Prihvatamo amandman Odbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da pre nego što pređem na objašnjenja pojedinih odredaba ovog zakona kažem par reči i o razlozima za donošenje novog zakona i o sistemu socijalne zaštite koji je do sada funkcionisao, s obzirom na to da mi i dan-danas primenjujemo Zakon o socijalnoj zaštiti koji je donet još 1991. godine, da je taj zakon pretrpeo jedanaest amandmanskih izmena i da je, uprkos svim tim navedenim izmenama, ovaj zakon postao, nažalost, kočnica u daljim reformama u ovoj oblasti. Naime, on ne prepoznaje jedan broj usluga koje su se u međuvremenu razvile u Srbiji. Ovaj stari zakon nosi sva obeležja rešavanja socijalnih problema u socijalističkim zemljama, ne obezbeđuje dovoljnu zaštitu najsiromašnijih građana i oslanja se na ustanove socijalne zaštite kao jedini organizovani oblik u sistemu socijalne zaštite. Takođe, sistem regulatornih mehanizama u aktuelnom zakonu je zastareo i oslanja se na mali broj instrumenata, koji nemaju kapacitet za očuvanje i unapređenje socijalne zaštite u Srbiji.
Kao posledicu takvih zakonskih rešenja mi smo zatekli predimenzionirani sistem institucija za smeštaj, pre svega, dece i osoba sa invaliditetom. Ilustrativan je u tom pogledu primer ustanova za smeštaj dece i odraslih sa smetnjama u razvoju, koje su uglavnom osnivane u manjim mestima, čak i u selima, daleko od komunikacija i većih gradova, a takve su ustanove, recimo: Kulina, Stari Lec, Stamnica, Stara Moravica i sl.
Ovakva praksa, koja je ove korisnike činila skoro nevidljivim široj javnosti, počivala je na tada uvreženom stavu da ova lica treba skrivati od očiju javnosti, bilo kada je reč o porodici, a nažalost, i državi. Takva pedesetogodišnja tradicija stvorila je prekomerno velike institucije, sa nekoliko stotina, pa do hiljadu korisnika, u kojim su bila smeštena deca sa odraslima, osobe sa invaliditetom i psihijatrijski bolesnici zajedno. Ovakva situacija nametnula je potpuno nov zaokret u sistemu socijalne zaštite i usmeravanje na razvoj usluga i servisa koji obezbeđuju rešavanje socijalnih problema u prirodnom okruženju.
Nakon promena 2000. godine započeti su prvi koraci reforme socijalne zaštite u Srbiji, najpre kroz projektne aktivnosti koje su bile podržane dodatnim budžetskim, ali u velikoj meri i donatorskim sredstvima, da bi stečena iskustva bila pretočena u Strategiju razvoja socijalne zaštite, koja je doneta 2005. godine. Ovaj dokument je, zapravo, bio putokaz za dalju reformu sistema socijalne zaštite i proveru reformskih pravaca.
Paralelno sa ovim aktivnostima na reformi socijalne zaštite, mnoge organizacije civilnog društva takođe su pokretale inicijative i radile na uspostavljanju novih usluga u sistemu socijalne zaštite, posebno u oblasti inkluzije i zaštite osoba sa invaliditetom, usluga za starije sugrađane, sprečavanju porodičnog nasilja i sl.
Pristup kojeg smo se držali – da u praksi stičemo iskustva i proverimo sve moguće pravce razvoja sistema socijalne zaštite pre nego što ih pretočimo u zakonska rešenja – pokazao se ispravnim. Mnoge zemlje u okruženju krenule su u reformu donevši prvo nove zakone o socijalnoj zaštiti.
Međutim, to je stvorilo veliki broj teškoća u funkcionisanju sistema, jer su zakoni sadržali rešenja za čiju primenu nisu bili stvoreni odgovarajući preduslovi. U tom pogledu treba navesti primere Rumunije, Bugarske, Hrvatske, koje su prvo donele zakone, da bi te zakone morale da menjaju jer su se neka rešenja, pre svega o decentralizaciji, pokazala u praksi prilično problematičnim.
Imajući u vidu ova iskustva, dakle i pozitivna i negativna, i naša i zemalja u okruženju, zakon o socijalnoj zaštiti koji je danas pred vama predstavlja finalizaciju jedne etape reforme sistema socijalne zaštite u Srbiji. Ovaj zakon je zasnovan na velikom broju u praksi testiranih rešenja i smatramo da su danas stvoreni uslovi i obezbeđena sredstva za potpuniju, bolju i adekvatniju socijalnu zaštitu.
Takođe, treba imati u vidu i vreme kada se ovaj zakon donosi, dakle, u uslovima velike ekonomske krize koja je pogodila i Srbiju, koja je imala stravične, kako ekonomske tako i socijalne posledice. Naime, posle značajnog pada stope siromaštva do 2008. godine, kada je više nego prepolovljena u odnosu na 2000. godinu, krajem 2008. godine počinje se osećati uticaj svetske ekonomske krize, a 2009. i 2010. godine dolazi do porasta stope siromaštva. U poslednje dve godine broj apsolutno siromašnih se povećao na oko 130.000.
Prema podacima Svetske banke, Srbija spada u zemlje sa visokom stopom siromaštva, zajedno sa BiH, Bugarskom, Makedonijom i Crnom Gorom, a u nešto povoljnijem je položaju u odnosu na Rumuniju i Albaniju, koje imaju izrazito visoku stopu siromaštva.
Tekst zakona koji je danas pred vama predstavlja rezultat svih stečenih iskustava, provera i deo je reforme sistema socijalne zaštite u Srbiji koja je započeta još 2001. godine, ali i pokušaj da se pronađu najbolja rešenja za zaštitu najugroženijih građana u Srbiji i da se po rešenjima za zaštitu najsiromašnijih i posebno ugroženih stanovnika približimo zemljama Evropske unije.
Načela na kojima novi zakon počiva su u skladu sa međunarodno prihvaćenim standardima, a odnose se na poštovanje najboljeg interesa korisnika, njegovu aktivnu ulogu u definisanju i izboru usluga, razvoj usluga na lokalnom nivou i rešavanje problema građana u najmanje restriktivnom okruženju i bez izdvajanja iz sredine u kojoj žive.
