Dame i gospodo narodni poslanici, nemam nikakvu nameru da branim Koštunicu, jedva čekam da ga oborite. Zašto? Koštunica je vas doveo na vlast i to je njegova najveća odgovornost pred istorijom srpskog naroda i što ga pre oborite steći će se uslovi da vas više nema ko dovesti na vlast ili zadržati na vlasti.
Drago mi je što ga sada pred narodom Srbije prikazujete u sasvim suprotnom svetlu od onoga u kome se godinama prikazivao. Sećam se vremena kada sam bio usamljen u napadu na Koštunicu. Sećam se vremena kada je to bilo i prilično opasno reći na javnom mestu, zbog spontane reakcije naroda. Sada je situcija drugačija i zbog toga sam vam zahvalan. Jedinog među vama koji je imao nesporan autoritet u narodu vi ste sada survali u provaliju. Međutim, o čemu je ovde reč?
U ovoj zemlji postoje dve veoma snažne poluge moći, gole fizičke sile. To su vojska i policija. U vašim međusobnim sukobima desilo se to da je jednom polugom ovladalo jedno krilo DOS-a, a drugom polugom drugo krilo DOS-a. Vojska je, u toj sponatanoj podeli moći i uticaja, pripala Koštunici. Već skoro dve godine vi pokušavate da mu to preotmete. Stara afrička poslovica... Mogu li afričku poslovicu da upotrebim? Nema nijedna bezobrazna reč u njoj.

Da vam šapnem? Evo, šapnuću vam tu poslovicu.
Je l mogu to da kažem? Vidite kako je cenzura efikasna. Prošlo je cenzuru. Ta stara afrička poslovica kaže - kada se slonovi tuku strada trava.
Ovde se tuku dva krila DOS-a, a strada vojska. Vojska ne strada samo zbog vašeg sukoba. Vojska je pod strašnim pritiskom zapadnih sila i NATO pakta. Cilj zapadnih sila je da mi ostanemo bez ozbiljne vojske, zato što je ta vojska svoju sposobnost pokazala u ratu i sa minimalnim gubicima, skoro neoštećena, ona je izašla iz rata. To je veoma sposobna vojska. Političari su kapitulirali, narod je stradao; narod uvek strada u ratovima, i gde se pobeđuje i gde se gubi. Srbi su pobedili i u balkanskim, i u Prvom svetskom ratu, ali je narod i tada mnogo stradao, mnogo više nego sada; ali vojsku treba sačuvati da bi narod i država imali budućnost.
Prvi sukob oko vojske je bio po pitanju Pavkovićevog naslednika; drugo krilo DOS-a je pokušalo da nametne Krstića, zato što su Krstića hteli Amerikanci. To je sukob među vama.
Šta se sada dešava u tom sukobu? Dolazi do periodične seče generala, stradaju nesposobni, ali kao u svakoj seči stradaju i sposobni. Vi ste napadali Pavkovića i bili ste u pravu kada god ste ga napadali. Nije vam samo argumentacija ponekad bila umesna. Pavkovića sam napadao mnogo pre vas, onda kada je Pavković išao na političke skupove JUL-a, pa sam mu obećavao u predizbornoj kampanji smenu odmah posle izbora. Objavio sam sve te izjave gde sam napadao Pavkovića.
Ti si naročito čitao, jer ti voliš da čitaš, znam to. Vidi ti se po očima da voliš da čitaš.
Međutim Pavković, kao čovek kome moral nikada nije bio bolja strana, priklonio se prvo Koštunici, vezao se za njegove skute i naravno obavljajući funkciju načelnika Generalštaba počeo usput da obavlja i partijske zadatke Koštuničine stranke. To je činjenica.
Kada je video kako Koštunica postupa sa ljudima koji su mu bliski i odani, kada je na iskustvu policijskog generala Radeta Markovića, Miloševića i još mnogih ljudi video da kod Koštunice nema zahvalnosti kada mu se nešto učini, Pavković je počeo da traži drugog gazdu. Kada su još zapretili sa zapada da bi mogao da ode u Hag, Pavković se preorijentisao prema Đinđiću.
Video je ovamo drugačije iskustvo. Milan Milutinović se priklonio na vreme Đinđiću i sada njega Đinđić bar do kraja mandata čuva od Haga. Ko zna šta se sve do septembra, oktobra ili novembra može desiti. To je motiv Pavković. On u trku, u jurišu menja stranu.
Pavković je smenjen na potpuno zakonit način, na isti način na koji je postavljen. Nije ni Milošević sazivao Vrhovni savet odbrane kada ga je imenovao. Ko će biti načelnik Generalštaba, to je stvar komandovanja, a ne odlučivanja. Što bi tu raspravljao Vrhovni sud odbrane?
Sada kada je smenjen Pavković se svega seća. Verovatno nešto i dodaje; nemam ništa protiv, neka se i dodaje kada je interesantna priča, ali Pavković ne može biti snažan adut u rukama moralnih ljudi. Što to Pavković nije rekao u vreme kada je bilo aktuelno? Što prvi put kada ga je Koštunica pokušao zloupotrebiti, što tada nije rekao? Častan načelnik Generalštaba kaže - to nije po zakonu, podnosim ostavku i obaveštava javnost: podneo sam ostavku zato što sam mogao da budem zloupotrebljen za to i to.
Naravno, vama Pavković ne treba kao častan i moralan, nego kao koristan. U međuvremenu se dešava da Pavković ide intenzivno u Surčin i druži se sa surčinskim klanom. Čak se javno slika za novine. Vola mu je tamo ovaj Čume Buha, kako se zove, Ljubiša Buha, zvani Čume, organizovao noć uoči smene. To sve znaju građani Surčina i vidim sada se Pavković počeo na ovim konjičkim trkama pojavljivati, na hipodromu; danas vidimo u nekim novinama fotografiju.
Znači, ne da se preorijentisao, nego je duboko zaglibio tamo gde nije smeo. Nije problem što se on preorijentisao prema Vladi Srbije ili Đinđiću, nego je suviše duboko u tom pravcu otišao, sve do surčinske mafije. Onaj ko je sklon da se druži sa surčinskim mafijašima, njegova reč više ništa ne znači, ništa ne vredi.
Mene možete ubediti u stav da je Koštunica zloupotrebljavao vojsku u partijske svrhe, to me veoma lako možete ubediti; međutim, ne možete me ubediti da je Biro za komunikacije Vlade Srbije čist. Nezavisno od Koštunice sam u septembru prošle godine došao do podatka da se Koštunica prisluškuje i javno sam to saopštio.
Evo, protiv mene se vodi istraga već skoro godinu dana i nikako da se okonča. Danas deseti put Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, nije došao da bude saslušan pred istražnim sudijom i nikako da mi okončaju tu istragu, a jedva čekam suđenje.
Dakle, taj sukob između vas i Koštunice doveo je i do ljudskih žrtava. Kako? Treba istražni organi da procene. Kako je stradao Momir Gavrilović? Kako je ubijen? Zna se kompletna satnica njegovog kretanja tog dana, a kao ne zna se ko je ubica. Smenjeni su, doduše, posle toga šefovi UDB-e iz tog vremena, ali nikada nisu pozvani na odgovornost ni Goran Petrović ni Zoran Mijatović. Zašto?
To su sasvim krupne i opasne stvari. Veoma je važno da one budu razjašnjene, ali na objektivan i nepristrasan način, a ne skupštinskim preglasavanjem: da je istina na strani onoga ko ima skupštinsku većinu. Nema tog filozofa u istoriji filozofije koji je procenjivao da je istina na strani većine. To nije tačno. Najveće istine su se rađale kroz suprotstavljanje manjine većini, čak ljudi pojedinaca.
A da ste vi hteli da se to zaista objektivno i do kraja istraži, vi ne biste bežali od toga da svaka poslanička grupa ima jednog člana u anketnom odboru. To bi bilo principijelno, svaka samo po jednog člana. Ne, vi ste unapred, a kažem vam stav SRS, pošto DOS ima ogroman broj članova, tu sebi obezbedili većinu.
Tako ranije nije bilo. Tako nije bilo u anketnom odboru za istraživanje činjenica i okolnosti vezanih za ubistvo Pavla Bulatovića. Kažete, voljom naroda; ova gospođa kaže: tako je voljom naroda. Nije za anketni odbor. Skupštinska većina u principu bi mogla da znači volju naroda, ali kod anketnog odbora se ne postavlja to pitanje. Znači, ako je većinska volja naroda u ovom pravcu, tu je istina. To nije tačno, nije. Ovde stvari moraju na drugačiji način da se rešavaju.
