Da, nastavljam 20 minuta. Kao i upravljanje državnim radijom i televizijom. Od ovih devet nijedan neće biti opozicionar. Tamo gde nema opozicije, u ovako važnoj sferi, postoji samovolja izvršne vlasti; ne, niko od njih nije opozicija. Prvo, Narodna skupština Republike Srbije bira jednog, a to će biti iz vladajuće većine, evo smem odmah da se kladim. Skupština Vojvodine takođe iz vladajuće većine. Vlada, po prirodi stvari, najviši organ izvršne vlasti. Izvršna vlast Vojvodine takođe.
Rektori univerziteta u Republici Srbiji putem zajedničkog dogovora. Ko su rektori univerziteta? Organi izvršne vlasti. Gospodin Korać bi trebalo da zna da profesori državnih univerziteta u Kraljevini Jugoslaviji nisu mogli da budu ni narodni poslanici, zato što su, po prirodi stvari, bili državni činovnici i pripadali izvršnoj vlasti. Kada kažete rektori univerziteta, isto je kao kada kažete Vlada Srbije. Nema nikakve razlike, jer ti rektori univerziteta, odnosno univerziteti finansiraju se iz budžeta.
Vi ih držite za gušu prilivom novca i oni su pod vašom kontrolom. Mogu oni da glume u javnosti, da vas napadaju i da su protiv vas, mogu da kažu šta god hoće, oni su egzistencijalno pod vašom kontrolom.
Dalje, Udruženje radiodifuznih javnih glasila u Republici. Uvodite samoupravljanje. Šta znači udruženje radiodifuznih glasila; pa sad će ono samo sobom upravljati? Među njima treba sprovesti konkurenciju, a ne terati ih da se udružuju i davati im javna ovlašćenja na osnovu tog udruživanja. To je besmisleno.
Dalje, kažete - "domaće nevladine organizacije i udruženja građana koja se prevashodno bave zaštitom slobode govora, prava nacionalnih i etničkih manjina, zaštitom prava dece ... putem zajedničkog dogovora". Njih ima više stotina, kažu 700 ili 800, možda i više. Ko će tu biti privilegovan? Možda "Otpor", možda Nataša Kandić, možda Sonja Biserko, možda Borka Pavićević, možda Biljana Kovačević - Vučo. Onaj ko vam je blizak biće privilegovan. Onaj ko vam nije blizak, taj neće moći ni da pristupi procesu odlučivanja.
Kažete - crkve i verske zajednice. Da su crkve mogle da se udruže i po jednom pitanju, danas bismo bile samo jedna crkva i religija u svetu. Istorija čovečanstva u proteklih 2000. godina je istorija večitog sukoba između crkvi i religija. Vi sada od njih tražite - još ne kažete od kojih, da li je to onih sedam tradicionalnih koje smo mi priznali po pitanju veronauke ili su to sve registrovane verske zajednice, sve verske sekte koje su se registrovale, pa ih ima više od stotinu - da se dogovore. Po kom će se principu dogovoriti?
Prvo, da razmotrimo jesu li one iznutra demokratski ustrojene pa da učestvuju u demokratskom političkom sistemu na ovaj način, imajući javna ovlašćenja. To je osnovni preduslov, kao što je to preduslov kod političkih partija, da su iznutra demokratskog karaktera, da imaju svoje standardne, zakonom regulisane organe, da drže periodične skupštine ili kongrese, da se ide na demokratske izbore unutar njih itd. Taj uslov morate postaviti crkvama i verskim organizacijama prethodno.
A, kako ćete ih ubediti da formiraju neko telo koje će ih sve okupiti, pa da glasaju i po kom principu? Hoće li po principu - koja je najveća verska zajednica ili crkva, pa će to redovno biti iz Srpske pravoslavne crkve; ili će to žrebom da se izvlači iz šešira; ili će neki drugi faktor da utiče da će u tom telu, koje će predlagati sve verske zajednice, svako imati, npr, po jedan glas, pa će desetak onih koje sve zajedno nemaju možda 100.000 vernika da nadglasaju versku zajednicu koja ima više miliona vernika. To je čitav niz pitanja, na koja vi niste dali odgovor.
Povodom javnih ovlašćenja; nemoguće je da država daje javna ovlašćenja verskim zajednicama dok se ne donese zakon o crkvama i verskim zajednicama. Vi uopšte niste definisali pravni status. Niste vi krivi, nije ni ranije. Bilo je pokušaja u prošlom mandatu. Ministar vera Milovan Radovanović je pripremio nacrt tog zakona. Nije bilo dogovora među koalicionim partnerima, nije moglo da ide na Skupštinu itd. Ali, to pitanje još nije regulisano.
Šta su verske zajednice unutar političkog sistema? Kod nas, po Ustavu, postoji zagarantovana sloboda veroispovesti, ali se nekim zakonom mora tačno precizirati šta su to verske zajednice i na kojim se principima zasnivaju. Pre svega, na principu čovečnosti i slobodarstva. Na kraju krajeva, ne moramo im neke političke principe nametati, ali to mora da se reguliše, pa da se reguliše status sveštenika, jer oni su još uvek bez statusa. Delimično su im prava na penzijsko osiguranje regulisana, ali jedino ta prava, ni jedno drugo nije.
Podsetiću vas da su u Kraljevini Jugoslaviji imali status državnih činovnika, što podrazumeva platu, pravnu zaštitu, radni staž, penzijsko osiguranje. Primali su platu od države, sveštenici svih konfesija u Kraljevini Jugoslaviji. To ih je obavezivalo da se ne mogu kandidovati na izborima, ni aktivni sveštenici nisu mogli. Pop Korošec je ostavio mantiju, pa se onda kandidovao. Aktivni sveštenici nisu mogli biti poslanici. Oni su bili u strukturi izvršne vlasti.
Kralj Aleksandar je imao poslednju reč u izboru patrijarha. Kada je posle Prvog svetskog rata izabran patrijarh Dimitrije od strane Svetog arhijerejskog sabora, kad se definitivno ujedinila Srpska pravoslavna crkva posle skoro dva veka njenog potpunog razbijanja, kralj Aleksandar nije priznao izbor, pa je onda dekretom, zakonom regulisao to pitanje, pa je on sam postavio Dimitrija za prvog srpskog posleratnog patrijarha.
Morate imati u vidu tu kompleksnost odnosa crkve i države. Kod nas je proglašen princip sekularizma. Dakle, striktne odvojenosti crkve i države. Ako dosledno sledimo taj princip sekularizma, ne može država da daje javna ovlašćenja verskim zajednicama i crkvama, ovog karaktera.
Dalje, vi kažete na jednom mestu da ovlašćenje i dužnost da predlažu članove saveta imaju, pa i crkve i verske zajednice. Vi crkvama i verskim zajednicama ovim zakonom propisujete neke dužnosti koje nisu predviđene ni jednim crkvenim kanonom. Kako vi crkvi da propisujete ovakve dužnosti? Šta ako crkva kaže neću. Nešto što je dužnost mora da se ispuni. Ako se ne ispuni, propisana je odmah i sankcija. Ima li ovde sankcija ako neka od tih crkava ili verskih zajednica kaže - mi nećemo u tome da učestvujemo, a u zakonu stoji da im je to dužnost.
Šta je ovde osnovni problem? Osnovni je problem što vaše zakonske projekte uglavnom ne pišu pravnici, nego ljudi koji nemaju nikakve veze sa pravom. Vi mislite da svaka politička želja može da se normira na adekvatan način. Ne može.
Postoje političke želje koje je nemoguće normirati u okviru sadašnjeg ustavnog sistema i demokratskog poretka. Drugo, vi mislite da će ovakav princip biti trajan. Neće. On, iako izglasate ovaj zakon, trajaće samo do promene vlasti, dotle dok se ne uspostavi sistem koji će podjednako odgovarati vlasti i opoziciji. Dakle, jedan čist sistem.
Vi sada imate 2/3 poslaničkih mesta u parlamentu. To što se iznutra sukobljavate, to mene i ne interesuje. Sada vam je prilika da se uspostavi skupštinsko telo koje će dodeljivati frekvencije i koje će upravljati državnom televizojom, dok imate dvotrećinsku većinu. Ako se taj princip ustanovi, niko se neće posle usuditi da ga krši i da ga gazi.
Naš je problem što do sada nikada nije bilo moguće da se uspostavi taj princip, da se zakonom reguliše u ovoj Narodnoj skupštini i onda da ga svi striktno poštuju. Vi ovde izmišljate jedan organ koji je krajnje nakaradan, koji ne može ni elementarno ozbiljnu pravničku kritiku da izdrži, a mislite da će biti trajan; i ovo što mu je mandat šest godina itd, ko da će se neko osvrtati, na to.
Podsećate me na Milana Milutinovića, koji se svojevremeno zdušno angažovao da se donese zakon o privilegijama predsednika Republike nakon isteka mandata. Nikako ga nismo mogli odvratiti od toga. On zavro, zavro, gurao to, mislio da će ga taj zakon štititi kad mu istekne mandat. Pa, promeni se zakon. Lakše je promeniti zakon nego dočekati kraj mandata. Kome to predstavlja garanciju i koga to štiti.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Dakle, ono što bi trebalo da bude naša zajednička želja i cilj je da se donese zakon o radiodifuziji koji bi podjednako odgovarao i vlasti i opoziciji i koji se ne bi odmah menjao posle sledećih izbora. Ovako, ovaj vam zakon neće trajati ni par meseci.

