Pedeset sekundi; e, brzo ću to da kažem.
Postaviće se odmah pitanje legalnosti i legitimnosti ove rekonstrukcije Vlade. Trebalo je da sačekate da se formira Ustavni sud, pa bi vas možda neko upozorio. Znate, vi ste na protivustavan i protivzakonit način izbacili veliki broj poslanika iz ovog parlamenta, na dva načina - protivposlovnički i protivustavno ste privremeno odstranili poslanike SRS, a trajno ste izbacili poslanike DSS na protivustavan i protivzakonit način, i sve ono što parlament odluči nakon toga protivustavnog čina dolazi pod udar Ustavnog suda, njegovog preispitivanja.
Možda ste izabrali ljude za koje smatrate da su pouzdani za Ustavni sud, a ne verujem da su to ljudi koji će do kraja saviti kičmu i služiti. Mislili ste da će vam saviti kičmu i Vida Petrović-Škero, i Leposava Karamarković. Neko vreme jesu, ali u jednom trenutku i one su se osetile povređene u tom osnovnom ljudskom dostojanstvu.
Ovi koji se još nisu kompromitovali, ulaze u Ustavni sud. Pretpostavljam da će mnogo brže uspraviti svoju kičmu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom je otvoreno jedno veoma ozbiljno pitanje koje nije moguće razrešiti postojećim zakonskim projektom. To pitanje je koncepcijske prirode i tiče se upravljanja univerzitetom, kontrole nad univerzitetom. Da li će univerzitet biti pod kontrolom izvršne ili zakonodavne vlasti? Koje su posledice? Kada je univerzitet pod kontrolom izvršne vlasti, pa je izvršna vlast suviše ideološki zagrižena, kao ova sadašnja, pa se još zalaže za lustracije, za progon političkih protivnika i o tome se otvoreno govori, onda je sa aspekta društvenih interesa veoma problematično da izvršna vlast upravlja univerzitetom.
Što se tiče zakonodavne vlasti, ona ne treba u principu da obavlja upravne delatnosti, ali u određenim situacijama, kada je reč o posebno važnim nacionalnim interesima, kao što je na primer upravljanje državnom televizijom ili akademijom nauka ili nekom velikom institucijom društva, pa i univerzitetom, to bi bilo moguće, ali povlači druge posledice. Onda ne bi mogla Vlada da delegira svoj deo članstva u upravne organe univerziteta, nego bi to radila Narodna skupština.
Nekada, u komunističko vreme, Narodna skupština je, koliko se sećam, i delegirala u komunističke savete univerziteta svoje predstavnike. Ona je glumila, naravno, demokratiju. Suštinski je tu demokratija moguća samo ukoliko postoji višepartijski sistem i ukoliko bi upravljanje posebno važnim nacionalnim institucijama bilo proporcionalno učešću pojedinog političkog faktora u parlamentu, a ne proporcionalno njegovoj moći u najvišem organu izvršne vlasti kao što je vlada.
Amandman je interesantan, ali je, po mom mišljenju, neuklopiv u ovaj zakonski projekat. On obara u celosti ovaj zakonski projekat. Nije nemoguće da će taj projekat svakako biti oboren u najskorije vreme, ali treba onda osmisliti novu koncepciju zakona o univerzitetu koja bi bila trajna i koja ne bi zavisila od promene na kormilu izvršne vlasti, nego bi bila trajna vrednost za bilo koju vlast u budućnosti; nešto što, dakle, odgovara i vlasti i opoziciji, ono što je nesporno u nacionalnom interesu. Onaj ko je u jednom trenutku na vlasti treba da razmišlja šta će se desiti kada za koji mesec pređe u opoziciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član