Međutim, ne postoje ni društveni uslovi da se to reši. Vi hoćete da SRS učestvuje u ovom odboru i počinjete kritikom našeg odbijanja da učestvujemo; Čedomir Jovanović je počeo svoj govor kritikom SRS zbog našeg odbijanja da učestvujemo. Jeste, jeste, jeste nego vi kratko pamtite, a nekada ste kratko pamtili u odnosu na godine, a sada u odnosu na minute i sekunde.
Mi nećemo da učestvujemo, jer ste kršili naše ustavno i zakonsko pravo da podnesemo zahtev za smenu vlade i vašu obavezu da se taj zahtev uvrsti u dnevni red. Uvršteno je u dnevni red pa ste skinuli. Kažete, nismo mi ni glasali za tu vladu i nemamo pravo da iniciramo njenu smenu.
Više od godinu dana se kiseli i mi stalno dodajemo. Naša inicijativa da se smeni ministar unutrašnjih poslova i ministar prosvete - to je više stotina stranica teksta. Uopšte ne ide na dnevni red. Zašto? Ima nešto važnije? Onda ono što je vama važnije vi to rešavajte, vi to možete rešiti i bez Skupštine.
Biro za komunikacije Vlade Srbije, centar za vođenje psihološko-propagandnog rata protiv političkih protivnika. Ranije su žrtve bile opozicione stranke, pre svega SRS, a sada je žrtva Koštunica; i zaslužio je. Oseti se malo u vazduhu da je oslabio pritisak na SRS otkada ste se poduhvatili za Koštunicom. Zbog toga mi je drago, to se zaista oseti. Još smo medijski blokirani, ali nešto su ređa ova druga maltretiranja.
Šta je sve radio taj Biro za komunikacije i ko je sve vezan za njegovu delatnost? On drži pod kontrolom BK televiziju, Pink televiziju, “Nedeljni telegraf, čisto policijsko glasilo. Znate, otkud fotografije ulaska Miloševića u helikopter u Nedeljnom telegrafu? Otkud?
Šta? Da pitam anketni odbor? Neću, hoću ovde da pitam. Valjda imam bar to pravo da sam odredim gde ću šta da pitam.
Kako je to moguće? Kako je moguće da visoki funkcioner UDB-e Zoran Mijatović svojoj ćerki da da objavi reportažu, čak da prisustvuje trenutku Miloševićevog odvođenja. Kako je to moguće?
Kako je moguće da upravnik zatvor objavi dnevnik svojih razgovora sa Miloševićem robijašem i da ne ode u zatvor zbog toga? Gde je veća zloupotreba službenog položaja od toga što je uradio upravnik Centralnog zatvora? Ne može biti veća. Jeste promenjen, ali nije kažnjen, nije čak ni otpušten, nego je pomeren u Ministarstvo pravde (iz sale- smenjen); smenjen je, ali ne odmah. Nije tačno. Morao je u zatvor da ode. Ne mogu zamisliti veći slučaj kršenja ljudskih prava, Ustava i zakona, veću zloupotrebu službenog položaja.
Dalje, setite se šta je taj Biro za komunikacije lansirao sve protiv SRS: te da sam ukrao 50 miliona maraka; te davao stanove ljubavnicama; te mi nabrojali celi spisak ljubavnica; posle sam išao od kuće do kuće i govorio, ubeđivao, kada su već novine objavile da si mi bila ljubavnica, sada je vreme i da postaneš, ti ne možeš to više promeniti kao činjenično stanje u istoriji, pa da se naknadno bar istorija potvrdi s tim. Međutim, slabi su to bili argumenti za ubeđivanje.
Dakle, ima tu o čemu da raspravlja anketni odbor. Ali, niste vi zamislili ono što ovde govorite, da vam je cilj da se sazna istina. Vi ste potegli za još jednom polugom u svom međusobnom obračunu. To je.
Drago mi je što taj obračun traje i što je sve teži i teži, ali mislim da je za opozicione partije, posebno za SRS, najbolje da se drže ovog principa nemešanja; jer, obradovao bih se da taj vaš međusobni obračun što duže traje, pa da iscrpi i jednu i drugu stranu. To je ono, otvoreno vam kažem, šta sam smislio u tom pogledu.
Nije mi cilj da brzo porazite Koštunicu, nego da vam Koštunica što duži otpor pruža i da on vama nanosi takođe udarce u kontranapadu. To je ono što mene ovde najviše raduje. Tu ne navijam ni za jednu ni za drugu stranu, i jedni i drugi ste loši po mom mišljenju, sa katastrofalnim posledicama po sudbinu Srbije. Dobro je da najviše energije trošite u međusobnim sudarima.
Očigledno je, dame i gospodo narodni poslanici, da su Koštunicu mnogi otpisali. Otpisale su ga i zapadne sile, a pogotovo Amerikanci. (Iz sale: A Rusi?) Ne verujem da su ga Rusi i držali do sada, nikada ga nisu držali, ali su ga Amerikanci otpisali.
Iz čega to vidimo da je Koštunica otpisan? Iz toga da sa zapada apsolutno nema nikakvog protesta, nikakve galame, nikakvih primedaba, nikakvih zahteva, nikakvih pretnji u pogledu oduzimanja Koštunicinih mandata u Narodnoj skupštini. A da je Koštunica i dalje miljenik zapada, ma vi se ne biste usudili da uradite ono što ste uradili, a i kada biste uradili u roku od 24 sata biste ispravili tu grešku, neverovatno kršenje zakona.
Međutim, Koštunica je otpisan, još mu to nije saopšteno, ali to se vidi na sve strane, više na Koštunicu niko ne računa. Koštunica je ispunio ono što je NATO pakt od njega očekivao. Šta je to? Sproveo je vas na vlast. Zatim, odrekao se međunarodno-pravnog kontinuiteta, odrekao se naših interesa u pregovorima o sukcesiji, pogazio Savezni ustav; sada možete da mu radite šta god hoćete; približava se predizborna kampanja, on jadan još misli da može da pobedi na izborima. Svi koji se razumeju u politiku znaju da tu apsolutno više nikakve šanse nema i da ćete ga do samog dana izbora toliko deklasirati, politički uništiti, da će malo ko za njega biti spreman da glasa. To je jasno.
To je dobro za sve časne, poštene, pametne srpske patriote, pa i za mene. Međutim, šta dalje? Ovo je, gospodo, skandal unutar vaše koalicije. Ovaj se skandal ne može okončati bez vanrednih parlamentarnih izbora. To hoću da vam kažem, što vas najviše boli. Vidite, vi sada Koštunicu možete moralno uništiti u narodu, politički autoritet mu možete srozati na nulu, možete ga naterati na ostavku i na povlačenje iz politike. Vi to sada možete. Imate sve medije pod svojom kontrolom, sve možete da uradite što vam padne na pamet.
Koštunica je jedno vreme vladao samo BK televizijom, dok je bio tamo Tijanić, dok se akademik Bogoljub Karić nije prešaltovao na drugu stranu. Sad nema ni tamo ništa.
(Glas iz sale: Na dobrom smo putu.)
Na dobrom ste putu i sve ćete to da uspete.

Mogu slobodno da dobacuju, do mile volje.

Da nastavim. Ostalo mi je još desetak minuta, nemojte da mi uskratite sve ono što sam hteo da vam kažem.

Imam pravo 27 minuta.

Ponovo ste počeli da merite vreme? Dobro, da me ne iznenadi nešto.
Šta je vaš problem? Što je Vojislav Koštunica bio vaš barjak sa kojim ste 2000. godine ubedili narod Srbije da glasa za vas. On je bio nosilac vaše liste i na saveznim i na republičkim izborima. Moralno je nepodnošljivo da vi njega politički odbacite, a da ostanete u ovom broju i u republičkoj i u saveznoj skupštini. Kada do kraja uništite nosioca vaše liste, morate ponovo na izbore. Onda nemate legitimiteta, ni legaliteta, ništa onda nemate.
Sve što vi kažete za nosioca vaše izborne liste, slažem se, unapred sve potpisujem. Evo, blanko ću da potpišem. Srđo, slažem se da sve blanko potpišem. Šta god kažete za Koštunicu, sve prihvatam. Ali, on vas je doveo na vlast, on vam je nosilac liste.
(Glas iz sale: Mi smo njega doveli.)
Možda ste i vi njega, ali to je sad drugo pitanje. Niste vi njemu bili nosilac liste, nego on vama. On je vama bio nosilac liste.
(Glas iz sale: Nije mogao da sakupi potpise.)
Možda nije mogao ni da sakupi potpise. Sve to može biti istina, ali on vam je bio nosilac liste. Ne može da ostane ova Narodna skupština u trenutku političkog uništenja Koštunice, podnošenja ostavke ili njegovog smenjivanja i da se ponaša kao da ništa nije bilo. Moraju novi izbori, odmah.
