Jeste po pitanju pismenosti, jer suštinski ne kritikujem normu, tražim samo primenu iz razloga pismenosti i obrazloženje sam ovde dao. Srpski jezik je vrlo precizan i to je moje obrazloženje amandmana koji sam pismeno podneo. Srpski jezik je vrlo precizan i ne može se objaviti više informacija nego što ih naručilac ima. Onoliko informacija koliko ih naručilac ima nije ni najmanje, ni najviše, nego tačno toliko koliko ih ima.
Međutim, postoji drugi problem vaše Vlade. Vaša Vlada je navikla da objavljuje mnogo više informacija nego što stvarno ima. Ona prvo izmišlja informacije, pa ih objavljuje, ali to ne bi trebalo da stoji u ovom zakonskom tekstu. To u Birou za komunikacije kod Bebe Popovića, kako se već zove, nije bitno. U ovom zakonu norma mora biti precizna. Smejaće vam se ljudi da obavezujete naručioca posla da objavi najmanje onoliko informacija koliko je imao, umesto da ste ga obavezali da objavi sve informacije kojima raspolaže.
U čemu je problem da prihvatite ovaj amandman? Ovo je samo stvar stila, stvar jezika, stvar pismenosti. Ništa ne menja u suštini.

Mogu da koristim, a nadam se da ministar neće odgovarati, pa neću imati potrebu da polemišem. Možda neću iskoristiti do kraja.
Šta je bitno kod pravnog normiranja? Bitno je da u pravnom normiranju učestvuju najveći jezički stručnjaci. Znam da ranije nije bila takva praksa; nekada je bila u Kraljevini Srbiji, skoro redovno kod kreiranja pravnih normi su angažovani jezički stručnjaci. U priličnoj meri je to rađeno i u Kraljevini Jugoslaviji. Komunisti do toga nisu držali - komunisti su u pravnom normiranju upotrebljavali najnakaradnije konstrukcije, potpuno strane našem jeziku, često veoma nerazumljive i konstrukcije koje često ništa nisu značile.
Međutim, u proteklih nekoliko godina pojavljuje se drugi slučaj: on je prvo bio zabeležen u Republici Srpskoj, kada su sa Zapada počeli da im pišu zakone, a državne organe Republike srpske pretvorili u puke instrumente provođenja politike zapadnih sila. Onda ste kroz zakonski tekst mogli da zaključite sa kog jezika je on preveden, da li sa engleskog, sa francuskog, nemačkog, italijanskog itd, jer su nestručni ljudi prevodili, a ovi jadnici koji su glumili da obavljaju vlast nisu smeli ni da primete da jezik u tekstu nije usavršen.
Ovde nije reč ni o tekstu koji je preveden sa stranog jezika, ovde je reč o pukom neznanju onoga koji je pisao pravnu normu. On je bio načisto šta želi da normira, bio je načisto šta želi da propiiše kao pravnu obavezu, ali jadan ne snalazi se u pitanjima jezika. Nije dovoljno diplomirati na Pravnom fakultetu ako čovek nema elementarnu pismenost. Naravno, ne mogu vas obavezati da svi pravnici iz Vlade moraju biti pismeni. Dok sam bio potpredsednik Vlade, za te kratke dve ipo godine, bar ni jedan zakon iz sfere ekonomije i finansija, koji je prošao kroz moje ruke, nije u nepismenoj varijanti došao pred Narodnu skupštinu.
Šta je bilo Đeliću? Slobodno kaži, nemoj da se ustručavaš.
(Božidar Đelić: Obveznice bez pokrivanja.)
Nije tačno. Sve obveznice su imale pokriće, nego što ste vi pokriće proćerdali. Sve firme koje su za obveznice trebalo da prodaju robe dugovale su mnogo novca državi i mi smo proračunali da te firme duguju državi tri puta više novca nego što država duguje na ime dečijih dodataka i mnoge su počele da prodaju robu za obveznice, jer smo njih onda oslobodili 50% obaveza prema državi, pa je za njih bilo korisno. Tu haosa nikakvog nije bilo dok vi niste došli na vlast. Naravno, kada ste vi došli na vlast, cena je odjednom šest puta skuplja i sada je cena struje šest puta skuplja nego 2000. godine. Sada najavljujete poskupljenje benzina i nafte, sada će cena benzina i nafte biti 1,60 DM i 1,70 DM.

Razgovor na ovu temu je započeo ministar Đelić, tu ste valjda bili svedok.
Dakle, vraćam se sa predlogom da Vlada Srbije angažuje nekoliko vrsnih jezičkih stručnjaka. Imamo jedan vrlo dobar Filološki fakultet koji školuje solidne kadrove. Vama jezički stručnjak treba, pošto se niste potrudili da nađete pismene ljude kada ste formirali Vladu i sada bar nađite pismene ljude koji će uspeti da prikriju vašu nepismenost kroz pravne akte, kroz predloge zakona sa kojima nastupate pred Narodnom skupštinom.

U članu 67, dame i gospodo narodni poslanici, govori se o skraćenom roku za podnošenje ponuda u restriktivnom postupku. Taj restriktivni postupak je razrađen prethodnim članovima zakonskog projekta, a moja intervencija se odnosi samo na stav 1. tačku 3) koja glasi, a to je jedna od obaveza naručioca: "U prethodnom raspisu objavio najmanje onoliko informacija koliko ih je imao na raspolaganju u momentu slanja tog raspisa".
Dakle, primedba je slična malopređašnjoj, a tražim da stoji: "U prethodnom raspisu objavio sve informacije koje je imao na raspolaganju u momentu slanja tog raspisa". Još jednom vas pozivam da razmislite. Kako to besmisleno zvuči da neko objavi najmanje onoliko sa koliko raspolaže, koliko ima informacija. Najmanje toliko mora da ih objavi. Zar vam to nije besmisleno? Umesto da stoji, mora da objavi sve informacije kojima raspolaže. Tamo gde se kaže, najmanje onoliko informacija sa koliko raspolaže, podrazumeva se da može i više od toga.
Imate političku praksu objavljivanja više informacija nego što sa njima raspolažete, ali to, kada plasirate preko "Pink televizije", "BK televizije", ovog nedeljnog "Telegrafa" i drugih sličnih policijskih glasila. To ne može da stoji u pravnoj normi, jer vi kada plasirate u javnost više informacija nego što sa njima objektivno raspolažete, glumite da ne plasirate više od toga, nego da su i to pouzdane informacije što plasirate. U ovom slučaju, vi otkrivate, zapravo, kompletnu politiku Vlade po pitanju informacija. Smatrate kao Vlada, da neko može objaviti i više informacija nego što ima na raspolaganju - ne može.
Dakle, šta je suština ove norme - da se objavi sve ono čime se raspolaže i to je dovoljno, a ne da se objavi najmanje sve ono sa čim se raspolaže.

Reč je o amandmanu koji se odnosi na član 78, a koji tretira zapisnik o otvaranju ponuda. U tom članu su izložena osnovna pravila otvaranja ponuda. Onda se poslednjim stavom kaže: "Ministar finansija i ekonomije bliže uređuje postupak otvaranja ponuda u otvorenom postupku, restriktivnom postupku i u postupku sa pogađanjem i propisuje obrazac za vođenje zapisnika o otvaranju ponuda."
To radi ministar, a postoji posebna uprava i ova uprava nije konstituisana kao neko odeljenje Ministarstva finansija. Valjda bi trebalo šef te uprave, kako će se on zvati, direktor, načelnik, ovako, onako, uopšte nije bitno, može i podministar, a pošto nije reč o ministarstvu u pravom smislu reči, ali ta uprava bi morala da bude otprilike približna rangu ministarstva. O svim važnijim stvarima odlučuje i propisuje ministar. Ako ovo ne može biti nadležnost šefa te uprave, onda treba da bude nadležnost Vlade - da Vlada to propiše na predlog možda ministra finansija, može ovoga, može onoga; ali da to propisuje ministar i na taj način obezvredi sam pojam uprave, sa pravnog aspekta je nedopustivo.
Zašto onda taj organ zovete upravom?! Zašto taj organ ne zovete odeljenjem Ministarstva finansija za javne nabavke, zašto ga ne zovete sekcijom za javne nabavke Ministarstva finansija?! Dajte neki blaži termin, jer kada kažete uprava, onda se podrazumeva da je to u pravom smislu reči organ uprave. Pošto je naša uprava sa aspekta rukovođenja, sa izuzetkom Vlade, zasnovana na principu inokosnih rukovodilaca, onda bi ovde šef te uprave morao imati određene nadležnosti ili uprava ima kolektivno rukovodstvo, kolektivno telo, pa to kolektivno telo ima određene nadležnosti. Ovde ste vi upravu za javne nabavke sveli na puku službu, administrativnu službu, službu za četke, krpe, za ovo, za ono.
Ona nema nikakve klasične upravne nadležnosti. Ako treba takav organ, nemam ništa protiv, samo je onda to previše nadležnosti Ministarstvu finansija. Onda treba osnovne stvari da budu u nadležnosti Vlade u celini, da Vlada odlučuje, a što se tiče stručnih službi, može taj posao da obavlja postojeća stručna služba Ministarstva finansija ili malo doterana, povećana, osposobljenija i sl. Nemojte neki organ da zovete upravom, a ne dajete mu nijednu upravnu nadležnost. Zašto ga onda zovete upravom? To je suština ove moje intervencije.
