Gospodin Pal Šandor pogrešno me je protumačio sa dva aspekta. Prvo, ličnost kandidata uopšte nisam kritikovao i naglasio sam - ne sećam se da sam ikada video tog kandidata i  nemam ništa loše da kažem o samom kandidatu, niti sam čuo o njemu nešto loše, niti sam se mnogo raspitivao.
Ali, ako je potrebna biografija, onda se postavlja pitanje kakva je to biografija gde nije sadržana godina rođenja. To je osnovno za biografiju. Biografiju možete svesti na jednu rečenicu, ali ta rečenica mora da sadrži godinu rođenja. Ovde stoji da je kandidat rođen u Beogradu, a moglo je da stoji da je kandidatkinja rođena u cvetu mladosti, u najranijoj mladosti, da je rođena veoma mlada, veoma, veoma mlada, ali nema godine rođenja. Ovde stoji da je kandidat diplomirao na Pravnom fakultetu, ali kada? Valjda je to osnovno za biografiju. Ne znam, gospodin Šandor, čini mi se, za razliku mnogih od vas, poprilično čita. Čitao je i mnoge biografije i predgovore u mnogim knjigama, gde su biografski podaci sadržani. Pitam ga da li se seća i jedne biografije koju je čitao, a da se u njoj ne sadrži godina rođenja autora ili čoveka o čijoj je biografiji reč, osim ako je nepoznata godina rođenja pa se naglasi - godina rođenja nepoznata, pretpostavlja se.
Ako se i vašem kandidatu ne zna godina rođenja, bar pretpostavite, kažite okvirno - između 1915. i 1925. godine, ili između 1945. i 1950. godine, ili između 1960. i 1965. godine; nije uopšte bitno, ali to treba ovde da navedete.

Izvinite, koje godine rekoste da je sekretar rođen?

Da li ste rekli 1938. godine? Morate to da mi kažete, vi ste dužni da mi date informaciju.

E, sada ste ovde objasnili Narodnoj skupštini zašto ste to krili iz biografije. Kandidat za sekretara Narodne skupštine rođen je 1938. godine i reč je o osobi ženskog pola. Žene sa 63 godine života po sili zakona odlaze u penziju, je li tako? Vaš kandidat ima 64 godine života i vi ga birate, dakle, na određeno vreme, za koji mesec mora i po muškom osnovu da ide u penziju.
Ne znam kako ste planirali za ove osobe srednjeg pola, ovo što sada tamo kažete da se slobodno opredeljuju u pogledu pola itd. - možda je to sa aspekta Zakona o radu, pa šta mu više odgovara. Muškarcu koji ima ženske sklonosti ako odgovara sa 63 godine, da ode sa 63 godine, a ženi sa muškim sklonostima ako odgovara sa 65, a ja u to neću da ulazim.
Ovde vam pada kadrovska politika. Koji je interes Narodne skupštine da se za sekretara izabere žena o kojoj nemam ništa loše da kažem, naglašavam, ali ima 64 godine starosti. Zašto se ona bira za sekretara Narodne skupštine? Za godinu dana mora po svakom osnovu u penziju. Kakva je to kadrovska politika?
Valjda treba za sekretara Narodna skupština da izabere relativno ... Za penzijski osnov treba, je li Stanko Kovačeviću? Što to ne
kažete u obrazloženju, treba ženi za penzijski osnov, pa da je izaberemo. Da ste to stavili u obrazloženju, uopšte se ne bih javljao za reč. Rekao bih - pa možda zaista treba ženi.
Znate, meni je svejedno, kao poslaniku SRS, imate li vi sekretara ili nemate i ko će vam obavljati taj posao, sa aspekta dosadašnjeg iskustva sa sekretarima Narodne skupštine, ali ovde demonstrirate veoma lošu kadrovsku politiku. Polazi se isključivo od ličnog interesa te osobe kojoj treba još malo da poveća platu za penzijski staž. Šta meni kao poslaniku SRS, dakle kao poslaniku opozicije prvo pada na pamet? Da je reč o nekom vidu korupcije, a kakvom, ja ne znam. Nisam u toku i bilo mi je čudno što krijete godinu rođenja i samo mi je to bilo važno.
