Dame i gospodo, član 112, koji osporavam i gde tražim da se menja stav 1. i da se posle tačke doda rečenica koju sam formulisao, odnosi se na zabranu ograničavanja učestvovanja subjektima, i domaćim i stranim.
Tražim da se posle - pravo na učestvovanje na konkursu za nacrte ne može biti ograničeno teritorijalnom pripadnošću ili svojstvom fizičko ili pravno lice) učesnika na konkursu - doda rečenica - osim ako fizičko ili pravno lice, zavisna rečenica ima sedište u državi sa kojom SRJ nema zaključen sporazum o jednakom tretmanu domaćih i stranih ponuđača.
Juče sam objašnjavao zašto je ovo potrebno; iz istog razloga iz koga su našoj državi i mnogim drugim državama na svetu potrebne carine. To što će se sutra pojaviti neko ko mnogo bolje podiže mostove ili asfaltira puteve, brže na primer, ili sa više mehanizacije, a kvalitet radova da ostane isti, ili će nešto biti jeftinije, ne znači da njemu treba poveriti posao, a ostaviti bez posla domaće firme.
Juče sam objašnjavao i jutros sam to pomenuo, politika javnih nabavki je deo ukupne ekonomske politike, veoma važan deo. Država je najveći potrošač na tržištu, najveći kupac, država ima najviše para. Cela ekonomija zavisi od toga od koga će država kupovati robu i kome će država plaćati usluge. Nema nijedne države na civilizovanom svetu koja ne daje prednost domaćim proizvođačima i domaćim ponuđačima usluga, nijedne države nema.
Mi bismo bili prva država koja je potpuno izjednačila domaće i strane subjekte. Mi nismo dovoljno spremni i sposobni. Koja država može da izjednači domaće i strane subjekte? Ona država koja je unapred sigurna da su njeni subjekti sposobniji, jači i da mogu odoleti svakoj konkurenciji.
Postoji samo jedna država koja se tom idealu prilično približila, a to je Japan. Zamislite sada, Amerika potpuno otvori svoje tržište, i to japanskim firmama. Skoro sve američke firme bi ostale bez posla, Japanci su mnogo jeftiniji, tehnologija im je naprednija, imaju savesnije i disciplinovanije radnike, stručnjake, inžinjere itd. Ona se zatvara, Amerika se zatvara, zatvara se Evropa u tom pogledu. Mora u određenoj meri da se zatvori i naša zemlja.
Ne kažem aposlutno, postoji opasnost od apsolutnog zatvaranja i tada se javlja koncept autistične privrede, koji koči privredni razvoj i uništava ga u krajnjem ishodu. Neka zaštitna barijera mora da postoji. Jedna od tih zaštitnih barijera je ova za koju se zalažem, da te države čije bi se firme pojavile kao ponuđač, budu države u kojima će naše firme imati isti status, da se to postigne bilateralnim međunarodnim ugovorima.
Imam ideju da se to i na drugačiji način reguliše, da se odredi procenat u iznosu srednje vrednosti carinske stope, a da li je to 10 ili 20% da se vidi, da onaj ko se iz inostranstva pojavljuje kao ponuđač mora pre svega, odnosno izvođač radova, potencijalni izvođač radova, mora da plati u iznosu te srednje carinske stope vrednost na osnovu ukupne vrednosti posla.
Na primer, ako se radi autoput od Niša do bugarske granice ili od Leskovca do Makedonije, da mogu na javnom konkursu da učestvuju i domaće i strane firme, pod uslovom da se ne ide na prodaju licence; ako se ide na prodaju licence odmah su drugačiji uslovi i to se drugim zakonom reguliše.
Dakle, ako je čist posao, samo primera radi ovo navodim, jer je verovatno mnogo pogodnije kada se ide na licencu, ako se čist posao radi, ako se država pojavljuje kao investitor, kao onaj ko plaća taj posao ili od Beograda, odnosno od Novog Sada do mađarske granice da se radi druga traka ili da se radi autoput od Beograda do Podgorice, da se kaže da mogu da učestvuju i domaće i strane firme.
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi.)
Da se uslovi, da strane firme ako dobiju na konkursu moraju da odbiju 10 ili 20% ...

Sledećih pet minuta. Znači 10 ili 20% od ukupne vrednosti posla da im se odbije na konto svojevrsne carine. Kada uvozite poslove, to vam je isto kao kada uvozite robu, čak možda i sa gorim posledicama po nacionalnu ekonomiju. Vi tu uvozite radnu snagu, uvozite strane inženjere, tehniku itd. Time sprečavate razvoj domaćih privrednih subjekata. Na neki način se to mora zaštititi. Koja je optimalna carinska stopa, to može da se vidi, ali ograničenje mora da postoji.
Doći ćemo u situaciju, strane zemlje su u stanju da pomognu svojim firmama da se na konkursu pojave sa damping cenama, da prve godine, odnosno prve dve ili tri godine, idu sa damping cenama i da dobiju sve poslove i potpuno unište domaće firme. Posle treće godine damping cene više nisu ni potrebne, jer domaća konkurencija ne postoji.
Mora se zaštiti domaća proizvodnja, moraju se zaštiti domaći privredni subjekti. Naravno, vama je sve to smešno, vama je sve to dosadno, čudim se što uopšte sedite, mogao sam i pred praznom salom da govorim, obraćam se naciji, ljudima koji razumeju ovaj problem a ne vama.

