Dame i gospodo narodni poslanici, poštujući činjenicu da ste ceo dan u Skupštini, ja ću se truditi da budem kratak, upozorio me je i gospodin Krasić, ja poštujem njegovo poslaničko iskustvo.
Nastojaću da o Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju govorim što je moguće sažetije. Pre svega želim da prepričam jedan dosta komplikovan zakon čija je materija takođe dosta apstraktna. Zato se izvinjavam onima koji su u ovoj materiji, a ja ću nastojati da pojednostavim Predlog ovog zakona i pojedine odredbe, pre svega zbog građana Srbije i onih ljudi koji se ne bave ovim poslom.
Ovaj zakon mi kolokvijalno nazivamo Zakon o elektronskom poslovanju, iako ovaj naziv ne odgovara suštinski odredbama ovog zakona i on u suštini treba da omogući, da stvori preduslove da sa klasičnog pređemo na elektronsko poslovanje, odnosno da otkloni sve prepreke za brže, efikasnije i jeftinije poslovanje, da se naprave značajne uštede, da je to korisno za privredne subjekte, za građane, za javnu upravu.
Takođe, zakon bi trebalo da omogući dalji proces modernizacije naše javne uprave, i ono što je za građane najvažnije, da omogući, obezbedi, lakši, sigurniji, pristup uslugama javne vlasti i posebno većem broju tih usluga. Mi u izradi ovog zakona nismo krenuli sa nule, naime, kao što znate, postojali su zakoni o elektronskom potpisu i elektronskom dokumentu, dva zakona koja, nažalost, iz različitih razloga, nisu mogla biti u punom kapacitetu i implementirani. Oni su samo parcijalno definisali i rešili neke probleme, stvorili osnov i za elektronski potpis i elektronski dokument, ali se dalje od toga nije otišlo. Naprotiv, oba zakona su u oba segmenta bila disfunkcionalna, tako da smo imali činjenicu da svega 360.000 građana je koristilo usluge elektronskog potpisa, odnosno imalo sertifikat za elektronski potpis, prema tome, svega 5% stanovništva.
Kada pogledate šta je razlog tako malom broju, videćete zapravo da je vrlo prosta činjenica da smo imali vrlo komplikovanu proceduru da se taj elektronski potpis aktivira. Naime, neko ko hoće da potpiše elektronski jedan dokument morao je da ima posebnu karticu, morao je da ima poseban softver za svoj računar ili laptop, da ima poseban čitač te kartice i plus je instaliranje tog softvera trajalo satima i danima, čak su mi stručnjaci iz IT oblasti govorili da su po dva dana instalirali taj softver, koji se opet vrlo često kvario, tako da nije ni čudo što je svega 360.000 ljudi koristilo usluge elektronskog potpisa.
Mi sada uvodimo jednu gotovo revolucionarnu novu uslugu od poverenja, a to je kvalifikovani elektronski potpis. Šta to praktično znači? To znači da će korisnici preko svog mobilnog telefona moći praktično da se identifikuju transakcijama, odnosno komunikaciji koja se obavlja elektronski i da na taj način elektronski potpišu određeni dokument. Kako to u praksi izgleda? Dakle, imate korisničko ime i šifru, odnosno user name i password, ukucate u vašem mobilnom telefonu, stići će vam pin-kod SMS-om koji treba da ukucate. Ukucavanjem tog pin-koda praktično vi aktivirate opciju kvalifikovanog elektronskog potpisa. Dakle, svaki nosilac, svaki korisnik mobilnog telefona moći će da koristi kvalifikovani elektronski potpis. Ovo je značajno jer računamo da će ovo ne samo olakšati, već će omasoviti upotrebu kvalifikovanog elektronskog potpisa. Da pojednostavim do kraja, kvalifikovani elektronski potpis je potpuni ekvivalent svojeručnom potpisu u ovom realnom svetu.
Što se elektronskog dokumenta tiče, tu je takođe napravljen jedan značajni napredak jer se elektronskom dokumentu ovim zakonom i odredbama zakona priznaje punovažnost i dokazna snaga, bez obzira što je u elektronskom dokumentu i priznaje mu se snaga kao da se nalazi u papirnom obliku. Prema tome, izjednačavaju se i papirni i elektronski dokument. Ne samo to, ide se i korak dalje, omogućuje se konverzija elektronskog dokumenta u papirni, i obrnuto, što znači da elektronski dokument ili papirni dokument može da se konvertuje, odnosno da se digitalizuje, da se skenira i da na taj način ima istu dokaznu snagu kao i originalni dokument.
Takođe je predviđen i obrnut slučaj da, kada imate elektronski dokument u izvornom obliku, pa ga onda štampate, nakon štampanja tog dokumenta i nakon overe pečatom ili potpisom, on takođe ima istu dokaznu snagu kao izvorni dokument.
Ova digitalizacija, posebno papirnog dokumenta ne samo da će smanjiti upotrebu dokumenata u papirnoj formi, već i u velikoj meri olakšati svima onima, pre svega, poslovnim ljudima u pretraživanju, korišćenju i publikovanju različitih dokumenata.
Sada imamo novu uslugu, pored elektronskog potpisa i elektronskog dokumenta, koji su bili predviđeni i u prethodnim zakonima. Potpuno novu uslugu, koja se odnosi na elektronski pečat. Da pojednostavim, elektronski pečat je ekvivalent elektronskom potpisu za pravno lice, možda je komplikovano, ako je elektronski potpis zamena za svojeručni potpis, onda je elektronski pečat zamena za pečat pravnog lica i potpis ovlašćenog lica zajedno. Drugim rečima, ako ste morali jedan dokument da pečatirate i potpišete, sada nije potrebno jedno i drugo, potrebno je da taj elektronski dokument pečatirate i on ima punu pravnu i dokaznu snagu.