Dalje, je li reč o zaljubljivanju, šta je sada? Možete sve, ja sam spreman na dijalog o svim temama, zna to Neda Arnerić, prema tome možemo o svemu da razgovaramo. Ali možda sada nije vreme za to, sada je vreme da razgovaramo o vašoj kadrovskoj politici i o izboru sekretara Narodne skupštine.
Problematizujem samo jedno pitanje - činjenicu da vi danas za sekretara Narodne skupštine birate jednu gospođu koja ima 64 godine. Sa tog aspekta zaključujem da je vaša kadrovska politika loša, promašena, da umesto interesa Narodne skupštine zastupate neke parcijalne i individualne interese i da zapravo žrtvujete objektivne interese Narodne skupštine, svih poslanika i vlasti i opozicije da sekretar Narodne skupštine bude stručan, savestan, odgovoran, moralan i da je u nekoj punijoj životnoj snazi, a ne neposredno pred penziju ili neko ko je pre godinu dana ispunio zakonske uslove za penziju.
Ako vi nemate u vaših 18 partija sposobnog pravnika da obavlja taj posao, kažite, raspišite konkurs, oglasite u javnosti - traži se, traga se.
Nemojte ovo da radite Narodnoj skupštini. Kako ovo izgleda celokupnoj srpskoj javnosti danas? Sa 64 godine bira se na funkciju sekretara Narodne skupštine, a javnost se pita što prošle godine nije otišla u penziju. Oterali ste iz službe mnoge sposobne iz Skupštine, Vlade i svih drugih institucija vlasti kojima upravljate. Među njima mnogo pravnika i ljudi drugačijih profesija, a sada interesima jedne osobe podređujete neke elementarne principe kadrovske politike.
Trudeći se da govorim o ovoj temi nekih skoro sat vremena, moram priznati da nisam uspeo, ali suštinu sam ipak saopštio. Neko ko ima 64 godine starosti, kao vaša kandidatkinja, ne bi trebalo da se bira za predsednika Narodne skupštine.
(Predsednik: Ne biramo predsednika.)
Za sekretara Narodne skupštine. Za predsednika može, za predsednika bi moglo sa 100 i sa 120 godina, ali za sekretara Narodne skupštine, za šefa činovničkog aparata Narodne skupštine ne bi smelo. To pokušavam da vam objasnim i to nije nikakva diskriminacija. Sekretar Narodne skupštine ima mandat koliko i Skupština.
Vi sada birate na pola mandata sekretara za koga unapred znate da po sili zakona na tom mestu ne može da ostane do kraja mandata, do kraja druge polovine mandata. Ne može sa 66 godina da bude sekretar Narodne skupštine, ali predsednik može; međutim, mora prvo na vašu listu, pa na izbore, pa ako dobijete većinu da ga izaberete i sa 120 godina. Ovo ne može. Znam da je uzaludno vama govoriti da ne može i dokazivati, argumentovati. Ja to i ne radim zbog vas, sve ovo sam radio zbog celokupne srpske javnosti.

Vi ste, gospođo Mićić, sada odgovarajući na moje argumente izneli ... Jeste Mićić ili Micić?
Kaže ovaj vaš da ste Micić. Je lÄ to vaš poslanik? Jeste li vi ozbiljno mene ovde ispravljali ili ste nešto hteli da se zavitlavate? Šta je u pitanju?
Rekli ste da su svi građani ravnopravni. Ne sporim pravo ove gospođe, koja se zove Anđelka Dimitrijević, da pokuša da postane sekretar Narodne skupštine, niti ću to bilo gde utužiti. Ja ovde kritikujem vašu kadrovsku politiku sa aspekta činjenice da jednu ženu koja ima 64 godine života danas birate za sekretara Narodne skupštine. To je loša, pogrešna kadrovska politika.
