Prošli put smo o tome razgovarali kada je bila rasprava u načelu. Mogu s vama da se složim, ali naprosto ovo je usklađivanje sa Zakonom o budžetskom sistemu, pošto je Direkcija direktni budžetski korisnik. Nemaju sopstvene prihode. Dali smo jednu široku formulaciju da mogu da se finansiraju iz drugih izvora, uključujući sve ove izvore koje ste vi sada naveli.

Nije sporan izveštaj. Inače, Direkcija će podnositi izveštaj Vladi. Sporan je drugi stav ovog amandmana, da odluke o raspodeli dobiti, odnosno viškova prihoda nad rashodima donosi Vlada  na predlog direktora Direkcije.
Iz prethodnog mog objašnjenja da nemamo više prava na sopstvene prihode, mislim nema Direkcija, onda nema ni raspodele te dobiti. Sva dobit ide direktno u budžet.

Prihvatamo ovaj amandman.

Ono za šta znam je da će u Zakonu o budžetu biti intervenisano amandmanom da se precizira stavka na razdelu Ministarstva energetike vezana za ovu naknadu o kojoj govorite.

Prihvata se ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, prva tačka o kojoj ćemo danas ovde govoriti tiče se Zakona o robnim rezervama, sistemskog zakona u ovoj oblasti koji praktično započinje i otvara prostor za suštinsku reformu sistema robnih rezervi u Srbiji. Činjenica je da imamo zakon koji je donet još 1992. godine po kojem rade robne rezerve, dovoljan je motiv za izmenu ovog zakonskog rešenja. Imamo zakon koji je preživeo praktično tri ili četiri države, zakon sa puno nedostataka, pa je Direkcija za robne rezerve praktično više radila po zaključcima Vlade nego što je imala uporište u zakonskim rešenjima i odredbama ovog zakona. Takođe, činjenica je da smo ovaj zakon morali da uskladimo sa standardima i smernicama Svetske trgovinske organizacije i EU. Na kraju, morali smo da imamo neka nova rešenja kako bi sistem robnih rezervi učinili efikasnijim, odgovornijim i racionalnijim od onoga kakav je do sada bio i kako je zakon pružao osnova za to.
Prema tome, cenimo da će donošenje ovog zakona u velikoj meri označiti bitnu reformu čitavog ovog sistema, pa samim tim omogućiti da se robnim rezervama upravlja na daleko efikasniji način nego što je to bio slučaj, pa samim tim i državnom imovinom koja se usmerava na upravljanja Direkciji za robne rezerve. Takođe, po prvi put ovim zakonskim predlogom uvodimo sistem obaveznih rezervi nafte i derivata nafte, o čemu će ministarka Mihajlović nešto više govoriti, i praktično ovaj zakonski predlog ima svoja dva zasebna dela. Jedan se tiče robnih rezervi, a drugi obaveznih rezervi nafte i derivata nafte. Ono što im je zajedničko da će Direkcija operativno upravljati sa oba ova sistema.
Prema tome, dozvolite mi samo kratko da kažem nekoliko novina koje se tiču ovog dela koji je vezan za robne rezerve. Naime, dosadašnjim zakonskim važećim predlogom imali smo dve situacije u na osnovu kojih se intervenisalo robom iz robnih rezervi. To su bila vanredna stanja i ratno stanje, i u situaciji poremećaja na tržištu. Sada uvodimo treću situaciju kada se interveniše robom iz robnih rezervi, a to su tzv. vanredne situacije, odnosno elementarne nepogode, tehničke i tehnološke nesreće koje mogu da budu takođe razlog za ometenost u snabdevanju stanovništva osnovnim životnim namirnicama. To je vrlo precizno naznačeno i u ovom zakonskom predlogu.
Zbog usklađivanja sa smernicama Svetske trgovinske organizacije naveli smo ovog puta vrstu, strukturu roba koje su predmet robnih rezervi. Rekao sam da je novina obavezne rezerve nafte i derivata nafte. Novina u ovoj strukturi roba jesu i neka oprema i robe za potrebe pošte, telekomunikacija i železnice, što nije opet bilo sadržano u važećem, odnosno starom Zakonu o robnim rezervama.
Treća vrlo važna stvar tiče se načina poslovanja i upravljanja robnim rezervama i ovim zakonom precizno su definisane sve faze, odnosno postupci prilikom upravljanja robom iz robnih rezervi. Dakle, od faze nabavke roba, čuvanja, skladištenja, davanja roba na zajam, obnavljanja roba iz robnih rezervi, davanja u zakup nekih nepokretnosti koje robne rezerve ne sadrže. Svaki od tih postupaka je precizno definisan u ovom zakonskom predlogu. Tako su definisane i obaveze koje skladištari imaju, što je važno sa stanovišta nekih negativnih iskustava koje smo imali u prošlosti, nekih krivičnih dela koja su činjena zbog zloupotrebe roba i robnih rezervi. Čini su da su neki skladištili tu robu i dobijali od države značajna finansijska sredstva za zakup tih prostorija, a na kraju se ispostavilo da te robe nema, što je bila obaveza onih koji su tu robu skladištili.
Sada su jasno naznačene obaveze. Naznačen je nadzor, što je takođe novina u odnosu na prethodni zakon. Tako da će Ministarstvo poljoprivrede, Ministarstvo trgovine preko tržišne i poljoprivredne inspekcije, a onda i Ministarstvo energetike u onom delu koji se tiče obaveznih rezervi nafte, i Ministarstvo finansija imati nadzor nad sprovođenjem odredbi ovog zakona.
Predviđene su i prekršajne prijave za privredne prestupe koji se čine zbog nepoštovanja odredbi ovog zakona. Uvedena je zaštitna mera zabrane delovanja, odnosno rada u periodu od šest meseci do tri godine. Na jedan transparentan način urađen je čitav sistem robnih rezervi u oba svoja dela. Za punu primenu odredbi ovog zakona biće neophodno donošenje devet podzakonskih akata. Šest podzakonskih akata će biti neophodno doneti u roku od šest meseci. Jedan podzakonski akt mora biti donet do 1. novembra i dva podzakonska akta u onom delu koji se tiču nafte i naftnih derivata biće neophodno doneti u sledećih deset meseci.
Očekujem, s obzirom da se radi o izuzetno važnom zakonu da ćemo kroz raspravu, a onda i amandmane dobiti priliku da ovaj zakonski tekst i popravimo, imajući u vidu značaj teme o kojoj raspravljamo preko ovog zakona.

