Praktično smo prihvatili amandman kada govorimo o roku od 30 dana. To je amandman gospodina Babića, a i ovaj drugi deo vašeg amandmana nismo mogli da prihvatimo iz razloga što po Zakonu o upravnom postupku postoji taj rok od 60 dana. Znači, sve ono što je sadržano u vašem amandmanu suštinski imamo sada u odredbi ovog zakona. Rok je 30 dana i 60 dana na osnovu Zakona o opštem upravnom postupku ukoliko su potrebne dodatne provere.

Ovo je gotovo jedini član ovog zakona koji je naprosto morao da bude ovakav kakav jeste i nikakva promena ovog člana zakona nije moguća i objasniću zašto.
Imali smo dosadašnje rešenje slično vašem amandmanu, gde su precizirane obaveze pojedinih ministarstava u kontroli, odnosno izdavanju svoje saglasnosti. Ovo je zakon gde ne postoje jasni i precizni standardi koje morate da ugradite, već EU, Konvencija UN daju jedan širi okvir u koji treba da inkorporirate odredbe zakona shodno domaćoj regulativi. Tu su države slobodne da definišu odredbe tog zakona.
Ovaj član je u potpunosti prepisan, jedini član koji je doslovce prepisan, od tačke do tačke, iz tzv. zajedničke pozicije EU iz 2008. godine, koji govori o deset kriterijuma za izvoz naoružanja i vojne opreme. Nismo dodali ni tačku ni zarez, jer je obaveza država članica da poštuju te kriterijume. Iskoristili smo donošenje ovog zakona da te kriterijume inkorporiramo u zakonski predlog. Inače smo morali da zaključkom Vlade i nekih drugim dokumentom prihvatimo te kriterijume i ono na osnovu čega će se dobrim delom ocenjivati ovaj zakon jesu ovi kriterijumi iz zajedničke pozicije.
Zato ovde nemamo mogućnost apsolutno nikakvih korekcija. Rekao sam, imali smo rešenje koje je gotovo identično vašem amandmanu u sadašnjem tekstu ovog zakona, ali ovde se na eksplicitan način o govori o kriterijumima koje država preuzima iz zajedničke pozicije EU iz 2008. godine.

Tačno je da je zajednička pozicija iz 2008. godine, a jedine dve zemlje koje nisu prihvatile odredbe ove zajedničke pozicije su Albanija i Srbija. Dakle, ovde nije stvar hoćemo li ili nećemo. Možemo da kažemo, to je stvar, odnosno ovo je prilika da tu zajedničku poziciju inkorporiramo u tekst ovog zakona, o tome se ne pregovara. Mi smo iskoristili odredbe ovog zakona da svih 10 kriterijuma za izvoz iz zajedničke pozicije stavimo u predlog ovog zakonskog rešenja. Mislim da je to dobra stvar, da konačno ne budemo bukvalno na začelju.
Kažem ponovo, jedine dve zemlje koje nisu prihvatile odredbe, da ne kažem razlog zbog čega nije prihvaćeno, zbog različitih gledišta Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane, njihovog međusobnog sporenja koje traje godinama, nadgovornjavanja koje traje takođe godinama i mi smo sada konačno ispunili tu obavezu, što nam je jako važno pred početak skrininga iz Poglavlja 31 o spoljnoj politici i ekonomskim odnosima.

Kao što ste i vi rekli, naši godišnji izveštaji sadrže i podatke o realizaciji po ugovorenom poslu i dešava se da se ta dozvola, s obzirom traje godinu dana, izda u decembru 2013. godine, ona važi do decembra 2014. godine i ne moguće je da pre 2015. godine, u ovom momentu, taj izveštaj bude gotov.
Ono na čemu radimo, vaša primedba je u tom pogledu na mestu, to je novi informacioni sistem. Imamo donaciju UNDP, nešto slično kao što su radili u Hrvatskoj. Očekujem da ćemo ove rokove u značajnoj meri skratiti kada uradimo taj novi informacioni sistem.

