Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 17. imamo vrlo dobar prvi stav i vrlo loš drugi stav.
Prvim stavom se propisuje da će naručilac odbiti ako ima na raspolaganju verodostojan dokaz da je ponuđač sadašnjem ili bišem zaposlenom kod naručioca dao ili obećao poklon u novčanom ili nenovčanom obliku, ponudio zaposlenje ili bilo kakvu drugu korist, stvar ili uslugu, čije se vrednosti mogu izraziti u novcu, kao pokušaj uticanja na odlučivanje ili na dalji tok postupka javne nabavke.
To je odredba kojoj se teško može izreći primedba. Posle te odredbe se postavlja pitanje - šta dalje? Postoji nešto što se ovde podrazumeva. Pošto je pitanje mita i korupcije, a regulisano je i Krivičnim zakonom, podrazumeva se gonjenje. Ali, onda je besmislen stav 2. koji kaže - naručilac je dužan da o odbijanju ponude i o razlozima za odbijanje, u pismenom obliku obavesti ponuđača iz stava 1. ovog člana, kao i Upravu za javne nabavke i da to evidentira u dokumentaciji o postupku javne nabavke.
Ovde se propisuje dužnost prijavljivanja nenadležnom organu, a dovoljno je u zapisniku rešenja o nabavci napraviti zabelešku da je došlo do toga i toga i priložiti kopiju izjave radnika čije je podmićivanje pokušano.
Besmisleno je formulisanje ove obaveze. Ako treba formulisati obavezu, onda je mnogo bolje da glasi kako stoji u mom amandmanu: "Naručilac je dužan da u slučajevima iz stava 1. ovog člana odmah obavesti organe gonjenja i druge nadležne organe koji će protiv takvih subjekata preduzeti zakonom propisane mere". To ima mnogo više smisla. Kako ste vi naveli u stavu 2, a nema dodatnog stava 3. koji bi dalje regulisao postupak, ispostavlja se da je jedina sanckija što bi neki bili obavešteni, pa bi bio obavešten ponuđač i Uprava za javne nabavke. Njihovo obavštavanje nema snagu sankcije i besmisleno je. Biće obavešteni iz novina kada se ponuđaču mita bude sudilo na kraju krajeva; oni nisu ni organ gonjenja.
Umesto da onaj ko je došao do te informacije, kao što je po Krivičnom zakonu dužan svaki građanin koji sazna da je izvršeno krivično delo i ko je izvršio krivično delo da odmah prijavi. Bilo bi izlišno ovo, ali vaše je izlišnije. Kako nije? Prvo, onaj prvi koji sazna da je izvršeno krivično delo mora da prijavljuje, a ne da obaveštava svog pretpostavljenog, a toga nema ni u vojsci. I u vojsci svaki oficir i podoficir, bilo kog ranga, čim sazna za krivično delo dužan je da podnosi prijavu, a ne da obaveštava višu komandu, a kamoli u državnoj upravi. Reč je o nespornom krivičnom delu, je li tako?
Ako je reč o nespornom krivičnom delu postoji obaveza prijavljivanja organu nadležnom za gonjenje krivičnih dela, a to nisu ovi organi uprave koje vi navodite. Čak, oni mogu biti kočnica kod krivičnog gonjenja, da se smatra da je time sve završeno. Obavešteni su, zapisano je, idemo dalje. Nažalost, u našoj praksi imamo čitav niz slučajeva da su krivična dela prikrivana na taj način. Znalo se, iako se znalo ne treba niko da odgovara. Nije dovoljna sankcija da se sazna, da se obavesti, nego da se kazni po zakonu.
Ne insistiram toliko da se moj amandman prihvati, koliko insistiram da se vaš stav 2. briše jer je on besmislen. Nema šta da se obaveštava. Onog trenutka, a to se može internim aktom obavezati na obaveštavanje višeg organa uprave. To je stvar posebnih upravnih akata, odnosno opštih podzakonskih upravnih akata. To za ovaj zakon uopšte nije bitno.
Za ovaj zakon je bitno da se spreči korupcija u ovoj oblasti. Korupcija se sprečava tako što onaj ko pokuša podmićivanje ne može da dobije posao. Vi ste sa tim završili ovaj zakon. Vaša je obaveza po drugom zakonu da prijavite nadležnim organima za krivično gonjenje. Ako prihvatite moj amandman, sada imam i onih drugih pet minuta, vi potencirate nešto što vam već postoji kao obaveza po drugom zakonu; čak mislim po saveznom Krivičnom zakonu, ali nije bitno, možda grešim.