Zašto je ovo važno? Ovo će rešiti mnoge probleme koje smo imali do sada u praksi. Naime, vlasnici firmi, su vrlo često svoj elektronski sertifikat, odnosno potpis, davali knjigovođama ili asistentima u firmi da potpisuju različita dokumenta u njihovo ime. Ta stvar ne samo da je protivzakonita, već je otvarala prostor za brojne zloupotrebe, a sada firma može, odnosno vlasnik firme da izvadi elektronski pečat, da internim aktom ovlasti knjigovođu da taj pečat može da koristi za poslove u samoj firmi.
Druga važna stvar. Ovo je bitno zbog povezivanja različitih informacionih sistema i institucija koje mogu na ovaj način da razmenjuju elektronski pečatirana dokumenta, a posebno bitno za one institucije koje u realnom vremenu automatski izdaju veliki broj dokumenata, npr. kao PIO fond.
Sada, kada imate mogućnost da sačinite elektronski dokument, da ga potpišete i pečatirate, to vam ne vredi ništa ako nema mogućnost dostave tog dokumenta. Ovo je vrlo važna stvar. Neko će reći – dobro, i do sada smo imali mogućnost elektronske dostave putem i-mejla. Da, to je tačno, ali ovde se radi o slanju sa daleko većim stepenom pouzdanosti, pre svega kada govorimo o identitetu korisnika i kada govorimo o tačnom vremenu te dostave.
Elektronska dostava omogućava da se vidi tačno vreme i slanje dokumenta i tačno vreme prijema tog dokumenta. Ovo je posebno bitno zbog određenih sudskih, upravnih postupaka, kada dokument, zapravo vreme dostave dokumenta je bitno, jer se od toga računa i teče vreme, kada možete da preduzimate, odnosno korisnik, stranka da preduzima odgovarajuću pravnu radnju, odnosno da podnese žalbu na neki upravni akt.
Usluga kvalifikovane elektronske dostave, opet poredimo sa realnim vremenom, je zamena, na neki način, za uslugu preporučene pošiljke, kada šaljete klasičnu poštu. Prema tome, imate obezbeđenu sigurnost da će ta pošta doći na adresu, odnosno pošiljka na koju ste je i poslali.
Sledeća usluga koja se definiše ovim zakonom jeste elektronsko čuvanje ovih dokumenata. Posebno važna stvar zbog privrede i velike uštede koju privreda može da ostvari na ovaj način. Mi smo do sada imali situaciju da se mnogi magacini ili skladišta koriste za čuvanje papirne dokumentacije. Na stotine hiljada tih dokumenata, milioni evra, su potrošeni za troškove čuvanja te dokumentacije.
U proseku jedna banka i štampa oko 10 miliona dokumenata i skenira oko sedam miliona različitih dokumenata. Troškovi, proveravali smo koji su troškovi čuvanja jedne kutije dokumenata i ti troškovi se odnose 50 centi po jednoj kutiji.
Dakle, radi se o milionima evra koji su do sada plaćeni i koji su različite kompanije, ne samo banke, različite institucije platile za čuvanje te dokumentacije. Mi sada predviđamo formiranje tzv. elektronskog magacina za čuvanje te dokumentacije, s tim što je apsolutno obezbeđena sigurnost čuvanja tih dokumenata, što je obezbeđen integritet tih dokumenata zato da se izbegne svaka mogućnost da se promeni ili izmeni sadržaj onoga što se čuva.
Naravno da ti dokumenti mogu da se čuvaju i u elektronskom. Ti dokumenti koji se čuvaju mogu biti izvorno i u papirnoj formi i elektronskoj formi, s tim ukoliko je u papirnoj formi mora prvo da se digitalizuje, odnosno skenira. Papirni dokument može da se uništi i onda čuva u elektronskoj formi. Nažalost, tu moramo da budemo potpuno otvoreni. Ovde će biti velika prepreka da se ovaj zakon u ovom delu u potpunosti primeni zbog drugih propisa koji predviđaju obavezu čuvanja dokumentacije u papirnoj formi, odnosno papirnom obliku. Pre svega, Zakon o arhivskoj građi a tu je i čitav niz drugih propisa koji dalje predviđaju tu obavezu.
Prema tome, predstoji nam proces čišćenja tih akata, menjanje tih akata kako bi zakon mogao da bude implementiran u punom svom kapacitetu. Međutim, i sada ćemo moći da uništavamo neka papirna dokumenta, pre svega kada se radi o fakturi, kada se radi o nalozima za isplatu, stotinu hiljada takvih dokumenata se štampa dnevno i oni će moći da se unište i nakon digitalizacije i skeniranja čuvaju u elektronskoj formi.
Sada se otvara pitanje i verovatno s pravom, koliko je sve ovo sigurno, koliko je bezbedno i kako mi utvrđujemo identitet korisnika ovih elektronskih usluga? To je možda ključno pitanje sa ovim zakonom. Zato imamo različite šeme i postupke identifikacije koji imaju različite nivoe pouzdanosti. Upravo u zavisnosti od stepena rizika od zloupotreba i moguće štete koja tim zloupotrebama može da se napravi imamo tri nivoa identifikacije. Dakle, osnovni, srednji i visoki. Osnovni nivo smanjuje rizik od zloupotreba. Srednji nivo značajno smanjuje rizik od zloupotreba, dok visoki nivo potpuno onemogućava svaku zloupotrebu. Sada da pojasnim, vidim da je skroz nejasno. Dakle, ako hoćete da izvadite uverenje iz matične knjige rođenih ili da vršite proveru upisa u birački spisak za to vam je dovoljno da imate korisničko ime i šifru, dakle, user name i pasword i to je taj osnovni nivo ili kako se kaže jednofaktorska autentifikacija. Dakle, dovoljan je jedan faktor da taj neki zahtev koji imate ostvarite.