Spomenuću desetak novih zakonskih rešenja koja predstavljaju istovremeno i srž reformi u ovoj oblasti. Pre svega, radi se o povećanju broja korisnika svih usluga socijalne zaštite, posebno broja korisnika novčanih davanja; zatim, većim novčanim iznosima za najsiromašnije; aktivaciji korisnika novčane pomoći, drugim rečima, o pomoći da ti ljudi izađu iz stanja socijalnih potreba i da ne žive od socijalne pomoći, već da nađu posao; zatim, decentralizaciji usluga i pružalaca usluga socijalne zaštite; namenskim transferima za razvoj usluga na lokalnom nivou; standardizaciji usluga socijalne zaštite na celoj teritoriji Republike Srbije; licenciranju svih pružalaca usluga; akreditaciji svih programa rada sa korisnicima i obuci zaposlenih i uvođenju socijalne komore kao regulatornog mehanizma; zatim, tu je partnerstvo i rad javnog, privatnog i nevladinog sektora, što je jedna potpuna novina, i pružanje usluga korisnicima u njihovom prirodnom okruženju.
Kao što smo rekli, novo zakonsko rešenje omogućava povećanje broja korisnika, veći obuhvat siromašnijih, veća novčana davanja za postojeće korisnike. Novčana socijalna pomoć, kao novčana naknada koja je namenjena zaštiti najsiromašnijih slojeva stanovništva, po svojoj suštini i nameni je istovetna sa naknadama koje su se u prethodnim zakonskim rešenjima nazivale – materijalno obezbeđenje porodice.
Sadašnje procene govore da će broj korisnika biti povećan između 50 i 60%, odnosno za najmanje 80.000 novih korisnika, te da će zbog povećanih iznosa i većeg broja korisnika izdvajanja iz budžeta za novčanu pomoć biti veća za oko 70-80%. Te promene će se pre svega odraziti na višečlana domaćinstva, domaćinstva u kojima su svi članovi nesposobni za rad i na jednoroditeljske porodice, odnosno na samohrane roditelje.
Prema dosadašnjim rešenjima, iznos ukupne socijalne pomoći se veoma malo povećavao sa povećanjem broja članova domaćinstva. Tako je, na primer, četvoročlano domaćinstvo dobijalo pomoć koja je svega 7% ili za 730 dinara bila veća od pomoći koju je dobijalo tročlano domaćinstvo. Pored toga, iznos i pomoć se nisu razlikovali u zavisnosti od demografske strukture domaćinstva i nije pravljena razlika između dece i odraslih članova domaćinstva po potrošnji.
Novo zakonsko rešenje polazi od definisanja osnovice za utvrđivanje novčane socijalne pomoći, koja je ujedno jednaka dosadašnjem nivou minimalne socijalne sigurnosti za pojedinca. Za svakog dodatnog odraslog člana domaćinstva ova osnovica se uvećava za 50%, a za decu do 30% od osnovice. Dodatno se novčana socijalna pomoć uvećava za 20% za pojedinca, odnosno domaćinstvo u kome su svi članovi nesposobni za rad, kao i za samohrane roditelje.
Navešću samo dva primera, radi ilustracije. Pomoć za pojedince, prema poslednjim podacima, za februar ove godine iznosila je 6.043 dinara, a sada će, po novom zakonu, korisnik, kao radno nesposoban, umesto dosadašnja 6.043 dinara dobijati 7.251 dinar; samohrani roditelj sa dvoje dece je po važećem zakonu imao 10.574 dinara, a po novom zakonu će imati 12.170 dinara.
Takođe treba imati u vidu da porodice sa decom dobijaju i dečiji dodatak za decu školskog uzrasta, što znači da je novčana socijalna pomoć za porodicu sa dvoje dece jednaka minimalnoj zaradi u Srbiji, koja trenutno iznosi 17.000 dinara.
Sigurno će se najveći broj primedaba odnositi na ove iznose, verujem da će se i većina poslanika složiti da su to relativno mali iznosi, ali imajući u vidu našu ekonomsku i finansijsku situaciju, to je u ovom trenutku odraz realnih mogućnosti. Takođe, ako uporedimo sa nekim zemljama regiona videćete da ti iznosi nisu tako mali. U Bugarskoj se, recimo, ti iznosi kreću od 39 evra za samohranog roditelja do maksimalnih 120 evra za bračni par sa dvoje dece; u Crnoj Gori ovi iznosi se kreću od 63 evra za pojedinca do 120 evra za petočlano i višečlano domaćinstvo.
Novim zakonskim rešenjima takođe je proširen i pojam lica koja su nesposobna za rad, među koja su uključene žene preko 60 godina i muškarci preko 65 godina, mladi na školovanju na tercijarnom nivou obrazovanja, lica koja se brinu o članu sa težim i teškim invaliditetom i trudnice. Za domaćinstva u kojima su svi nesposobni za rad predviđen je i povoljniji imovinski cenzus, te pravo mogu da ostvare oni koji poseduju do jednog hektara zemlje bez stavljanja zemlje pod hipoteku.
Takođe, radno sposobni mogu da ostvare pravo na novčanu socijalnu pomoć i ako imaju preko pola hektara zemlje, ako daju saglasnost za upis hipoteke. Dosadašnji zakon je ograničavao iznose na petočlano i višečlano domaćinstvo, a novi zakon pomera ovu granicu na šestočlano domaćinstvo. Doduše, i dalje ostaje isti iznos novčane pomoći za šestočlano domaćinstvo i domaćinstvo sa više od šest članova, ali finansijske mogućnosti su takve da je jedino ovo pomeranje bilo moguće.
U konceptualnom smislu, značajna novina je isticanje proaktivne uloge korisnika i otvaranje mogućnosti za njihovu aktivaciju. Nakon adekvatne pripreme sistema i u sredinama u kojima to bude realno ostvarljivo, zakon predviđa mogućnost da centri za socijalni rad sklapaju ugovore, individualne akcione planove sa korisnicima o njihovoj aktivaciji. Korisnik je po zakonu obavezan da prihvati posao, javne radove i druge poslove, a uslovi će biti razrađeni u podzakonskom aktu. Predviđaju se i posebni protokoli sa Nacionalnom službom za zapošljavanje kako bi se povećale mogućnosti za zapošljavanje radno sposobnih korisnika pomoći.
