Mi smo u Strategiji za zaštitu potrošača predvideli u predlogu zapravo te Strategije jedan budžetski fond odakle bi se između ostalog finansirale i organizacije za zaštitu potrošača. Međutim, Ministarstvo finansija je apsolutno odbilo tu mogućnost, tako da sada nije postojala nikakva šansa da podzakonskim aktom Vlade mi definišemo da deo od kazni ide na račune organizacija za zaštitu potrošača. To jesu bili njihovi zahtevi u javnom raspravi, ali smo i njima objasnili da je u ovom trenutku to nemoguće.

Mi smo bili rukovođeni time da je ovo transparentan način trošenja sredstava za razvoj elektronskih komunikacija i informatičkog društva. U dosadašnjem rešenju je zapravo postojala slična odredba.
Ono što je novina, to je formiranje tog budžetskog fonda koji bi mogao da se puni i sredstvima koje dobija Vlada kao višak sredstava od regulatornog tela RATEL-a, ali bi ta sredstva mogla da budu takođe dobijena i od strane različitih donatora.
Druga stvar, omogućuje se transparentniji način trošenja tih sredstava, uvid u trošenje tih sredstava i plan trošenja sredstva utvrđuje Vlada Republike Srbije. Umesto jedne paušalne odredbe koja je do sada postojala u zakonu, da se ta sredstva troše za razvoj elektronskih komunikacija, sada kažemo da se formira budžetski fond, a način trošenja tih sredstava utvrđuje Vlada Republike Srbije.

Verovatno da možemo da raspravljamo o tome da li je ovom članu mesto u ovom zakonu. Mogao bih čak i da se složim sa vama. Međutim, mi smo u javnoj raspravi imali debatu na ovu temu i pošto u nijednom zakonu nismo imali sličnu odredbu, a Poverenik za informacije od javnog značaja je tražio pravni osnov za podelu tzv. seto-boksova stanovništvu koje neće moći da ih obezbedi, jer to podrazumeva pravljenje velike baze podataka kome će se podeliti ti seto-boksovi. Ovo je pravni osnov da bi mogli da delimo uređaje koji će omogućiti građanima da prime digitalni signal, a sa druge strane osnov da pravimo tu bazu podataka. Drugog osnova u drugim zakonima naprosto nije bilo.
Verovatno ste u pravu da nije mesto ovoj odredbi, ali smo morali tu odredbu da unesemo kako bismo čitav proces sproveli.
Što se tiče drugog dela, tu se ne bih mogao sa vama složiti, jer nema države koja je sprovela digitalizaciju, a da nije nešto slično ili isto uradila. Dakle, Amerikanci su od 2003. godine pomerili digitalizaciju na 2009. godinu dok nisu obezbedili sredstva da svaki građanin, koji ne može da ih kupi, ima obezbeđen taj seto-boks. Evropska unija od nas to traži. Naš problem nije taj. Naš problem je koliko ćemo sredstava imati i za koliko građana možemo da obezbedimo seto-boksove.
Drugi problem koji će se verovatno pojaviti jeste mogućnost finansijske i političke zloupotrebe podele seto-boksova. Tu bih se sa vama i sa svima drugima složio. U ovom trenutku nemamo jasan model. Proučavamo sve modele i obezbeđivanje sredstava za kupovinu seto-boksova i ugradnju seto-boksova ugroženim kategorijama stanovništva. Imamo nekoliko modela, devet modela koje razmatramo. Tu će nam trebati pomoć, podrška i ja tu vrstu straha, koju verovatno i vi imate, delim sa vama i to će biti vrlo težak, osetljiv, klizav teren i moramo naći načina da obezbedimo najbolji model da ta podela bude pravična i da sprečimo sve moguće finansijske i političke zloupotrebe.

Iako smo odbili ovaj amandman, u našem prvobitnom predlogu je zaista bio rok od 30 dana, a onda smo u razgovorima sa regulatornim telima došli do toga da je njima navodno potreban rok od tri meseca.
Vaša argumentacija je na mestu i mi prihvatamo da bude 30 dana i u Danu za glasanje očekujem da će narodni poslanici izglasati i ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste videli pred vama su tri zakonska predloga. Jedan je donošenje potpuno novog zakona i dve izmene i dopune postojećih zakonskih rešenja.
Dozvolite mi da u najkraćim crtama dam neke najosnovnije elemente za novi Zakon o zaštiti potrošača. To je nažalost četvrti zakon od 2002. godine, koji donosimo u ovoj oblasti, što s jedne strane potvrđuje da je ovo dinamična oblast koja se menja vrlo brzo, ne samo kod nas, već i evropsko potrošačko pravo trpi vrlo brze i česte izmene.
