Smatrali smo da prihvatanjem amandmana Odbora možemo da napravimo jedan kompromis, da odustanemo od prvobitne formulacije koja je bila u predlogu zakona, a sa druge strane, da ovom fleksibilnom formulacijom omogućimo da i veći procenat od 30%, ukoliko postoje firme i preduzeća, mogu da idu na obuku i stručno usavršavanje.
Prema tome, mislim da ste videli i znate kako izgleda ovaj član 19 – u svakom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke, poslodavac vodi računa o tome da zastupljenost polova oslikava u najvećoj mogućoj meri strukturu zaposlenih kod poslodavca ili u organizacionoj jedinici u kojoj se vrši obuka i o tome izveštava u godišnjem izveštaju iz člana 13. stav 2. ovog zakona.

Šta ćemo sa firmama ukoliko oni nemaju recimo više od 10% zaposlenih žena? Prema tome, mislim da je ova formulacija dovoljno široka da može da zadovolji i ovo što vi govorite i predlažete.

Zaista ne insistiram, ali mislim da imamo formalni problem. Prihvatili smo amandman Odbora, tako da razumem i vašu argumentaciju. Ona korespondira sa ovim što stoji u ovom članu 19. koji je prihvaćen na odboru i ne vidim da to može da bude bilo kakva formalna prepreka.

Već sam rekao, ukoliko nema formalnih prepreka, mi ćemo prihvatiti ovaj amandman. Nastojali smo da popravimo tekst prihvatanjem amandmana Odbora. Pošto očito to nije dovoljno i pošto poslanici i vlasti i opozicije smatraju da treba dodatno dati jednu obavezujuću formulaciju, prihvatam ovaj amandman.

Obzirom da imamo više sličnih amandmana, mi prihvatamo ovaj amandman, jer je on analogan i članu 19. Prema tome, po analogiji, prihvatamo ovaj amandman.

Prihvatili smo ovaj amandman.

Mi smo prihvatili isti amandman koji je podneo poslanik Dragan Stevanović, tako da se i ovaj vaš predlog prihvata.

Dame i gospodo narodni poslanici, po važećem Zakonu o rešavanju radnih sporova, koji je stupio na snagu 2004. godine, imali smo od tada, odnosno od 2005. godine kada je Agencija za mirno rešavanje sporova počela da radi, 3.600 rešenih individualnih sporova i 42 kolektivna spora. Ovaj zakon je utvrdio način i postupak regulisanja individualnih i kolektivnih radnih sporova, sve sa ciljem da se dođe do kompromisnog rešenja između strana u sporu, da se izbegnu dugotrajni sudski postupci, koji uz to jako puno koštaju.
Prema tome, uočene su manjkavosti ovog zakona koje su sprečavale da Agencija bude efikasnija, jer ne možemo biti zadovoljni ni brojem ni obimom rešavanja radnih sporova. Zaista se ukazala potreba za nekim izmenama ovog zakona, kako bi se povećao obim nadležnosti te agencije odnosno mogućnosti da Agencija deluje i, što je posebno važno, kako bi se promenio onaj član zakona, odnosno odredba koja govori o tome ko može da pokrene radni spor. To jeste ključna stvar ovih izmena.
Naime, po važećem zakonu radni spor su mogli da pokrenu samo potpisnici kolektivnog ugovora ili, praktičnije rečeno, to su obično bili reprezentativni sindikati. U situaciji kada smo imali obilje štrajkova, ne samo ove godine, već i prošle godine, recimo, štrajkački odbor po zakonu nije mogao da pokrene spor i traži angažovanje Agencije za mirno angažovanje radnih sporova. To nisu mogli da urade ni drugi sindikati koji nisu reprezentativni, ni grupe radnika ili neko ko njih predstavlja. Prema tome, zakon je predvideo mogućnost da samo potpisnici kolektivnih ugovora mogu da traže angažovanje i učešće Agencije, odnosno da budu strane u sporu. To jeste ključna izmena u ovom zakonu. Prema tome, ne samo potpisnici kolektivnih ugovora, ne samo reprezentativni sindikati, to će sada moći da urade i drugi sindikati, grupe radnika, sami radnici koji smatraju da je neko od njihovih individualnih ili kolektivnih prava uskraćeno.