Tačno je, gospođo Čomić, da nemam karticu, jer dok sam bio za govornicom neko mi je ukrao karticu iz klupe.

Nisam izgubio svoju karticu, nego mi je ukradena dok sam bio za govornicom.

Logično je bilo da pozovete poslanike vladajuće većine da mi vrate karticu. Evo, neću gledati i neću utvrđivati ko je taj.

Ako je kršenje Poslovnika, neću da govorim. Ako je legalno da mi se ukrade kartica dok sam za govornicom, onda neću da govorim.

Koji se član krši?

Ja sam registrovan, došao sam u salu, karticu sam ubacio i malopre dok sam bio za govornicom neko je ukrao karticu.

Tamo, kao što vidite, vreme još nije počelo da teče. Je lÄ ste mi našli karticu? Lepo od vas.
Dame i gospodo narodni poslanici, malo pre je Čedomir Jovanović, polemišući sa mojim osporavanjem člana 112, pominjao član 119, ne znajući da i na taj član imam amandman.
(Čedomir Jovanović: Ima Veroljub Arsić.)
Ne, ja imam amandman. Veroljuba Arsića ste protivposlovnički izbacili sa Skupštine.
(Čedomir Jovanović: Ko je podneo amandman?)
Ja sam podneo.
(Čedomir Jovanović: Nije tačno.)
Čekajte, šta ovo sada znači? Da li je ovo moj amandman, gospođo Čomić?

Ima li Čedomir Jovanović pravo da osporava moje autorstvo amandmana iz klupe?

U članu 119. ne reguliše se ono pitanje o kojem sam malopre govorio po članu 112. Ovde se pravi izuzetak, pa se kaže da Vlada može i to, po pribavljenom mišljenju saveznog ministarstva; može ali ne mora, i to ako pribavi mišljenje saveznog ministarstva nadležnog za ekonomske odnose sa inostranstvom, privremeno da obustavi dodelu ugovora o javnoj nabavci usluga ponuđačima koji imaju sedište u državi sa kojom SR Jugoslavija nema zaključen ugovor o jednakom tretmanu domaćih i inostranih ponuđača; ponuđačima koji su povezana lica sa ponuđačima iz tačke 1) i ponuđačima koji su podneli ponudu čiji je predmet usluga iz države sa kojom Jugoslavija nema zaključen odgovarajući ugovor.
Tražim da umesto "može" stoji "mora". Dakle, da ne može sa takvim ponuđačima da sklapa poslove ako naša preduzeća nemaju isti tretman u njihovim državama i da se briše reč "privremeno". Ovde uopšte ne treba da se pribavlja mišljenje Saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Zašto? Postoji jedan princip. Ovakave poslove možemo sklapati sa privrednim subjektima samo iz onih država u kojima naši privredni subjekti imaju ravnopravan tretman.
Ako naše firme pod istim uslovima mogu učestvovati na konkursima koje raspiše Mađarska vlada, mogu i mađarske firme u Srbiji. Ništa logičnije od toga nema i prema tome, Čedomir Jovanović malopre nije bio u pravu kada je osporavao moje obrazloženje amandmana, jer ovde se to pitanje ne reguliše. Samo se ostavlja mogućnost u nekom izuzetnom slučaju da se interveniše i takav posao privremeno obustavi. Privremeno obustavljanje nije nikakva garancija, a izuzetak može samo da potvrdi pravilo, a ne da ospori.

