Samo sam hteo da zamolim poslanika Jeremića da ispoštuje zahtev svog partijskog kolege da se držimo dnevnog reda, znači 2008. godine. U tom kontekstu, mislim da ovo pitanje ne samo da se ne odnosi na republički budžet, nego se odnosi i na period koji nije predmet današnje rasprave.

Vrlo bih kratko, samo da se razjasni ko je šta rekao. Pre svega, iako mislim da je dobro da se držimo dnevnog reda, nisam ja insistirao, već sam podržao člana vaše poslaničke grupe koji je na tome insistirao i rekao – da, slažem se i to treba raditi.
Drugo, vezano za vašu konstataciju o bežanju od kontrole, vrlo je interesantno kako je ona izvedena iz premisa ili bazičnih stavova. Dakle, onaj ko je insistirao i obezbedio da se dobije prva revizija, to je onaj koji beži od kontrole, a onaj u čije vreme nije bilo nikakve revizije, niti ideje da se ona ostvari, to je taj koji želi kontrolu.
Moram da kažem da me niste ubedili i da se ja, kada budemo izvodili zaključke, neću služiti ovom analogijom.

Mene ste konkretno pitali ko je zadužen za kontrolu cena proizvoda i usluga javnih preduzeća na lokalnom nivou. Pitanje je tehničko, ali ću pokušati da odgovorim na osnovu znanja koje imam iz vremena kada sam bio u Ministarstvu finansija.
Pre donošenja budžeta, kao neka vrsta planske osnove, radi se memorandum i u tom memorandumu se sagledavaju osnovna makroekonomska kretanja, odnosno projekcije itd. Između ostalog, daju se i instrukcije javnim preduzećima na svim nivoima kako bi trebalo da se kreću cene njihovih usluga. Do sada je bilo uobičajeno da se te cene indeksiraju sa inflacijom koja je predviđena u tom budžetu i onda svako javno preduzeće čita taj deo koji se odnosi na njih i u skladu s njim formira finansijski plan za narednu godinu.
Ti finansijski planovi se, zatim, pregledaju u Ministarstvu finansija, gde postoji poseban sektor koji se bavi javnim preduzećima, tako da bi, konkretno, onaj ko kontroliše bio taj sektor Ministarstva finansija koji gleda usaglašenost finansijskih planova sa memorandumom.
Kontrola cena jeste bolno pitanje u tržišnoj ekonomiji i, gledajući na dugi rok, u osnovi bi država trebalo da se povuče iz tog segmenta. Međutim, ovakav pristup, koji sam vam objasnio, koji možda generalno izgleda da je dobar, izaziva određene probleme.
Znam da je bilo problema posebno u godinama kada su cene energenata enormno rasle, tako da je korekcija cena koja bi proisticala samo iz inflacije, pri čemu cene energenata ogromno rastu, a imaju nesrazmerno veliko učešće u troškovima pojedinih usluga, pretila da izazove kolaps, i to se naročito odnosilo na sisteme centralnih grejanja i gradskog saobraćaja, gde u troškovima energenti imaju ogromno učešće.
U tehničkom smislu sam vam dao odgovor kako je to. Ako ministarka finansija misli da je nešto u međuvremenu popravljeno nabolje, neka doda.