Takođe, ovim izmenama proširujemo vrste radnih sporova koji mogu biti predmet rešavanja u okviru Agencije za rešavanje radnih sporova. Praktično, šta to znači? Važeći zakon je predviđao mogućnost da predmet spora mogu biti samo kolektivni ugovori kojima se regulišu odnosi između radnika, odnosno sindikata i poslodavaca, a ne i neki drugi opšti akti. U nekim preduzećima nemamo kolektivne ugovore, ali zato imamo ugovore o radu ili sporazum između sindikata i poslodavaca. I ti opšti akti sada mogu biti predmet spora, a ne samo kolektivni ugovori, kao što je to do sada bio slučaj. To je kada govorimo o kolektivnim radnim sporovima.
Što se tiče individualnih radnih sporova, ovim izmenama je predviđeno da se u skladu sa ovim zakonom mogu rešavati sledeći individualni radni sporovi: spor povodom otkaza ugovora o radu, spor povodom ugovaranja isplate minimalne zarade.
Međutim, stigao je veliki broj i najveći broj amandmana odnosi se na ovaj član zakona; čini mi se da su te izmene, odnosno ti amandmani smisleni. To su tražili istovremeno i neki predstavnici sindikata. Mislim da najveći deo ovih amandmana treba da bude prihvaćen. Drugim rečima, predmet ovih individualnih sporova treba da budu i sporovi povodom naknada za ishranu tokom rada, naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, isplata jubilarne nagrade, isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Ovo su amandmani koji su stigli, mislim, od opozicionih poslanika. Imali smo tumačenje da se Zakon o posredovanju i medijaciji, koji je donet 2005. godine, bavi ovim problemima i to je bio odgovor zašto ti amandmani ne treba da budu prihvaćeni. Međutim, čini mi se puno logičnijim ne samo da ovo bude predmet ovog zakona, već i da ovi individualni sporovi budu u nadležnosti Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Treća izmena odnosi se na propisivanje posebnih uslova za izbor arbitara, kako bi se obezbedila što veća pravna zaštita učesnika u postupku. Naime, kada miritelj donese odluku, ona nije obavezujuća i ima samo snagu preporuke; kada arbitar donese odluku, ona ima snagu pravosnažne sudske odluke, odnosno presude.
Prema tome, smatrali smo da treba pooštriti, uslovno rečeno, uslove za izbor arbitara. Pored opštih uslova koji važe i za izbor miritelja, dodali smo kao obavezu da imaju položen pravosudni ispit i da mogu biti redovni profesori fakulteta iz pozitivnopravnih predmeta.
To su tri ključne izmene, sa ovim izmenama, odnosno amandmanima koje su predložili poslanici. Ostale izmene odnose se na usklađivanje sa drugim zakonima i pozitivnim propisima i nisu od suštinskog značaja za samu suštinu i duh zakona.

Ja ću se vrlo kratko osvrnuti na neke primedbe koje su ovde iznete od strane više poslanika, a tiču se pre svega direktora koji pokreće pitanje brisanja miritelja i arbitara iz imenika i navodno njegovog velikog ovlašćenja, koje nije imao po dosadašnjoj verziji ovog zakona.
U članu 45. jasno su precizirani slučajevi, odnosno razlozi kada direktor može da pokrene tu inicijativu. To može da učini i Socijalno-ekonomski savet ili jedan od učesnika ovog saveta. U svakom slučaju, SES, odnosno ovaj savet daje mišljenje ili saglasnost na brisanje iz registra po tačno određenim uslovima koji su predviđeni članom 45. ovog zakona.
