Mislim da je ovde najvažnije da mi dođemo do dobrog zakona. Trudili smo se da tokom rasprave prihvatimo sve amandmane, bez obzira na to od koga dolaze i sa koje strane, od vlasti ili opozicije, ukoliko oni preciziraju pojedine odredbe teksta ili taj tekst u kvalitativnom smislu poboljšavaju.
Ovde smo imali sličan amandman, a to je amandman gospođe Nataše Mićić. Taj amandman nismo mogli da prihvatimo u onom obliku u kojem je podnet, jer se u ovom nabrajanju navode pripadnici Vojske, lica koja traže posao i nije bilo moguće takav amandman prihvatiti. Zato smo prihvatili amandman u dogovoru sa predlagačem, da taj amandman zbog formalnopravne procedure predloži Odbor. Mi smo spremni da takav amandman prihvatimo, jer smatramo da on doprinosi poboljšanju teksta samog zakona. Po meni je to mnogo važnije (i neke druge amandmane smo prihvatili na sličan način), nego da li je taj amandman predložen od strane Odbora ili bilo koje poslaničke grupe.
Na kraju krajeva, najveći broj amandmana prihvatili smo od vaše poslaničke grupe, ako ćemo da gledamo broj ukupno prihvaćenih amandmana, ali ja ne smatram to relevantnim za ovu raspravu.

Izvinjavam se gospođi Janković, ovo jeste bio amandman vaš, kao i gospođe Nataše Mićić, i taj amandman je u ovom izmenjenom obliku i prihvaćen. Hvala.

U ime predlagača prihvatamo amandman Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.

Prihvatamo amandman.

Moram da kažem da smo mi ovde prihvatili sličan amandman Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, tako da možete biti zadovoljni; praktično, vaš amandman je prihvaćen u nešto izmenjenom obliku, kroz amandman Odbora za rad.