Znači, po saveznom Krivičnom zakonu i nije uopšte sporno da se nešto što je predviđeno saveznim Krivičnim zakonom kao krivično delo i gde je propisana obaveznost prijavljivanja potencira i u ovom zakonu, sa sasvim konkretnim slučajem; ali, ne stvarajte nedoumice kod onih koji će u praksi da tumače zakon, pa da smatraju da su potpuno završili sa svojim obavezama tako što su obavestili. Znate kako funkcioniše državna birokratija. Niži upravni organi su skloni pisanju velikog broja akata, dostava, obaveštenja, izveštaja itd, ali viši organi uprave su veoma neskloni da te izveštaje čitaju.
Vi ne čitate dovoljno. Videli smo to, ministre Đeliću, kod primene Zakona o ekstraprofitu; na stranu što je zakon neustavan i videli smo na koliki ste broj obveznika sveli tu primenu zakona.
Videli smo koga ste sve zanemarili u primeni tog zakona. Ovde ste za sudiju Ustavnog suda izabrali ženu koja je dobila dva stana: prvo od Savezne vlade 90 kvadrata, pa onda 120 kvadrata od "Dunav osiguranja" i nema je nigde na spisku ekstraprofitera, a izabrali ste je za sudiju Ustavnog suda. Vi ste samo određene ljude potencirali i na njima iskalili osvetnički bes, a ako ste doneli takav zakon onda ga primenite na sve na koje se odnosi.

Ovo je tema i dijalog sa ministrom. Niste upozorili ministra kada mi je upao u reč. Reagujem na njegovu upadicu.

Dakle, to je suština. Slažemo se sa potrebom suzbijanja mita i korupcije u ovoj oblasti. Ova oblast je tradicionalno prepuna mita i korupcije, raznih privilegija, ali mora i zakon biti donesen na jedan perfektan način, da ne bi stalno trpeo neke izmene i dopune, kao što imamo slučaj  sa čitavim nizom zakonskih tekstova. Nismo se setili ni da konsultujemo stručnjake, ni pravne tehničare, ni jezičke stručnjake itd. Svega toga se treba setiti u fazi pisanja zakonskog teksta.

Svojim amandmanom tražim da se član 18. u celosti briše. Zašto? Zato što član 18. glasi: "Obrazuje se Uprava za javne nabavke, kao posebna organizacija za obavljanje stručnih poslova u oblasti javnih nabavki radi obezbeđivanja uslova za ekonomičnu, efikasnu i transparentnu upotrebu javnih sredstava za javne nabavke i podsticanja konkurentnosti i ravnopravnosti ponuđača u postupcima javnih nabavki (u daljem tekstu: Uprava). Na rad i organizaciju Uprave primenjuju se propisi o državnoj upravi."
Vidite, po prirodi stvari, ovakva uprava bi mogla biti vezana za Ministarstvo finansija, ali vi ste je koncipirali kao relativno samostalnu upravu. Pošto je to samostalna uprava, ona mora biti regulisana i Zakonom o Vladi. Uprava je nešto nižeg ranga od ministarstva, ali ima mnogo nadležnosti poput ministarstva. Uprava je čak iznad sekretarijata u nekom hijerarhijskom određivanju organa državne uprave. Ta uprava postaje paraministarstvo. Nije ministarstvo u pravom smislu reči, ali je skoro ministarstvo. Malo mu fali pa da bude ministarstvo. To je suština i to ste morali da izbegnete. Moraćete da menjate Zakon o Vladi ako na ovome insistirate.
Malopre je ministar Đelić govorio da generalni sekretarijat Vlade nije u stanju da obavlja te poslove. Nije po sadašnjoj koncepciji rada. Pogledajte vi u kojoj zemlji na svetu generalni sekretarijat vlade ima tako male nadležnosti kao kod nas, da samo priprema sednice Vlade i ništa više. Priprema sednice Vlade, obavlja druge pomoćne poslove, vozni park vlade, radne odnose zaposlenih, sve su to nadležnosti nižeg ranga.
Taj generalni sekretarijat mora imati mnogo veće nadležnosti. Zašto? Zato što se time jača direktna vladina birokratija, a sužava moć birokratije pojedinih ministarstava. Uvek je tu dilema gde će biti težište državne uprave, da li na samostalnosti ministarstava ili na većoj moći vlade kao najvišeg kolektivnog organa uprave. Pristalica sam ovog drugog koncepta, da vlada ima mnogo veću moć u odnosu na ministarstva i da zato vlada raspolaže jačom administracijom. Ovo je oblast gde se idealno to može postići. Vladina administracija da se ojača tako što će imati ove nadležnosti koje vi predviđate kao nadležnosti posebne uprave.