Takođe, bilo je primedaba vezanih za ulogu i angažovanje veštaka. Naime, tačno je da u dosadašnjem članu 34. piše da arbitar može da angažuje veštaka. Taj član se briše iz prostog razloga što je u članu 33, dakle, u prethodnom članu, arbitru data mogućnost da izvodi sve dokaze i stara se da su u toku rasprave sve činjenice relevantne za odlučivanje, što po Zakonu o parničnom postupku podrazumeva i angažovanje veštaka.
Bilo je reči i o izveštaju o radu Agencije. Ja imam taj izveštaj. Mislim da je to pitanje pokrenuo gospodin Hajdarević. To je pitanje vezano za budžet. Za 2008. godinu to je 20.800.000 dinara budžeta Agencije.
Agencija, inače, ima sedam zaposlenih. Ove godine će uštedeti nekih pet do šest miliona, što znači da neće potrošiti sva sredstva iz budžeta.
Gospodin Perić je rekao, a i mi nismo, naravno, zadovoljni ishodom i dosadašnjim rezultatima Agencije i to je jedan od razloga zašto menjamo ovaj zakon, zato što želimo da tu agenciju osnažimo i da joj dame veće nadležnosti, a samim tim i mogućnosti da deluje i ostvari veće rezultate nego što su do sada postignuti.
Moram da naglasim da ova agencija nije supstitucija za sudove. Ovo je jedna mogućnost koju mi dajemo da bismo rasteretili sudove i da se, pre nego što se stvar rešava na sudu, pokuša kompromisom rešiti sukob između poslodavaca i zaposlenih.

Dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je što danas mogu da predstavim Predlog zakona o ravnopravnosti polova, upravo u godini kada obeležavamo 30 godina od donošenja Konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena, koju je ratifikovalo do sada 185 zemalja, među kojima je i Srbija. Već dve i po godine Ministarstvo radi na izradi ovog zakona, u koji su uključeni i predstavnici civilnog društva, kao i socijalni partneri, s osnovnim ciljem da se postigne što veći stepen saglasnosti oko odredaba ovog važnog zakona, koji spada u grupu tzv. antidiskriminacionih zakona.
Donošenjem i ovog zakona, upotpunjujemo pravni osnov za dalju borbu protiv diskriminacije različitih društvenih grupa, a to je i dovoljan osnov za zaštitu i unapređenje ljudskih prava u Srbiji. Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u članovima 15, 21. i 97. Ustava Republike Srbije, koji govore o ravnopravnosti žena i muškaraca, kao i o zabrani svake diskriminacije po bilo kom osnovu, a naročito na osnovu pola.
Postoji više razloga zašto ovaj zakon donosimo. U njima leži i osnovni smisao samog zakona. Naime, Vlada Republike Srbije je u februaru ove godine donela Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti i u toj strategiji je izričito naglašeno da je donošenje ovakvog zakona jedan od preduslova da sama strategija bude operativna i konkretizovana u svakodnevnom životu.
Drugi razlog leži u činjenici da je ovo deo harmonizacije našeg zakonodavstva, posebno u oblasti ljudskih prava, s međunarodnim standardima i ovaj zakon sadrži nešto što je duh nekoliko važnih međunarodnih konvencija. Spomenuo sam Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, Konvenciju protiv rasne diskriminacije, kao i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.
Osim toga, Komitet UN-a za eliminisanje svih oblika diskriminacije žena, u svojoj preporuci, u tački 14, jasno je pozvao Srbiju da što pre donese i usvoji zakon o ravnopravnosti polova.
Na kraju, ali ne najmanje važno, čak bih rekao da je to i osnovni razlog za donošenje ovog zakona, to su poražavajući podaci i pokazatelji koji govore da imamo značajnu neravnopravnost u svakodnevnom životu između žena i muškaraca, da su te društvene razlike i te kako ispoljene.
