Vrlo kratko na ova četiri pitanja. Prvo, što se tiče Saveta za borbu protiv korupcije, mene su moji saradnici obavestili da postoji dokument iz koga se vidi njihov zahtev i sutra ću napraviti taj dokument i dostaviću gospodinu Batiću. Ako nema, onda su me saradnici obmanuli.
Drugo, što se tiče deviznih rezervi, čini mi se da je to pitanje već jednom prilikom bilo. Treba, radi razumevanja, shvatiti da devizne rezerve i Ministarstvo finansija nisu ni u kakvoj korelaciji.
Dakle, devizne rezerve drži Narodna banka, ima obavezu po zakonu da ih drži kod tripl A banaka i verujte mi da lično ne znam gde se one drže.
Ja vas ohrabrujem da postavite poslaničko pitanje Narodnoj banci i neka vam ona da odgovor. Koliko mi je poznato, to se smatra državnom tajnom, ali verujem da vi, kao narodni poslanik, možete imati uvida u to. U svakom slučaju, ne znam gde se nalaze, niti sam tražio te informacije.
Što se tiče cene pelena i ako su zaista one tri puta skuplje, to još jednom čvrsto dokazuje da tih 18 posto ne bi smanjilo cene i upravo je možda to i target, i razlog zašto se atakuje na ukidanje PDV-a, a ne na neke druge mere koje bi išle kod ovog cilja.
Što se tiče RTS, predlog da se RTS-u izvrši oprost tog duga jeste predlog koji je nastao kao posledica činjenice da je dug u suštini nastao u onom periodu kada je ukinuto budžetsko finansiranje, a pretplata još nije bila doneta. Onda je, praktično, RTS ostao bez sredstava i tražio je budžetske pozajmice koje su mu, u stvari, napravile taj dug. Odatle to sledi.

U vezi sa pitanjem sredstava koja su planirana u razdelu 3.8 Služba za ljudska i manjinska prava, želim da kažem da je, uprkos želji da se nađu uštede na raznim stavkama unutar budžeta, ova pozicija koja se odnosi na manjinska prava projektovana na način da ona dobije mnogo više sredstava nego što je to bilo u prethodnoj godini.
Ilustracije radi, u ovoj godini smo predvideli iznos od 150.000.000 dinara u okviru dotacija, i to su sredstva koja su namenjena za finansiranje nacionalnih saveta, a takođe i iznos od 5.338.000 dinara koji je namenjen za predsedavanje Dekadom Roma. Ukupno posmatrano, ova aproprijacija ima oko 253.000.000 dinara, što je značajno povećanje u odnosu na prethodnu godinu.
Nije mi potpuno jasno na kojih dvanaest miliona se ovde misli, da li je to u okviru ovoga vezano za savete, ali želim da vam kažem da su stavovi po pitanju zahteva i odobrenih sredstava usaglašeni, tako da mi smatramo da je ponuđena dobra osnova za podsticaj nacionalnih manjina. Ukoliko su potrebni detaljniji podaci, to bih mogao samo preko svojih službi pošto je to ipak jedan detalj koji nije čak ni ušao u ove pozicije. Hvala.

Hteo bih da dam odgovor i prokomentarišem problematiku PDV-a na opremu za bebe. Čini mi se da se ovde, u stvari, vrlo često mešaju dva značajna pitanja.
Jedno je pitanje populacione politike, koja podrazumeva čitav niz aktivnosti i mera da se, s jedne strane, podstakne rađanje dece i da se, s druge strane, finansijski podrže oni koji se odluče na taj korak, da im se olakša. Dakle, to je cilj koji zaista stoji pred našom državom.
S druge strane, pojavljuju se zahtevi za ukidanje PDV-a na opremu za decu i to pitanje se izjednačava sa ovim prvim.
U Ministarstvu finansija su pravljene analize sa željom da utvrdimo da li je tačno da bi skidanje PDV-a na bebi opremu zaista dovelo do povećanja nataliteta i poboljšanja pozicije roditelja i zaključili smo da to nije slučaj. Do tog zaključka smo došli upoređujući mere koje su druge zemlje u tom istom pogledu preduzimale da povećaju natalitet i ispostavilo se da bi od takve mere, koja bi bila linearno primenjena na sve, najviše koristi, praktično, imali oni koji se bave uvozom te opreme, ili proizvodnjom i trgovinom, koji bi to jedva dočekali, i koji stoje iza te ideje oko smanjenja PDV-a i čvrsto je podržavaju.
Vlada Republike Srbije je, na osnovu inicijative koja je pre nekoliko meseci već bila pokrenuta, razmatrala to pitanje i došla do zaključka da je pitanje populacione politike jedno od nacionalnih ciljeva i interesa. Ministarstvo finansija je participiralo jednom svojom analizom, kojom je razmotren čitav niz mera u tom domenu, pri čemu samo ukidanje PDV-a nema kapacitet da reši taj problem.
Zbog toga molim narodne poslanike da se koncentrišu i daju predloge u smislu rešavanja problema koji zaista stoji pred nama ali ne u smislu ukidanja PDV-a, što eventualno i može doći u obzir ako ukupna analiza pokaže da to jeste način za rešenje.
Naše analize za sada ne govore pozitivno u tom smislu, tj. ukidanje PDV-a u tom kontekstu ne omogućava rešenje tog problema. Mnogo bi bolje bilo da taj iznos, koji bi nastao kao posledica ukidanja PDV-a, ne ide linearno kao svima isti, već da se usmeri na ugrožene kategorije stanovništva.
S druge strane, treba imati u vidu, ovo sada nema veze sa populacionom politikom, da ukidanje PDV-a na bilo koji artikal u osnovi predstavlja neku vrstu rušenja jedinstva poreskog sistema i da se na taj način ostvaruje deficit u prilivima. Takvi predlozi bi morali, ako se izolovano posmatraju, da budu praćeni predlozima za povećanje PDV-a na nekim drugim stavkama, uključivo i ukupnu stopu PDV-a, kako bismo ostvarili neto neutralni efekat.
Zbog toga, da rezimiram, pozivam poslanike da razmatramo pitanje populacione politike, da se pitanje PDV-a ne posmatra izolovano, već samo u sklopu tog ukupnog problema, a da se njemu pristupi tek ukoliko se u ukupnom sagledavanju zaključi da to ima nekog smisla. Kažem da mi, za sada, mislimo da postoji niz drugih, mnogo boljih mera nego što je ukidanje PDV-a. Hvala.

Podržavam ovaj drugi deo u smislu da je sada jasno da se ovde ne radi o PDV-u, već o želji da se vodi što efikasnija populaciona politika. Prema tome, Ministarstvo finansija to potpuno podržava i svojim kapacitetom će učestvovati u izgradnji te politike.
Upoređivanje tipa ''ako ste mogli da smanjite kod jedne stavke, možete i kod druge'' u osnovi daje mogućnost da se to kaže za bilo šta: ako smo mogli kod onoga, možemo i kod ovoga; ako možemo kod ovog, možemo i kod onog. Zbog toga ja, ponavljam, podržavam nacionalnu politiku, podržavam sve napore u smislu porasta nataliteta, populacije itd., ali vas molim da zaista razumete da to nije u korelaciji sa PDV-om.
Dakle, kada bi se pitanje populacione politike time moglo rešiti, sve zemlje u Evropi bi to lako uradile uvođenjem nultog PDV-a. Nasuprot tome, naše analize pokazuju da je pitanje opadanja populacije jedno od vrlo ozbiljnih, ne samo u našoj zemlji. Sa izuzetkom svega nekoliko zemalja, kao što su Francuska i neke skandinavske zemlje, većina drugih zemalja ima negativnu stopu; mi se nalazimo među njima, čak ne na poslednjem mestu. Sve te zemlje preduzimaju čitav niz mera, sa manje ili više uspeha, ali te mere nisu vezane za smanjenje PDV-a jer, kada bi to bio slučaj, onda bismo to rešili.
