mogu da odluče da li da podrže predloge ili ne. Obrazloženja koja dobijemo od Visokog saveta pravosuđa moraju da budu kompletnija.
Evo, recimo, ovde imam slučaj, čoveka uopšte ne poznajem, prvi put čujem za njega, da je na primer Dragan Skoko predložen za sudiju Vrhovnog suda Srbije i da nije dobio podršku na našem odboru. Zamislite, kandidujete čoveka za tako visoku sudijsku funkciju i on ne dobije podršku Odbora. O čemu se radi? Da li on zaista nije zreo za tu funkciju, i to je onda u redu; ili Visoki savet pravosuđa nije dao dovoljno dobro obrazloženje da ubedi nas poslanike da glasamo za njega; ili je nešto treće posredi, a to je da se možda nekim poslanicima on ne sviđa iz nekih političkih razloga.
Šta god da je od toga nije dobro. Ali, takođe nije dobro da kandidat za tako visoku funkciju ne prođe zbog toga što možda Visoki savet pravosuđa nije dao dovoljno jako obrazloženje da bismo mi mogli da pritisnemo zeleni taster na našem poslaničkom mestu.
Evo, to su moje opšte napomene o tome kako biramo sudije, odnosno kako se ponaša Visoki savet pravosuđa. Bilo je ovde govora i o tome da bi možda trebalo izbor sudija da se nešto izmeni. Na primer, zašto mi ne bismo pozvali te kandidate, hoćemo da izaberemo nekoga za sudiju Vrhovnog suda ili za sudiju Ustavnog suda, za te dve najviše sudske institucije, zašto ne bi ti kandidati došli na sednicu Odbora za pravosuđe, da ih mi tu malo "preslišamo", da razgovaramo sa njima. Znate, to je praksa koju, recimo, imate u SAD-u, kada se bira sudija Vrhovnog suda Amerike, on dođe u resorni odbor Kongresa i tu ga dobro ispreslišavaju.
Uzeću jedan vrlo interesantan primer - šta se jedanput dogodilo kada se birao sudija Vrhovnog suda Amerike. Prvo se traži da on odboru u Kongresu podnese detaljnu biografiju, onda to kongresmeni pročitaju i pozovu ga na razgovor. Kada je jedan takav kandidat prispeo tamo, jedan ga je kongresmen pitao - gospodine, ima li u vašem životu nešto što niste naveli u vašoj biografiji. On ne zna šta da kaže, delikatno je pitanje. Da li da kaže, ili da prećuti, i na kraju se odluči i kaže - ima. Kaže - kao student, na jednom sam žuru probao malo droge, prvi i poslednji put u životu. On nije izabran za sudiju. Ne zato što je probao jedanput u životu malo droge, nego zato što to nije napisao u svojoj biografiji. Zahvaljujem se, toliko.

Prvi put da ja tražim da govorim povodom Poslovnika, jer ja to ne radim. Kada bih ja imao neku moć, ja bih dao predsedniku sva ovlašćenja da ukine sve replike i sve povrede Poslovnika, a naročito povrede Poslovnika koje nikada nisu opravdane, nego samo da se dođe na ovo mesto. Hoću da budem potpuno precizan. Kada sam govorio o nepotizmu, nisam želeo da budem suviše opširan, ja sam podrazumevao svaki vid nepotizma, ne samo kada su u pitanju deca, nego i kumovi itd. I tu sam bio potpuno jasan.