Evo, ja ću da dam kratak komentar ili možda odgovor. Bilo mi je jako teško, moram da kažem, da vas pratim, jer sam razmišljao da li su to pitanja ili komentari, pošto ste puno pitanja postavili – dobitak NIS-a, smanjen PDV, ovo plaćanje duga prema Javnom preduzeću Putevi Srbije... Vrlo kratko bih komentarisao.
Prvo, što se tiče dobitka NIS-a, ja ne znam čime se raspolaže i koji su podaci koji kruže, ali u osnovi ovde se radi o jednom različitom gledanju na završetak 2008. godine, gde su naši ljudi koji su radili u NIS bili čvrsto ubeđeni da on funkcioniše sa dobitkom. Međutim, kada je zvanično napravljen završni račun, on je pokazao da ima gubitka umesto dobitka. Onda je, vezano za to, angažovan eksterni revizor koji treba da o tome zauzme stav.
Ja sam protiv toga da se licitira da li je dobitak ili gubitak. Jednostavno, treba sačekati da eksterni revizor iznese svoj stav i taj stav će morati da prihvati svaka strana. Ne vidim šta je tu sporno – da li je sporno što je neko mislio jedno, drugi mislio drugo, ili je sporno što želimo da prihvatimo situaciju onakvu kakvu nam da nezavisni revizor.
Što se tiče PDV-a, opet mi nije jasno da li je predlog da on treba da se smanji. Moram da kažem da je to dobar predlog kada bismo imali supstitut u nekoj drugoj stavci, koji bi povećao budžetske prihode. Evo, koristim priliku, pošto vi imate, ako je to vaša ideja, da je date celovito i da kažete – smanjite PDV, a to nadomestite odatle i odatle, i mi ćemo to vrlo ozbiljno razmotriti.
Problem je što se ideje daju parcijalno i onda se ne vidi kakve efekte one imaju. Mi smo, inače, napravili ovaj budžet prevashodno zbog toga što smo imali deficit na prilivnoj strani, prevashodno, koji je onda generisao ukupni deficit.
Uzgred da kažem, PDV u našoj zemlji od 18% ne predstavlja PDV koji je značajno visok u poređenju sa drugim zemljama. On je čak jedan od manjih. Ukoliko bi se išlo na dalje smanjenje, mislim da bi to jako povoljno uticalo na potrošnju i, naravno, na sve ono što vi kažete.
U tom delu se slažem, ali predlažem (Žagor u sali, predsednik zvonom opominje poslanike.) ako možemo da dobijemo i predlog stavke koja bi nam omogućila da nadomestimo te rashode.
Ne znam da li je bilo još neko pitanje. Evo toliko.
(Zoran Ostojić, s mesta: Niste odgovorili na pitanje o "Pravdi".)

"Petrohemija" jeste sve ovo što ste rekli. Ona je, isto tako, velika fabrika koja zapošljava veliki broj ljudi, od koje živi veliki broj porodica. Pitanje je ovde da li ona ima problema sa tekućom likvidnošću ili ima problema sa nemogućnošću da proizvede proizvod koji može da naplati više nego što je u njega uloženo.
Problem sa "Petrohemijom" nastao je, verovatno, u ranijem periodu i došao je u fokus, bar kod mene u kabinetu, pre jedno mesec dana, kada su nastali problemi sa isporukom sirovog benzina, kao posledica činjenice da "Petrohemija" nije bila u mogućnosti da ga plati. Dakle, ne radi se ovde ni o čemu drugom, nego prosto treba platiti input.
Imajući to u vidu, organizovao sam kod mene u kabinetu sastanak, razgovarao sam sa potpredsednikom zaduženim za ekonomiju i tražio da nađemo neku strategiju šta da radimo.
Prvo, da li ona može da živi bez subvencija; ako ne može, kolike su te subvencije i koliko dugo to može da traje. Posebno se postavilo pitanje, zato što osim tekuće likvidnosti imamo i akumulirane obaveze, pri čemu država sama za sebe, hajde da kažemo, može da izađe u susret, ali se sada pojavljuje snabdevač koji je u većinskom privatnom vlasništvu i koji više neće tolerisati da isporučuje proizvode a da za to ne bude plaćen.