Što se tiče Ustava i zakona, ona je, naravno, ravnopravna. Ona u sledećem mandatu može biti predsednik Narodne skupštine, ako bude poslanik, kada bude imala 120 godina. Ja joj čak želim da doživi tih 120 godina, ali vaša kadrovska politika je loša, jer namerno birate za sekretara Narodne skupštine nekoga ko na toj funkciji ne može ostati ni do kraja ove druge polovine mandata Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, uradio sam veći broj amandmana na ovaj zakon zato što smatram da se zakonski tekst može popraviti tim amandmanima i da zakon u osnovi može biti dobar ako se ti amandmani ugrade; zato što sam mišljenja da je bilo krajnje vreme da država centralizuje oblast nabavki za funkcionisanje državnih organa, da to maksimalno centralizuje iz onih razloga koje smo već čuli u obrazloženju.
Međutim, već iz prvog člana se vidi da postoji opasnost da centralizacija preraste u svojevrsni monopol. Centralizaciju je moguće ostvariti na nivou Republičke vlade. Vlada ima mehanizam da to uradi i u tom mehanizmu bi učestvovali svi ministri i sva ministarstva. Ovako, ako se formira, kako je to predviđeno prvim članom zakona, posebna uprava za javne nabavke i to podređena Ministarstvu finansija po prirodi stvari, onda ne da će Ministarstvo finansija imati monopol nad raspolaganjem novcem nego i kompletan monopol nad trošenjem tog novca za određene, pre svega materijalne, potrebe ministarstava i drugih državnih organa.
Država mora posredstvom Vlade, a ne jednog organa uprave koji je niži od ministarstva, da rukovodi tim poslovima i da snosi odgovornost za njihovu realizaciju.
Šta bi u ovom slučaju Vlada trebalo da radi? Da svake godine procenjuje potrebe, da na osnovu tih potreba raspisuje javni konkurs ili javnu licitaciju i da ona odredi dobavljače po kriterijumu najpovoljnijih uslova, kao i da onda vrši distribuciju tih dobara po potrebi, odnosno po programu svoga rada i programu rada svakog ministarstva pojedinačno.
Naravno, ovde treba imati u vidu da nije reč samo o Vladi i ministarstvima nego o svim ustanovama i organizacijama u državnoj svojini. Ne zaboravite, tu je univerzitet, tu su sve škole, sve zdravstvene ustanove, ogroman broj korisnika raznih potrošnih dobara, ogroman broj dobavljača i jedna jaka i moćna administracija koja će tu u suštini odlučivati. Ako se formira uprava kao organ niži od ministarstva, ta uprava taj posao ne može dobro da ostvari iz više razloga, iz svih onih razloga zbog kojih se svako ozbiljno društvo u svetu bori protiv birokratije, njene moći i uticaja.
Nova uprava znači jačanje birokratije. Ne znači državnu kontrolu nego birokratsku kontrolu. Ako Vlada to radi svojim aparatom, jači je autoritet u obavljanju poslova, a i lakša je kontrola od strane parlamenta i pojedinih ministarstava međusobno.
Ako će se ovaj organ baviti nabavkom u ime svih ministarstava i ustanova pod njihovom kontrolom, postavlja se odmah pitanje koordinacije među ministarstvima. Ako je ovaj organ odgovoran samo jednom ministarstvu, postavlja se problem kontrole tog jednog ministarstva. Imali smo decenijama problem da je svaki ministar apsolutno autonoman u svom delokrugu rada i kada se podnosi završni račun da se izbegava ulaženje u pojedinačne stavke, nego se to zaokružuje u nekim opštim stavkama, iz kojih ne može pregledno da se sagleda za šta je novac trošen. Ovde će taj problem biti još veći i još očigledniji. Svaki završni izveštaj ove uprave iznosiće stotine i stotine stranica, i ako je to uprava samo jednog ministarstva krajem godine niko neće biti zainteresovan ni u stanju da to podrobno kontroliše, niti će taj organ biti spreman da otvori mogućnost za kontrolu sopstvenog rada.
Ako to radi Vlada kao kolektivni organ uprave i najviši organ uprave, onda je njena kontrola ...

Imam još pet minuta posle kao šef poslaničke grupe. Da li mogu da spojim?

Bolje da ne spajam, možda će se neko drugi javiti.

Dakle, suština je u tome da kod ovako važnih pitanja nije svrsishodno formirati niži organ uprave od ministarstva, nego da se tim važnim pitanjima bavi organ koji je iznad ministarstva. Jedini organ koji je iznad ministarstva je Vlada.