Moram istaći da smo razmišljali o tome da u zakon uvedemo mogućnost socijalnog preduzetništva, ali nakon što smo videli iskustva zemalja Evropske unije, da jedino Španija ima poseban zakon koji reguliše socijalno preduzetništvo, ostavili smo da novi zakon o zadrugama reguliše mogućnost uvođenja i socijalnog preduzetništva, što će biti kompatibilno sa nekim rešenjima iz ovog zakona.
Dozvolite mi da sada kažem par reči i o novim uslugama u sistemu socijalne zaštite. Pre svega, akcenat stavljamo na razvoj sistema usluga u zajednici, a smeštaj u ustanove, odnosno domove, što je do sada bila praksa, samo je jedna od usluga, za kojom se poseže ako se podrška ne može obezbediti u nekom obliku koji je manje restriktivan, kao što su roditeljstvo, kada je reč o deci bez roditeljskog staranja, ili dnevni boravak, stanovanje uz podršku, pomoć u kući ili servis personalnih asistenata, kada se radi o osobama sa invaliditetom.
Ponuđena rešenja podržavaju i afirmišu porodicu, odnosno porodično okruženje, koje je najbolji okvir zaštite osetljivih grupa, te podsticanje razvoja roditeljstva, usluga dnevnih centara, kućne nege i pomoći i drugih usluga socijalne zaštite.
U zakonu su dodate i nove usluge koje su u praksi socijalne zaštite do sada bile nedovoljno prepoznate, kao što su usluge za žrtve nasilja u porodici, zlostavljanja, zanemarivanja, žrtve trgovine ljudima, osobe koje se suočavaju sa teškoćama usled poremećenih odnosa u porodici, zavisnosti od alkohola, droga ili zbog drugih oblika društveno neprihvatljivog ponašanja.
Mnoge od pobrojanih usluga već duže vreme su razvijane uz podršku lokalnih samouprava, sredstava iz republičkog budžeta ili donatorskih sredstava. Razvoj ovih usluga doprineo je u značajnoj meri procesu deinstitucionalizacije u Srbiji. Ovom procesu takođe je doprineo razvoj roditeljstva, na kome je intenzivno rađeno u prethodnim godinama. Zahvaljujući ovom procesu, broj dece bez roditeljskog staranja u institucijama je smanjen u poslednjih sedam godina sa oko dve hiljade na 700; istovremeno, broj dece na hraniteljstvu je povećan sa 1.800 na 5.159 dece, koliko trenutno ima u hraniteljskim porodicama. Međutim, smanjenje broja korisnika u institucijama, posebno dece sa smetnjama u razvoju, i pored svih napora koje činimo mnogo je sporije, jer nedostaju servisi podrške u lokalnoj zajednici.
Zakon, upravo zbog razvoja usluga na lokalnom nivou, podržava proces decentralizacije kao jedan od osnovnih strateških pravaca razvoja sistema socijalne zaštite, ali zadržavajući na republičkom nivou usluge koje su od posebnog značaja, kao što su novčana socijalna pomoć, institucije za smeštaj osoba sa invaliditetom, dece sa smetnjama u razvoju i dece sa poremećajem u ponašanju.
Zakonska rešenja su takva da obezbeđuju uslove i predviđaju mehanizme za preuzimanje odgovornosti lokalne samouprave za zadovoljavanje potreba građana u sistemu socijalne zaštite, prvenstveno razvojem usluga koje podržavaju život u zajednici. Dve najprisutnije usluge su: dnevni boravak (razvijen u 65 opština i gradova u Srbiji) i pomoć u kući (razvijena u 98 opština i gradova u zemlji). Međutim, ostaje problem finansijske održivosti ovih i drugih usluga, pa zakon predviđa mogućnost da se iz republičkog budžeta pomoću namenskih transfera finansira razvoj ovih usluga u manje razvijenim opštinama. Posebnom zamahu u razvoju ovih usluga treba da doprinese i mogućnost da pod ravnopravnim uslovima usluge mogu pružati javne ustanove, nevladine organizacije i privatni sektor.
U funkcionisanju socijalne zaštite poseban problem predstavlja pružanje usluga korisnicima sa višestrukim problemima, posebno onim koji zalaze u domen zdravstva i socijalne zaštite. U ovom momentu, u ustanovama za smeštaj starih od ukupno devet hiljada korisnika najveći broj je u potpunosti ili u najvećoj meri zavisan od medicinske nege, oko 80%. U sistemu socijalne zaštite na smeštaju je oko dve hiljade lica sa različitim vrstama duševnih bolesti i oko tri hiljade korisnika sa smetnjama u razvoju. Za ove ljude od presudnog značaja je uspostavljanje socijalno-zdravstvenih ustanova, jer će im biti omogućen bolji kvalitet zdravstvene nege, veći broj lekara, medicinskog osoblja i drugo.
Sve usluge socijalne zaštite, u skladu sa odredbama zakona, biće standardizovane. Standardizacija usluga izvršiće se na podzakonskom nivou i doprineće da se svaka usluga pruža sa istim kvalitetom i na način koji u najvećoj meri garantuje zadovoljenje potreba korisnika, bez obzira na to u kom delu Srbije se pruža, kao i na to da li je pruža javna ustanova, nevladina organizacija ili privatni preduzetnik.
Spomenuli smo namenske transfere jedinicama lokalnih samouprava. Namenski transferi su, kao što ste čuli, predviđeni za one usluge socijalne zaštite koje su u nadležnosti lokalnih samouprava. Suština namenskih transfera je dobrim delom u tome da se u različitim delovima zemlje omogući ravnomerni razvoj sistema socijalne zaštite, u skladu sa lokalnim potrebama korisnika. U 122 opštine u Srbiji doneti su strateški planovi za razvoj socijalne zaštite u kojima su opštine prepoznale usluge koje su njihovim građanima potrebne. Kada konkurišu za sredstva opštine se pozivaju na strateški plan i daju garanciju da će usluge biti održive i nakon okončanja projekta. Opštine su sufinansirale uspostavljanje usluga u iznosima od pet do deset posto. Ova iskustva pretočena su u zakonske norme o namenskim transferima.
Postoje tri grupe namenskih transfera. Prvi tip namenskih transfera namenjen je za opštine i gradove koji se nalaze ispod republičkog proseka u skladu sa propisima kojima se uređuje razvrstavanje jedinica lokalne samouprave prema stepenu razvijenosti. Preko 75% lokalnih samouprava moći će da konkuriše za namenske transfere.