U suštini se ništa ne menja sa aspekta ostvarenja cilja ovog zakona, ali se bitne stvari menjaju u organizaciji državne uprave, u njenoj racionalnoj reformi, u svrhu boljeg ostvarivanja ustavnih nadležnosti. Tamo gde su ministarstva suviše samostalna, vlada ne funkcioniše dobro. Tamo gde se dešava, kao kod nas, da se predsednik Vlade javno svađa sa ministrima ili da se ministri međusobno javno svađaju, to je najbolji signal da Vlada ne funkcioniše dobro. Nešto je trulo u državi Danskoj. Međutim, ako vlada ima jaču administraciju i ako je administracija vlade jača od administracije bilo kog ministarstva, osim ministarstava unutrašnjih poslova i finansija, onda vlada kao kolektivni organ jača u odnosu na svako pojedinačno ministarstvo.
Zašto je ovo veoma važno? Veovatno u perspektivi teško da će biti mogućnosti da samo jedna stranka formira vladu u celini. Verovatno će još duži vremenski period biti nužno da se formiraju koalicione vlade. Koalicione vlade koje funkcionišu kao Vlada Srbije nemaju potreban stepen jedinstva za ostvarivanje svoje ustavne funkcije, jer je Vlada sazdana kao zbir ministara koja održava sednice u izvesnim vremenskim periodima i odlučuje na osnovu predloga resornih ministarstava. U velikom broju slučajeva odlučivanje se svodi na puku formalnost.

Imam još pet minuta. Vladi kao takvoj treba pojačati nadležnosti, kako bi ministarstva osećala vlast nad sobom. Znam iz prethodnog perioda. Dobro je učiti na istorijskim iskustvima. Vi niste pokazali spremnost da učite na bilo čijim iskustvima i to je vaša greška. Međutim, zbog javnosti iznosim to iskustvo. Usvajan je budžet i nije bila moguća naplata kompletnog iznosa koji je predviđen za jedan godišnji budžet. Onda je najviše zavisilo od volje resornog ministra koje će ministarstvo imati viši, a koje niži procenat korišćenja.
Vlada u tom slučaju nije imala velike mogućnosti intervencije. Jednostavno, kada jedan ministar traži ima, kada drugi ministar traži nema; pa predsednik ili potpredsednik vlade pita zašto nema, ministar nadležan za finansije slegne ramenima i kaže - nema, pa nema. Ta stvar se mora ispravljati, pogotovo u koalicionoj vladi koja ima više koalcionih partnera, gde veća partijska moć znači veće privilegije u raspolaganju budžetskim sredstvima.
U sferi nabavke te zloupotrebe su moguće ako onaj državni organ koji obavlja te nabavke nije neposredno Vlada, ako to radi neka uprava koja je maltene al pari sa svim ministarstvima, a najbliže je vezana Ministarstvu finansija.
Postoji još jedna tendencija, koja je odavno zabeležena u nauci o upravi i u administrativnom pravu, a to je tendencija da svaki čelnik izvršne vlasti nastoji da što više proširi, poveća i pojača svoje nadležnosti. Onaj ko ima veći uticaj na Vladu kao kolektivni organ i veći uticaj na parlament, koji često ne razmišlja o zakonima koje izglasava, ima mogućnost da pojača svoje nadležnosti, da ih do monstrumskih dimenzija proširi. Onaj koji nema takvu moć i uticaj, on ne samo da neće da proširi svoje nadležnosti, nego će mu one bitno biti sužene.
Koji je lek za to? Lek i za tu pojavu (nema vode, ne znam zbog čega, dobro ste primetili, i meni nedostaje meni veoma nedostaje; voda se prosipa samo u hladnim danima, kada nije neophodna). Šta je ovde poenta i sa tim završavam: jačanjem administracije Vlade izbegavaju se ove tendencije. Jača se autoritet Vlade kao kolektivnog organa. Više nije samo to autoritet predsednika Vlade kao pojedinca, nego jednog kolektivnog organa. Iz iskustva u državnoj upravi, znamo da su kolektivni organi mnogo podložniji kontroli, i unutrašnjoj i spoljašnjoj, nego inokosni organi. Kolektivni organi pokazuju manju težnju za proširenjem svoje nadležnosti, za uzurpacijom tuđih nadležnosti itd.

Svojim amandmanom sam tražio da se briše i član 19, koji glasi: "Uprava obavlja poslove koji se odnose na:       1) učešće u pripremi propisa u oblasti javnih nabavki; 2) pružanje konsultanskih usluga naručiocima i ponuđačima; 3) organizovanje obuke kadrova; 4) saradnju sa stranim institucijama i stručnjacima u oblasti javnih nabavki; 5) objavljivanje, distribuciju itd. Još samo niste propisali da svako jutro moraju članovi te uprave da se okupaju, da obuku odelo, da dođu na svoje radno mesto u kancelariju i da zatvore vrata za sobom itd.