Sada bih još nekim opštim argumentima potkrepio ovaj predlog da Vlada bude organ koji će se neposredno baviti javnim nabavkama, a ne posebna uprava, uprava koja je po prirodi stvari niža od ministarstva.
Najveći deo budžeta, preko 95% budžeta verovatno troši Vlada. Vlada je najveći potrošač državnog novca, narodnog novca. Vlada mora da odgovara. Vlada može da odgovara direktno i posebno. Po ovako važnom pitanju, ako imamo u vidu da se budžetski novac troši u najvećoj meri za plate i za materijalna sredstva, pre svega potrošna materijalna sredstva raznih ministarstava, organizacija i ustanova, bilo bi veoma važno da se Vlada isprsi, da sama to kontroliše, da taj posao obavlja i da za njega odgovara; jer, Ministarstvo finansija već ima ogromne nadležnosti u sferi finansija, naplate fiskalnih prihoda, raspodela i distribucija fiskalnih prihoda. Ako mu se dodaje još jedan ovako obiman posao u okviru uprave koja je pod njegovom direktnom kontrolom, onda Ministarstvo finansija po svojim nadležnostima prevazilazi svako drugo ministarstvo u Vladi, pa se može slobodno reći da sva ministarstva zajedno nemaju nadležnosti koliko samo jedno jedino.
Ako to radi Vlada preko svog generalnog sekretarijata i ako vi sada nemate sposobne ljude u generalnom sekretarijatu da to rade, onda ne može u tome da se sastoji problem. Ljudi se nađu, pa makar sa 64 godine starosti, kao što ste našli sekretara Skupštine. Ljudi sposobnih ima na raspolaganju, ali je bitno da organska veza između Vlade, kao glavnog odgovornog državnog organa za raspolaganje i trošenje ovog novca, i onoga ko neposredno odlučuje o trošenju tog novca ne bude posredna.
Sva ministarstva odgovaraju Vladi, ali sva ministarstva nisu spremna da odgovaraju ovoj upravi. Ko će kontrolisati trošenje potrošnih sredstava od strane korisnika? Ranije su sami korisnici kupovali ta potrošna sredstva. To nije dobro i vrednost ovog zakona je u tome da se koncentriše nabavka, da se tako postignu uštede i da se izbegne plaćanje raznoraznih provizija koje su u praksi učestale (tu je suština pogođena), ali da se ne stvara novi monopolista, koji možda neće ostvariti 15% na ime provizija, ali njemu je dovoljno da ostvari jedan ili dva procenta, ako nad njim nema potrebne kontrole.
Ja sam kontrolisao maksimalno, i to možete videti iz stenograma vladinog Odbora za privredu i finansije, pa ga prelistajte malo. To možete nekom drugom da pričate. U ovom slučaju je reč o zakonu. Moj je cilj da ovaj zakon bude što bolji. Vi koji ste navikli po opštinama da slične stvari radite, imajte u vidu da će to morati kad-tad i po pitanju opština da se reguliše. Znam da sam ostvario ogromne uštede učeći na promašajima svojih prethodnika i da su te uštede ugrađene u vodovod, kanalizaciju, asfaltne puteve, fasadu itd. Znam da to što sam ja radio niko nije radio pre mene i da to niko ne radi u protekle dve godine otkako je tamo promenjena vlast. To je suština.
Govorio sam o tome neprekidno, nego vi niste slušali, kao što ni sada niste skloni da slušate, možda zbog toga što mnogi ne razumeju. Računam da Đelić razume, pa mu zato sugerišem da prihvati ovaj amandman, pošto su svi amandmani koje sam ovde podneo veoma konstruktivni i sračunati sa tim da se njihovim prihvatanjem zakon poboljša. Nismo načelno protiv donošenja ovog zakona. Vidim da ste mi samo jedan amandman usvojili. To je greška sa vaše strane i ne znam zašto ste i taj jedan, jer trebalo je malo ozbiljnije da ih proučite, pa biste videli da su veoma ozbiljno spremljeni i da poboljšavaju tekst zakona. Naravno, moja intencija prilikom pisanja tih amandmana je postizanje što veće kontrole, pa i kontrole ključnog ministra koji se bavi finansijama.