Primera radi, u svim sektorima delatnosti, muškarci imaju veće prosečne zarade od žena za nekih 16-17%. Stopa zaposlenosti muškaraca je 63, a žena 44%. Prema podacima Agencije za privredne registre, muškarci čine ogromnu većinu među direktorima, čak 79,2%, likvidacionim upravnicima – 71,6%, zatim osnivačima preduzeća – 75,4%, predsednicima upravnih odbora – 8,57% i stečajnim upravnicima –86,4%.
Svi ovi podaci govore o neophodnosti da se dispariteti koje smo istakli uklone i donošenje ovog zakona je samo početak jednog procesa. Iluzorno je očekivati da će sam zakon, u jednom kratkom vremenskom periodu, ispraviti sve ovo o čemu sam do sada govorio.
Ono što jeste osnovna svrha ovog zakona i što se želelo postići njegovim odredbama jeste stvaranje uslova za uvođenje politike jednakih mogućnosti, jednakih mogućnosti ostvarivanja prava žena i muškaraca, preduzimanja posebnih mera za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije koja bi bila zasnovana na polu, kao i postupka zaštite lice izloženih diskriminaciji.
Vrlo kratko ću reći šta su novine u Predlogu ovog zakona. Mislim da će tokom rasprave biti prilike da se govori i o amandmanima koji su predloženi, sa ciljem da se poboljša kvalitet ovog zakona.
Ono čime se zakon posebno bavi, a što bih hteo da istaknem, tiče se zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite. Naime, oblast zapošljavanja je centralni i najvažniji deo Predloga zakona o ravnopravnosti polova. Predlog zakona bliže određuje sadržaj politike jednakih mogućnosti u oblasti rada i zapošljavanja i propisuje konkretne mere za postizanje ravnopravnosti polova u procesu rada.
Novo rešenje se odnosi na obavezu poslodavaca, onih koji zapošljavaju više od 50 radnika. U prvobitnom predlogu je bilo reči o 500 radnika, a, na predlog poslanika, taj broj je sada smanjen na 50 i to će Vlada prihvatiti.
Dakle, poslodavci koji zapošljavaju više od 50 radnika imaju obavezu da sačine plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova i dostave ga republičkom organu uprave nadležnom za ravnopravnost polova.
Smisao ove posebne mere koju preduzima sam poslodavac, o njoj podnosi izveštaj, jeste obezbeđivanje ravnomerne zastupljenosti polova prilikom zapošljavanja i u procesu rada.
Predlog zakona bliže definiše način ostvarivanja prava na jednakost i dostupnost poslova i položaja i utvrđuje obavezu organa Republike Srbije, autonomnih pokrajina, gradova i opština, kao i javnih službi i preduzeća čiji je osnivač Republika, AP, grad i opština, da nastoje da obezbede, kroz politiku zapošljavanja, da najmanje 30% lica manje zastupljenog pola bude u organizacionoj jedinici, kao i na rukovodećim mestima i organima upravljanja i nadzora.
Predlogom zakona se, takođe, zabranjuje davanje prednosti licima, s obzirom na pripadnost polu, prilikom javnog oglašavanja i izbora zaposlenih.
Posebno se garantuje pravo na jednako plaćanje za isti rad. Pravo na jednako plaćanje za jednak rad vezuje se za rad kod istog poslodavca.
Ovo pravilo ima za cilj da onemogući nejednako plaćanje žena i muškaraca za istovrsni rad kod istog poslodavca i na taj način otklanja mogućnost diskriminacije po osnovu pripadnosti određenom polu, koja je u praksi, nažalost, prisutna.
Novina je i da se najmanje 30% predstavnika manje zastupljenog pola uključi u sastav odbora za pregovore, koji Predlog zakona predviđa, kako bi u procesu kolektivnog pregovaranja bila obezbeđena mogućnost ravnomernog učešća predstavnika oba pola. Kako se u procesu zaključenja kolektivnih ugovora opredeljuju veoma osetljiva pitanja, kao što su uslovi rada i cena rada, u ovom procesu moraju postojati jednake mogućnosti za učešće svih zaposlenih, kako bi mogli da iskažu svoje potrebe i ostvare svoje legitimne interese bez diskriminacije i pod jednakim uslovima.