Napomenuo bih još jednu stvar o kojoj je još juče bilo reči. Znate, politika javnih nabavki je sastavni deo ekonomske politike, jedan od najznačajnijih delova ekonomske politike. To je instrument ekonomske politike. Vlada, vodeći promišljenu politiku javnih nabavki, podstiče određene privredne grane, podstiče privredne subjekte u određenim oblastima, gde je potreban izvestan podsticaj u razvoju zbog ekonomske zaostalosti itd. To je veoma važan element ekonomske politike svuda u razvijenom svetu. Moralo bi tako da bude i kod nas.
Da bi to zaista bio važan instrument ekonomske politike, da bi bio i okosnica ekonomske politike u izvesnom smislu reči, mora to biti precizno zakonom utemeljeno. Ovo nije precizno utemeljenje, ovo je jedan galimatijas, što govori da je tvorac zakonskog projekta znao šta želi. To je ministar Đelić na prilično korektan način objasnio u uvodnom izlaganju. Želi da postigne uštede, želi kontrolu, želi da suzbije korupciju, želi da suzbije mito itd. To je stvar želja. Želje su opravdane, ali te želje sada na jedan imanentan, pravni način treba sprovesti.
Ili, imate koncept da je to nadležnost Ministarstva finansija ili imate koncept da je to nadležnost posebne uprave ili koncept da je to nadležnost Vlade u celini. Juče sam se celi dan zalagao da to bude nadležnost Vlade u celini, pošto se tiče svih ministarstava i pošto to ne bi ministra finansija stavljalo iznad svih ostalih ministara po pitanju nabavki. Zbog toga ima najviše logike da to bude nadlženost Vlade u celini. Regularno je, sa aspekta Ustavnog sistema, da to bude nadležnost ministra finansija, ali politički nije oportuno, jer se suviše povećavaju nadlženosti ministra finansija.
Ako je reč o posebnoj upravi, što je delimično vaš koncept, jer ste vi pravili mešavinu između koncepta u kome će to biti nadležnost ministra finansija i koncepta da to bude nadležnost posebne uprave, onda morate koncept te posebne uprave dosledno sprovesti ovim zakonskim rešenjem, niste ga dosledno sproveli. Imate vremena do početka glasanja da konsultujete pravne stručnjake da li je taj princip dosledno sproveden u zakonskom projektu.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 83. se odnosi na obrazloženo obaveštenje o dodeli ugovora o javnoj nabavci. Tražio sam u članu 83. da se briše stav 5. To je poslednji stav u kome se kaže: "Naručilac može da odbije da pruži obarazloženo obaveštenje u celini ili delimično, ako  bi davanje takvih podataka bilo u suprotnosti sa propisima ili na neki drugi način u suprotnosti sa javnim interesom ili ako bi narušilo poslovnu tajnu izabranog ponuđača, kao i ako bi obrazloženo obaveštenje sadržalo podatke koji su drugim propisima određeni kao poverljivi ili bi saopšteni podaci mogli u skladu sa zakonom uticati na lojalnu konkurenciju među ponuđačima ili drugim stranama u postupku".
Usvajanje ovog stava bi pružilo neograničene mogućnosti malverzacijama i ukinulo pravo ostalim ponuđačima koji nisu izabrani u konkretnom slučaju da saznaju ko je dobio posao. Ako postoji nešto što se može nazvati tajnom, kao što ta tajna obavezuje izabranog izvođača, po istom osnovu može da obavezuje sve druge koji su konkurisali ali nisu dobili posao. Postoje dva načina obavezivanja: prvi je pravni način - zaprećena je krivična sankcija, vi ste obavešteni, izabran je taj i taj pod tim i tim uslovima i tu tajnu morate da čuvate. Vaše je pravo da saznate zašto je on bio izabran, a vi i dalje tu tajnu morate da čuvate, osim ukoliko želite da otvarate sudski postupak ako smatrate da su neka vaša prava zakinuta. Postoji žalbeni i sudski postupak kao moguć postupak.
Međutim, postoji i drugi element obezbeđenja - onaj ko se nekorektno ponaša u jednom konkursu u kome nije izabran kao izvođač, taj ne može računati da će ikada više moći dobiti posao. Na toj bazi se zasniva poverenje, u civilizovanom razvijenom svetu, između velikog broja različitih izvođača koji s vremena na vreme dobijaju posao od Vlade i same Vlade. Svako od njih, i ako dugo vremena ne dobije neki posao, zna da mora da bude korektan, jednom će neki posao u tom slučaju sigurno dobiti kad ponudi najkorektnije uslove.
Ali, da vi sprečite učesnike u konkursu sa ovim obrazloženjem da budu informisani o uslovima pod kojima je neko dobio posao a ostali nisu, vi ga onda sprečavate da štiti svoja prava pred zakonom. Kako će on podneti žalbu kad nema osnovne elemente na kojima će zasnovati žalbu? Ako izgubi u žalbenom postupku, na kojim će on elementima bazirati svoju tužbu nadležnom sudu?
On, kad vas tuži sudu, ako sud deluje u skladu sa Ustavom i zakonom, samo će vas obavezati da donesete sve podatke, pa će proglasiti taj deo suđenja tajnim, zatvorenim za javnost, a ti podaci će biti poznati i onome ko vas je tužio. Ako vi nemate razloga da nešto drugo krijete, ako krijete podatke samo iz ovih razloga koje ste ovde naveli, vama je jednostavnije da i ostale učesnike u postupku upoznate, da im kažete kakve su posledice otkrivanja te tajne i na taj način sebe zaštite i njih obavežete.
Sada, da malo analiziramo o čemu je tu reč. Prvo, kaže se da naručilac može da odbije da pruži obrazloženo obaveštenje, u celini ili delimično, ako bi davanje takvih podataka bilo u suprotnosti sa propisima. Kojim propisima? Da li su to propisi koji se tiču odbrane i bezbednosti zemlje?
(Glas iz sale: Saobraćajni.)
Dobro, možda ti i ne znaš za neke druge. Mogu biti i ti propisi.
Koji su to propisi? On već konkuriše. Da li je to nabavka oružje za vojsku ili policiju? On je već ušao u određene tajne čim učestvuje u konkursu za nabavku. Imamo u praksi čitav niz slučajeva, često vezanih sa kriminalnim radnjama, da su privatne firme nabavljale oružje za vojsku i policiju, oružje, sredstva za prisluškivanje.
(Predsednik: Koristite i sledećih pet minuta?)
Mogu i sledećih pet minuta, pa ću završiti.
To su radile razne privatne firme. Nekad je bilo korupcije, nekad je bilo kriminala. Delimično smo te stvari i otkrivali u vreme rada Anketnog odbora Savezne skupštine. Oni su u prilici, jer se bave određenom vrstom posla, da saznaju mnoge vojne tajne, mnoge bezbednosne tajne.
Ali, njih zakon obavezuje na čuvanje. Onaj ko obavljanjem svoje privredne delatnosti po prirodi stvari dođe u posed određene državne tajne, ako otkrije tu tajnu, odgovara u skladu sa zakonom. Ništa ga tu ne može eskapirati.
Da vidimo šta je drugi razlog - "ili na neki drugi način u suprotnosti sa javnim interesom". Ako vi obavežete učesnika u konkursu, koji nije dobio posao, da čuva tajnu, onda je on ne sme objaviti. Vi ste u stanju da obavežete činovnike u svom ministarstvu, činovnike državne uprave, činovnike Vlade, skupštinske činovnike i sve ostale, na čuvanje određene tajne, sve državne organe, pa onda ste u stanju i privatne pravne i privredne subjekte. Zašto da ne. Na sve se odnosi ta zakonska odredba o čuvanju tajne.
Vi, dakle, samo malo proširujete krug lica koja su obuhvaćena čuvanjem tajni, koji su upoznati sa tajnom i koji su obavezani na njeno čuvanje. I koji tu javni interes onda može biti ugrožen? Nemoguće je apsolutno nešto imati u tajnosti, da niko ne zna ili samo jedan čovek da zna. Kada samo jedan čovek nešto zna, onda to i nije nikakva tajna. Niko i ne zna da to postoji u njegovoj glavi, pa onda ne može ni da se razotkrije, niti neko za tim traga. Dakle, onaj ko je ovo pisao ne razume šta je to tajna u pravom smislu reči.
Treće - "ili ako bi narušilo poslovnu tajnu izabranog ponuđača". Izbrani ponuđač, dakle, ima neku tajnu, raspolaže tajnom, na osnovu te tajne je dobio posao i niko drugi ne sme da sazna na osnovu čega je on dobio posao. Ima li tu logike? Tu nema nikakve logike.
Znači, evo jedan primer, da banalizujem stvari do kraja: neko se upisuje na fakultet i upiše se; oni drugi koji su odbačeni sa konkursa ne mogu da provere njegova dokumenta jer je on imao neku tajnu na osnovu koje je upisan. Šta može biti ta tajna? Samo neka veza, neko je za njega intervenisao. I ovde ta tajna može biti smao neka veza. Jer on je imao neki
poseban patent kojim drugi nisu raspolagali? Njegov patent je zaštićen.