Još jednom da zaključim: populaciona politika - da, smanjenje PDV-a - da, ali ako se pokaže da je to mera. Do sada se to nije pokazalo u našim analizama. Ukoliko neko želi, Ministarstvo finansija je spremno da da analizu koju je uradilo vezano za onaj raniji slučaj.

Želim da dam odgovor. Prilikom postavljanja pitanja ovde su bili neki citati. Izostavljen je samo jedan citat MMF-a, gde je, nakon misije koja je trajala dve nedelje, konstatovano da su do trenutka pregleda budžeta i izvršenja budžeta za 2007. godinu, oni utvrdili da budžet posluje sa suficitom. Ne bih se upuštao u to ko je u pravu a ko nije, već bih želeo da kažem kakva jeste faktička situacija u budžetu, sa budžetskim prihodima i rashodima, i to zaključno sa današnjim danom.
Prvo, zaključno sa prvih deset meseci ove godine, ukupni prihodi budžeta Republike Srbije iznosili su 477.468.000.000 dinara, a ukupni rashodi 438.316.000.000 dinara, što znači da je budžet, prema našoj metodologiji, deset meseci ove godine završio sa suficitom od 39.152.000.000 dinara. Od desetog meseca do današnjeg dana, znači ovih 20 dana jedanaestog meseca, ako se posmatra na principu priliva, znači onoga što ulazi u budžet kao sredstva koja se prikupe, i odliva, dakle onog što ide kao plaćanje iz Trezora, mi imamo suficit od nekoliko milijardi, dodatnih.
Znači, do današnjeg dana, praktično do juče, mi i dalje održavamo ovako visoki suficit koji ste videli. Do kraja godine ćemo verovatno ući u deficit jer obično u decembru dolazi do većih plaćanja i većih priliva, ali je sada već gotovo sasvim izvesno da će budžet, po našoj metodologiji, za 2007. godinu završiti sa suficitom, a što ćete imati prilike da vidite u završnom računu za 2007. godinu.
Što se tiče odnosa sa MMF-om i njihove metodologije, tu zaista postoji jedna određena razlika. MMF neke stavke koje mi smatramo da nisu deo tekućih odliva, smatra da jesu, a neke koje oni ne smatraju da su tekući prilivi, mi smatramo da jesu, tako da to, u izvesnom smislu, poboljšava sliku budžeta kada se gleda prema našoj i njihovoj metodologiji.
Međutim, moram da kažem da je za prvih deset meseci visina suficita, koja je ostvarena prema našoj metodologiji, ako bi se čak primenila i metodologija MMF-a, i dalje bismo ostali u suficitu, što su oni i konstatovali.
To je bilo vezano za budžet za 2007. godinu, na koji se i odnosilo pitanje. Što se tiče budžeta za 2008. godinu, o njemu neću sada da raspravljam. Imaćemo mogućnosti da o tome raspravljamo u periodu koji je pred nama. Hvala.

Odgovor na pitanje vezano za banke. Konstatacija da je, ukoliko ovde postoji oligopolska struktura, to jako loše i da je to razlog zašto su krediti skupi, u osnovi jeste ekonomski potpuno tačna jer upravo oligopolske strukture izazivaju probleme i onemogućavaju konkurenciju.
Međutim, informacija koju ima Ministarstvo finansija u pogledu strukture bankarskog tržišta ne ukazuje na postojanje bilo kakvih monopolskih ili oligopolskih struktura, a ja ću vam sada dati određene kvantifikacije iz kojih mi izvlačimo zaključke.
Prvo, na našem bankarskom tržištu posluje 36 banaka, dakle relativno veliki broj, kao što ćete i sami zaključiti - ne radi se o tri, četiri ili pet, već, kao što sam rekao, o 36 nezavisnih pravnih lica. Unutar tog broja 36, u devet banaka država poseduje nekakvo učešće: u četiri banke je u većinskom vlasništvu, kod dve banke je u većinskom vlasništvu zajedno sa EBRD-om, kad se zajedno skupe, i u tri banke ima manjinsko vlasništvo ali značajni udeo, znači radi se o preko 20% a ne o recimo 0,5%.
Dakle, od 36 banaka mi imamo svoj uticaj u devet. Vlasnici onih ostalih 27 su iz različitih zemalja, Francuske, Austrije, Grčke itd. Tako da nije velika verovatnoća da bi te matične banke mogle da naprave neku oligopolsku strukturu, uz to da svih ovih 36 banaka imaju nešto preko 2.500 organizacionih jedinica širom države, bilo da se radi o filijalama ili o nekim drugim, nižim oblicima organizacije.
Iz ovih podataka koje sam izneo ispostavlja se da je verovatnoća o postojanju oligopolskih struktura mala, a Ministarstvo finansija nema ingerencije niti prava da vrši kontrolu bankarskog sistema.
Očekujemo, tačno je isto tako, da bankarski sistem ostvaruje značajne profite i to je verovatno i razlog zašto se povlače krediti od svojih matičnih banaka. Međutim, posmatrajući neke druge tržišne strukture, može se zaključiti da je u bankarskoj industriji konkurencija mnogo više prisutna nego u tim drugim strukturama. Hvala.

Dame i gospodo, zahvaljujem na učešću u ovoj raspravi i na usmenim prilozima koje ste dali.
Dozvolite mi da dam određene odgovore i komentare na ovo što se čulo u vezi sa zakonom.
Pre svega, želeo bih da kažem da je bila jedna primedba koja nije bila direktno vezana za zakon, odnosila se na Memorandum, pa bih želeo da krenem od nje, ne toliko da odgovorim već više da ukažem na jednu suštinsku razliku. Dakle, možda iz toga proističu određena nerazumevanja.
Naime, na Memorandum je data primedba da je u njemu napisano kako je strategija da se nastavi, intenzivira privatizacija društvene svojine, a isto tako da se podstiče razvoj malih i srednjih preduzeća. Budući da je data primedba na ta dva stava, pretpostavljam da je autor primedbe očekivao suprotno, znači da u Memorandumu piše da će strategija biti da se prestane sa privatizacijom društvene svojine i da se ne podržavaju mala preduzeća, već velika društvena preduzeća.
Naravno, ovakav stav je potpuno legitiman, ovaj drugi, ali to nije stav ove vlade i mislim da se na razlici između ta dva stava u osnovi ogleda i neka vrsta razlike u pristupu ekonomskoj politici. Zbog toga na mnoge primedbe koje su date sa stanovišta da treba podržavati socijalističku, ne toliko socijalističku koliko da kažemo društvenu svojinu, neću davati odgovore.
Druga stvar koju sam želeo da kažem jeste da je u toku rasprave u više mahova, nabrajanjem raznih cifara itd., stvorena možda određena konfuzija među onima koji slušaju, jer se u istoj ravni govorilo o različitim vrstama privatizacije, o različitim vrstama stečaja, o različitim vrstama provizije, vrstama agencija, pa osećam potrebu da za one koji žele da razumeju o čemu je bilo reči dam stavove o čemu se tu zapravo radi.
Dakle, sve priče koje su se odnosile na Agenciju za privatizaciju sa stanovišta ove rasprave su potpuno irelevantne.
Sve priče koje su se odnosile na proviziju, na 5%, na kalkulacije, milijarde evra puta 5%, stotine miliona, takođe su za ovu raspravu i za ovaj zakon potpuno irelevantne. Sve priče koje su se odnosile na efikasnost, manju ili veću, stečajni postupak, kojeg smo imali prilike da vidimo, za ovu priču i za ovaj zakon su potpuno irelevantne.
