Prvo da vam odgovorim gde gledam. Gledam u monitor i tamo vidim vreme, koliko mi je preostalo. Ako hoćete vas da gledam, mogu i to. Ali, monitor je gore i zato mi je podignut pogled.
Sada da vam kažem što se tiče konkretnog pitanja da li smo mi prihvatili da Kosovo bude primljeno u MMF i kasnije u Svetsku banku.
Odgovor je - ne. Naprotiv, mi smo se upravo zalagali protiv toga. Međutim, kao što je nekima verovatno poznato, oni funkcionišu na principu toga da su glasovi srazmerni ulozima. Naravno, tamo postoji većina i oni su primljeni. Ali, da smo mi glasali za to, sačuvaj bože. Dakle, to nije tačno.
Što se tiče pitanja kako se ovaj kredit uzima, na šta će se trošiti i zašto nije ratifikovan, mislio sam da bi vaši ekonomski savetnici trebalo da vam odgovore. Ovaj kredit se ne uzima radi troška, već se uzima radi rezerve. On se uopšte ne troši. Zbog toga što se ne troši, on se i ne ratifikuje ovde. I njega ne uzima Vlada, već ga uzima Narodna banka. Dakle, on nema veze sa budžetom, nema veze sa troškom. On samo služi za to da bi se pojavio na gomili, da kažemo da su naše devizne rezerve veće nego što su bile.
Što se tiče pitanja jesmo li se zaduživali - jesmo, tačno je da smo se zaduživali, ali smo se zaduživali za dve stvari. Jedna je da vratimo dugove koji su ranije napravljeni (tu mi je bilo isteklo vreme kada sam hteo da vam objasnim). Mi smo se zadužili da vratimo, primera radi, staru deviznu štednju. Time nismo povećali javni dug iz razloga što smo sada dužni tim novim kreditorima, ali nismo dužni starim i neto efekat je nula.
Drugo, zaduživali smo se da bismo ušli u izgradnju infrastrukture. Kada sutra ostavimo našoj deci da otplaćuju te kredite, mi ćemo im ostaviti i realitete koje smo izgradili. Reći ćemo - evo, pola kredita smo vratili mi, pola ćete vratiti vi, ali evo vam autoput kojim ćete se voziti.
Za razliku od toga, mi sada vraćamo dugove iza kojih nisu ostali realiteti, i to je naš glavni problem.

Dao bih odgovor samo na ovo prvo pitanje – šta je tema ovog razgovora i zašto mi odgovaramo?
Naravno da nije tema ovo pitanje oko zaduživanja. Možda nije formalna tema, ali ona boli građane. Sa druge strane, mi smo ovde da odgovorimo na sva pitanja poslanika. Uzgred rečeno, pitanje iz te oblasti je postavio poslanik iz koalicije koja je predložila temu. Prema tome, nije na Vladi da vam kaže – izvinite, nećemo da odgovaramo na vaša pitanja.
Dakle, mi ćemo odgovoriti na sva pitanja koja vi želite, a vi vidite koja pitanja treba da se postave.
Što se tiče drugog pitanja, zamolio bih ministarku Malović da da konkretan odgovor.