Slušajte, tehnologija je toliko razvijena da je malo industrijskih tajni, ali je mnogo zaštićenih patenata, mnogo zaštićenih prava industrijske svojine. Ona su registrovana kao zaštićena. Vi znate tajnu proizvodnje mnogih roba, ali retko koja roba i dalje čuva tu svoju tajnu, možda poput Koka-kole, a ne pada mi na pamet neki drugi proizvod. Možda, ali je veoma malo. Zato ovo nije nikakav argument.
Šta se kaže kao četvrto - "kao i ako bi obrazloženo obaveštenje sadržalo podatke koji su drugim propisima određeni kao poverljivi". Koji su to podaci koji su drugim propisima određeni kao poverljivi - sadržani su u obrazloženju za izbor jednog ponuđača, a ne sme da ih zna drugi ponuđač. Ako ne smeju da znaju svi ponuđači, onda ne sme da zna ni onaj ko je dobio posao pod istim uslovima.
Gde je garancija da će onaj koji je dobio posao tajnu čuvati, a oni koji nisu dobili posao da će tajnu odmah odati. Tu garancije nema. Sa aspekta pravne logike to je potpuno promašeno.
I, peto - "ili bi saopšteni podaci mogli ..."
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... evo, završavam odmah - "ili bi saopšteni podaci mogli u skladu sa zakonom uticati na lojalnu konkurenciju među ponuđačima ili drugim stranama u postupku". Kako to može uticati? Sve što je tajna zaštićeno je patentnim pravima, pravom industrijske svojine. Koja je to neka druga tajna koja nije zaštićena? Jedino, možda, tajna da neko nelegalno koristi izvesne patente. To je mogla biti samo takva tajna, a takva tajna se po zakonu ne čuva. Postoji dužnost prijavljivanja da neko zloupotrebljava tuđa prava na nelegalan način.

Dame i gospodo narodni poslanici, svojim amandmanom predlažem da se član 88. u celosti briše. Taj član se odnosi na dodatne isporuke i u njemu se kaže: "Naručilac može da dodeli ugovor o javnoj nabavci dobara u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja i u slučaju dodatnih isporuka prvobitnog dobavljača namenjenih za: 1) delimičnu zamenu proizvoda, materijala ili instalacija ili 2) proširenje obima postojećih proizvoda, materijala ili instalacija, koja bi zbog promene dobavljača ili pružaoca usluga obavezivala naručioca da nabavlja materijal koji ima drugačije tehničke karakteristike, što bi prouzrokovalo nesrazmerno velike tehničke teškoće u poslovanju i održavanju".
Ovo - pogađanje bez prethodnog objavljivanja je institut koji Srpska radikalna stranka u principu ne prihvata. Ceo posao se može podeliti u nekoliko delova ili faza i onda se tako, kao delimična zamena, nekoliko puta dodeliti ovlašćenom izvođaču. Međutim, mi smo ranije u praksi imali dosta čest slučaj da se na javnoj licitaciji, na konkursu, dobije određen posao, a da se onda stalno potpisuju neki aneksi ugovora i to može, kako je bilo po zakonu, a to je bilo moguće u pravnoj praksi, da dođe do nesagledivih razmera - da onaj završni posao bude 10-20-30 puta vredniji od početnog posla.
Sada je opravdana pretpostavka da ima veliki broj zainteresovanih privrednih subjekata koji bi se javili na konkurs da su znali da će taj posao u konačnom ishodu da bude tako ogroman. Ili, ako ne prihvatate moj predlog da se briše ovaj član, onda bi ga trebalo korigovati, da se kaže da ti dodatni poslovi ne mogu iznositi npr. više od 10% vrednosti ukupnog posla, pa da se na neki način to ograniči. Inače se obesmišljava celi postupak raspisivanja konkursa za dodelu poslova, za izbor nabavljača, ako već po ovoj osnovi jedna firma može postati decenijama isključivi dobavljač; jednom joj date posao i onda godinama samo nadovezujete na taj posao sa ovim obrazloženjem.
Ovo treba izbaciti, po mom mišljenju. Tako glasi moj amandman, da se potpuno spreči ova mogućnost, za sve dodatno da bude ponovljen postupak a ako ne, onda da se ugradi ograničavajući faktor i da se kaže da ti dodatni poslovi ne mogu biti vredniji od 10% u odnosu na one poslove koji su dodeljeni javnim konkursom.
To može da ima nekog smisla. A, ako ni to ne prihvatite, onda vam na ovoj odredbi pada zakon u celini. Otvorili ste put stvaranju monopola. To što Đelić vrti glavom ne znači ništa, jer vrteće glavom i neko drugi ko bude odlučivao po osnovu ovog člana zakona. Njega ovde ništa nigde ne ograničava, on može u istoj prirodi posla, kada se odabere jedan dobavljač toalet papira za Vladu, pošto čujem da se tamo količine stalno povećavaju u nabavkama, onda taj može 10-20 godina da nabavlja taj papir a da mu se samo dopisuje na osnovu ovog člana.
I, pošto se ministar sprema da mi odgovara, sledećih pet minuta ću posle njega da iskoristim.

Dame i gospodo narodni poslanici, svojim amandmanom predlažem da se u potpunosti briše i član 89. Taj član se odnosi na druge isporuke, i on glasi: "Naručilac može da dodeli ugovor o javnoj nabavci dobara u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja i u slučaju nabavke dobara namenjenih isključivo za potrebe istraživanja, eksperimenata, studiranja ili razvoja, a naručilac ne namerava da ta dobra koristi za bilo kakve komercijalne ciljeve, niti da nadoknađuje troškove istraživanja i razvoja".
Čemu ovaj izuzetak? Sasvim je nebitno sa aspekta pravnog poretka, duha i smisla ovog zakonskog projekta, da li naručilac ima komercijalne ciljeve! Bitno je da se dobro plaćaju novcem poreskih obveznika i da trošenje tih sredstava mora biti pod kontrolom.
Iz iskustva znam da mnogi fakulteti npr. nabavljaju mnogo eksperimentalnih životinja, hemikalija i drugih potrošnih materijala za razne laboratorijske vežbe. Oni često imaju uhodani sistem nabavki, ali se uglavnom ne raspituju da li na tržištu postoji konkurencija i da li se sve to može jeftinije nabaviti od nekog drugog dobavljača.
Nekada su u pitanju velika finansijska sredstva za te nabavke, u hemijskim institutima, npr. tamo gde je reč o radioaktivnim izotopima i sl. Tržište se neprekidno razvija, cene su sve niže. Ja ću opet to jednim primerom banalizovati - prvi mobilni telefoni, kad su se pojavili kod nas, u decembru 1995, koštali su 12.000 maraka, a sada ih već imate i za 150 maraka. Najskuplji su možda 600-700 maraka. Kako se tehnologija razvija, tim osnovnim tehnološkim dostignućima neprekidno opada cena na tržištu, osvaja se kvalitet proizvodnje, osvaja se produktivnost, plus konkurencija na tržištu, sve to utiče na smanjivanje cene proizvoda. (Glas iz sale - "pežoi" su sve skuplji.)
U ovom slučaju ne znam koliko su vam koštali "pežoi", to vi raspravite u vašoj koaliciji i šta posle radite kada preko nekoga kupite "pežo", da li ga posle uhvatite, zatvorite itd, to je već stvar nekih drugih organa, sada raspravljam o Zakonu o javnim nabavkama.
Na jednom šalteru čoveku platite, na drugom mu otmete to što platite. To je sada neka druga praksa, to nema veze sa ekonomskim zakonitostima. Na tome padaju svi ekonomski zakoni, na tome padaju i sve ekonomske zakonitosti. Mislim da treba bar ovaj parlament da donosi zakone koji će se bazirati na tim osnovnim ekonomskim principima, a ne na principu otimanja.
S obzirom da nema nijednog ozbiljnog razloga, niti je to Vlada navela u svom obrazloženju zakonskog projekta, da se bilo ko izuzima od odredbi zakona o javnim nabavkama, da bilo ko bude lišen potrebe da raspisuje konkurs, odnosno licitaciju, pa makar se on bavio istraživanjima, eksperimentima itd; tu nema nekih velikih tajni.
Tajna može da bude rezultat do koga se dođe eksperimentom, a ne nabavka nekih potrebnih materijala za eksperimente. To je retko tajna. Možda i to negde može biti tajna, ne mogu da budem apsolutno siguran, time se primarno ne bavim, ali u principu to nije tajna.
Znate šta još ovde može da bude u pitanju - može biti u pitanju i nabavka udžbenika. Zašto bi država imala samo jednog privilegovanog izdavača i štampara udžbenika; da se i to prepusti tržištu - raspisuje se konkurs za udžbenik, pa na tom konkursu, pored pisaca, mogu da se pojavljuju i štampari, izdavači itd. Tu je konkurencija već odavno jaka.