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da ćemo od potpredsednika Vlade Koraća dobiti smisleniji odgovor na primedbe koje su iznete na početku ove rasprave. Moram da kažem da sam u priličnoj meri razočaran jer nismo čuli nijedan odgovor koji bi se zasnovao na pravnoj, stručnoj elaboraciji. Opet samo o lepim željama - a biće to lepo, biće to ovako i onako;  to su sve lepe želje na osnovu pukih obećanja.

Povodom radio-televizijske pretplate, koja se sada ponovo uvodi, Žarko Korać negira da su ranije sve opozicione partije, posebno opozicione partije iz DOS-a, obećale ukidanje radio-televizijske pretplate i on kaže - obećanje je bilo da građani neće plaćati onu televiziju koju su imali. Nije tačno. Obećali ste da neće biti nikakve pretplate.

Ona televizija koju su građani imali bila je loša, veoma loša. Od 1990. godine do 2000. godine državnom televizijom su apsolutno dominirali socijalisti, a kasnije JUL. Čak je JUL preuzeo kontrolu u jednom trenutku i od socijalista. Mi radikali smo pokušali tu nešto da promenimo i kada nismo uspeli demonstrativno su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, kao naši predstavnici u Upravnom odboru, podneli ostavke; i više puta smo je javno kritikovali. Čak sam dva-tri puta sa svojih konferencija za štampu najurio ekipu državne televizije i nisam dozvolio da prisustvuju zbog neobjektivnog informisanja.

Međutim, u vreme socijalističke dominacije bilo je raznih perioda. Bilo je perioda potpune blokade opozicije i perioda delimičnog puštanja opozicije u informativne i političke programe. To bi se tačno po godinama moglo sortirati. Do 1994. godine bilo je relativno podnošljivo, bilo je opozicije u raznim emisijama, u raznim programima, svih opozicionih parlamentarnih stranaka. Pred kraj 1994. godine, 1995. i 1996, to je vreme apsolutne blokade opozicije. Najviše je bila blokirana Srpska radikalna stranka. A 1997. i 1998. godina je već vreme popuštanja te blokade i opozicija je opet bila veoma često u programima državne televizije. Nažalost, 1999. i 2000. godine stanje se opet mnogo pogoršalo.

Međutim, u vreme kada su socijalisti i julovci dominirali državnom televizijom i kada je opozicija bila blokirana postojala je alternativa, Studio "B", a ako je blokiran Studio "B", onda Televizija "Politika"; dakle, bilo je mogućnosti da se na isti način preko etra odgovori vlasti, odgovori režimu.

Od kada ste vi došli na vlast, a posebno od kada je Bojana Lekić postala glavni i odgovorni urednik informativnog programa državne televizije, opozicija je apsolutno blokirana, Srpska radikalna stranka pogotovo. Nikada nijedan srpski radikal nije učestvovao ni u jednoj emisiji državne televizije od decembarskih izbora 2000. godine. Možda vi smatrate da je to dobro, ali to treba javno ovde da kažete, potpredsedniče Vlade - Srpska radikalna stranka ne treba da bude ni na jednoj televiziji, jer je to u skladu sa vašom ideologijom. Aplaudirajte, očekujete aplauze, vrlo su lepi ti aplauzi, oni potvrđuju ovo što govorim.

Međutim, Srpska radikalna stranka nije blokirana samo na državnoj televiziji, nego i na Studiju "B", uglavnom, ponekad nam neku informaciju daju, pa ih iz ovog biroa za komunikacije Vlade Srbije Beba Popović i kompanija zovu telefonom, zaprete, pa informacija ide u sedam i već je u 10 sati nema. Na Televiziji "Politika" takođe nikada nijednog radikala nema.

I, što je specifičnost naše situacije u odnosu na civilizovani svet, dve najprljavije televizije u Srbiji su dve privatne televizije, Pink televizija i BK televizija. To su dve daleko najprljavije televizije. Znam kako ste ih kritikovali ranije, međutim oni su danas vaš isključiv instrument. Direktno DOS kreira njihov informativno-politički program. Prvo ste jednome zapretili, drugome ste oteli pola bogatstva, možda vas sada i on sluša do kraja. Sada čak akademik Bogoljub Karić štancuje i magistarske diplome; čak i nekim narodnim poslanicima iz ove skupštine, čuo sam, delite magistarske diplome. O tome ćemo govoriti, obećavam vam.