Drugi tip namenskih transfera namenjen je lokalnim samouprava u kojima se nalaze ustanove za domski smeštaj u transformaciji. Ove lokalne samouprave nalaze se pred posebnim izazovom da preuzmu finansiranje vaninstitucionalnih usluga koje se razvijaju u ustanovama za domski smeštaj koje smanjuju svoje smeštajne kapacitete. Namenski transferi bi trebalo da omoguće pokrivanje tranzicionih troškova koje ovakvi procesi neminovno nameću.
Treći tip namenskih transfera namenjen je za razvoj inovativnih usluga u sistemu socijalne zaštite. Ova sredstva bi bila namenjena i za razvoj usluga za koje postoji poseban interes na nacionalnom nivou, a koji ne mora nužno da bude identifikovan i na lokalnom nivou. Suštinski, ovaj tip namenskih transfera, pre svega kada je u pitanju institucionalizacija, koristi dobra iskustva Fonda za socijalne inovacije, koji je značajno doprineo reformama u ovoj oblasti.
Podzakonskim aktima se utvrđuje visina namenskog transfera, kriterijumi za njegovu raspodelu po pojedinim jedinicama lokalne samouprave, kriterijumi za učešće lokalne samouprave i dinamika prenosa sredstava. Namenski transferi će se dodeljivati putem konkursa za usluge koje su u skladu sa lokalnim strategijama razvoja socijalne zaštite, uz odobravanje višegodišnjeg finansiranja i obaveznog finansijskog učešća lokalnih samouprava.
Novi zakon posebnu pažnju poklanja kvalitetu stručnog rada i kontroli kvaliteta usluga koje se u sistemu obezbeđuju. Predviđeno je i osnivanje socijalne komore za sve koji obavljaju poslove iz oblasti socijalne zaštite, bilo da su u javnom, civilnom ili privatnom sektoru. Socijalna komora će izdavati, obnavljati i oduzimati licencu radnicima u socijalnoj zaštiti i voditi registar članova. Licence bi se izdavale na šest godina. Komora će imati i svoj profesionalni kodeks.
Posebno želim da naglasim da je od 2008. godine do sada oko osam hiljada stručnjaka iz oblasti socijalne zaštite dobilo sertifikate o završenim programima obuke i da su do sada akreditovana 103 programa obuke. Akreditovani programi obuke namenjeni su podizanju znanja i veština za rad sa korisnicima; već otpočet proces obuka omogućiće da se u kratkom vremenskom periodu izvrši licenciranje stručnih radnika, u skladu sa ovim zakonom.
Prema ovom zakonu, pored stručnih radnika licenciranju podležu i organizacije koje pružaju usluge u zajednici, usluge porodičnog smeštaja i usvojenja, kao i domskog smeštaja. U postupku licenciranja proveravaće se da li su ispunjeni kriterijumi i standardi za pružanje usluga u oblasti socijalne zaštite, a samim tim i za dobijanje licence. Licenca se izdaje na šest godina. Posebno je značajno što će u postupku licenciranja pažnju posvetiti načinu rada sa korisnicima, dovoljnom broju licenciranih kadrova, kvalitetu i uslovima u kojima se usluga pruža i slično.
Takođe želim da naglasim da će po stupanju zakona na snagu postupak licenciranja biti obavezan za sve nove i dosadašnje pružaoce usluga, dakle, državne domove, privatne domove, dnevni boravak i slično.
Zakonom je predviđeno funkcionisanje republičkog i pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu, Zavod za socijalnu zaštitu, prema opredeljenju ovog zakona, treba da bude vodeća institucija za unapređenje i rad sistema socijalne zaštite. Zavodi treba da predstavljaju sponu između nauke i prakse, da stalnim praćenjem znanja u oblasti socijalne zaštite daju predloge za promene u sistemu.
Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši nadležno ministarstvo za poslove socijalne zaštite.
Zakonom su detaljno uređena pitanja izbora i razrešenja direktora centara za socijalni rad, kao najvažnije institucije socijalne zaštite, kao i pitanja u vezi sa upravnim, nadzornim odborom centra za socijalni rad ali i drugih pružalaca usluga.
Kao što je ranije rečeno, jednu od novina u zakonu predstavlja partnerstvo javnog, civilnog i privatnog sektora. Potrebno je naglasiti da smo do sada imali dobrih primera kada je reč o privatnom sektoru i NVO kao pružaocima usluga, ali i dosta problema, posebno kada je reč o osnivanju privatnih domova za smeštaj starijih sugrađana. Naime, mnogi privatnici su zbog nepreciznih zakonskih rešenja osnivali domove za smeštaj kao pansione, koji su funkcionisali bez nadzora i kontrole bilo kog nadležnog organa. Zbog toga je tokom 2010. godine do februara ove godine izdato 46 zabrana za rad i izvršeno zatvaranje domova koji su radili bez dozvole.
No, i pored toga, u Srbiji danas funkcioniše preko 67 privatnih domova sa dozvolom za rad Ministarstva, sa preko 1100 mesta za smeštaj, od čega je njih 28 dobilo dozvolu u 2010. godini. U Beogradu privatnih domova ima 52, u Vojvodini osam i u unutrašnjosti Srbije sedam.
Pored konkurencije ova tri sektora, što će rezultirati boljim kvalitetom usluga, ovaj vid partnerstva omogućiće i dugotrajniju mogućnost zapošljavanja određenog broja nezaposlenih lica, oslobodiće deo budžetskih sredstava koja bi inače bila utrošena za izgradnju domova, što će stvoriti uslove za pomoć u drugim sferama socijalne zaštite.
Donošenjem ovog zakona, izradom pratećih podzakonskih akata, koji će biti dovršeni do juna meseca ove godine, sistem socijalne zaštite u Srbiji će biti koncipiran u skladu sa standardima međunarodnih dokumenata. Realizovaće se niz ciljeva definisanih Strategijom razvoja socijalne zaštite, stvoriće se normativno-pravni osnov za dalji razvoj sistema socijalne zaštite, unaprediće se kvalitet usluga socijalne zaštite u Srbiji, a povoljno će uticati i na povećanje socijalne uključenosti.
U budžetu za 2011. godinu obezbeđeno je 2,7 milijardi dinara za finansiranje prava iz ovog zakona.