Imajući navedeno u vidu, mi smo razmotrili neke tri-četiri strategije. Tom prilikom je spomenuto da, po svoj prilici, mada ja to ne mogu da tvrdim, postoji mnogo više zaposlenih nego što je potrebno. Takođe, ali isto tako ne tvrdim, izgleda da su prosečne plate znatno iznad prosečnih plata u privredi. Ostalo je nejasno koliko je sredstava potrebno mesečno dati "Petrohemiji" da bi mogla da, ovo što vi kažete, pokrije tekuću likvidnost, da nabavi sirovu naftu, ali ne i da plati ostale troškove.
U tom datom trenutku smo iznašli mogućnosti pre nedelju-dve dana i uplatili im oko milion dolara. To je trajalo ovih 10-15 dana. Juče sam dobio ponovo pismo od njih, koje se dramatično upućuje na više adresa, gde se kaže kako su oni sada opet u istoj situaciji, spominje se ekološka katastrofa itd.
Danas sam zvao potpredsednika za ekonomiju, da ga pitam dokle su stigli sa našim razmatranjima i da vidimo da li uopšte imamo mogućnosti da dodatnim subvencijama tu firmu održavamo u životu i, prosto, šta da uradimo. On je rekao da je otprilike pri kraju sa svojim kalkulacijama da se vidi kolike su mesečne potrebe, da one po svoj prilici prevazilaze tih milion dolara (možda su i znatno veće, multiplicirano veće) i da ćemo u zavisnosti od rezultata doći do toga šta je ono što treba da se učini. Rekao je da je pri kraju i da ćemo odmah nakon praznika videti šta je i kako je.
Mislim da, kada se radi o tome što država inkasira od njih poreze itd., da o tim poreskim obavezama koje nije plaćala u ranijem periodu možemo da razgovaramo. Međutim, moramo napraviti jedan projekat na osnovu koga će taj, jedan od najvećih naših izvoznika moći da to uradi na efikasan način i da od tog izvoza imamo i neku korist, a ne da značajna sredstva, koja nažalost nemamo, ulažemo u tekuću proizvodnju.
Dakle, što se tiče ekonomskog dela i ulaganja dodatnih para, ostalo je da posle praznika vidimo šta kažu obračuni, a što se tiče ekologije i drugih detalja, dajem reč ministru Duliću. Zahvaljujem.

Daću vrlo kratak odgovor na pitanje da li postoje privilegovani kupci ili ne. Kratak odgovor je - ne. Znači, čitava priča i oko privatizacije i uopšte bilo čega iza čega stoji Vlada jeste da nema privilegovanih kategorija, već da svi imaju jednaka prava i jednake mogućnosti.
Pošto vidim da posedujete materijale koji govore o zloupotrebama, a koje je teško proceniti ovako iz klupe, mislim da je najbolje da te materijale date ne Vladi, jer ona ne može da se bavi time, već da ih date tužiocu i da vidite da li će on u tome naći neku osnovu. U vezi s onim što se u tom pravcu bude zaključilo da postoji, Vlada čvrsto stoji iza stava da sve mora da bude po zakonu i da nema nikoga ko je privilegovan.

Vrlo ću kratko. Zaista saučestvujem u problemima ovih radnika, ali isto tako, upravo je jedan od vaših prethodnika ovde rekao kako pojedini ljudi iz Vlade vrše pritisak na sud i to je okarakterisano kao jako negativno, a sada sam vas razumeo da bi trebalo da mi izvršimo pritisak na sud. Mislim da ipak treba u odnosu na sud ostati neutralan i čvrsto sam ubeđen da postoji i sud koji se drži zakona i kome se treba obratiti. Naravno, ima tu i problema, ali upravo zato je Vlada krenula u reformu pravosuđa i očekujem samo najbolje rezultate tih aktivnosti.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, nama je uvek zadovoljstvo kad nas pozovete da dajemo odgovore na pitanja zato što to jeste razgovor u dva pravca i ujedno vidimo koja su pitanja značajna za poslanike, a i isto tako i damo određene odgovore i razjasnimo nejasnoće.
Što se tiče ovih nekoliko pitanja, pokušao bih da dam odgovor onako kako mi gledamo na to. Pri tome nameravam da se držim teme koja je zakazana za ovu sednicu, imajući u vidu da sledećeg četvrtka imamo temu opštih pitanja, gde mogu da budu i pitanja van tzv. aktuelne teme.