Mi, dakle, ovde imamo jednu agenciju koja se sada zove Agencija za osiguranje depozita. Ta agencija je dobila zadatak da se, između ostalog, bavi i privatizacijom finansijskog sektora, gde je u okviru finansijskog sektora ostalo ukupno šest, da tako kažem, entiteta, i to četiri banke, od kojih je jedna velika i tri male, i dva osiguravajuća društva, od kojih je samo jedno u većinskom društvenom vlasništvu. Prema tome, to je to o čemu mi razgovaramo i to je to što ovaj zakon reguliše i na to se treba koncentrisati ako je cilj da se razgovara materijalno o onome što je na dnevnom redu.
Što se tiče onih cifara koje su ovde pominjane, s obzirom na to da se radi o jednom visokom domu koji ima pravo da sazna sve što želi, ja upućujem zainteresovane poslanike neka postave pitanje koje god žele Agenciji, pa će saznati koliko je naplaćeno provizije, koliko onoga, koliko ovoga. U Agenciji o kojoj je ovde reč provizija do sada nije naplaćivana.
Dakle, ovim se stvara pravni osnov da se ona izjednači i da bude u istoj poziciji kao i ova druga agencija koja je ovde češće bila pominjana. Ovde se daje pravo ministru da on odredi koliki će to biti procenat, a naravno, to će se odnositi samo na ovih šest entiteta, o čemu sam sad govorio. Naravno, ta provizija se ne odnosi na pojedince, nego na instituciju.
Dakle, ta institucija ima neke svoje troškove koji moraju da se pokriju, bilo iz budžeta direktnim davanjem ili iz transakcije. Ovde je dat predlog da to bude transakcija.
Sad bih se osvrnuo na ova pitanja koja su bila konkretna. Prvo, vezano za pitanje uzajamnosti, šta se događa kad se uzajamnost izbaci itd.
Ako se pogleda tačno tekst člana 25, tu jasno piše šta se događa. Dakle, činjenica da se reč uzajamnost izbacuje iz odgovarajućeg člana, u vezi sa članom 25, otprilike u pravnom smislu znači sledeće - i ako je mi sada izbacimo, to izbacivanje, da tako kažem, imaće svoj efekat tek pet godina nakon ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju, a do tog trenutka na važnosti je formulacija koja je sada u Zakonu. Prema tome, nema nikakvog međuprostora sa nerešenom situacijom, nema nikakve konfuzije, niti praznog prostora bez rešenja.
Na kraju, želeo bih da na neki način ohrabrim poslanike da glasaju za ovaj zakon, pa čak i one koji su imali kritičke osvrte na njega, iz razloga što želim da vas obavestim da je tekst ovog zakona uređen uz veliko angažovanje, i to ne samo Ministarstva finansija i Narodne banke, već i uz okrugle stolove na kojima su učestvovali praktično svi zainteresovani, dakle, sve osiguravajuće organizacije, kako domaće tako i strane, pa i zaposleni, koji su dali podršku ovakvom rešenju. Inače, znate da postoji tu jedan proces koji će oni povući nakon što se ovaj zakon bude usvojio.
Na kraju da kažem da je na tim okruglim stolovima participacija ovih osiguravajućih organizacija koje vi nazivate našim, dakle DDOR-a i "Dunava", bila veoma znatna i najveći deo, ako ne i sve njihove primedbe su uključene u ovo, tako da želim da vas relaksiram i da znate da ćete glasanjem za ovaj zakon u suštini dati podršku i složiti se sa onim što i sama struka želi. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru objedinjene rasprave o ovih nekoliko zakona ja sam izvestilac ispred Vlade za dva, pa ću vam nešto reći o ta dva, a o ostalima će moje kolege. Ta dva, za koja sam ja zadužen, jesu Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, i to na delu koji se odnosi na Železnice Srbije - Vozna sredstva, i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke, vezano za Projekat obnove železnica II.
Kao što ste iz samog naslova mogli zaključiti, ova dva zakona praktično se ne odnose na povlačenje kredita od strane države, već na davanje garancija Javnom preduzeću "Železnice Srbije", koje, u stvari, povlače te kredite i koje je u obavezi da ih vraća. Sama garancija u osnovi znači da je država tu u obavezi da u slučaju da preduzeće "Železnice Srbije" ne bude u mogućnosti da vraća kredite koje je povuklo ona izvrši ta vraćanja.
Sada bih vam dao nekoliko osnovnih informacija vezanih za predloge zakona. Dakle, ovaj prvi se odnosi na Ugovor o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj. Iznos kredita je maksimalno 60 miliona dolara.
Ugovor je potpisan još 14. jula 2006. godine; naravno, da bi postao pravosnažan, odnosno da bi Javno preduzeće "Železnice Srbije" moglo da povlači sredstva, neophodno je da se da ova garancija.
Ugovor se odnosi na nabavku i finansiranje preko 1000 novih teretnih vagona, a druga komponenta ugovora jeste da se sredstva iskoriste za ugradnju novog struga za obradu točkova.
Uslovi korišćenja kredita, imajući u vidu da se radi o Evropskoj banci za obnovu i razvoj, veoma su povoljni.
Sam početak povlačenja tranši jeste 2007. godina, a kredit će u navedenom iznosu do maksimalno 60 miliona dolara biti raspoloživ za povlačenje do 2010. godine, odnosno postoji mogućnost da se rok sa 2010. godine još dodatno pomeri ukoliko se o tome postigne dogovor sa kreditorom.
Predviđeno je da otplata kredita otpočne u avgustu mesecu 2010. godine, a trajaće do februara meseca 2021. godine, što čini 22 polugodišnje rate. Kamatna stopa je varijabilna i zavisi od kretanja libora na tržištu kapitala.
To su osnovne informacije vezane za taj ugovor, a kao što sam rekao, Republika Srbija daje garanciju Železnici da ona može po tom ugovoru da počne da povlači sredstva.
Što se tiče drugog ugovora, gde je takođe u pitanju garancija, isto tako se radi o Javnom preduzeću "Železnice Srbije", kojem država daje garanciju, ali ovog puta ne radi se o Evropskoj banci za obnovu i razvoj, već o Evropskoj investicionoj banci i projekat se naziva Projekat obnove železnica II.
Ovaj ugovor je potpisan 8. decembra 2006. godine, a sadržaj ugovora, odnosno namena sredstava po tom ugovoru jeste sledeća: prvo, rekonstrukcija i modernizacija železničkih pruga na koridoru 10, zatim nabavka potpornog struga i, treće, nabavka novih teretnih vagona. Uslovi korišćenja ovog kredita takođe su, kao i u prvom slučaju, veoma povoljni. Period otplate je 20 godina, grejs period je pet godina, plaća se u 30 polugodišnjih rata, kamatna stopa je varijabilna i zavisi od kretanja libora na tržištu kapitala.
Imajući u vidu stanje u našem železničkom saobraćaju i činjenicu da su ovo povoljna razvojna sredstva, apelujem i pozivam narodne poslanike da prihvate davanje garancije Železnici, kako bi ona mogla da povuče sredstva i da realizuje ovaj projekat. Ovo su bila dva zakona za koje sam ja zadužen, a o ostalima će vam reći ostale kolege, kako ih je Vlada zadužila. Hvala vam puno i još jednom vas pozivam da glasate.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se, radi ratifikacije, nalaze predlozi pet zakona kojima se potvrđuju potpisani ugovori.
Od tih pet zakona jedan ugovor odnosi se na kredit, a četiri ugovora odnose se na potvrđivanje bilateralnih odnosa između Srbije i odgovarajuće zemlje. Proći ćemo kroz njih da vidimo o kojim zemljama se tu radi.