Poštovana narodna poslanice, vrlo teško bih mogao da odgovorim kako je to moguće, ali to je činjenično stanje. Prosto, Direkcija za imovinu nema popis imovine i mislim da tu postoje dva razloga zbog čega.
Jedan je verovatno organizacioni, možda problem sa kadrovima ili problem jednog opšteg nivoa i situacije koja je bila u različitim našim organima. Evo, sad pričamo da je ovo prva revizija, pre par godina je bio prvi zakon o javnim nabavkama itd. Dakle, to su sada reforme koje se sprovode i, naravno, takvo je, između ostalog, bilo i gledanje na celu tu stvar u pogledu imovine.
Drugi razlog je objektivan i nastao je kao posledica donošenja Zakona o sredstvima u svojini Republike 90-ih godina, koji je, u stvari, rekao da imovina javnih preduzeća ne pripada javnim preduzećima, nego Republici, što bi konsekventno značilo da bi sada taj popis morao da obuhvati ne samo onu imovinu koju mi vidimo kao takvu, i nama je logično da je, recimo, ova zgrada deo imovine Republike, ali nam verovatno nije logično da je bager na površinskom kopu "Kolubara" takođe republički, a ne da pripada preduzeću "Kolubara".
Nažalost, zakon je 90-ih godina tako donet. Iz kojih razloga, ne želim da komentarišem. Onda Direkcija za imovinu, verovatno shvatajući da to ne može biti njen bager, nije ni vršila nikakav popis te imovine. Mada su postojali zakonski rokovi, taj popis nikada nije urađen, već je ta imovina i dalje ostala u bilansima preduzeća.
Dakle, imamo dva razloga, jedan je objektivan, drugi je subjektivan. Naravno, od onog što smo mi uradili, odmah sam po dolasku, kao što ste rekli, dao zadatak da se izvrši popis imovine i na tome se dosta radi. Mislim da mogu da kažem da mi već neke stvari imamo završene i gotove, ali to je stvaranje jedne, u suštini, ozbiljne baze podataka. Kao što je inače potrebno da se te baze popune i nekim fizičkim radom, a zatim i da imaju neku vrstu lagodnosti korišćenja, dakle odgovarajući softver itd., i na tome se radi.
Samo bih podsetio da je u međuvremenu, u zadnjih pet-šest godina, stvoreno nekoliko velikih baza podataka, kao što je baza podataka APR-a, zatim imate bazu podataka Centralnog registra i ima još niz tih javnih baza. Tako slično će biti napravljena i baza podataka za imovinu.
Uporedo s evidentiranjem imovine, mi vršimo i sagledavanje svrsishodnosti njenog korišćenja, što je onda još malo komplikovaniji posao, ali to ide uporedo. Vi ste pomenuli Dipos. To je specifično, odnosi se na imovinu koja se izdaje diplomatskim predstavništvima. No, to je jedan manji deo, tu se radi možda o stotinama objekata, ali imamo hiljade objekata koji se nalaze u Direkciji za imovinu, čiji se popis privodi kraju.
Moram da kažem, kada sam spominjao neke druge zemlje koje proizlaze iz istog sistema kao mi, da one takođe nemaju te popise, što je malo relaksacija. I one rade na tome, a mi se ovim približavamo tome.
Nadam se da će popis, naravno bez ovih sredstava iz javnih preduzeća, biti relativno brzo okončan. On je već gotov za pojedine grupacije, jer se posebno posmatra imovina u zgradama, u zemljištu, ali isto tako, mi imamo i imovinu u određenim ulaganjima, bilo da se radi o akcijama u nekim preduzećima, govorim i o manjinskim paketima, ali takođe postoje i udeli koji jesu isto tako vrsta imovine.

Izvršena je analiza i imao sam prilike da vidim te papire. Sam Dipos je napravio jedan relativno detaljan izveštaj, koji može da se vidi, nije nikakav problem, ali ja bih pokušao da kažem koji su sumarni rezultati tog izveštaja.        
Prvo, u izveštaju je pokazano da se određene nekretnine iznajmljuju po cenama ispod tržišnih, na bazi procene kolike bi tržišne cene mogle danas da budu. Onda je formirana jedna grupa koja je krenula u preugovaranje cena, odnosno ponudu da se promene ugovori i da se unesu te nove cene.
Ono što je tu sada u pravnom smislu ograničavajući faktor, jeste činjenica da su neki ugovori sa fiksnim rokovima koje vi ne možete menjati, tako da ako je neko to potpisao na fiksni rok od četiri-pet godina, onda morate čekati da rok istekne, da se stvore uslovi. Tako da se u skladu sa tekstovima konkretnih ugovora ide i vrše izmene. Ne mogu da se setim tačne cifre, mislim da je oko dva miliona evra ta razlika koja bi trebalo da se dobije kao plus, ukoliko se taj posao završi.
S druge strane, istina je da su nekretnine izdate ne samo diplomatskim predstavništvima, nego i nekim pojedincima, ali o tome ne bih govorio. Što se tiče cena, to je neka vrsta internog odnosa i takođe se ne može o tome govoriti. Kad sam pitao Dipos za konkretne cene, rekli su da ne mogu bez saglasnosti druge strane da kažu o čemu se radi da ne bi bili predmet procesuiranja.
Ali, ono što mislim kao sumarno da kažem u vezi s ovom analizom koju sam imao prilike da vidim, jeste da je došlo do drastične promene finansijske pozicije Diposa u odnosu na prethodni period. Ilustracije radi, u 2008. godini je Dipos ostvario profit od nekih 50-ak miliona dinara i uplatio ga u budžet, a godinu dana kasnije taj se profit podigao za više od četiri puta. Dakle, ne 40% ili 4%, nego četiri puta i on je 2009. godine iznosio preko 200 miliona. To je rezultat tih napora koji su učinjeni u tom domenu.