Poslednji zakon koji je donet 2010. godine, koji je počeo da se primenjuje 2011. godine, pružio je dovoljno širok okvir za zaštitu prava potrošača, ugradio je sve norme u skladu sa 15 direktiva, do tada postojeće Evropske unije, i moglo bi se u formalno-pravnom smislu reći da je pružio sasvim zadovoljavajući okvir zaštite prava potrošača.
Nažalost, praksa je pokazala, kao i sa mnogim našim zakonima koje donosimo, da zakoni idu drumom, život i praksa idu šumom. Drugim rečima, zakon je u mnogim svojim segmentima bio neprimenljiv i faktičke zaštite potrošača nije bilo u onoj meri koju je taj zakon predviđao.
Razlog za to je činjenica da nisu postojali jasni mehanizmi i instrumenti za zaštitu prava potrošača i, s druge strane, nepostojanje institucionalnog okvira za njihovu zaštitu. Ta dva elementa su u velikoj meri uticala da zakon ne zaživi u praksi.
Sa druge strane, imali smo i situaciju da sudska praksa kao završni oblik zaštite nije zaživela i gotovo da i nemamo sudske prakse, kada govorimo o zaštiti potrošačkih prava.
Dešavalo se, kada imamo spor između potrošača i trgovca, da potrošač traži savet od organizacije za zaštitu potrošača šta da radi u slučaju nesaobraznosti robe, odnosno robe koja nije u skladu sa onim što je trgovac pokazao ili govorio da je roba tog kvaliteta. Ukoliko trgovac ne odgovori na taj zahtev, onda potrošaču preostaje da vansudskim rešenjem traži izlaz iz te situacije ili da pokrene sudski spor. S obzirom da sudski spor traje jako dugo, da je suviše skup, obično su potrošači odustajali od podnošenja tužbe i zato sudska praksa praktično ne postoji.
Imajući to u vidu, hteli smo da izvršimo određene izmene ovog zakona. Zato je bio plan da izmenama i dopunama popravimo postojeći tekst zakona. U međuvremenu su se pojavile nove direktive Evropske unije o ovoj oblasti. Jedna o pravima potrošača iz 2011. godine, a druga o alternativnom rešavanju potrošačkih sporova iz prošle godine, a koje smo trebali da inkorporiramo u tekst novog zakonskog predloga. Javna rasprava je pokazala da ono što smo dobijali od stručne javnosti, organizacija za zaštitu potrošača, trebali bi da menjamo više od 50% odredbi važećeg zakona, što znači da po sili zakona smo morali da donosimo novi zakon o zaštiti potrošača.
Računamo da smo postojećim, odnosno predloženim zakonskim rešenjima dali dovoljno instrumenata i mehanizama da ta zaštita bude daleko delotvornija nego što je sada slučaj. Tu sada imamo nekoliko nivoa zaštite. Prvi nivo će biti vođenje nacionalnog registra potrošačkih prigovora, gde ćemo imati mogućnost da kroz taj sistem vodimo evidenciju, da prikupljamo sve informacije i rešavamo potrošačke sporove.
Drugi, možda najvažniji mehanizam zaštite, je jačanje upravno-pravne zaštite, koja do sada nije postojala, što znači da se daju ovlašćenja nadležnom ministarstvu da može da sprovodi upravni postupak, pre svega za zaštitu kolektivnih interesa potrošača, a to su dve najvažnije stvari – nepoštena poslovna praksa i nepravične ugovorne odredbe. Računamo da ćemo upravo onaj mehanizam efikasnosti postići na ovaj način, odnosno uvođenjem ove zakonske odredbe.
Treći nivo zaštite tiče se onoga što do sada nije postojalo u ovom opsegu, a to je da vraćamo neke nadležnosti tržišnoj inspekciji koje su i prethodim zakonom bile oduzete i moći će da izriče prekršajne mere, odnosno novčane kazne za učinioce prekršaja u slučaju nepoštovanja odredbi ovog zakona.
Nastojaćemo da afirmišemo vansudsko rešavanje potrošačkih sporova, a u skladu sa nedavno donetim Zakonom o medijaciji, odnosno o posredovanju. Ono što jeste novina da organizacijama i udruženjima za zaštitu potrošača dajemo mogućnost, posebno onima koji su evidentirani, da imaju odgovarajući stepen legitimnosti da podnose zahteve za utvrđivanje kolektivnog interesa zaštite potrošača, a sudska zaštita svakako ostaje kao mera ukoliko svi prethodni mehanizmi ne daju svoj rezultat.
Ovo je celovit paket za koji verujemo da će zakon učiniti mnogo operativnijim, efikasnijim, delotvornijim nego što je to do sada bio slučaj.