Vi možete do mile volje da se smejete. Video sam da ste jutros držali raspravu o tome ko je kad unapređen u čin pukovnika, magistra ili profesora. Mene te rasprave ne interesuju, ja bih se podrobnije bavio ovim pitanjem koje je na dnevnom redu.
Amandmanom na član 2. tražim da se brišu dve prve tačke: "1) organizacije koje se u smislu ovog zakona smatraju naručiocem i koje su osnovane za obavljanje delatnosti pružanja usluga koje su predmet javne nabavke; 2) po osnovu međunarodnog sporazuma koji se odnosi na isporuke dobara, izvođenje radova, pružanje usluga ili javne konkurse za nacrte, kojim je predviđena zajednička primena ili eksploatacija projekta od strane država, odnosno organizacija koje su ga zaključile".
Član 2. kaže da se na ove organizacije ne odnose odredbe ovog zakona. To je pogrešno. Odredbe zakona morale bi se odnositi i na ove organizacije, tako da tačka 1) i tačka 2), kao izuzeci, treba da se brišu. Zašto se to ne bi odnosilo na organizacije koje se smatraju naručiocima, a koje su osnovane za obavljanje delatnosti pružanja usluga koje su predmet javne nabavke. To nam ministar nije objasnio u svom uvodnom ekspozeu. Zašto bi one bile izuzete? Mi iz prakse znamo da tamo ima ogroman broj zloupotreba. Ovaj princip mora i na njih da se protegne.
Zašto bi se odredbe ovog zakona izuzele u odnosu na nabavke po osnovu međunarodnog sporazuma koji se odnosi na isporuke dobara, izvođenje radova, pružanje usluga ili javne konkurse za nacrte, kojima je predviđena zajednička primena ili eksploatacija projekta od strane država odnosno organizacija koje su ga zaključile? Dakle, ako se međunarodnim ugovorom predviđa da neka strana država neposredno učestvuje u delu njegove realizacije, onda nema razloga da se insistira da se naš nadležni državni organ time bavi. Postoje i naši izvršioci odgovarajućih odredaba tog ugovora; zašto bi oni bili na osnovu toga što je reč o međunarodnom sporazumu i sredstvima koja su dobijena međunarodnim sporazumom izdvojeni iz ovog sistema kontrole.
Ministru Đeliću bih postavio konkretno pitanje - da li mislite na ovaj način da izuzmete od kontrole ovu firmu iz Surčina, da li se zove "Krmivo-produkt", kako se već zove, koja je dobila najveće poslove na asfaltiranju u Srbiji? (Ministar Đelić, sa mesta: Zar to nisu jaja?)
Jaja? Da li jajima asfaltiraju, ministre, čime asfaltiraju; možda asfaltom asfaltiraju, a jajima koče kada se puste niz asfalt. Možda je to u pitanju. Čekajte, ja odgovaram; ministar je prvi pomenuo jaja. Da li ste vi čuli, gospođo Čomić, da je ministar prvi pomenuo jaja? Ministar mi je nametnuo raspravu o jajima, pošto se on verovatno razume u ta jaja.
Međutim, radije bih govorio o suštini problema. Zašto bi se oslobodile ovog vida kontrole državne organizacije, ustanove, institucije itd. koje koriste sredstva dobijena na osnovu međudržavnih sporazuma. Ono što se dobije na osnovu međudržavnog sporazuma je jedan vid parafiskalnog prihoda. Nije klasični fiskalni prihod, već jedna vrsta parafiskalnog, ali po načinu korišćenja... A, ne možete vi mene nikako nadjačati, možete vi da bučete do mile volje, to meni ne smeta, niti možete da me dekoncentrišete. Možete samo da mi zavidite što se razumem u ova pitanja, za razliku od vas. (Žagor.) Možda se i Milka razume u ova pitanja koja je pomenuo ministar Đelić, a ne u suštinu problema.