pokazuje, a podneseni amandman SRS dokazuje, da su se zaista titoisti vratili na vlast. Titoistima je potrebna društvena opravdanost osnivanja univerziteta. Oni traže elaborat o opravdanosti, ali samo od privatnih osnivača fakulteta i univerziteta. Šta sada znači ta opravdanost? O tome niko nije ni razmišljao, sigurno, a ministar to ne razume. Sa kog aspekta se mora opravdati želja jednog subjekta, privatnog, pravnog lica, fizičkog lica, čoveka pojedinca, koji želi da osnuje fakultet ili univerzitet? Da li potrebom društva za kadrovima te vrste? Da li je to možda ta potreba? Šta je tu opravdanost, šta podrazumeva opravdanost?
Da li je opravdano ako neko iz nekih idealnih razloga želi da formira fakultet na kome će se sticati vrhunsko obrazovanje, pa makar tome ne sledila nikakva specijalizacija za obavljanje dužnosti u praksi. Da li postoji mogućnost da se neko bavi naukom radi nauke i obrazovanjem radi obrazovanja? To je ono što vi, kao titoisti, ne razumete. To je ono što vi kažete, da ne treba društvu toliko i toliko hiljada visokoobrazovanih ljudi. Otkud vi znate šta treba? Vi brojite upražnjena radna mesta, pa kažete treba toliko i toliko, ili predviđate koliko će biti radnih mesta, pa toliko i toliko, umesto da se stvari obrnuto postave.
Pravo je svakog pojedinca da, na osnovu svojih sposobnosti, stekne kakvo god želi obrazovanje. Ako želi da bude pravnik - da postane pravnik, ako želi da bude lekar - da postane lekar, ako želi da bude inženjer - da postane inženjer. Onda će on na tržištu rada da traži radno mesto, a možda neće hteti time ni da se bavi. Ali, njegovo je pravo, ako poseduje sposobnosti, da stekne odgovarajuće kvalifikacije i odgovarajući nivo obrazovanja. To je ono što vi ne razumete i što nikada nećete razumeti, jer vam je način mišljenja suviše šematizovan.
Zato je pitanje opravdanosti ovde besmisleno. Vi podrazumevate kad Vlada otvara fakultet, a mi smo imali mnogo političkih projekata u prošlosti i ove i sličnih vrsta, to je nešto gde se opravdanost podrazumeva. Ako neko želi sada da osnuje fakultet na kome će se baviti isključivo čistom filozofijom, proučavati čistu filozofiju, obrazovati ljude itd, vi možete da kažete da nema gde društvo da zaposli te ljude. Što se to vas tiče? Vi, s druge strane, provođenjem nekih uspešnih reformskih zahvata u ekonomiji, stvorite te uslove. Otvarajte radna mesta kako ste obećavali, a nemojte 700.000 radnika otpuštati, što sada činite.
Ako neko želi da formira fakultet iz nekih idealnih razloga i pobuda, a drugi želi da studira na tom fakultetu, zašto bi oni vama dokazivali opravdanost. Ovde postoji razlog da se utvrđuje da li nešto zaista može da bude fakultet na osnovu nastavnog plana, na osnovu nastavnog programa. Može da se propiše koliko mora imati stručnjaka odgovarajućeg profila i odgovarajuće stručne i naučne spreme, odnosno naučnih zvanja. Dakle, mogu se propisati formalni razlozi, a u suštinske, vi ste najmanje kompetentni da ulazite. Zašto onda ulazite? Objasnite šta to znači opravdanost, sa kog aspekta opravdanost? Zašto neko ko ima novac, može da podigne zgradu, može da zaposli profesore, ima ozbiljan nastavni plan i program, mora vas da ubeđuje da je opravdano da on osnuje fakultet? Iz nekih idealističkih razloga osniva, i gotovo. Šta vas to briga?