U oblasti socijalne zaštite, pored izričite zabrane neravnopravnog tretmana po osnovu pola, prilikom ostvarivanja prava iz oblasti socijalne i zdravstvene zaštite posebno se predviđa mogućnost da se u budžetu Republike Srbije, AP i jedinica lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, predvide posebna sredstva za poboljšanje materijalnog položaja samohranih roditelja i nezaposlenih majki. Mogućnost da se u budžetima predvide posebna sredstva za ove namene predstavlja osnov za preduzimanje posebnih mera i u ovoj oblasti, kojima bi se štitio položaj samohranih roditelja i nezaposlenih majki.
Takođe, u oblasti obrazovanja, novina je načelo da je obrazovanje o ravnopravnosti polova sastavni deo celokupnog sistema obrazovanja. Predlog zakona je predvideo da nastavni planovi i programi obrazovanja treba da imaju i ove sadržaje.
Ostvarivanju tog cilja namenjena je i obaveza organa državne uprave nadležnih za obrazovanje da u postupku donošenja nastavnih planova i programa, udžbenika, studijskih programa, nastavnih metoda i normativa, školskih prostora i opreme, predvide takve činioce koji će omogućiti sprovođenje politike jednakih mogućnosti žena i muškaraca.
Ovo zakonsko rešenje predstavlja novinu u odnosu na dosadašnja rešenja, sadržana u odgovarajućim zakonima. Ima za cilj da politiku jednakih mogućnosti i ravnopravnosti polova učini sastavnim delom obrazovnog procesa, kako bi se otklonile predrasude o društvenom položaju žena i muškaraca.
Što se tiče političkog i javnog života, garantovane su jednake mogućnosti za učešće žena i muškaraca u političkom i javnom životu, što je uslov i pretpostavka za ostvarivanje ravnopravnosti polova prilikom korišćenja političkih prava građana.
Ova prava i instrumenti za njihovo ostvarivanje i posebne mere, čiji je cilj ostvarivanje ravnopravnosti polova u političkom i javnom životu, kao i obaveze organa vlasti da stvore uslove za efektivno korišćenje prava u ovoj oblasti, predstavljaju međunarodne standarde, čiji sadržaj definišu međunarodne konvencije, čiji je potpisnik i naša država.
Predloženim rešenjima određene su oblasti u kojima se preduzimaju posebne mere za postizanje ravnopravnosti polova – organi vlasti u Republici Srbiji, AP, gradu, opštini, političke stranke, sindikati, udruženja građana, međunarodna saradnja. Precizirane su obaveze organa vlasti, organizacija koje vrše javna ovlašćenja, ustanova, kao i organizacija i institucija čiji je osnivač Republika Srbija, AP, grad ili opština, i posebne mere koje preduzimaju u okviru svojih nadležnosti. Pri tom, zakon utvrđuje obavezu političkih stranaka i sindikata da svake četiri godine utvrđuju plan delovanja na unapređenju ravnopravnosti polova, kao i posebne mere za podsticanje ravnomerne zastupljenosti žena i muškaraca u organima političke stranke, odnosno sindikata, a posebno prilikom kandidovanja za izbor poslanika i odbornika.
Takođe, tu je i ravnomerna zastupljenost oba pola u sastavu skupština na svim nivoima, koju obezbeđuje grupa posebnih mera. Posebne mere se odnose na proces kandidovanja i izbora za predsednika Republike, poslanike i odbornike u skupštinama.