Prvo pitanje koje je u vezi sa temom postavljeno bilo je vezano za deficit do 3% u budžetu, odnosno kako to da druge države idu i na visoke deficite, spominjan je SAD sa deficitom od 13%, zašto mi idemo samo na 3%.
Na početku želim da kažem da je važno razumeti da deficit nije stvar samo dozvole da se on napravi ili ne, nego je deficit nešto što je potrebno finansirati. U situaciji kada dođe do ekonomske krize, onda je ulazak u deficit normalan odgovor ekonomske politike. To je i razlog zašto većina zapadnih zemalja ide na uvećanje deficita, zato što se praktično kroz visinu tog deficita povećava nivo tražnje na tržištu i na taj način se deluje ''antikrizno''.
Međutim, visina deficita jeste u funkciji objektivne mogućnosti da vi taj deficit finansirate. Teoretski posmatrano, ako bi vam neko dozvolio da otvorite deficit koliko god hoćete, ne dozvolio, nego ako biste rekli - dajte, ići ću na ogroman deficit, postavlja se pitanje iz kojih izvora biste taj deficit pokrili.
U tom kontekstu razvijene zapadne zemlje, koje imaju dosta akumuliranih rezervi iz prethodnog perioda ili imaju mogućnosti za dodatno zaduženje, mogu sebi dozvoliti luksuz da idu na daleko veći deficit. To što smo mi izabrali da naš deficit bude do 3% nije puki izbor cifre, već odražava odgovarajuće mogućnosti zaduživanja, odnosno potrebe za obezbeđenjem tih sredstava.
Ako mi dozvolite, pomenuo bih nekoliko cifara, da se razumemo o čemu se ovde radi. Ako vi imate deficit od 3%, što je otprilike oko 900 miliona evra, onda uz taj deficit od 3% vi morate u ovoj godini da finansirate te pare, da ih nađete iz nekih raspoloživih izvora, ali da osim toga obezbedite i dodatna sredstva za pokriće otplata onih kredita koje ste koristili u ranijem periodu, a koje su dospele u ovoj tekućoj godini, što konkretno i zaokruženo iznosi negde oko 500 miliona evra.
To znači da smo mi u obavezi da obezbedimo eksterno finansiranje oko 1,4 milijarde evra iz raznih raspoloživih izvora, gde onaj sopstveni izvor jeste privatizacija, ali ostatak su praktično zaduživanja.
Imajući sve to u vidu, deficit od 3% jeste nešto što mi vidimo kao cifru koju možemo obezbediti. Neko će gledati budžet pa zaključiti da je tamo deficit manje od 90 milijardi, oko 70 i nešto. Međutim, mi posmatramo tu još dve komponente. Jedna komponenta jeste tzv. konsolidovani sektor države, gde imate na Vojvodini još dodatnog deficita koji je morao da se doda na ovaj naš deficit (tamo je deficit oko 6,5 milijardi) i još će se, osim toga, pojaviti dodatno finansiranje u pogledu zajmova, a tu pre svega mislim na infrastrukturu, odnosno Koridor 10.

Želeo sam, pošto sam iskoristio samo pet minuta i odgovorio na jedno pitanje, a bila su još dva iza toga, da kažem još nešto. Jedno je kompleks pitanja vezano za izdavanje zemlje, privatizaciju jednog konkretnog preduzeća i pregovore na Kosovu koji su bili održani juče. U vezi sa tim želim da kažem da, držeći se teme današnje sednice, o ovim pitanjima možemo razgovarati sledećeg četvrtka, kada bude otvorena tema za bilo koja pitanja, van osnovne usmerene teme.
Drugo pitanje je bilo - platforma za pregovore sa MMF. Ona je usvojena na Vladi prošle nedelje. Razgovore koje smo vodili mi smo već imali na prethodnoj platformi, koja je napravljena za prethodni sporazum, a ovom poslednjom platformom smo samo utvrdili naše stavove.
Inače, formalno posmatrano, što se tiče MMF-a, mi očekujemo da bi nakon usvajanja rebalansa budžeta MMF, na svojoj sednici 11. maja, doneo odluku i tek nakon toga bi se išlo na potpisivanje ugovora. U međuvremenu, materijal koji sadrži ekonomsku politiku je izrađen i biće u narednom periodu dostupan javnosti, pošto sam čuo da je i na tu temu bilo zahteva. To ćemo obezbediti nakon što definitivna verzija bude utvrđena. Toliko.