Ovde nema nikakve diskriminacije, ne bar u onom smislu koja ne bi bila Ustavom i pravnim poretkom dozvoljena. Znate, diskriminacija je uobičajena pojava u svetu. Kada tražite vizu za Nemačku, na licu mesta ćete se informisati da postoje zemlje čiji građani veoma lako dolaze do nemačke vize, poput Slovenije, Hrvatske, Mađarske. Postoje zemlje čijim je građanima prilično teško da dobiju nemačku vizu, poput Jugoslavije, Bugarske, Rumunije, a postoje zemlje čijim je građanima gotovo nemoguće da dobiju nemačku vizu, kao npr. Pakistan ili Bangladeš.
Svaka zemlja štiti prevashodno sopstvene interese i kod kretanja građana, kod zaštite prava interesa privrednih subjekata itd. Ovim zakonom bi eventualno mogao da se predvidi izuzetak, da se i u slučaju kada naši privredni subjekti nisu ravnopravni u stranim državama omogući nekoj firmi strane države da bude dobavljač, ako je nemoguće da se nađe domaći dobavljač. A ne izuzetak od pravila, da su svi ravnopravni bez obzira iz koje su države. Nas interesuje samo jedna vrsta saradnje sa drugim zemljama sveta: samo ravnopravna saradnja. Ovu državu i ovaj narod ne interesuje ni jedan drugi oblik saradnje.
Možda vašu vlast interesuje, jer viste spremni više da slušate neke strane države nego da zastupate interese svog naroda; to se može sagledati na mnogim primerima iz prakse, a pogotovo onim vrhunskim, kada je Goran Svilanović prihvatio da se Hrvatima isporuči 12.000 hektara srpske zemlje sa leve obale Dunava; digla se dreka u javnosti, pa se naglo zaćuti po tom pitanju. Tu pokazujete kako štitite srpske nacionalne interese.
Međutim, u ovom slučaju neprikosnoven je domaći građanin. Nikada stranac ne može u svemu biti ravnopravan sa domaćim građaninom, ni u jednoj zemlji na svetu, pa ne može tako ni kod nas. Poštuju se prava stranaca, ali ona koja se zasnivaju na međunarodnom javnom pravu i odgovarajućim dokumentima UN, OEBS-a itd. Stranac ne može nikada biti potpuno ravnopravan, jer se onda ne bi zvao strancem.
Tako ni strana firma ne može biti potpuno ravnopravna sa domaćom firmom, a vi ste je ovim zakonskim projektom učinili potpuno ravnopravnom, ostavljajući mogućnost u izuzetnom slučaju da se privremeno zaustavi izvršenje posla, dok se valjda neki problem ne reši. Jesu ravnopravni, jer ste i domaćim subjektima dali razna ograničenja. Ovde uopšte niste zaštitili domaće privredne subjekte, a jedna umna vlada bi pre svega o tome vodila računa; više puta sam vam ponovio da je politika javnih nabavki veoma važan sastavni deo ukupne ekonomske politike; to treba razumeti, to treba naučiti, ima udžbenika koji su na tu temu napisani.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je izrazito politički. Njime se reguliše jedno od najvažnijih pitanja ekonomske politike. Onaj ko izađe za govornicu i kaže da ovaj zakon nema veze sa politikom, nema pojma ni o zakonima ni o politici.
Drugo, naša zemlja ima tržište. To tržište se meri brojem stanovnika i kupovnom moći stanovništva. Tržište po sebi je vrednost. Ta vrednost može da se realizuje, može da se na odgovarajući način proda. Kako se prodaje tržište kao vrednost? Prodaje se tako što će neko ko je zainteresovan da se pojavi na našem tržištu prethodno morati da ispuni određene uslove.
Postavlja se pitanje: šta je bolje; da li pustiti "Simensu" da odmah preuzme naše tržište i da ga preplavi svojom robom ili ne pustiti nikoga da preplavi svojom robom naše tržište, dok se ne reši pitanje privatizacije i nalaženja stranog partnera za elektronsku industriju. Bolje je da niko ne može da preuzme naše tržište iz te sfere proizvodnje, dok se ne reši pitanje elektronske industrije. Ako se preplavi naše tržište stranom tehničkom robom, onda više niko neće biti zainteresovan za elektronsku industriju, osim da kupi golo zemljište ili zgradu.
Takav primer imamo i po pitanju banaka. Šta je bio naš interes? Da se ozdrave banke, da im se sav dubiozni plasman odstrani, da se kao takve u celini prodaju ili da se banke unište, pa da se sada prodaje i da se krčmi njihov poslovni prostor. To su suštinske razlike naših ekonomskih koncepata. Mi, srpski radikali, imamo koncept zaštite domaće proizvodnje. Vi takav koncept nemate.
Dalje, stotine hiljada kvadratnih kilometara srpske teritorije, Srpsku Krajinu, Republiku Srpsku, Kosovo i Metohiju, okupirali su isti oni koji su finansirali vaš dolazak na vlast. Što se tiče predaje 12.000 hektara srpske zemlje na levoj obali Dunava Hrvatima, o tome su....

Vraćam se odmah, imam 10 minuta, dozvolite, ovo je tema, ovo se odnosi i na član 120.

O tome je pisala vaša DOS-ovska štampa. Reagovale su skupštine opština Apatin, gde vi imate vlast, Sombor, gde vi imate vlast, Bač, a mislim da i tamo imate vlast, koliko se saćam. Oni su reagovali i digli dreku u javnosti i posle toga je Svilanović zaćutao. Pozivam se samo na one informacije do kojih sam došao iz vaših glasila i javnih izjava nosilaca DOS-ovske vlasti u Apatinu, Baču, Somboru i nekim drugim opštinama. Što se tiče člana, DOS-manlije - tako je Šandore, Šandor me ispravlja, DOS-manlijska je, u pravu si, u pravu si, ti najbolje znaš kakva je vlast kojoj pripadaš.