Predlog zakona precizira posebne mere u cilju obezbeđivanja ravnomerne zastupljenosti polova u organima izvršne vlasti na svim nivoima, kao i organima uprave na svim nivoima. To je novo rešenje u našem zakonodavstvu, jer su do sada posebne mere bile utvrđene samo za izbor predstavničkih tela, a ne i za organe izvršne vlasti.
Uslov za efektivno ostvarivanje prava žena i muškaraca da ravnopravno i bez diskriminacije sudeluju u međunarodnoj saradnji koja se ostvaruje u okviru spoljne politike jeste preduzimanje posebnih mera u ovoj oblasti. Predloženo rešenje je novo i u dosadašnjem pravnom sistemu nije postojalo.
Međunarodni dokumenti i uporedno zakonodavstvo predviđaju posebne mere za postizanje ravnomerne zastupljenosti polova i u domenu međunarodne saradnje. Predlog zakona predviđa da organ nastoji, u zavisnosti od objektivnih mogućnosti, da obezbedi zastupljenost najmanje 30% predstavnika manje zastupljenog pola u sastavu međunarodnih delegacija.
I tamo gde se politika ravnopravnosti polova naročito ostvaruje, na lokalnom nivou, predviđene su neke novine. Naime, prihvaćen je predloženi amandman poslanika o formiranju posebnog tela koje će se baviti unapređivanjem rodne ravnopravnosti i na lokalnom nivou.
Na predlog zakona je podnet veliki broj amandmana. O tome će biti prilike da razgovaramo u danu kada se o tome bude diskutovalo. Sasvim sigurno, bićemo spremni da i u nastavku rasprave prihvatimo svaki amandman koji će poboljšati tekst ovog zakona.

Moram da odgovorim na onaj deo vašeg izlaganja koji se odnosio na zakon o finansijskoj podršci porodici, a ne na ovaj zakon, i koji nema direktnu vezu sa zakonom o kom danas raspravljamo.
Tačno je da je bilo razmišljanja, kao što ta novinska vest i govori, da se maksimalni iznos porodiljske naknade ograniči, umesto na pet, na tri meseca. Od toga se odustalo i o tome je javnost obaveštena.
Druga stvar, ne radi se ovde o tome da mi smanjujemo naknade za porodiljsko odsustvo, samo se menja osnov utvrđivanja te naknade. Naime, do sada je kao osnov uzimana poslednja plata pre odlaska na porodiljsko odsustvo, a sada će biti uzimana kao osnov prosečna plata u poslednjih 12 meseci. Mislimo da se time mogu napraviti značajne uštede.
Bilo je zloupotreba, pre svega, od strane poslodavaca. Za 37% imamo veće troškove za isplatu, odnosno refundiranje troškova poslodavcima kao naknadu za porodiljsko odsustvo, a broj porodilja je povećan za svega 10%. Priznaćete da plate nisu rasle toliko da bi ta naknada bila tako povećana. Nikakve dileme nema, imamo konkretne dokaze, biće pokrenut postupka protiv pojedinih poslodavaca zbog tih zloupotreba. Prema tome, ovde nije atak na porodilje, već pokušaj da sprečimo zloupotrebe od strane pojedinih poslodavaca koji su koristili osnov za utvrđivanje te naknade na način koji njima ide u prilog, a ne porodiljama.

Bez namere da polemišem sa poslanikom Markićevićem, želim samo nekoliko pojašnjenja da dam. Pre svega, što se tiče te dve milijarde viška koje spominjete, rekao sam da ćemo uštedeti dve milijarde u odnosu na budžet 2009. godine. Od toga, milijardu i po zato što ćemo promeniti zakon na osnovu kojeg će se menjati osnova za utvrđivanje porodiljskog odsustva, i još petsto miliona dinara na poziciji materijalnih troškova (dakle, reprezentacija, telefon, smanjenje ugovora o radu). To su te dve milijarde, koje nisu višak, već će biti uštede u odnosu na budžet iz 2009. godine.