Ako hoćete da izvadite uverenje iz kaznene evidencije, da li ste kažnjavani ili osuđivani, za to vam nije dovoljno korisničko ime i šifra, potreban je još jedan faktor. Taj faktor može da bude otisak prstiju na vašem uređaju, dakle, telefonu, može da bude i SMS, odnosno šifra koju dobijete SMS-om a koju ukucavate, kojom se praktično vi identifikujete. To je taj srednji nivo. Imate na kraju taj visoki nivo, a on je kvalifikovani elektronski potpis koji je najsigurniji, gde nema zloupotreba. Dakle, ako podnesete zahtev za vozačku dozvolu morate da imate kvalifikovani elektronski potpis. Ukoliko podnesete zahtev za promenu prebivališta morate da imate kvalifikovani elektronski potpis, ako hoćete naravno elektronski da radite. Ako hoćete prijavu ili promenu prebivališta, boravišta onda takođe morate da imate kvalifikovani elektronski potpis. Dakle, visoki nivo pouzdanosti.
Sve ove šeme će biti na sajtu Ministarstva, svaki organ će definisati koji nivo je potreban da bi ostvarili odgovarajuću uslugu. Kada smo to razrešili i postavlja se pitanje ko garantuje sve ovo, ko je taj ko ovo sprovodi?
Nije to golub pismonoša koji nosi jedan sada dokument od tačke A do tačke B. Dakle, to su praktično ti pružaoci tih usluga.
Šta je u realnom svetu? U realnom svetu je to, recimo, poštar. Kada dajete pošiljku, bacate u poštansko sanduče ili preporučenu pošiljku idete u poštu i pošta vam garantuje da će ta pošiljka od tačke A ići do tačke B.
Šta je ovde ta pošta? To je taj pružalac usluga ili pružaoci usluga, a to su privredni subjekti koji će morati da se registruju po posebnoj proceduri, vrlo strogoj proceduri, da zadovolje posebne uslove, dakle, da imaju zaposlene koji su stručni, sa iskustvom, koji su prošli obuke iz informacione bezbednosti i zaštite podataka ličnosti, koji imaju osiguranje od štete, koji imaju odgovarajuću opremu koja je zaštićena od neovlašćenog korišćenja, koji imaju sisteme koji na siguran način čuvaju vaše podatke koje ste dali i svake dve godine će se vršiti provera tih pružalaca usluga da li ispunjavaju sve standarde koji su postavljeni i da li sprovode sve odredbe ovog zakone.
Prema tome, sad verujem da imate neku sliku značaja ovog zakona i ovo je samo prvi korak koji mi sad pravimo sa donošenjem zakona. Teži posao, daleko teži posao će biti njegovo implementacija.
Činjenica da mi moramo da donesemo 17 podzakonskih akata, govori o tome koliko je ovo sve i komplikovano i osetljivo. Dakle, u roku od godinu dana mi moramo da donesemo 17 različitih akata.
Podsećam da ni EU, nije donela četiri još važna podzakonska akta, da bi odredbe direktive EU mogle da budu implementirane.
Osim toga, vrlo često i tehnologije i inovacije idu daleko pre zakonske regulative i moraćemo da pravimo i tu kompromise i moraćemo na neki način da anticipiramo i buduća tehnološka dešavanja, jer bilo je predloga da sadržaj ovih podzakonskih akata inkorporiramo u tekst zakona, ali naprosto tehnologija tako brzo napreduje da nismo hteli da se zakucamo i da u zakonu to definišemo, već smo ostavili prostor da to bude predmet podzakonskih akata kako bi lakše mogli da ih menjamo.
Takođe, je bitno da pojačamo kapacitete u inspekciji Ministarstva jer na toj inspekciji je veliki teret kontrole i nadzora ovog zakona. Moramo da radimo više na digitalnoj, na povećanju digitalne pismenosti u Srbiji.
Ogromno je nepoverenje naših građana u ovaj vid poslovanja.
Moramo, takođe, da sprovodimo kampanju za podizanje svesti o značaju elektronskog poslovanja, elektronskog potpisa i svih usluga od poverenja o kojima sam govorio.
Želim da se zahvalim svima koji su učestvovali u izradi ovog zakona.
Dakle, javna rasprava je bila vrlo plodotvorna, učestvovali su svi, sve organizacije od saveta stranih investitora, različitih komora i naših i stranih, i akademska zajednica, stručna javnost.
Želim da se zahvalim poslanicima koji su podneli vrlo korisne amandmane. Većinu tih amandmana mi smo prihvatili, i prihvatićemo, zapravo, jer želimo da zaista popravimo i poboljšamo tekst zakona koliko god je to moguće.
Hvala.

Dok sam čekao vaše izlaganje, tačno je da u prošloj uredbi o vaučerima Niška banja je bila izuzeta jer smo zapravo četiri grada izuzeli od mogućnosti da građani mogu da koriste vaučere. Dakle, Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac, jer smo na taj način hteli da pospešimo turizam u drugim turističkim destinacijama u zemlji.
Najveći broj turista inače dolazi u Beograd, i postoji realna bojazan da bi najveći broj turista koristili vaučere za boravak u Beogradu.
Međutim, videli smo da je bilo interesovanja za Nišu banju, da je bilo interesovanja za Selters banju, koja je takođe bila izuzeta i mi smo ove godine vratili upravo ove dve banje, dakle i Selters banju u Mladenovcu i Nišku banju, tako da će građani moći da koriste vaučere i za boravak u Niškoj banji.

Vi ste potpuno sve u pravu. Mi smo prihvatili ovaj amandman. Zaista nismo gledali koje je poslaničke grupe. On je suštinski isti kao amandman koji smo prihvatili, a to je predlog ne vladajuće većine, već Ekonomskog kokusa, gde su predstavnici više političkih stranaka. Prema tome, apsolutno sve što ste naveli u vašem obrazloženju je sadržano u amandmanu koji je podnet, a koji smo mi prihvatili. On je u istovetnom tekstu, osim izmene reda u rečenici, ništa drugo nema.

Ovaj amandman ima sličan zahtev koji je već prihvaćen u amandmanu 5, pa mislim da smo postigli ono što ste vi zahtevali ovim amandmanom.

Gospodine Pavićeviću, mi smo od devet amandmana prihvatila vaša četiri. To znači da imate preko 40, blizu 50%, što se bar tiče ovog zakona i to je dovoljno.
Što se tiče ovog amandmana, šta su argumenti, vrlo kratko. Prvo je, što je ova odredba bukvalno preneta iz direktive EU o obmanjujućem i uporednom oglašavanju. Doslovce je preneta definicija šta je to oglašavanje.