U sadašnjem zakonu imamo rešenje koje je i sada bilo predviđeno. Smatrali smo da je to odredba koja se podrazumeva, ali nemamo ništa protiv da prihvatimo ovaj amandman radi preciznijeg definisanja obaveza prijavljivanja.

Naravno da nije apsolutno suprotno pravnom sistemu, samo što smo mi smatrali da je to regulisano Zakonom o oduzimanju imovine stečene izvršenim krivičnim delom i Zakonom o krivičnoj odgovornosti pravnih lica i zato nije našlo mesto u tekstu zakona.

Dva su razloga zašto nismo prihvatili ovaj amandman. Prvi ste i sami spomenuli, radi se o setu praktično preporuka, odnosno uputstava iz Deklaracije UN iz 80-ih godina, koji govori o osam osnovnih prava potrošača i sada su inkorporirane u tekst ovog zakona.
Drugi razlog što ovo o čemu vi govorite jeste predmet drugih zakona, tačnije Zakona o bezbednosti hrane, član 12, član 48, član 73, član 79. ovog zakona koji govori o materiji o kojoj ste vi govorili i da se jasno ističe nadležnost veterinarske inspekcije u kontroli proizvoda.
Drugo, ovo je predmet takođe iz Zakona o zdravstvenoj ispravnosti predmeta opšte upotrebe iz 2011. godine, član 16. i član 47. koji govori i o konkretnim kaznenim potrebama za nepoštovanje ovih zakonskih normi.
To su jedina dva razloga zbog čega amandman nije prihvaćen, koji je potpuno suvisao, koji apsolutno korespondira sa onim što stoji u ova dva zakonska rešenja.

Samo u prilog vašoj diskusiji. Mi smo imali jednu od sednica Nacionalnog saveta za zaštitu potrošača koja je bila posvećena onoj aferi sa aflatoksinom, i većina članova tog saveta su bili na tragu ovog vašeg predloga da se vrate nadležnosti sanitarnoj inspekciji, odnosno Ministarstvu zdravlja, u domenu Zakona o bezbednosti hrane. Tada je inicirana promena, odnosno izmena ovog zakona.

Prvi deo vašeg amandmana za nas bio je potpuno prihvatljiv i čak bolje precizirana odredba od one koju imamo u tekstu našeg zakona. Međutim, nismo mogli da polovično prihvatimo amandman i zbog ovog drugog stava smo morali da odbijemo ceo amandman.

Verovatno je tačno da je vaša amandman precizniji, ali ovaj naš član, zapravo ova odredba je fleksibilnija. To je urađeno iz razloga što je ovo ipak opšti krovni zakon, što ovim zakonom ne možemo da regulišemo na način na koji ste vi ovde sada definisali, da je to ipak predmet nekih drugih propisa, zavisno od oblasti koju ste spomenuli, da li se radi o struju, gasu, toplotnoj energiji itd.

Prema tome, smatrali smo da imamo jednu normu koja je dovoljno široka i dovoljno predstavlja pravni okvir, a da sve drugo se definiše propisima zavisno od oblasti o kojoj ste vi govorili.

Bukvalno sve ovo što ste vi predložili u amandmanu sadržano je kao obaveza trgovca da na deklaraciji ima sve ove informacije koje su predmet vašeg amandmana. Gotovo da nema reči, odnosno stava koji nije inkorporiran u Zakon o trgovini, u onom  delu koji govori o obaveznoj sadržini deklaracije koja stoji na proizvodu.

Gospodine Veselinoviću, član 24. vrlo jasno kaže da je zabranjena prodaja, usluživanje i poklanjanje alkoholnih pića, uključujući pivo, odnosno duvanskih proizvoda i pirotehničkih sredstava licima mlađim od 18 godina života. Sve ovo ostalo što ste govorili naprosto je predmet drugih propisa i zakona. Delimično je to regulisano i Zakonom o duvanu, delimično Zakonom o trgovini, a i nekim drugim zakonskim propisima. Naprosto, to nije predmet ovog zakona.