Ušli ste, dakle, u sitna crevca bez potrebe. Mnogih od ovih poslova se sasvim podrazumevaju i ne treba zakonom da se propisuju. Zašto bi se to zakonom propisivalo? Zašto bi se zakonom propisivalo da se bave organizovanjem i obukom kadrova? Naravno, podrazumeva se, ako ima potrebe za obukom, obučavaće, a ako nema potrebe, neće. Zašto bi se propisivala saradnja sa stranim institucijama i stručnjacima u oblastima javnih nabavki. Naravno, saradnja u pogledu razmene iskustava, dopisivanja, uzajamnih poseta, po potrebi itd, održavanja možda i seminara. Sve se to podrazumeva.
Zašto opterećujete zakonski tekst bez ikakve potrebe? Kaže, objavljivanje i distribuciju odgovarajuće stručne literature. Koja je to stručna literatura? Literatura iz oblasti javnih nabavki. Vi ekonomisti, da li znate za ijednu doktorsku disertaciju iz oblasti javnih nabavki, da li ima kod nas; možda ima magistarski rad, čujem ovde da ima nekih novih magistara, Čedo, da li ima nekih magistara iz te oblasti? Za doktorsku disertaciju nisam čuo.
Pazite sada još ovo. Pripremanje i učestvovanje u izradi kriterijuma za ocenjivanje pojedinačnih vrsta troškova kod korisnika javnih sredstava. Pazite, ovo čak rade i stručnjaci sa srednjom stručnom spremom, ovaj posao. Vi još samo da nacrtate ko će na kom mestu sedeti u kancelariji, raspored nameštaja u kancelariji i sve ostalo.
Zašto da se prebukira zakonski tekst nečim što je nepotrebno. Pazite, ovo nije oblast zakona, zbog toga vam govorim. Ne znam ko vam je iz stručne službe Vlade, (ministre, važnije je ovo što govorim nego Čeda Jovanović, ministre, ministre, neće ministar da me prati). Ministre, ovo po prirodi stvari nije materija koja se reguliše zakonom. Ova materija može da se reguliše, ali podzakonskim aktom. Može i pravilnikom koji će usvojiti Vlada ili načelnik ove uprave, ako već insistirate na upravi. Milka bi Ustavom to predvidela. Naravno, moguć je i takav pristup. Imali smo i kardeljevski ustav sa 300, 400 članova, koliko je već imao.
Ovo ne ide u zakon. Pojaviće se nešto novo u praksi što niste predvideli, idete na promenu zakona. To je besmisleno. Šta kažete, ministre? Ministar pominje neku odbranu, nisam ga dobro čuo, da li ste ga vi dobro čuli, ne znam o čemu govori ministar. Očigledno nije dobro informisan, a nije ni kompetentan za pravnu materiju, pa se pojavljuje sa ovim zakonom.
Gledajte dalje, šta je još ovde predviđeno: pripremanje jedinstvene osnove za uspostavljanje evidencije ponuđača i njihovog finansijskog boniteta. Ovim zakonom? Zašto to da se radi? Siguran sam, pošto nisam ekspert iz te oblasti, ne bih nagađao šta se sve može pojaviti u praksi, da ste mnoge od tih pojedinačnih poslova propustili da navedete. Prirodno je da ste propustili. A pogotovo, ako su ovaj tekst pisali ljudi koji se nikada nisu bavili neposredno nabavkama. Ne znaju sa kakvim se problemima susreću u praksi.
To će stručnjaci u podzakonskim aktima da regulišu, upravo oni ljudi koji imaju iskustvo. Onaj ko umno i stručno radi tekst zakona, uvek vodi računa da tekstom zakona ne zadire u ustavnu materiju, koja je već jednom regulisana i neprikosnovena je sve dok se Ustav ne promeni, ali vodi računa da ne zadire i u materiju koja prirodno pripada podzakonskom obliku regulisanja. Na taj način se gubi razlika između zakona i podzakonskih akata. Mešaju se i nadležnosti osnovnih grana vlasti, zakonodavna vlast je u parlamentu, ali podzakonske opšte akte donose organi uprave.

Da i brzo ću završiti. Neću do kraja. Zašto vi ovde uskraćujete i pravo i obavezu organa uprave da donose te podzakonske akte? Zašto bi se zakonodavac u ta tehnička pitanja mešao. Mi ćemo ovde da ocenjujemo vašu uspešnost, vaše poštovanje zakona. Naravno, ako nas prethodno sve ne izbacite iz sale. Što se tiče tehnike vašeg rada, zašto mi u to da se mešamo. Možda ćete vi imati potrebu da zaposlite u toj upravi sve ljudi visine do 1,60 m ili do 1,65 m, a možda vam smetaju oni iznad 1,90 m itd. To je sve vaša stvar. Zakonodavni organ vam se u to ne meša, ali nemojte ni vi da zakonodavni organ opterećujete materijom koja je ispod nivoa nadležnosti zakonodavne vlasti.