Držim se teme, odgovaram potpredsedniku Vlade na ono što je malopre izjavio odgovarajući  narodnim poslanicima koji su ga kritikovali, njega i njegov projekat.
Dalje, ovde govorite o izboru ljudi koji će biti članovi saveta agencije, pa za osam članova imate jedan kriterijum, a za devetog člana drugi kriterijum. Osam članova bira Narodna skupština na predlog određenog faktora (još ću jednom raščlaniti te faktore), a devetog tih osam koji su izabrani naknadno predlažu. Predlažu ga, ovih osam. Znači, nije moguće u jednom trenutku izabrati svih osam, nego se vrši izbor u fazama. U kom političkom sistemu postoji takav način izbora? Ja za takav politički sistem ne znam. Ovo je nešto što je novost koju unosite i u političku praksu i u političku teoriju.
Zatim, ovde ste predvideli da su dva člana iz Vojvodine. Jednog predlaže vlada Vojvodine, a drugog predlaže Skupština Vojvodine. A za člana sa Kosova predlažete samo jednog. Zašto jednog sa Kosova i Metohije, ako su dvojica iz Vojvodine? Imate li odgovor na to pitanje? Jesu Kosovo i Metohija trenutno pod okupacijom, međutim, vi ste priznali izbore na Kosovu i Metohiji pod okupacijom, vi ste vodili propagandu i na određen način terali kosovske Srbe da učestvuju na tim izborima, vi ste priznali rezultate tih izbora, vi održavate političke odnose sa navodnim srpskim predstavnicima u tom kosovskom parlamentu, pa bi onda normalno bilo ako jednog člana ovog saveta bira Skupština Vojvodine da drugog bira Skupština Kosova. Ako jednog bira Izvršno veće Vojvodine da drugog bira Izvršno veće Kosova ili Vlada, kako se zove.
Onda tu može da se ubaci jedno rešenje, da se kaže - sa Kosova i Metohije jedan može biti Albanac a drugi Srbin; iz Vojvodine - jedan Srbin, a drugi pripadnik neke od nacionalnih manjina, možda Mađar, pošto su oni najbrojniji. To bi već nešto racionalnije bilo, ali vi za Vojvodinu predlažete jedno rešenje, a za Kosovo i Metohiju drugo rešenje.
S druge strane, zalažete se da se Kosovo i Metohija pomene zajedno sa Vojvodinom u Ustavnoj povelji na kojoj radite, da bi se tako Kosovo i Metohija čvršće vezali za Srbiju, da bi bila manja preteća opasnost od definitivnog otcepljenja. To ste morali da predvidite i u ovom zakonu, ako već polazite od tog principa.
Racionalnije je bilo drugo rešenje, ono za koje sam pledirao, da Skupština, proporcionalno snazi svake poslaničke grupe, konstituiše taj savet, da on o tome odlučuje i da njegov sastav odgovara proporcionalno odnosu političkih snaga; a onda po ovom pitanju nije trebalo mešati ni AP Vojvodinu ni AP Kosovo i Metohiju, pogotovo što u Novom Sadu postoji državna televizija, koja je sada sastavni deo Radio-televizije Srbije. Po mom mišljenju, po shvatanju Srpske radikalne stranke, tu televiziju bi trebalo privatizovati, jer nema nikakvog razloga da u Novom Sadu postoji državna televizija ili ispostava državne televizije. Treba da postoji mnogo privatnih televizija, pa jedna, dve ili tri privatne televizije koje bi imale frekvenciju koja pokriva celu teritoriju Vojvodine.
Što se tiče televizijske pretplate, još bih po tom pitanju rekao nekoliko reči. Ne po pitanju vaših predizbornih obećanja da ćete to ukinuti, a u vreme kada sam bio član Vlade Srbije jedino za šta ste me napadali u javnosti je televizijska pretplata i ona taksa na mobilni telefon. Taksu ste zadržali i udvostručili, a televizijsku pretplatu prvo ukinuli, a sada je vraćate, deset puta veću u nominalnom iznosu. Sada je 210 dinara, a ranije je televizijska pretplata bila 21 dinar. To je bila taksa na železnicu, na rudnike i nešto drugo, a 21 dinar je bila televizija.
Kad se to obračuna u vrednosti marke, onda je ta pretplata bila jedna marka, a sada je sedam maraka. Sedam puta po realnoj vrednosti je sada televizijska pretplata skuplja i sada ovde vi ne kažete da će se to naplaćivati uz račun za struju, nego kažete - sklopiće se ugovor sa nekim javnim preduzećem, pa će se preko njega to vršiti. To može biti Elektroprivreda, Vodovod i kanalizacija ili neka druga komunalna služba, nije bitno, način naplate je isti. Šta se tu promenilo? Ništa se bitno nije promenilo, vi ste pogazili predizborno obećanje i sada će pretplata biti sedam puta skuplja nego ranije, a bilo je razloga da se nešto novo desi. Od kada je postojala televizija u Srbiji do 2000. godine postojala je i televizijska pretplata.
Sve negde do 1997. godine u Srbiji su postojale državne televizije i veoma mali broj privatnih. Sada u Srbiji ima više stotina privatnih televizija. Čemu sada pretplata? Zašto vi nekog terate naplaćujući mu pretplatu, da gleda državnu televiziju. Pa - kaže čovek - evo sada moram da gledam jer sam platio. Ili da dođe u situaciju da nešto plaća što neće možda nikako gledati. Pogledajmo program sadašnje državne televizije. Ranije je bio loš, a sada je mnogo lošiji, tendenciozniji. Sada je ideološki rigidniji, sada više čujemo govor mržnje. Pokazaću vam na nekoliko primera.
Kada na državnu televiziju dođe Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević-Vučo ili Borka Pavićević, govor mržnje koji tada čujemo je neuporedivo teži i nepodnošljiviji nego govor mržnje iz bilo koje faze vladavine socijalista. Apsolutno! Čak i suđenje Miloševiću, direktan prenos, a u pauzi komentari Borke Pavićević koji su neverovatni, neverovatni, ni Tuđmanova televizija ne bi emitovala svojevremeno takve komentare.
Kažete da se kod odlučivanja u savetu agencije odlučuje većinom glasova, s tim što mora najmanje jedan glas iz Vojvodine da bude za. Kakvo je to odlučivanje većinom glasova? Da li je to demokratija? To nije demokratija. To je oblik glasanja koji je direktno suprotan demokratiji. Ako su svi ravnopravni članovi saveta agencija, onda svaki glas mora podjednako da važi. Uopšte se ne postavlja pitanje čiji je koji glas. Nekada se mogu članovi dogovoriti da glasaju tajno. Kako ćete tada utvrditi da li je glasao za neko iz Vojvodine, kod tajnog glasanja. Nemoguće je. Niste o tome razmišljali. Zašto? Niste imali dobrog pravnika u timu koji je ovaj zakonski tekst spremao.
Tretirate pitanje lokalne samouprave i predviđate da jedinice lokalne samouprave opet mogu imati svoje lokalne radio i televizijske stanice. To je pogrešno, iz više razloga. Mi, srpski radikali, godinama se zalažemo da se zabrani jedinicama lokalne samouprave da imaju svoje radio i televizijske stanice. To smo pokušali prošli put u Zakon o informisanju da unesemo. U projektu tog zakona, u nacrtu je bilo, a do skupštine je to izbačeno, jer se koalicioni partneri nisu mogli dogovoriti.
Koji su tu problemi? Prvo, što su u opštinama veoma velike zloupotrebe u lokalnim televizijama, i finansijske i programske; što će za onoga ko ima vlast i moć to biti njegova privatna televizija. Vi ste uveli čak i gradonačelnički sistem, predsednički sistem u opštinama, pa će sada moć predsednika opštine biti neverovatno veća nego što je bila ranije. A i ranije je bila preterana, čak kao neinstitucionalna moć, nije imala podloga u zakonu, ali se predsednik opštine autoritetom veoma često nametao. Sada ima i institucionalnu nesagledivu moć.
Drugo, velike pare lokalne samouprave se rasipaju na finansiranje lokalnih radio i televizijskih stanica i lokalnih, pre svega fudbalskih, klubova, a možda i nekih drugih sportskih. Šta najčešće interesuje predsednike opština? Da imaju svoju televiziju i svoj sportski klub. (Imate to i među ministrima u Vladi Srbije. Evo, jedan ministar vam je neposredno ušao u Prvu fudbalsku ligu.) Pogotovo kada je reč o ljudima koji nisu neke razvijene duhovne širine, koji ne čitaju mnogo, nemaju mnogo znanja i koncentrišu se tamo gde imaju neke falinke iz mladosti, neke komplekse da izleče. Onaj koji nije u mladosti mogao da se bavi sportom, e sada bi to da nadoknadi kao vlasnik fudbalskog kluba. Političar u sportu - katastrofa, političar u lokalnim medijima - katastrofa. Trebalo bi zabraniti lokalnim samoupravama da imaju lokalne medije i obavezati ih u periodu od nekoliko godina da sve privatizuju, ove koje imaju da prodaju, da bi postojala konkurencija.
Ovde je potpredsednik Vlade govorio o problemu koji se javlja kada veliki bogataši imaju svoju televiziju. To je zaista veliki problem i mi vidimo kako se tu zloupotrebljava moć medija i na BK televiziji i na Pink televiziji. Do krajnjih granica se zloupotrebljava. Zloupotrebljava se na taj način što vlasnici televizija protežiraju svoje interese. Kada vlasnik BK ili Pink televizije polemiše sa nekom javnom ličnošću, on iz sve snage upregne svoju televiziju da pobedi protivnika koji to nema na raspolaganju. Imali smo takvih primera. Ne cenim ja mnogo one sa kojima su se oni sukobljavali. Međutim, princip je loš. Samo polako, jedno je što tu piše, a drugo je kakva je praksa i kakva će praksa biti. (Žagor). Polako, polako.
Vi tu kažete da neće moći, ali ono što izbacujete na vrata, vratiće vam se na prozor. Pogledajte sada jedan primer. U tački 5) kažete - rektori univerziteta u Republici Srbiji, putem zajedničkog dogovora, predložiće jednog svog kandidata za savet agencije. Niste ovde rekli hoće li to biti državni ili svi univerziteti. Imamo sada i nekoliko privatnih univerziteta, i biće ih sve više. Nismo daleko od pretpostavke da čuveni akademik Bogoljub Karić postane rektor svog univerziteta i po tom osnovu vam dođe u savet agencija za radiodifuziju i kaže - BK televizija je kompanija, sa tim nemam ništa, ali sam ovde rektor univerziteta i delim magistarske titule kome treba, raspišem konkurs među narodnim poslanicima, ko poželi pod određenim uslovima postaje magistar. To je takođe jedan problem koji se u praksi veoma lako može desiti.
Dalje, ovde se govori o seksualnoj opredeljenosti i zabrani diskriminacije u tom pogledu. Gospodo, postoji samo jedan oblik seksualnog opredeljenja, da se bavite seksom ili da apstinirate od seksa. Samo je to opredeljenje. Pazite, to je jedan princip opredeljenja i varijanta za koju se opredeljujete. Dve varijante unutar tog principa. To je jedino moguće seksualno opredeljenje. Po izboru pola partnera itd, tu nema opredeljenja, tu je Bog unapred predvideo i zato stvorio muškarca i ženu. Naravno, postoje nastranosti, postoji nešto što je protivno biološkim zakonima, ali to nije seksualno opredeljenje nego bolest. Ta bolest može biti biološke prirode, može biti psihosocijalne prirode; kada je reč o psihosocijalnoj prirodi, lakše se leči, moguća je psihoterapija. Međutim, kada je biološke prirode, onda se takođe može izlečiti, ali hirurškom intervencijom, hirurškom operacijom promene pola...