Što se tiče MMF-a, mogu vam reći da sam u nekoliko navrata u toku ovih, a i nekoliko prethodnih pregovora imao prilike da razgovaram i nijednom nije bilo govora o nekim predlozima koje ste vi navodili, a koje je MMF, navodno, iznosio.
Međunarodni monetarni fond je došao sa svojim predlogom da bismo povećanjem PDV-a uspeli u velikoj meri da postignemo rezultat kojim bi se umanjio budžetski deficit, naglasivši da to nije njihov ultimativni predlog ili stav, već mera za koju oni smatraju da je dovoljno kredibilna i da će u kratkom vremenskom periodu dati rezultat, ali da će prihvatiti svaku meru Vlade Republike Srbije ukoliko se na adekvatan način obrazloži i ekonomski potkrepi.
Da li je ovo iznuđena mera? Verovatno ste u pravu. Jeste iznuđena mera, ne zbog pritiska MMF-a, već zbog činjenice da nijedna vlada od 2000. godine nije radila ovo što znamo svi da mora da se uradi. Verovatno je ova kriza bila razlog da se krene sa realizacijom onoga što je neophodno.
Da li su kriterijumi najbolji? Bilo koji kriterijumi da su utvrđeni, oni bi bili razlog za polemiku. I opravdanu i neopravdanu. Ali, od nečega se moralo krenuti. Slažem se sa vama u potpunosti da ceo proces mora biti izveden tako da bude što socijalno opravdaniji, ukoliko je to moguće, da ti ljudi ipak dobiju i zadovoljavajuću otpremninu i mogućnost da nađu novi posao.
Ovo jeste tema gde možemo polemisati do sutra, jer ovo niko ne voli da radi. Ovo je krajnje nepopularno, što se uopšte na ovakav način govori o otpuštanjima, kako ste vi rekli, da je to zakon o otpuštanjima. Naprosto, negde se crta morala podvući.
Ova vlada je odlučila da uđe u taj posao, ma koliko on politički bio osetljiv, nepopularan, jer se radi o sudbinama ne samo ovih ljudi, već njihovih porodica, a to nije mali broj.

Lako ću se složiti sa vama da je Vlada preglomazna i da treba da bude smanjena. Nažalost, imam četiri poslanika u ovom parlamentu; kada budem imao više i veći uticaj, moći ću da na drugačiji način utičem da ta vlada bude daleko manja.
Što se tiče broja državnih sekretara i pomoćnika, kada je Vlada usvajala predlog ovog zakona donela je istovremeno i zaključak i preporučila svim ministarstvima da predlože racionalizaciju broja državnih sekretara i pomoćnika. Rekao sam i sam da imam suviše državnih sekretara i pomoćnika i da sam napravio plan, te da ću imati ubuduće dva državna sekretara i četiri pomoćnika i da ću to predložiti Vladi.

Pokušaću da vrlo kratko odgovorim na neka pitanja koja su ovde postavljena.
Gospođa Jorgovanka Tabaković je spomenula da u Sektoru za osobe sa invaliditetom Ministarstva rada ima 12 zaposlenih, a bilo je zaposleno šest. Tačno je da je bilo zaposleno pre dve godine osam, da je sada zaposleno devet i da će po ovoj racionalizaciji biti dva manje, znači da će ukupno biti sedam zaposlenih. Nikada Sektor, zaista, nije imao 12 zaposlenih.
Što se tiče brojke, ova brojka od 30.624 je brojka iz avgusta meseca ove godine. Istina je da smo svi operisali sa ovom brojkom od 28.000 zaposlenih u administraciji, ali nakon ove analize koja je utvrđena pre donošenja zakona došli smo do cifre od 30.624 zaposlena.
Na isti način kao što smo svi operisali sa brojkom od 87.000 zaposlenih u lokalnim samouprava i javnim preduzećima na nivou lokalnih samouprava, da bismo onda došli do cifre od 103.000 zaposlenih na lokalu, uključujući, još jednom ponavljam, i javna preduzeća.