Na kraju želim samo da kažem da je javna rasprava o izradi zakona trajala od decembra 2009. godine do juna 2010. godine, da je uključila preko dve hiljade učesnika, dakle, stručnu javnost, Asocijaciju centara za socijalni rad, Udruženje stručnih radnika u socijalnoj zaštiti, reprezentativne sindikate zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, nevladine organizacije, predstavnike visokoškolskih ustanova.
Možda će neko staviti primedbu da zakon predviđa izradu većeg broja podzakonskih akata, što je tačno, međutim, na ovaj korak smo se odlučili upravo zbog prakse sa starim zakonom, gde je pojedina zakonska rešenja vreme pregazilo ili demantovalo; onda je ta zakonska rešenja teže demantovati nego podzakonska akta. Upravo je to bio razlog zašto smo zakonom definisali okvire, standarde i ono što je neophodno da se definiše kada je oblast socijalne zaštite u pitanju, a sve drugo smo preneli na podzakonska akta, koja je, kao što sam naglasio, daleko lakše menjati i prilagođavati realnim društvenim okolnostima i potrebama pre svega korisnika.
Takođe, želim da istaknem da su veliku podršku u izradi Predloga zakona dali UNDP, DFID, UNICEF, MMF, Svetska banka, ističući da su rešenja iz ovog predloga zakona u skladu sa svim važećim međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Mi ćemo biti spremni da i tokom rasprave u načelu i posebno tokom rasprave o amandmanima prihvatimo sve ono što će poboljšati tekst i kvalitet ovog zakona. Hvala.

O ovim ću primedbama, sugestijama, predlozima koji su ovde izneti govoriti na kraju ove rasprave. U izlaganju gospođe Milice Vojić Marković ima stvari koje stoje, a ima stvari koje apsolutno nisu tačne, čak i puno materijalnih grešaka, ali o tome ću nešto kasnije.
Ono što sada moram da kažem, to je vaša optužba, kleveta izrečena ovde u parlamentu, da sam iz budžeta izdvojio milion dinara za koncert Emine Jahović, za kupovinu karata za taj koncert. Ako je to tačno, treba da idem u zatvor. Ako to nije tačno, vi treba da se izvinite ovde za to što ste izgovorili.

Poštujući vaše vreme, biću vrlo kratak. Pokušao sam da svrstam sve primedbe i kritike Predloga zakona u nekoliko grupa, tačnije nekoliko stvari koje su se ponavljale u diskusijama više poslanika i poslaničkih grupa.
Prva kritika odnosi se na to zašto zakon nije ranije donet. Odmah iza toga, kada je već zakon došao do Skupštine, kritika je bila da to radimo u svrhu predizborne kampanje. Za to što zakon nije ranije donet ne želim nikoga da optužujem, niti ikoga da branim. Od 1990. godine do danas prosečno trajanje vlada u Srbiji je 21 mesec. Većina stranaka koje sede u ovom parlamentu je bila u vlasti, u različitim periodima; imale su svoje ministre rada i socijalne politike, po dve-tri godine neki, i taj zakon nije bio donet. Sada kada mi donosimo zakon kaže se da je to posledica činjenice da ulazimo u izbornu godinu.
Ma koliko se ja trudio da objasnim razloge u uvodnom izlaganju, očito je da to nekoga ne interesuje, da je apsolutno efemerno to što iznosimo činjenicu da je to iz političkih razloga: nestabilnost, stalni izborni ciklusi. Drugi razlog je to što smo hteli da testiramo iskustva u ovoj oblasti. Kao što je gospođa Tabaković rekla, u ovoj oblasti nema opšteprihvaćenih međunarodnih standarda. Osim Evropske socijalne povelje i nekih međunarodnih dokumenata i konvencija, nemate ništa drugo za šta biste mogli da kažete da je međunarodni standard u oblasti socijalne zaštite. Ali, ono što postoji, to su primeri dobre prakse koje smo hteli da primenimo, poštujući sva ta iskustva, i pozitivna, nažalost i negativna.
Kada je u pitanju decentralizacija, rekli smo da je bilo negativnih iskustava, da su Rumunija, Bosna i Hercegovina započele taj proces, pa onda promenile zakon; videli su da se sistem socijalne zaštite neravnomerno razvija u pojedinim regionima, zavisno od finansijskih mogućnosti tih okruga, odnosno regiona.
Prema tome, osnovno je bilo da vidimo zapravo šta od svih tih usluga, standarda, primera dobre prakse može biti primenjeno, naravno, ne mehanički preslikano, već prilagođeno našim objektivnim društvenim, ekonomskim i socijalnim okolnostima.
Iako sa zakašnjenjem ovaj zakon usvajamo, zapravo, donosimo ga u uslovima jedne velike krize, nadam se da ćete imati razumevanja za činjenicu da je važno da ovaj zakon dobije podršku što većeg broja poslanika, jer se odnosi na veliki broj građana Srbije, bez obzira na to kome pripadali. Zaista se slažem sa nekim poslanicima koji su rekli da ovde nema mesta nikakvoj politizaciji.
Bilo je primedaba što se tiče iznosa. Taj iznos je mali, koliki god da je. I da smo rekli da je iznos 300 evra, sigurno bi bilo poslanika koji bi rekli – da, ali to nije dovoljno, to nije dovoljno ni za prosečnu potrošačku korpu.
Uzmite sada parametre od kojih smo mi pošli. Dakle, četvoročlana porodica do sada je primala socijalnu pomoć koja je iznosila nešto manje od 11.000 dinara, petočlana 12.000 dinara, šestočlana takođe 12.000 dinara. Po novom zakonskom rešenju, četvoročlana porodica će primati 15.125 dinara, petočlana 18.150, šestočlana porodica 21.175 dinara. To je za 100 evra više nego po važećem zakonskom rešenju. Da li je malo? Jeste. Da li smo mogli više? Nismo, jer nemamo para. Suština je da sa ovo malo para kojima raspolažemo učinimo maksimum i da ta sredstva budu na najbolji mogući način raspodeljena.
Sledeća primedba odnosila se na to da uvodimo agencije i fondacije. To nije tačno. Ostavljamo mogućnost da se na različitim nivoima vlasti osnuju agencije, ukoliko je to potrebno, jer iskustvo pojedinih zemalja govori da su te agencije i fondacije bile važne i privlačile investicije iz tzv. evropskog socijalnog fonda, ali te agencije i fondacije ne mogu biti finansirane budžetskim sredstvima, izričito ne mogu biti finansirane budžetskim sredstvima, jer ih nema. Mogu biti finansirane iz donatorskih sredstava, kako je bio slučaj, recimo, sa našim Fondom za socijalne inovacije, koji je odigrao vrlo značajnu ulogu upravo u prikupljanju tih sredstava, ali i u ukupnoj reformi u sistemu socijalne zaštite.