Povredili ste Poslovnik, prvo, što ovde dozvoljavate da se neimenovani akademici Beloruske akademije nauka izvrgavaju ruglu.
(Predsednik: Gospodine Šešelj, koji član?)
Član 101. Čedomir Jovanović treba da kaže ime beloruskog akademika o kome je reč i zašto nipodaštava njegovo zvanje.
Drugo, treba da kaže ko to treba da ide na lečenje, da li neki narkoman, da li večiti student koji više od deset godina studira itd.

Upozorio sam vas da ste prekršili član 101. Ako propali student može ovde da čita lekcije, a više od deset godina studira, i ako neko ko je dokazani narkoman može nekoga da upućuje na lečenje, onda je to strašno.

Prvo, imam dokaze. Kada se za nekog kaže da je narkoman, to nije iznošenje činjenica iz privatnog života, pogotovu ako je reč o javnoj i političkoj ...

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona sadrži dve dobre stvari. Prvo ću govoriti o onome što je u zakonu dobro. Dobro je što zakon načelno zabranjuje političko organizovanje na univerzitetu; i ne samo političko; ovde je reč i o nekim drugim vrstama organizovanja, koje nisu u prirodi univerziteta i u prirodi delovanja studentske populacije, koja ima svoje autonomne vidove tradicionalnog organizovanja.
Drugo, dobro je što ovaj zakon uvodi jedan presedan, posle koga će svaka nova vlast da vrši čistku na državnim univerzitetima. Dobro je što se ovde otvara mogućnost protivustavnog retroaktivnog preispitivanja statusa univerzitetskih profesora, a još bolje je što je DOS-ovski ministar svojim ličnim protivustavnim činom dao primer, mnogo pre usvajanja ovog zakona, kako se to radi. Ovaj presedan će biti dragocen.
Neće se desiti ono što se dešavalo u vreme vladavine socijalista, da Beogradski univerzitet u većini predstavlja organizovanu opoziciju režimu, da ga režim finansira, a da je on organizovana politička opozicija delovanjem svojih profesora, a jednim delom i delovanjem studentskih aktivista. Ovo će sada biti izvanredan presedan i neće biti više onakvog straha, pa šta će svet reći, šta će ovo, šta će ono.
Sada ću govoriti o lošijim stranama. Ovaj zakon zaobilazi pitanje vlasništva. Mora da se odnosi na državne i privatne univerzitete i mora posebno vlasnička prava da obradi, pošto je reč o jednoj specifičnoj instituciji, gde vlasnička prava moraju biti do kraja precizirana, da ne bi udarala na tradicionalnu autonomiju univerziteta. To govori da je zakon pisan neznalački.
Ovde je ministar Knežević pravu tiradu izveo povodom stanja na univerzitetima pod Titovim režimom. Čak je to nazvao zlatnim Periklovim dobom u istoriji našeg univerziteta. Naravno, jer ministar Gašo Knežević je u to vreme bio izrazito režimski orijentisan. Pod Titom niko na univerzitetu nije mogao slobodno da misli i ako bi se neko i usudio morao je to da krije i od svoje žene. Onaj ko bi drugačije mislio od režima automatski je bio izbacivan. Režim se mešao u ono u šta nije smeo, u naučni rad, u nastavni rad, a autonomija i sloboda univerziteta podrazumeva pre svega autonomiju i slobodu naučnog i nastavnog stvaralaštva. Toga pod Titom apsolutno nije bilo.
Imamo mnogobrojne slučajeve izbacivanja i teranja profesora univerziteta u zatvor, poput profesora Pravnog fakulteta Mihajla Đurića, samo što se kritički na naučnom skupu izjasnio o predlogu ustavnih amandmana iz 1971. godine i to je Periklovo doba. Naravno, vi to doba vraćate na fakultet i sada na fakuletu može da ostane samo onaj koji ćuti, ni u šta se ne meša ili onaj koji verno služi DOS-ovskoj politici. To, naravno, ne može dugo trajati i taj presedan će se i vama obiti o glavu onog trenutka kada izgubite vlast, budite sigurni.
Ovde smo imali izlaganje predstavnika Demokratske stranke Srbije, koji me frapiraju svojim nepoznavanjem problema.
Šef poslaničke grupe, Mihajlov, hvali Zakon o univerzitetu Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine. To je njemu uzor dobrog zakona o univerzitetu. To je vreme neustavnog stanja: 1929. godine je kralj Aleksandar ukinuo Ustav, a 1930. proglašavao zakone dekretom, svojom neprikosnovenom voljom, kao vanustavni i nadustavni suveren.