Moj odgovor će biti relativno kratak. Što se tiče pitanja upućenih ministru Rasimu Ljajiću, vezanih za njegovo ministarstvo i prekršajne prijave, ja nemam tu šta da dodam. Prijave su napravljene, poslate, zna se za šta su, tako da ne znam šta bih imao tu dalje da komentarišem. Ako mislite da ću komentarisati ishode, to, naravno, neću, zato što je to stvar suda, u šta ne želim da se mešam.
Drugo, kada se radi o ovim pojedincima s imenima i prezimenima, naravno, ne znam koji su to, ali preneću vaše pitanje. Želeli ste da to bude preneto Mrkonjiću, pa ću ja to i učiniti, da on bude upoznat s tim da vi želite da znate imena i prezimena tih ljudi. Hvala.

Mislim da ne bi bilo korektno da ostane neodgovoreno na vašu konstataciju da glavna korupcija dolazi iz Evrope i da je, navodno, kod nas super, ali nam Evropa ubacuje korupciju. Čak ste tu pomenuli i Svetsku banku, iako ne vidim kakve ona ima veze s Evropom, kao ni MMF, ali ajde. Moram, ipak, da kažem, naravno bez idealizacije Evrope, ima i tamo korupcije, ali sigurno nije Evropa ta koja predstavlja kanal ulaska korupcije u našu zemlju.
Kada se, pak, radi o tenderu koji će biti, kao što kažete - namešten, čuo sam od opozicije da je "Telekom" već prodat, pa se pitam šta ima da nameštamo tender ako je to već otišlo, ali želim da vas obavestim da će to biti tender sa aukcijom u drugom delu, gde će svi moći da vide nadmetanje, znači sa dizanjem tablica i ruku, i teško je tu sada da vi namestite, izuzev ako nekom ne vežete ruke da stoje uz telo i da ne može da ih digne. Hvala.

Poštovana gospođo narodna poslanice, koristim priliku što ste postavili potpitanje da se obratim i vama, a i ostalim poslanicima koji su ovde, da kažem da se slažem s vama kada kažete da postoje apsurdi na ovoj sednici, ali se ne slažem u njihovoj identifikaciji.
Za mene je najveći apsurd što se jedna tema, koja je od ogromnog interesa i koju je posebno forsirala opozicija, odvija na sednici gde, kada pogledate, od ove polovine, gotovo da nema nikoga u sali, izuzev vas pet-šest poslanika, i to mi je jako žao.
S druge strane, mislim da je, i uprkos tome, današnja rasprava bila odlična, da su postavljana pitanja u najvećoj meri u okviru dnevnog reda. Bilo je par replika u smislu da li se neko drži ili ne drži dnevnog reda, ali, posmatrajući u celini i upoređujući s nekim drugim sednicama, mislim da je sednica bila odlična.
U tom smislu, želim da zahvalim svim poslanicima koji su prisustvovali i dali doprinos da se ovo pitanje otvori i javno o njemu progovori, uz prisustvo svih aktera, i pozicije i opozicije i Vlade i revizora.
Ovo je, čini mi se, bio pravi forum, na kome smo mogli da razmenjujemo mišljenja. Hvala vam puno.