Čitav niz drugih primera iz prakse bih vam mogao navesti, da bih dokazao da ovaj član zakona ovde, ne samo da nije potreban, nego da je suprotan duhu i smislu zakona i da, umesto da suzbija mito i korupciju u ovoj sferi, neracionalno trošenje državnog novca, on otvara jedan sporedni kanal u kome se mogu obnavljati zloupotrebe, u kome se može obnavljati korupcija, bez ičije kontrole.
Neko samo kaže - u pitanju je eksperiment, ne treba mu konkurs. Neko samo kaže - u pitanju je istraživanje, ne treba mu konkurs! Treba mu za sve konkurs: i za eksperimente, i za istraživanja, za laboratorijski rad, za praktične vežbe studenata i za sve ostalo.

Svojim amandmanom sam tražio da se briše i član 93. jer se i on odnosi na dodatne radove. Dakle, nisu u pitanju dodatne narudžbe, kao u jednom od ranijih članova koje sam osporavao, nego dodatni radovi.
U praksi se pojavljuju zaista ti dodatni radovi i ti dodatni radovi moraju biti na izvestan način regulisani. Ti dodatni radovi otvaraju mogućnost zloupotrebe sa aspekta osnovnog duha i smisla ovog zakonskog projekta.
Ranije je to bila dozvoljena praksa, zakonom i pratećim propisima - sklopite jedan posao, pa onda na taj posao aneksima ugovora nadzidate ogroman broj drugih poslova, u formi dodatnih radova.
Ovde, u članu 93. se kaže (ići ću redom, da bih to redom i osporavao): "Naručilac može da dodeli ugovor o javnoj nabavci radova u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja i u slučajevima: 1) kod dodatnih radova i usluga koji nisu bili uključeni u prvobitno dodeljeni projekat ili u prvu javnu nabavku, a koji su zbog nepredvidljivih okolnosti postali neophodni za izvršenje ugovora o javnoj nabavci radova, pod uslovom da se ugovor dodeli prvobitnom izvođaču radova ili pružaocu usluga i ako: (a) se takvi dodatni radovi ili usluge ne mogu razdvojiti u tehničkom ili ekonomskom pogledu od glavne javne nabavke, a da se pri tom ne prouzrokuju nepremostive teškoće za naručioca".
Ko je taj ko može unapred da procenjuje ove uslove? Pojavi se u toku radova potreba za nekim dodatnim radovima i neko sada procenjuje da se ti dodatni radovi ne mogu razdvojiti u tehničkom ili ekonomskom pogledu i to od onih već započetih. U praksi su to veoma retki slučajevi, a sumnjam da ih uopšte ima, ali pošto nisam stručnjak iz te oblasti, ne bih ni tu bio do kraja kategoričan. To se na neki način mora proveravati. Najjednostavniji način je tržište.
Ovde bi mogao biti nešto kraći rok za raspisivanje javnog konkursa i izbor nekog drugog izvođača ko nudi povoljniju cenu. Može prednost po istim uslovima da ima onaj ko je već ušao u posao. Bilo bi neracionalno da taj ko je već ušao u posao ponudi iste uslove kao neka konkurencija, pa da se konkureniciji poveri taj dodatni manji posao. To bi bilo neracionalno, ali možda će se pojaviti neko ko će bez obzira na otpočete radove, ko će bez obzira na već poznatog izvođača da ponudi izradu, odnosno obavljanje tih novih radova po mnogo povoljnijim uslovima i zašto mu ne pružiti šansu!
Može neko početi radove na zidanju, a onda se odjednom ukaže potreba da se radi i vodovod, jer onaj zatečeni je dotrajao, ili prilazni put itd, a zašto bi se to vezivalo za onoga ko je već dobio jednu vrstu radova? Tu je čitav niz zloupotreba, neko dobije posao da zida zgradu, a onda vam dodatno kaže da treba nova kanalizacija, stara je dotrajala, treba novi vodovod, trebaju nove električne instalacije, dovod struje, nova trafostanica, novi asfaltni put itd. Znate, kod sitnijih, kod malih poslova ovo nije naročito bitno, ali ovo je veoma važno kod krupnih poslova, kod krupnih investicija. Dakle, ovaj argument ne stoji i to je jedan od razloga što ovaj član treba izbaciti.
Pod (b) se kaže "ako su takvi radovi ili usluge, koje bi naručilac mogao dodeliti odvojeno od izvršenja prvobitnog ugovora, neophodne za dalje faze izvođenja radova, pri čemu ukupna vrednost svih dodatnih radova ili usluga ne može da bude veća od 25% od ukupne vrednosti glavne javne nabavke". To je četvrtina te glavne javne nabavke. U slučajevima gde je to neophodno, moje je mišljenje da to maksimalno može biti 10%.
Da li znate šta znači četvrtina kod velikih investicija? Neko dobije da asfaltira autoput od Beograda do Niša, pa još četvrtinu dobije da asfaltira Ibarsku magistralu od Beograda do Čačka. To je drastično, menjaćete to, je li? Niste još objavili u javnosti da ćete menjati izvođače. Velja se ne bavi asfaltiranjem, asfaltiranjem se bave ovi Surčinci, znaće se to sve. Bolje da mi ne upadate u reč, uvek teško prolazite.
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi.)
Da nastavim dalje, što se tiče tačke 2), u njoj se kaže: "Kod novih usluga ili radova koji predstavljaju ponavljanje sličnih radova ili usluga, a izvodi ih prvobitni izvođač, pod uslovom da se takvi radovi ili usluge uklapaju u osnovni projekat za koji je po objavljenom javnom pozivu bio dodeljen prvi ugovor o javnoj nabavci. Ovu mogućnost naručilac je dužan da navede u prvoj objavi javnog poziva".
Dakle, ovde se naručilac samo obavezuje. Kada raspisuje prvi konkurs da postoji mogućnost da onaj ko bude izabran na tom konkursu ubuduće redovno dobija iste radove i da više ne treba konkurs.
Malopre sam vam jedan banalan primer ovde iznosio, a to je nabavka toalet papira za Vladu Srbije. Vi, na primer, raspisujete konkurs, nađete najpovoljnijeg nabavljača, a u konkursu propišete da postoji mogućnost, ako vam se taj svidi, da vam on stalno nabavlja bez novog konkursa. Čekajte, ali tu se razvija tehnologija.
Ko će u Vladi pratiti tehnološki razvoj? Nema ko, ministri su zauzeti, onaj lovi ptice, Veselinov, ovaj ganja biznis, ovaj ono, ovaj ovo, onaj je zadužen za provizije itd. nema ko da se bavi tehnološkim razvojem. U Vladi nema stručnjaka za ta pitanja. Pošto se ta tehnologija sve brže menja, sve brže razvija, ovakva zakonska odredba nema smisla.
Šta košta Vladu da po jednom obavljenom konkursu proveri da li je tehnologija napredovala, da li su cene na tržištu niže, da li se može dobiti bolji kvalitet proizvoda i da onda izabere istog izvođača kao ranije ili sada nekog novog. Mnogo će kvalitetnije i onaj ko je ranije izabran da obavlja svoj posao ako zna da ga čeka novi konkurs, ako zna da nije dovoljno da nekog moćnijeg u Vladi podmiti u jednom trenutku i kaže - zaključi da ne treba raspisivati novi konkurs, ima ova odredba, ima ova klauzula, može opet isti itd.
Što je najvažnije, ovde ne stoji odredba koja se tiče cene. Teško je verovati da, ako neko danas dobije posao po jednoj ceni, posao koji traje pet godina, da je posle pet godina, spreman da isti takav posao ponovo preuzme po istoj ceni. A ko je taj ko će po isteku roka određivati koja će biti cena na delu? Jedan se posao završi, teško je verovati da će taj ko vam je završio jedan posao, osim ako nije u kratkom vremenskom roku, nedelja dana, mesec dana itd, - a vi znate, vi ovde tvrdite da nema inflacije, a neprekidno rastu cene na sve strane, stampedo je cena - nemoguće je posle mesec ili dva dana da dobijete identičnu ponudu.
Vi date jednom nabavljaču da vam nabavi robu u vremenskom periodu od dva meseca. Posle ta dva meseca po ovom zakonu vi pružate mogućnost da on ponovo bude dobavljač, ali po nekoj novoj ceni. Ko će da određuje tu novu cenu? Gde je tu konkurencija? To je elementarna logika. Ko je taj u Vladi ko procenjuje koliko su skočile cene na tržištu i da li je ta cena najpovoljnija, ko procenjuje onda u Vladi da nije moguće na tržištu naći još boljeg dobavljača?!
Evo vam otvoren kanal korupcije. Zašto ovaj kanal da ne zatvorimo? Jednostavno ga možemo zatvoriti i to samo brisanjem ove odredbe; i da svako zna ko uradi jedan posao, ako ga kvalitetno uradi i stekao je ugled u očima Vlade kao naručioca posla, da taj ugled mnogo znači kod dobijanja svakog novog posla, ali pod identičnim uslovima.