Da ne bude zabune, jer se ovo pitanje ne ponavlja samo danas, već i u raspravi u načelu, Zakon o zaštiti potrošača svuda, pa i kod nas, štiti pre svega ekonomske interese potrošača, odnosno kupaca. Dominantno, ne jedino, ali dominantno ima za cilj da, zbog nejednakog položaja trgovca i potrošača, štiti potrošače. Sva ova pitanja vezana za bezbednost hrane i za bezbednost proizvoda su regulisana drugim zakonima i vi to dobro znate.
Što se tiče uslova za obavljanje delatnosti, o kojima vi sada govorite, oni su regulisani u glavi 4. Zakona o trgovini, gde se, između ostalog, jasno kaže u 2. stavu – za obavljanje trgovine moraju biti ispunjeni uslovi propisani ovim zakonom, koji posebnim propisima, higijensko-sanitarni uslovi, uslovi bezbednosti i zdravlja na radu, uslovi životne sredine, propisani tehnički zahtevi, itd, itd.
Dakle, ovaj zakon je inkorporirao sve direktive Evropske unije u ovoj oblasti. Ovaj zakon je uvažio ono što su udruženja za zaštitu potrošača kroz javnu raspravu istakli kao neophodno, bitno i kao dovoljan korpus i dovoljan pravni osnov za zaštitu interesa potrošača, ali na način da se ne ugrozi interes i trgovca. Odnosno, ovaj zakon štiti potrošače, ali ne šteti trgovcima i mislim da smo ovim odredbama uspeli da taj balans postignemo.

Gospodine Đurišiću, moram vam reći da je ovaj amandman greškom odbijen. Mi smo prihvatili amandman, ali se u pravno-tehničkoj redakciji, kada smo slali prema Vladi, ispostavilo da je amandman odbijen, tako da mi prihvatamo amandman i u danu za glasanje ćemo reći da se glasa za njega.

Što se tiče primedbe Agencije, i prošli put sam govorio da se radi o primedbi vezanoj za formiranje centra za alternativno rešavanje potrošačkih sporova, što je bilo u prvobitnoj verziji Nacrta zakona. Mi smo taj centar potpuno izbacili, kao što ste videli, tako da je i ta prepreka, odnosno primedba Agencije otklonjena.
Što se tiče drugih predloga koji su sadržani u ovim amandmanima, prvo, radi se o formalnoj stvari. Dakle, Savet će predlagači članove Nacionalnom savetu, a Vlada samo formalno prihvata, odnosno imenuje one članove koje je Savet predložio. Neće Vlada birati članove iz reda organizacije za zaštitu potrošača, već će ih formalno imenovati kada dobije predlog od tog saveta koji sačinjavaju predstavnici udruženja za zaštitu potrošača. Ostale stvari će biti definisane podzakonskim aktima.
Ovaj zakon je zapravo imao jedan od ciljeva da jača potrošački pokret. Čini mi se da smo uspeli da ovim odredbama zakona u velikoj meri prvo odvojimo udruženja koja se dominantno bave zaštitom potrošača od udruženja koja se bave različitim oblastima i zato će biti kategorija evidentiranih udruženja koja će moći da učestvuju u radu Saveta, Nacionalnog saveta, koja će moći da konkurišu za sredstva, ali se takođe postavljaju vrlo jasni kriterijumi za upis tih udruženja.
Drugim rečima, uvodimo princip legitimnosti tih udruženja, da se zna koga oni predstavljaju i na koji način, što znači da moraju da ispunjavaju odgovarajuće tehničke, administrativne, stručne i kadrovske kapacitete. Ovaj zakon to omogućuje. Udruženja ostaju glavni partner države u oblasti zaštite potrošača, ne samo kroz Nacionalni savet, već i kroz činjenicu da će evidentirana udruženja biti i finansirana i da će moći sa projektima da konkurišu za korišćenje tih budžetskih sredstava.