Smenite ga odmah i odmah novi izbori. Ali, moraju novi izbori, moraju vanredni izbori. Izgubila je vlast koja je došla pod firmom Vojislava Koštunice, izgubila je i legalitet i legitimitet njegovim gubitkom. To sve što ćete za njega reći, samo potvrđuje ono što sam za Koštunicu govorio u predizbornoj kampanji 2000. godine, kad sam uputio pismo, poslanicu građanima Srbije i sve objasnio, tačku po tačku, zašto narod ne bi trebalo da glasa za Koštunicu.
(Glas iz sale: Nisi bio ubedljiv.)
Štampao sam to u pola miliona primeraka, a nisam bio ubedljiv. Narod mi nije verovao, ali sam strpljiv, znam da će mi jednog dana narod sigurno sve poverovati. Taj dan se, zahvaljujući vama, bliži. Bliži se taj dan. Sad vi o Koštunici govorite mnogo gore nego što sam ja tada govorio.

Da li je to moje vreme završeno?

Evo, završavam jednom rečenicom. Sve što želite da uradite Koštunici, uradite mu što pre, uradite mu temeljito, politički ga uništite, ali znajte, jedini izlaz iz ove političke krize su vanredni izbori. Drugog izlaza nema.
(Narodni poslanik Siniša Mitrović se javlja za reč.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je dobra izmena zakona. Naravno, imam primedaba na zakon u celini.
Upozoravao sam vas kada je bila rasprava o zakonu da je veoma loše rešenje direktni izbor predsednika opštine i davanje ogromnih ovlašćenja tom istom predsedniku, a on je posle praktično nesmenjiv. Ovu priliku koristim da vas još jednom podsetim, pre opštih lokalnih izbora u Srbiji, da razmislite da se to menja. Može vam se vratiti kao bumerang u pogledu izbora predsednika opštine. Međutim, nije dobro ni za koga to rešenje.
Ali, zbog nečeg drugog sam se javio za reč. Ovo je moj amandman od 3. juna 2002. godine. Njime sam vam ukazao na slabost zakona, koju vi sada ispravljate. Tražio sam svojim amandmanom da se član 59. stav 2. menja i glasi: "Ako nijedan kandidat u prvom krugu glasanja ne dobije potreban broj glasova, u drugom krugu učestvuju dva kandidata koja su dobila najveći broj glasova, ili više kandidata koji su dobili jednak, istovremeno najveći broj glasova u prvom krugu glasanja".
Niste hteli da usvojite taj amandman. Možda ga niste ni čitali; automatski, pošto je od SRS, odbijate. I sada, posle mesec i po dana, došli ste do toga da morate hitno da usvajate izmenu zakona koji tek što ste doneli.
Ne trijumfujem zbog toga, samo vas upozoravam - kod pravno- stručnih pitanja treba uvek čuti drugačija mišljenja i razmisliti o amandmanima, bez obzira da li su amandmani partija vlasti ili opozicije.
Da ste tada prihvatili ovaj amandman, danas ne bi trebalo zakon da se menja. A možete misliti, u svetu pravnika, među stručnim ljudima, kako grozno deluje kada Narodna skupština donosi jedan sistemski zakon, pa ga posle mesec i po dana menja.
To svaki pravnik razume. Pretpostavljam da to razume i gospodin Šabić, jer josetim po njegovim očima kada nešto razume, kada shvati problem pa mu nije baš prijatno, onda obara pogled.
Mogli ste taj amandman prihvatiti i danas ne biste morali da menjate zakon. Moj amandman je tada bio u proceduri.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prilici smo da čujemo priznanje ministra pravde da je paket sudskih zakona koji je donešen, pre nekih osam ili devet meseci, bio stvar političke nagodbe. Ne znam da li je i ovaj paket izmena i dopuna sudskih zakona stvar neke nove političke nagodbe, ali ako postoji i jedna sfera državnog i društvenog života koja ne sme biti stvar nikakve političke nagodbe, onda je to pravosudna sfera. Mora se do kraja dosledno, konzistentno, sprovesti princip podele vlasti, posebno princip nezavisnosti sudstva i javnog tužilaštva. Taj princip po našem pravnom poretku još nije sproveden, iako ga Ustav predviđa.
Kada pogledate ustavne odredbe o sudijama, o sudstvu, javnom tužilaštvu, videćete da Ustav ne ostavlja mogućnost nikakve veze između izvršne vlasti i sudova i javnog tužilaštva. Dakle, oni su apsolutno nezavisni u odnosu na izvršnu vlast. Oni mogu biti samo podređeni Narodnoj skupštini, i to podređeni po pitanju izbora njenih najviših nosilaca, a ne po pitanju eventualnog mešanja u ono što je striktna nadležnost sudova. Žao mi je što Ministarstvo pravde i Vlada nisu ovih osam meseci iskoristili da nam predlože mnogo temeljitije izmene i dopune sudskih zakona, koje bi dosledno sprovele taj princip nezavisnosti sudstva i javnog tužilaštva. Vlada i Ministarstvo pravde se povode za svojim sopstvenim političkim interesima. Njima očigledno smeta određeni broj sudija i javnih tužilaca, oni bi hteli da ih se otarase.
Ovde se odmah nameće pitanje, a o tome ću govoriti kada sledeći put budem imao priliku ilustrujući to sa nekim konkretnim pojedinostima, ovde se govori o kompromitovanosti nosilaca sudijske funkcije: političkim procesima iz prošlosti, korupcijom, nepotizmom, kao i prekrajanjem izborne volje građana! Sve ovo što je ovde ministar pravde nabrojao, podložno je krivičnom gonjenju! Odmah se postavlja pitanje, zašto još nijedan sudski proces nije vođen na osnovu toga? Neki su početi, ali nisu završeni! Zbog čega? U čemu je problem? Da li to pokazuje da je pravosuđe nesposobno da samostalno izađe sa tim na kraj ili to koči neko u sferi izvršne vlasti?
Kod nas postoji mnogo, previše mešanja izvršne vlasti u sferu pravosuđa! Navešću vam nekoliko primera:
1) Kada je pokrenut krivični postupak protiv rukovodilaca firme "Jumko" u Vranju, zbog navodne prodaje vojnih uniformi albanskim teroristima, sud je pustio osumnjičene da se brane sa slobode - mnogi lideri DOS-a, a među njima i potpredsednik Vlade, Nebojša Čović, javno su reagovali i napali sudove; sud pod pritiskom opoziva svoju odluku i ponovo ih stavlja u pritvor! To je nedopustivo! To je nezamislivo u jednom slobodnom i demokratskom pravnom poretku!
2) Imamo slučaj da je sud osudio čoveka koji me je branio pred Saveznom skupštinom ispalivši jedan metak u vazduh kada me je rulja napala, u vreme kada u državi nije bilo nikakve policije; samo su kriminalci sprovodili red na ulicama, a policije uopšte nije bilo - organizovao sam Službu bezbednosti u Vladi Srbije kao potpredsednik Vlade. On je, jednim metkom uvis, odbio rulju; dobio je šest meseci zatvora, uslovno na dve godine i još mu presuda nije ni dostavljena, iako je izrečena pre dva meseca!
Ljudi koji su spalili Saveznu skupštinu, upali sa oružjem u Saveznu upravu carina, Narodnu banku Jugoslavije, itd. uopšte nisu tretirani pred sudovima. Šta to onda znači?! Oni nisu opasnost po društvo, da li je tako? Da li Skupština može da gori svaki put kad neko poželi da se zagreje?! Verovatno je to razlog.
3) Imamo primer kazne Dragoljubu Milanoviću: deset godina zatvora! Kao da je on bombardovao! A da je on naredio bombardovanje državne televizije, pitanje je da li bi dobio deset godina! Pitanje je! Onaj ko je naredio, Havijer Solana, dolazi ovde kao rado viđen gost, a čovek koji je bio u funkciji direktora ... uopšte ga ne branim po pitanju njegove uloge u državnoj televiziji, njegova programska politika bila je katastrofalna, odvratna, užasna, samo je Bojana Lekić u tom pogledu gora od njega.
Međutim, znate, ogroman je bio pritisak u javnosti na pravosuđe u vreme tog sudskog procesa; demonstracije što je pušten da se brani sa slobode; svako veče kampanja na svim televizijskim programima! To ne sme, vi ste i ovde u ovim zakonima predvideli da ne sme da se vrši takav pritisak na sudove dok traje postupak. Naravno, sudska presuda može biti predmet javne ocene, ali kada se izrekne, a ne dok traje postupak - ako je pušten da se brani sa slobode što se brani sa slobode, ako ovo, ako ono.... Pod takvom presijom nijedan sud ne može da radi.