Dalje, što se tiče administriranja, iako novi zakon predviđa i nova prava, nove obaveze, te obaveze ćemo izvršiti sa postojećim brojem zaposlenih. Nisu predviđena nikakva nova primanja, nažalost, jer nam samo u centrima za socijalni rad fale 102 stručna radnika, ali zbog ograničenja u zapošljavanju to nismo u mogućnosti da uradimo. Prema tome, i ove nove obaveze će biti izvršene sa istim brojem radnika kao i do sada.
Takođe je bilo reči o komplikovanoj proceduri. Da, tamo gde se radi o pravima i parama procedura jeste komplikovana, da bi se sprečile zloupotrebe. Tamo gde se radi o uslugama procedura je pojednostavljena na najjednostavniji mogući način. Ali, u ovim stvarima gde se radi o značajnim finansijskim sredstvima morali smo tu proceduru da zadržimo na postojećem nivou, da ona bude dosta pooštrena, a imali smo i loših iskustava, nažalost.
Što se tiče decentralizacije, rekao sam, bilo je iskustava, vrlo negativnih, sa procesom decentralizacije. Pokušali smo da nađemo meru da to uskladimo sa potrebama korisnika i lokalnih zajednica, i tu imamo tri nivoa. Država obezbeđuje minimum socijalne sigurnosti za najsiromašnije građane, to je jedan nivo; drugi nivo su ove usluge koje se razvijaju na nivou lokalnih samouprava, čitav niz usluga o kojima smo govorili; treći nivo su ovi namenski transferi, da bismo sprečili ono o čemu sam govorio, a to je različit regionalni razvoj u sistemu socijalnih usluga i da nam se ne dešava da imamo opštine sa izuzetno razvijenim socijalnim uslugama i opštine gde tih usluga skoro da i nema. Ne možemo sve to izjednačiti ni sa ovim namenskim transferima, ali možemo smanjiti te razlike, koje nažalost danas postoje. Beograd može to da priušti, Jagodina ima odlične socijalne usluge, Kruševac, male opštine, kao što je Paraćin, Novi Sad, Niš, ali nažalost, najveći broj tih opština nema mogućnosti da te usluge razvija na lokalnom nivou i zato je potrebno te usluge podržati.
Što se tiče domova, niko nije govorio o zatvaranju domova, jer je to nemoguće, domova za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju, ali činjenica je da ti domovi moraju da budu daleko manjeg kapaciteta. Za decu od 15, 16 godina domska zajednica je važna, jer se deca razvijaju u okruženju sa svojim vršnjacima i nemoguće je zatvoriti te domove, ali to nije izbor kada su u pitanju mala deca do tri godine, kada su u pitanju deca do 15. godine. Domski smeštaj jeste samo poslednja mera za njih kada drugi oblici socijalne zaštite ne daju nikakav rezultat.
Postojeći domovi će doživeti transformaciju. Ostaće domovi za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju, ali će biti takođe i multidisciplinarnog karaktera, pa ćemo razvijati savetovališta u tim domovima, pa ćemo razvijati dnevne boravke i prihvatne centre. Nemoguće je na ovakav način održavati sistem socijalne zaštite, kao što je do sada bio slučaj.
Naravno, ovde postoje dve vrlo krupne zamerke, koje moram da prihvatim da stoje. Jedna se tiče ovog imovinskog, odnosno zemljišnog cenzusa. Da budem najiskreniji, nemam tu najbolji odgovor. Najbolji odgovor jeste ono što je najiskrenije – da nemamo para. Bilo bi idealno da možemo da ukinemo taj cenzus, ali u ovim uslovima ovo je možda najmanje loše rešenje. Dakle, ne govorimo o jednom eliminacionom uslovu koji ovim postavljamo. Samo postavljamo limit, određujemo površinu zemlje do koje se ne traži stavljanje hipoteke. Neko ko ima i 25 hektara, ukoliko je materijalno ugrožen, može da koristi pravo na novčanu i socijalnu pomoć. Jedini uslov jeste da da hipoteku, a zemlju može da koristi, da je iznajmljuje, daje u zakup, na drugi način tu zemlju da koristi, ali je neophodno da se stavi hipoteka na tu zemlju.
Druga primedba odnosila se na to da korisnici novčane socijalne pomoći to pravo ostvaruju devet meseci. Radi se o porodicama gde je većina članova sposobna za rad. To rešenje postoji i u važećem zakonu. Šta je suština? Suština je da u letnjim mesecima, pre svega, pomognemo aktivaciju korisnika, da ti korisnici nađu mogućnost za radno angažovanje na privremenim i sezonskim poslovima, jer, kao što sam rekao, ceo duh zakona nije da ljudi ostanu u stanju socijalnih potreba, već da pomognemo tim ljudima da izađu iz sistema.
Ovde je bilo i drugih primedaba. Što se tiče člana 179, vezanog za davanje i oduzimanje licenci, taj amandman gospođe Gordane Rajkov smo prihvatili. Prihvatili smo i neke druge amandmane o kojima je ovde bilo reči, ali o tome ćemo kada budemo razgovarali o zakonu u pojedinostima.
Što se tiče primedaba, koje takođe stoje, to moram da priznam, o odnosu roditelj - negovatelj i hraniteljska porodica, primedba je da mi dovodimo ovim zakonom, uslovno rečeno, u povlašćen, privilegovan, bolji položaj hraniteljske od prirodnih, bioloških porodica, s obzirom na iznos novčane pomoći koju te porodice imaju. To je delimično tačno, jer jedna tročlana porodica materijalno ugrožena sa jednim detetom, detetom sa invaliditetom, ima ukupan iznos, po različitim osnovama, od 33.143 dinara. Dakle, 11.000 na osnovu materijalnog obezbeđenja novčane pomoći, 20.500 dinara na osnovu uvećane tuđe nege i pomoći i 2.643 dinara dečjeg dodatka; dakle, ukupan iznos je 33.000 dinara, što je više nego što dobijaju hraniteljske porodice.