Takođe, ono što su novine, koje možda javnost više zanimaju, tiču se rešenja vezano za rokove, preciziramo odredbe tog zakona. Ostavljana je mogućnost, odnosno pravo potrošaču da odustane od kupovine na daljinu u roku od 14 dana bez ikakvog dodatnog objašnjenja ili razloga, ukoliko to želi. Skraćuje se rok za reklamacije sa 15 na osam dana. Ukoliko se nesaobraznost pojavi u roku od šest meseci, potrošač može da zameni robu, da traži zamenu robe ili povraćaj novca. Do sada je bio slučaj da trgovac obično nudi popravku, a sada je moguća popravka uz izričitu saglasnost potrošača. Rok za isporuku robe je 30 dana. Ukoliko se to ne dogodi, potrošač može da traži povraćaj novca od strane trgovca ukoliko drugačije, nekim ugovorom ili dogovorom, nije rešeno.
Tu je i čitav niz drugih novina, istina, manje važnih. Ceo set zakona smo nastojali da popravimo i uskladimo sa direktivama Evropske unije, ali suštinski nema velikih razlika, osim ovih u odnosu na prethodni zakon.
Ono što je možda najvažnije, a tiče se sudske prakse, odnosno sudske zaštite, je da se ukidaju sudske takse za potrošačke sporove manje od 500.000 dinara. Verovatno da je ovo do sada bio razlog zašto potrošači nisu pribegavali tužbi i traženju pravde na sudu. Zato što su ti sporovi, kao što sam rekao, skupi i dugi. Sada se oslobađaju potrošači plaćanja sudske takse ukoliko vrednost tog spora ne prelazi 500.000 dinara i verujemo da će to učiniti efikasnijom postojeću sudsku praksu.
Kaznene odredbe za ne sprovođenje zakona su ostale iste, identične kao iz prethodnih zakonskih rešenja. Moram takođe da kažem da smo imali dve javne rasprave. Jedna je bila kada se govorilo o izmenama i dopunama ovog zakona. Trajala je mesec dana uz učešće svih zainteresovanih strana, pre svega Udruženja za zaštitu potrošača, a s obzirom da smo imali ranije nasleđeni projekat, IPA projekat, EU, eksperti EU su celo vreme učestvovali u izradi teksta ovog zakona.
Takođe, imali smo drugu javnu raspravu povodom donošenja potpuno novog zakona. Manje-više smo nastojali da ugradimo sve predloge koji su stizali, posebno od stručne javnosti i organizacija za zaštitu potrošača i na kraju smo dobili pozitivno mišljenje Evropske komisije da su odredbe ovog zakona usklađene sa evropskim potrošačkim pravom.
Što se tiče druga dva zakonska predloga odnosno izmena i dopuna postojeća dva zakona ove izmene imaju jedinstvena četiri cilja, iako se radi o dva zakonska predloga.
Pre svega želeli smo da na ovaj način dve do sada regulatorne agencije spojimo u jednu. Dakle, RATEL, odnosno kao Republička agencija za elektronske komunikacije i RAKUS kao Agencija za poštanski saobraćaj će ubuduće biti jedna agencija koja će se baviti istim delatnostima, što znači da RATEL preuzima i ovaj posao vezan za poštanske usluge, što podrazumeva da će preuzeti u naredna tri meseca zaposlene, dokumenta, arhivu i predmete i sve što je do sada radio RAKUS.
Da se razumemo, to neće proizvesti enormne finansijske uštede jer RATEL preuzima i zaposlene, ali umesto dve službe opšte koje opslužuju i jednu i drugu agenciju imaćemo jednu službu, umesto dva direktora imaćemo jednog direktora. Dakle, nije velika ušteda, ali je sređivanje sistema kada govorimo o radu nezavisnih regulatornih agencija.
Drugi razlog, najvažniji u ovom trenutku, zašto smo se odlučili za izmene pre svega Zakona o elektronskim komunikacijama, tiče se neophodnosti usklađivanja sa odlukom Ustavnog suda. Naime, još 2010. godine, koliko se sećam, Ustavni sud je doneo odluku da su pojedine odredbe ovog zakona neustavne. Zašto? Zato što se radi o povredi prava na tajnost komuniciranja u elektronskom poslovanju, u elektronskom obliku.
Drugim rečima, svaki operater ima obavezu da zadrži tzv. zadržane podatke i da ih čuva 12 meseci. Te podatke do sada su mogli da koriste službe bezbednosti i MUP i tu odredbu Ustavni sud je proglasio neustavnom jer se narušava princip tajnosti podataka i tajnosti komuniciranja.
Ovim izmenama sada će se ovi podaci tzv. zadržani podaci moći koristiti samo uz odluku suda ukoliko su neophodni za vođenje krivičnog postupka i zaštite interesa Republike Srbije i samo u tim situacijama u ograničenom periodu i vodiće se evidencija o svim zahtevima za pristup tim informacijama tako da će i Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja i druga regulatorna tela imati mogućnost da vide i da se upoznaju sa svim tim zahtevima koji se postavljaju pred telekomunikacionim operaterima i to je ključna stvar za izmene i dopune ovog zakona.