Četvrti zakonski predlog o kojem danas raspravljamo tiče se Predloga zakona o potvrđivanju Aneksa broj 2 Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine.
Kao što velika većina vas zna, ovaj sporazum potpisan je još 2009. godine i on se ticao saradnje između dve zemlje u oblasti infrastrukture. Na osnovu ovog sporazuma uspešno se realizuju tri kreditna aranžmana između dve zemlje. Jedan je izgradnja mosta Zemun-Borča, drugi je nabavka opreme odnosno skenera za potrebe uprave carine Republike Srbije i treći je projekat Kostolac B.
Nakon što je ovaj sporazum potpisan, ukazala se potreba za Aneksom 1 ovog sporazuma, koji je potpisan 2012. godine. Praktično je počeo sa primenom odmah, ali formalno je stupio na snagu avgusta ove godine. Ovaj Aneks 1 sadržao je dve izmene u odnosu na sam sporazum. Prva izmena se ticala činjenice da je omogućio da se na promet roba i usluga kao i na uvoz opreme iz Kine za potrebe ovih projekata ne plaća PDV i carina. Druga izmena je tehničkog karaktera, a tiče se nadležnosti ministarstva u sprovođenju ovog sporazuma.
Tokom 2012. godine Kina je inicirala jedan veliki mehanizam saradnje između Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, otvorila kreditnu liniju od 10 milijardi evra, uključeno je 16 zemalja centralne i istočne Evrope i vlade tih zemalja su imale obavezu da kandiduju projekte u oblasti infrastrukture, na osnovu kojih bi mogle da se odobre kreditne linije pod povoljnim uslovima iz ovog mehanizma.
Vlada Republike Srbije uputila je predlog za tri prioritetna projekta. Prvi projekat je deonica auto-puta Obrenovac-Ljig, drugi deo je takođe vezan za oblast saobraćajne infrastrukture, auto-put Pojate-Preljina i regionalni put Novi Sad-Ruma i treći projekat se tiče energetike, odnosno druge faze projekta Kostolac B.
Prema tome, posle ovoga se opet ukazala potreba za potpisivanjem Aneksa 2 ovog sporazuma. Ovaj Aneks je potpisan u Pekingu prilikom posete predsednika Nikolića. Izmene koje imamo tiču se istih stvari kao i u prethodnom Aneksu 1, dakle, oslobađanje od plaćanja PDV-a i carine na robe, usluge i uvoz opreme koja se koristi za realizaciju ovih projekata. Da bi se stvorio pravni osnov da ovi projekti uspešnije budu realizovani, neophodno je da u obe skupštine bude ratifikovan Sporazum, odnosno Aneks 2 ovog sporazuma. Očekujemo da ćemo u Danu za glasanje dobiti podršku za ovaj zakonski predlog.