4) Imam slučaj zgrade Magistrata u Zemunu, koju je SRS zakupila na 30 godina. Toliki je bio pritisak na sudiju Četvrtog opštinskog suda, da je odvedena negde u nepoznatom pravcu da piše presudu i deset dana je nije bilo u sudu - a da bi presudila apsolutno kontra svim zakonskim normama. Šta se desilo sada: ne može sebi da dođe, jer je Okružni sud ukinuo i vratio na ponovni postupak...

Pazite, govorim o nedostacima ovih pet, šest, koliko je podnešeno, pet zakonskih projekata, o njihovim nedostacima i obrazlažem svoje zalaganje da se temeljitijim promenama pravosudnih zakona obezbedi nezavisnost sudske vlasti. Bez nezavisnosti sudske vlasti nemoguće je ostvariti demokratsko društvo i zaštititi slobode i prava čoveka i građanina.
Da bi se ta sudska vlast zaštitila, ne sme izvršna vlast da se meša u njene poslove: ne sme ministar pravde da proglašava dan pravosuđa, to je mogao Visoki savet pravosuđa, Vrhovni sud, Ustavni sud ili Narodna skupština, zakonom, ali to ne sme ministar pravde; ne sme ministar pravde da ulazi sa kamerama i kontroliše sudije, da li je neko došao na posao ili ne. To ovlašćenje on nema nigde u Zakonu o uređenju sudova, ni u Zakonu o sudijama, tog ovlašćenja ministra pravde nema.
Međutim, postoji jasna disproprocija, kontradikcija, kolizija između Zakona o ministarstvima, Zakona o uređenju sudova i Zakona o sudijama. Vi ste morali o tome da vodite računa. U Zakonu se Ministarstvo pravde postavlja kao neko ko je iznad sudske vlasti. U članu 5. Zakona o ministarstvima stoji: "Ministarstvo pravde obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: organizaciju i rad pravosudnih organa". To ne može Ministarstvo pravde, po Ustavu. Znam, vi niste nasledili dobru situaciju, pa ste krivi za njeno pogoršanje što se tiče nezavisnosti sudske vlasti! I ranije je bilo loše. Bilo je pokušaja u prošlom mandatu da se donese novi zakon o sudovima - nije uspelo. Dragoslav Janković, tadašnji ministar pravde, podneo je tekst, taj tekst smo odbili u konsultacijama koje su prethodile sednici Vlade. Do sednice Vlade nije ni stigao, jer nije obezbedio princip nezavisnosti sudstva. Pretpostavljam da je ministar Batić zatekao taj nacrt u fiokama, kad je došao tamo, pa može da potvrdi da je to rađeno, ali neuspešno.
Ministarstvo pravde je nadležno za organe za prekršaje. Ti organi za prekršaje nisu sudovi u pravom smislu reči.

Imam posle još 27. Zbog toga moram malo ovo da razredim, da ne bi slučajno ostao neki minut neiskorišćen.
Sudovi za prekršaje nisu sudovi u pravom smislu reči. To su organi izvršne vlasti. Zbog toga su u striktnoj nadležnosti Ministarstva pravde, osim po pitanju konkretnog postupka. Ni njima se ministar pravde ne može mešati u konkretan postupak. Tamo je sudija takođe slobodan; on procenjuje da li će se pravna norma primeniti, na koji način, kolika će se sankcija izreći i sve ostalo.
Dalje, tamo stoji da se nadležnost Ministarstva pravde odnosi na krivično zakonodavstvo. Uopšte nije razrađeno na koji način. Nema Ministarstvo pravde veze sa krivičnim zakonodavstvom. Zakone donosi Skupština. Zakona se moraju pridržavati svi, pa i Ministarstvo pravde.
Šta drugo može biti nadležnost ministra pravde? Prekršajni postupak, u redu. Međunarodna pravna pomoć, u redu, ako to nije nadležnost Saveznog ministarstva pravde, nego direktno Republičkog. Nasleđivanje, veštačenje, izvršenje sankcija, sve je to u redu. Dakle, izvršenje sankcija je direktna nadležnost Ministarstva pravde, jer se izvršenje sankcija u svim pravnim sistemima poverava izvršnoj vlasti, a ima sistema gde se to poverava i privatnicima. Postoje privatni zakoni, potpisuje se ugovor sa državom, privatnik je dužan da poštuje odredbe ugovora i on formira zakon.
Veštačenje, takođe. Stvar veštačenja, kvalifikacije za veštačenje, registar sudskih veštaka, odnosno veštaka u pravnom sistemu uopšte, sve to može da radi Ministarstvo pravde.
Stručno usavršavanje zaposlenih u pravosudnim organima i organima za prekršaje - šta znači to zaposlenih, da li su to sudije ili administrativci? Ne može se ministar pravde baviti stručnim usavršavanjem sudija, to mora biti striktna nadležnost sudske vlasti, ali organa za prekršaje može. Što je najgore, izbor i statusna pitanja nosilaca pravosudnih funkcija, to je ostalo u Zakonu o ministarstvima, ali je delimično promenjeno Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o sudijama i Zakonom o Visokom savetu pravosuđa. Ta dva zakona su u direktnoj koliziji. Ne mogu opstati oba u pravnom prometu. Koji ćemo princip primenjivati onda? Oba su sistemska zakona; jedan je sistemski zakon koji se tiče izvršne vlasti, možda najviši zakon koji se tiče izvršne vlasti. Postoji Zakon o Vladi i Zakon o ministarstvima, ali je to sad jedan zakon, i postoji paket sudskih zakona. Njihov rang u pravnom sistemu je identičan. Ova kolizija je apsolutno nepodnošljiva.
Dakle, ne može uopšte da se meša ministar pravde u izbor sudija i u status sudija. Ne može ni da vodi registar sudija, njihovu personalnu listu, kako je to ovde definisano. To može da vodi Vrhovni sud, a ne ministar pravde. Šta će personalni list nekog sudije kod ministra pravde?
Zatim, priprema propisa o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, takođe, ne bi smelo da bude vezano za Ministarstvo pravde. Ne sme Ministarstvo pravde da priprema Ustavnom sudu. Ustavni sud mora sam da priprema, a zakonskom odredbom da se stavi da mu svi državni organi moraju udovoljiti kad od njih zatraži: stručnu, pravnu, personalnu pomoć itd. Dakle, to je osnovni nedostatak. Ti nedostaci postoje u svim ovim zakonima. Navešću vam samo nekoliko.
U Zakonu o uređenju sudova govori se o sudskoj upravi i pravosudnoj upravi. To nije moglo da uđe u ovaj zakon. Ovaj zakon može da govori samo o sudskoj upravi. Sudska uprava je podložna isključivo sudskoj vlasti. Sudska uprava ne sme biti podređena izvšrnoj vlasti. Pravosudna uprava je uprava izvršne vlasti. To su: pravosudne inspekcije, uprave zatvora itd, sve su to organi pravosudne uprave. To je izvršna vlast. Ovde su navedena ovlašćenja, odnosno nadležnosti, poslovi koji čine pravosudnu upravu, što je nespojivo s principom nezavisnosti sudstva. Nabrojaću neke: "Pravosudna uprava obuhvata sprovođenje zakona i drugih propisa u vezi sa uređenjem i radom sudova" - to ne može biti stvar Ministarstva pravde, ni pravosudne uprave - "pre svega: staranje o personalnim, materijalnim, prostornim i drugim uslovima za rad sudova"; ovo može, ali mu nije mesto u ovom zakonu, nego u Zakonu o Vladi, u Zakonu u ministarstvima, tamo gde je reč o regulisanju nadležnosti Ministarstva pravde, a ne o uređenju sudova. Kakve to veze ima? Država je preko državne vlasti dužna sudovima da obezbedi prostor za rad, materijalna sredstva i sve ono što čini tehničko opremanje sudova.
Dalje - "uređenje i razvoj pravosudnog informacionog sistema", to može da ostane nadležnost Ministarstva pravde, ali šta će u ovom zakonu o uređenju sudova! Apsolutno nema potrebe! Ali, kad gledamo Zakon o ministarstvima, onda mu nema ove nadležnosti!
Zatim - "prikupljanje statističkih i drugih podataka i praćenje rada sudova"; to može biti nadležnost Ministarstva pravde, ali gde je to u Zakonu o ministarstvima?! Zašto tamo nije uneseno? Zašto opterećuje Zakon o uređenju sudova? Zašto se posebnim zakonima definitivno ne razdeli sudstvo od Ministarstva pravde, nego se Ministarstvo pravde zapravo nedosledno uvodi kao organ pravosuđa i govori se o pravosudnoj upravi.