Nisam baš čuo jasno formulisano pitanje, ali probaću da odgovorim ovako iz tri dela, kako sam razumeo.
Ako sam razumeo, vi ste dali konstataciju da sam ja nekoga tu kritikovao i apostrofirao, što apsolutno nije tačno. Prvo, ja ne govorim nikada na taj način, samo ističem fakta. Ako ste vi iza tih fakata prepoznali nekoga i ako su drugi prepoznali nekoga, to nije moja stvar. Ja nisam nijednu osobu prozvao, rekao sam da je fakat da smo mi nasledili u tom preduzeću tolike dugove.
Rekao sam da su ti dugovi nastali u periodu koji je bio period uzleta ove privrede, sa visokom stopom rasta bruto domaćeg proizvoda, sa visokom likvidnošću, i da smo mi, nažalost, ušli u krizu. Umesto da iz visoke likvidnosti stope rasta izađemo sa nekim keš uštedama, mi smo ušli sa dubiozama. Nikoga nisam apostrofirao, a vi možete međusobno da vidite ko je tu za šta i kako kriv.
Drugo, kada se radi o izjavi ministarke finansija, kao što nikog ne apostrofiram, takođe ne tumačim tuđe izjave. Svako ima potrebu i obavezu da protumači svoju izjavu. Ali, ovde se radi o jednom konkretnom stavu, koji i ja delim, i zato koristim ovu priliku ne da protumačim njenu izjavu, već da stanem iza tog stava.
Dakle, kao zemlja u tranziciji, u svakom pogledu imamo razvoj raznih sistema, uključujući i budžetski sistem. Naš budžetski sistem je danas više transparentan nego pre godinu dana, pre godinu dana bio je više transparentan nego pre dve godine, verovatno će kroz godinu dana biti više transparentan nego što je sada. Konkretno o 130 milijardi, radi se o sredstvima koja se ostvaruju od strane budžetskih korisnika i nalaze se van budžeta. Da podsetim građane, tu se radi o sredstvima koja, na primer, ostvaruju fakulteti na osnovu školarine i nekih drugih usluga koje pružaju, tu su sredstva koja ostvaruju sudovi na osnovu taksa itd.
Dakle, ta sredstva koja se prikupljaju i koja iznose oko 130 milijardi dinara jesu sredstva koja su suštinski javni prihodi, ali nisu prihodi koji se vide u budžetu i koji se kontrolišu od strane budžeta. Potrebno je da se uvede novi sistem da bi se i oni stavili pod lupu i kontrolisali. Taj novi sistem nije moguće uvesti dokle god se ne promene određeni propisi i u tom kontekstu smo nedavno imali promenu Zakona o budžetskom sistemu, koji je jedan od nekoliko osnova koji će nam pružiti mogućnost da to imamo.
Dozvolite mi da vam kažem da je predlog novog zakona o budžetskom sistemu, upravo u cilju da bi se to, između ostalog, uradilo, u vreme dok sam ja bio ministar finansija bio predat tadašnjoj skupštini, ali je povučen sa dnevnog reda pred Novu godinu radi usvajanja budžeta, a iza toga efikasnost tadašnje skupštine nije dozvolila da on bude usvojen sve do današnjih dana. Prema tome, ovde je direktno reč o jednoj zajedničkoj aktivnosti, a ne o privatnim kritikama.
Ne znam da li ste još nešto pitali, ali imaćete repliku, pa ću odgovoriti.

Prokomentarisao bih nekoliko stvari koje ste rekli na početku. Prvo, rekao sam da iznoseći fakta nisam pominjao ljude i uopšte ne koristim argumentacije tipa - ako nemam argumente, onda ću nekog privatno da prozovem: bio si ovakav ili bio si onakav. To nemam nameru ni sada da činim.
Što se tiče same privatizacije, naravno, nemam šta da vam kažem, izuzev da Vlada stoji čvrsto na stanovištu da se zakon mora poštovati i da su sva ta hapšenja vezana za privatizacije, za koja smo čuli od potpredsednika, urađena u skladu sa zakonom.
Po pitanju efikasnosti rada parlamenta, da li je on sada efikasan isto kao što je bio pre godinu dana, tu očigledno vi i ja imamo suprotne stavove. Ja imam svaku pohvalu za parlament koji je sada ovde i za način na koji on radi, i ne samo da imam pohvalu ja, nego nam parlament širi ugled i u odnosu na druge zemlje. Ako vi mislite da je on taj isti ugled imao i pre godinu dana, sa načinom kako je radio, to mogu da prihvatim kao vaše mišljenje, ali nikako kao svoje.