Poštovani narodni poslanici, prvo bih želeo da vas pozdravim i izrazim zadovoljstvo što se vidimo posle nekoliko meseci pauze. Kao i govornik koji je bio pre mene, hoću da kažem da je vrlo dobro da ovakvi dijalozi idu i da traju, da vidimo šta je to što Vlada radi, šta je to što ne radi dobro, šta je to što radi dobro i u kom pravcu bi trebalo da ona dalje vodi svoju politiku.
Nisam baš dobro razumeo da li je pitanje vezano za Srebrenicu, pošto je obrazloženje bilo vezano za korupciju, pa pošto će biti potpitanja, odgovoriću za korupciju, a onda vi možete kroz potpitanja, ako se radi o Srebrenici.
Prvo, mislim da kod nas postoji jedna velika zamena teza ili nerazumevanje šta je to borba protiv korupcije, a šta je borba protiv korumpiranih ljudi. Kada se govori o kriminalcima, kada se govori o ljudima koji su počinili neko delo, to je borba protiv korumpiranih ljudi, dakle, protiv pojedinaca. U sistemskom smislu, tom borbom se bave nadležni organi kao što je policija, zatim, službe koje se bave dobijanjem informacija.
U tom smislu, kada pogledate šta je to što je uradila ova vlada, mislim da ćete vrlo retko naći čoveka koji može da kaže da su prethodne vlade tu bile aktivnije od nas, jer imate praktično na dnevnoj osnovi da je uhapšena grupa za ovo, uhapšena grupa za ono. Mislim da je nesumnjivo da je ovde, kada se radi o borbi protiv korumpiranih ljudi, napravljen jedan ključni pomak u tom pravcu.
Kada se pak radi o borbi protiv korupcije, koja jeste jedan od osnovnih prioriteta ove vlade, onda se pod korupcijom u suštini podrazumeva sistemska osnova da bi ljudi imali neku vrstu mogućnosti da uđu u listu korumpiranih ljudi. To je nešto sasvim drugo i u tom smislu se upravo kroz reforme sistema borimo.
I jedna i druga borba, i protiv korumpiranih ljudi i protiv korupcije, jeste borba koja će u kontinuitetu da traje. Ako me pitate da li sam zadovoljan, naravno da nisam. Da li je moglo da bude otkriveno više korumpiranih ljudi – naravno da je moglo. Da li je moglo da bude doneto još više reformi – naravno da je moglo. Ali, ono što me čini spokojnim jeste da kada pogledamo gde se nalazimo sada i gde smo bili pre godinu ili dve dana, onda možemo da vidimo da je napravljen ključni pomak. I, ako bismo nastavili tim koracima, u nekoj doglednoj budućnosti mogli bismo da budemo mnogo smireniji i mnogo bolje vrednovani na toj lestvici.
Što se tiče, konkretno, davanja državljanstva Šariću, ako sam vas dobro razumeo, kažete da je on bio korumpiran i pre nego što mu je dato državljanstvo. Moguće da je to tačno. Nemam te podatke. Iskreno, mogu da vam kažem da sam za njega i za tu porodicu čuo pre nekoliko meseci. Pre toga nisam ni znao da oni postoje. Mislim da upravo to da smo čuli o njima i to što je pokrenuta jedna velika aktivnost treba da služi u izvesnom smislu Vladi da ima čime da se pohvali šta je uradila u prethodnom periodu.

Gospodine narodni poslaniče, pokrenuli ste niz pitanja, od kojih svako za sebe jeste važno. Zaista bih voleo da, ako želimo da čujemo odgovore na pitanja, pokrenemo jedno i čujemo odgovor, pa onda drugo, i kada čujemo odgovor da pokrenemo treće. Ovde ste pokrenuli najmanje tri ili četiri ključna pitanja, a to su Šarići, MMF, Luka Bar, ne znam o čemu ste... Srebrenica itd.
Ako treba da odgovorim na jedno pitanje, a verujem da će ova pitanja možda ponovo biti pokrenuta, izabrao bih da odgovorim na pitanje koje je mojoj struci najbliže, a to je pitanje odnosa sa Međunarodnim monetarnim fondom. Kada se radi o MMF-u, sasvim pogrešno je javnost bila informisana pre dolaska misije MMF-a da je navodno Vlada prekršila dogovore koje je postigla, da je premašila iznose predviđene za zarade itd. Ta informacija, koju su prenosili svi mediji, uključujući i neke za koje smatrate da su pod kontrolom države, iako ne znam koji su tu, bila je plasirana vešto i u kontinuitetu, tako da se pred dolazak MMF-a stvorio osećaj neizvesnosti kako će se sve to završiti.
Međutim, ništa od toga nije bilo tačno. Razgovori sa MMF-om su bili kolegijalni; razgovori sa MMF-om su bili mirni; razgovori sa MMF-om su bili na platformama koje su bile ranije dogovorene. Na kraju ste imali prilike da čujete i vidite da su oni konstatovali da je ono što se desilo u Srbiji u svim tačkama ili isto, a u mnogim tačkama bolje od onog što su bila očekivanja. Misija je završena jednim zajedničkim saopštenjem i obe strane su otišle prilično relaksirane odatle.
Ponovo se pokušava da se u javnosti stvori neka priča da ipak to jeste bilo tako, ali nismo se baš sve dogovorili itd. Želeo bih sada da dam informaciju koja jeste tačna, da bi ljudi znali o čemu se tu zapravo radi.
Dakle, mi smo se držali svih dogovorenih parametara do trenutka kada je došao MMF. I dalje imamo taj program, koji je na stolu i koji se realizuje. Pitanje penzija i penzione reforme, koja je bila na stolu, ima dva dela. Jedan deo je tzv. parametrijski i taj deo je MMF u potpunosti prihvatio. Drugi deo je pitanje usklađivanja penzija u narednom periodu. Tu smo razmatrali opciju koja je bila na prethodnoj misiji, a stavili smo na sto i opciju koja se pojavila kao interesantna u ovoj misiji. Ta opcija u osnovi znači vezivanje plata iz javnog sektora sa penzijama, tako da bi, dok se još uvek beleže relativno niske stope rasta, penzioneri i zaposleni u javnom sektoru delili zajedničku sudbinu.
Čuo sam neke ekonomiste koji komentarišu kako plate u javnom sektoru rastu brže, pa je onda ovo loša varijanta. Međutim, ne treba zaboraviti da su plate u javnom sektoru u suštini pod kontrolom države. Vezivanje penzija za plate u javnom sektoru jeste davanje Vladi instrumenta kojim će moći da vodi adekvatnu ekonomsku politiku. Plate van javnog sektora nisu pod kontrolom države. Dakle, njih određuju privatni vlasnici, i upravo tu postoji taj element neizvesnosti. Mi, naravno, i dalje radimo na tome, utvrđujemo definiciju šta je to javni sektor, da li ulaze javna preduzeća ili ne.
Svakako, misija MMF-a je prošla bez ikakvih problema i uz obostrano zadovoljstvo, kako naše strane, tako i Međunarodnog monetarnog fonda.