Takođe je bila primedba da se od hraniteljstva pravi biznis. Iskren da budem, nismo imali velikih poteškoća, ni incidenata vezanih za hraniteljske porodice. Tu i tamo iskrsne problem. Idući u susret tim mogućim problemima, to stoji kao primedba, mi ćemo ove godine osnovati pet regionalnih centara; planirano je 16 ukupno, ali zbog nedostatka sredstava i aktuelne krize to smo redukovali na pet centara, od toga dva u Vojvodini. Ti regionalni centri će pružati svu podršku hraniteljskim porodicama, ali istovremeno i vršiti kontrolu i nadzor stručnog rada u tim porodicama kako bi sprečili ono o čemu je poslanica Elvira Kovač govorila.
Što se tiče drugih sugestija koje nisu direktno vezane za ovaj zakon, dakle ratni vojni rezervisti i novi zakon, nažalost, nije došlo do saglasnosti različitih udruženja oko izrade tog zakona. Sugerisao sam da predlog zakona do kojeg su došli ne odražava realnu situaciju u zemlji, pa samim tim ne može biti podržan, s obzirom na to da sredstva potrebna za implementaciju tog zakona iznose više od pet milijardi dinara. Za implementaciju ovog zakona je potrebno svega 2,7 milijardi. Prema tome, govorim vam o različitim iznosima i da imate u vidu parametre.
Mi smo do sada imali dva zakona, jedan koji je primenjivan na nivou savezne države pa onda i u Srbiji, koji je davao opšti okvir, i drugi, republički zakon, koji je regulisao posebna prava. Sada ćemo oba zakona objediniti. Uskoro će biti formiran i savet za pitanja ratnih vojnih invalida i veterana. Oni će biti direktno uključeni u izradu tog zakona.
Bilo je ovde reči i o natalitetu. To je predmet Zakona o finansijskoj podršci porodici, nije predmet zakona o socijalnoj zaštiti. Usvojenje je predmet Porodičnog zakona, a ne ovog.
Primedba koju je iznela gospođa Donka Banović vezana je za porodilje. Mi smo razgovarali sa Ministarstvom finansija, tačnije sa Poreskom upravom. Ono što je nama tada rečeno jeste da bi ceo sistem bio ugrožen ukoliko se tu napravi razlika, s obzirom na to da žene koje koriste naknadu za porodiljsko odsustvo, koje su vlasnice preduzeća ili radnji, kada to pravo prenesu na nekog drugog, taj drugi mora da plaća doprinose. Ukoliko bi se tu napravio izuzetak, ceo sistem bi bio doveden u pitanje. Ostali su da traže mogućnost i rešenje za specifičan problem, koji ovde zaista postoji. Prema tome, niko ga ne minimizira. Iskren da budem, saznao sam iz medija za taj problem. Razgovarali smo sa Ministarstvom finansija i rečeno je upravo ovo što vam sada prenosim.
Evo, pokušao sam da vrlo kratko pređem preko svega onoga što smo ovde mogli da čujemo. Činjenica je da se radi o važnom zakonu. Činjenica je da smo imali vrlo dobru raspravu. Kao rezultat toga ćemo prihvatiti jedan značajan broj amandmana koji su predloženi, sa ciljem da dođemo do najboljeg teksta zakona. Hvala vam.

Mislim da je najvažnije da u ovoj skupštini, a mislim da je to i gospodin Andrić malopre rekao, nema poslaničke grupe ili poslanika koji nije na stanovištu da ceo ovaj slučaj dobije konačni sudski epilog. Mislim da smo mi uradili sve do sada da se cela ova stvar što pre rasvetli, da se svi događaji u potpunosti oslikaju na način da bude ustanovljena puna istina i zadovoljena pravda.
Plašim se politizacije celog ovog slučaja, koji Srbiji apsolutno nije potreban. Plašim se dnevne politike u svemu ovome, koja takođe nikom nije potrebna i nikom koristi neće doneti, i da sada preostaju dve stvari koje treba da uradimo – jedna na diplomatiji, a druga stvar jeste u domenu čistog prava. Kad kažem "na diplomatiji", mislim pre svega na činjenicu da mi treba da pokušamo da obezbedimo podršku u UN za formiranje ad hok mehanizma koji će omogućiti da cela ova stvar dobije i sudsku završnicu.
Da vas podsetim da to neće biti nimalo lako, jer su se glavne zemlje – Sjedinjene Države, Nemačka, Velika Britanija, Francuska – već izjasnile da su protiv tog ad hok mehanizma, iz dva razloga. Jedan je političke prirode, a drugi je finansijske prirode, s obzirom da bi taj ad hok mehanizam trebalo da dobije mandat, nadležnost i značajna finansijska sredstva za svoj rad.
Drugo, ono što je u domenu prava, jeste da celu ovu stvar sada prenesemo upravo na taj teren, da još jednom pokažemo da ovo nije za nas izgovor da ne otpočnu što pre pregovori Beograda i Prištine i da Srbija ima najveći interes da se rasvetli sudbina 524 nestala lica na Kosovu.
U opticaju su i druge mogućnosti kada govorimo o procesuiranju i pravnoj stvari cele priče. Teoretska mogućnost jeste da Haški tribunal dobije novi mandat, novu nadležnost, ali to takođe nije realno, imajući u vidu izlaznu strategiju Tribunala i činjenicu da je rezidualni mehanizam već usvojen i da će, praktično, od 2014. godine ti rezidualni mehanizmi preuzeti nadležnost Tribunala.
Treća mogućnost, koja bi za Srbiju takođe mogla da bude prihvatljiva, jeste tzv. Euleks plus. Znači, da Euleks sa svojim kapacitetima na terenu preuzme proces daljeg procesuiranja, ali da takođe istragu vodi jedan nezavisni međunarodni tužilac.
Četvrta, minimalistička, pozicija, na kojoj insistiraju ove glavne zemlje članice UN, a i EU, jeste da Euleks, praktično, sa svojim kapacitetima preuzme ulogu tog mehanizma. Mi smo protiv toga, iz dva razloga. Pre svega jer Euleks nema nadležnost za sprovođenje istraga u Albaniji, a drugi razlog je što Euleks nema mogućnost zaštite svedoka, što je uostalom i sam Dik Marti naglasio.