U ovom kratkom izlaganju osvrnuo bih se na suštinu pojedinih od ovih zakona, s tim da bismo nakon toga dali neke preporuke. Prvi zakon o kome je reč jeste zakon o potvrđivanju Okvirnog ugovora o zajmu zaključenog između Republike Srbije i Banke za obnovu Saveta Evrope. To je ugovor koji je potpisan još 30. novembra 2006. godine i on se odnosi na zajam od 10 miliona evra koji je predviđen za finansiranje rekonstrukcije i obnove stambene i prateće infrastrukture u većem broju opština centralne Srbije, i to onih koje su pogođene klizištima.
Ukupna vrednost projekta o kome je reč iznosi 12,5 miliona evra. Od toga, kao što sam rekao, ugovor je potpisan za zajam od 10 miliona, a 2,5 miliona evra obezbediće Vlada kroz budžet Republike Srbije. Ovaj kredit se daje pod veoma povoljnim uslovima. Rok otplate iznosi 10 godina, a grejs period je pet godina.
Kada se radi o kamatnoj stopi, ona je varijabilna i različita je od tranše do tranše, što će se odrediti u zavisnosti od kretanja libora, odnosno euribora, ali je predviđeno da se da subvencija koja bi iznosila oko 3%, tako da bi se ovde zaista radilo o izuzetno povoljnom kreditu.
Imajući u vidu da je on potpisan, kao što sam rekao, još krajem 2006. godine, apelujem da se ratifikuje kako bi mogao da bude što pre pušten u opticaj.
Sledeći predlog jeste Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o trgovini i ekonomskoj saradnji između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Republike Indije. Ovaj sporazum je potpisan 7. februara 2006. godine. Kao što ste videli iz samog naslova, potpisao ga je predstavnik Saveta ministara Srbije i Crne Gore, a tek je sada došao na ratifikaciju.
Naravno, Srbija kao sukcesor praktično preuzima sve ovo što je potpisano i zbog toga je potrebno da ga ratifikuje ovaj parlament, ali je naslov i dalje ostao da se odnosi na Srbiju i Crnu Goru zato što se to, kako su pravnici objasnili, ne može menjati u odnosu na naslov dokumenta koji je potpisan.
U samom sporazumu se potvrđuje da obe strane, dakle u konkretnom slučaju Srbija s jedne strane i Indija sa druge strane, izražavaju spremnost da proširuju trgovinu i ekonomsku saradnju na tržišnim principima, zatim da jedna drugoj odobravaju tretman najpovlašćenije nacije u međusobnoj trgovini u pogledu carina i drugih dažbina i, konačno, da obezbeđuju slobodan tranzit za robu namenjenu drugoj strani i daju ostale pogodnosti uobičajene za ovu vrstu sporazuma.
Sledeći ugovor takođe se odnosi na ugovor između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Republike Indije, ali ovog puta radi se o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i na imovinu građana jedne, odnosno druge zemlje. Ovaj ugovor potpisan je 8. februara 2006. godine.
Praktično, objašnjenja koja su data za prethodni sporazum važe i za ovaj, dakle, da ga je potpisao predstavnik Saveta ministara, a mi kao sukcesor ratifikacijom preuzimamo prava i obaveze koje iz njega proističu.
Suština ovog ugovora jeste da se njegovim stupanjem na snagu otklanja problem dvostrukog oporezivanja dohotka i imovine građana jedne i druge zemlje, zatim se eliminišu ili značajno redukuju poreske smetnje koje otežavaju slobodno kretanje kapitala, robe, usluga i ljudi, stvara se pravna sigurnost pri obavljanju delatnosti i, u krajnjoj liniji, stimuliše se ulaganje kapitala rezidenata jedne države u drugu pod uzajamno jednakim uslovima.
Sledeći predlog zakona odnosi je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Poljske o saradnji i uzajamnoj pomoći u carinskim pitanjima. Ovaj sporazum je potpisan 15. maja 2007. godine i on u osnovi predstavlja pravni okvir za razmenu podataka čija je svrha, prvo, da se pomogne u sprečavanju kršenja carinskih, deviznih i spoljnotrgovinskih propisa, zatim, što je veoma važno, da se obezbedi koordinacija u suzbijanju krijumčarenja, a takođe, omogućena je razmena stručnjaka i obuka kadrova jedne i druge strane. Konačno, njegov zadatak jeste i usklađivanje carinskih sistema i rešavanje problema nastalih u primeni carinskih propisa.
Konačno, poslednji predlog zakona jeste Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije o uzajamnoj pomoći u carinskim pitanjima. Ovaj sporazum jeste po svojoj tehničkoj suštini identičan sa sporazumom koji se daje kao predlog za odnose sa Republikom Poljskom. Dakle, on se takođe odnosi na razmenu podataka i pomoć u sprečavanju kršenja carinskih propisa, krijumčarenje, usklađivanje carine, obuku kadrova, razmenu stručnjaka itd. Znači, suštinski je jako sličan ovom prethodnom, s tim što je on potpisan 1. juna 2007. godine, dakle nedavno, i potrebna je njegova ratifikacija da bi stupio na snagu.
Imajući u vidu značaj ovih ugovora o kojima je do sada bilo reči – kao što sam rekao, samo se jedan odnosi na zajam od ovih deset miliona, drugi se odnose na regulisanje bilateralnih odnosa – predlažem vam i apelujem da se ratifikacija ovih ugovora izglasa, kako bi oni stupili na snagu i kako bi naša strana mogla da koristi sve prednosti koje su njima date. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem na diskusiji, koja je bila zaista plodna i dala je puno ideja. Osvrnuo bih se na neka pitanja koja su ovde pokrenuta.
Samo bih jedan minut iskoristio, vezano za ovo što je rečeno o finansiranju političkih stranaka, iako nema veze sa temom, ali biće sutra konferencija za štampu. Ovde se ne radi o grešci u cifarskom smislu. Svi izveštaji pokazuju stvarnu cifru, koja jeste doneta i utrošena. Greška je, odnosno pitanje je da li je ta cifra mogla biti veća ili manja, što nije posledica eksterne greške, već jedne sistemske situacije kako se ona utvrđuje i koja je njena sudbina. To je već malo složenije i ne bih sada ulazio u to, sutra ću imati više vremena da se na taj deo osvrnem.
Sada bih se vratio tački dnevnog reda. Kao što je na početku bilo rečeno, tu se radi zapravo o jednom zakonu iza koga stoji kredit i o četiri zakona iza kojih stoje međusobni bilateralni odnosi, pa pošto je to različita problematika, ja bih o tome govorio.
Vezano za ovaj prvi, kada se radi o kreditu, slušao sam diskusije i čini mi se da se primedbe uglavnom mogu grupisati u dve glavne grupe, eventualno da ima jedna treća podgrupa. Te glavne grupe primedaba otprilike bi se definisale na sledeći način. Prvo, bez obzira što je kredit OK, u smislu da se radi o jednoj katastrofi, treba pomoći ljudima, banka nije politička, sve je u redu, ali nema dovoljno informacija i zbog toga ne znamo kako su do sada trošena sredstva, namenski ili nenamenski itd. Jednom rečju, primedba u vezi sa informacijama i utroškom na toj poziciji.
Druga primedba odnosila se na to da je, inače, država zadužena, prezadužena, a sada novo zaduženje dovodi građane u tešku situaciju da će oni u budućnosti morati da izdvajaju značajna sredstva i da plaćaju.
To su te dve ključne primedbe, pa bih pokušao svojim argumentima da pokažem da te primedbe nisu na mestu i da vas ubedim da odustanete i da podržite ovaj zakon.
Prvo, kada se radi o nepostojanju informacija u smislu dosadašnjeg utroška, trošenja, da li je 40%, da li nije, koji su uslovi kamate za do sada povučena sredstva, želim da vam kažem da postoji elementarni princip da se ne mogu povlačiti sredstva sa onih pozicija odnosno ugovora koji nisu doživeli ratifikaciju. Ugovori tek svojom ratifikacijom u ovom parlamentu, i od vas, daju mogućnost nekome da povlači sredstva.