Treći razlog leži u neophodnosti da još jednom naglasimo neophodnost uvođenja tehnološke neutralnosti u radiofrekvencijskom spektru, što će praktično značiti puno za mobilne operatere jer će moći u postojećem spektru da koriste nove tehnologije. Do sada su jedni pravnici govorili da nema razloga da se ovo posebno naglašava u ovom zakonu, da je postojao i do sada osnov. Mi smo smatrali da treba to da naglasimo da bi otklonili svaku sumnju i da bi pojedini operateri koji su već planirali da ulože značajna sredstva u nove tehnologije i razvoj da bi to mogli da učine. Znači, očekujemo nove investicije u tom pogledu i naravno ono što je posebno važno, konkurenciju među postojećim mobilnim operaterima.
Četvrti razlog za ove izmene tiče se ubrzanja procesa digitalizacije. Kao što ste videli u tekstu predloga, postoji jedan član koji predstavlja i pravni osnov da pomognemo onim građanima koji nemaju digitalne prijemnike da uvođenjem i ugradnjom tzv. setoboksova, posebnih uređaja mogu da prate i prihvate i prime digitalni signal. Sve zemlje EU su to uradile, sve zemlje u regionu i u zavisnosti od finansijskih mogućnosti videćemo koji obuhvat tog stanovništva, odnosno o kojem se broju ljudi radi kojima će biti neophodno pomoći u obezbeđivanju ovih setoboksova.
Spremni smo da saslušamo sve sugestije, sve predloge i naravno da prihvatimo svako rešenje za koje zajedno verujemo da će popraviti i poboljšati tekstove ovih zakonskih predloga. Hvala.

Mislio sam da se javim na kraju ove rasprave, ali pošto je gospodin Đurišić pokrenuo neka pitanja, koja prevazilaze značaj samog zakona, a vrlo su bitna, pa koristim priliku da dam vrlo kratke odgovore kada je reč o digitalizaciji i državnoj širokopojasnoj mreži. To su važne stvari o kojima se malo govori i još manje se zna.
Tačno je da smo mi sa digitalizacijom u priličnom kašnjenju i da je prvi rok za završetak procesa digitalizacije bio 4. april 2012. godine. Tačno je da je EU dala 10,5 miliona evra pomoći za ovaj proces, da je ta faza pomoći završena i da je EU direktno zainteresovana da se ovaj proces što pre okonča.
Kada se uvidelo da ne može da se stigne sa rokom do 2012. godine, onda je on produžen i sada je on 17. juni 2015. godine. Moram da vam kažem da smo pravili analizu i da smo uvideli da je urađeno svega 15-20% u procesu digitalizacije, ako merite od jedan do sto. Ogromno kašnjenje. Probali smo čitavim nizom aktivnosti, akcija, mera, pregovora, razgovora da taj proces ubrzamo, jer dolazimo u veliki problem ako ne završimo sve to do 2015. godine. Biće ogromna šteta za državu, za građane. Biće omogućeno da ometaju signal onima u pograničnim područjima koji imaju digitalni signal, ukoliko imamo još uvek analogno emitovanje tog signala.
Sada, gde se nalazimo? Nalazimo se u završnoj fazi. Dva su preduslova da se taj proces dovede do kraja. Jedan je donošenja ovog seta medijskih zakona. Od tri zakona, koji su važni za proces digitalizacije, očekujem da će ti zakoni biti već naredne nedelje, imam uveravanja iz Ministarstva kulture, ovde pred vama. Drugi preduslov je obezbeđenje odgovarajućih finansijskih sredstava. U završnoj fazi pregovora smo sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, koja će voditi ceo proces, i tender, i nabavke, i neophodne opreme.
Plan je da krajem juna ili početkom jula potpišemo predugovor, a u septembru potpišemo ugovor o tom kreditu, kojim bi se obezbedilo da se proces digitalizacije nastavi, ubrza i da se završi do juna.
Ono što ste vi posebno naglasili, posebno bitna stavka, je što taj proces jeste trošak za državu. Prvobitno je bilo predviđeno da će to koštati oko 70 miliona evra. Nadam se da ćemo mi to završiti za skoro tri puta manje. Još uvek ne znamo, nemamo potpuno precizno definisane stavke, ali verujem da ćemo za tri puta manje sredstava završiti ceo proces digitalizacije. Korist je velika, jer se upravo očekuje onoliko koliko ste vi rekli. Procene su razlike, između 50 i 100 miliona evra. Ne verujem da će se dogoditi, ali sigurno neće biti ispod 50 miliona. Makedonci su uzeli blizu 50 miliona, a mislim da mi možemo da uzmemo više. Hrvati, takođe, su uzeli više. To je, u svakom slučaju, jedan ogroman resurs koji možemo da iskoristimo.