Znate, postoji još jedna kategorija koja se tu primenjuje i mora biti propisana konkursnim uslovima. To je bonitet izvođača. Svaki izvođač dolazi sa određenim karakteristikama, svojim radnim iskustvom, čak svojim preporukama u nekim slučajevima i o tome se vodi računa. Čemu uspostavljanje monopola, nema nikakvog razloga i čemu otvaranje novog kanala korupcije, zašta takođe nema nikakvog razloga, osim ako nema nekih loših namera.

Dame i gospodo narodni poslanici, vaša vlast je sklona da raznim društvenim subjektima koji po Ustavu ili po odgovarajućim zakonima nemaju javna ovlašćenja dodeljuje ta javna ovlašćenja. Videli smo nedavno, kada ste se pojavili sa projektom zakona o radiodifuziji, da ste tim zakonom na protivustavan način bili predvideli, i pametno vam je to što ste povukli, da neke društvene organizacije, institucije dobijaju javna ovlašćenja, a nemaju podlogu za ta javna ovlašćenja. Na primer: predvideli ste tamo verske zajednice, a još niste doneli zakon o verskim zajednicama i nigde nisu predviđena nikakva javna ovlašćenja za verske zajednice.
Predvideli ste čak društvene organizacije. Upravljanje državnom televizijom je vršenje jednog javnog ovlašćenja. Nigde nije zakonom regulisano da one mogu imati javna ovlašćenja, a vi - sa neba pa u rebra - predviđate da u jednoj sferi imaju ta javna ovlašćenja.
Nešto slično ste uradili ovde. Ovde je reč o Privrednoj komori Republike Srbije, da ona na osnovu javnih poziva sastavlja listu zainteresovanih izvođača građevinskih radova, pridržavajući se nekih zakonskih uslova i uslova za izgradnju objekata u Srbiji. Zašto privredna komora da tu listu sačinjava? Da li Privredna komora zna ko su sve potencijalni izvođači? Da li ste obavezali sve potencijalne izvođače da uopšte budu članovi Privredne komore?
Privatne firme nisu dužne da budu članovi Privredne komore. Privredne komore u svetu su slobodne asocijacije privrednih subjekata, a vi preuzimate samoupravnu komunističku praksu gde su privredne komore bile opšte obavezni oblik udruživanja, odnosno organizovanja privrednih subjekata.
Čemu to? Neko ko je ovo pisao zaražen je starom ideologijom, prevaziđenih shvatanja. Ovde nema mesta za Privrednu komoru. Privredna komora može svojim informacijama da pomogne Vladi ili ovoj upravi kod obavljanja poslova. Molimo vas da nas obavestite o tome i tome, a ne da Privredna komora na osnovu javnog poziva sastavlja listu. Privredna komora nije organ državne uprave.
Vlada treba da sastavlju tu listu, a da obavesti Privrednu komoru da joj pomogne u informisanju. To može, ali da Privredna komora pravi tu listu, to ne može, jer Privredna komora nije organ uprave, nije organ izvršne vlasti.
U stavu 2. se kaže: "Ako SR Jugoslavija ima zaključen odgovarajući sporazum sa drugom državom, u listu zainteresovanih izvođača radova upisuju se izvođači sa sedištem u drugim državama, pod uslovom da ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana".
Ispunjavaju naše uslove iz stava 1, dakle da su na spisku naše Privredne komore. Valjda je ovde ozbiljnije da to budu države sa kojima imamo bilateralne ugovore po tom pitanju. Ako naše firme imaju iste uslove u tim državama, da njihove firme mogu da rade u našoj državi; a ne sada naša Privredna komora da pravi spisak, pa kaže - uzeće ovoga iz Austrije, onoga iz Rusije, Belorusije, onoga iz Češke, Francuske, Nemačke, iz bilo koje zemlje. Koji su to kriterijumi? Na osnovu čega? Na osnovu iskustva onog činovnika iz Privredne komore iz starog vremena, koji pamti neke države sa kojima je bilo privredne saradnje ili ima predubeđenje. Nije Privredna komora uopšte u stanju da pravi taj spisak. Čime je ona ovlašćena za pravljenje tog spiska? Gde joj je to javno ovlašćenje? Toga nema u Zakonu o privrednoj komori. Slažete se da nema?! Vi ovim zakonom namećete Privrednoj komori nešto što joj nije predviđeno njenim osnivačkim zakonom, na kraju krajeva. Vi joj dajete novo javno ovlašćenje za koje ona nije osposobljena.
Postoje registri u međunarodnim asocijacijama, u udruženjima proizvođača iz određenih oblasti itd. Nije do njih teško doći, ali to treba da radi ova vladina uprava. Nemojte tu vladinu upravu svesti na običnu papirologiju, na čistu administraciju, na daktiloservis.
U trećem stavu se kaže: "U listu zainteresovanih izvođača radova upisuju se izvođači sa sedištem u Republici Crnoj Gori, pod uslovom da ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana". Dakle, opet da su upisani u listu Privredne komore Srbije. Besmislena je ova odredba po Ustavu, po svim drugim zakonima, po pravnom poretku.
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi.)
Idem sa sledećih pet minuta. Svi izvođači sa teritorije Savezne Republike Jugoslavije su ravnopravni na celoj teritoriji Jugoslavije, bar dok postoji ova zajednička država, makar na papiru. Sa tog aspekta je ovaj stav sasvim suvišan. Nešto na šta oni po prirodi stvari već imaju pravo, vi im sada dodatno potvrđujete kao pravo. To bi bilo interesantno da objasni Đelić, koji je mene juče kritikovao što se zalažem za jednu sasvim normalnu odredbu kojom se na direktan način precizira već postojeći savezni zakon, a ovde se daje pravo firmama iz Crne Gore koje inače imaju po svim zakonima.
Četvrti stav: "Ako Komora dođe do saznanja da izvođač upisan u listu zainteresovanih izvođača radova više ne ispunjava uslove iz stava 1. i 2. ovog člana zatražiće pismeno od tog izvođača da u roku od osam dana od dana dostavljanja pismenog zahteva ponovo dokaže da ispunjava uslove".
Prvo, kako Komora može da procenjuje da neko ispunjava zakonske uslove? Nije Komora Vlada, nije ministarstvo, nije republička uprava. Za provođenje ovog zakona ne snosi odgovornost Privredna komora, nego pre svega Vlada i nadležna ministarstva, odnosno organi uprave, a sada Komora procenjuje ko ispunjava, a ko ne ispunjava uslove. Kako to može? Kada usvojite, ako usvojite, nećete valjda....
Peti stav: "Ako izvođač iz stava 4. ovog člana ne dostavi dokaze da i dalje ispunjava uslove iz stava 1. i 2. ovog člana Komora će ga izbrisati sa liste zainteresovanih izvođača radova". Umesto da on dostavlja dokaze da ispunjava uslove Vladi Republike Srbije, Ministarstvu finansija ili ovoj upravi, ako se ona koncipira i ako prihvatite moje amandmane da se koncipira kao uprava u pravom smislu reči. Šta on ima da dostavlja dokaze Privrednoj komori da ispunjava uslove?
Prvo, Vlada nema takve mogućnosti kontrole rade Privredne komore. Privredna komora nije državna institucija podređena Vladi. Uopšte nije u sistemu izvršne vlasti i šta ima neko da se dokazuje pred Privrednom komorom. Samostalna privredna firma objektivno ispunjava uslove, ima sve dokaze i direktno se javlja na konkurs. Da li vi na ovaj način terate firme, koje to ne žele, da budu članovi Privredne komore? Da li je to zaista istina? To je suština! Zašto onda ne priznate pred javnošću da obnavljate stari komunistički samoupravni sistem?
Privredna komora mora da bude slobodna asocijacija. Da se svako učlanjuje sa svešću da mu to donosi određene koristi, a ne da se učlanjuje pod moranjem. Ovoga nema u Zakonu o privrednoj komori; čitao sam, jer čitam sve zakone i vas sam sve odavno pročitao. Šta dalje ovde stoji?
"Izvođači radova koji su upisani u listu zainteresovanih izvođača radova mogu za svaki postupak javne nabavke na kojem učestvuju priložiti potvrdu o upisu u listu koju izdaje Komora". Tu smo. Ovim vi definitivno potvrđujete da vam je Komora organ državne uprave.
Zašto ne konsultujete stručnjake iz Saveta Evrope? Zašto ne konsultujete stručnjake iz Evropske unije? Preplaviše Srbiju, stalno su ovde na sastancima. Oni se izgleda interesuju samo za zakone kojima se direktno manipuliše narodom; Zakon o informisanju, Zakon unutrašnjim poslovima, vojsci itd. To njih interesuje. Mislite da njih interesuje vaše ekonomsko ozdravljenje? Ne, ali konsultujte nekoga pa neka vam kaže da li ovo postoji u Evropskoj uniji, da li postoji ovakva praksa i da li se ovakva javna ovlašćenja daju privrednim komorama.
Trebalo bi objasniti mnogim članovima Vlade šta su to javna ovlašćenja, ko može biti i ko je izvorni nosilac javnih ovlašćenja, a kome se mogu poveravati javna ovlašćenja. Mi smo ta pitanja delimično raspravljali kada je donošen Zakon o lokalnoj samoupravi, ali mnogi to nisu shvatili.