Dakle, sa ove pozicije o kojoj mi sada govorimo ni jedan jedini dinar, odnosno evro nije povučen. Ova priča o tome da je bilo sanacije klizišta itd. jeste tačna, ali se tu radi o drugim kreditima koji su prethodno već ratifikovani ili o sopstvenim sredstvima koja je država uložila.
Prema tome, primedba da nema dovoljno podataka o tome ne stoji, a da nisu priloženi podaci o utrošcima sredstava kod istog finansijera, to je tačno, ali to nije predmet ove tačke. Vi možete zahtevati, nezavisno od ove tačke, da dobijete informaciju kako su se neke druge pozicije trošile i, isto tako, da se uverite da li je to dobro ili nije. Takođe, imate sada eksternog revizora koji će vam i u tom smislu pomoći.
Drugo pitanje vezano je za preveliku zaduženost. Bilo je tu raznih izjava o visini: toliko milijardi, toliko miliona, pa ne znam koliko po glavi itd. Video sam da je jako popularno da se donose pisane potvrde stavova, pa sam iskoristio priliku da se pridružim tome. Ovde imate "Službeni glasnik", broj 58 od 23. juna ove godine, gde na strani 5 možete pročitati koliko je stvarno stanje javnog duga. Pod javnim dugom se podrazumeva ono što je država dužna i tu ćete videti da javni dug, zajedno sa garancijama koje su izdate javnim preduzećima, iznosi oko 9,3 milijarde, a bez njih ispod 9 milijardi, znači 8,7. Čak imate taj javni dug razbijen po stavkama, tako da upućujem svakog zainteresovanog da to uzme i da pregleda.
Ako se ukupni nivo javnog duga podeli sa bruto društvenim proizvodom, što je uobičajena mera, onda se ispostavlja da je on ispod 30% društvenog proizvoda, što nas čini relativno manje zaduženom zemljom u regionu, u Evropi. Ima i nekih koje su bolje od nas, ali načelno smo manje zadužena zemlja.
Po svoj prilici je upravo ta okolnost jedna od komparativnih prednosti zemlje da ima šanse i kapaciteta da privuče povoljna sredstva, da razvija svoju infrastrukturu, u krajnjoj liniji, da poboljša i aktivnost u ovoj zemlji i standard stanovništva.
U svakom slučaju, moj argument jeste da mi nismo prezadužena zemlja, da građani ne treba da se sekiraju i da ovaj kredit, koji je inače dat i uzima se za humanitarne svrhe, znači za pomoć onima koji su postradali, treba podržati, pogotovo što se on uzima iz jednog jako povoljnog izvora.
Drugo, mada ne i najvažnije, ali, evo, radi ilustracije, pošto kada neko kaže milioni i milijarde, to su toliko velike cifre za građane da oni ne mogu da imaju u vidu o čemu se tu radi... Ja bih, radi poređenja, rekao da ako se ovaj kredit, recimo, vraća nekih dvadesetak godina, ili da kažemo da je oko milion evra godišnje opterećenje sa kamatom i glavnicom, kada se to uporedi sa starom deviznom štednjom, koju budžet servisira, a koja je iznosila ove godine oko 270 miliona, biće i 300, to je oko 300 puta manje zaduženje, odnosno godišnje opterećenje po ovom kreditu, tako da on sam po sebi neće biti razlog za brigu da će građane opteretiti, a na kratak rok će omogućiti da se urade određeni plemeniti ciljevi.
Sada bih se samo ukratko osvrnuo na dve konstatacije za koje mislim da su dobro rečene. Jedna se tiče ovog projekta, kaže - jeste, on možda jeste povoljan, ali zato je kontrola veoma ozbiljna, pa se banka osigurala, uradite ovo, onda će ona ono itd., ima kaznene mere. Ja sam jednog trenutka osetio da se to navodi kao negativnost kredita. Naprotiv, mislim da je to još jedan razlog zašto taj kredit treba uzeti, jer on pokazuje pažnju sa kojom će kreditor voditi računa o transparentnosti utrošaka, o činjenici da su sredstva došla u prave ruke i upravo ta njegova briga i ti oštri uslovi nama mogu da garantuju da će kredit biti utrošen za prave namene.
Još samo jedan komentar vezan za ovu prvu tačku, to je pitanje - šta ako projekat više košta pa država mora da obezbedi dodatne pare, to nije predviđeno itd. Ta primedba jeste vrlo interesantna, ali mislim da nju treba posmatrati sa sledećeg stanovišta. Kada se kaže projekat, u ovom slučaju se ne radi o jednom jedinstvenom objektu, na kome se može desiti da dođe do prekoračenja i onda ulazimo u ovu situaciju koja je prethodno bila opisana. Ovde se zapravo radi o desetinama i stotinama sitnih projekata, odnosno domaćinstava, koje mi obuhvatamo i prekoračenje projekta može samo da znači širi obuhvat. U tom kontekstu je na nama hoćemo li širiti obuhvat i pomoći još nekima (logično, iz svojih sredstava) ili to nećemo učiniti. Dakle, ovde se ne radi o ulasku u neki dodatni rizik koji nas može sačekati.
Imajući navedeno u vidu, pozivam vas da, kada se radi o ovom zakonu, glasate pozitivno za njega, odnosno da se pozitivno izrazite, jer smatram da ćete time pomoći, nezavisno od političkih stavova, ljudima koji ta sredstva očekuju.
Drugi deo, o kome ću govoriti mnogo kraće, odnosi se na ova četiri sporazuma. Uglavnom, tu se radi o bilateralnim odnosima između Republike Srbije i ovih država. Iz diskusije se moglo videti da kada se radi o Indiji manje-više gotovo svi to podržavaju, a kada se radi o ovim drugim zemljama neki podržavaju, a neki ne. Verujem da će u finalu ipak svi ovi zakoni dobiti većinsku podršku.
Treba imati u vidu da se ovde radi o bilateralnim i recipročnim sporazumima. Znači, ne postoji nikakva obaveza koju smo mi sebi dali, a da je nismo dali i našem partneru, odnosno potpisniku sa druge strane, niti pak neko pravo koje smo sebi uzeli, a da on nije uzeo. Zato nabrajanje šta on to ima prava nije nešto što je ekskluzivno dato jednome, a nije dato drugome.
A, ona ideja o otvaranju firmi u Indiji, pa da se onda iskoristi pogodnija stopa poreza itd., jeste ideja koja je uvek prisutna. Dakle, vi imate takvu borbu i u regionu i svi se bore, u stvari, čak i poreskim merama, da budu atraktivni, da privuku druge. Ne verujem da će Indija tu baš biti neki konkurent, prosto zbog geografske udaljenosti, ali mislim da nama predstoji ta borba. Svedoci smo da je naših 10% stope poreza na dobit, što smo uveli pre par godina, već imalo uticaja i da su neke zemlje počele da reaguju i da snižavaju svoje stope, tako da je to isto deo jednog tržišta koje nas očekuje.
Na kraju, još jednom se zahvaljujem na diskusiji i pozivam vas da glasate za ove zakone o ratifikaciji, jer ovde zaista nema nikakve politike i mislim da svi ovo treba da podržimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, daću jedno relativno kratko izlaganje, iako je bilo puno diskusije od mog prethodnog izlaganja, do ovog. Međutim, nisam uspeo da u okviru rasprave o situaciji na jugu Srbije, o nasilju u porodici, o situaciji u Rumi, stanju u RTS-u itd. nađem elemente koji bi bili relevantni za zakon o osiguranju. Zato ću se osvrnuti na one delove koji se, upravo, odnose na zakon o osiguranju.