Malopre sam zapravo rekao da mi prihvatamo ovaj amandman koji je praktično izmenjen deo amandmana koji je podneo poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da najpre par reči kažem o Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Ustavom Republike Srbije u članu 60, pored ostalog, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje svoje ličnosti na radu, te je donošenje zakonske regulative kao i obezbeđivanje zaštite zaposlenih od zlostavljanja na radu stvar od prioritetnog značaja, posebno ako se ima u vidu da je pitanje zabrane zlostavljanja na radu preporučeno od strane Evropskog parlamenta koji je usvojio Rezoluciju o zlostavljanju na radnom mestu, Rezolucija 2001/2339.
Iako Zakon o radu sadrži odredbe o zabrani neposredne i posredne diskriminacije, uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja zaposlenog i lica koje traži zaposlenje, po osnovu nekog njegovog ličnog svojstva, statusa ili opredeljenja, kao i odredbe o mogućnosti da diskriminisano lice može da pokrene postupak pred nadležnim sudom za naknadu štete, u skladu sa zakonom kojim se uređuje parnični postupak, ove odredbe obezbeđuju jedan vid zaštite zaposlenog i lica koje traži zaposlenje, ako je to lice po bilo kom ličnom svojstvu diskriminisano, ali nije uređeno, niti sankcionisano zlostavljanje zaposlenog na način na koji je to pitanje uređeno ovim zakonom.
Predlogom zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu utvrđuje se pojam i zabrana zlostavljanja na radu, postupak zaštite zaposlenog od zlostavljanja kod poslodavca pred sudom, kao i prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog i poslodavca. Zlostavljanje na radu predstavlja zlonamerno, neprijateljsko i neetično ponašanje prema zaposlenom. Ono može biti vertikalno, to je najčešće, od rukovodioca prema zaposlenom, u 95% slučajeva, ali i horizontalno, među zaposlenima, odnosno kolegama na poslu.
Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, tokom 2007. godine od ukupno 216 prijavljenih lica žrtava zlostavljanja, 119 lica smatra da je žrtva zlostavljanja na radu, što je 55% od ukupnog broja prijavljenih žrtava zlostavljanja. U 2008. godini, prema podacima ovog društva, od ukupno 226 prijavljenih žrtava zlostavljanja, 115 lica je prijavljeno kao žrtva zlostavljanja na radu, što iznosi 51% od ukupnog broja prijavljenih osoba. Ovi podaci pokazuju da je svaka druga žrtva zlostavljanja bila zlostavljana na radu i u vezi sa radom.
Prema podacima udruženja „Stop mobing“, u toku 2008. godine bio je 1271 prijavljen slučaj zlostavljanja na radu; od tog broja, ukupno 552 muškarca i 729 žena.
Prema istraživanju rađenom u zemljama EU, vezanom za zlostavljanje na radu, došlo se do sledećih podataka: oko 8% radnika u Evropi, što je dvanaest miliona ljudi, tvrdi da je bilo predmet zlostavljanja na radnom mestu, 4% kaže da je bilo predmet fizičkog nasilja, a 2% seksualnog uznemiravanja.
Rezultat ove studije u članicama EU pokazuje da su žene u većem obimu predmet maltretiranja od muškaraca, 9% u odnosu na 7%, da radnici koji rade po ugovoru o povremenim poslovima imaju više izgleda da budu predmet maltretiranja od onih sa stalnim zaposlenjem. Studija takođe pokazuje da je po delatnostima učestalost zlostavljanja na radu najveća u javnoj upravi – 13%, u sektoru trgovine, prodaje usluga – 12% i bankarstvu 10%.
Zakon se zasniva, pre svega, na prevenciji ponašanja koje je definisano kao zlostavljanje na radu kroz razne vidove informisanja zaposlenih, obuke, a pre svega kroz obavezu poslodavca da zaposlenima obezbedi zdravu radnu okolinu. Zakonom je predviđena i zaštita od zlostavljanja kod poslodavca kroz postupak posredovanja, učešća trećeg neutralnog lica sa ciljem da posreduje među stranama da sporazumno reše sporna pitanja, koji, ukoliko ne uspe, otvara mogućnost zaštite u postupku utvrđivanja odgovornosti kod poslodavca zbog kršenja radne discipline, kao i pred nadležnim sudom u parničnom postupku, koji ima karakter radnog spora. Postupak pred sudom je u tim slučajevima hitan.
Nadzor nad primenom zakona vrši upravna inspekcija za zaposlene u državnim organima, organima autonomnih pokrajina, lokalnih samouprava, kao i inspekcija rada za zaposlene u preduzećima, ustanovama i kod drugih poslodavaca.
Zakonom je predviđena prekršajna odgovornost za poslodavca i odgovorno lice kod poslodavca za nepoštovanje odredaba zakona.
Novina u zakonu je uvođenje postupka medijacije, odnosno posredovanja. Ovim neformalnim postupkom mogu se rešiti sporna pitanja bez većih troškova za poslodavca, i to iz razloga što medijator može biti izabran iz redova zaposlenih kod poslodavca ili sa liste koja se obrazuje kolektivnim ugovorom ili aktom Socijalno-ekonomskog saveta, o čemu se sporazumno dogovaraju strane u sporu i poslodavac.
Donošenjem ovog zakona brže i lakše će se rešavati slučajevi zlostavljanja na radu i smanjiće se broj sudskih sporova zbog zlostavljanja na radu, jer zakon predviđa mogućnost rešavanja spornih pitanja kod samog poslodavca kroz postupak posredovanja i mirenja, koji ne traje duže od osam radnih dana, odnosno disciplinski postupak. Tek ako postupak kod poslodavca ne uspe, zaposleni se može obratiti sudu i u ovom slučaju sudski postupak je, kao što smo rekli, hitan.