Želeo bih da dam odgovor u meri u kojoj mogu, a za ono što možda ne budem mogao zamoliću kolege koji su pravnici, pošto to nije moja izvorna struka. Ovako gledam na celu tu stvar. Dakle, statut Vojvodine donosi odgovarajući organ u Vojvodini i onda ga potvrđuje ova skupština. Vlada ne razmatra taj statut, ona donosi zakon o prenosu nadležnosti. Suština je u tome da odnos Vlade prema statutu nije direktan, već posredan, tako što ona da predlog tog zakona i onda se vidi da li se statut uklapa u taj zakon ili se ne uklapa.
Ono što možete očekivati od mene, odnosno od Vlade, jeste da da jedan izbalansirani zakon u kome će se manifestovati nekoliko osnovnih ideja ove vlade. Jedna osnovna ideja jeste da je decentralizacija u samoj srži ove vlade, ali isto tako da decentralizacija ne podrazumeva državnost. Prema tome, polazeći od tih nekih osnovnih principa, koji su uostalom zasnovani na Ustavu, mi ćemo da produkujemo jedan takav zakon. Upravo zbog osetljivosti materije na tome se tako dugo radi i, na sreću, vidim da se polako približavamo kraju toga rada.
Što se tiče pitanja da li su pojedine odredbe ustavne ili neustavne, dozvolićete da se o tome ipak ne izjašnjavaju neke osobe na amaterski način, nego postoji institucija koja o tome daje svoj stav, a to je Ustavni sud. Što god on kaže da je neustavno, naravno da će biti prihvaćeno.
To je ono što sam znao da kažem iz moje oblasti, a sada bih zamolio Snežanu da ona kaže.

Zakon o javnoj svojini je bio u radu još pre dve godine, otprilike kada sam bio ministar finansija. Onda se, imajući u vidu manjkavosti Zakona o sredstvima u svojini Republike, prvo pristupilo radu na zakonu o javnoj svojini.
No, tom prilikom se pojavilo shvatanje da je zakon o javnoj svojini jedan deo iz kompleksa svojinske reforme i da taj kompleks svojinske reforme obuhvata najmanje tri zakona. Jedan je zakon o javnoj svojini, drugi je tzv. zakonik o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i treći je zakon o restituciji.
Dakle, ta tri zakona je trebalo da budu doneta u paketu, i mislio sam da se nalazimo pri kraju, već su se razna rešenja diskutovala. Međutim, ispostavilo se da tu ima puno problema i puno različitih stavova.
Isto tako, ti zakoni su podeljeni da ih rade dva ministarstva, pri čemu je javna svojina ostala u Ministarstvu finansija, a zakonik o osnovama svojinsko-pravnih odnosa otišao je u Ministarstvo pravde. Takva je, otprilike, bila situacija do pre nekoliko meseci.
Pre nekoliko meseci, imajući u vidu da zakon o sredstvima u svojini Republike ima neke negativne efekte i onemogućava raspolaganje sredstvima državnih preduzeća, jer se ta sredstva nalaze u svojini države i onda imate velike probleme i kod privatizacije i kod nekih drugih aktivnosti koje su važne... Naravno, razumem da je za vas važan deo koji se tiče lokalnog nivoa vlasti, ta svojina, mogućnost kolaterizacije, municipalne obveznice itd. Dakle, sve su to elementi koje ovi zakoni treba da razreše.
Zadnja informacija, koju imam od pre dva-tri meseca iz Ministarstva finansija, jeste da postoje svi uslovi da se taj zakon završi do kraja ove godine, u smislu da bude i javno obznanjen. Zamolio bih ministarku pravde da kaže dokle je stigao ovaj drugi, o osnovama svojinskih odnosa.

Vi se takođe nalazite na monitoru i veći ste tamo nego što ste ovako, bar što mogu odavde da vas vidim. No, da dam sada ozbiljan odgovor na ovo pitanje. Dakle, na vaše pitanje, ako sam ga dobro razumeo, da li Vlada vodi računa o granicama Srbije, želim da vam kažem – da, Vlada veoma vodi računa o granicama Srbije, ali ona ne smatra liniju sa Kosovom granicom, već administrativnom linijom. U tom kontekstu su svi naši dokumenti potpisani i ona se ne zove "granica".
Čuo sam da imate problema što neke institucije, recimo Euleks razgovara sa drugim institucijama, što je neko izjavio ovo ili ono, ali u osnovi tog vašeg izražavanja jeste pitanje da li mi nameravamo da eksplicitno ili implicitno priznamo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Želeo bih da iskoristim priliku povodom vašeg pitanja da građanima uputim poruku da mi nećemo učiniti nijedan korak u pravcu priznanja nezavisnosti Kosova, bilo direktno ili kroz takozvane konkludentne radnje, indirektno.
Mi ostajemo na svom stanovištu. Ova vlada ima nekoliko stubova svoje politike. Kao što znate, pored proevropske orijentacije, tu je i odbrana suvereniteta i integriteta. Ona taj stub svoje politike u punom kapacitetu održava i ostaće istrajna na njemu.