Na kraju se kaže: "Potvrda iz stava 6. ovog člana važi godinu dana od dana izdavanja". Sada svake godine svako ko želi da posluje sa državom mora novu dozvolu pribavljati iz Privredne komore.
(Predsedavajuća: Deset minuta i 30 sekunudi.)
Završio sam i nadam se da sam vas i ubedio.

Milka, danas si mi mnogo finija nego juče, to veoma cenim, možda sleduje nagrada.

Neka poslanička većina poštuje taj član.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se briše i član 99. zakona, koji se odnosi na usluge na koje se Zakon ne primenjuje. Tako je to koncipirano - usluge na koje se Zakon ne primenjuje.
Prvo, svi radovi i sve usluge koje se plaćaju delimično ili u celosti iz sredstava budžeta, odnosno sredstava poreskih obveznika, moraju biti predmet javne nabavke, odnosno javne licitacije. Sve što se plaća u tom pogledu, poreski obveznici moraju znati kako se i gde troše sredstva, troši novac koji oni redovno izdvajaju u budžet. Ovim članom 99. je predviđeno da se odredbe ovog zakona ne odnose na usluge navedene u članu 2. U članu 2. se kaže - da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na nabavke: organizacija koje se u smislu ovog zakona smatraju naručiocem, osnovane za obavljanje delatnosti pružanja usluga koje su predmet javne nabavke; po osnovu međunarodnog sporazuma; radi obezbeđenja osnovnih životnih uslova u slučaju elementarnih nepogoda; naoružanja i druge nabavke koje su poverljive i zaštićene posebnim propisima.
Malopre sam govorio da se i u ovim oblastima pojavljuju ravnopravne državne i društvene firme kao nabavljači i da tu uslovi moraju biti do kraja identični. Nema te tajne koju Amerikanci ne mogu otkriti iz "avaksa", a vi je možete zaštititi odredbama ovog zakona. Zašto se tu uopšte zavaravati? Čemu onda proglašavati tajnom nešto što se ne može sačuvati kao tajna. Potpredsednik Vlade Perišić ode i sve istrese na kantar šefa američke špijunaže na Balkanu, a sada ćemo ovim zakonom čuvati neke tajne od nabavljača. Pazite, ko god nabavljao sebi robu, on je praćen svuda u svetu i u to nema nikakve sumnje. Više nema ni tajni ko proizvodi tu robu ni ko njome trguje. To je sve registrovano i kod Interpola, kod stranih obaveštajnih službi, stranih policija i slično. Ništa se tu više ne može sakriti.
Dalje, finansijske usluge, (kredit, zajam) vezane za kupovinu ili zakup zemljišta, "izgrađenih stambenih objekata ili drugih nepokretnosti, odnosno prava u vezi sa njima, bez obzira u kakvoj se formi zaključuje, da li je zaključen istovremeno, pre ili posle zaključenja ugovora o kupovini ili zakupu nepokretnosti". Ovaj stav odnosno ovu tačku je bar trebalo podrobnije ovde razjasniti, pošto ona u zakonu nije razjašnjena; može biti isključivo izvor zabune i zbog toga je treba brisati. Postoje razne vrste finansijskih usluga u ovom smislu koje su vezane za kupovinu ili zakup zemljišta. O svim dosadašnjim zakonima, zemljište se moglo, ako je u državnoj svojini, dodeljivati putem javne licitacije ili samo izuzetno, bez javne licitacije direktnom dodelom. Po prirodi stvari, ta direktna dodela morala se mnogo bolje obrazlagati.
Kod tih direktnih dodela najviše je bilo zloupotreba. Izbegavalo se dodeljivanje javnom licitacijom i kada pogledate, u Srbiji je bilo veoma malo javnih licitacija u proteklih 10, 20 ili 30 godina za dodelu zemljišta za individualnu stambenu izgradnju. Najviše je bilo pojedinačnih dodela i one su mahom bile vezane za razne koruptivne radnje. Ovaj izuzetak ne bi smeo da ostane. Ako je reč o izgrađenim stambenim objektima, ako se Vlada pojavljuje kao trgovac tim objektima, takođe ograničenje ne sme da bude u ovom smislu. Kao i u drugim nepokretnostima, svakako.
Pod tačkom 3) se kaže da se odredbe zakona ne odnose na kupovinu, razvoj, produkciju ili koprodukciju radio i televizijskog "programa ili vremena za emitovanje programa". Zašto? Državna televizija nabavlja strani program, treba je obavezati da nabavlja po odredbama ovog zakona. Zašto bi tu imao privilegiju "ANEM" ili ova "Mreža" ili "VIN" ili neke druge strane agenture, koje su taj program proizvodile i proteklih godina novcem stranih obaveštajnih službi. Zašto bi imali privilegiju? Možda oni nekada mogu nešto kvalitetno proizvesti. Ako državna televizija od njih otkupljuje, mora javno raspisati konkurs, ako neko...
(Predsedavajuća: Pet minuta 30 sekundi.)
Završiću i sledećih pet minuta. Ako neko ima nešto kvalitetnije, onda da se izabere to kvalitetnije. Narodu ove zemlje je dosadio antisrpski program na državnoj televiziji. Naša državna televizija je danas gora od Tuđmanove hrvatske televizije od pre nekoliko godina, gora je po antisrpskom izvoru mržnje koji svaki dan gledamo. Vi planirate da tom državnom televizijom upravlja neko drugi i da više ne bude u nadležnosti Srbije kao države. (Iz sale: Nemoj ti više da braniš Srbiju.) Dobro, dobro, vi je srozavate do maksimalnih granica.
Pod tačkom 4) se kaže, usluge glasovne telefonije, teleksa, radio-telefonije, pejdžinga i satelitske usluge. Zašto i ovde da ne bude konkurs?
Vlada Republike Srbije treba da koristi iz određenih razloga, na primer, satelitsku tehniku. Zašto bi ona mogla direktno da sklapa ugovor sa jednim vlasnikom satelita ako može da raspiše konkurs pa joj se javi nekoliko vlasnika. Sad i tu postoji pluralizam ponuda. Prvo, u Americi postoji više kompanija koje su vlasnici satelita, preko kojih se obavljaju komunikacije; npr. Evropa je već vlasnik većeg broja tih satelita; Rusija i Kina su vlasnici većeg broja tih satelita. Naša Vlada precizira svoje potrebe preko ove uprave, oglasi i ko joj najbolju ponudu dostavi, njega odabere. Dakle, ovde je konkurs veoma logičan i neophodan.
Pod tačkom 5) se kaže: "da su izuzete" usluge arbitraže i sporazumnog rešavanja sporova". Ovo bi trebalo objasniti, kakve usluge arbitraže? Gde se to inače arbitraža tretira kao javna nabavka? Usluga arbitraže kao javna nabavka, gde to ima u svetu? Što nas ovde zamajavate?
Studirao sam Pravni fakultet, doduše vrlo kratko, bio sam prinuđen za dve i po godine da ga završim. Ekonomiju sam prostudirao čak temeljitije nego pravo, a nigde nisam našao da iko usluge arbitraže svrstava u javne nabavke. Vi ovde u zakonu govorite o izuzeću usluga javne arbitraže iz zakona koji se odnosi na javne nabavke. Zašto? Zašto ovde niste izuzeli još neke stvari, po istoj logici? Ako je cilj bio da zakonski tekst bude što duži, onda ste to u obrazloženju zakona mogli da navedete, pa bih vas možda razumeo. Ovako vas uopšte ne razumem.
Pod tačkom 6) se kaže: - "finansijske usluge u vezi sa emitovanjem, prodajom kupovinom, ili prenosom hartija od vrednosti ili drugih finansijskih instrumenata". Zašto se ovo izuzima, osim ako je reč o finansijskim uslugama koje se mogu obavljati preko NBJ ili Narodne banke Srbije, ako se transformiše. Ako je reč o poslovnim bankama, onda i to mora da se podvede pod odredbe ovog zakona.
Znate kakvu smo ranije imali praksu, napraviću jednu digresiju da bih vam to objasnio, razna ministarstva su držala račune u raznim bankama. Borio sam se dve i po godine da se to koncentriše u jednoj banci ili nekoliko državnih banaka. Nikako nije išlo, bilo je nemoguće provesti. Svaki ministar je sam određivao u kojoj će banci. Apsolutno sam ubeđen da je svaki iz toga izvlačio neku ličnu korist, jedino ja nisam; bilo je još ministara i mogu ih nabrojati, mogu nabrojati; one koji jesu, što sam definitivno utvrdio.
Jednio je tačka 7) logična, da su to usluge NBJ, gde se, po prirodi stvari, NBJ pojavljuje kao monopolista. Ona se pojavljuje kao monopolista i u čitavom nizu drugih slučajeva, na primer u emisiji novca. Logično je da i ovde postoje određeni poslovi gde će usluge pružiti Narodna banka i nezamislivo je da joj neko tu pravi konkurenciju, ako je ona jedino za to osposobljena.
Ugovori o radu se ne mogu tretirati kao javna nabavka. Ne znam ni jedan slučaj da se tako tretiraju, osim ako ugovarate sa nekom firmom koja vam isporučuje radnu snagu kao teletinu, junetinu, svinjetinu itd.