Ovaj zakon je pripremila radna grupa u čijem sastavu su bili zastupljeni predstavnici socijalnih partnera, eminentni stručnjaci u oblasti radnog prava, odnosno profesori pravnog fakulteta. U toku pripreme zakona ostvarena je saradnja sa predstavnicima udruženja, kao što ste čuli, kao što su Viktimološko društvo Srbije i udruženje „Stop mobing“, pri čemu su njihova iskustva, ali i sugestije bile od dragocene koristi za izradu Predloga ovog zakona. Mnoge sugestije koje smo dobili od predstavnika nevladinog sektora tokom javne rasprave, koja je trajala nekoliko meseci, uvrštene su u konačnu verziju Predloga zakona.
(Predsednik: Zahvaljujem, gospodine ministre. A, hoćete da ... Izvolite.)
Što se tiče Predloga zakona o volontiranju, naš pravni sistem ne poznaje volontiranje kao dobrovoljno pružanje usluga za opšte dobro ili dobro drugog lica bez naknade, iako su drugi zakoni, Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, govorili o volontiranju, koje podrazumeva, istina, stručno osposobljavanje i usavršavanje radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja stručnog ispita, odnosno radi obavljanja specijalizacije u određenim profesijama.
Značaj zakona o volontiranju koji je danas pred vama ogleda se prevashodno u tome da se u pravni sistem uvede oblik volontiranja kao pružanje usluga za opšte dobro ili dobro drugog lica, dobrovoljno, bez naknade, čime bi se izvršilo njegovo jasno razlikovanje od radnog angažovanja lica na osnovu ugovora o radu i rada van radnog odnosa.
Donošenjem zakona o volontiranju obezbediće se pravna zaštita volontera, kao i zaštita korisnika njihovih usluga od eventualne štete koja bi od te aktivnosti mogla da nastane.
Volontiranje propisano tim zakonom zasniva se na principima utvrđenim ratifikovanim međunarodnim konvencijama u ovoj oblasti, kao što su Opšta deklaracija UN o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U državama sa razvijenom tradicijom volontiranja primećen je značajan ekonomski doprinos koji volonteri svojim aktivnostima daju lokalnoj, regionalnoj i nacionalnoj ekonomiji. U našoj zemlji, iako u određenim oblastima postoji dobro organizovano volontiranje, ono još nije razvijeno u dovoljnoj meri. Prema podacima kojima raspolažemo, kao primer dobre prakse u oblasti volontiranja možemo navesti učešće 10.000 volontera koji su bili angažovani prilikom organizacije Univerzijade u Beogradu, 600 studenata volontera koji su bili organizovani i uključeni u rad Narodne kancelarije predsednika Republike.
Značaj volonterske aktivnosti je višestruk, kako za samog volontera, tako i za društvo u celini. Volontiranje podrazumeva učenje, razmenu iskustava i pomaganje drugima, te se volontiranjem stiču nova iskustva i razvijaju profesionalne veštine i znanja volontera, razvija se solidarnost i vrši aktivno uključivanje građana u društvene procese, što doprinosi razvoju humanijeg i ravnopravnijeg društva.
Organizator volontiranja u Predlogu zakona može biti pravno lice čiji osnovni cilj nije sticanje dobiti (obično su to nevladine organizacije), zatim državni organ, organi autonomnih pokrajina i jedinice lokalne samouprave.
Zakonom su propisani posebni uslovi za organizovanje volontiranja od strane privrednih društava ili javnog preduzeća, s obzirom na to da je neophodno sprečiti da se zloupotrebom besplatnog volonterskog rada povećava konkurentnost privrednih subjekata. Stoga ova pravna lica mogu da organizuju volontiranje pod uslovom da se radi o aktivnostima za opšte dobro, odnosno dobro drugog lica, i to na poslovima van njihove delatnosti, da se obavljanjem volonterskih usluga i aktivnosti ne stiče dobit, kao i da se volontiranjem ne zamenjuje rad zaposlenih i drugih radno angažovanih lica.
Organizovanje volontiranja se vrši uz pribavljanje prethodne saglasnosti ministarstva nadležnog za rad na program volontiranja.
Predlogom zakona utvrđena su sledeća pitanja: načelo volontiranja, uslovi za volontiranje, uslovi za privredna društva i javna preduzeća za organizovanje volontiranja, ugovor o volontiranju, prava i obaveze volontera i obaveze organizatora volontiranja, vođenje evidencije i dostavljanje izveštaja o volontiranju i nadzor nad primenom zakona.
U našim uslovima, smatramo da volonterski rad treba podsticati i unapređivati, naročito u oblastima socijalne i zdravstvene zaštite, kao što su pružanje usluga starima, bolesnima i licima kojima je potrebna pomoć, u oblastima obrazovanja, očuvanja životne sredine, sportskim aktivnostima dece i omladine.
Predlog zakona o volontiranju pripremila je radna grupa u čijem sastavu su bili zastupljeni predstavnici socijalnih partnera, stručnjaci u oblasti radnog prava, nevladine organizacije, kao i druga strukovna udruženja.
Nastojali smo da što veći broj primedaba ugradimo u tekst ovog zakona. Nažalost, postoje odredbe zakona oko kojih nije bilo saglasnosti, ali smo spremni da tokom ove debate i načelne rasprave, a posebno rasprave o amandmanima, prihvatimo sve predloge i amandmane koji će poboljšati tekst Predloga zakona.