To je tema. Reč je o diskriminaciji na osnovu seksualnog opredeljenja. To je tema.

To, dakle, ne može biti stvar opredeljenja, ali može druga zabrana da postoji. Ako je to jedna vrsta bolesti, to nije zarazna bolest, nije opasna bolest koja bi se prenosila poput kuge, kolere, velikih boginja itd. Ne sme se neko progoniti, šikanirati, maltretirati, fizički ugnjetavati, diskriminisati pred zakonom zato što je bolestan od te bolesti. Ali dovesti ga u situaciju da to propagira na državnoj televiziji kao svoje opredeljenje i da stiče nove pristalice na taj način, to u civilizovanoj zemlji ne može da se dozvoli. Naravno, vi ćete reći - to postoji u Holandiji, postoji u Danskoj. Jeste, ali ako su ta dekadentna društva za nas primer za ugled, onda zaista naša zemlja mora da se brine o svojoj perspektivi.
U ovom slučaju, dakle, treba da bude zabranjena mržnja, jer obično ti ljudi koji su podložni seksualnoj nastranosti nisu sami krivi zbog toga. Niko nema pravo da ih zbog toga ugnjetava. Oni ne mogu da se pojave i da kažu - to je naše seksualno opredeljenje. Seksualno opredeljenje može biti apstinencija i to je za poštovanje ili je seksualno opredeljenje hiperaktivnost na tom planu, a to je za još veće poštovanje.
Dalje, ovde je još jedno pitanje problematično. Ako je to stvar seksualnog opredeljenja, hoće li dve žene ili dva muškarca da čine protivprirodni blud, kakva je onda razlika kad to čine sa životinjama. Seksualno opredeljenje može da bude - opredeljen čovek za životinju, za kravu, za kozu, ovcu itd. Vidite dokle ovo vodi.

Imate u članu 21. zabranu diskriminacije.