Dalje, ovde se kaže da među poslove te vrste spada i "nadzor nad postupanjem u predmetima u propisanim rokovima i postupanjem po pritužbama i predstavkama. Ovo može biti vid međusobne kontrole, gde izvršna vlast kontroliše sudove, ali striktno po pitanju poštovanja rokova. Nažalost, mi nekim drugim zakonima nismo striktno sudove vezali za rokove, pogotovo u pogledu rešavanja u drugom stepenu, itd.
Tu su veliki nedostaci, a onda bi ministar pravde reagovao na pritužbe, obaveštavao javnost, pokretao inicijative za izricanje sankcija - zašto drugostepena presuda nije doneta u tom i tom roku, zašto je od izricanja presude do dostavljanja proteklo toliko i toliko vremena itd.! Ima, dakle, čitav niz pitanja gde izvršna vlast može da obavlja izvesnu vrstu kontrole. Ali, samo u ovom pogledu - van personalizacije i van ulaženja u predmet sporova ili sudskog postupka.
Dalje, govori se o postavljenju i razrešenju stalnih sudskih tumača. Čista upravna nadležnost. Šta to ima veze sa sudom? Sudu se dostavlja spisak ovlašćenih sudskih tumača. Traži ih izvršna vlast. Što bi se sud opterećivao? Što bi to sud ispitivao kada izvršna vlast raspolaže mnogo većim mogućnostima, uostalom u sferi izvršne vlasti su svi naši univerziteti u državnoj svojini, visoke škole, više škole, srednje itd.
"Davanje saglasnosti na pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u sudu" - ovo takođe može biti način učešća izvršne vlasti u kontroli sudova, jer koliko god da su sve tri grane vlasti nezavisne one jedna drugu kontrolišu na adekvatan način, ali samo po pitanju sistematizacije; Okružni sud u Beogradu može da ima toliko i toliko sudija i ništa više.
"Vođenje ličnih listova sudija" - to ne može biti stvar nadležnosti Ministarstva pravde! To ne sme biti stvar njegove nadležnosti! On ne sme voditi personalne kartone sudija! On vodi zapravo njihov dosije! Kako ih može efikasnije kontrolisati nego vođenjem personalnog dosijea. Nema efikasnije kontrole...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... evo, završavam, nastaviću sledeći put... "sudija porotnika i sudskog osoblja" - to takođe ne bi smelo da radi Ministarstvo pravde.
A, što se tiče nadzora nad finansijskim i materijalnim poslovanjem - znate, postoji budžetska inspekcija. To mora biti stvar Ministarstva finansija. Ministar finansija mora da kontroliše ispravno finansijsko poslovanje svakog korisnika novčanih sredstava. To nema veze sa ministrom pravde. On u to ne sme da se meša! I, bolje je da se ne meša, da se ne meša u rad sudova u sferi dozvoljene kontrole, uvek samo ministar pravde - nego, kad je reč o finansijskim pitanjima da za to bude nadležno Ministarstvo finansija preko organa finansijske kontrole koji taj posao rutinski obavljaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoje posebni razlozi zašto naširoko objašnjavam kako bi trebalo da izgleda nezavisnost sudstva u našem pravnom poretku. Ja ću taj deo sada da okončam sa još tri primedbe na postojeći Zakon o uređenju sudova, a vidimo da o tome niko nije vodio računa. Sada je bila prilika da se i to menja.
Prvo, reč je o sudskom poslovniku. Propisano je da sudski poslovnik donosi ministar pravde, odnosno pravosuđa, uz saglasnost sa predsednikom Vrhovnog suda Srbije. Nisu ministar pravde i predsednik Vrhovnog suda kolege, da oni sada sarađuju i saglašavaju se po sasvim određenom pitanju. Predsednik Vrhovnog suda je mnogo viši rang od ministra pravde u sistemu podele vlasti. Predsednik Vrhovnog suda mogao bi da propisuje poslovnik o radu sudova ili za svaki sud predsednik suda pojedinačno.
Dalje, propisano je članom 71. da primenu sudskog poslovnika nadzire ministarstvo nadležno za pravosuđe. Mi smo sada imali situaciju da poslovnik nije ni donešen, a ministar je išao sa kamerama u sud. A, i kad se donese poslovnik, to ne može tako da se radi, jer su predviđeni posebni nadzornici koji će to raditi. Ministar nije nadzornik; pogrešno je da te nadzornike postavlja Ministarstvo pravde. Ti nadzornici moraju biti unutar sistema sudske vlasti. Ovo je već nepodnošljivo mešanje izvršne vlasti u sudsku.
I treća primedba - uređenje pravosudne straže, ostavljeno je u nadležnost ministru pravde: da propiše uniformu njenih pripadnika, naoružanje, službenu legitimaciju itd, da to detaljno propiše. To ne sme da radi ministar pravde.
Mi smo u onom komunističkom režimu imali situaciju u kojoj je policija sve obavljala: i klasičnu policijsku funkciju, i sudsku stražu, i zatvorsku stražu, pa je bio mukotrpan proces razdvajanja, jer to ne sme da bude ista društvena služba represije, državna služba represije zapravo, pa je odvojena policija. Ali, više godina smo imali jedinstvenu sudsku i zatvorsku stražu, pa je i to počelo da se odvaja donošenjem novog ustava Srbije 1990. godine, ali još nije dovoljno.
Ministar pravde ima zatvorsku stražu i može još da ima službu obezbeđenja u svom ministarstvu; te dve službe mogu biti u njegovoj nadležnosti. Sudska straža mora biti u nadležnosti predsednika suda, sudska straža uopšte u nadležnosti predsednika Vrhovnog suda, a sudski stražari u svakom sudu pojedinačno u nadležnosti predsednika tog određenog suda.
Predsednik Vrhovnog suda može propisivati opšte uslove, do detalja, a naređenja sudskoj straži može izdavati samo predsednik suda. To mora da se menja što pre u Zakonu o uređenju sudova. Morali bi svi ovi zakoni: o uređenju sudova, o sudijama, o javnom tužilaštvu, o Visokom savetu pravosuđa, plus Zakon o advokaturi, da budu ugrađeni u jedan jedinstveni zakonski tekst koji će regulisati sudsku granu vlasti u celini.
I taj zakon bi morao da insistira na jedinstvu sudskih institucija, da izbegne specijalizaciju sudova, da ima jedinstven sudski sistem pred sobom: opštinskih, okružnih, Vrhovnog suda ili osnovnog, višeg, Vrhovnog suda. Tamo gde dolazi do ovakve disperzije institucija sudske vlasti smanjuje se otpornost sudske vlasti u odnosu na mešanje izvršne vlasti; a, iz iskustva znamo, to najbolje možda znaju i advokati, da je mnogo teže do pravde doći u privrednim, sadašnjim trgovinskim sudovima, zatim, ranije u sudovima udruženog rada, verovatno sada u upravnim sudovima itd.
U svim tim posebnim sudovima, u odnosu na redovne sudove, autoritet sudijske funkcije je neuporedivo viši u redovnim sudovima. Narod je navikao redovne sudove i sudije redovnih sudova da tretira kao sudije u pravom smislu reči; suviše dugo vremena su sudovi, posebni sudovi i sudije posebnih sudova bili u podređenom položaju, diskriminisani na određeni način, zanemarivani, a neretko ismejavani, ako se setimo nekadašnjih samoupravnih sudova.
Iskustvo upravnih sudova imala je Bosna i Hercegovina još u komunističko vreme, pa se od toga odustajalo. Mnogo bolje se sve ovo rešava kroz jedinstveni sistem redovnih sudova, s tim što bi ti redovni sudovi imali posebna odeljenja: krivično, za građanske parnice, privredne sporove, upravne sporove itd. Sve to može da se reši kroz jedinstveni pravosudni sistem redovnih sudova.
Čak vojni sudovi - demokratske zemlje odavno su počele sa ukidanjem posebnih vojnih sudova; vojni sudovi tamo postoje samo u ratnim uslovima. Zašto bi u mirnodopskim uslovima pripadnici oružanih snaga bili diskriminisani na bilo koji način, a mi znamo da je slobodu prava čoveka i građanina po prirodi stvari teže čuvati pred sudovima gde su sudije i tužioci i advokati redovno uniformisani, možda kod advokata postoji izuzetak, nekada su i oni morali da budu oficiri, nego tamo gde se sudska vlast poštuje po prirodi stvari!
Može se desiti pred vojnim sudom da je tužilac viši po činu od sudije, da je tužilac general, sudija pukovnik itd. - odmah problem. To je veoma ozbiljno pitanje. To pitanje se može rešiti samo formiranjem jedinstvenog pravosudnog sistema, jedinstvenog sistema redovnih sudova.