Tačno je da je bilo velikih zloupotreba. Po prvi put je na ovakav sveobuhvatan način rađena kontrola kvaliteta i kvantiteta roba koje su u vlasništvu robnih rezervi, a koje su date na čuvanje skladištarima. Prilikom tih zloupotreba, odnosno skladištenja utvrđen je manjak od nekih 40.000 tona pšenice i isto toliko ili nešto više kukuruza. Od te količine vraćeno je 13.000 tona pšenice i svega 2.500 tona kukuruza. Za one koji su vratili u roku od mesec dana robu koja je utvrđena kao manjak nisu raskinuti ugovori. Za one koji to nisu učinili, po slovu zakona ti ugovori više ne važe.
Policija radi svog deo posla. Za nas je bilo važno da što više robe vratimo, koja je data na čuvanje skladištarima, a policija još uvek vrši istragu. Radi se o teškim zloupotrebama, milionskoj pljački, jer ti ljudi ne samo što su dobili robu na čuvanje, oni su mesečno dobijali značajna finansijska sredstva za zakup skladišta. Ono što sada pokušavamo da uradimo, i zato hvala na ovom pitanju, to je da obezbedimo veći skladišni prostor za Direkciju za robne rezerve, odnosno za državu.
Država Srbija ima svega u svom vlasništvu prostor skladišni za 17.500 tona pšenice. Slovenija sa dva miliona stanovnika ima 100.000 kvadratnih metara skladišnog prostora za pšenicu. Naša ideja jeste da sada aktiviramo hipoteke koje su date od strane skladištara i da uzmemo ta skladišta na ime štete koja je napravljena zbog zloupotrebe sa robom iz robnih rezervi i da dođemo bar do tih 100.000 kvadratnih metara skladišnog prostora koji su u vlasništvu države. Ovako mi dajemo 460 miliona godišnje za zakup skladišta da bi čuvali pšenicu i kukuruz u tim skladištima. To je neverovatno.
Dakle, mi smo sve ove godine mogli da napravimo značajan skladišni prostor koji je u vlasništvu države i da time uštedimo značajna sredstva i osiguramo se da ne dođe do ovakvih stvari koje su sada ustanovljene. Mi smo ovo ustanovili posle 20 godina. Ko zna šta je rađeno pre četiri, pet, šest, sedam ili deset godina sa tom robom. Očito da je veliki biznis u pitanju. Nadam se da smo prekinuli taj lanac i da više nikome neće pasti na pamet posle ovoga da to uradi. S druge strane, osiguraćemo se tako što ćemo obezbediti više skladišta koja su u vlasništvu države, čuvaćemo robu tu i u svakom trenutku ćemo imati uvid u količinu i kvalitet te robe koja se skladišti u robnim rezervama.

