Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije se bori protiv korupcije samo na papiru. Možemo da konstatujemo da vlast u Srbiji ni posle tzv. demokratskih promena nije spremna da se odrekne neograničenih moći i privilegija, što govori i trenutni položaj i haotično stanje u kome se danas nalazi Srbija.
Korupcija je predmet rada šest nezavisnih institucija u Srbiji: Saveta za borbu protiv korupcije, Odbora za rešavanje o sukobu interesa, Poverenika za informacije od javnog značaja, Ombudsmana ili Zaštitnika građana, Uprave za javne nabavke i Državne revizorske institucije. Svim ovim institucijama je zajedničko da ih vlast od 2000. godine nije podržavala.
Poslednji podaci govore da je Srbija na 79. mestu, od 180 zemalja, kada je reč o nivou korupcije. Ovaj podatak govori da spadamo u red država sa sistemskom korupcijom i da smo zemlja sa vrlo razvijenom korupcijom. Stanje je još uvek daleko od dobrog, a osnovni uzrok velike korupcije je nedostatak političke volje aktuelne vlasti da se vlast podvrgne institucijama kontrole koje bi imale veća prava da sprečavaju korupciju, jer je nepoverenje u institucije, neuvažavanje, zastrašujuće veliki problem.
Pitanje korupcije izbilo je u prvi plan zbog činjenice da korupcija ne samo da sprečava strana ulaganja i u znatnoj meri koči političke i ekonomske reforme, već i da tajkuni i novopečeni bogataši utiču na političare i izvršnu i zakonodavnu vlast, pravosudne i druge organe, kako bi se doneli propisi koji bi bili u njihovom interesu, a očigledni primeri su nameštanja prodaje preduzeća tokom procesa privatizacije.
Korupcija poseduje, po svojoj suštini i pojavnim oblicima, najopasniji vid privrednog kriminaliteta, koji karakterišu pokrivenost, visok stepen društvene opasnosti, mnoštvo raznovrsnih oblika, široka rasprostranjenost, teško dokazivanje u krivično-procesnom smislu, koristoljubivost i specifični objekat koji ugrožava korupcija, a to je zakonito finansiranje državnih institucija i službi kojima se štite normalna krivična prava.
Kada govorimo o pojavnom obliku korupcije u našoj zemlji, možemo reći da se, prema dosadašnjoj krivično-pravnoj praksi, krivična dela korupcije najčešće otkrivaju u poslovanju između državnih ili preduzeća iz javnog sektora i privatnog preduzeća, gde se kao osnivači i rukovodioci privatnih preduzeća javljaju odgovorna lica u državnom preduzeću ili njihova bliska rodbina i prijatelji i gde privatno preduzeće kroz fiktivne poslove sa društvenim ili državnim preduzećem, najčešće kroz finansijske transakcije, pribavlja imovinsku korist za vlasnika privatnog preduzeća, odnosno za sebe.
Zatim, drastično obezvređivanje imovine državnih preduzeća, kada se državno preduzeće dovodi do stečaja, potom kupi u postupku tzv. svojinske transformacije i preuzmu se njihovi poslovi; potom, nelegalni dolazak do raznih dozvola za gradnju i prodaju zemljišta i slično. Zatim, pri javnim nabavkama velikog obima u međunarodnim transakcijama, kao direktno ili indirektno obezbeđivanje bilo kakve materijalne koristi ili neke druge vrednosti date javnom službeniku koji vrši svoje zakonske dužnosti, u cilju da dobije ili zadrži neki posao i da zato stekne korist koja mu inače ne pripada po opštim propisima koji regulišu njegov rad.
Protiv korupcije i njenih pojavnih oblika borba je veoma kompleksna i zahteva korišćenja posebnih sredstava i metoda, kao i stalno traženje novih.
U našoj zemlji veliki problem predstavlja činjenica da se korupcija retko javlja u čistom obliku, kao i to da se krivična dela iz oblasti korupcije teško otkrivaju. Ona koja se otkriju teško se dokazuju materijalnim i drugim dokazima potrebnim sudu za složeni sudski postupak, pa je zbog toga u Srbiji mali broj osumnjičenih do sada stvarno i osuđen zbog krivičnog dela iz ove oblasti.
Za uspešnu borbu protiv korupcije, koja je još uvek na retoričkom nivou, potrebno je da se osigura nezavisnost, integritet i depolitizacija sudstva, kao i da se osigura princip vladavine prava, od čega zavisi uspešnost borbe protiv korupcije. Važan put za ostvarivanje društva sa što manjim stepenom korupcije je stvaranje moderne, efikasne države, administrativne i izvršne vlasti koja mora biti velika brana korupciji, koja će uz efikasno pravosuđe imati suštinski značaj za iskorenjivanje korupcije.
Korupcija u Srbiji se toliko ukorenila da je postala opšta kultura i način preživljavanja pod ovom aktuelnom vlašću. Postaje normalno da se neko podmićuje i potplaćuje, inače ništa ne može da se obavi. Teško onom ko u Srbiji treba da završi neki posao, kao što je tužba u sudu, dobijanje neke dozvole, odlazak kod lekara i tome slično.
Već nekoliko godina govori se o izrazitoj korupciji u zdravstvu, a do sada nije bilo nikakvog napretka u rešavanju tog problema. Mogućnost zloupotrebe u oblasti javnih nabavki, otvaranje prostora i sukob interesa zbog rada lekara u privatnoj i državnoj praksi i neadekvatno regulisana institucija zaštitnika prava pacijenata doprinose korupciji u zdravstvu.
Imamo Vladu koja je usvojila mere borbe protiv korupcije, kao jedan od svojih pet prioriteta, ali do današnjeg dana nemamo nikakve naznake o tome na koji način će se ta borba voditi, jer imamo Vladu koja podstiče korupciju. Na prvom mestu po korumpiranosti je carina, na drugom državni vrh, na trećem je zdravstvo, a potom državne delatnosti, policija, opštinske i republičke službe, pravosuđe, državna i privatna preduzeća.
Bez obzira na to šta u ovom redosledu zauzima tek drugo mesto, ocena javnosti o korumpiranosti državnog vrha ima najveću težinu, jer imamo korumpiranu vlast. Kada se čovek okrene oko sebe, svuda su korupcije, afere i ništa se ne dešava. Stečajna mafija, drumska mafija, univerzitetska mafija, urbanistička mafija, pitanje tajkuna se ne rešava i opet ništa. Zato Srbija godišnje gubi dva posto nacionalnog dohotka zbog korumpirane vlasti. Niko da podnese ostavku, niko da bude smenjen, a o zatvoru i da ne govorimo. Takva je realnost danas u Srbiji. Hvala.