Celi zakon donosite da bi oblast javnih nabavki bila, kako vi DOS-ovci kažete, "transparentna". Onda jednim jedinim članom tu "transparentnost" bacite pod noge. Ovaj izuzetak iz člana 23. u kome se kaže da "naručilac može dodeliti ugovor u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja, ako zbog: 1) objektivnih razloga ili iz razloga povezanih sa zaštitom isključivih prava, nabavku mogu ispuniti samo određeni isporučioci dobara, pružaoci usluga ili izvođači radova; 2) vanrednih okolnosti, odnosno zbog nepredviđenih događaja  nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoren i restriktivan postupak".
Što se tiče tačke 2, prvo se mora povesti postupak da se vidi da li zaista zbog vanrednih okolnosti ili nepredviđenih događaja naručilac nije mogao da postupi u rokovima koji su određeni za otvoren i restriktivan postupak, pa onda da se izvlači zaključak da li postoji njegova subjektivna odgovornost ili ne postoji.
Ako postoji subjektivna odgovornost ovo je tipičan slučaj gde se mora voditi postupak za naknadu štete. Onaj ko je svojim nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem, nesavesnim činjenjem, prouzrokovao štetu ove vrste mora snositi odgovornost! Vas to ne interesuje. Vama je važan samo ovaj izuzetak; ko će imati mogućnost tumačenja i korišćenja ovog izuzetka - vi sami, onda kada vama odgovara; zakon uopšte nije važan, vi ćete ići na neposrednu pogodbu.
Mi smo imali slučaj ovog asfaltiranja gde je sama ministarka u javnosti demantovala da je uradila ono što je zaista uradila i kasnije se ispostavilo da je zaista uradila, ali glava je nije zabolela! (Glasovi - jaja.)
Što se tiče jaja, ne znam o čemu je reč. Đeliću, ovi vaši poslanici neka jaja opet pominju. Šta je u pitanju? Razjasnite jednom to pitanje jaja. Da li imate višak jaja ili manjak? Mora da je manjak, čim vas toliko opterećuje.
Tražim da se tačke 1. i 2. brišu jer postupak pogađanja bez prethodnog objavljivanja ostavlja mogućnost velikih zloupotreba, korupcije. Tu su zloupotrebe najveće. Šta se u praksi dešava: da se glumi konkurs, da se glumi licitacija, da se objavi njeno održavanje, a zapravo se ne objavi jer se oglas sakrio. Oglas se u ranijoj praksi objavljivao u novinama koje niko ne čita kako bi se pojavio što manji krug zainteresovanih lica za učešće na licitaciji, konkursu itd.
Sada, vi ono što je ranije bila mogućnost samo posle neuspešnog konkursa uvodite kao pravilo u ovom izuzetku, gde više nije neophodno da se proba sa konkursom, odnosno sa licitacijom itd. nego se ostavlja širi prostor za tumačenje da li su nastupile vanredne okolnosti, koje su to vanredne okolnosti!
Ministre, u članu 19. potanko ste objašnjavali, do "sitnih creva" stvari koje niste morali nikako. Ovde ste, ako je neophodan izuzetak, taj izuzetak morali do tančina da objasnite. Niste to uradili. Bolje bi bilo da odustanete od tog izuzetka. Svaka situacija u praksi može se podvesti pod uslove koji su predviđeni ovim načinom nabavke, a SRS se zalaže za potpunu javnost u oblasti javnih nabavki. Zalaže se za potpunu konkurenciju svih potencijalnih subjekata, za zdravu konkurenciju a ne nastavak jedne prakse koja je veoma negativna, a koju vi protežirate u članu 23.

Kad je reč o robama, koje državi mogu zatrebati u slučaju elementarnih nepogoda, poplava, požara, suša, ratova itd. svih tih roba mora biti dovoljno u državnim robnim rezervama, svih; mora da bude, inače je kriva Vlada što toga nema. Robne rezerve nisu bile prazne, to nije istina. Nisu bile prazne. Možda je ispraznila ona vlada u intermecu od oktobra do decembra. Dok sam ja bio potpredsednik te vlade, robne rezerve nisu bile prazne, to nije istina. Nemojte to da pričate. Možda ste ih ispraznili u ona dva meseca intermeca, pa Đelić nije ništa zatekao.