To je tema vašeg zakona. Samo hoću da vam stavim do znanja da ste nepromišljeno pitali ovaj zakonski tekst i da niste sve moguće implikacije proučili, a morali ste. Morali ste imati stručnjake koji bi sve to podrobno analizirali, svaku reč, da se posle ne biste hvatali za glavu.
Govorite o pitanju javnih ovlašćenja. Mi smo mogućnost davanja javnih ovlašćenja društvenim organizacijama i udruženjima imali i ranije u političkom sistemu. Navešću nekoliko primera. Javno ovlašćenje je dobijao Auto moto savez Srbije, ili Jugoslavije, da izdaje zelene kartone i da obavlja još neke poslove koji se tiču čisto saobraćaja. Javna ovlašćenja su imala udruženja književnika, književnih prevodilaca, dramskih pisaca, dramskih umetnika, likovnih umetnika, kompozitora itd.
Čitav niz strukovnih organizacija intelektualnog karaktera imao je javna ovlašćenja da izdaje sertifikate na osnovu kojih je njihov član, iako nigde nije bio zaposlen, mogao da reguliše pitanje svog radnog staža, pa često i redovne mesečne naplate doprinosa za taj radni staž. To su svojevrsna javna ovlašćenja određenih organizacija i udruženja građana, što biste vi rekli nevladinih organizacija, koja se tiču njihove struke, njihove profesije i koja imaju potpuni smisao.
Međutim, vi ovde tzv. nevladinim organizacijama, a društvenim organizacijama i udruženjima građana, kako se to kaže u našem jeziku sasvim ispravno, dajete neka javna ovlašćenja koja su uopšte ne tiču prirode njihovog društvenog položaja. Vi im dajete javna ovlašćenja u potpuno drugačijoj sferi. To ne ide.
Drugo, vi ste budžetom odredili 500 miliona dinara svake godine na ime finansiranja tzv. nevladinih organizacija. Onog trenutka kad počnu da se finansiraju iz državnog budžeta, to više nisu nevladine, nego vladine organizacije. Dajući pare iz budžeta tim organizacijama, Vlada ih direktno kontroliše. Znam slučajeve da su mnoge nevladine organizacije koje su bliske Vladi Srbije dobijale redovno velike novčane iznose; one koje nisu bliske već od nove godine ne primaju nijednog dinara, poput nekih boračkih udruženja, iako su ranije bile na budžetu finansirane iz budžetskih sredstava.
(Glasovi iz sale.)
Znam da se ovim novijim boračkim organizacijama iz rata 1991-1999. godine uskraćuju sredstva iz budžeta. Možda to nije potpuno tačno. Takva informacija je do mene došla i zbog toga je pominjem.
Dalje, društvena organizacija svojevrsnog karaktera je G-17 i G-17 plus. To je i formirano kao društvena organizacija, nevladina organizacija. Ali, ta nevladina organizacija je članica vaše političke koalicije. Postoji sindikat, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, koji je član vaše političke koalicije i predsednik tog sindikata je ministar u vašoj vladi. To je srozavanje društvenog statusa i političkog ugleda samog koncepta nevladinih organizacija, odnosno društvenih organizacija i udruženja građana. Ne možete me nikako ubediti da su nevladine organizacije u našem sistemu zaista nevladine, pogotovo ako imamo u vidu da su ranije mnoge od njih intenzivno finansirane od strane zapadnih vlada i nevladinih agencija.
Imamo ovde još jedno pitanje koje je veoma važno i sa njim ću završiti ovaj deo izlaganja. Naravno, kad bude rasprava o amandmanima, biće mogućnosti da se podrobno uđe u svaki detalj. To je pitanje političke reklame. Dobro je što ste zabranili reklamiranje političkih partija van predizborne kampanje. To je dobro. Međutim, imamo praksu u kojoj se vešto zaobilazi sama suština te reklame. Na primer, pojavi se politička partija kao finansijer ili naručilac (čak i bez plaćanja) određenih televizijskih reklama, koje su u skladu sa njenim programom, a gde se ona ne istura u prvi plan. To pitanje mora preciznije zakonom da se reguliše.
Drugo, i u predizbornoj kampanji treba regulisati pitanje političke reklame. Mi smo to uradili 2000. godine donošenjem još važećeg izbornog zakona, kada se na državnoj televiziji tačno preciziralo koliko koja politička partija ima pravo na minutažu za političke spotove. Ovde bi trebalo izbeći situaciju u kojoj onaj ko ima najviše para najviše spotova emituje, kao što je opasno ono što je govorio potpredsednik Vlade Korać, da ko je najviše bogat ima moć u sferi radiodifuzije; ko je najviše bogat ima mogućnost u predizbornoj kampanji da najviše propagandnih efekata postigne preko najopasnijeg medijskog sredstva. Televizija je najopasnije sredstvo medijske manipulacije.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Još od Orvela naovamo objavljen je veliki broj studija u kojima se televizija prikazala kao najopasnije sredstvo medijske manipulacije, sredstvo ispiranja mozga, sredstvo ideološkog prevaspitanja, indoktrinacije itd. S obzirom da je televizija toliko opasna, mora se na krajnje elegantan i suptilan način njom upravljati kao društvenim dobrom.

Dame i gospodo narodni poslanici, i sam sam podneo amandman na ovu tačku člana 3. s obzirom da ovaj termin - društvena harmonija nije srećno izabran. Prvo, zato što savremena društva nisu harmonična društva. Savremena, moderna društva su konfliktna društva i diferenciraju se po jednom osnovu - da li su ti konflikti artikulisani, da li se odvijaju kroz parlamentarni sistem, višepartijski sistem, političke sukobe među partijama, unutar parlamenta, u medijima, van parlamenta na civilizovan način, tamo gde postoji pravni poredak; tamo gde nema pravnog poretka jer se ruši pravni poredak npr. izbacivanjem celih poslaničkih grupa iz Skupštine, privremeno, trajno, oduzimanjem poslaničkih mandata itd, tamo je već na delu neartikulisan pravni poredak, neartikulisan društveni konflikt.
To je ono što je opasno. Ali, ne bih mogao da prihvatim ni predlog podnosioca amandmana da se izraz - društvena harmonija zameni izrazom "socijalno pravednije društvo". Socijalno pravedno društvo ili društvo socijalne pravde - to je lep politički izraz i taj izraz je pogodan za političke teorijske i praktične rasprave, sociološke, psihološke, istorijske itd; ali se taj izraz ne da ukalupiti u pravnu normu. Kada ga unesete u pravnu normu on ništa ne znači iz jednostavnog razloga što svako ko tu pravnu normu čita može da ga tumači na drugačiji način. Pravna norma mora tako da izgleda da je tumačenje svakog pojedinca koji iole ima malo pravničkog predznanja identično. Zbog toga nisam za to da se unese u pravnu normu izraz koji bi zahtevao sociološku ili politikološku teorijsku elaboraciju. Ali, da treba izbrisati izraz - društvena harmonija, više je nego celishodno, pošto taj izraz niti zna neko iz Vlade da objasni, niti mi imamo harmoničnu vladu. Vlada koja se neprekidno međusobno svađa, unutar nje se svađaju ministri, Vlada koja je u sukobu sa društvom, Vlada koja je u sukobu sa raznim društvenim faktorima, uključujući političke partije, sindikate, radnike , pravosudni sistem, parlament itd, ne može biti vlada koja se zalaže za društvenu harmoniju.
Ona je svesna konflikata, s tim što ona te konflikte podstiče i na jedan iracionalan i protivpravan način. Ali, zašto bi onda ovde govorila o društvenoj harmoniji. Gde postoji društvena harmonija? U apsolutizmu, u despotizmu, u punoj diktaturi itd. Svaki diktator teži društvenoj harmoniji. On uspostavi jedan poredak stvari i zahteva od svakoga da se prilagodi tom poretku za ljubav te harmonije, preteći oštrim sankcijama ako se poremeti harmonija.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Završavam odmah. Demokratija ne trpi harmoniju te vrste. Demokratija insistira na stalnim artikulisanim političkim konfliktima.