U vezi s tim, treba da vam se na početku izvinim, jer sam iz izlaganja jednog poslanika zaključio da je reč ''zabluda'' doživljena s nezadovoljstvom.
Lično, ne mislim da je ona uvredljiva, ali ako neko tako oseća, ja mu se onda izvinjavam, a trudiću se da je ne upotrebljavam.
Mislim da je važno spomenuti tri ili četiri stvari koje su u međuvremenu ovde izložene. Nije tačan stav da se u ovom zakonu radi o Agenciji za privatizaciju. Takođe, nije tačan stav da se u ovom zakonu radi o proviziji od 5%, kao i da je Agencija za privatizaciju inkasirala 160 miliona itd.
Tačni stavovi su sledeći. Prvo, agencija koja vodi privatizaciju u finansijskom sektoru zove se Agencija za osiguranje depozita, nema nikakve veze s Agencijom za privatizaciju.
Drugo, pitanje finansiranja te agencije, a vratiću se na one stavove vezane za ovih 160 miliona. Zapravo, kada imate jedan takav organ, vi imate dve opcije kako ćete obezbeđivati sredstva za njegov rad. Jedna opcija je da ga uključite kao budžetskog korisnika i na osnovu planova mu dajete godišnji iznos sredstava. Druga je da on iz neke svoje aktivnosti, kroz neke, kako se ovde kaže - provizije, a tako i piše, obezbeđuje sredstva za svoj rad.
Kada je inicijalno osnovana Agencija za privatizaciju, onda je ovaj prvi slučaj bio u opciji, ona je bila direktni budžetski korisnik i nije naplaćivala nikakve provizije. Naknadno se odustalo od tog koncepta i došlo se u ovu novu priču, o ovih pet posto o kojima je reč. Međutim, to je bilo nedavno, pre dve-tri godine, tako da mislim da primenjivanje procenta od pet odsto na ukupnu privatizaciju vodi do sasvim pogrešnih cifara.
No, s druge strane, ono što je povoljno, jeste činjenica da Skupština ima odbor koji se bavi problematikom privatizacije i Agencija za privatizaciju ima obavezu da regularno dostavlja svoje izveštaje, pa neka svi oni koji su zainteresovani daju zadatak da se napravi izveštaj - i unazad, i unapred, znači, mogu dobiti podatke o tome koliko je provizije bilo, da ne bismo licitirali napamet i davali velike cifre.
Da se vratim sada na temu, da se ni ja ne udaljavam od nje. Dakle, provizija koja je ovde navedena jeste provizija koja će pripasti Agenciji za osiguranje depozita, i to za dve preostale osiguravajuće organizacije, gde država ima određeno učešće, odnosno postoji društveni kapital. To sam već juče rekao, ali je vrlo važno ovde to napomenuti u vezi s ovim procentima.
Takođe, nije tačan stav da je društveni kapital većinski u ove dve osiguravajuće organizacije.
Ovo što kažem je vrlo važno, iz sledećeg razloga. Ukoliko bi se odustalo od koncepta koji je predložen, a to je odnos - 70% se prodaje, a 30% se deli besplatno, i išlo na neki drugi koncept, onda bismo kod neposredne privatizacije, koja nam je sada u toku, praktično, omogućili da državni interes bude minimiziran, jer imamo svega 40% kapitala koji je u igri.
Ono čime želim da završim jeste da je ono što je predloženo u ovom zakonu, vezano za izmene dela koji se tiče privatizacije, za radne ljude i građane daleko povoljnije od opcije koja je sada na sceni i koja bi bila realizovana da nije došlo do ovih izmena.
Hvala vam.

Mislim da postoji još jedna tačka neslaganja. Moj predlog je bio da, umesto licitiranja cifre, tražite tačan podatak o tome koliko je Agencija naplatila. To i dalje ostaje u tom predlogu, da ne bismo došli do neke enormne cifre itd.
Što se tiče IPO-a, mislim da je ta javna ponuda kao predlog vrlo dobra. Inače je neophodno da se obezbedi kvalitetan materijal za razvoj tržišta kapitala i berze i dosta se ozbiljno razmišlja o toj opciji.
Međutim, ona nije, ili ne mora biti nužno vezana za samu privatizaciju, ona može biti vezana i za dokapitalizaciju, može biti vezana i za neka preduzeća gde se prodaju manjinski paketi. Moguće je da je interesantna tema IPO, ja mislim da jeste, ali nije predmet ovog zakona.
I, na kraju, da završim s konstatacijom da je sigurno, i to treba građani da znaju, da su rešenja koja su predložena u ovom zakonu bolja za građane i radne ljude od rešenja koja postoje i koja bi se primenila ako ovaj zakon ne bi prošao.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o izmenama Zakona o osiguranju. Ovaj zakon reguliše jednu važnu oblast u okviru finansijskog sektora. Sam finansijski sektor jeste specifičan kod nas i on se može podeliti na tri približno jednaka dela.
Jedan od ta tri dela pripada osiguravajućoj organizaciji koja se zove DDOR. Ona učestvuje na tom tržištu, otprilike, sa jednom trećinom. U toj organizaciji je društvena svojina manjinska, ali daleko veća od ostalih vlasnika, odnosno akcionara, tako što prevazilazi 40% u vlasništvu.
Drugi deo tog tržišta pripada organizaciji koja se zove ''Dunav''. Ova organizacija je u velikom većinskom društvenom vlasništvu, preko 90%.
Konačno, treći deo tog tržišta zauzima desetak ili nešto malo više osiguravajućih organizacija koje su, praktično, u privatnom vlasništvu.
Sam sektor jeste veoma aktivan i narastajući. Ono što se događa jeste da je u tom sektoru ovaj treći deo, koji je, da kažem, zaposednut od strane privatnih organizacija, veoma aktivan i polako se njegovo učešće na tržištu povećava.
Kao posledica, ova dva preduzeća, od kojih je, kao što sam rekao, jedno u većinskom društvenom vlasništvu, a drugo u manjinskom, ali značajnom, polako gube svoje učešće na tržištu.
Iz tog razloga, neophodno je preduzeti aktivne mere i strategiju, kako bismo uspeli da na što bolji način pozicioniramo ove dve organizacije.
Ta strategija, koja je postavljena, polazi od kombinacije privatizacije društvene svojine, zajedno sa uvođenjem profesionalnog investitora, koji bi u procesima restrukturiranja poboljšao finansijske performanse i onda bismo, kroz privatizaciju, mogli da ostvarimo mnogo bolju cenu.
Dakle, kao što ste mogli zaključiti, taj sektor, koji je u razvoju i prilično aktivan, mora da ima odgovarajući zakonski okvir, a postojeći zakon, u izvesnom smislu, ograničava aktivnosti koje se preduzimaju.
Zbog toga je dat Predlog izmena Zakona o osiguranju, u smislu da se, na neki način, regulišu određene stvari i omogući nesmetani razvoj, a posebno pozicija preduzeća sa društvenom svojinom koja učestvuju na tržištu.
Osvrnuću se ovde na tri osnovna rešenja u Zakonu, odnosno tri ključne stvari koje su dovele do potrebe da se ove izmene Zakona donesu, ne ulazeći u detalje tehničkog karaktera.
Ta tri, da kažem, ankera, oko kojih se nalaze ostale predložene izmene u članovima zakona, jesu sledeće: prvo, privatizacija društvene svojine u sektoru osiguranja; drugo, razdvajanje životnog od neživotnog osiguranja u organizacijama koje se bave osiguranjem; treće, poslovanje filijala stranih osiguravajućih društava na teritoriji Srbije.
Kada se radi o privatizaciji, rešenja u postojećem zakonu jesu takva da je zaposlenima ponuđeno da za svaku godinu radnog staža dobiju po 200 evra, i to u novčanoj protivvrednosti, a ne u vrednosti akcija.