Dame i gospodo, u vezi sa pitanjem statuta Vojvodine i odnosom Vlade prema njemu, pre svega želim da kažem da je dokument koji Vlada priprema zapravo zakon o prenosu nadležnosti i to je ključna veza Vlade sa statutom. Taj dokument je napravljen u nekoj približno finalnoj verziji, moći će još neke izmene da se izvrše. Pre nekoliko dana sam ga uručio gospodinu Bojanu Pajtiću. Očekujem da se o tom dokumentu još malo raspravi i nakon te rasprave će se ići ka definitivnom dokumentu.
Na konkretno pitanje kakav je moj stav, moj stav prema tom dokumentu koji radi Vlada je pozitivan i biće potpuno pozitivan, sa svim dokumentima koji proizađu iz njega i iz rasprave u Skupštini.

Nemam nameru, niti ću se ikada spuštati na neke lične nivoe, već želim prevashodno da se držim činjenica i dam odgovor na pitanje, bez obzira šta ja mislim o ovom ili onom. Činjenica jeste da je odgovor koji sam dao sledeći - da ću ja ne prihvatiti, nego imati pozitivno mišljenje i stati iza svih dokumenata iza kojih bude stala ova skupština, gde sam podrazumevao ne samo zakon koji radi Vlada i koji poznajem od samog početka, nego i statut koji će biti podržan od strane ove skupštine. Hvala.

Vrlo ću kratko, vezano za ovo pitanje sredstava. Suština je u tome da budžeti sadrže sredstva za obavljanje određenih funkcija. Ako se pomeri neka funkcija, onda se pomeraju ta sredstva koja su već u budžetu. To je neka vrsta principa, tako da se tu ne radi o dodatnim sredstvima. Međutim, mi u ovom trenutku nemamo jasne obračune i najverovatnije će biti potreban poseban zakon koji će definisati to pitanje materijalnog dela. Ovde se sada radi o utvrđivanju nadležnosti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih, na početku, da vas pozdravim (ovo je moje prvo obraćanje u ovoj kalendarskoj godini) i da se zahvalim što se konačno došlo do jednog poslovnika koji će nam omogućiti efikasniji rad. Posebno se zahvaljujem onim poslanicima koji su želeli da učestvuju u ovoj raspravi koja je od esencijalne važnosti za celu državu, a to su potvrdili svojim prisustvom na ovoj sednici.
Kada se radi o konkretnim pitanjima, pokušaću da dam odgovor u okviru onoga kako je to predviđeno Poslovnikom, a naravno, pred nama je dug rad ovog poslepodneva i večeri, gde će imati prilike i moje kolege ministri da učestvuju.
Ovde je bilo tri pitanja koja se u osnovi odnose na to da li je kriza već kod nas, da li je osećamo, šta Vlada preduzima i, konačno, da li to što preduzima jeste samerljivo ili uporedivo sa onim što se preduzima u drugim zemljama?
Kada se radi o prvom pitanju, da li je kriza već kod nas, odgovor je: da, jeste, kriza je kod nas. Počeli smo to da analiziramo negde početkom četvrtog kvartala 2008. godine i tom prilikom su koncipirane prve mere, na način kojim bi se odgovorilo tim prvim izazovima koji su se pojavili.
Želeo bih da vas podsetim da se najava krize kod nas u početku pojavila kao kriza vezana za bankarski sektor, gde su građani, smatrajući da bankarski sektor nije dovoljno fundiran, počeli da povlače svoje štedne uloge. Mi smo u tom trenutku počeli da razmatramo pitanje da li je to što se dešava u stvari zaista način gde će se kriza ispoljiti ili će se ona preliti u realni sektor i kakve će to posledice imati.
Drugi problem koji se bio postavio pred Vladu jeste što se najava krize u drugim zemljama prevashodno ispoljavala kao deficit na strani tražnje, koji je izazvan time što su banke počele da se povlače iz kreditne aktivnosti, a mi smo praktično 2008. godinu završavali sa pregrejanom tražnjom koja je izazivala veliki deficit tekućeg računa plaćanja.
Zbog toga se postavilo pitanje da li mi imamo specifičnu poziciju u odnosu na svet i da li će možda kod nas kriza da se ispolji na drugačiji način nego u drugim zemljama.