Da, pošto ste skratili vreme trajanja izlaganja u raspravi o amandmanima, obavezali ste me na taj način da govorim i o tuđim amandmanima, a ne samo o svojim. Prema tome, ništa niste uštedeli, samo ste malo ovu raspravu komplikovali, a možda ste joj dali malo duha, malo više interesantnosti na taj način, videćemo.
Tražim, pored toga što insistiram da se izbriše izraz društvena harmonija, jer ništa ne znači, teško ga je pravnički protumačiti, da se tačka 3) menja i glasi: "zabrane svakog oblika cenzure radiodifuznih javnih glasila". To je jednostavnija formulacija u odnosu na postojeću u kojoj stoji: "Regulisanje odnosa u oblasti radiodifuzije zasniva se na načelima zabrane svakog oblika cenzure" - u redu je - "i/ili"... Šta znači ovo - i/ili uticaja na rad radiodifuznih javnih glasila?
Ne možete vi zabraniti uticaj. Na radiodifuzna javna glasila utiču građani pre svega. Postoji kritika građana. Građani se nekada javljaju u program, nekad pišu pisma, nekada javno protestuju u drugim medijima zbog određenih sadržaja. Njihov uticaj ne možete nikako sprečiti. On je realan. On se izražava i kroz gledanost određenih emisija.
Zatim postoji uticaj vlasnika. Ne možete kod privatnog medija isključiti uticaj vlasnika. Ako vlasnik ima jednu ideološku orijentaciju, ona je legalna, ona je i legitimna. Ne možete vi njega naterati da toleriše neko drugačije usmerenje njegove televizije ili radio - stanice. Na primer, ako vlasnik želi da je njegov, ne mora biti politički nego kulturni, umetnički program orijentisan u pravcu afirmacije narodne muzike, bilo tradicionalne, izvorne, bilo novokomponovane, ne možete vi sprečiti da on na taj način utiče na svoje urednike.
Njemu se isprsi neki urednik pa kaže da hoće rok muziku. A vlasnik odgovara - tamo gde su rok koncerti mnogo je droge, tamo se droga ne može isključiti, i sprečiti, a tamo gde je narodna muzika možda se neko napije ali droge uglavnom nema, retki su slučajevi gde se pojavi. To je njegovo opredeljenje. On je finansirao taj medij i on zahteva da se medij usmerava u tom pravcu.
Drugo, ako vi na ovaj način ograničite vlasnika privatne radio ili televizijske stanice da ne može da nametne svoj idejni ili politički stav, on će urednika koji mu nije po volji, po osnovu Zakona o radu, da otpusti. Bolje je da se ovo izbaci iz zakona o radiodifuziji i kada on zapošljava urednika, kada ga dovodi na radno mesto da mu kaže - koncepcija ove radio ili televizijske stanice, koja je privatna svojina, jeste takva i takva; ako se u to uklapaš počni da radiš, a ako se ne uklapaš traži neku drugu; a ne da on mora o tome da ćuti, da glumi da mu se ne meša, pa ga onda zaprepasti kada urednik jednog dana dođe na posao i zatekne ga otkaz.
Šta je u ovom slučaju moralnije? Igrati otvorenih karata, pa reći - ja to plaćam, ja to finansiram i imam pravo da određujem uređivačku politiku, i staviti do znanja odmah u startu pod kakvim se uslovima sklapa radni odnos. Ili, iz bojazni od ovakve kategoričke odredbe zakona, ćutati o svom intimnom opredeljenju, o svom političkom stavu, o svom idejnom usmerenju, pa onome ko se ne drži takve politike, a ne mora je ni poznavati, koji je doveden u situaciju da prepozna idejno usmerenje i programsku politiku vlasnika, jednostavno uručiti otkaz, a da on jadan i ne zna zbog čega mu je uručen otkaz, da se izmišlja bilo koji razlog koji podrazumeva Zakon o radu - tehnološki višak, ovakav, onakav, a da se pravi razlog ne pominje. A da je došlo do usklađivanja te vrste stavova, ne bi došlo do razloga da se daje otkaz uopšte.
Čime se garantuje njihova nezavisnost, što stoji u ovoj tački 3? Šta znači ta nezavisnost? Nezavisnost od koga? Nezavisnost - ako je reč o privatnom glasilu - u odnosu na režim, u odnosu na vlast, posebno izvršnu vlast, nezavisnost od Vlade.
Ali, ne može biti medij nezavisan od svog vlasnika. Zamislite, može li se igde na svetu naći toliko glup vlasnik da svoje pare upotrebi da bi kupio radio ili TV stanicu i da ta radio ili TV stanica nezavisno od njegove volje emituje program. Ne mogu da pretpostavim da tako glup a bogat čovek može da postoji. Ako je sam došao do svog bogatstva, sigurno nije tako glup, a ako je od nekoga nasledio, a suviše je glup da tim upravlja, neće mu to bogatstvo dugo trajati. Dakle, takvi slučajevi u praksi ne postoje, ili su veoma retki.
Ovde se govori o nezavisnosti njihovih redakcija i novinara. Zamislite, čovek ima privatnu radio ili TV stanicu i redakcija nekog njegovog programa je potpuno nezavisna. On kaže - ima da koncipirate emisije ovako i ovako, a redakcija se sastane i kaže - nećemo tako, nego kako mi odlučimo. Pa ovo je gore od samoupravljanja! Ni u samoupravljanju nije tako moglo.
Ili, da se insistira na nezavisnosti novinara u tom pogledu. Ta nezavisnost je u privatnim medijima nemoguća, nemoguća je i u državnim medijima. Pokušajte preko ovih stranih radio i TV stanica "Dojče vele", "Glas Amerike", "Slobodna Evropa" itd. da protežirate neki politički stav koji je protivan političkom stavu njihovih vlada - videćete da je to nemoguće.