Drugi argument je što u Zakonu o zaštiti potrošača takođe koristimo termin „ekonomsko ponašanje“. Treći argument, ovo o čemu ste vi govorili, to je sadržano u 58. članu ovog zakona, gde se kaže da oglašavanje koje sadrži tvrdnje o zdravstvenom, lekovitom ili nutritivnom svojstvu robe ili usluge, koja se oglašava, zdravstvena ili izjava o nutritivnom svojstvu, mora da se zasniva na odgovarajućem naučnom ili stručnom nalazu, odnosno takvo svojstvo, odnosno izjave moraju biti potvrđene i odobrene u skladu sa posebnim propisima. Prema tome, sve ovo o čemu ste vi govorili sadržano je u ovom 58. članu.

Jedini razlog što nije prihvaćen ovaj amandman je taj što bi onda morali da menjamo amandmane posle 22. amandmana koji se odnose takođe na zaštitu dece. Ukoliko bi promenili amandman sa 22 na 21, a 21 da ide na 22, a odredbe od 22. člana se odnose na zaštitu dece, prema tome, morali bi da menjamo skoro celo poglavlje, čisto tehnička stvar.
Dakle, vi ste načelno verovatno u pravu, ali zbog ovih problema koje bi mogla da nam izazove primena ovog amandmana nismo mogli da ga prihvatimo.
(Zoran Živković: To možete u tehničkoj redakciji, da zamenite samo naziv člana. Ne možete?)

Sve ove aktivnosti su praktično isključene u trećem članu stav 2. Predloga ovog zakona, tako da smo smatrali da ne treba da dupliramo, odnosno da ponavljamo.

Sve ovo što ste naveli, u svu bojazan koja, naravno, postoji, je u skladu sa direktivom EU za audio-vizuelne medijske usluge, a jedan od razloga za donošenje ovog zakona je potpuna harmonizacija sa direktivama, odnosno standardima EU. Jedna od tih direktiva jeste ova o kojoj smo govorili, a druga je direktiva o obmanjujućem i uporednom oglašavanju. To praktično predstavlja minimum harmonizacije, kada govorimo o ovoj oblasti.

Ja vas uveravam da nikakv lobi apsolutno nije imao uticaja na izradu predloga ovog zakona. Na kraju krajeva, mi smo ovde prihvatili preko 35 amandmana. Ne verujem da postoji zakonski predlog, a da je toliko amandmana prihvaćeno sa ciljem poboljšanja teksta ovog zakonskog predloga.
Drugo, ovde ne postoji nikakav međunarodni standard kada govorimo o reklamiranju alkoholnih pića.
Apsolutno nema jedinstvene regulative koja ovu oblast definiše. Postoji uporedno, mi smo to posmatrali i gledali kako je to od zemlje od zemlje regulisano. Situacija je prilično šarolika, i mogu da vas uverim da spadamo u red zemalja koje na restriktivniji način ovu oblast tretiraju.
Uprkos svemu ovome mi smo pokušali da nađemo nešto što je kompromis, što je srednja neka varijanta koja će da zadovolji i medije, s obzirom da su teškoj finansijskoj situaciji, i štampani i elektronski, a sa druge strane da zadovolji i proizvođače pre svega alkohola i alkoholnih pića, a s druge strane što je i najvažnije da zaštitimo naše građane.
Nema te restrikcije, nema te prohibicije koja može da spreči konzumiranje alkohola i alkoholnih pića. To nije predmet ovog zakona. Na kraju krajeva, mi to ne možemo niti da hoćemo da učinimo.
Verujem da su ova zakonska rešenja i predlozi koje smo dali sasvim korektni u smislu i zaštite, ali i u smislu poštovanja nekih odredbi koje postoje u zemljama EU, iako kažem ne postoji jedinstven međunarodni standard u ovoj oblasti. Mogu da vam isčitam sve zemlje kako su regulisale ovu oblast pojedinačno, i mi se nalazimo u donjoj trećini zemalja po restriktivnom pristupu ovoj tematici.

Kada bi se ja pitao kada bi odlučivao i kada bi ja svoja uverenja inkorporirao u tekst jednog zakonskog predloga ja bih ovo zabranio kompletno.
Dakle, zabrana ne reklamiranja, nego i pušenja i konzumiranja alkohola i alkoholnih pića, ali ja kao državni činovnik moram da vodim računa o širini, različitih grupacija na koje se zakon odnosi. Dakle, moramo da vodimo računa, pre svega u interesima građana. Moramo da vodimo računa o interesima onih koji proizvode alkohol i alkoholna pića. Što bi onda to radili?
Dakle, mi smo dali jednu mogućnost da oni to mogu da oglašavaju u terminima kada smatramo da je to dozvoljeno, poželjno na neki način. Dosadašnja zakonska odredba je bila prilično neprecizna, dozvoljavala je mogućnost reklamiranja piva i vina od šest sati do šest sati ujutru. Mi smo sada to podelili na dve grupe alkoholnih pića. Opet smo koristili uporedna iskustva nekih drugih zemalja.
Imamo jednu odredbu koja je lako primenjiva da damo alate i instrumente inspekcijama da kontrolišu primenu ovih zakonskih odredbi, naravno i da pišu prekršajne prijave gde to bude evidentno u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.
Prema tome, ja mislim da imamo jedan zakon koji nije mrtvo slovo na papiru. Imamo jedan predlog koji može da bude u potpunosti primenjen u praksi, da štitimo korisnike oglasnih poruka, to jeste glavni cilj, ali sa druge strane da ne limitiramo previše koji od ovoga žive.

Samo radi preciznosti.
Potpuno su dve odvojene stvari. Jedno je oglašavanje alkohola i alkoholnih pića i tu sam rekao kakva su rešenja.
Što se tiče reklamiranja duvana, duvanskih proizvoda, tu postoji potpuna zabrana i u elektronskim i u štampanim medijima i to je u skladu sa direktivom EU. Ovaj zakon je prošao i analizu Evropske komisije koja je dala pozitivno mišljenje, jer sve ono što su međunarodni standardi koji postoje, sve ono što su direktive EU su inkorporirane u tekst ovog zakonskog predloga.