Drugo, što se tiče zemljotresa u Kolubarskom okrugu, mnogo o njemu govorite. Dajte, podnesite izveštaj - gde ste našli zloupotrebu u korišćenju sredstava, i onda pokrenite krivični postupak protiv svih onih koji su investirali novac u bilo šta drugo, osim u podizanje srušenih i popravku oštećenih objekata. Pa, pitaj ovoga, pitaj onoga, ali ste imali dve godine na raspolaganju da to temeljito istražite.
Ja znam da je ponegde bilo zloupotreba, ali vi imate instrumente države da razotkrijete sve te zloupotrebe. Zbog čega to ne radite? Odgovorite zbog čega to ne radite? Koji je razlog? Gde je napravljena zloupotreba?
Znam da su neki dizali kuće, a nisu im kuće ranije porušene zemljotresom, ili neke druge objekte. (Glasovi iz sale: Da li kuče, ili kuće?) Očigledno je da je ova parlamentarna većina odavno svesna da ubrzo gubi vlast, jer je više rad parlamenta ne interesuje. Nije ih nikada interesovalo to.
E sada, što se tiče svih eventualnih zloupotreba, postoje sudovi, i onaj koji je zloupotrebio novac, treba da ide u zatvor. Ako je novac bio za popravku objekata ili za izgradnju porušenih, a zloupotrebljen je za nešto drugo, tu su stvari čiste.
Što se tiče pšenice - svaka evropska država želi da ima dovoljnu domaću proizvodnju, svaka, trenutno. Prošle godine, odnosno na razmeđi prošle i ove godine, otkupna cena naše pšenice je bila veća za dinar ili pola dinara, skoro nikome niste priznali prvu klasu, priznavali ste drugu klasu, to je bilo 6,5 dinara, a na svetskom tržištu cena je oko šest dinara! To je tačno! (Glasovi iz sale: A TV taksa?) TV taksu tek spremate da uvodite, video sam u Predlogu zakona o radiodifuziji! To sam video; 20 puta veću od one koja je postojala u vreme kad sam ja bio potpredsednik Vlade, 20 puta veću taksu. (Glasovi iz sale: 10 puta veću.) Samo 10 puta veću? Videćemo?! Povukli ste zakon, znam ja zašto ste povukli. Nije to bitno, da objasnim ovo pitanje pšenice.
Vidite, pola dinara je kod nas bila skuplja otkupna cena pšenice od cene na svetskom tržištu. Međutim, svaka pametna država nastoji da zaštiti svoje proizvođače, pa će jedne godine taj otkup platiti skuplje nego što je na svetskom tržištu, ali će sledeće godine, kada bude slab rod u svetu, kada cena na svetskom tržištu bude mnogo veća, nadoknaditi taj gubitak. Ali, država ne može da se odrekne pšenice. To i jeste to naše koncepcijsko neslaganje.
Vi mislite ako je pšenica u Argentini, u Americi, ko još proizvodi pšenicu, Australija, ko sve još proizvodi, i Ukrajina naravno, ako je tamo pšenica jeftinija od naše, da treba ukinuti domaću proizvodnju, pa kupiti jeftinije! E sada, upravo iz tog razloga, evo sada odrečno ministar klima glavom, smatram da treba platiti nešto skuplju pšenicu, da bi se sačuvala proizvodnja. Pa tako je isto, ministre, sa svim ovim drugim proizvođačima. Vi ste njih stavili u ravnopravni status sa stranim firmama. Tamo gde imamo domaću proizvodnju, pametnije je da država nešto skuplje plati, nego da nabavlja u inostranstvu i da potpomaže tuđu privredu, a sopstvenu uništava. To je ta osnovna koncepcijska razlika.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što izađe Čedomir Jovanović pošto moram da demantujem prvo neistine, koje je ovde izrekao.
SRS je u Valjevu imala svoju zgradu, u svojini, dobila je od nekog dobrog u vlasništvo i ta zgrada je srušena u zemljotresu kao i ostale mnoge zgrade. To je činjenica i po toj osnovi je delimično finansirana obnova te zgrade, nikada u celosti, samo delimično. Vi znate šta je istina, znate vi oboje Milka, samo ti tako.