Pokušaću da dam kratke odgovore na ova pitanja, pošto postoji jedna specifična sličnost između ovih pitanja i pitanja vezanih za Šarića. Mi se vezujemo za neke događaje koji su nastali u trenucima kada ova vlada nije bila formirana i sada smo u situaciji da popravljamo ono što se dogodilo. Razlika između mene i nekih narodnih poslanika upravo je to što ja smatram da mi treba da gledamo da budemo što bolji i da svakog dana budemo sve više transparentni, a ne da se vraćamo unazad i da jadikujemo nad onim što je bilo.
Konkretno, što se tiče Šarića, on je dobio državljanstvo 30. maja 2005. godine, tako da, ako mene pitate zašto mu je dato državljanstvo, mogu da vam kažem da sam u to vreme radio potpuno van državnog sektora. Niti sam znao ko je Šarić, niti me je interesovalo ko je kakva državljanstva dobijao.
„Jugobanka“ je otišla u stečaj pre šest-sedam godina, a „Ju banka“, koja je bila druga banka, privatizovana je pre nekoliko godina. Ako su one finansirale nešto, dale itd., ukoliko vi imate te podatke, mislim da je to jako dobro, vi te podatke lepo spakujte i pošaljite ih nadležnim organima, a dajte da ovde napravimo ovu državu boljom nego što ona jeste. Hvala.

Samo kratak komentar. Niste rekli – Dulić, nego ste rekli – kako je moguće da je neko nešto uradio. Za mene je „neko“ nejasno. Sad sam razumeo ko je taj „neko“, po vašem mišljenju. Naravno, ukoliko je napravljen neki prekršaj, potpuno podržavam da se protiv toga pokrene postupak.
Molio bih vas da svu dokumentaciju koju imate ne dostavljate meni, nego nadležnim organima koji se time bave, jer ja se ne bavim istraživanjem afera.
Što se tiče prvog dela, tu ćete već dobiti informaciju, kao što je rekao ministar Mrkonjić. Kada se radi o „Jugobanci“, samo želim da vas podsetim još jednom da je „Jugobanka“ u stečaju i sva njena imovina predstavlja stečajnu masu. Prema tome, ta stvar jeste već u okviru određenog procesa, koji je na sudu. Ako ste uspeli da pronađete neku stečajnu masu za koju stečajni upravnik nije znao, biće dragoceno da mi tu masu uzmemo; ne mi, nego poverioci „Jugobanke“. Ohrabrujem vas da sa tom dokumentacijom izađete.