Ovo što ste uvodili apelacioni sud samo dovodi do zbrke, smanjili ste nadležnosti Vrhovnog suda, smanjili ste pre svega njegove drugostepene nadležnosti. Po redovnim pravnim lekovima, on se u drugostepenom postupku pojavljuje praktično samo kod upravnih sporova. Kod svih drugih slučajeva, on nema u redovnom postupku drugostepenu nadležnost. Odlučuje o vanrednim pravnim lekovima i to je pogrešeno. Srozavanjem nadležnosti Vrhovnog suda smanjuje se njegov ugled u pravosudnom sistemu.
Kako će vam funkcionisati apelacioni sudovi, neka vam je Bog na pomoći, stalno izbegavate primenu tih zakonskih odredaba, a ja vam kažem da još nije kasno, bolje je da se vratimo na jedinstveni pravosudni sistem; osnovni, viši, vrhovni ili opštinski, okružni, vrhovni sud, i ništa van toga, a da se onda tu vodi računa o dobroj kadrovskoj politici, kod postavljanja sudija.
Zašto se niko nije setio da sudija ne može da bude neko ko ima prosek ispod osam na pravnom fakultetu ili ko je studirao više od pet godina. To je najbolji način da se obezbedi kvalitet u sudovima. Nemojte mi reći da neko ko studira 10 godina može biti dobar sudija ili neko ko je imao prosek ispod osam, ne može, ne vredi. Pazite, godinama se srozava i kvalitet studija, ali ta prosečna ocena ipak nešto znači. Onaj ko je navikao od šestice do šestice godinama da završava pravni fakultet, tako će i presude da donosi, tako će i sudske procese da vodi. To ne može. Kako sam ja prošao, ti će tek videti, Mile.
Poseban problem se postavlja kod vrha sudske grane vlasti: mi imamo praksu u poslednje vreme da predsednik Republičke vlade poziva predsednika Vrhovnog suda. Ne može to nikada, ni u snu ne sme to da sanja.
Ko je istog ranga sa predsednikom Vrhovnog suda? Samo predsednik Republike i predsednik Narodne skupštine. Predsednik Republike može da pozove na konsultacije predsednika Ustavnog suda, predsednika Vrhovnog suda, predsednika Narodne skupštine, ali mora biti spreman da ode i na noge predsedniku Narodne skupštine u Narodnu skupštinu i mora biti spreman da ode na noge predsedniku Ustavnog ili predsedniku Vrhovnog suda. Oni su najviši u rangu u tri grane vlasti.
Predsednik Vlade je ispod predsednika Republike, ispod predsednika Narodne skupštine, ispod predsednika Vrhovnog suda i predsednika Ustavnog suda. On ne sme da im sedi al pari, a pogotovu se ne sme nikada desiti da im on daje naloge šta treba da rade, kako da rade, da ih ubrzava i instrumentalizuje, usmerava i slično, šta sve radi! To je, jednostavno, nedopustivo!
Poseban problem takođe postoji u odnosu između Vrhovnog i Ustavnog suda. Za ovo što ću sada reći potrebna bi bila promena Ustava i formiranje jedinstvenog Vrhovnog suda - Ustavni sud ne postoji u svim sistemima. U Americi ga nema, a u čemu je kod nas problem sa Ustavnim sudom? Pojavljuje se najčešće u praksi kadrovski problem. Nismo navikli da za Ustavni sud biramo najbolje pravnike sa ogromnim sudskim iskustvom. Kod nas su uvek u Ustavni sud išli isluženi političari, počevši od Blaže Jovanovića sa kojim Tito bukvalno nije znao šta da radi, pa ga je postavio da bude deceniju i više predsednik Ustavnog suda Jugoslavije, kada je uvedena institucija ustavnog sudstva.
Ustavni sud ne mora da postoji: po prirodi stvari ono što je nadležnost Ustavnog suda može biti nadležnost Vrhovnog suda, s tim što bi postojalo odeljenje Vrhovnog suda za ustavna pitanja, za osporavanje opštih pravnih akata sa aspekta njihove saglasnosti sa Ustavom; ili podzakonskih opštih pravnih akata sa aspekta njihove saglasnosti sa zakonima. To sve može da radi odeljenje Vrhovnog suda.
Šta bi se time postiglo? Postiglo bi se da kvalitet sudija u odeljenju za ustavna pitanja Vrhovnog suda odgovara kvalitetu svih drugih odeljenja Vrhovnog suda, da vam se ne desi, neko propadne na izborima, pa ajde u Ustavni sud. Neko i nema pravni fakultet, ajde za sudiju Ustavnog suda.
Kada pogledate kadrovsku strukturu Vrhovnog suda i Ustavnog suda, iako su to dva al pari organa vrhovne sudske vlasti, ogromna razlika u kadrovskom potencijalu, u stručnoj osposobljenosti, odmah pada u oči. Jedan Vrhovni sud koji bi imao i nadležnosti procene usklađenosti opštih pravnih akata sa Ustavom taj posao bi mnogo pogodnije ostvario.
Mene zaprepašćuje što se niko u sadašnjoj vlasti nije setio da se striktno podele sudije i sudovi u odnosu na javne tužioce i tužilaštva. Nepodnošljivo je da sedišta javnih tužilaca budu u zgradama suda, to je nepodnošljivo. Kao što je nepodnošljivo što ste vi ovde predvideli zakonom da i predstavnik javnog tužioca, i predstavnik Advokatske komore bude član Visokog saveta pravosuđa; i to je nepodnošljivo.
Prvo, članovi tog Visokog saveta pravosuđa bi mogli da budu samo sudije Vrhovnog suda. Dakle, pošto bi Vrhovni sud imao veće nadležnosti, bilo bi mnogo više sudija Vrhovnog suda i najpametnije rešenje bi bilo da se na opštoj sednici svih sudija Vrhovnog suda tajnim glasanjem bira to telo koje se zove Visoki savet pravosuđa; i tu, bi bile izabrane sudije Vrhovnog suda koje uživaju najviše poštovanje i najveće poverenje svojih kolega. Niko van toga nema nikakvog osnova u sistemu striktne podele vlasti da bude u Visokom savetu pravosuđa: ni Republički javni tužilac, ni predstavnik Advokatske komore i ministar pravde. Onda se pravi galimatijas.
Zašto bi javni tužilac učestvovao u izboru sudija, zašto bi ministar pravde učestvovao u izboru sudija i predlaganju izbora sudija Narodnoj skupštini, zašto bi u tome učestvovao predstavnik Advokatske komore? Kakav treba da bude status javnih tužilaca i njihovih zamenika u palatama pravde, odnosno u sudovima? Isti kao i kod advokata. Ako advokati imaju neku svoju prostoriju gde dođu i skinu kaput, ostave tašnu, sednu za sto, pripremaju se, tako isto i javni tužioci. Mi u sudovima imamo praksu da tužilac ulazi na ista vrata sa sudijom, a advokat ulazi sa optuženim, publikom, sa novinarima itd. Ne sme to. Morali ste razmišljati o tome da se ukida optuženička klupa.
U krivičnom postupku moraju se u značajnijoj meri primenjivati parnična načela - dok se ne izrekne presuda mora i optuženi biti ravnopravan sa javnim tužiocem! To vam govorim kao čovek sa ogromnim nagomilanim iskustvom iz prakse.
Meni nije teško, nikada, da u praksi postignem da mi tužilac bude podređen, pošto je takva kadrovska politika izgleda vođena u sferi tužilaštva, da tužiocu svaki put očitam lekciju i nikada se ne usuđuje da uđe sa mnom u polemiku.
Međutim, u čemu sam dao veliki doprinos i objavio debele knjige - ti, Batiću, najviše voliš da čitaš debele knjige, ti se na zamajavaš tankim knjigama. To je nešto što je nepodnošljivo.
Vidite, u pravnoj teoriji bilo je nedoumica u dosta slučajeva, rasprava, studija, u dosta monografija da li javni tužilac po prirodi stvari uopšte pripada sudskoj vlasti ili pripada izvršnoj vlasti! Mnogo je češće stanovište da pripada sudskoj vlasti, ali mora biti strogo odvojen od sudova i sudija, mora biti samostalan u odnosu na izvršnu vlast i možda bi neke kontrole tu mogle biti strožije od strane Ministarstva pravde, ali niko mu se ne sme mešati u ono što je njegova nadležnost.
Imamo slučajeva kod nas da javni tužilac nema nikakve samostalnosti. Javni tužilac čeka samo da mu policija nešto donese! Gde je ovlašćenje, čvrsto ovlašćenje? To što ovde postoji nedovoljno je javnom tužiocu da naloži policiji i da policija snosi sankciju ako ne izvrši! Svaki put kod nas kada javni tužilac nešto naloži, šef policije razmišlja hoće li mu udovoljiti ili neće. To vi advokati bolje znate i u takvim slučajevima. Kod nas je, zapravo, sva istraga pala na pleća policije. Javni tužilac ne vodi istragu u pravom smislu reči. Samo kada dobije podatke od policije; a onda to prepisuje, obično bukvalno prepiše i izlazi na sud.