Prema tome, mislim da današnja rasprava može samo još jednom da potvrdi potpunu saglasnost svih nas oko ovih pitanja, da tu gotovo nema razlike i ne može je biti. Ne bi bilo potrebno da sad oko ovog pitanja iznosimo neke disonantne tonove. Ovo su mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju i treba da hladne glave uđemo u čitav ovaj proces, sa željom da izvučemo maksimum, da bi se cela stvar što pre na pravni način okončala.

Vrlo ću kratko. Svi naši poslanici koji su članovi Evropskog parlamenta su imali priliku da iznesu ono stanovište koje danas ovde preovladava, da podrže izveštaj Dika Martija, a osim toga, za nas je jako loše da govorimo o kategorijama pobednika i pobeđenih. Još je više loše da sada veličamo Dika Martija, da govorimo o tome kako mu treba podići spomenik, jer čovek je napravio jedan krajnje objektivan izveštaj, treba da se koncentrišemo na sadržaj tog izveštaja i, kao što sam rekao, da zahtevamo istragu, uostalom ono što je i sam Marti preporučio u svom izveštaju i ono što sadrži i Rezolucija.

Pre svega bih hteo da kažem da je odmah nakon 2001. godine tadašnji koordinacioni centar za KiM predao obilnu dokumentaciju (ja posedujem deo te dokumentacije i mogu to da vam dam) svim relevantnim međunarodnim institucijama, od Saveta Evrope, preko Stejt departmenta, do svih organizacija za zaštitu ljudskih prava, u kojima se nalaze dokazi o zločinima koji su počinjeni da Kosovu, između ostalog i indicije o trgovini ljudskih organima.
Nažalost, naša politička snaga i uticaj nisu bili takvi da možemo taj problem da držimo otvorenim, odnosno da taj problem zainteresuje nekog i od pravosudnih, ali i od političkih međunarodnih institucija, a međunarodna zajednica je tada imala politiku da im je stabilnost na Kosovu važnija od zadovoljenja pravde.
Tek 2003. godine Unmik šalje prvi izveštaj Haškom tribunalu, u kom se navode izjave svedoka, bez imena i prezimena, o zločinima i trgovini ljudskim organima na Kosovu, sa posebnim akcentom na ova tri mesta na severu Albanije. Haški tribunal tada odgovara Unmiku da su im potrebna jasna imena i prezimena, odnosno imena svedoka, kako bi mogli da nastave istražne radnje na Kosovu i severu Albanije. Nažalost, Unmik nije odgovorio na te zahteve i 2004. godine istražitelji Tribunala idu na Kosovo i sever Albanije, gde sačinjavaju jedan izveštaj o tome.
Ono što sada vi spominjete Tužilaštvo i vezu sa Hašimom Tačijem, radi se o tome da je Tribunal, s obzirom da je završio sa podizanjem novih optužnica, pokušao da te dokaze dovede u vezu sa predmetima koji se već vode u Tribunalu, pre svega sa ovom grupom Ramuša Haradinaja. Pošto nisu mogli da nađu vezu sa Ramušom Haradinajem i njegovim bratom, koji su prvi bili osumnjičeni za te zločine, ti dokazi su 2005. godine uništeni.
O tome smo razgovarali i sa tužiocem Bramercom pre dva dana, gde je rekao da su oni uništeni iz tog razloga, a drugi razlog je da su ti dokazi bili u takvom stanju da je, praktično, bilo nemoguće da oni budu držani u arhivama Tribunala. Kao dokaz je spomenuo da nisu samo ti dokazi uništeni, već i dokazi za zločine u Srebrenici. Oni su takođe 2005. godine uništeni sa tim predmetima, na šta sada imaju ogromne primedbe različita udruženja iz Srebrenice.
Sve možete da optužujete, ali to da neko ovde nije hteo da sarađuje, da neko prikriva dokaze, da se neko sada plaši da na bilo koji način ovo pitanje dovede do kraja, zaista mislim da ovo nije tema gde ćemo se mi na ovakav način nadmudrivati i da će neko ubirati političke poene. Ovde je stvar više nego jasna i dobro je što oko toga, bar sam mislio da imamo potpunu saglasnost, ali je očito da i ova tema postaje predmet politizacije. Čvrsto sam uveren da, ukoliko budemo mudri, ovu stvar možemo da dovedemo do konačnog epiloga, a taj epilog jeste jedino sud.
Govorili smo o tom mehanizmu. Mi treba da se borimo za taj mehanizam, da to bude ad hok mehanizam UN, i nemojmo da dajemo autogolove i pravimo sami sebi štetu tako što ćemo se sada ovde nadmudrivati da li je neko više patriota time što će govoriti o ovim zločinima na ovakav način ili će neko pokušati da jednom drugačijom politikom nego što je vođena, bez inaćenja, bez jakih reči, bez velikih govora ovu stvar dovede do kraja ili da bar ne štetimo čitavoj ovoj priči.
Mislim da mi štetimo ako ovde predlažemo da Dik Marti bude veličan na način da mu se podigne spomenik. I te kako štetimo i Diku Martiju i njegovom izveštaju i nama samima. Mislim da mi štetimo ako na ovaj način debatujemo o ovome, da je neko skrivao dokaze ili da je neko štitio Hašima Tačija.
Prema tome, Srbija je učinila sa svoje strane sve. A kada smo tražili, reći ću vam i to, dokaze od Unmika o ovom izveštaju, odgovorili su da nemaju nikakav izveštaj. Naše Tužilaštvo za ratne zločine došlo je do tih dokumenata. Ukupno 25 strana je bio taj izveštaj, devet strana je nedostajalo. Kada smo rekli Unmiku da mi imamo taj njihov izveštaj, onda se pojavio izveštaj sa punih 25 strana.

U ime predlagača prihvatam amandman Odbora.

Prihvatamo ovaj amandman, ali moram da kažem da se zapravo radi o preciziranju amandmana nekih narodnih poslanika koji su sadržani u ovom amandmanu Odbora.

Želim da kažem da je ovo modifikovani amandman poslanice Aleksandre Janković i u ime predlagača prihvatamo amandman Odbora.

Prihvatam ovaj amandman.

U ime predlagača prihvatam ovaj amandman Odbora.

Mi prihvatamo ovaj amandman. Samo želim da pojasnim da se ovi rokovi odnose na postojeće zaposlene, a za sve novozaposlene, poslodavac je dužan da odmah obavesti radnika o odredbama ovog zakona.

Prihvatam ovaj amandman.

Prihvatam i ovaj amandman.