Što se tiče zapošljavanja, brojka od 28.400 je brojka u koju su uračunati i zaposleni u novoformiranim institucijama, odnosno onim ustanovama koje će biti formirane nakon što se donesu neki od zakona koji predviđaju formiranje tih ustanova, odnosno institucija.
Što se tiče dalje reforme javnih preduzeća, ovo jeste početak procesa; neophodno je doneti propis za reformu celokupnog javnog sektora, uključujući tu i javna preduzeća, jer ovaj proces ne bi bio kompletan bez toga.
Što se tiče zapošljavanja u onim opštinama koje imaju manje od četiri zaposlena na hiljadu, ili u nekim opštinama koje će tek biti formirane, član 10. stav 2. ovog zakona jasno predviđa da se mogu zapošljavati u tim opštinama, uz prethodno dobavljeno mišljenje i saglasnost Vlade Republike Srbije. Ali, nije zakovano, kako je ovde bilo rečeno.
Takođe, hteo bih da kažem da je za ovaj zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji dobijena saglasnost najvećeg sindikata, Samostalnog sindikata, i sindikata u državnoj upravi.
Za ovaj drugi zakon, o lokalnoj samoupravi, nije bilo konsultacije, tu je napravljena greška, ali biće prilika da se kroz neke amandmane koje je sindikat podneo preko nekih poslaničkih grupa ovaj zakon popravi, a bićemo spremni za tu vrstu popravki i u pogledu drugog zakona. Prema tome, očekujem da ćemo na kraju dobiti dva zakona koji, ako ništa drugo, dobijaju saglasnost što većeg broja poslanika, bez obzira na to da li se radi o vladajućoj većini ili opoziciji.

Prvo bih morao da kažem ono u čemu se slažem sa gospođom Radetom bez ikakve sumnje, a to je da bi bolje bilo da donesemo novi zakon o radu, to je nesumnjivo bolje rešenje od izmena i dopuna ovog zakona.
Složiću se i sa vama da ovo nije najbolji zakon. Naprotiv, ja imam više zamerki od onih koje ste vi izneli. Vi ste tada bili u Parlamentu – taj zakon je proizvod jednog političkog kompromisa koji se dogodio u tom trenutku i ja neću ulaziti u to.
Nažalost, u ovom trenutku nemamo saglasnost socijalnih partnera oko izmena, odnosno donošenja novog zakona o radu, a potpuno je neracionalno da ulazimo u proceduru a da tu saglasnost ne obezbedimo, najpre sa sindikatima i sa poslodavcima, a s obzirom na važnost ovog zakona mislim da je potrebna što veća saglasnost, odnosno što širi konsenzus poslaničkih grupa u ovom parlamentu.
Priznaćete da nije realno u ovom trenutku očekivati da tu saglasnost postignemo s obzirom na različite stavove, s jedne strane, sindikata i poslodavaca, a ono što će Ministarstvo uraditi, s druge strane, pripremiće radnu verziju tog zakona na jesen koja će ući u javnu raspravu.
Spremni smo da u razgovoru sa poslaničkim grupama dođemo do što šireg stepena saglasnosti oko donošenja tog zakona.
Ono u čemu se ne mogu složiti sa vama je da je ova izmena zapravo udovoljavanje tajkunima. Osnovna svrha donošenja ove izmene jeste da omogućimo da se očuva neko radno mesto.
Naravno da se ovim izmenama neće rešiti problemi koje imamo u privredi, neće rešiti problemi koje imamo sa nelikvidnošću naše privrede, da se neće zaštititi svi radnici i neće rešiti tehnološki viškovi u mnogim preduzećima, ali ćemo omogućiti da bar u pojedinim firmama kroz smanjenje troškova u poslovanju zaštitimo neka radna mesta i osnovni smisao donošenja ovog zakona jeste očuvanje radnih mesta, a ne zaštita tajkuna.