Dalje, SRS je od "Zastave" na račun dobila oko 120 ili 128 hiljada dinara, na konto toga što je Tomislav Nikolić bio član Upravnog odbora, a odbijao je da dobija mesečnu apanažu kao član Upravnog odbora. Koliko vas koji ste članovi Upravnog odbora, to odbija? I posle izvesnog perioda njegovog odbijanja, "Zastava" je deo tog novca uplatila na račun stranke. To nije bez veze, to je potpuno čisto. Ali, bi Čedomir Jovanović trebalo da objasni zašto sve ozbiljne poslove na asfaltiranju u Srbiji dobija surčinska mafija. Vi ovde poredite 128 hiljada, što je uplaćeno preko računa, što bi Đelić rekao - transparentno, što ništa nije sakrivano i za šta postoji osnov, a čak i da nema tog osnova, valjda društveno preduzeće ima pravo i na sponozorisanje stranke ako je tako sitan iznos. Zašto da ne? Čekajte da li se stranke sponzorišu samo iz inostranstva, kao vaša, iz američkog budžeta i SOROŠ-a, iz čega?

E, vraćam se na član 25, samo potenciram još ovo pitanje da objasni kako je surčinska mafija dobila te višemilionske poslove asfaltiranja. Gde god se okrenete, auto-put, Ibarska magistrala, samo surčinska mafija asfaltira, nemaju nikakvog iskustva iz te oblasti. Proizvodili jaja.....

Ne, to su sve činjenice koje se mogu dokazati na svakom mestu i vi sami znate da su istinite.
Što se tiče člana 25. najproblematičnije je ovaj poslednji stav: "Na predlog ministra finansija i ekonomije Vlada utvrđuje kriterijume za obrazovanje komisija za javne nabavke". Vi prvo obrazujete državnu upravu za javne nabavke, a onda komisiju. Niste se potrudili da objasnite kakva je razlika između uprave i komisije. Ne možete vi nešto nazvati upravom za javne nabavke, pa joj poveriti čisto tehničke poslove, administrativne poslove - to je uprava, ona upravlja, ona ima upravni aparat, ona je nešto niže od ministarstva u mnogim stvarima, ali pravi sa ministarstvima i onda još sada formirate komisiju za javne nabavke. Čemu ta komisija, kakva je njena svrha? Imate Vladin Odbor za privredu i finansije, čemu posebna komisija? To je suština.
Dakle, samo povećavate bespotrebno broj državnih organa: sučeljavate njihove nadležnosti i dovodite ih u situaciju da im se nadležnosti preklapaju i da to ko će sebi nešto od tih nadležnosti prigrabiti, a ko će ostati bez nadležnosti zavisi od ličnog uticaja, moći, autoriteta, grupnog uticaja, a ne od pravne norme.

Ovim amandmanom ja tražim da se iz člana 27. izbriše samo tačka 6.  u kojoj se kaže da konkursna dokumentacija za otvoreni postupak i za drugu fazu restriktivnog postupka sadrži, između ostalog, "model ugovora".
Zašto bi ta konkursna dokumentacija sadržala model ugovora?
Prvo, u ovom slučaju se obično primenjuju tipski ugovori, ugovori tipskog karaktera koji se po prirodi stvari mogu primeniti na skoro sve nabavke, a ne specifični ugovori samo za jedan konkurs u okviru njegove konkursne dokumentacije.
Drugo, ukoliko je formirana uprava za javne nabavke, pa komisija za javne nabavke, apsolutno je nejasno šta će ove upravne organizacije raditi ako ministar finansija i ekonomije o svemu odlučuje. Zašto oni uopšte postoje? Ako će ministar za finansije i ekonomiju odlučivati, bliže propisivati obavezne elemente konkursne dokumentacije, onda ovaj državni organ čije ste formiranje predvideli i nazvali ga državnom upravom ne zaslužuje da se nazove državnom upravom.
Taj posebni organ državne uprave je koncipiran, sa jedne strane, kao al pari sa svim drugim ministarstvima. Nije im potpuno ranopravan, ali im je tu negde skoro ravnopravan, a onda ministar finansija i ekonomije bliže propisuje obavezne elemente konkursne dokumentacije. Ovde se pravi gali matijas dešava. Zašto to ne bi regulisala ova uprava, ako već uprava postoji, ili da se sve ove nadleženosti prepišu ministru finansija, a onda ne treba posebna uprava, nego već postojeća uprava Ministarstva finansija, možda pojačana većim brojem službenika, ali ne posebna uprava; idealna je vlada koja ima minimalan broj ministara i ona najbolje funkcioniše. Bujanje broja ministara i drugih organa uprave uvek komplikuje rad uprave i kada se povećava broj ministara, a to znamo iz ranije prakse, znamo iz sadašnje prakse, obično su u pitanju neke političke pogodbe, a ne realne potrebe.
Zašto onda da se ministar na ovaj način meša, da propisuje obavezne elemente konkursne dokumentacije. Ako ministar tu treba da ima nadležnost, onda je ta njegova nadležnost u kontroli, a ne u izradi elemenata konkursa ili konkursne dokumentacije ili da propiše neki podzakonski akt kojim bi to regulisao, a ne da se on sada u svaki konkurs meša. Jer, po slovu ove odredbe ministar bi morao za svaki konkurs da propisuje ove elemente.