U to vreme smo formirali radnu grupu koja je bila više na tehničkom nivou, uglavnom su tu bili predstavnici Narodne banke i Ministarstva finansija, i ta radna grupa je vršila i pravila analize. Među prvim predlozima koje je ona generisala bili su predlozi usmereni ka zaštiti bankarskog sistema, za koji smo znali da je dobro fundiran, ali imajući u vidu da svaka banka počiva zapravo na poverenju, bilo je potrebno vratiti poverenje ljudima da je bankarski sektor fundiran i da praktično ne moraju da brinu za svoje devizne štedne uloge.
U tom kontekstu su se naši predlozi i naše mere svodile, kao što sam rekao, u početku na to da podignemo nivo osiguranog depozita sa tadašnjih 3.000 na 50.000 evra i da ukinemo poreze na prihode koji se ostvaruju od kamate koja se dobija na devizne štedne uloge. Te mere su tada najavljene, a kasnije su u parlamentu i sprovedene.
Međutim, primenjivali smo i na operativnom planu veoma ozbiljne mere, kako bismo obezbedili da bankarski sektor bude likvidan tako da ta povlačenja deviza ne dovedu do toga da postoji disproporcija u odnosima između izjava i stvarnog života, odnosno da pokažemo da banke ne samo da su fundirane, već i da su sposobne da isplaćuju sve svoje obaveze.
Pokazalo se da je... Ne, imam 15 minuta, pošto su tri pitanja postavljena. Hvala. Dakle, to što je urađeno tada...
(Predsednik: Gospodo poslanici, izvinite gospodine predsedniče, na sastanku su šefovi poslaničkih grupa malo konkretizovali odredbe Poslovnika i dogovorili smo se da, ako se postave tri pitanja, odgovor može biti u trajanju do 15 minuta. Izvolite.)
Hvala. Dakle, te operativne mere su se pokazale uspešnim. Uspeli smo da zaustavimo taj trend povlačenja štednje iz banaka i od druge polovine decembra, naročito u januaru, ponovo su počele devizne rezerve da rastu.
Paralelno s tim prvim aktivnostima, krenuli smo u razgovore s nizom zainteresovanih strana, pre svega tu mislim na privrednike, bankarski sektor, pa smo čak razgovarali i sa političkim strankama, u želji da utvrdimo da li postoje neke ideje koje bi mogle da budu od koristi, jer smatramo da kriza predstavlja problem koji nije samo stranački, već je to problem pred kojim se našla čitava država i privreda.
Želeli smo da svi koji mogu i žele participiraju u rešavanju tih problema i u tom kontekstu su i organizovani ti razgovori.
Na osnovu svih tih razgovora, naročito na osnovu razgovora sa privrednicima i bankarima, došli smo do novih ideja i shvatanja na koji način se kriza, praktično, preliva kod nas, jer je to prelivanje počelo najviše da tangira realni sektor.
U decembru je došlo do usporavanja aktivnosti i u sektoru industrije, nemamo podatke za januar i februar ove godine, međutim, po svoj prilici, neke prognoze o ubrzanom rastu u ovoj godini neće moći da budu realizovane.
Mere koje smo koncipirali, a kasnije primenili, u osnovi su pošle od pristupa da nam je potrebna jedinstvenost u definisanju, donošenju i implementaciji mera, pri čemu smo pod jedinstvenošću podrazumevali, pre svega, političku, ali i uopšte jedinstvenost svih građana koji moraju s tim da se suoče. Takođe, pošli smo od principa solidarnosti, koji otprilike znači da oni koji su najranjiviji moraju da budu najviše zaštićeni i da u kriznim trenucima zapravo solidarnost treba najviše da se ispolji.
Konačno, treći princip bio je princip kontinuiteta, što znači da smo se založili da pratimo razvoj krize iz dana u dan, da donosimo mere, pratimo njihovu realizaciju i po potrebi ih prilagođavamo novonastaloj situaciji. Ako su uspešne, da ih još više pojačavamo, a ukoliko su neuspešne, da ih menjamo sa onim drugima koje bi mogle da budu uspešne, prema našoj oceni.