Vidite šta se još desilo. Saveznim Zakonom o krivičnom postupku liberalizovan je status osumnjičenog i smanjen rok u kome ga policija može zadržati. Policija ima mnogo manje mogućnosti da obavi neke istražne radnje u pretkrivičnom postupku. Sve mora da se obavlja u sferi zvanične istrage, ali tada nema mogućnosti - tada policija skine sa sebe teret i neretko uopšte više nije zainteresovana za ishod, ali se posle čudi kada to propadne na sudu, jer nije bilo dovoljno dokaza.
Dešavale su nam se još neke stvari, koje su veoma loše. Promenjen je savezni Zakon o krivičnom postupku. Po tom zakonu je ograničen rok trajanja pritvora i kada počne, a do sada smo imali ograničavanje pritvora ukoliko ne počne glavni proces, ukoliko se ne podigne optužnica, bilo je na šest meseci, a izuzetno je moglo još šest meseci. Međutim, kada se podigne optužnica i počne glavna rasprava mogao je čovek u zatvoru da ostane i 10 godina. To je sada ograničeno na dve godine. Izglasali ste taj zakon u Saveznoj skupštini, na vašu inicijativu je donet, a kada su sudovi počeli da ga primenjuju napali ste sudove. Sudovi su morali da primene i da puste i najgore kriminalce iz zatvora, najgore ubice, ako u zakonu tako piše. Što ste onda napadali sudove? Što o tome niste razmišljali kada ste zakon donosili? Možda je trebao malo veći rok.
Imamo slučajeva nespojivosti sudijske funkcije sa obavljanjem nekih drugih društvenih delatnosti. Na primer: raspolažem sa reklamnim prospektom za Fakultet za poslovno pravo, koji još nije ispunio sve uslove za registraciju i formalno-pravno ne postoji, gde se među imenima profesora nalazi ime Zorana Ivoševića, sudije Vrhovnog suda. Ne može sudija Vrhovnog suda ni pod kakvim uslovima biti profesor, ni na državnom univerzitetu, a kamoli na privatnom. Ne postavlja se pitanje da li on prima honorar ili ne prima, uopšte me to ne interesuje, ne može. Tamo se među profesorima pojavilo ime ministra prosvete Gaša Kneževića - ni to ne može; kako može ministar prosvete da bude angažovan da drži nastavu na privatnom fakultetu.
(Nebojša Miletić: Još nije zvanično.)
Jeste zvanično, prospekt je već u prometu i mogu vam ga popodne doneti, da vidite to; to je zvanični prospekt tog fakulteta. Nije on ispunio sve zakonske uslove za početak rada, a već je počeo da radi i u novinama objavljuje oglase za upis studenata, što je takođe problem svoje vrste. To ne bi smelo da se toleriše.
Imali smo slučajeve da se javni tužioci mešaju u političku sferu, postupaju po nalozima organa izvršne vlasti, mnogo više pažnje posvećuju zaštiti časti i ugleda nosilaca visokih državnih funkcija nego zaštiti temeljnih društvenih vrednosti, a onda se zapletu kao pile u kučinu. Imam iskustva sa nizom takvih postupaka, misle da će me uplašiti, a ja jedva čekam da se uključim - onda se po godinu - dve dana to odugovlači, niko ne reaguje, vodi se istraga, pa se podigne optužni predlog; pa se vrati na dopunsku istragu, pa to traje i traje itd! To je ponižavanja statusa javnog tužioca. Javni tužilac mora biti neprikosnoven u proceni da li nešto treba goniti krivično ili ne, da li su ispunjeni uslovi ili ne.
Što se tiče advokature, u advokaturi takođe imamo nedozvoljenog mešanja izvršne vlasti i politike; mnogo više politike nego izvršne vlasti. Ranije je komunistička advokatura bila krajnje politizovana. Čak su advokatske komore imale svoje partijske organizacije, svoje partijske sekretare, isključenje iz Saveza komunista često je značilo onemogućavanje rada u advokaturi. Proglašavani su ljudi idejno-politički nepodobnim; sećam se slučaja Vojkana Lukića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova, koji je smenjen u nekoj od Titovih čistki, a onda ga je progonio Rajko Danilović, sprečavao da se upiše u Advokatsku komoru i da se bavi advokaturom.
Danas imamo takve slučajeve: bio je takav i takav kao sudija, nije nam se sviđao i sada ne može biti advokat ili ne može u tom roku. To nije nikakav kriterijum. Tu moraju postojati samo objektivni kriterijumi, da li je osuđivan ili ne, a pretpostavljena krivica u jednom modernom pravnom poretku ne sme ništa da znači. Drugo, čak je pogodno kada vam politički protivnici odu u advokaturu. Izoštriće vam celi pravosudni sistem. Pored svoje stručnosti uneće i žestinu, pa će im ta žestina pomoći da razotkrivaju mnogo više nepravilnosti u pravnom sistemu, mnogo više kršenja zakona itd. Zainatiće se mnogo češće da stvari isteraju do kraja.
U komunističkom sistemu najbolji advokati su bili disidenti, jer unesu celog sebe u krivični postupak, a pogotovo je u ono vreme bilo mnogo političkih postupaka. Sada ima nešto manje, ali vidimo da se i to obnavlja. Advokatura bi morala da bude lišena ovakvog oblika državnog mešanja, kao što je propisivanje obaveznosti članstva u Advokatskoj komori. Ne sme advokat biti obavezan na članstvo u jednoj jedinoj advokatskoj komori. Mora i tu postojati konkurencija - neće u jednu komoru, hoće u drugu.
Advokatske komore treba da budu pred zakonom samostalne, a ako postoji obaveznost organizovanja u advokatske komore onda da čovek optira između nekoliko mogućnosti, da se sam opredeljuje - a ne da dođe u situaciju kada postoji samo jedna advokatska komora i onda postoje često u praksi elementi mafijaškog organizovanja unutar nje: formira se jedan klan koji sve drži pod kontrolom i mnogo ozbiljnih advokata, jednostavno, formalni su članovi i ne pada im ni na kraj pameti da se odazivaju na pozive, jer znaju kakav je tamo odnos snaga i znaju kako se advokatska komora instrumentalizuje za određene svrhe koje nemaju nikakve veze sa suštinom advokature. Mi smo to često imali u praksi i ti klanovi su pokušali da se nametnu i kod zastupanja kod Haškog tribunala. Čitav niz advokata napada optuženog što hoće sam da se brani. Zašto? Zato što su tamo ogromni honorari za advokate. To je krajnje neprofesionalno, to je nešto što je nepodnošljivo!
Mi ovde imamo pred sobom i vašu želju da se lišite političkih protivnika iz sudova. To je veoma loš presedan. Naravno, nijedan čovek nije savršen, svi smo od krvi i mesa, svaki čovek može da greši. Postavlja se samo pitanje: kako razlikovati greške koje se u principu mogu tolerisati uz izvesnu kritiku, od grešaka koje se nikako ne mogu tolerisati i moraju biti sankcionisane - jedino po tome je li greška krivično delo ili nije; ako je greška krivično delo ona mora biti sankcionisana kao krivično delo i posledica krivične osude mora biti onemogućavanje rada u pravosuđu; ako greška nije krivično delo ona može biti stvar tumačenja, može biti stvar disciplinskih sankcija, ali unutar sfere sudske vlasti, a ne državnih organa van te sfere. Ako sudska vlast treba nekome da bude podređena, onda to može biti isključivo parlament, a nikako izvršna vlast, što ne znači da izvršnu vlast treba onemogućiti u potpunosti od bilo kakvog upliva...
(Ppredsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... mora biti sveden samo na materijalno tehničko obezbeđenje, a ni u kom slučaju na vođenje sudske politike, kaznene politike ili sličnih oblika politike, jer i sudovi vode politiku, ali politiku koja mora biti lišena i uticaja izvršne vlasti na isti način na koji je lišena uticaja političkih partija.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. kojim se menja član 10. postojećeg zakona, u kome se precizno nabrajaju sudovi opšte nadležnosti i posebni sudovi.
Članom 1. ovog predloga zakona se umesto jednog apelacionog suda uvodi nekoliko apelacionih sudova, pa je množina u tekstu - "apelacioni sudovi", a ja mojim amandmanom plediram da se u potpunosti brišu apelacioni sudovi, da ostanu sudovi opšte nadležnosti, opštinski, okružni i vrhovni.