Vi ste istakli četiri stvari, zapravo primedbe na predloženi Nacrt zakona.
Prva se tiče sedišta, odnosno organizacionih delova Direkcije koji mogu biti van Beograda. Tačno je. U prethodnom zakonu bilo je rešenje da Republička direkcija ima svoje organizacione delove sa sedištem u Novom Sadu i Prištini. Sadašnje rešenje kaže - direkcija može imati posebne organizacione jedinice izvan svog sedišta. Prema tome, ne isključuje ni mesta koja ste spomenuli, ali takođe ne isključuje, recimo Niš, Kragujevac ili neke druge gradove koji imaju kapacitete da to budu.
Drugo, oko srednjoročnih planova. Tačno je. Bilo je rešenje u prethodnom zakonu, u članu 6. oko srednjoročnih programa, međutim nikada taj program nije donet. Nikada nije donet, evo iz kog razloga. U stavu 3. ovog člana 6. bilo je – srednjoročni program usklađuje se sa planom razvoja Republike i planom odbrane Republike. Oni nisu imali sa čim da se usklade, jer ovi planovi nisu bili doneti. Nikada ovaj srednjoročni plan, koji je bio predviđen za pet godina, nikada nije bio donet. Prema tome, zašto da primenjujemo rešenje koje, imamo rešenje koje je u praksi neprimenjivo. Zato smo se odlučili za ove jednogodišnje programe, odnosno planove.
Sa ove druge dve tačne, iskren da budem, ja bih kao čovek sa vama složio, ali ću vam reći zašto ne mogu kao ministar da se složim.
Prvo, bilo je oko sopstvenih prihoda. Mi smo se borili za to rešenje, međutim dobili smo mišljenje Ministarstva finansija da je Direkcija direktni budžetski korisnik, nema više sopstvenih prihoda. Tačno je da to može da ugrozi funkcionisanje robnih rezervi. Do kraja smo insistirali na nekom rešenju, traženju zapravo kompromisnog rešenja. Nismo u tome uspeli.
I druga stvar je slična. Članom 24. Nacrta zakona bila su predviđena krivična dela u ovom zakonu, međutim dobili smo mišljenje Ministarstva pravde u kome se kaže da su Krivičnim zakonikom u posebnom delu predviđena i sistematizovana sva krivična dela, pa i krivična dela protiv privrede, čiji je zaštitni objekat i roba. Dakle, postoje krivična dela za sve ove vrste zloupotreba o kojima ste vi govorili. Mi smo hteli da to posebno istaknemo u ovom predlogu zakona, ali dobili smo mišljenje Ministarstva pravde koje kaže da to nije neophodno.