U okviru takvog koncepta smo napravili jedan program mera, ne bih detaljnije govorio o njemu, moje kolege će kasnije odgovoriti na ta pitanja, ali taj program mera u osnovi ima dva paketa. Jedan paket jeste restriktivnost, a drugi je podsticajnost.
Deo paketa koji se odnosi na restriktivnost prevashodno se odnosi na državu, u najširem smislu te reči, dakle, na državne organe, javna preduzeća itd. Tu se išlo na restriktivnost, što praktično znači - ušteda na svim nivoima gde je to moguće.
Deo koji se tiče podsticajnog dela je zapravo usmeren ka privredi, dakle podsticaj privredne aktivnosti, koja je ostvarena na nekoliko različitih načina.
Jedan način jeste da se obezbedi aktiviranje kreditne aktivnosti prema privredi, znači za podsticaj izvoza, za smanjenje nelikvidnosti itd.
U drugom delu je taj podsticaj bio dat na strani tražnje, da se podstakne tražnja, pri čemu smo morali da vodimo računa da podstičemo tražnju za domaćim proizvodima, jer bi nas generalno podsticanje tražnje moglo dovesti u dalje povećanje negativnog spoljnotrgovinskog bilansa.
Konačno, treći je jedna značajna investicija u infrastrukturu, koja "per se" podiže tražnju, dakle, može se smatrati kao da je deo ovog trećeg paketa.
Ono što se postavlja kao pitanje jeste – da li je ovaj paket i makroekonomski relevantan i kako on stoji u poređenju sa ostalim zemljama koje su ga primenile?
Pre svega, kada se radi o samom tajmingu, već ste imali prilike da budete informisani, on je donet među prvim zemljama, a praktično, mi smo imali informaciju da smo mi bili druga zemlja koja je formalno donela taj program mera. U tom smislu je vrlo teško reći da se tu kasni, naprotiv, mi smo upravo krenuli nešto brže od ostalih u rešavanje tih problema.
Kakva je njihova makroekonomska značajnost u poređenju sa drugim zemljama? Mi smo utvrdili i gledali šta su druge zemlje radile i koliko su izdvajale za podsticaje. Pri tome, vi ste imali prilike da čujete da mnoge zemlje daju milijarde evra, stotine milijardi evra itd. Naravno, mi smo jedna mala zemlja i zbog toga smo gledali kakav je relativan uticaj ovih naših podsticaja koje dajemo u privredu u odnosu na količinu bruto domaćeg proizvoda u jednoj godini i onda sa tog stanovišta upoređivali naše mere.
Sada bih iskoristio priliku da vam dam informacije o desetak zemalja, da vidite koliko su one ulagale, odnosno kakav je njihov program mera u odnosu na krizu i da se to uporedi sa našom zemljom.
Podsticaji bruto domaćeg proizvoda u procentu su sledeći: u Rusiji - 1,1%, u Nemačkoj - 2,4%, u Japanu - 2%, u Velikoj Britaniji - 1,1%, u Francuskoj - 0,4%, u Kini - 6% (dakle, Kina ima najveće podsticaje), u SAD - 5,8%, u Indiji - 1,3%, Kanadi - 2%, a Brazilu - 0,2%.
Kada uporedimo ove cifre sa iznosima koje mi plasiramo u našu privredu, pri tome napominjem da se ove cifre koje ću sada izneti ne odnose na ukupne cifre koje će katalitički biti izvedene iz subvencije kamata, dakle, ovde govorim samo o neposrednim izdacima iz budžeta koja idu u rešavanje problematike krize i one za Srbiju, dakle, samo budžet, iznose 2,17%.
Od toga u privredu ide 0,58%, infrastrukturu 0,95%, preko NIP-a - 0,64%, ukupno 2,17%. Kada se ova cifra sada uporedi sa ciframa ovih drugih zemalja, onda se otprilike može videti da su od naše zemlje za realizaciju mera protiv krize samo dve od ovih nabrojanih zemalja imale značajnije izdvajanje u odnosu na bruto domaći proizvod, to su Kina i SAD, jedni 6%, a drugi 5,8%, dok su sve ostale zemlje imale ispod nivoa od 2%. Odnosno, neke su bile oko 2%, ali je bio značajan broj zemalja koje su izdvajale oko 1,1%.