Što se tiče državne telekomunikacione mreže, ta priča je bila aktivna još dok smo mi bili zajedno u Vladi. Formirana je radna grupa koja na tome radi. To ide bez problema, ali ovo je postao imperativ skoro toliko značajan, koliko i ova digalitizacija, ako ne i veći, upravo iz razloga o kojima ste vi govorili, a to je u slučaju privatizacije „Telekoma“, doći ćemo u situaciju da „Telekom“ koristi usluge jedne privatne telekomunikacione kompanije. Prema tome, ovo zaista jeste imperativ da se ovaj proces takođe dovede do kraja.
Samo još jednu stvar vezano za troškove, vezane za nabavke setoboksova. Tamo je data vrlo otvoreno jedna analiza i ovo što ste vi spomenuli, taj trošak može da bude između tri i deset miliona, ali to je na osnovu jedne studije i analize Tima za socijalnu inkluziju Vlade, od koga smo tražili predloge koliko bi i na koji način bi taj proces podele setobokseva mogao da se uradi. Onda je Poverenik za informacije od javnog značaja rekao da vi to ne možete da uradite tek onako, morate da imate neki pravni osnov, jer morate da vodite bazu podataka o tome kome mi to delimo.
Jednom smo napravili sličnu situaciju koju je uradilo Ministarstvo energetike pri donošenju Zakona o energetici vezano za ugrožene potrošače, odnosno onima koji imaju pravo na podsticaj.
Prema tome, ovo je samo osnov. Niko u ovom trenutku ne zna i ako ovde piše, tačno je, između tri i deset miliona, na koje građane će se to odnositi. Taj broj može da bude i značajno manji. U Ministarstvu energetike daju podsticaj za 120.000 domaćinstava, a ovo se odnosi na blizu 308.000 domaćinstava ovih tri miliona. Znači, može i to da bude manje, a drugo, niko i ne zna u ovom trenutku setoboksevi koštaju. Njihova vrednost iz godine u godinu pada što raste potreba za njima. Neke zemlje nisu završile ovaj proces, tako da mislim da će ova cena još uvek padati, a pojavljuju se i nove generacije i konkurencija, što će svakako uticati i na konačnu cenu pojedinačnih setobokseva.
Prema tome, samo orijentaciono smo dali i ukazali na potrebu da se pomogne onima koji neće moći da obezbede setobokseve. U ovom trenutku niko ne može da vam kaže koliko će tu domaćinstava biti i zato smo rekli da Vlada mora posebnom odlukom da to odluči. Niti znamo koliko će sve to zajedno koštati. Hvala.

Probaću da odgovorim na neka od pitanja koja su ovde pokrenuta. Krenuću od ovog poslednjeg. Prethodni poslanik iz Socijalističke partije je takođe otvorio to pitanje.
U našem prvobitnom predlogu je bilo da RATEL, kao nezavisno regulatorno telo, ne podleže Zakonu o javnim agencijama. Sekretarijat za zakonodavstvo je smatrao da je to rešenje nemoguće iz pravnih razloga, jer RATEL mora da posluje ili po Zakonu o javnim agencijama ili po Zakonu o državnoj upravi. Stojimo na stanovištu da RATEL treba izuzeti, ali ne mislim da će u pravnom smislu to biti moguće uraditi. Tu kucate na otvorena vrata, ali ovde je pravni, a ne neki drugi problem.
Gospodin Živković je spomenuo nekoliko stvari. Potpuno je tačno da Zakon o zaštiti potrošača neće rešiti probleme potrošača. Mnogo je dublja i kompleksnija priča, ali ono što smo nastojali ovim zakonom da uradimo, to je da ga osnažimo novim instrumentima, mehanizmima, učinimo ga efikasnijim nego što je bio prethodni zakon, mada je jasno da to nije nikakva garancija. Još mnogo preduslova treba da bude ostvareno da ovaj zakon u potpunosti zaživi u praksi.
Što se tiče ovog Zakona o elektronskim komunikacijama i onom delu koji se tiče pristupa podacima. Imali smo dugu javnu raspravu i oko koga se vodila duga debata, pre svega nezavisnih regulatornih tela. Celu priču je pokrenuo Poverenik za informacije od javnog značaja. Na osnovu toga je Ustavni sud doneo ovu odluku o neustavnosti pojedinih rešenja prethodnog zakona. Smatramo da smo uvažili sve te predloge, sugestije i mišljenja koja su sada inkorporirana u tekst ovog zakona, uskladili ga sa članom 41. Ustava Republike Srbije. Druga stepenica jeste vođenje te evidencije o svim zahtevima koji se podnose za pristup podacima. Toj evidenciji će imati pristup i nezavisna regulatorna tela, a mislim da parlament može da ostvari odgovarajuću kontrolu nad tim pristupima elektronskim komunikacijama, odnosno zadržanim podacima. Stvorili smo dovoljan pravni osnov, dovoljnu zaštitu. Sada je na redu praktična implementacija ove odredbe.