Što se duvana tiče, tu nema apsolutno nikakvih olakšavajućih okolnosti, kada govorimo o reklamiranju. Jedino se ne smatra oglašavanje na onim trafikama, na oglasnim policama, ako istaknete paklice cigareta, to se ne smatra oglašavanjem. Inače, u elektronskim, štampanim medijima, na drugi način je zabranjeno reklamiranje duvana.

Prihvatam ovaj amandman sa ispravkom.

Prihvata se amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da vrlo kratko dam osnovne razloge, ciljeve, kao i suštinu dva zakonska predloga o kojima danas raspravljamo.
Što se tiče Zakona o oglašavanju, važeći zakon je donet pre deset godina i sasvim sigurno i sami ste svedoci da mnoge odredbe važećeg zakona su prevaziđene, a mnoge stvari su se u međuvremenu dogodile i kad govorimo o praksi i kada govorimo o propisima i u zemlji, ali i kad govorimo o direktivama, odnosno regulativi unutar zemalja EU.
Prema tome, to jeste osnovni razlog da se ovaj zakon donosi. Dakle, mnoge odredbe su u potpunosti prevaziđene, a sa druge strane moramo da idemo u susret novim trendovima koji su se pojavili. Godinu dana nakon što je ovaj zakon donet, doneta je i direktiva EU o obmanjujućem i uporednom oglašavanju i samim tim derogirane su mnoge odredbe postojećeg Zakona o oglašavanju. Tada kada je zakon donet u Srbiji skoroniko nije čuo za fejsbuk ili druge društvene mreže, digitalizacija je u regionu tek bila u povoju i tada su se tek mogle naslutiti, zapravo predvideti mogućnosti pametnih telefona. Sve to jesu razlozi zašto idemo sa novim zakonskim rešenjima.
Sa druge strane, rekao sam, da uskladimo i harmonizujemo naše zakonodavstvo u ovoj oblasti sa standardima EU. Tu sam spomenuo direktivu iz 2006. godine, a takođe i preporuku iz 2014. godine o zaštiti maloletnika od onlajn igara na sreću. Ovo je istina preporuka, ali smo je mi ugradili u odredbe ovog zakonskog predloga.
Ono želimo da postignemo ovim zakonom je pre svega da zaštitimo potrošače od objanjujućih i vrlo često lažnih poruka koje ih mogu navesti na pogrešnu kupovinu, odnosno da donesu odluku o nekoj kupovini i s druge strane suština zakona jeste da se obezbedi fer i tržišna utakmica među svim učesnicima na tržištu, drugim rečima da sprečimo nelojalnu konkurenciju i zato smo ugradili ove odredbe o uporednom oglašavanju o kojima ćemo nešto kasnije reći par reči.
Treća stvar koja se ovim zakonom postiže, to je da obezbedimo instrumente, alate odgovarajućim inspekcijama da bi mogle da kontrolišu i vrše nadzor nad primenom ovih zakonskih odredbi. Vrlo ću kratko i neću se osvrtati na ceo zakon već samo na one delove koje smo izmenili i koje se bitno razlikuju od važećeg Zakona o oglašavanju.
Jedna od ključnih novina tiče se oglašavanja alkoholnih pića. Srbija je do sada imala podelu alkoholnih pića na vino i pivo sa jedne strane i druga alkoholna pića sa druge strane. Nigde ni u jednoj evropskoj zemlji nemate takvu vrstu podele alkoholnih pića. Analizirajući zakonodavstvo u zemljama EU došli smo do podele alkoholnih pića koja postoji u mnogim od tih zemalja iako tu nema jedinstvenog standarda, dakle, po ovom zakonu sva alkoholna pića se dele na ona koja sadrže manje od 20% alkohola i ona koja sadrže preko 20% alkohola. To je sada u dobroj meri usaglašeno sa regulativom u mnogim zemljama, dakle, ne unutar EU jer nema standarda, već smo uporedo posmatrali kako je ta podela izvršena i na taj način smo se približili nekim rešenjima koja postoje u zakonodavstvima zemalja EU.
Shodno tome do sada smo imali situaciju da je dozvoljeno bilo reklamiranje piva i alkohola od 18 časova do 6 sati ujutru, a po ovom zakonskom predlogu imaćemo mogućnost da se alkoholna pića do 20% alkohola reklamiraju od 18 časova do 6 sati ujutru, a za alkoholna pića od preko 20% alkohola moći će da se reklamiraju od 23 sata do 6 sati ujutru. Takođe, novina je, po prvi put smo omogućili da se alkoholna pića mogu reklamirati i u štampanim medijima. Izuzetak su časopisi, magazini koji su namenjeni deci i maloletnicima, znači, u tim časopisima neće biti moguće reklamirati alkoholna pića.
Sigurno je da će ovde biti dilema oko ovog zakonskog predloga ali tu smo se rukovodili nekim uporednim iskustvima. Svega šest zemalja u Evropi ne dozvoljava u potpunosti reklamiranje alkoholnih pića u štampanim medijima, od toga samo Norveška u potpunosti zabranjuje da u drugih pet zemalja su našli neka rešenja koja su približna ovim našim rešenjima koja sada predlažemo u ovom zakonu.
Druga novina tiče se, a to sam već spomenuo, odredaba o obmanjujućem i uporednom oglašavanju, ona su postojala i u važećem zakonskom predlogu, ona su sada ovde preciznije definisana i u potpunosti inkorporirana iz direktive EU. Dakle, obmanjujuće oglašavanje je zabranjeno, što je potpuno i logično, jer se odnosi na ono oglašavanje koje dovodi u zabludu kupca, odnosno potrošača prilikom kupovine određene robe ili usluga. Takođe, uporedno oglašavanje je zabranjeno zato što može da identifikuje ili konkurenta, odnosno njegovu robu ili uslugu. Prema tome, zabranjeno je ono uporedno oglašavanje koje omalovažava robu, uslugu, konkurentan na tržištu.