Sve ovo što ste naveli, šta se dešavalo sa robom iz robnih rezervi, bio je i razlog da donosimo potpuno novi zakon. Manje-više bila je javna tajna da roba, koja je data na čuvanje skladištarima, postoji samo na papiru, i to je bio glavni motiv da krenemo u ovu akciju kontrole kvaliteta i kvantiteta te robe.
Godinama ide ta priča da samo postoji dokumentacija. Kada odu predstavnici Direkcije da kontrolišu, dobiju dokumentaciju gde je navodno sve čisto. Onda smo na terenu imali prilike da vidimo svega i svačega i, na kraju krajeva, ishod je poražavajući. Nažalost, nije vraćeno 40.000 tona do sada. Rekao sam, vraćeno je svega 13.000 pšenice i 2,5 tona kukuruza. To je dakle 15,5 hiljada tona od ukupno 80.000, koliko je nestalo.
Direkcija je, koliko znam, dala svu dokumentaciju policiji o svim zloupotrebama. Apsolutno sve što je bilo potrebno. Vlada je donela predlog mera, između ostalog, i to da MUP odradi sad ovaj drugi deo posla, koji je vezan za te zloupotrebe.
Sledeća stvar oko krivičnih dela, malopre sam objasnio šta je bio razlog. Mi smo hteli da ovo uvrstimo kao posebna krivična dela. Ovaj član koji vi citirate ne odnosi se na robu iz robnih rezervi, već se odnosi samo na član 22, odnosno na skladištenje nafte i naftnih derivata. Svaka vrste zloupotreba vezana za robne rezerve tretira se kao krivično delo po Krivičnom zakoniku. Zato nismo to uvrstili, jer je Ministarstvo privrede dalo tumačenje da ovo ne mogu biti tretirana kao posebna krivična dela, već da je dovoljan osnov Krivični zakonik. Nema prekršaja za ove vrste zloupotreba, već se sve radi o krivičnim delima.
Dakle, mi smo zaista hteli da to uvrstimo, ali takođe tumačenje je bilo da u praksi sa tim posebnim krivičnim delima postoje problemi i da je dovoljan osnov ovaj Krivični zakonik.
Što se tiče ovog člana 7, to je samo praktično prepisana odredba iz Zakona o tajnosti podataka, direktor, odnosno odgovorno lice propisuje stepen tajnosti podataka. Bukvalno je prepisana ta odredba. Nemam ništa protiv ovog rešenja o kojem ste vi govorili, ali radi se o usklađivanju sa drugim zakonskim predlogom.
Prema tome, čini mi se da će ovaj zakon dati osnova da se uradi sve ono što ste vi sada naveli u vašem izlaganju. Mi smo imali zakon koji nije dao nikakav osnov za bilo kaju vrstu nadzora. Nikakva vrsta nadzora nije bila, nego zavisno od toga ko je direktor Direkcije, on je odlučivao da li da se ide u kontrolu ili ne ide u kontrolu, njegova dobra volja.
Mi sada striktno kažemo ko vrši nadzor nad primenom ovog zakona. Tu se praktično radi o četiri ministarstva, koja će vršiti tu vrstu nadzora, odnosno kontrole. Zaista verujem da smo došli do teksta rešenja koji je dovoljno transparentan i koji će u velikoj meri sprečiti ono što se događalo u prošlosti. Ja ću se lako složiti sa vama da je toga bilo u izobilju. Na kraju krajeva, verovatno smo mi otkrili samo jedan deo onoga što se dešavalo u minulom periodu. Možda je ovo samo vrh ledenog brega, a da su vozovi prolazili, prolazili i neko se debelo obogatio od toga što je skladištio robu iz robnih rezervi.
Sada stvarno ne znam da li je i na koji način su sprovođene te javne nabavke oko davanja skladištarima. Ne mogu ništa da kažem, mogu samo da verujem u ovo što vi kažete. Nemam nikakvu drugu informaciju od te.

Što se tiče člana 10. vezano za finansiranje robnih rezervi, pitali ste šta su to drugi izvori finansiranja. To su javno-privatna partnerstva, to su donacije, to su fondovi EU i, ukoliko se ikada vrate sopstveni prihodi Direkciji, moći će takođe ta sredstva da koristi.