Naravno, to nas podseća sada na ovo stanje, s tim što je Đinđić stigao tek da ukine Ustavni sud, a još nije ukinuo Ustav. Kralj Aleksandar je ukinuo Ustav, išao je korak dalje.
Vi koji se zalažete za zakonodavnu delatnost Kraljevine Jugoslavije, koja je imala mnogo dobrih strana, jer Kraljevina Jugoslavija je po Vidovdanskom ustavu bila moderno ustavno uređena demokratija, sa pravnim poretkom koji se poštovao, a čak i po oktroisanom ustavu iz 1931. godine bila je solidno, u pravničkom smislu, uređena.
Univerzitet je bio državna služba, a profesor univerziteta je bio državni činovnik, određenog ranga, određene klase, a redovne profesore univerziteta postavljao je dekretom kralj.
Profesor univerziteta bio je u rangu državnog činovnika, činovnika izvršne vlasti, i zbog toga nije smeo ni da se kandiduje za narodnog poslanika. Ni jedan profesor univerziteta u Kraljevini Jugoslaviji nije mogao da bude narodni poslanik, upravo iz tog razloga što su svi profesori univerziteta, koji je bio državni, imali status državnog činovnika.
Ima ovde još jedan problem koji se potencira, a to je pitanje Bogoslovskog fakulteta. Naravno da su komunisti na jedan protivustavan, protivzakonit način, odstranili Bogoslovski fakultet sa državnog univerziteta, ali to nije sve. Čak, to je samo posledica prethodnog akta, striktnog odvajanja crkve od države. Ne može se automatski vratiti Bogoslovski fakultet na univerzitet, dok se prethodhno ne reguliše status crkve i status sveštenika.
U Kraljevini Jugoslaviji svi sveštenici su imali status državnih činovnika i platu kao državni činovnici i po tom osnovu je Bogoslovski fakultet mogao da bude jedan od fakulteta Beogradskog univerziteta. Sveštenik je kao činovnik dobijao zvanje, platu od države, i posle penziju, u skladu sa svojim rangom. Svako svešteničko zvanje je bilo izjednačeno sa određenim rangom činovnika u državnoj upravi.
Te stvari treba razmotriti. Treba prvo naći stručnjake koji to razumeju, da sve to ispitaju, da se ne bi dešavale ovakve nebuloze, koje, naravno, vama dolikuju, ali nam kao narodu i državi mogu doneti nesagledivu štetu.
Nisam protiv toga da se Bogoslovski fakultet vrati na univerzitet, ali prvo moramo postaviti pitanje sveštenika; ne mora kaluđera, kaluđeri su imali drugačiji status u Kraljevini Jugoslaviji; ali svaki sveštenik priznatih verskih zajednica, odnosno konfesija tzv. tradicionalnih vera, a to su ovih sedam vera, gde se potpuno slažemo u njihovoj identifikaciji, treba prethodno da dobije status državnog činovnika, da država na taj način prizna da oni vrše neku društveno - korisnu delatnost, pa iz te njihove društveno - korisne delatnosti izbija u prvi plan državna potreba za tu društveno - korisnu delatnost, da se školuju visokoobrazovani stručnjaci.
To logika nalaže, to je suština. U ovom slučaju vodila se prilično isprazna rasprava koja pokazuje suštinsko nepoznavanje problematike.
Što se tiče upravljanja univerzitetom, ono mora da zavisi od vlasničkih prava. Ovde vlasnička prava uopšte nisu potencirana. Lako je reći - evo, država će prepustiti univerzitet, da upravlja sam sobom. Većinu u upravnim odborima, odnosno u organima upravljanja predstavljaće nastavnici i studenti, ali kako to isto sprovesti na privatnom univerzitetu? Mogu li se na taj način prava privatnog vlasnika uskraćivati?
Ovde se potencira nešto što je besmisleno, jer ni to do kraja nije proučeno - pitanje ulaska policije na univerzitet. U civilizovanom svetu, redovna policija ne može bez dozvole rektora da uđe u bilo koji objekat univerziteta. Međutim, u civilizovanom svetu postoji specifična univerzitetska policija.
Još 1978. godine sam bio na studijskom boravku na jednom američkom univerzitetu, gde zgrade univerziteta i kampusa obezbeđuje univerzitetska policija, a u Hajdelbergu sam gledao, sada zatvoreni, ali do unazad stotinak godina u funkciji, studentski zatvor, jer je univerzitet imao u upravnom smislu takvu autonomiju da je njegova policija privodila za određene prekršaje, da je čak izricana i kazna zatvora, ne naročito velika kazna, ali kazna zatvora za prekršaj.
Ne zalažem se ja da se to vrati, daleko od toga, nego vam stavljam do znanja koliko ste laički pristupili celokupnom ovom problemu.