Želim da se zahvalim poslanicima na vrlo konstruktivnoj raspravi i na činjenici da su sve poslaničke grupe izrazile stav da je donošenje oba ova zakona neophodno.
Vrlo kratko ću izdvojiti tri osnovne primedbe koje su ovde izrečene kada je u pitanju zakon o zlostavljanju na radu. Prva primedba je da je zakon deklarativnog karaktera, da ostavlja prostor za zloupotrebe, a treća primedba koja se mogla čuti je da će biti prostora za zloupotrebe pojedinih odredaba ovog zakona.
Naravno da će biti problema u primeni zakona i da smo mi svesni svih ovih primedaba i da ćemo tokom rasprave o amandmanima, kao što sam rekao, biti spremni da prihvatimo te amandmane koji će poboljšati tekst ovog zakona. Ovde nisam govorio o primedbama koje su apsolutno na mestu, vezano za pojedine članove, o kojima je govorio gospodin Nemanja Šarović, ali biće prilike da o tome razgovaramo u narednim danima.
Što se tiče zakona o volontiranju, takođe postoje tri osnovne primedbe. O njima je govorio gospodin Zoran Ostojić i u njima su sadržane i sugestije ostalih poslanika, odnosno poslaničkih grupa. Prva se odnosi na prijave za volontiranje. Samo želim da kažem da možda postoji neka nejasnoća i da nismo bili dovoljno dorečeni u pojedinim rešenjima.
Naime, obaveza prijave postoji samo prilikom registracije, recimo, nevladine organizacije, da se ona bavi i volonterskim radom. Ta prijava se podnosi jednom, prilikom registracije nevladine organizacije i nikada više, a jednom godišnje podnosi se izveštaj o aktivnostima tih organizacija koje se bave volonterskim radom. Taj izveštaj je nešto drugačiji, odnosno daleko manje komplikovan i zahteva daleko manju proceduru, kada se radi o kratkoročnom volontiranju.
Što se tiče primedbe gospodina Ostojića, koja je na mestu, vezane za ad hok volontiranje, mi ćemo biti spremni da u članu 3. preciziramo ono o čemu ste vi govorili, toga za sada zaista nema. Mada stoji da se volontiranjem, u smislu ovog zakona, ne smatra, onda se nabraja sedam stavki, mi ćemo dodati u članu 3. da se volontiranjem, u smislu ovog zakona, ne smatra upravo ad hok volontiranje, o kojem ste vi govorili.
Što se tiče treće primedbe koju ste vi istakli, ali i drugi poslanici, vezano za uslove volontiranja i da volontiranje može da obavlja lice koje ima najmanje 15 godina života, naši razlozi za ovakvo rešenje bili su ti što je u Zakonu o radu, neko je to i spomenuo, zakonski minimum da bi neko zasnovao radni odnos 15 godina, a konvencije Međunarodne organizacije rada koje smo mi ratifikovali govore takođe o tome. Zakon o obrazovanju reguliše vannastavne aktivnosti, između ostalih, volonterski rad, koji se odvija pod nadzorom nastavnika. To su bili naši argumenti zbog kojih smo uveli ovu odredbu o uslovima volontiranja.
U svakom slučaju, kao što sam rekao, u vezi sa svim ovim primedbama koje su ovde istaknute, posebno o prijavi, slažem se da ima previše dokumentacije, bićemo spremni da u daljoj raspravi o tome razgovaramo i prihvatimo ove amandmane.