Ovakvo rešenje postojećeg zakona je dovelo do nezadovoljstva radnika koji su zaposleni u osiguravajućim organizacijama. Jedna grupa je pokrenula spor pred Ustavnim sudom, u smislu dovođenja u pitanje validnosti rešenja koja se nalaze u Zakonu.
Da bismo taj problem rešili, mi smo imali niz razgovora kako sa njima, tako i s predstavnicima osiguravajućih organizacija. Došli smo do zaključka da bi najbolje rešenje bilo da se privatizacija organizuje i realizuje na identičan način kao što je to i u realnom sektoru, tako da je jedna od ključnih promena u zakonu i predlog da, umesto 200 evra u novčanom iznosu, radnici dobiju, kao i u drugim privatizacijama, 200 evra u akcijama, a onda ih kasnije mogu prodati, kako koja bude na tržištu.
Takođe je predviđeno da se za te namene odvoji 15 posto društvenog kapitala, a isto tako je predviđeno da se dodatnih 15 posto rezerviše za privatizacioni registar, kako bi i ostali radni ljudi i građani mogli da imaju beneficije od tih privatizacija. Dakle, to je taj prvi, da kažem, anker, ili stub koji je uključen u Predlog ovih promena.
Drugo pitanje, kao što sam rekao, jeste razdvajanje životnog od neživotnog osiguranja. Taj problem, takođe, ima neku predistoriju. Naime, u startu, kada su formirane osiguravajuće organizacije, ne samo kod nas, nego, uopšte, u Evropi, bilo je uobičajeno da se jedna organizacija bavi kako životnim osiguranjem, tako i neživotnim.
Kasnije se došlo do zaključka da ovakav pristup nije baš sasvim korektan, zbog toga što je u okviru jedne iste organizacije dolazilo do značajnog prelivanja sredstava, npr. iz života u imovinu. Onda se došlo do zaključka da bi moralo da se izvrši razdvajanje ''životne'' od ''neživotne'' organizacije.
Takvi predlozi su dati, što je izazvalo potrebu da se postojeće organizacije, uglavnom, podele na dva dela, koji bi bili nezavisni, i knjigovodstveno i na svaki drugi način, gde bi se jedan deo bavio životnim osiguranjem, a drugi - neživotnim, odnosno imovinskim osiguranjem.
Međutim, takvo rešenje, koje je prisutno u poslednje vreme, nije sprovedeno na svakom mestu, jer su se javili problemi u realizaciji takvog koncepta, pa se pojavio jedan drugi koncept koji se, otprilike, naziva - koncept stečajnih prava, što znači da se nove organizacije ne mogu osnivati kao kompozitne, da sadrže i jednu i drugu vrstu osiguranja, već samo jednu, a da se za postojeće organizacije, koje su već osnovane i koje već imaju oba vida osiguranja, dozvoli da one i dalje nastave da rade po tom konceptu.
Naš trenutni Zakon o osiguranju sadrži, u stvari, onaj prvi pristup, po kome se insistira da se organizacije podele, što bi, praktično, značilo da bi naše dve organizacije, ove koje posluju sa društvenom svojinom, morale da postanu, svaka od njih da se podeli na po dva dela koji bi bili nezavisni. Taj posao je prilično složen i pitanje je koliko bi vremena trebalo da se to organizuje.
S druge strane, imamo, kao što sam rekao, ova druga iskustva sa tzv. stečenim pravima.
Pre nego što smo odlučili koju opciju da predložimo, mi smo razmatrali i situaciju u nekih šezdesetak zemalja, da vidimo kakva su rešenja tamo preduzeta.
Rezultat tih razmatranja jeste da je, otprilike, u polovini, u 30 zemalja, uvedeno striktno razdvajanje i ne postoje kompozitne organizacije, a da je u 30 drugih zemalja prihvaćen ovaj drugi princip - stečenih prava.
Naravno, kada smo počeli da posmatramo koje su to zemlje, došli smo do zaključka da je ovaj čisti princip, rigorozni, primenjen, uglavnom, u visokorazvijenim zemljama, dok je u zemljama u razvoju, uključujući i zemlje u regionu koje nas okružuju, zapravo, primenjen koncept stečenog prava i odustalo se od insistiranja na podeli osiguravajućih organizacija.
Rečeno je - ako se nova osniva, onda mora da bude u oblasti jednoj ili drugoj, a ako je postojeća - može nastaviti s tim.
U vezi s ovim smo imali dugo rasprave, kako sa Narodnom bankom, tako i sa osiguravajućim organizacijama i, otprilike, ovde je predloženo jedno rešenje koje predstavlja kompromis, a to je da ostanemo na stavu da je potrebno da dođe do razdvajanja na životno i neživotno osiguranje, ali da produžimo, odnosno da damo rok od dve godine u kome bi se to realizovalo.
Time bismo dobili odušak, pre svega, za samu privatizaciju ove društvene svojine u sektorima osiguranja, a, isto tako, imali bismo još vremena da razmislimo, da nakon dve godine, ipak, imamo opciju da odaberemo ovaj princip stečenih prava. To je, dakle, rešenje koje je uključeno u zakon.
Konačno, treće pitanje na koje sam hteo da skrenem pažnju jeste pitanje poslovanja filijala stranih osiguravajućih organizacija na našoj teritoriji i ovo pitanje je, zapravo, u funkciji obezbeđenja, da ne dođe do toga da se sredstva od premije osiguranja odlivaju u inostranstvo, jer su nama ta sredstva izuzetno potrebna, kako sa stanovišta makroekonomske stabilnosti, tako i sa stanovišta poboljšanja depozita odgovarajućih institucija, gde bi se ta sredstva držala, odnosno mogla da plasiraju.
Pošto ćemo, zbog promena koje nastaju i pravca kojim se krećemo, jednog trenutka, ipak, morati da prihvatimo poslovanje filijala stranih osiguravajućih organizacija, mi smo to onda ograničili, da to bude u momentu kada uđemo u Svetsku trgovinsku organizaciju, a dodali smo još i pet godina nakon tog perioda, što je neka vrsta grejs perioda u kome je moguće da se izvrši prilagođavanje. Naravno, ovo je vezano za dobijanje dozvole od NBS.
Dakle, evo, to su tri osnovna ankera i tri razloga zašto je značajno doneti ove izmene Zakona o osiguranju, a ostala, tehnička poboljšanja ste mogli da vidite i sami. Imajući sve navedeno u vidu, imajući u vidu potrebu da se što brže reaguje i sprovodi strategija, da nam se ne bi osiguravajuće organizacije izložile konkurenciji koju ne mogu da izdrže, pozivam vas da glasate u prilog prihvatanja Predloga izmena Zakona o osiguranju, ovako kako je dato. Hvala.

Dame i gospodo, želeo bih da se osvrnem na par ovih izlaganja.
Ako bude bilo potrebno, još jednom ću se javiti, naročito, imajući u vidu činjenicu da je ovo rasprava u načelu, pa ćemo imati priliku da se još družimo kada dođu amandmani. Imajući u vidu tok diskusije, smatram svojom obavezom da skrenem pažnju na nekoliko stvari, kao i da kažem neke svoje stavove povodom pitanja za koja smatram da su značajna.
Prvo, iz više izlaganja sam zaključio da postoji jedna, da je tako nazovem, zabluda, ili nedovoljno poznavanje činjenica, a to je da mi imamo dva osiguravajuća društva u većinskom društvenom vlasništvu. Dakle, to, prosto, nije tačno. Mi imamo samo jedno osiguravajuće društvo u većinskoj društvenoj svojini, i to je "Dunav", dok je DDOR u manjinskoj društvenoj svojini, i ja sam to napomenuo, čak sam i rekao da je to oko 42-43%.