Pošto je reč o tački 9) - usluge istraživanja i razvoja - to su usluge koje se sve skuplje plaćaju i moraju se tretirati kao javne nabavke. Inače, pojavljuje se velika korupcija. Mislim da se u sadašnjoj Vladi može naći čitav niz primera korupcije na delu.

Mogu DOS-manlije sada i da gase televizore, sačuvaće struju. Nije meni do toga da oni čuvaju svoje televizore, nego da štede struju. Uostalom, korisno je, pošto ste struju ponovo poskupeli za 50%. To je što se tiče dijaloga između mene kao opozicije i vladajuće većine.
Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se briše i član 101. koji tretira dodatne usluge. U nekoliko prethodnih amandmana pokušao sam da vam dokažem da se svi radovi i usluge, kao i nabavka dobara, moraju javno objavljivati i dodeljivati putem konkursa, da je uvek dodela ugovora, odnosno poslova pojedinim dobavljačima mimo konkursa oblik prevare i pljačkanja građana Srbije, poreskih obveznika, pljačkanja novca iz budžeta.
U članu 101. se kaže: "Naručilac može da dodeli ugovor o javnoj nabavci usluga u postupku sa pogađanjem, bez prethodnog objavljivanja", pa se navode slučajevi kada; 1) "kod dodatnih usluga ili radova koji nisu bili uključeni u prvobitno dodeljeni projekat ili u prvu javnu nabavku, a koji su zbog nepredvidljivih okolnosti postali neophodni za izvršenje ugovora o javnoj nabavci, pod uslovom da se ugovor dodeli prvobitnom pružaocu usluga ili izvođaču radova". Već sam govorio o ovoj problematici. Ona je bila tretirana u jednom od prethodnih članova. Prvo je pitanje zašto se ponavlja. Sa istim obrazloženjem sa kojim sam malopre opovrgavao i sada bih, pa to ne moram, nadam se, da ponavljam. Pretpostavljam da me bar troje-četvoro ljudi u sali pažljivo prati dok govorim. Ostali čitaju novine, dobacuju, rešavaju ukrštene reči itd, zavisno od stručne spreme svakog poslanika.
Pod a) se kaže: - "ako se takve dodatne usluge ili radovi ne mogu razdvojiti, u tehničkom ili ekonomskom pogledu, od glavne javne nabavke, a da se pri tom ne prouzrokuju nepremostive teškoće za naručioca", kao razlog za dodelu bez konkursa. Koje su to nepremostive teškoće? Šta je to u zakonu nepremostiva teškoća?
Za pravni poredak ne postoje nepremostive teškoće. Pravni poredak reguliše konkretan život, utvrđuje regule pod kojima se taj život obavlja, živi. Nema nepremostivih teškoća, niti se pravnom normom može živ čovek obavezivati na nešto što fizički ne može da podnese ili izdrži, kao kad biste čoveka obavezivali da roni pola sata bez prekida. To je nemoguće bez dodatnog vazduha. Zašto onda ovako nešto ovde navoditi? Nepremostive teškoće ne postoje.
Postoji moguća šteta ukoliko se posao ne poveri onome ko je već započeo dodatni posao, nego nekom drugom eventualnim konkursom. Međutim, konkurs treba raspisati, sagledati ponude, jer ni onaj koji bi se javio na dodatni posao ne bi se javljao ukoliko se nanosi šteta izvođaču koji je već započeo radove, jer to podrazumeva štetu i onome ko dodatne poslove obavlja.
Pod b) - "ako su takve usluge ili radovi, mada bi ih naručilac mogao dodeliti odvojene" od izvršenja prvobitnog ugovora, neophodne za dalje faze izvođenja radova, pri čemu ukupna procenjena vrednost tih dodatnih usluga ili radova ne može da bude veća od 25% od ukupne vrednosti glavne javne nabavke". Već sam vam objašnjavao kako to izgleda u praksi kod ogromnih poslova. Verovatno su radovi od Beograda do Čačka, na Ibarskoj magistrali, otprilike 1/4 vrednosti radova na asfaltiranju od Beograda do Niša, ne po kilometraži i samoj širini puta, nego i kvalitetu puta koji je zatečen.
Neko ko je dobio da radi auto-put, od Beograda do Niša, ovim dobija šansu da dodatno obezbedi radove i na Ibarskoj magistrali od Beograda do Čačka, bez novog konkursa. Zbog toga to mora ... to su ovi Surčinci, ili već kako se zovu, "Krmivo-produkt", otkud znam; valjda zna ministar unutrašnjih poslova. Valjda je neko pismo siglo od tog ministra (obraća se predsedavajućem). Valjda ćemo to pismo dobiti. Valjda to tamo stoji.
Pod tačkom 2) se kaže da će se izuzeti dodatne usluge "kod novih usluga ili radova koji predstavljaju ponavljanje sličnih usluga ili radova koje izvodi prvobitni izvođač". Ovo sam malopre osporavao. Šta to znači ako su iste usluge, isti poslovi ili iste robe? To ništa ne znači na današnjem stepenu tehnološkog razvoja.
(Predsedavajuća: Isteklo je pet minuta.)
Koristim sledećih pet minuta;
"pod uslovom da se takve usluge ili radovi uklapaju u osnovni projekat". Osnovni projekat nabavke toalet papira za Vladu Srbije je verovatno trajan projekat i verovatno će se taj projekat primenjivati na neki sledeći kabinet. Možda sa manjim količinama, ali u osnovi on ostaje. I zašto bi neko ko je jednom dobio posao pretendovao i bilo mu dozvoljeno da automatski dobija nove poslove, bez provere na tržištu.
Dalje se kaže - "ovu mogućnost naručilac je dužan da navede u prvoj objavi javnog poziva". To ništa ne znači. Mogućnost da se ponovo dobije posao - ta mogućnot može da se najavi, ali opet da se propiše uslovima konkurencije, inače gubi smisao. Vama je ovo dosadno. Meni nije. Znate, mnogo vremena sam proveo spremajući ove amandmane i mnogo ću vremena provesti za ovom govornicom objašnjavajući smisao tih amandmana, a vaše me raspoloženje uopšte ne interesuje, jer je reč o zakonu a ne o vama.
Dalje, kaže se: "Naručilac može dodeliti ugovor o javnoj nabavci usluga u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja iz ove tačke samo ako je proteklo manje od tri godine od zaključenja prvog ugovora". Ograničili ste na tri godine. Ako je reč o robama koje se mesečno nabavljaju, to znači da se može na osnovu jednog konkursa obaviti 36 nabavki za tri godine. Imate li vi garanciju da će za te tri godine cene ostati iste?
Što niste stavili odredbu u zakonu - po istim uslovima, da ona cena na osnovu konkursa, cena prve nabavke, bude obavezna za sve ostale nabavke. Uopšte ne bih podnosio amandman da ste se na to obavezali. Da se garantuje ista cena naredne tri godine - to je onda odlično, ako to možete da postignete. Odlično. Ali, vi podrazumevate da će se cena u međuvremenu menjati, pa onda lepo dogovorite sa jednim nabavljačem. On će se javiti na konkurs, pa će podneti ponudu u kojoj će se bazirati na 70% manjoj ceni nego konkurencija. Tako će konkurencija biti eliminisana. I ta cena ide za njegovu prvu ponudu, za prvu nabavku.
Ali, onda vam kaže - cene na tržištu su se promenile, evo možete proveriti, obiđite radnje, obiđite proizvođače, sve ostale, ta cena mora da se menja. Gde je garancija da on odmah neće dići za 70 ili 80% i tako nadoknaditi ono što je izgubio eliminišući svoju konkurenciju. Nema nikakve garancije.
Ovde sam vam razotkrio još jednu mogućnost korupcije. Vi ne reagujete jer vas to ne interesuje. E, sad mene interesuje iz kojih razloga to vas ne interesuje.
Pod tačkom 3) se kaže - "kada se ugovor o javnoj nabavci usluga dodeljuje na osnovu konkursa za nacrt, plan ili dizajn iz člana 100. ovog zakona (koji je već razmatran), a treba ga dodeliti jednom uspešnom kandidatu ili jednom od više uspešnih kandidata. Ako ima više uspešnih kandidata, naručilac je dužan da na pogađanje pozove svakoga od njih".
Vidite, ova tačka ima smisla ako bi se preformulisala, ubacila u poseban član, a ovaj brisao u celini. Tu bi se regulisalo pitanje raspisivanja konkursa za - za idejno rešenje, jer je - idejno rešenje mnogo bolji izraz od - nacrta, plana ili dizajna. Reč je o idejnom rešenju i to je termin koji se koristi u pravu industrijske svojine i to idejno rešenje obuhvata i plan, i dizajn i nacrt, kao i mnoge druge kategorije koje bi se tu mogle podvesti.
(Predsedavajuća: 10 minuta 30 sekundi.)
U tom slučaju bi imalo smisla, ali da se onda posebno reguliše. To, zapravo, po prirodi stvari ne bi ni spadalo u domen zakona o javnim nabavkama.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem svojim amandmanom brisanje u celosti člana 111. zato što on naširoko obrađuje problematiku dodele ugovora bez prethodnog objavljivanja; moje insistiranje da se  briše u logičkom je skladu sa skoro svim prethodnim amandmanima koje sam podneo, a koji se tiču slične ili iste problematike.