Naravno, predviđena je sudska zaštita u ovim slučajevima, dakle, da svako pravno ili fizičko lice moći će da podnese tužbu nadležnom sudu i da traži zabranu takve reklame ukoliko se pojavi. Čak je ostavljena i mogućnost da i pre objavljivanja te reklame, ukoliko se poseduju informacije da će biti objavljena, da se donese odluka da takva reklama ne može biti emitovana.
Takođe, novina je i oglašavanje na otvorenom prostoru koje je opet postojalo u važećem zakonskom rešenju ali ovde definišemo preciznije da se radi o isključivoj nadležnosti lokalnih samouprava, da oni donose podzakonski akt koji bliže određuje uslove, način oglašavanja na otvorenom prostoru, znači, putem bilborda, panoa. Prihod od takvih usluga ide direktno lokalnim samoupravama.
Takođe ovim zakonom definišemo i internet oglašavanje opet po prvi put, svakako to se odnosi na sadržaj one poruke iz koje nedvosmisleno može da se izvuče zaključak da se roba koja se prodaje ili usluga da je namenjena kupcima, odnosno potrošačima u Srbiji.
Za internet oglašavanje, manje – više, važe sve odredbe ovog zakona o oglašavanju, prema tome dozvoljeno je reklamiranje alkoholnih pića sa sadržajem alkohola do 20%, dok je zabranjeno reklamiranje duvana i cigareta i alkoholnih pića koje sadrže preko 20% alkohola.
Novina je da se ukida reklamiranje elektronskih cigareta, i za reklamiranje elektronskih cigareta, važe iste odredbe kao i za zabranu reklamiranje duvana i cigareta uopšte, i da se na ovaj način u potpunosti poštuju odredbe Konvencije saveta Evrope i direktiva EU.
Takođe, ovim zakonom po prvi put regulišemo oglašavanje igara na sreću, i ovo oglašavanje je moguće ali je ograničeno da se može reklamirati u elektronskim medijima i bioskopima od 21.00 do 06.00 časova ujutru, da je takođe zabranjeno oglašavanje na sreću na otvorenom prostoru ukoliko su udaljeni panoi ili bilbordi 100 metara bliže, zapravo 100 metara od škole, predškolske ustanove, zdravstvene ustanove ili ustanove za maloletnike.
Takođe, ovaj predlog vodi računa o sadržaju oglasne poruke, zabranjeno je da se igre na sreću tretiraju kao društveno poželjne, zabranjeno je da se u sadržaju poruke emituju vesti o tome da na ovlašćenim ili neosnovanim šansama za dobitak u tim igrama na sreću i tome će se strogo voditi računa s obzirom da je bilo i te kako velikih zloupotreba.
Na sličan način se definiše i oglašavanje nagradne igara koje nisu igre na sreću ukoliko priređivač na jasan način nedvosmisleno ukaže na uslove i visinu nagrada koje daje, vrstu nagrade koju daje.
Ovde je bilo najveći broj pritužbi u ranijem periodu. Dešavalo se da gledalac se javi da učestvuje u nekoj nagradnoj igri i da mu onda operater postavi pitanje koje uopšte nije istaknuto na ekranu i ovakvi slučajevi će sad biti sankcionisani.
Takođe, davanja izjava o zdravstvenim i nutritivnim svojstvima pojedinih proizvoda biće zapravo omogućeno samo ukoliko je zasnovano na odgovarajućem naučnom nalazu, ovo je takođe oblast gde je bilo i te kako velikih zloupotreba.
Postoji čitava jedna glava odnosno poglavlje u zakonu koje je bukvalno preuzeto od Zakona o elektronskim medijima, odnosi se dakle na oglašavanje u elektronskim medijima i to se odnosi i na oglašavanje u programima koji se reemituju. Tu nema nikakvih novina, dakle na zakon koji je donet prošle godine, dakle mislim na Zakon o elektronskim medijima.
Što se tiče kaznenih odredbi one nisu pooštrene u odnosu na važeći zakon, već su samo usaglašene sa zakonom o prekršajima.
Ono što jeste važno, definisana nadležnost pojedinih organa, dakle, nad primenom ovog zakona, tako da je Ministarstvo trgovine nadležno za nadzor, kada se radi o štampanim medijima i internet oglašavanju, da je republičko telo za elektronske medije, nadležno za nadzor kada govorimo o oglašavanju, odnosno reklamiranju u elektronskim medijima, a da su jedinice lokalne samouprave nadležne za reklamiranje na otvorenom prostoru.
Verujem da ovaj zakon u velikoj meri sadrži sve odredbe koje na neki način ispravljaju anomalije iz prethodnog zakona.
Rekao sam već da samo ugradili sve ono što će harmonizovati naše zakonodavstvo u ovoj oblasti sa EU, odnosno standardima u EU. Biće potrebno doneti dva podzakonska akta nakon donošenja ovog zakona, jedan koji donosi ministarstvo nadležno za poslove trgovine, kada govorimo o upozoravajućoj poruci kada se radi o reklamiranju alkohola i alkoholnih pića i drugi podzakonski akt koje donose lokalne samouprave, a odnosi se na oglašavanje, na otvorenom prostoru.
Zakon počinje da važi, da se primenjuje tri meseca od stupanja na snagu. Stavili smo ovaj rok tri meseca, s obzirom da postoje već ugovorene obaveze između oglašivača i medija i nastojali smo da se ništa ne prekine u tim važećim ugovorima i da damo vremena da se prilagode novim zakonskim rešenjima.
Što se tiče zakona o informacionoj bezbednosti, po prvi put se ova oblast uređuje, a do sada je postojalo osam zakona koji su tretirali oblast informacione bezbednosti i tu je Krivični zakonik, Zakon o elektronskim komunikacijama, Zakon o elektronskom potpisu, Zakon o elektronskom dokumentu, Zakon o tajnosti podataka, Zakon o internet kriminalu koji je samo regulisao one oblasti, koja se tiče sankcionisanja krivičnih dela, a koja nastaju upotrebom interneta.