Što se tiče prvog pitanja – kada je započeta operativna obrada, nisam siguran da li su to baš informacije o kojima može da se priča, zato bih to ostavio za neki zatvoreni deo o tome kako je to teklo. Uzgred da vam kažem, lično ne znam to, a i kada bih znao ne bih smeo da vam kažem.
Što se tiče ovog drugog, mogli biste da pomognete ovom parlamentu i da kažete kako je Šarić dobio državljanstvo. Mogu da vam kažem da je ličnu kartu i pasoš dobio na osnovu tog državljanstva koje je dobio 30. maja 2005. godine, a vas bih zamolio da objasnite kako je dobio državljanstvo tog datuma.
(Dragan Šormaz, s mesta: Da li mogu da dobijem reč?)

U odgovoru na jedno od prethodnih pitanja sam pokušao da napravim distinkciju između borbe protiv kriminala i korupcije i borbe protiv korumpiranih ljudi. Pri tome sam rekao da se Vlada, odnosno ja lično ne bavim borbom protiv korumpiranih ljudi, već da to radi policija, a mi se borimo protiv kriminala i korupcije na sistemski način.

Vi ste spomenuli da imate informacije o nizu korumpiranih ljudi. Naravno da sam, isto kao i vi, protiv tih korumpiranih ljudi. Pozivam vas da sve te informacije predate policiji; kada ih bude pročitala, ako dođe do zaključka da tu postoji nešto, ona će to pokrenuti.

Što se tiče ovog drugog pitanja, ovo je već nešto što zavređuje da se pogleda, a to je da li se nabavka vrši u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama ili ne. Obećavam vam da ću već koliko sutra utvrditi i pokrenuti postupke, ukoliko su kršeni ti propisi.

Daću vam jedan sažeti odgovor, vezano za događanja na jučerašnjoj konferenciji u Budimpešti. Vaše pitanje je prevashodno bilo okrenuto prema „Južnom toku“, ali konferencija se nije bavila „Južnim tokom“. Jeste u jednom delu, ispravno ste informisani, na naš predlog je to ušlo u deklaraciju. O tome ću reći kasnije. Međutim, konferencija je imala mnogo širi zadatak, a taj zadatak jeste bio da razmotri zajedničko planiranje i strategiju sigurnosti u snabdevanju energijom za zemlje centralne, istočne i jugoistočne Evrope.
Pri tome, kao rezultat te konferencije otprilike su bile neke tri ideje, koje su kao okosnice svih onih diskusija i usvojene. Jedno jeste da je za sve ove zemlje koje sam pomenuo važno da obezbede diverzifikaciju izvora snabdevanja energijom, odnosno da ne zavise samo od jednog izvora. Imali smo negativno iskustvo kada smo zavisili od jednog izvora – kada je nastao problem u Ukrajini našli smo se u veoma teškoj situaciji.
Druga ideja je bila ideja o izgradnji infrastrukture, ne toliko zajedničke, koliko veza između infrastruktura koje bi bile kao mreža u čitavom ovom regionu i u svim zemljama. To bi faktički omogućavalo da imate alternativne rute snabdevanja, pa ako neka od ruta zakaže, možete da poručite energente iz drugog pravca.
Treći zaključak se zapravo izvodi iz ova prva dva. Ako imate diverzifikaciju izvora, ako imate zajedničku infrastrukturu (uslovno rečeno zajedničku, da kažem - jedinstvenu), onda de fakto možete da stvorite jedno mini regionalno tržište energenata, gde oni kroz različite izvore i različite opcije snabdevanja međusobno konkurišu, što je naravno u korist potrošača, koji bolje prolaze.
Dakle, to je bila okosnica i to je bilo ono o čemu smo razgovarali.
Sama deklaracija se nije bavila nijednim projektom, ali su u jednom članu bila pomenuta dva-tri projekta, među kojima se nije nalazio „Južni tok“. Mi smo onda rekli da bismo želeli da „Južni tok“ uđe u taj dokument, rekli smo – ukoliko vi ne smatrate da je za vas važan, mi bismo bili spremni da piše da je važan za Srbiju, jer za nas on jeste važan. Kada smo dali taj predlog on je prihvaćen, ali i više od toga – ne samo da je prihvaćen, nego su nam se pridružile još neke zemlje, pa se onda pojavio tekst da je „Južni tok“ važan za Bugarsku, Srbiju, Mađarsku, Slovenija se priključila, ne mogu da se setim da li je Hrvatska, itd. Uglavnom, to je ušlo u dokument, uz podršku više zemalja, tako da smo imali priliku da praktično jednoglasno usvojimo taj važan dokument. Dokument je programskog karaktera i bavi se ovim problemima o kojima sam govorio.