Što se tiče setoboksova, vaša zabrinutost stoji i delimo je i mi. Tu ima dva problema: da li možemo da obezbedimo pare za ovo i način na koji to da podelimo. Apsolutno ste u pravu. Postoji veliki prostor za zloupotrebe. U ovom trenutku, iskren da budem, nemamo to rešenje. Ne znamo kojim ćemo sredstvima raspolagati i ne znamo na koji se broj ljudi to odnosi. Istina, imamo dovoljno vremena da to uradimo, ali u ovom momentu nema sigurnog rešenja na koji način da se ti setoboksovi podele i da ne bude finansijskih i političkih zloupotreba. Ono što znamo, sve zemlje su pribegavale ovome i pomagale socijalno ugroženim kategorijama stanovništva u obezbeđivanju ovih uređaja, kako bi mogli da primaju digitalne signale.
Ovde je bilo priče oko registra nacionalnih domena. Gospodine Radenkoviću, oko registra nacionalnih domena, u formalno pravnom smislu rešenje koje sada imamo je u skladu sa našim propisima i u skladu sa evropskim standardima. Da li je to rešenje racionalno? Odmah da vam kažem – nije. Apsolutno imamo jedno neracionalno rešenje, gde jedna privatna kompanija ostvaruje profit. Nije protivzakonito, apsolutno nije, čak je u skladu sa standardima EU. Imamo ovakve situacije, ali sa stanovišta državnog interesa imamo jedno neracionalno rešenje.
Gospodin Ćirić je spomenuo nekoliko važnih pitanja, on to daleko bolje zna od mene, pristup mreži javnog poštanskog operatora. Ovo je, to sigurno bolje znate od mene, regulisano Trećom poštanskom direktivom. Tu direktivu su primenile neke zemlje iz regiona koje nisu članice EU, pre svega mislim na Makedoniju i Crnu Goru. Da li je to rizik za „Poštu Srbije“? Jeste, pre svega što se otvara žestokoj konkurenciji, a istovremeno ta konkurencija će verovatno otvoriti prostor za bolje, kvalitetnije usluge, veće je ulaganje u tehnologiju i razvoj samog javnog preduzeća.
Prema tome, ovo jeste usklađivanje sa evropskom direktivom uz sve bojazni koje ste i vi izneli vezano za dalje poslovanje PTT, ali se nadam da će i PTT uspeti da i u ovoj konkurenciji pokaže svoju, hajde neću reći dominantan položaj, ali svoju realnu ekonomsku snagu.
Bilo je takođe pitanje odnosa ovog zakona sa Zakonom o obligacionim odnosima, Zakon o zaštiti potrošača. Ovaj zakon je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i sve ono što nije uređeno Zakonom o zaštiti potrošača primenjivaće se Zakon o obligacionim odnosima i u tom pogledu nemamo nikakve pravne praznine. Takođe, na odnos potrošača i trgovca uvek će se primenjivati Zakon o zaštiti potrošača, pa čak i ako neki sektorski zakon definiše tu istu oblast, ali će se onda primenjivati ono što je povoljnije za potrošača bez obzira na rešenja u jednom ili drugom zakonu.
Takođe, gospodin Ćirić je spomenuo neke primedbe vezane za položaj organizacije za zaštitu potrošača u ovom zakonu. Mi smatramo da smo ovde pronašli jedan balans između nekadašnjih rešenja, gde je sve bilo na državi, to je bilo u zakonu iz 2005. godine, apsolutno je država odnosno tržišna inspekcija imala najveća ovlašćenja u oblasti zaštite potrošača. Pošto to nije bilo u skladu sa evropskim standardima, izmenama zakona i donošenjem zakona 2010. godine sve je prebačeno na organizacije za zaštitu potrošača i to se pokazalo kao neefikasno u praksi.
Sada smo došli do toga da tražimo jedno rešenje koje predstavlja kompromis između ove dve krajnosti. Dakle, da zakon učinimo delotvornijim, a da ni na koji način ne dovedemo u pitanje položaj, legitimnost organizacije za zaštitu potrošača koji imaju svoju ulogu, pre svega u podnošenju zahteva za zaštitu kolektivnih interesa u oblasti nepoštene poslovne prakse i nepravični ugovorni odredbi.
Osim toga, organizacije za zaštitu potrošača su zaista u partnerskom odnosu sa državom i u ovoj situaciji zato što učestvuju u radu Nacionalnog saveta, zato što imaju same mogućnost da sve organizacije čine savet, poseban bez uticaja bilo kog državnog organa i što će učestvovati u radu i lokalnih komisija na lokalnom nivou po prvi put želimo da i u ovoj vertikalnoj strukturi budu zastupljene od opštinskih do centralnih organa vlasti u radu različitih komisija koje se bave zaštitom interesa potrošača.
Mislim da sam odgovorio na većinu onoga što je ovde istaknuto. Hvala.