Prema tome, potpuno različiti zakoni koji su ovu oblast delimično regulisali i mi sada nastojimo da donesemo jedan krovni zakon, zakon koji će ići u korak sa trendovima koji postoje i velikim izazovima koji se javljaju u ovoj oblasti i to je ključni razlog za donošenje ovog zakona.
Drugi razlog je uobičajeno, kada se prilagođavamo i pridružujemo EU, usklađivanje i harmonizacija sa standardima EU. Mi smo ovde u potpunosti usaglašeni sa strategijom bezbednosti, IKT sistema što je doneto prošle godine, takođe smo usaglašeni sa direktivom koja će tek da bude usvojena u EU, a koja se odnosi na mrežu i na informacionu bezbednost i odredbe te direktive već smo inkorporirali u tekst ovog zakona.
Međutim, ključni razlog zašto se ovaj zakon donosi je činjenica da se pojavljuju veliki izazovi na polju informacione bezbednosti, da svakim danom sve više postajemo svesni značaja ove oblasti i da svakim danom postajemo svesni ranjivosti naših uređaja koje koristimo, sistema koje koristimo, softvera i da ovo potaje jedan globalni problem.
Ne suočavamo se ni sa čim posebno u odnosu na ono sa čime se suočavaju druge zemlje. Hakerski napadi su više postala pravila, nego incidenti.
Godine 2007. Estonija je kao vodeća zemlja u oblasti informacionog društva, bila blokirana dve nedelje sajber napadom, a pre dve godine je takođe zabeležen pokušaj napada na nuklearnu elektranu u Južnoj Koreji, sajber napad, na kompaniju „Soni“, preko hiljadu američkih kompanija u poslednje dve godine je prijavilo incidente i napade hakera i da svi ti izazovi su uticali na to da mora da se pronađe jedan sistemski odgovor na probleme koji nastaju na polju informacione bezbednosti.
Naravno, Srbija nije nikakav izuzetak u tome, i sami ste svedoci, jer pre dve godine imali smo hakerski napad na sajt Uprave za digitalnu agendu, pre dve godine napad na sajt SPC, napad na sajt Agencije za privatizaciju, napad čak i na sud u Nišu, hakerskim napadom.
Prema tome, Srbija se suočava sa istim izazovima sa kojima se suočava i savremeni svet, a 2013. godine prema podacima MUP bilo je 855 krivičnih dela iz oblasti visoko tehnološkog kriminala, a 2014. godine taj broj je pao na 780 napada, krivična dela koja su registrovana.
Problem je što nije do sada postojala nikakva obaveza bilo kog organa državnog i institucije da prijavljuje te incidente i mi više govorimo o opasnosti na osnovu onoga što dobijamo u medijima, što se pojavi u štampi i ne postoji nikakav jedinstveni registar svih tih incidenata i napada koji se pojavljuju u IKT sistemima u našoj zemlji. Naravno da su ti sistemi do sada funkcionisali svaki za sebe, nije bilo koordinacije, bilo je sistema koji su odlično zaštićeni kao što je bankarski sektor, kao što je Sektor telekomunikacije i tu su postignuti manje-više najveći standardi u oblasti zaštite od rizika.
Drugi sistemi, kao što sam rekao su individualno zaštićeni sa više ili manje uspeha, ali nikakve koordinacije, nadzora nije u tom pogledu bilo, niti obaveza da se incidenti koji se dešavaju, prijavljuju.
To je zapravo ključni razlog zašto donosimo ovaj zakon, on bi trebalo da omogući tri stvari da se ostvare, to je da se definišu mere zaštite od bezbednosnih rizika u IKT sistemima.
Drugo, da se ustanovi odgovornost pravnih lica koji upravljaju tim sistemima i treća stvar, da se utvrde koji su to nadležni organi koji su nadležni za sprovođenje mera zaštite.
Ono što je ključno pitanje na koje sisteme ovaj zakon odnosi? Biće utvrđena, i zato zakon predviđa, jasna lista, Vlada će utvrditi jasnu listu svih sistema na koje se on odnosi, ali u svakom slučaju da će se zakon odnositi na informaciono-komunikacione sisteme koji su od posebnog značaja jer rade poslove ili obavljaju delatnosti koje su od opšteg interesa za širu zajednicu i čije bi narušavanje bezbednosti prouzrokovalo ogromnu štetu i za državu i za društvo.
Tri su grupe tih sistema. Prvo, to su organi javne vlasti. Dakle, organi državne uprave, razne agencije, sudovi, tužilaštva. Takođe, to su jedinice lokalne samouprave. Prema tome, na sve te sisteme će se odnositi primena ovog zakona.
Druga grupa sistema odnosi se na one koji obrađuju posebno osetljive podatke. Dakle, radi se o podacima o nacionalnoj pripadnosti, verskoj pripadnosti, rasnoj pripadnosti, o medicinskim podacima. Dakle, u svim onim slučajevima gde bi otkrivanje tih podataka moglo da ugrozi privatnost pojedinca.
Treća grupa sistema odnosi se na one koji obavljaju delatnost od opšteg interesa. To su sistemi koji se bave proizvodnjom, distribucijom, transportom električne energije, sistemi koji se bave proizvodnjom i preradom uglja, sistemi koji se bave preradom nafte i naftnih derivata, to su sistemi koji se bave elektronskim komunikacijama, vojnom opremom, zdravstvenom zaštitom.
Na sve te sisteme će se odnositi odredbe ovog zakona, kao i na različite finansijske institucije, banke, štedionice, osiguravajuće kuće, berze. Prema tome, ovo je čitava lepeza institucija, ali će ona biti definisana vrlo jasno odlukom Vlade, svaka institucija pojedinačno.
Šta je njihova obaveza? Njihova obaveza svih ovih institucija je da donesu akt o bezbednosti kojim se određuju jasne mere zaštite svih tih sistema. Mora postojati odgovarajuće lice, rukovodilac koji će se baviti zaštitom, uslovno rečeno u svojoj kući, to će biti neka vrsta vatrogasne službe koja će reagovati u slučaju incidenata ili hakerskih napada na ove sisteme. Oni se moraju kontrolisati i zapravo podnositi izveštaj o proveri bezbednosti svih ovih sistema.