Što se tiče cena, ovde je striktno u članu 3. naglašeno za šta se koriste robne rezerve i u kojim situacijama. Dakle, obezbeđivanja stabilnosti i snabdevenosti na tržištu, i to u tri situacije: vanredne situacije, elementarne nepogode, ratno stanje i poremećaj na tržištu. Nikako, na čemu je Svetska trgovinska organizacija insistirala, ne sme uticati na kretanje cena na tržištu koje se formiraju potpuno slobodno.
Što se tiče prodaje robe iz robnih rezervi, isto u članu 13. se kaže da se prodaja vrši putem javnog oglasa, javnog nadmetanja, kao i preko robne berze. Mi ćemo uskoro doneti zakon o robnim berzama, po prvi put, što takođe dovoljno transparentno čini čitav ovaj proces.
Druga stvar oko skladištara. Dva koraka tu treba da preduzmemo. Prvi korak je ovaj što možemo sada da uradimo, a to je veća kontrola, veći nadzor, češća kontrola nego do sada. Trajno rešenje vidimo u tome da država obezbedi što više svog skladišnog prostora. Kako ćemo to uraditi? Rekao sam već u uvodnom izlaganju – tako što ćemo aktivirati hipoteke, jer su mnogi skladištari dali svoja skladišta kao hipoteke u ovom sudskom postupku koji će sasvim sigurno ići i ovi koji nisu vratili žito koje su uzeli, te hipoteke će po slovu zakona biti aktivirane.
Umesto da plaćamo 460 miliona godišnje za zakup tih skladišta, Direkcija za robne rezerve treba da nađe način da izgradi ili kupi sopstvena skladišta. Mislimo da je to mnogo efikasnije sa stanovišta i troškova, ali i za sprečavanje ove vrste zloupotreba koju smo sada imali.

Tačno je da pojedine zemlje imaju i privatne robne rezerve. To, recimo, ima Švajcarska, gde određenim privrednim subjektima može da stvori obavezu da imaju i određenu količinu roba. Jednostavno, mi nismo u toj situaciji da sada dodatno opteretimo preduzeća i da oni stvaraju robne rezerve za potrebe države. U ovoj ekonomskoj situaciji to rešenje je naprosto nerealno.
Takođe, mi ne možemo da damo mogućnost robnim rezervama da izvoze robu i bave se spoljnotrgovinskom delatnošću, jer robne rezerve nisu učesnik na tržištu.
Još jednom ponavljam, tačno je precizirano ovim zakonom u kojim uslovima može da se interveniše sa robom iz robnih rezervi. Dakle, samo u slučaju poremećaja na tržištu ili da se obezbedi adekvatna stabilnost u uslovima vanrednih situacija ili vanrednog stanja. U slučaju prodaje roba iz robne rezerve, to se čini putem javnog oglasa, potpuno transparentno, javnim nadmetanjem, ali robne rezerve ne mogu da izvoze robu i bave se bilo kojom privrednom aktivnošću, a samim tim i učestvuju u formiranju cena na tržištu.
Ono gde se slažem sa vama jeste da svi nismo srećni sa ovim budžetom koji je određen za robne rezerve. Apsolutno smatramo da je trebalo izdvojiti više sredstava, ali to je u skladu sa ekonomskim i finansijskim mogućnostima države u ovom trenutku. To neće uticati na stabilnost i snabdevenost tržišta, biće dovoljne količine roba, pre svega poljoprivrednih i prehrambenih, da može da se interveniše u slučaju poremećaja na tržištu, ali verujemo da bi više sredstava bilo potrebno za robne rezerve u nekoj projekciji budžeta za sledeće godine.
Što se tiče otkupa, takođe je tačno da je bila ideja da se otkupi više pšenice i kukuruza. Kupili smo onoliko koliko je bilo sredstava. Dakle, kupljeno je 59.000 tona pšenice, po ceni od 20 dinara. Tada je cena na tržištu bila 16 dinara. Proizvođači nisu bili zadovoljni sa ovom cenom i to je takođe činjenica, ali to je opet u skladu sa ovim mogućnostima.
Prošle godine je zabranjen izvoz suncokreta. Nažalost, to nije bila dobra odluka, to sada mogu da kažem, iz nekoliko razloga. Pre svega, imamo sada problema sa onim preduzećima koja su avansirala kupovinu suncokreta kod nas. Ne radi se samo o suncokretu, već i o šećernoj repi. S druge strane, ta odluka nije u suprotnosti sa standardima ni CEFTA ni Svetske trgovinske organizacije, jer u određenim periodima može da se donese ovakva odluka ukoliko ima ograničeni rok trajanja. Ta mera je trajala tri meseca. Kada smo uspostavili stabilnost na tržištu, ta mera je povučena, ali se slažem da bi bolje bilo da je nismo tada doneli. Ona je bila odraz straha da nećemo obezbediti stabilnost na tržištu sa određenim proizvodima, pre svega uljem i šećerom.
Što se tiče zaštitnih cena, pravila i standardi ne dozvoljavaju jednu takvu odredbu. Ovaj zakon je prošao ekspertizu i EU i eksperata Svetske trgovinske organizacije. Ovaj zakon smo radili zajedno sa njima. Nekoliko stvari koje ste spomenuli, u načelu bi mogli da se složimo, ali naprosto nisu bili predmet odredbi ovog zakona.