Što se tiče kolektivnih tužbi, ja nemam da dodam ništa od onoga što ste vi rekli. To je sve tačno.
Ako pogledate naš prvi predlog zakona, vidite da ima institut kolektivnih tužbi. Mi smo smatrali da je to najbolji oblik zaštite kolektivnih interesa potrošača, ali vi ste sami naglasili da je Ustavni sud celo jedno poglavlje u Zakonu o parničnom postupku proglasio neustavnim, koje govori o kolektivnim tužbama i mi smo morali da menjamo tu glavu u zakonu i da bi napravili neki kompromis zadržali smo institut kolektivne zaštite potrošača u domenu nepoštene poslovne prakse i nepravičnih ugovornih odredbi.
Inače, direktiva EU iz 2009. godine priznaje pravo, dozvoljava i sudski ili upravni postupak kada se govori o kolektivnim interesima zaštite potrošača. Pošto ovde u formalno-pravnom smislu nismo mogli to da uradimo, slažem se da je bilo bolje, ali naprosto postoji pravna prepreka koju u ovom trenutku mi nismo mogli da otklonimo.
Što se tiče inspekcijskih službi, takođe nešto novo da vam kažem. Mi smo još za vreme one vlade pre 2012. godine, dakle, od 2008. do 2012. godine, vodili jednu unutrašnju debatu na koji način da reformišemo inspekcijske službe u Srbiji. Tu su dva modela provejavala kao moguća modela koja imamo u zemljama EU. Jedan je da imamo generalni inspektorat koji bi obuhvatio sve inspekcijske službe i drugi model koji je neko kompromisno rešenje, da postojeće inspekcijske službe reformišemo, modernizujemo i uspostavimo bolju koordinaciju nego što je sada, jer u ovom trenutku svaka od tih službi radi potpuno nezavisno jedna od druge, bez ikakve koordinacije i onda se dešava u praksi da u pet dana imate pet različitih inspekcija koje posećuju da li jednog privrednika, trgovca ili bilo koji privredni subjekat. Potpuno neracionalno, nelogično i, na kraju krajeva, stvara se jedan loš poslovni ambijent u zemlji.
Sada su obe opcije na stolu. Sigurno da bi opcija generalnog inspektorata bila daleko bolja. Ne znam u ovom trenutku koliko je ona realnija, s obzirom na veći zahvat koji bi morao da se napravi. Generalni remont bi morao da se napravi svih inspekcijskih službi, a sami znate kakav je otpor. Veliki broj ljudi radi u tim službama koji se plaše svake promene, svake reforme. Ovde se radi o jednoj ozbiljnoj reformi. Bukvalno okretanje čitavog sistema naglavačke. Ali, sigurno je da jedna služba ne može da smanji sivu ekonomiju. Jedna inspekcija pojedinačno tu ne može ništa da učini. Mi smo formirali jednu posebnu grupu u ministarstvu koja se bavi smanjenjem sive ekonomije, ali verujte, od toga neće biti prevelike koristi ukoliko nešto generalno ne napravimo kada govorimo o svim inspekcijskim službama u zemlji.
Što se tiče doktora Božovića, stvar stoji da je bio konkurs u ministarstvu. Čovek je tražio da dođe kod mene. Nisam znao kojim povodom. Ja sam ga primio. Pokazao mi je dokumenta da je konkurisao, da nije primljen i da je primljen čovek iz moje stranke. Istog momenta sam poništio konkurs. Verujte, nisam znao ko je primljen, ali je tačno bilo ono što je on rekao. Poništio sam konkurs. Konkurs je ponovljen, ne znam ko je primljen. Mislim da sigurno nije čovek iz stranke.
Znam da smo se raspitivali za doktora Božovića u institucijama i firmama u kojima je radio. Možda nije lepo ovo što ću reći, ali smo dobili manje-više negativnu ocenu od svih gde je radio. Ne znam ko je primljen. Tu su ljudi iz ministarstva, možda oni mogu da mi pomognu, ali verujte, nemam pojma ko je sada primljen i da li je uopšte on konkurisao na tom ponovljenom konkursu.

Zaista se izvinjavam zbog ovoga što je došlo vezano za hitan postupak. Nije bila nikakva namera da se poslanici ne upoznaju sa predlozima zakona. I sam sam govorio da je ova javna rasprava objektivno trajala jako dugo, čak i duže nego što bi to bilo primereno, jer bi ranije doneli sva tri zakonska predloga. Ali, u želji da i stručna javnost i svi zainteresovani daju svoj sud i ocenu, ona je trajala neuobičajeno dugo.
Žalim što poslanici nisu imali prilike da se upoznaju. Prihvatam tu vrstu primedbe, ali nastala je iz želje da u narednom periodu usvojimo sva ona zakonska rešenja i predloge koje smo najavljivali proteklih dana. Očekujem da će iz Vlade stići novi zakonski predlozi. U ovom momentu su ovo bili zakoni koji su bili spremni za usvajanje, ali prihvatam primedbu da je bolje bilo da su se poslanici upoznali sa tekstovima sva tri zakonska rešenja.