Reč je o članu 3. tačka 4) u kojoj se insistira na načelu pune afirmacije građanskih prava i sloboda, a posebno slobode izražavanja i pluralizma mišljenja. Podnosilac amandmana Atila Juhas traži da se to dopuni i da se dodaju reči: "uključujući i kolektivna prava nacionalnih manjina".
Kolektivna prava nacionalnih manjina regulisana su saveznim Zakonom o nacionalnim manjinama; to je jedan od retkih zakona koji je izglasan glasovima svih poslanika, jednoglasno, u Saveznoj skupštini. Međutim, nije mesto ovoj odredbi u tački 4) jer kad se kaže - puna afirmacija građanskih prava i sloboda, pre svega se misli na individualna građanska prava i slobode. To je demokratija.
Misli se na slobodu izražavanja i pluralizam mišljenja. Ne postoji kolektivno mišljenje u demokratskom smislu, a kada se insistira na slobodi izražavanja, onda je reč o slobodi individualnog izražavanja. Ne postoji sloboda kolektivnog izražavanja. To je zapravo koncept kolektivizma, koji je suprotan i demokratiji i slobodi. Postoje kolektivna nacionalna prava u određenom smislu, ona su veoma dobro definisana saveznim Zakonom o nacionalnim manjinama, ali ona se ne ispoljavaju na ovaj način.
Bilo bi pogrešno insistirati na tom kolektivizmu u svakom slučaju, jer možemo doći do opasnosti da se insistiranjem na kolektivnim pravima i kolektivizmu uopšte ugrožavaju individualna građanska prava i ljudske slobode, koja predstavljaju osnovnu vrednost i bez kojih nema demokratije. Demokratiju je zamisliti bez kolektivnih prava bilo kog kolektiviteta, pa i nacionalnih kolektiviteta.
I, osnovni koncepti demokratije su se razvijali bez tih kolektivnih prava. Ta kolektivna prava nacionalnih manjina ne postoje, recimo, u Francuskoj, ne postoje u mnogim drugim zemljama i ne možete tim argumentom osporavati da u toj zemlji postoji demokratija. Kakva je takva je, ona je u osnovi demokratija.
U ovom slučaju, dakle, nije umesno menjanje tačke 4) člana 3. u smislu kako to predlagač insistira.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman kojim se insistira pre svega da se termin "nezavisna produkcija", zameni terminom "samostalna produkcija", zadire u jednu načelnu oblast o kojoj nije bilo reči dok je trajala načelna rasprava. Mislim da je insistiranje sasvim umesno jer, kada neko kaže, kada čujete kolokvijalno, nezavisna produkcija, a i kada pogledate kako su to tvorci ovog zakonskog teksta ovde odredili, videćete da je reč o ljudima koji ne znaju šta znači nezavisna produkcija. Mi smo imali do sada u praksi slučaj produkcione proizvodnje, odnosno produkcije televizijskog programa, Mreže, ANEM-a, VIN-a i verovatno još nekih. Oni su insistirali na tome da je reč o nezavisnoj produkciji, što nije tačno - finansirani su iz inostranstva i sami su priznavali da dobijaju novac za svoju produkciju iz inostranstva; onaj ko od nekoga dobija novac za obavljanje svoje profesije, za svoje javno delovanje, ne može da tvrdi da je nezavisan, bez obzira od koga prima novac, apsolutno je nebitno od koga se novac prima. Taj nije nezavisan.

Međutim, taj može biti samostalan u odnosu na državne medije i tu postoji visok stepen samostalnosti. On samostalno proizvodi program, što znači da se program ne proizvodi u okviru postojeće radio ili televizijske stanice koja raspolaže frekvencijom, nego program samostalno proizvodi neko ko nema frekvenciju, ali taj svoj program plasira na tržištu, pa mu pojedine radio ili televizijske stanice kupuju emisije, ili pod nekim drugim uslovima emituju i zato je ovaj termin - "samostalna produkcija" - mnogo adekvatniji, a - nezavisna produkcija kao termin ne znači ništa, besmislen je i ne odgovara stvarnom stanju stvari u praksi.

Nezavisna produkcija kod nas nikada nije postojala, uvek je neko finansirao, kao što nikada nije postojala ni nezavisna produkcija igranih filmova, uvek je neko finansirao te igrane filmove. Nekada je to bila Vlada, su spolja finansirani, nekada javna preduzeća, privatnici, ali uvek je neko finansirao na osnovu toga što je podržavao odgovarajuću programsku orijentaciju, odnosno koncepciju; nezavisnosti tu niti ima, niti je nezavisnost u toj sferi moguća.

Dame i gospodo, ispred SRS tražim da se izvrši promena u članu 6. stavu 1, koji kaže: "Radi obezbeđivanja uslova za efikasno sprovođenje i unapređivanje radiodifuzne politike u Republici Srbiji na način primeren demokratskom društvu, osniva se Republička radiodifuzna Agencija (u daljem tekstu: Agencija) kao samostalna, odnosno nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona."
Tražim da se u stavu 1. brišu reči "kao samostalna, odnosno nezavisna organizacija", a u stavu 2, da se brišu reči: "od bilo kog državnog organa", tamo gde se govori da je agencija kao samostalni pravni subjekt i funkcionalno nezavisna od bilo kog državnog organa. Ne može agencija biti samostalna i nezavisna od bilo kog državnog organa.
Prvo, agencija je tako koncipirana ovim zakonom, kao državni organ i to organ državne uprave, ona nije zakonodavni, ni sudski organ, nego organ državne uprave. Formalno, agencija je koncipirana kao telo samostalno u odnosu na najviši organ državne uprave, ali je zapravo paralelan organ organu državne uprave. U načelnoj debati ja sam već dokazivao kako će preko ljudi koji će biti članovi Saveta Agencije, izvršna vlast veoma efikasno sprovoditi svoju volju, s obzirom da nije moguća takva nezavisna ni samostalna organizacija; ona se kosi sa osnovnim principima pravnog poretka, strano je telo u tom pravnom poretku ukoliko je zaista nezavisna i samostalna i nema realne, materijalne nezavisnosti i samostalnosti onda je besmisleno da se tako formuliše.
Ako bi ta Agencija bila vezana za parlament, parlament bira njene članove, onda bi parlament morao da ima ovlašćenje da je poziva na odgovornost. Ovim zakonom nije predviđeno da neka poslanička grupa može podneti zahtev da se ispita odgovornost Saveta Agencije zbog nekog njegovog poteza; zbog nekog njegovog kršenja zakonskih normi, Ustava, osnovnih demokratskih principa. Nije predviđeno da parlament može da preispituje rad ove agencije.
Ovde je predviđeno da je Agencija trajno telo i samo pod određenim uslovima biće posle reči o tim uslovima, mogu se razrešiti članovi te Agencije - ukoliko ne učestvuju u radu, ukoliko se pojave neke okolnosti koje nisu bile prisutne u vreme kada su birani za članove Saveta Agencije, ukoliko postoje neke okolnosti o kojima se nije vodilo računa ili su ih sami kandidati za članove Saveta Agencije, prikrivali u vreme kada su birani.
Međutim, suštinski razlog da Parlament raspravlja o programu rada saveta agencije, o koncipiranju njegove politike, ovde nisu predviđeni, a to je ono što je najvažnije. Ako Savet Agencije kaže - SRS ni ubuduće ne može da se pojavljuje ni u jednom programu državnih medija u Beogradu, ne postoji mogućnost da o tome raspravlja Parlament. Nije predviiđena ta mogućnost.
Nije predviđeno da savet agencije zbog takvog stava odgovara Parlamentu i mogu da kažu - znamo kakve ste ljude predvideli za taj savet agencije, da po njihovom mišljenju srpski radikali ne treba ni da postoje, ni da žive i oni jednostavno sprovode ... tačno, znam da biste vi to želeli, znam da vi to tako koncipirate. Ne morate tako otvoreno da mi potvrđujete, ali mi je drago da mi to tako otvoreno potvrđujete. Vi ste to tako koncpirali. Vi ste koncipirali ovaj savet agencije da preko njega, umesto parlamenta ili Vlade, Vilijam Montgomeri upravlja radiodifuznom mrežom u Srbiji kao što su to Amerikanci uspešno radili u Rumuniji, Bugarskoj, kao što to rade u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj itd. Onaj koji im se ne uklapa u koncept jednostavno ne postoji.
Moguća je kritika preko javnih medija, ali ne iz usta onoga ko je nosilac političke alternative i ko ne pristaje na koncept globalizma i mondijalizma. Moguća je kritika bilo koga: radnika u preduzeću; u javnoj ustanovi; neke opozicione partije koja to samo glumi itd, ali neko ko je nosilac drugačijeg koncepta, ko ne prihvata američki sistem vrednosti, ko nije pristalica globalizma, ko nije pristalica mondijalizma, jednostavno nema mogućnosti da učestvuje u javnom životu i Savet ove agencije upravo ima takvu funkciju. Preko Saveta ove agencije sprovode svoju volju spoljni faktori, strane sile, a vaša Vlada u svakom trenutku može da kaže da se ne meša u rad Saveta te Agencije i da nema nikakve veze sa nipodaštavanjem ili onemogućavanjem političke konkurencije da se pojavljuje u medijima.