Insistiram, dakle, da ministar još jednom razmotri, i dobro bi bilo da prihvati ovaj amandman, kao i da se što manje izuzetaka u ovom zakonu predvidi. Što manje izuzetaka, to temeljitija primena zakona u praksi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako bi se prihvatio amandman na član 1. Zakona, koji sam podneo u ime poslaničke grupe SRS, onda ne bi možda bilo nikakvih nedoumica oko člana 4. Onda ne bi bila preterana nadležnost ministra finansija  i ekonomije, da svakih šest meseci podnosi Vladi predlog spiska naručilaca. Međutim, ako je jedina veza ministra sa Vladom što joj svakih šest meseci podnosi na odobrenje spisak naručilaca, onda ministarstvo nije pod dovoljnom i nije pod adekvatnom kontrolom Vlade. Ako bi Vlada neposredno, preko svog aparata, preko svoje administracije obavljala te poslove, onda nadležnost ministra finansija u vezi spiska naručilaca ne bi bila uopšte problematična. Onda bi tu Ministarstvo finansija obavljalo jedan u osnovi tehnički posao, posao oglašavanja, prikupljanja naručilaca itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom kontriram poslednjem stavu člana 8, u kome se kaže da "naručilac ne može da isključi ponude samo zbog toga što ponuđač ima sedište u državi sa kojom SR Jugoslavija nema zaključen sporazum o jednakom tretmanu domaćih i stranih ponuđača".
Tražim da se ovaj stav preformuliše i da glasi: "naručilac mora da isključi ponude koje dostavi ponuđač sa sedištem u državi sa kojom SR Jugoslavija nema zaključen sporazum o jednakom tretmanu domaćih i stranih ponuđača". Zašto? Pre svega, moramo da čuvamo dostojanstvo države i da prekinemo sa svim tim ponižavanjima kojima smo izloženi, posebno u protekle dve godine. Od kada ste vi otvorili trgovinu i saradnju sa Slovenijom, tri puta više slovenačke robe se uveze u Srbiju, nego što se iz Srbije izveze u Sloveniju, možda sada čak i četiri puta, možda mi je podatak zastareo u tom smislu.
Šta to znači? Da li to ova država treba da trpi? Po mom mišljenju, ne. Po mom mišljenju, svi strani privredni subjekti, pa i ponuđači određenih roba i ostalih potrepština Vlade Srbije, ministarstava, državnih organa i organizacija uopšte, prvo treba da budu domaći ponuđači u određenom privilegovanom položaju, jer su to ogromne ponude, ogromne pare, najveća budžetska sredstva. Ako tako olako rasipamo te pare i ukoliko naručujemo robu iz inostranstva za potrebe Vlade, samo zato što je ona malo jeftinija od domaće robe, pa postavimo princip da su ravnopravni strani i domaći dobavljači, možemo sva domaća preduzeća da zatvorimo.
Znam da su ranije mnoga domaća preduzeća imala privilegije, da su te privilegije često bile zasnovane na ličnim vezama, uticajima i korupciji. To treba eliminisati. Ali, sada kada se nove nabavke obavljaju treba da postoji veća konkurencija među domaćim dobavljačima, maksimalna konkurencija među domaćim dobavljačima, pa samo za one robe kod kojih uopšte ne postoji domaći dobavljač ili taj domaći dobavljač počne da ucenjuje Vladu da se izvrši kupovina u inostranstvu; tako bi jedna domaćinska vlada poslovala.
Tako posluju sve vlade u civilizovanom svetu. Ne pada im na pamet da nabavljaju stranu robu za državne potrebe tamo gde postoji solidna domaća roba, čak i ako je domaća roba osetno skuplja. Pa, pogledajte slučaj Amerike, Evropske unije i čitavog niza drugih zemalja. A, vi ovde izjednačujete sve dobavljače. Čak tamo gde naše firme ne mogu da se pojave kao dobavljači, mi njihova preduzeća prihvatamo kao naše dobavljače i tu se do kraja ponižavamo.