Koliko je meni poznato, taj sporazum nema oznaku poverljivosti, dostupan je. Pošto nema ministra policije da kaže, a ja ne znam da li je sporazum na sajtu, ali ukoliko želite, mi ćemo ga vama poslati. Mada, ja verujem da ga vi imate. Ko god želi, može sve ono što nije u okviru poverljivog da dobije na zahtev, ili možemo da ga okačimo na sajt. Moram da proverim, zaista ne znam o čemu se tu radi.
Što se tiče Makedonije, vi ste čuli taj demarš koji predstavlja naš politički stav po pitanju te njihove aktivnosti. Ali, s druge strane, morate da razumete da mi, pored neslaganja, imamo i obavezu da omogućimo ljudima koji žive na KiM, bez obzira na nacionalnost, da imaju normalan život.
Uvažavajući principe međunarodnog prava, kojih se čvrsto držimo i prema kojima nećemo priznati nezavisnost Kosova, mi ipak ne koristimo taj stav da nekome zagorčavamo život.
Prema tome, to jeste zapravo politika Vlade, koja će se svim diplomatskim i drugim sredstvima miroljubivog karaktera boriti protiv priznanja i uopšte protiv nezavisnosti.
Mi očekujemo da se u Hagu, nakon odluke Međunarodnog suda, otvori proces ponovnog razgovora i pregovora oko budućeg statusa Kosova, a spremni smo da u taj proces uđemo i pre nego što se o tome razgovara.
Ali, s druge strane, moramo da vučemo sve pragmatične korake da bi ljudi mogli normalno da žive, a ne da podižemo neke bedeme, da se zatvaramo i ponovo se vratimo u devedesete godine, kada smo bili pod sankcijama i kada smo bili praktično usamljeni, jedina zemlja na planeti.

Gospodine narodni poslaniče, od ove sednice očekujem da građanima pružim informacije o tome šta Vlada radi, koji su njeni problemi, koji su njeni uspesi, šta se od nje očekuje, šta je uradila, a šta nije. Vi otvarate pitanje osobe "iks", osobe "ipsilon". Ja slučajno znam kakva je situacija sa tim osobama, ali prosto ne želim da vam odgovaram na to pitanje, jer je to ispod nivoa ovog visokog doma gde se nalazimo.
Ukoliko postoji bilo kakav, po vašem mišljenju, konflikt interesa, bilo šta što je protiv zakona, izvolite, fajlirajte to kod odgovarajućih institucija i sačekajte da one to urade. To su prava mesta, a ovde dajte da raspravimo kako da što pre uđemo u EU, šta treba da uradimo da što bolje odbranimo naš suverenitet, kako da građani što bolje žive. Vi ste vrlo dobro počeli ono pitanje, mi moramo da se borimo za bolji život građana, da ne bude gladnih.
Mogu da vam kažem, kad ste mi dali priliku, da su napori ove vlade na stabilizaciji stanja u zemlji zapravo dali odlične rezultate, ako se uporede sa zemljama u okruženju. U eri finansijske krize, 2009. godine, kada je naša zemlja ostvarila negativni rast, odnosno pad bruto domaćeg proizvoda za 3%, u ostalim zemljama je situacija sledeća: Mađarska -6,7%, Rumunija -8,5%, Bugarska -6,5%, Hrvatska -5,2%, Slovačka -4,7%, Turska -6,5%, Španija -3,8%, a da ne govorim o pribaltičkim republikama, koje su imale minuse 14-18,5%.
Prema tome, to je ono što ova vlada radi i o tome treba razgovarati. Ako vi imate pojedinačnih slučajeva, sa imenima i prezimenima, upućujem vas da se obratite organima koji su za to nadležni.
Veoma sam iznenađen vašom pritužbom da imate lične pretnje. To primam kao vrlo ozbiljnu stvar i preneću je ministru policije, da se ispita ko su ti koji vam prete, na koji način i iz kog razloga.