Zašto ne i model ugovora, što bi to ministar propisivao? Valjda je model ugovora stvar struke - i to će činovnici u Ministarstvu. Važno je obavezati na suštinu, a ne na model ugovora. Možda će danas jedan model biti glavni, a sutra drugi. Možda ćete uvoditi skraćenicu za te modele, možda ćete te modele kao tipske štampati pa prodavati u knjižarama. Šta to znači? To čitav niz besmislica u prvi plan isteruje i sasvim se nepotrebno opterećuje zakon.

Ministar pokušava da bude duhovit, ne uspeva mu. On je mnogo duhovit, ali iz nekih drugih razloga koji mu baš neće odgovarati ako se javno sa ove govornice iznesu, pa bih ja to prećutao, ministre.
Prvo, malopre smo vodili raspravu o jednoj odredbi, o stavu 2. člana 17, gde ste vi besmisleno uneli kao zakonsku normu da je naručilac dužan da o odbijanju ponude i o razlozima za odbijanje u pismenom obliku obavesti ponuđača iz stava 1. ovog člana kao i upravu za javne nabavke i da to evidentira dokumentacijom o postupku javne nabavke. To je potpuno besmisleno.
Ono što sam ja svojim amandmanom tražio ima smisla, jer je reč o saveznom zakonu koji propisuje obavezu prijavljivanja krivičnog dela i o republičkom zakonu gde se podrobnije uređuju stvari iz jedne konkretne materije. Prema tome, to nije suvišno. Kada donosite zakon o porezima ministre, prepišete čitav niz odredaba saveznog zakona o porezima, zapravo morali bi, ali vi idete naopako. Vi prvo donesete zakon o porezima, pa onda oni moraju savezne zakone retroaktivno da prilagođavaju vašim normama. To je problem našeg pravnog poretka.
Što se tiče člana 27 - prvo, nema smisla da ministar finansija i ekonomije, bliže propisuje obavezne elemente konkursne dokumentacije. Ovo je srozavanje ugleda ministra.
Drugo, od svih ovih tačaka kojima se pobraja neophodna konkursna dokumentacija najsmešniji je model ugovora. Nije reč ni o kakvoj grešci. Šta znači model ugovora? Zašto model ugovora? Model ugovora postoji u Zakonu o obligacijama. Samo ako se odstupa od Zakona o obligacijama onda je potrebno unositi neke nove elemente. To su veoma retki slučajevi. Šta mora da sadrži taj ugovor. To se uči na pravnom fakultetu iz trgovačkog prava, odnosno privrednog prava kako se nekada zvalo. To su elementi koji su trajni, koji se ne mogu izbeći: prava i obaveze naručioca posla i prava i obaveze izvršioca posla. Tu ništa sporno nema, ali je nedopustivo da zakonski akt sadrži ove elemente koji po prirodi stvari nisu zakonodavna materija.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman se odnosi na tačku 3. podtačku b) člana 40, u kojoj stoji da se može primeniti neki drugi nacionalni standard, posle JUS-a, u pogledu određivanja tehničkih specifikacija! Ministar je dužan da nam ovde objasni koji je to drugi nacionalni standard koji bi mogao biti primenjen osim JUS-a! Da je rečeno neki međunarodni standard, usklađeni standard na međunarodnom nivou, to bi bilo u redu. Koji to još nacionalni standard može biti primenjen kod javnih nabavki, a nije u skladu sa JUS-om da bar odgovori na to pitanje. Ne znam koji je to standard koji bi mogao biti primenjen, ali neka nam on kaže koji je to standard. Možda je u pravu. Koji je to nacionalni standard?
Znamo, u svetu dolazi sve više do usaglašavanja nacionalnih standarda po izvesnim pitanjima, a to iziskuje savremena tehnologija. Verovatno je pred nama proces potpune standardizacije, ujednačavanja svih svetskih standarda. To još nije moguće postići u mnogim sferama ni u Evropi: još uvek se u Engleskoj vozi levom stranom a kod nas desnom i neizvesno je dokle će to trajati; još uvek kada putujete u Englesku pa nosite aparat za brijanje, potrebno je da imate i onaj adapter koji je prilagođen engleskom standardu; ako idete u Ameriku, treba vam američki, a ako idete u Južnu Afriku, treba vam južnoafrički itd. Koji je to nacionalni standard, ako ostavimo po strani JUS, ako ostavimo po strani usaglašene međunarodne standarde koje smo prihvatili, koji je to još nacionalni standard koji bi kod nas mogao biti primenjen?!