Gde je tu smisao? Da bi se to izbeglo i da bi se domaća budžetska sredstva pre svega plasirala kroz ove nabavke u domaću privredu, tražim od ministra da još jednom razmisli. Možda u ovom slučaju i ovaj raspon od rasprave do glasanja ostavlja dovoljno vremena da ovaj amandman Vlada prihvati. Prihvatanjem ovog amandmana domaći budžetski novac bi se spasao: išao bi domaćim firmama, bio bi upotrebljen za razvoj domaće privrede.
A ako vam je cilj da forsirate strana preduzeća a da domaća ugušite, onda zadržite ovakvu odredbu kakvu ste planirali, ali to neće moći dugo da traje jer nećete ubrzo imati od koga ovde da naplaćujete porez. To je problem. Kada biste vi mogli od tih stranih dobavljača i porez da naplaćujete i punite budžet, ne bih imao ništa protiv. Ali, ovde se budžet puni isključivo ili skoro isključivo od domaćih privrednih subjekata, od njihovih zarada, od njihovog profita...
(Predsednik: Upozoravam vas na vreme.)
Imam još onih pet minuta, ako neće ministar da mi odgovori. Ostavio bih to. Hoćete li ministre? Neće, dobro.
Dakle, u ovom slučaju mi moramo da vodimo računa i o opštem društvenom interesu. Država nekada naručuje neke poslove i koji joj nisu toliko neophodni da bi ozdravila izvesne privredne grane. To je poznato u Americi još od Nju dila. Država je nekada izmišljala poslove jer je mnogo bolje pomagati privrednim subjektima kroz naručivanje poslova, kroz naručivanje roba, nego davanjem subvencija s vremena na vreme. Znam da smo tako pre dve-tri godine prilično popravili stanje u "Zastavi".
Daleko od toga da je "Zastava" ozdravila, ali je bar delimično funkcionisala. Imala je državne nabavke i to nije bilo ovih 10, 15 ili 20 vozila, koliko je Đelić naručio, nego mnogo veća količina vozila, pa je Vlada uredbom obavezala sve državne organe i sva javna preduzeća da vozila mogu da nabavljaju isključivo iz "Zastavinog" programa.
Ako se mi držimo tog principa, mi ćemo lakše naći partnera za privatizaciju "Zastave". Ako "Pežo" zna da će naša država narednih 10, 20 ili 30 godina nabavljati samo vozila iz "Zastavinog" programa, imaće mnogo više interesa da uđe u neku kombinaciju oko privatizacije "Zastave". To ne mora da bude "Pežo", može "Tojota", može bilo koji partner. Ne znam da li ste u međuvremenu još sa nekim potencijalnim razgovarali. Može i "Mercedes", bilo ko.
Time jačamo potencijal naše domaće firme, skuplje je prodajemo i pod boljim uslovima, jer onaj ko želi da dođe do naše fabrike računa na tržište, mi mu unapred kažemo sve državne nabavke. Naravno, da se osavremeni i program, i to se podrazumeva. Sve državne nabavke idu prema domaćim firmama, ako uložite u našu zemlju zagarantovane su vam tolike i tolike državne godišnje nabavke.
Tu je suština ovog amandmana i na osnovu toga ovoliko moje zalaganje da se amandman prihvati. Pošto se ova vlast svakako uskoro menja, za koji mesec, dajte da se donese bar neki zakon koji će i sledeća garnitura zadržati, da kaže - e, taj je zakon dobar, moramo ga zadržati. Svi moji amandmani su u tom pravcu usmereni, da se upravo ovaj zakon, oko koga nemamo ideoloških sporenja, toliko poboljša da ga i sledeća vlast komotno zadrži, da kaže - taj je zakon dobar, nema nikakve svrhe da se menja.
Ali, suština svakog zakona je - zaštita društvenih interesa. Mi društvene interese moramo štititi. Težina ovakve vaše odredbe u zakonu da su svi strani potencijalni dobavljači ravnopravni sa domaćim, čak i iz onih zemalja gde naši eventualni dobavljači ne mogu računati sa tolikim stepenom ravnopravnosti, ravna je proglašavanju ukidanja svih carina. Retko koja zemlja na svetu, a to su uglavnom male, minijaturne države, zanemarive, u stručnom razmatranju, u stručnoj analizi, mogu sebi dozvoliti da ukinu carine.