Vrlo ću kratko. Mi imamo različitu percepciju o tome šta ovaj dom treba da radi. Ovaj dom treba da donosi zakone, da kontroliše Vladu i da Vlada obezbeđuje da ova zemlja ostvaruje ono što je najpotrebnije.
Što se tiče pojedinačnih imena, naravno da je i to važno, ali to neka rade nadležni organi. Pozivam ih da rade ukoliko tu ima nečega, ali to nije stvar ovog doma i zbog toga ne želim da razgovaram o pojedincima. Ako postoji nešto, postoje nadležni organi i neka oni to reše.

Pokušaću da odgovorim na ono što je ovde najsuštinskije sa stanovišta parlamenta, a vezano za tehnička pitanja oko gasa zamoliću ministra Škundrića. (Slobodan Maraš, s mesta: Vas sam pitao.) Ključno pitanje koje ste vi ovde postavili jeste – kako je bilo moguće da se bez zakona i bez javnog tendera ili neke transparentne procedure proda NIS?
Želim da vas obavestim da dokumenti koje donosi ova skupština u stvari imaju snagu zakona, pa makar se formalno ne zvali zakon, nego možda sporazum ili nekako drugačije. Dakle, pre nego što je izvršena prodaja NIS-a, ovaj parlament je ratifikovao, odnosno doneo sporazum o saradnji između Srbije i Ruske Federacije i u tom sporazumu je bilo predviđeno ovo o čemu vi sada govorite. Prema tome, prosto nije tačno, radi javnosti, da je NIS prodat bez tendera, na način da se tu sada neko nešto kao ugradio, a da kada neko drugi to uradi onda bude uhapšen.
Prema tome, ono što želim da vam kažem jeste da ja insistiram na transparentnosti procesa, insistiram da se svi procesi obavljaju na način da imaju prava da u njima učestvuju svi zainteresovani, pa neka pobedi ko je najbolji. Izuzetak od toga predstavljaju procesi koje definiše ova narodna skupština. Narodna skupština je definisala taj proces, na osnovu čega i jeste obavljena ta transakcija.
Sada bih zamolio gos'n Peru da kaže nešto o gasu i cenama.

Prvo, moram da kažem da imam ministre zato što oni bolje znaju oblasti od mene. Kada bih znao sve oblasti, onda mi ne bi trebali ministri, bio bih ministar i ovoga i onoga. Prema tome, to što ministrima dajem reč jeste zapravo moja želja da izađem u najboljoj meri u susret pitanjima narodnih poslanika. To je vrlo prosto.
Što se tiče konkretnog pitanja, na Vladi jeste bio došao jedan predlog, koji je imao jedno odgovarajuće obrazloženje. Vlada je taj predlog prihvatila. Što se tiče samog obrazloženja, njega ipak bolje poznaje gospodin Škundrić nego ja, pošto ga je on pripremao za Vladu. Zato njemu dajem reč, da on da odgovor. Izvolite.