Da, sledećih 10 minuta.

Ovaj problem treba prvo proučiti. Možda vi nemate u Ministarstvu stručnjake, a sami to ne znate. To razumem, ali onda treba Ministarstvo da nađe stručnjake, koji će to obraditi i koji će tako obrađeno onda ljudima od politike prepustiti da vode debatu, da rasprave, da traže ono što bi najviše odgovaralo i određenim političkim interesima. Ovde se pošlo samo od političkih interesa, bez adekvatne naučne podloge, bez adekvatnog znanja o suštini univerziteta.
Dalje, mi smo imali više faza u razvoju našeg univerziteta. U Kraljevini Jugoslaviji, kao pravno uređenoj državi, bilo je mnogo pokušaja da se univerzitet instrumentalizuje u političke svrhe. Ti pokušaji su bili imanentni isključivo ekstremnim političkim snagama, komunistima i ljotićevcima, i otuda i velike masovne tuče studenata komunista i ljotićevaca, čak je bilo i krvavih sukoba među njima.
Režim je tražio način da se to izbegne, neadekvatno problemu, i nikada nije uspeo u potpunosti da izbegne. Pod komunizmom smo imali čisto partijski komunistički univerzitet, na kome se nije moglo čuti drugačije mišljenje od oficijelne režimske ideologije.
Od 1990. godine naovamo, najveći ideološki progonitelji prelaze na sasvim suprotnu poziciju, i onda se vidi ko je bio čiji stipendista sa Zapada, ko je bio Fulbrajtovac, ko je bio Karnegijanac, kakvu ko politiku vodi. Setite se Vojina Dimitrijevića, setite se Radeta Stojanovića itd. Oni su ranije izbacivali svoje kolege sa fakulteta, partijske kazne im izricali, bili partijski sekretari, a posle su oni nosioci demokratskog preobražaja. I naravno, oni žele kontinuitet sa prošlim vremenom i na tome se bazira taj kontinuitet.
Ono što ovaj zakon uopšte nije pokušao da razreši, to je pitanje zloupotrebe slobode naučnog stvaralaštva; ne ideološke ili političke zloupotrebe, nego golog plagijata. Plagijatora ima dosta na srpskim univerzitetima, a nigde ni jednim zakonskim aktom, to smo videli u slučaju profesora Stevana Lilića, nije predviđeno - šta kad se utvrdi da je profesor svoj udžbenik plagirao, da je preuzeo od drugih autora čitave delove i prikazao kao svoje?
Postoji Zakon o autorskim pravima, koji dozvoljava samo privatnu tužbu. Porodica nije htela da tuži, počinilac krivičnog dela je ostao nekažnjen. A gde je sada tu akademska sankcija? Ne postoji pravno uporište ni u ranijem zakonu, ni u ovom zakonskom projektu, ni u statutu, nigde.
Kada utvrdite da je neko plagijator, ako onaj čiji je deo pokrao, ili njegova porodica, ako je reč o umrlom autoru, neće da tuži, vi nemate nikakvog drugog pravnog osnova, nikakve mogućnosti da sa univerziteta odstranite plagijatora.
Ima ovde još mnogo tih stvari, o kojima će verovatno biti rasprave kada budemo raspravljali u pojedinostima, samo bih vas morao prethodno pitati, da mi opet bezrazložno ne izričete opomene - ako sada postavim pitanje ponašanje ministra Gaša Kneževića i njegov slučaj, kad je svojevremeno organizovao vikend - seminare za novac studentima i prodavao im ispitna pitanja, da li ćete vi to oceniti kao iznošenje činjenica iz privatnog života?

Znači, to su činjenice iz privatnog života Gaša Kneževića, u koje ne smem da se mešam, koje ne smem da potenciram. Dobro. Ako su to činjenice iz privatnog života neka ostane da Narodna skupština štiti ljude koji to rade, ali ako vi meni ne dozvoljavate da o tome govorim, onda ne smete dati ni njemu da odgovara na ono što nisam mogao da obrazložim. Da li je tako?

A, nije tako. Dobro, ako sad počnem da govorim o tome kako je ministar Gašo Knežević od "BK kompanije" dobio 20.000 evra da protežira njihov univerzitet, da li će i to biti ocenjeno kao ....

Čekajte, čekajte, neću o tome da govorim....
(Predsednik: Vi znate šta je tema.)
... ukoliko mi preti opasnost da to uradite. Vi meni kažite šta mi sleduje ako o tome govorim, pa ću se tako ponašati.

E, onda, neću ni o tome da govorim.

Neću. Sada ću svaki put da vas pitam...

Pa, čekajte, moram da vas pitam...