Vrlo ću se kratko osvrnuti na neke od primedaba koje su ovde istaknute. Jutros sam govorio o onima koje su manje-više zajedničke i koje su najmanji zajednički sadržilac u izlaganjima gotovo svih poslaničkih grupa. Naravno, ponoviću spremnost da prihvatimo sve amandmane koji će poboljšati tekst zakona i amandmane za koje možemo dobiti većinu, koji mogu biti izglasani.
Najveći broj primedaba u ovoj popodnevnoj raspravi odnosio se na član 6. predloga zakona o zabrani zlostavljanja. Ne postoji opšteprihvaćena definicija. Ne postoji. U uporednom pravu smo analizirali apsolutno sve definicije, sve su slične, nijedna nije identična sa drugom. Ovo je pokušaj da dođemo do definicije koja jeste opšteg karaktera, ali koja će obuhvatiti i dati dovoljan osnov za primenu samog zakona.
Nismo mogli da istaknemo sve pojavne oblike zlostavljanja. Nismo, jer ima, do sada, 45 različitih vidova zlostavljanja. I da smo nabrojali svih 45, verovatno bi se za dva meseca, godinu dana pojavili novi vidovi zlostavljanja i morali bismo da menjamo zakon, da ubacujemo dodatne vidove zlostavljanja. Zato smo se odlučili da donesemo pravilnik i da onda taj pravilnik vremenom menjamo, zavisno od okolnosti.
Slažem se sa ovim što je kolega poslanik Zoran Antić rekao da ključ jeste, vezano za ovaj zakon, donošenje novog zakona o radu ili izmene postojećeg Zakona o radu. Ono sa čime se ne slažem je da je to liberalan zakon. Nažalost, on niti je liberalan, niti je sindikalan. Stao je na pola puta; nezadovoljni su i radnici, nezadovoljni su i poslodavci. Zato taj zakon moramo da menjamo. Da bi on bio promenjen, treba nam saglasnost socijalnih partnera. Ministarstvo je pripremilo predlog izmena tog zakona, ali to nam ne vredi ništa ukoliko ovu saglasnost ne postignemo.
Što se tiče tereta dokazivanja, to jeste međunarodni standard. Ovo nije prvi put. Imamo Zakon o zabrani diskriminacije, gde je teret dokazivanja na onome ko vrši diskriminaciju. Ovo bi se u širem smislu moglo označiti kao zakon koji spada u korpus antidiskriminacionih zakona i ovo nije nikakva novina. Mi sledimo taj trend koji je započet donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije.
Što se tiče zakona o volontiranju, najveće primedbe odnose se na to što se u članu 3. volontiranje ne odnosi na Crveni krst. Iz prostog razloga što Crveni krst deluje po Zakonu o Crvenom krstu Srbije, po pravilniku i statutu, po Ženevskoj konvenciji i po pravilima međunarodnih organizacija u ovoj oblasti i što je to bio izričit zahtev Crvenog krsta, koji je učestvovao u izradi ovog zakona, da se na njih ne odnose odredbe zakona o volontiranju.
Prema tome, tokom rasprave je bilo još primedaba, da se ne osvrćem na sve, spremni smo da prihvatimo sve amandmane koji će poboljšati tekst zakona, bez obzira na to od koga dolaze.
Nešto što nema veze sa ovom temom, dužan sam odgovor gospodinu Periću, vezano za incident prema generalu Krstiću u britanskom zatvoru. Ne stoji da ništa nismo preduzeli. Ono što smo uradili jeste da smo juče razgovarali sa njegovim advokatom Višnjićem; u kontaktu smo sa njegovom porodicom. Dobili smo sa te strane sve informacije. Juče sam pisao predsedniku suda Robinsonu, tražio da se general Krstić premesti iz britanskog zatvora. Nažalost, prekjučerašnji incident je bio samo kulminacija, jer je u više navrata dolazilo do sličnih situacija, ne sa ovakvim posledicama. Zahtevali smo da bude premešten iz tog zatvora. O tome ćemo prekosutra razgovarati sa tužiocem Bramercom, iako ovo nije u formalnopravnom smislu njegova nadležnost, ali ćemo tražiti podršku da naši zatvorenici izdržavaju kaznu u zatvorima u Srbiji.
Nažalost, tu postoji prepreka, a to je preporuka generalnog sekretara UN iz 1993. godine da haški optuženici ne mogu izdržavati kaznu na prostoru bivše Jugoslavije. Nedavno su vođeni razgovori da se to dogodi bar sa Slovenijom. Ni to nije omogućeno. Imamo i dalje taj zahtev koji ide prema tužiocu i prema Ujedinjenim nacijama. Ne mogu da kažem da su nam šanse u tom pogledu velike, ali vodimo razgovore sa nekim drugim i susednim zemljama koje nisu bile deo bivše Jugoslavije da bar one potpišu sporazum sa tribunalom o izdržavanju kazne haških optuženika. Do sada je 17 takvih zemalja potpisalo taj sporazum i videćemo da li će ova zemlja sa kojom vodimo razgovore prihvatiti da ona potpiše taj sporazum kako bi se omogućilo da oni služe kaznu negde u okolini Srbije.