Pokušao sam da izvučem suštinu pitanja  i čini mi se da ih ima dva. Jedno pitanje se odnosi na monopoliste, a drugo na to da li se razmatra povećanje deficita i povećanje penzija i kako se razgovara sa MMF.
Što se tiče MMF, želeo bih da vas informišem da su razgovori u toku i da obuhvataju uglavnom tri segmenta. Jedan je segment budžet za 2009. godinu, drugi je budžet za 2010. godinu i treći segment je održiva fiskalna politika u srednjoročnom periodu.
Kada se radi o ovom prvom, za 2009. godinu, tu su stavovi usaglašeni još pre dva meseca. Godina 2010. se trenutno usaglašava. Jako smo blizu, mislim da će verovatno u poslepodnevnim razgovorima i to biti usaglašeno. Početkom sledeće nedelje ćemo razgovarati o ostvarivoj i održivoj politici na srednji rok. Tako da sa velikim optimizmom gledam, zajednički radimo i mislim da će to biti uspešno.
Zašto se ne ide na opciju da se povećaju plate ili penzije i poveća deficit? Razlog za to je upravo u tome da za iznos deficita koji vi ostvarite u tekućoj potrošnji, a deficit (da vas podsetim, odnosno objasnim građanima) jeste razlika između onoga što vam dođe kao prihod i onoga što trošite.
Kada imate deficit, vi više trošite nego što vam je prihod. Ukoliko taj deficit, taj višak troškova, morate da pokrijete, nemate odakle nego iz zaduženja.
Ukoliko taj deficit usmerite u neku izgradnju, pa se onda zadužite da izgradite nešto i da to ostane generacijama iza nas, onda je to u redu. Ako vam, pak, deficit nastane kao rezultat tekućih troškova, onda se vi, praktično, zadužujete za finansiranje tekućih troškova i to ostavljate budućim generacijama. Iz tog razloga nije dobro da se povećavaju tekući rashodi i da se onda iz toga regeneriše deficit koji bi se dodatno finansirao.
Što se tiče pitanja monopola, filozofija nije da se uvode monopolski porezi, već je filozofija da se monopoli uništavaju. Znači, da se onemogućava da oni postoje, pri čemu to uništavanje monopola ide kroz odgovarajući organ, Antimonopolsku komisiju ili Komisiju za zaštitu konkurencije, koju je ovaj vaš parlament izabrao i koja je, u stvari, regulatorno telo nezavisno od Vlade.
Zakon o zaštiti konkurencije doneli ste pre dva-tri meseca i on bi trebalo za mesec dana otprilike, nisam baš siguran oko rokova, treba novi ljudi koji će se time baviti da budu postavljeni, i nakon toga će se oni sa mnogo više efikasnosti baviti nego što je to dosadašnje telo moglo. Oni sada imaju mnogo bolja zakonska rešenja i moći će da se bore protiv svih onih koji su monopoli, bez obzira kako se oni zovu.
Mislio sam da će ministar Škundrić odgovoriti na pitanje oko ''Informatike''.
Ja lično ne mogu da se setim šta je obrazloženje, ali mislim da nije poverljivo, tako da ću ga uzeti, doneti i uručiti vam ga da vidite koji su razlozi kojima se Vlada rukovodila da to uradi. Uostalom, Vlada donosi masu odluka. Ako ste zainteresovani, možete i o drugim odlukama da se informišete.

Bio sam ubeđen da sam odgovorio, ali ajde sad malo drugačije to da formulišemo. Pravni sistem se ne pravi za pojedinačne učesnike na tržištu, nego se pravi kao jedna opšta norma, koja je obaveza za sve.
Prema tome, ako me pitate da li će biti poseban zakon kojim će se "Rajfajzen banka" ili "Delta" oporezivati – ne, neće biti. Već postoji zaštita tržišta od monopola. Objasnio sam da treba da se formira komisija, a ona će razmotriti da li postoje monopoli ili ne, i ako postoje, ona će uvesti odgovarajuće sankcije.
Kazna o kojoj ste vi govorili je ona za koju smo mi sada prvi put dali mogućnost ovoj komisiji da izriče kazne. Do sada je komisija mogla da priča o tome kako neko jeste monopol, pa nije, pa je neko mogao da ih tuži, pa da to ide na sud, pa da sud donese ovu ili onu odluku. Sada su komisiji data malo veća prava, da ona može izricati kazne, a da li će neko biti proglašen monopolom ili ne, izvinite, to je stvar konkretnog organa kome je to deo zadatka.

Poštovani gospodine narodni poslaniče, ako bih hteo da se našalim, mogao bih da vas pitam koji ste broj presude naveli, nisam razumeo, 5506 ili 5507.
No, ako bih želeo ozbiljno da kažem, ovo zaista nije adresa za odnose sa gradom Beogradom i ne znam šta da vam odgovorim.