Što se tiče nadležnih organa, ovde ne postoji jedinstveni nadležni organ, ne postoji nigde ni u drugim zemljama. Postoji više organa koji su nadležni za različite poslove. Ministarstvo nadležno za poslove informacionog društva ima izvršna ovlašćenja kada govorimo o nadležnostima, jer će inspekcijski organi biti u okviru ovog ministarstva, i inspekcija će moći da vrši kontrolu svih ovih sistema o kojima sam govorio, da li je donet ovaj akt o bezbednosti, da li se primenjuju mere zaštite, da li se rade na vreme provere, i ukoliko se ne poštuju odredbe ovog zakona ili se ne radi ovo što je predviđeno zakonom, inspekcija će moći da podnosi i prekršajne prijave.
Drugo telo ili organ nadležan za sprovođenje ovog zakona, odnosno za mere zaštite koje će biti sprovedene, biće u okviru RATEL-a. Radi se o nacionalnom centru za prevenciju i zaštitu od bezbedonosnih rizika. Ono nema izvršna ovlašćenja, i to moram da kažem da je u javnoj raspravi bilo polemike da li ovom telu dati i izvršna ovlašćenja.
Problem je bio što ni u jednoj zemlji nacionalni CERT nema ta ovlašćenja koja su zatražena tokom javne rasprave. Ovo telo nadgleda, ovo telo upozorava, vodi računa o mogućim incidentima koji mogu da se dogode. Ono što će biti glavna nadležnost, da ono sarađuje sa drugim sličnim telima koji postoje u drugim zemljama, jer ovi incidenti se retko dešavaju samo u jednoj zemlji. Mi imamo situaciju da praktično svi ti incidenti se čak, i često se, istovremeno događaju na teritoriji više zemalja.
Takođe treće telo koje će biti uspostavljeno to je CERT republičkih organa koji će se baviti, vršiti poslove koji se odnose na zaštitu od incidenata u IKT sistemima republičkih organa.
Ono će imati nešto operativnije nadležnosti i funkcije od ovog nacionalnog CERT koji će biti u okviru Ratel. I četvrto telo, to će biti u okviru Ministarstva odbrane, dakle organ nadležan za bezbednost i zaštitu od kompromitujućeg elektromagnetskog zračenja.
Kao kruna svih tih tela ili organa, imaćemo i telo za koordinaciju poslova informacione bezbednosti u koji će biti uključena sva ova tela, uključujući takođe i MUP, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo pravde, zatim Generalni sekretarijat Vlade, predstavnike službi bezbednosti. To će biti kao što mu ime kaže, bukvalno telo za koordinaciju koje će razmenjivati informacije i predlagati aktivnosti i mere za zaštitu od bezbedonosnih rizika u različitim sistemima.
Šta je suština ovog zakona? Vrlo kratko. Dakle, cilj koji želimo da postignemo sa ovim zakonom jeste da se poveća nivo zaštite i bezbednosti u informaciono-komunikacionim sistemima u zemlji. Kada se to postigne, to znači i veću zaštitu ljudskih prava, to znači i zaštitu privatnosti, to znači zaštitu pojedinca.
Drugi cilj koji ovim zakonom postižemo, to je da podignemo svest institucija, organa, posebno građana o opasnosti koje postoje ukoliko ne zaštitimo dovoljno informaciono-komunikacione sisteme.
To su dva ključna cilja koji ovaj zakon postiže. Biće potrebno da donesemo čak 11 podzakonskih akata nakon donošenja ovog zakona, da bi on u punoj meri mogao da bude implementiran i svakako implementacija samog zakona je mnogo teži posao nego što je njegovo donošenje ovde u Skupštini.
Spremni smo da tokom rasprave i u načelu i rasprave o amandmanima prihvatimo sve one amandmane, sugestije, predloge koje će poboljšati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Krenimo od poslednje primedbe koju ste naveli. Biće ispravljena kroz amandmane. Zaista je nelogično da ova dva člana budu u prelaznim i završnim odredbama.            
Druga stvar vezano za plakate na javnim površinama na nivou lokalnih samouprava. Ne radi se, ako ste videli, član 42, o kumulativnom. Prema tome, oglašavanje na plakatu koji se postavlja na javnoj površini je dozvoljeno ako, pa pod jedan ili dva, javna površina za postavljanje plakata aktom jedinice lokalne samouprave određena za te namene ili za postavljanje plakata na javnoj površini je potrebna dozvola jedinice lokalne samouprave po pribavljanju te dozvole.
Znači, ne jedno ili drugo, već jedno ili drugo. Sigurno da dilema će uvek ostati vezano za restrikciju, vezano za oglašavanje i alkoholnih pića i cigareta. Mi smo što se tiče duvana i duvanskih proizvoda u potpunosti prihvatili sve i konvencije Saveta Evrope i direktive Evropske unije. Što se alkohola tiče, s obzirom da je dosta rastegljivo definisano i čak i u praksi u zemljama EU, ako to uporedite sve, videćete da spadamo u grupu zemalja koja ima restriktivniji pristup oglašavanju alkohola i alkoholnih pića.
Verovatno je moglo i restriktivnije, ja sam rekao da Norveška u potpunosti zabranjuje reklamiranje alkoholnih pića u štampanim medijima, da u elektronskim medijima takođe slika je prilično šarolika od zemlje do zemlje. Nastojali smo da, hajde uslovno rečeno, nađemo neku sredinu, s jedne strane potrebe industrije jedne i druge kakve god, i s druge strane, zaštite potrošača, odnosno da ukažemo na štetnost, odnosno na ove poroke, kada govorimo o alkoholu i duvanu. Zato će biti doneta i ta upozoravajuća poruka, sadržaj te poruke će biti vrlo jasan, decidiran, koja govori o štetnosti alkohola, a za duvan nismo ništa menjali, tu već postoje pravilnici koji to definišu.