Postoji sudska zaštita pojedinačnih prava učesnika na konkursu za dodelu frekvencija. Međutim, ne postoji mogućnost kolektivnog pozivanja na odgovornost celog Aaveta Agencije, da Parlament kaže - Agencija u celini ne obavlja posao kao treba, ne valja joj strategija. Ko će preispitivati strategiju Agencije? To je problem! Ne postoji taj član Zakona, a reč je o članu 6, vi ste ovde govorili da Savet Agencije utvrđuje strategiju razvoja radiodifuzije. Sada ste ovde to rekli.
Drugo, spočitavali ste mi prošli Zakon o informisanju. Taj zakon je bio dobar, a vi ste ga osporavali samo iz dva razloga, što zabranjuje reemitovanje stranih špijunskih propagandnih političkih programa na srpskom jeziku, kao što su programi Glas Amerike, BBS, Dojče vele, Slobodna Evropa itd. Taj zakon je zabranjivao klevetu! Kakvu klevetu? Nekoliko puta sam potezao za zakonskom zaštitom koja je proisticala iz njegovih normi. U predizbornoj kampanji, dan pred izbore, u vreme izbornog ćutanja, Ćuruvija mi objavi u "Dnevnom telegrafu" objavi na pola strane da sam zaklao ženu Slobodana Jovića; zatim, list "Danas" objavi da sam pretio ako se Crna Gora otcepi, da će Crnogorci nositi žute značke; ili, možda ovo što ste vi objavljivali da sam ukrao 50 miliona maraka itd.
Možda su kazne po tom zakonu nominalno bile previsoke, možda bi se to moglo kritikovati, a vi, koji ste uveli retroaktivne poreske zakone i koji ste oporezovali ono što nikada ranije nije bilo oporezivano retroaktivno, nemate moralno pravo ni o tim iznosima da govorite. Mogu li ja sada, ova tri minuta, kao šef poslaničke grupe?

Dobro.

Dame i gospodo narodni poslanici, mene ne čudi što Vlada nije prihvatila ovaj amandman, ali me čudi što Zakonodavni odbor nije bar konstatovao da je amandman pravno moguć.
Amandman se odnosi na tačku 3) stava 2. člana 64. Tamo gde se govori o rokovima za podnošenje ponuda u otvorenom postupku, pre svega naglašavanjem da taj rok može biti kraći od propisanog, ali ne kraći od 22 dana ako je naručilac obavio, odnosno ispunio tri preduslova pa je treći preduslov ako je naručilac u prethodnom raspisu, tako stoji u tekstu zakonskog projekta, objavio najmanje onoliko informacija koliko ih je imao na raspolaganju u momentu slanja tog raspisa.
Kaže se - najmanje objavio onoliko informacija sa koliko je raspolagao, koliko je imao informacija, a podrazumeva se da može objaviti i više informacija nego što raspolaže. Ovde treba stručnjak za srpski jezik, lingvista, lektor; zakon mora biti jasan, mora biti precizan; zakonska norma mora biti pismena - kroz zakonsku normu sagledava se pismenost njenih tvoraca, njenih kreatora i tražim da formulacija bude sledeća: "u prethodnom raspisu objavio sve informacije koje je imao na raspolaganju u momentu slanja tog raspisa."
Da vidite koliko je drastična razlika, još ću vam jednom ponoviti. Ministar Đelić, kao pismen čovek navodno, kaže: "u prethodnom raspisu objavio najmanje onoliko informacija koliko ih je imao na raspolaganju u momentu slanja tog raspisa". Ja kažem: "U prethodnom raspisu objavio sve informacije koje je imao na raspolaganju u momentu slanja tog raspisa." Šta je ovde pismeno? Nemojte vi da odgovarate, od vas ne očekujem odgovor. Ovo je retorsko pitanje, a na retorsko pitanje se ne očekuje odgovor. Odgovor će dati srpska javnost. Glasanjem se ne može presuđivati u stvarima pismenosti.
Dakle, ne može 50 nepismenih nadglasati jednog pismenog. To ne može i u stvarima jezika je to nedozvoljeno, jer da se naš jezik razvijao na osnovu izglasavanja i da je većina nepismenih, a dugo smo imali većinu nepismenih, moguće je i danas, odlučivala o jezičkim pitanjima i nadglasavala ono malo pismenih, možda bismo mi Srbi ostali bez jezika. Pošto na svu sreću naš narod i kada je bio nepismen nije bio glup, nije poveravao većini da odlučuje o stvarima jezika, nego najumnijim i najpismenijim iz svojih redova, naš jezik se veoma uspešno razvijao i spada u red najrazvijenijih svetskih jezika.