Samo jedna mala ispravka. Mi smo dobili primedbe različitih institucija, između ostalih i Agencije za borbu protiv korupcije, ali dobili smo primedbe na prednacrt zakona. Pre svega, ta primedba se odnosila na formiranje centra za zaštitu potrošača koji je trebao da ima ulogu javne agencije i ključnu ulogu u kreiranju zaštite potrošača, pa i u odnosu prema udruženjima za zaštitu potrošača. Potpuno smo izbacili taj deo zakona. Neće biti nikakvog centra za zaštitu potrošača, nikakve nove javne agencije. Tako da i ta je primedba otklonjena.

Najpre nekoliko odgovora gospodinu Đukanoviću, on je potpuno u pravu da moramo puno više da radimo na upoznavanju javnosti sa sadržajem i odredbama ovog zakona, sa pravima potrošača i u tom pogledu očekujemo pre svega saradnju sa udruženjima za zaštitu potrošača kao nosiocima najvećeg dela ovih aktivnosti.
Što se nepoštene poslovne prakse tiče, nažalost ima je u izobilju, svakodnevno smo svedoci tih primera, svakodnevno dobijate u novinama liflete različitih kompanija i trgovaca koji vas pozivaju da tog dana je popust od 15% ili 20% na njihove proizvode, a kada odete u tu radnju vidite da od sniženja nema ništa. To jeste zapravo obmanjujuća poslovna praksa. Te prakse ima i te kako i na našim javnim emiterima, da svakodnevno vas bombarduju sa reklamama da ukoliko koristite neki šampon kosa samo što vam nije probujala. Ukoliko koristite neki lek bićete izlečeni od svih mogućih bolesti, da određeni lek ili proizvod ima sertifikat nadležne državne institucije, najčešće medicinske i čitav niz sličnih primera.
Takođe, nepravične ugovorne odredbe. Imate ugovore sa mobilnim operaterima, pa raskinete te ugovore, a onda nekoliko meseci posle toga treba da plaćate neke dažbine o kojima niste obavešteni. Sve ovo sada pokušavamo da dovedemo u jedan okvir, da damo tržišnoj inspekciji mehanizme da može u ovakvim situacijama da pokreće i izriče upravne mere i rešava probleme na najdelotvorniji mogući način. To do sada nije bio slučaj. Vrtelo se sve između trgovca i potrošača. Organizacije za zaštitu potrošača imale su mali manevarski prostor da realno mogu nešto da naprave.
` Sve u svemu, imamo dobro normiran zakon, dosta solidne instrumente za njegovo sprovođenje. Neko je to danas dobro rekao – treba nam celokupna kultura nova koju treba da kreiramo, da gradimo, da nam ukupni ambijent, senzibilizacija javnosti, značaj potrošačkog pokreta generalno, da jačamo kapacitete udruženja za zaštitu potrošača bez kojih čitav ovaj posao ne možemo da dovedemo do kraja. Treba nam aktivno učešće trgovaca u svemu tome, jer hteli smo da imamo zakon koji će štititi potrošače, a neće štetiti trgovcima. Čini mi se da smo taj balans uspeli da dobijemo, a na kraju krajeva to je i javna rasprava pokazala i verujem da taj zdrav kompromis može da bude i preduslov da zakon bude zaista primenjiv u praksi.
Zahvaljujem svima. Još jednom izvinjenje za ovo što je zakon poslat po hitnom postupku, na to što poslanici nisu mogli da se upoznaju, ali takođe očekujem da ćemo u danu kada budemo raspravljali o pojedinostima, o amandmanima, biti spremni da prihvatimo sve one amandmane koji će poboljšati tekst Predloga zakona.

S obzirom da je sednica Vlade u toku dok traje ova sednica, prihvatili smo ovaj amandman sa ispravkom.

Prihvatamo amandman sa ispravkom.

Ima više sličnih amandmana. Iskreno, ne mislim da je ovo suštinska stvar koja će bitno da promeni sadržaj ovog člana i ovog zakona. U prethodnom rešenju smo imali da je Direkcija davala saglasnost i to je činila. Sada je ovo jedno rešenje koje je praktičnije, jednostavnije.
Iskren da budem, ovo je bio i predlog Ministarstva pravde, u prvobitnom tekstu rešenja je bilo ovo što vi sada predlažete, tako da smo uskladili sa tim mišljenjem Ministarstva pravde da nije potrebno da se daje saglasnost od strane direkcije, već da opštine, odnosno autonomne pokrajine mogu da osnivaju robne rezerve u skladu sa ovim zakonom.

Vlada će prihvatiti ovaj amandman na sednici koja je u toku.