Zaista ne znam kolika će cena biti ulja u maloprodaji, ali treba sagledati i jednu i drugu činjenicu. Prošle godine cena je bila 460 do 480 evra po toni. Ove godine je to palo na 300, 330 evra i manje, čak i manje.
Svako mora da snosi rizik neke svoje proizvodnje bilo da je to u pitanju suncokret, jabuke, maline. Moramo konačno da navikavamo ljude, nema ništa što je sigurno, nema ništa što je obezbeđeno. Cene se formiraju na tržištu. Prošle godine je bila idealna cena za proizvođače. Idealna cena i ljudi su zaradili. Ove godine su uzeli u zakup, računajući da će cena biti slična ovoj, velike količine zemlje po skupljim cenama nego inače i ta cena, koju imamo ove godine, pokazuje se neisplativom za njih.
Mi ne možemo da naredimo, bilo bi logično ovo što vi kažete, da cena bude ispod 100 dinara litra ulja. Oni su u razgovorima koje smo imali sa njima, govorili da će tako i biti. Tačno je i gledali smo u velikim maloprodajnim objektima, ta cena je malo manja od one koja je bila prošle godine, iako je cena suncokreta bila značajno veća. Logika kaže da bi cena trebalo da bude najviše 99 dinara. Nisam video da je litar ulja 99 dinara. Nigde nisam video. Ono ulje koje je bilo 139 dinara prošle godine, po ovoj ceni suncokreta od 460 evra po toni. Ali, država ne može da utiče na te cene.
Mi imamo šest velikih proizvođača ulja. Da li je to malo ili mnogo, verovatno bi bilo bolje da ima mnogo više, ali je to u ovom trenutku realnost. Opet, nije naše da li postoji monopol ili ne. Postoji Komisija za zaštitu konkurencije koja će to da kaže, ali se slažem u potpunosti, da bi po ovoj ceni suncokreta koju smo imali ove godine, cena litra ulja trebala da bude značajno manja nego što je sad, ali smo nemoćni da tu bilo šta uradimo. Ne možemo da naredimo bilo kome i da kažemo – spusti cenu ulja, jer si kupio suncokret po 280, 240 evra po toni.

Vrlo kratko. Protiv 14 skladištara su podnete krivične prijave gde je utvrđen manjak pšenice i kukuruza.
Potpuno se slažem sa vama da treba da se podnese izveštaj ne samo nadležnom odboru, već i poslanicima, odnosno ovoj skupštini. Mi smo takođe direktno zainteresovani da cela ova stvar dobije konačni ne samo policijski, već i sudski epilog.
Na kraju, a više puta je to ovde spomenuto zašto posle 20 godina. Evo, koliko ja znam, od 2007. godine je formirana radna grupa za donošenje ovog zakona. Svaki put kada bi zakon došao do Vlade, ta Vlada je pala. Nadam se da će ova skupština uspeti da izglasa zakon i da se neće raspustiti dok ovaj zakon ne donesemo.