A, vi ovim činom usvajate jednu odredbu koja je ravna eventualnom proglašenju ukidanja svih carina na saveznom nivou. Moramo zaštititi i u sferi ovih ponuda i nabavki domaće dobavljače. Mora biti izuzetaka. Ne kažem, tamo gde se domaći dobavljač pojavljuje samo kao uvoznik, pa mu je roba skuplja nego da se direktno kupuje od stranog proizvođača, da to ne treba. To se može preformulisati. Ali, kada je reč o robi domaće proizvodnje i ako je malo skuplja od strane, mora imati prednost; jer, ne zaboravite, odmah sračunajte koliko će vam se tih para vratiti na ime naplate poreza, na plate, na ukupan prihod, na profit itd, kroz sve budžetske stavke po pitanju naplate poreza. Sve se to vrati i imamo zdraviju privredu. (Predsednik: Vreme.)
U suprotnom slučaju uništavamo domaću privredu pa nećete imati od koga da naplatite poreze, pa ubuduće neće ni biti nabavki.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da i ovaj amandman ima smisla, jer se njime traži da naručilac ne može pokrenuti postupak javne nabavke dok formalno ne obezbedi sredstva za tu namenu, u iznosu koji je dovoljan za izvršenje obaveza koje mogu da nastanu u postupku javne nadoknade, zato što  iza naručioca stoji autoritet države, a mi iz dosadašnje prakse znamo da su mnogi državni organi, javne ustanove, institucije, često naručivale poslove koje nisu mogle da plate sopstvenim budžetskim sredstvima.
Ti su poslovi ostajali godinama neplaćani, nekada se to prebijalo sa državom, a neki od njih nisu nikada plaćeni. Time se srozava državni autoritet. Jedna od mera kojom bi moglo da raspolaže Ministarstvo za finansije je kontrola - da li neko može da izvrši određeni broj narudžbi koje zahteva, sa aspekta finansijskih sredstava kojima raspolaže. Ta kontrola u ovom zakonu nije predviđena.
Zašto - zato što je reč o ogromnom broju subjekata. Nema Ministarstvo finansija neprekidno pred sobom sve te subjekte, njihovo stanje itd. Ima, može da dobije, tragajući po kompjuterskoj dokumentaciji. Međutim, da li može da posveti dovoljno pažnje svim subjektima te vrste?
Ovaj amandman čak zaslužuje da bude propraćen i nekom krivičnom ili prekršajnom odredbom u završnim odredbama zakona, da onaj ko naruči posao za koji nema finansijsko pokriće odgovara i da bude kažnjen. Toliko je ovo važno.
Time bi se potpuno uozbiljila oblast nabavki.

Član 14. na koji sam takođe podneo amandman svedoči da ga nije pisao neko vičan pravničkom jeziku, pravničkom načinu izražavanja. Jer, on nešto podrazumeva, pa umesto prvog stava u članu 14, koji bi glasio "ponuda mora da bude data na srpskom jeziku", pa tek onda da nastavi sa drugim stavom, da naručilac može da to uradi na nekom stranom jeziku, u određenim okolnostima, pod određenim uslovima itd, on nešto podrazumeva, pa samo govori o izuzecima.
To pravnički jezik ne dozvoljava. Pravničkim jezikom mora prvo da se kaže ono što vam kao laicima može izgledati kao nesporno - ponuda mora da bude data na srpskom jeziku, a onda da se razradi koji deo ponude može biti na stranom jeziku, pogotovu ako je reč o tehničkoj dokumentaciji, oznakama kvaliteta i slično, i pod kojim uslovima.
Zbog toga ovaj amandman ima smisla, a vas ne košta mnogo da ga prihvatite, jer ovim amandmanom bi se isključile samo tačke 2. i 3, koje i nisu toliko bitne, ali u dosadašnjem stavu 3. se predviđa prevođenje dela ponude i na srpski jezik.
Postavlja se pitanje mogućnosti procene, ako se i onaj deo koji je podnesen izvorno na stranom jeziku ne prevede na srpski. Sve mora biti na srpskom jeziku. Naravno, deo se podnosi na stranom jeziku, radi neke stručne elaboracije u procesu procenjivanja.