Na osnovu ovoga što sam rekao može se konstatovati da su naše mere, i to neposredno budžetske, zapravo relevantne i u makroekonomskom smislu i da se otprilike nalaze u gornjem delu izdvajanja koje su druge države predvidele. Inače, ukoliko bismo posmatrali ukupno i katalitički uticaj ovih mera, time bismo došli na preko 6%, konkretno 6,38%. Hvala.

Neću iskoristiti sve vreme, da bi rasprava bila dinamičnija, ali ovde imamo nekoliko važnih pitanja, pa želim na njih da odgovorim.
Prvo, kada se radi o penzionerima, pošto postoje raznorazne spekulacije i ideje da bi moglo doći do neredovne isplate, do smanjenja penzija itd., želeo bih da kažem, bez obzira na sve teškoće, upravo polazeći od principa solidarnosti, o kojem sam govorio kao osnovi, na bazi čega je koncipiran ovaj program mera, mi ćemo obezbediti u toku ove godine da ono što je predviđeno budžetom, kada se radi upravo o penzionerima i zaposlenima, svoje obaveze prema njima izvršimo.
Iako bi došlo do određenih promena u ciframa, rebalansa budžeta itd., što još uvek nije na dnevnom redu ali će se razmatrati, jedna od glavnih stavki će biti da obezbedimo da upravo ti naši slojevi budu zaštićeni kroz solidarnost i da oni mogu sa time da računaju.
Što se tiče intervencija za najsiromašnije, u toku je izrada jednog programa koji se radi u okviru Ministarstva rada i socijalne politike. Ne mogu da govorim o detaljima tog programa, on treba da prođe još internu proceduru, ali činjenica da se radi na tom programu upravo govori o tome da se razmišlja na tu temu i da će to biti objavljeno u narednom periodu. Hvala.

U vezi s prvim pitanjem, zapisaćemo ga pošto stvarno ne znam o čemu se radi u Somboru, a kao što ste i rekli, ministar poljoprivrede nije ovde.
U vezi s drugim pitanjem želim da kažem da je vlada preuzela obavezu (kad kažem vlada, ne mislim na našu vladu, nego na vlade u zadnjih nekoliko godina) da plati takozvani stari dug koji je napravljen prema penzionerima. To su bili penzioneri dve vrste. Jedna vrsta penzionera su ovi ''klasični'', a drugi su bili poljoprivredni penzioneri. Taj takozvani veliki dug se plaćao u godišnjim ratama, tako da je u toku kalendarske 2008. godine regulisan u celini dug prema ''klasičnim'' penzionerima i tu više ne postoji državna obaveza. Što se tiče poljoprivrednih penzionera, tu je ostala još jedna rata, koja će se platiti početkom 2010. godine.

Vrlo kratko ću samo da kažem da vaša procena da je poljoprivredna proizvodnja najviše ugrožena u krizi, nije nešto što mi imamo kao procenu. Dakle, naprotiv, naša procena jeste da će upravo poljoprivredna proizvodnja i proizvodnja hrane biti najmanje pogođena krizom. Kriza najviše pogađa upravo one grane koje su vezane za kreditiranje. I u svetu je, ako ste pratili, automobilska industrija najviše pogođena, a onda u lancu, metali itd. Tako da možda polazimo od nekih različitih polaznih osnova.
Što se tiče ova dva direktna pitanja koja se vezuju za poljoprivredu, zamolio bih da prihvatite da ćemo naknadno dati odgovor jer ja zaista nisam za njih stručan, ali kada se radi o mleku, imamo ovde ministra koji može dati odgovor na to pitanje, pa ga pozivam da kaže.

Pokušaću da odgovorim na pitanja mada moram da kažem da mi je njihovo postavljanje više ličilo na politički govor, ali valjda je i zato parlament. U tom govoru su izrečene neke stvari za koje mislim da sadrže materijalnu grešku.
Materijalna greška jeste to da ovaj parlament nije doneo mere. Sve mere su donete u parlamentu. Dozvolite mi da vam kažem da je ovaj parlament usvojio budžet i da je u okviru usvajanja budžeta predvideo iznose subvencija koje smo mi iskoristili da bismo izvršili podsticaj povećanja likvidnosti, podsticaj tražnje. Dakle, sve ovo o čemu govorimo nalazi se u budžetu. Da nije tako, Vlada ne bi mogla da donese bilo kakvu meru.