Naravno, to podrazumeva i brisanje stava 3. kako sam naveo u amandmanu, da se brišu - posebni sudovi, Viši trgovinski sud i Upravni sud. Vidite kako je u ovom zakonu nezgrapno formulisano pitanje drugostepenog sudskog postupka. Postoje opštinski sudovi sa preciziranim nadležnostima, okružni sudovi sa preciziranim nadležnostima i apelacioni sud koji presuđuje u drugom stepenu na osnovu žalbi na prvostepene presude i opštinskih i okružnih sudova. Što znači sa aspekta tretmana žalbi kao redovnih pravnih lekova u drugostepenom postupku opštinski i okružni sudovi su potpuno izjednačeni. Nigde ne stoji da će biti posebna veća u apelacionom sudu koji će se baviti isključivo rešavanjem u drugom stepenu povodom prvostepenih presuda opštinskih sudova i posebna veća koja će se baviti u drugom stepenu presudama okružnih sudova. To je potpuno izjednačeno. Nikavog stepenovanja nema.
Zašto onda uopšte postoje opštinski i okružni sudovi kao posebni sudovi?! U čemu je onda njihova razlika?!
Okružni sud je ranije imao dodatni autoritet, jer je ispravljao ili ukidao presude prvostepenih sudova. Imao je pravo da ih preinači. Sada to pravo ima apelacioni sud u odnosu i na opštinske i na okružne. Po čemu se onda razlikuju opštinski i okružni sudovi, osim što ste im vi sporove i krivična dela razvrstali po određenom kriterijumu koji je takođe problematične prirode?! Nema nikakve razlike. Potpuno je onda besmisleno. Mora se okružnom sudu vratiti nadležnost u drugom stepenu povodom presuda opštinskog suda, a, kao i do sada, to se može rešavati putem posebnih sudskih veća, odeljenja itd.
Dalje, posebni trgovinski i upravni sudovi su se u svetu pokazali kao loše rešenje. Znate, i obični ljudi, građani su u stanju da nipodaštavaju sve sudove koji nisu redovni sudovi, koji nisu u sistemu sudova opšte nadležnosti. Mi smo i do sada imali praksu, u ranijem periodu, da su privredni sudovi mnogo teže izvršavali u izvršnom postupku svoje presude nego sudovi opšte nadležnosti, upravo zbog takvog tretmana.
Izvršni postupak se ovim strašno komplikuje. Izvršni postupak je do sada bio najproblematičniji u celom sudskom sistemu - dobijete presudu, nemate mogućnosti da je izvršite; ako su to pred sudovima opšte nadležnosti nekako je i moglo, pred drugim sudovima je išlo veoma teško, sada će ići još teže. Na stranu to što se pravi zbrka, što se ljudi koji su laici za pravnu teoriju i praksu mnogo teže snalaze, što će se i ovde pojaviti onaj Parkinsonov zakon o geometrijskom uvećanju birokratije.
Birokratija ima naviku da sama izmišlja delokrug svog rada i da se širi na sve strane. Vi sa ovim jačate sudsku administraciju, povećavate broj sudskih sedišta, materijalne troškove sudova povećavate! A kvalitet, po prirodi stvari, smanjujete. Neće presude biti kvalitetnije. Kada imate samo sudove opšte nadležnosti onda je i konkurencija među sudijama mnogo veća.
Drugo, postoji mnogo viši stepen međusobnog poznavanja u pogledu kvaliteta, stručnosti, savesnosti, marljivosti, principijelnosti itd. Mnogo će se bolja selekcija vršiti po pitanju izbora u više sudove, posebno Vrhovni sud. Vidim, vi ste danas predložili nekoliko sudija Višeg trgovinskog suda za sudiju Vrhovnog suda. Pretpostavljam da su oni poznati samo u krugu dosadašnjih privrednih sudova.
Odmah se nameće pitanje - da li su isti kriterijumi zastupljeni, kada sudije sudova opšte nadležnosti postaju sudije vrhovnih sudova i kada sudije ovih drugih sudova to isto postaju itd. Čitav niz pitanja i komplikacija koje bi se mogle izbeći jednom suštinskom promenom člana 10.

Dame i gospodo, amandman na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama zapravo se odnosi na član 12. dosadašnjeg zakona, koji govori o ostalim sudovima republičkog ranga, pored Vrhovnog suda Srbije.
Vidite, apelacioni sud ne može da bude sud republičkog ranga, ako je Vrhovni sud sud republičkog ranga. Apelacioni sud je ovde zamišljen kao sud paralelan Vrhovnom sudu sa jedne strane, ali sa druge strane, Vrhovni sud rešava po vanrednim pravnim lekovima presude apelacionih sudova.
Vrhovni sud je onda u sudskoj hijerarhiji iznad apelacionog suda. Ono što ovde vama nedostaje je određenje hijerarhije među sudovima. Sudovi republičkog ranga su do sada bili Vrhovni i Ustavni stud. Između Vrhovnog i Ustavnog suda ima podela nadležnosti, ali nema mogućnosti da Ustavni sud rešava po vanrednom pravnom leku u odnosu na presude Vrhovnog suda. To je nemoguće.
Presude Vrhovnog suda su konačne, na njih se, eventualno, još vanredni pravni lek može podnositi takođe istom tom Vrhovnom sudu, i u nekim slučajevima Saveznom sudu. Ustavni sud nema drugostepene nadležnosti u odnosu na vrhovne sudove ni po vanrednim pravnim lekovima, a ovde Vrhovni sud ima drugostepenu nadležnost u odnosu na apelacioni sud, bar u vanrednim pravnim lekovima.
Govorite ovde o sudovima republičkog ranga. Sud republičkog ranga podrazumeva najvišu sudsku instancu, posle koje više nema priziva na nivou Republike kod neke druge sudske instance. To vam objašnjavam, kao što nema priziva kod Ustavnog suda na presudu Vrhovnog suda.
Apelacioni sud, po prirodi stvari, ne može biti sud republičkog ranga, pogotovu sada kada ih vi udvostručujete, utrostručujete, učetvorostručujete; koliko ste predvideli, četiri apelaciona suda! Kako onda mogu ta četiri apelaciona suda da budu sudovi republičkog ranga? Oni nisu sudovi republičkog ranga. Vi uopšte niste predvideli ni promenu naslova ovog odeljka u zakonu, je li tako?
Vi sada planirate četiri apelaciona suda, sva četiri nazivate republičkim sudovima, odnosno sudovima republičkog ranga. Ne može! Da ste bar uveli neki regionalni rang, ili nešto drugo da ste smislili, neke bi logike bilo, ali očigledno je da niste mnogo razmišljali ni kada ste donosili ovaj zakon, ni sada kada ga menjate.
Prvo, ništa vama ne vredi što ćete postojeći zakon dezavuisati činjenicom da je on donesen na predlog DSS.Kakve to veze ima? Svi iz vladajućih partija ste za njega glasali. On je vaš zajednički zakon. Kako ste vi međusobno tu inicijativnu nadležnost podelili, to nas ne interesuje, ni nas iz opozicije, ni širu društvenu javnost.
Vi ste doneli jedan zakon, koji očigledno nije dobar, sami priznajete da nije dobar, već morate da ga menjate. Ja opravdavam vašu želju da ga menjate, ali vas kritikujem što ga ne menjate temeljito. Očigledno ga ne menjate temeljito. Odgovorite sada na ovo pitanje - kako apelacioni sudovi mogu biti sudovi republičkog ranga? To apelacioni sud nije mogao da bude ni ranije, kad je zamišljen samo jedan u strukturi sudske vlasti, pogotovu sada kad ih ima četiri. To nije sud republičkog ranga.
Sud republičkog ranga je poslednja sudska instanca u Republici, najviša sudska instancija u Republici, bilo da je reč o redovnim, bilo da je reč o vanrednim pravnim lekovima po kojima će rešavati.
Zato predlažem, prvo, da brišete ovaj naslov iznad člana 12, a onda i sam član 12. i da se zadrži sistem koji je postojao. Jer, treba tražiti savršenstvo u jednostavnosti. Što jednostavniji sistem sudske vlasti, to efikasniji, i to je veća javna kontrola rada sudova.
Ono što je malopre objašnjavao ministar Batić, da je javna kontrola kada on upadne sa kamerama, to nije tačno! Sudija ne trpi takvu kontrolu. Možda je on izašao u park da razmišlja o presudi koju treba da donese. Kod kreativnog posla takva kontrola ne postoji, a pogotovu ne može kontrola izvršne vlasti.
Onaj ko ne može da odredi sankciju, besmisleno je i da kontroliše. Ovde je ministar svestan da ne može da odredi sankciju, ali zato uvodi kameru, pa uvodi parasankciju u pravni sistem, a parasankcija je da neka televizija... (je li ovo bila televizija akademika Bogoljuba Karića, koja je bila, kao televizija neke akademije nauka?)... da oni sada prikazuju javnosti šta je ministar zatekao, i to je veoma problematično i sa pravnog i sa moralnog aspekta, ministre.