Zašto smatram da je ovo važno? Važno je zbog toga što kada se radi o pitanju koji procenat vlasništva se nudi na prodaju u okviru privatizacije, ovde je to za ovo osiguravajuće društvo potpuno irelevantno.
Dakle, da li ćete vi ponuditi 100%, pa prodati 42, ili ponuditi 70% a prodati 30 i nešto, to je irelevantno za buduću vlasničku strukturu, koja će se, čak, i bez vaše aktivnosti formirati na takav način da društvena svojina ode kao manjinski paket. Ovo je, istovremeno, važan signal da je privatizacija ovog društva neophodna, da treba da se izvrši odmah i bez odlaganja, jer će se ona izvršiti. Ako to ne uradimo mi, uradiće neko drugi, a mi ćemo ostati s obezvređenim manjinskim delom.
Istovremeno s ovim obrazloženjem, želim da vam kažem da ako se to tako razume, onda je naše učešće, pod našim podrazumevam društveno ili državno, u stvari, na tržištu - jedna trećina, a ne dve trećine, kao što je bilo reči, i onda je pitanje šta sa tom drugom trećinom uraditi. To nije predmet ovog zakona, ali strategija je, to sam u uvodnom izlaganju napomenuo, da se ide na profesionalnog investitora koji bi manjinski dokapitalisao ovo društvo, poboljšao njegove performanse i omogućio da ono može da se održi na tržištu i u ovoj tržišnoj konkurenciji.
Druga zabluda, ili nedovoljno poznavanje teksta, jeste ideja da ovaj zakon rešava pitanje privatizacije u oblasti osiguranja. To, uopšte, nije tačno, zato što je to pitanje već rešeno postojećim zakonom. Nama nije bio potreban ovaj zakon da bismo ušli u privatizaciju. Ovaj zakon menja, da tako kažem, način i pristup privatizaciji, a ni u kom slučaju ga ne uvodi. Prema tome, priča da se zakon donosi zbog privatizacije, da bi moglo lakše da se privatizuje, ne stoji, jer mi imamo postojeći zakon.
Ako se ovo ne bi donelo, šta bi se desilo? Po postojećem zakonu se prodaje 100% društvenog kapitala i zaposleni dobijaju 200 evra u dinarima, da tako kažem, a ne u akcijama, štaviše, bivši zaposleni ne dobijaju ništa i građani ne dobijaju ništa. Dakle, ovde se radi o tome da se, praktično, menjaju uslovi privatizacije, a ne uvodi privatizacija kao takva, a ti uslovi se menjaju, da tako kažem, u korist radnika i u korist građana ove zemlje.
Ideja o procentu koji treba zadržati ili ne. Ovde je vrlo važno imati u vidu da smo mi, pre ovog modela privatizacije, imali taj model sa većinskom besplatnom podelom i ja sada nemam nameru, niti je ovo mesto na kome bi trebalo o tome diskutovati, pošto je model privatizacije, ovakav kakav jeste, već prihvaćen. Međutim, u tim drugim slučajevima, bili smo svedoci da su se kod mnogih, pa čak i kod, za nas, jako značajnih firmi, ljudi gurali i čekali u redovima da prodaju i unovče taj svoj manjinski deo, ne razmišljajući ko stoji kao ponuda, da li je to Slovenac ili neko drugi.
Treće pitanje koje sam želeo da spomenem jeste ta provizija, koja ovde postaje neka vrsta lajt motiva. Ta provizija se odnosi na naknadu koju agencija koja sprovodi proces mora da dobije, da bi i ona mogla da pokrije svoje troškove. Da vas podsetim, Agencija za privatizaciju već ima, takođe, po istom ovom rešenju, određeni procenat koji se izdvaja iz privatizacionog prihoda i nema razloga da to rešenje ne bude i ovde primenjeno.
Naravno, ovde će procenat biti daleko manji, ali to su sredstva koja su javna i koja su javno evidentirana, utvrđena, i idu jednom državnom organu, a nikako bilo kojoj privatnoj organizaciji ili pojedincu.
Konačno, pitanje privatizacije, kao što i sami možete da vidite iz ovoga, nije stvar koju mi hoćemo ili nećemo. Mi moramo da imamo odgovor na kretanja na tržištu, koja su prisutna i koja su sa nama. Nas život ne može da čeka, on ide sam, i mi moramo da se uključimo.
Prokomentarisao bih jednu značajnu primedbu koja je ovde data od bar dva narodna poslanika, a odnosi se na odredbe zakona u članu 15, odnosno na isključenje odgovornosti radnika Narodne banke.
Moram da vam kažem da sam, takođe, imao problema sa tim tekstom i u fazi pripreme zakona sam razgovarao i pitao da li je to ustavno ili nije ustavno, da li je moguće. Otprilike, odgovor koji sam dobio bio je da je to prepisana odredba iz Zakona o bankama i da je ona ustavno usklađena itd.
Ja sam s pažnjom čuo primedbe koje su ovde izrečene i kao ekonomista ne mogu da zauzmem svoj stav, ali ono što je dobro u celoj ovoj priči jeste da imamo amandman koji traži da se ovaj član isključi, tako da ako dođemo do zaključka da je neustavan, ne moramo da povučemo ceo zakon, nego ga, tim amandmanom, nećemo prihvatiti.
Isto tako, druga dobra stvar je što imamo još vremena za diskusiju o amandmanima, tako da ćemo to vreme iskoristiti da pregledamo ponovo osnovanost primedaba. Ukoliko pravni eksperti potvrde ovo što smo sada imali prilike da čujemo, neće biti nikakvih problema, bar sa moje strane, da se taj član isključi.
Zahvaljujem vam na pažnji, sada možete po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanice, pred vama se nalazi Predlog zakona o izmenama Zakona o duvanu. Zakon o duvanu reguliše jednu veoma važnu oblast sa ekonomskog stanovišta, jer se radi o grani koja zapošljava oko 130.000 ljudi kada se gleda čitav lanac od proizvodnje, prerade i konačno trgovine. Takođe, u ovoj grani su u poslednje dve, tri godine značajna sredstva investirana, procenjuje se da je oko milijardu evra uloženo u ovu granu. U tom smislu je ovaj zakon veoma važan.
Aktuelni procesi koji se događaju u regionu zahtevaju da se postojeći Zakon promeni, pri čemu želim da napomenem, kao što je poznato da u regionu dolazi do intenzivnih promena. Već imamo tri zemlje iz okruženja koje su članice EU.
Većina ostalih zemalja ili imamo kandidata i imamo zemlje koje su potpisale Sporazum o pridruživanju, a naša zemlja se nalazi na tom putu.
Takođe, većina zemalja iz okruženja jesu članice svetske trgovinske organizacije. Prema tome, očigledno je da je i put naše zemlje put regiona. To je pravac EU i pre toga pravac svetske trgovinske organizacije, još pre toga potpisivanje odnosa ratifikacije CEFTA, o kojoj ste imali prilike da razmatrate u okviru prethodne tačke. Na osnovu svega toga predlažu se izmene u Zakonu o duvanu. Te izmene nisu mnogo velike, ali su značajne, predlog je da one sadrže tri neka pravca, prvo, one su date u pravcu uprošćavanja administriranja vezano za duvan, a drugo, vezano za precizno definisanje obaveza otkupa i konačno na preciziranje raznih definicija, na primer prerađeni duvan itd.
Cilj ovoga zakona o izmenama Zakona o duvanu je da se stvori mogućnost za podizanje konkurentnosti domaćih proizvođača i lakše suočavanje sa izazovima koji će se pred njih postaviti, uvažavajući integracije koje su već u toku. Završavajući ovo uvodno izlaganje, s obzirom na to da je zakon relativno mali, ima svega 10-tak članova, želim da vas pozovem da glasate i da podržite donošenje ovog zakona.