Ovde postoji čitav niz mogućnosti, u 12 tačaka, dodele ugovora o javnoj nabavci bez prethodnog objavljivanja; pa se kaže - "ako u postupku sa javnim pozivom za podnošenje ponuda nisu dobijene ponude ili odgovarajuće ponude". Ovo bi kao izuzetak moglo da ostane pod uslovom da postoji obaveza da se pozovu svi prethodni ponuđači sa neuspešnog konkursa. Mi smo malopre razmatrali, i nadam se da ste zapamtili sve što smo razmatrali, to pitanje kada sam osporavao član zakona koji dopušta mogućnost naručiocu odnosno Vladi da pozove samo neke od učesnika konkursa, bez obraničenja koja se tiču ispunjavanja uslova.
Vlada, po ovom zakonskom projektu, videli smo ranije, može samo neke da odabere i da sa njima zaključuje direktnu pogodbu. To je pogrešno. Moraju biti pozvani svi kod sklapanja direktne pogodbe. "Ako se ugovor zaključuje isključivo u svrhe istraživanja, eksperimenata, studija ili razvoja" - to sam već osporavao, nadam se dovoljno argumentovano i da shvatite i da prihvatite.
"Ako zbog objektivnih razloga ili zbog razloga koji su povezani sa zaštitom isključivih prava ugovor može ispuniti samo određeni snabdevač ili pružalac usluga". Ovo je besmisleno; veoma retki su slučajevi da neko ima isključivi monopol na određene robe. Ne možete da mi ukažete ni na jednu robu, osim koka-kole, gde postoji samo jedan nosilac patenta, samo jedan vlasnik, gde ne postoji konkurencija, pa i kod koka-kole imate pepsi-kolu. To je apsolutno deplasirano i samo može predstavljati izvor zloupotreba.
Pod 4) - "ako nastupe nepredviđene okolnosti" (a već smo videli koliko je to besmisleno) postoje državne robne rezerve. U državnim robnim rezervama u principu mora postojati dovoljno roba za sve te nepredviđene okolnosti. Ako nema dovoljno roba, onda politički odgovara Vlada pred Narodnom skupštinom.
U onom trenutku kad je Vlada zatečena da su joj prazne robne rezerve, trebalo bi da padne u parlamentu. I vladajuća većina i opozicija da glasaju za smenu Vlade, po prirodi stvari. Zašto biste vi, kao vladajuća većina, trpeli Vladu koja nema pune robne rezerve?
Pod 5) - "ako se ugovor dodeljuje za dodatne isporuke prvobitnog snabdevača" (to sam već osporavao).
Pod 6) - "dobara ponuđenih i kupljenih na robnim bezrama."
Zašto izuzetak za dobra ponuđena i kupljena na robnim berzama, zašto je ovo ovde ušlo u zakon, može li to neko da objasni.
Dodela ugovora bez prethodnog objavljivanja - zašto Vlada ne bi direktno kupovala na robnim berzama npr? Ako Vlada direktno kupuje na robnim berzama, to je isto kao kada Vlada direktno kupuje u prodavnici ili na skladištu, dakle bez posrednika. Tu nema nikakvog sporenja, nikakvog problema, ali ako Vlada kupuje od dobavljača koji je sam kupovao robu na robnim berzama, onda mora postojati konkurencija. Kako je jedan bio u stanju da kupi robu na robnim berzama, tako je i čitav niz drugih.
Zašto onda isključivati tu konkurenciju? Treba jasno razgraničiti - da li Vlada direktno ide na robnu berzu, pa kupuje, tu onda nema problema, ili neko drugi kupuje na robnoj berzi, pa onda liferuje Vladi, uzimajući proviziju? Tu on ne sme biti lišen potrebe da ide na javni konkurs.
Bilo je reči o dodatnim radovima i uslugama, ali bih ovde povodom tačke 8) još nešto rekao o pitanju novih radova i usluga, koji predstavljaju ponavljanje sličnih usluga ili radova poverenih istom izvođaču, ili pružaocu usluga.
Znate, kod tih zloupotreba, koje su se ranije pojavljivale u praksi, postojalo je uvreženo pravilo - zatekao sam situaciju, kad sam postao predsednik opštine, da se uvek kod jednog knjižara kupuju knjige koje se poklanjaju đacima za odličan uspeh u osnovnoj i srednjoj školi, odnosno učenicima koji su postigli najbolje rezultate na takmičenju, i tu sam suzbio monopol.
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi, narodni poslaniče, da li nastavljate?)
Nastavljam sledećih pet minuta.
Zašto dozvoljavate da postoji ta inercija, u koju se uvek neko ugrađuje, zašto je ne razbijete, izbacujući ovo ograničenje, ovo isključenje potrebe raspisivanja javnog konkursa?
Dalje, pod tačkom 9) se kaže da se isključuju "nabavke dobara zbog iskorišćavanja posebno povoljnih okolnosti, uz cenu znatno nižu od tržišne cene".
Ova okolnost može da se odnosi isključivo na Direkciju robnih rezervi. Ne verujem da će Vlada, kada naglo padne cena toalet papira, kolike god da su joj potrebe za toalet papirom, požuriti da kupi za 10 ili 20 narednih godina. Ovde može biti reč samo o robama za koje je zadužena Direkcija za robne rezerve.
Dakle, padne cena mesa na tržištu, Direkcija interveniše, da bi sačuvala cenu mesa na određenom nivou, ispod koga je to nepodnošljivo za prizvođača. Imali smo ranije slučajeve u praksi. I onda, kada dođe do pokolja stočnog fonda, pa naglo skoči cena mesa, pojavljuje se Direkcija za robne rezerve, kako bi umerila tu cenu, kako bi je oborila do podnošljivog nivoa.
Tako vam je sa svim drugim robama za koje je zadužena Direkcija za robne rezerve. Ali, to su strateški proizvodi, to je hrana pre svega, to je nafta, benzin, i ostale robe, bez kojih se bukvalno ne može i zbog kojih postoje rezerve, da bi se intervenisalo i u uslovima elementarnih nepogoda.
Znate, jedna od elementarnih nepogoda u širem smislu je i nagli pad cena određenih roba. Za državu je nepodnošljiv nagli pad cena pšenice, mesa, mleka itd. koji uništava proizvođače, kao što je nepodnošljiv i nagli skok tih cena. Vi ste to i demonstrirali u praksi kako izgleda. Tu cene uvek moraju biti optimalne, umerene, da zadovolje osnovni interes proizvođača, ali takođe da štite životni standard, socijalni status potrošača. (Glas iz sale: A čokolada?) Čeda bi čokoladu, ne znam da li čokolade ulaze u oblast roba iz robnih rezervi? Čeda će dobiti čokoladu posle sednice.
Dalje, pod tačkom 10) se govori o "kupovini dobara pod posebno povoljnim uslovima od ponuđača koji ide u likvidaciju, uz saglasnost ostalih poverilaca, u skladu sa propisima o prinudnom poravnanju, likvidaciji i stečaju".
Vlada Republike Srbije ne sme na tržištu da se pojavljuje kao lešinar. Neki privredni subjekt ide u likvidaciju, ona koristi tu priliku da budzašto, za bagatelu dođe do određenih proizvoda, određenih roba, određenih dobara, možda i nekretnina. Vlada ne sme da se pojavljuje u toj ulozi, jer, s jedne strane, Vlada i provodi taj postupak likvidacije, stečaja, javne licitacije, na kojoj se prodaje imovina poreskih obveznika, koji nisu izmirili svoja dugovanja itd. Nemoralno je, ruši se osnova društvenog morala, da se Vlada pojavljuje i kao onaj ko će to otkupiti. Onda je bolje da Vlada pleni i procenjuje realnu vrednost, tako namiruje svoja potraživanja, a ne uništava potpuno svog dužnika.
Ovde Vlada nije spremna da prizna realnu vrednost kada izmiruje svoja potraživanja, nego tera dužnika na stečaj, na likvidaciju, na rasprodaju imovine, a onda se pojavljuje u tom njegovom očajničkom stanju, kao neko ko će iskoristiti priliku i dočepati se imovine po bagatelnim cenama.
To nigde u svetu vlada ne sme da radi. Konsultujte uporedno pravo, ima li u Zapadnoj Evropi slučajeva da ovo vlada radi, da nekoga istera iz kuće zato što nije platio porez i nema para da plati, da mu kuću prodaje na javnoj licitaciji za bagatelnu cenu, pa da se ona sama pojavljuje kao kupac. Da bi zaštitila socijano stanje svog stanovništva, mnogo je logičnije da vlada proceni realnu vrednost, pa kaže - vredi toliko i toliko, pa ako onaj ko je bio vlasnik nešto manje duguje vladi, da mu vlada isplati razliku, da zaštiti njega i njegovu porodicu, a onda tom kućom posle raspolaže, prodaje, dodeljuje ili radi nešto sa njom, što je u sklopu njenih nadležnosti. To ima logike.
Vlada ne sme da se pojavljuje kao lešinar u odnosu na svoje stanovnike.