Želim da kažem da je ovaj amandman sličan amandmanu koji je predložila poslanica Dušanka Plećević. Istina, on na još konkretniji način precizira koje podatke Poreska uprava treba da dostavlja Centralnom registru, a koji su navedeni i u članu 10. Predloga zakona, te stoga u ime predlagača prihvatam ovaj amandman, koji postaje sastavni deo Predloga zakona.

Ova primedba je potpuno na mestu i prihvatamo ovaj amandman. Istina, bilo je dilema prilikom izrade nacrta zakona i u prvobitnoj verziji smo imali jedno ovakvo rešenje. Mislim da možemo ovaj amandman da prihvatimo i da će on poboljšati tekst zakona.

Naravno da ćemo se lako složiti da su rokovi koji su dati u ovom zakonu prilično rastegljivi, ali da su oni i proizvod dogovora i razgovora koji smo imali sa nadležnim institucijama koje su zadužene za implementaciju samog zakona. Mislim da ćemo mnogo manju grešku napraviti ukoliko damo ovakve rokove nego rokove koje nećemo moći da ispunimo.
Implementacija ovog zakona vezana je i za saradnju sa Svetskom bankom, koja, kao što znate, finansira kreditom od 25 miliona dolara konsolidaciju naplate i reformu penzione administracije u Srbiji. Procedure koje Svetska banka traži su i duge i komplikovane, a mi nabavku softvera nećemo moći da izvršimo do kraja ove godine. Iskustva pojedinih zemalja koje su takođe sa Svetskom bankom radile na sličnom projektu govore da je za samu implementaciju tih softvera i načina na koji će funkcionisati potrebno najmanje godinu dana.
Iz svih tih razloga smo se odlučili da damo maksimalne rokove, 31. decembar 2012. godine, da se osposobe poslodavci da šalju prijave u elektronskom obliku, što znači da taj rok može da bude i kraći ukoliko uspemo da tehnički ispunimo sve preduslove za primenu ovog zakona. Prema tome, načelno ne mogu da dam nikakav kritičan osvrt na ovu vašu primedbu, koja stoji, ali mi se čini da u praksi ne bismo mogli da predvidimo kraće rokove, a da ti rokovi budu ispoštovani.
Izvinjavam se, pošto sam već uzeo reč, želim da kažem da prihvatamo amandman na član 25, koji je podneo poslanik Paja Momčilov.

Samo jedna mala ispravka. Tačno je da smo u prvobitnom ugovoru sredstva morali da utrošimo do septembra 2010. godine, a zbog kašnjenja sa realizacijom celog projekta dobili smo ekstenziju kredita do septembra 2011. godine.

Da ne ispadne da lažem nešto. Prekjuče smo dobili ekstenziju ovog ugovora o kojem vi govorite. Čak formalno nismo još ni potpisali, ali dobili smo saglasnost da će kredit biti produžen za godinu dana.

Prihvatamo ovaj amandman poslanice Vjerice Radete, iz tri razloga.
Prvo, već smo prihvatili amandmane na čl. 13, 19, 21. i logično je da sad izbacimo i ovde tu deklarativnu normu.
Drugi razlog, ovaj amandman predstavlja praktično kompromis između rešenja koja smo mi ponudili i predloga koje smo čuli od poslanika Kneževića i nekih drugih poslaničkih grupa.
Treća stvar, pošto je ovde bilo reči i o tome da olako nešto prihvatamo, ovo je suviše važan zakon da bi išli na usvajanje nekom prostom većinom, jer je činjenica da mi imamo većinu u ovoj skupštini, ali zaista želim da i na ovaj način demonstriramo spremnost da prihvatimo svako rešenje koje će doprineti poboljšanju kvaliteta i suštine samog zakona.