Parlament je, takođe, usvojio i zakone koji definišu povećanje osiguranog nivoa depozita i bukvalno iza svega ovoga što razmatramo stoji parlament. Naravno, parlament se ne bavi vođenjem tekuće izvršne politike. U tom kontekstu njemu je dato da vidi i da se upozna šta je to što sada može da se izvede iz tih stavova, ali bukvalno ne postoji nijedan stav u kome je Vlada prekoračila svoja ovlašćenja i preuzela ulogu parlamenta. Na sličan način se to radi i u drugim zemljama, s tim što druge zemlje, koje su bogatije od nas, imaju mere koje se mere u milijardama. Te mere takođe usvajaju njihovi parlamenti, na isti način kao što je i naš parlament usvojio ove podsticaje.
Sada bih se osvrnuo na slučaj koji, istina, nije tema današnjeg razgovora, ali vidim da je našao mesta i u ovoj raspravi. To je tzv. ''slučaj Kovačević'' i tu bih rekao nekoliko rečenica.
Prvo bih želeo da poručim građanima da je ono što radi Vlada vezano za taj slučaj u njihovom najboljem i najdubljem interesu, a poreskim obveznicima da poručim da su bilo kakve spekulacije oko toga kako oni plaćaju nešto itd. takođe u njihovom najboljem interesu, koji se ogleda pre svega u tome što želimo da imamo najbolje odnose sa jednom od najvećih svetskih sila. Nemojmo to sada da mešamo sa nekim drugim stvarima.
Dakle, ovde se radi o nečemu zaista u najboljem interesu radnih ljudi i građana. Ne mogu o tome sada detaljnije da govorim, zato što se tu radi o državnoj tajni, ali ću biti spreman i raspoložen, kada se bude skinula oznaka državne tajne, tj. kada se taj proces bude okončao, da o svemu veoma detaljno razgovaramo.
S druge strane, bio sam veoma iznenađen što se neko čudi što je pregovaračka platforma državna tajna. Molim vas, ko je taj ko svoju pregovaračku platformu uzme i objavi u novinama? I to ne samo kada se radi o takvim stvarima, nego su i najobičniji komercijalni pregovori državna tajna.
Treće što želim da kažem u vezi s tim jeste da nemamo nikakvih problema sa novinarima i sasvim je zamena teza da neko ovde vrši pritisak na novinare ili na bilo koga. Naprotiv, ovde se ne radi o tome, radi se o jednom regularnom procesu koji Vlada vodi, kao što sam rekao, u najboljem interesu ove države. Hvala.

Daću samo pola odgovora, pa ću dati reč kolegi. Potpitanje je bilo ko je normalan da pre četiri meseca predviđa stopu rasta bruto domaćeg proizvoda od 3,5%, a sada procenjuje naniže. Moj odgovor je - većina ekonomista u svetu je normalna i većina, čak mnogi koji su stručniji od nas, gotovo na svakih mesec dana u poslednjih četiri-pet meseci menja projekciju u svojim zemljama naniže, pa mi u tome nismo izuzetak.
Drugo, želim da kažem, radi informisanja, da je u okviru razgovora koji su obavljeni bio razgovor i sa poslaničkom grupom LDP. Taj razgovor je, međutim, takođe imao više politički karakter a manje ekonomski, iako sam očekivao da bude više ekonomski. U svakom slučaju, bilo mi je prijatno da razgovaram i da vidimo šta ko može da da. Predloge koji su kasnije usledili nisam imao nameru da komentarišem zato što mislim da na bazi njih ne bi mogao da se napravi konzistentan pristup, jer su oni, zapravo, predlagali nešto što je suprotno onome što se nama događa, mada samo po sebi nije loše.
Dakle, oni su predlagali i smanjenje PDV, što bi bilo odlično i što su mnoge države koje su imale rezerve na strani primenile. Mi te rezerve nemamo i smanjenje PDV bi u našem slučaju, kao i smanjenje akciza, samo izazvalo dodatne deficite. Bilo je predlagano i povećanje subvencija, što je takođe jedan od vida povećanja budžetskog deficita, i zato smo mi izašli sa predlogom koji smo dali, a predlozi za povećanje fiskalnih priliva su bili vezani za ekstraprofite itd., što je bilo krajnje nemoguće konzistentno uraditi.
Imam pet minuta. Dajem sada kolegi Dinkiću da odgovori na drugi deo.