Vezano za prvo pitanje, da li imamo nameru da ovde ozbiljno razmatramo ova pitanja, odgovor je - da, naravno. U prilog tome, upravo sam išao na skraćene odgovore, da bih pružio svima mogućnost da dođu u priliku da kažu.
S druge strane, mislim da je suština ove rasprave ipak u odgovorima, a ne u detaljnoj eksplikaciji pitanja, tako da vam, ako želite da dobijete i tu na vremenu, predlažem da ne koristite puno vreme za pitanja, već naprotiv, da insistirate da onaj ko vam odgovara iskoristi puno vreme za odgovore, da bi odgovori bili što iscrpniji.
Što se tiče drugog pitanja, zamolio bih ministarku finansija... (Glasovi iz klupe: Ne, nego vi.) U redu, ja ću vam odgovoriti na to pitanje, a onda će i ona. Pitali ste šta je bilo sa sajtom. Na sajtu se našao jedan papir koji je bio pogrešan u jednom delu, gde su u troškove sabrani... Dozvolite, ako želite da čujete. Dakle, taj papir koji je definisao utroške, uključio je kako utroške onih koji su bili iz budžeta, tako i utroške iz sopstvenih prihoda.
Da bi građanima to bilo jasno, uzmimo, recimo, Ekonomski fakultet, ja sam ekonomista. Ekonomski fakultet troši sredstva iz budžeta koja su mu preneta, ali pored tih sredstava on troši i sredstva koja sam stvori pružanjem raznih usluga privredi. Na tom papiru su, dakle, bili zbirno utrošci i jednog i drugog dela sredstava, a onda je pogrešno, od strane nekoga to upoređeno sa samim budžetom i tamo je ispalo, navodno, da su prebačena sredstva utrošak iz budžeta, što nije bilo tačno. Sada imate papir koji upravo pokazuje ovo o čemu sam govorio.
Ako želi ministarka finansija da doda nešto na ovu temu, neka kaže.

Kao odgovor na pitanje kada se očekuje rebalans, moram da kažem da nemamo jasno napravljenu dinamiku kada bi rebalans mogao da bude, već imamo nameru da zajedno sa ekspertima iz MMF-a, koji se očekuju da dođu početkom marta, razmotrimo trenutnu situaciju i utvrdimo dalje korake. Tek nakon toga ćemo doneti odgovarajuće odluke. Dakle, za sada rebalans nije stavljen kao nešto o čemu se razgovara sa datumima koji su postavljeni.

Pitanje troškova u javnim preduzećima generalno predstavlja jednu od oblasti sa najvećim interesovanjem ove vlade, naročito u fazi izrade budžeta i uopšte posmatranja sektora države u najširem smislu, u koji spada javno preduzeće.
U tom kontekstu, ako se vratimo na način kako su postavljeni osnovni principi, ona tri o kojima sam govorio, gde je jedan od tih principa bio da se zapravo uvede restrikcija na sektoru države, a podsticaji na sektoru privrede, mi smo naravno morali da se bavimo i pitanjima javnih preduzeća.
Pri tome smo došli do zaključka da kod pitanja javnih preduzeća i njihovih troškova zapravo postoji nekoliko stvari koje moraju biti rešene, od čega su neke relativno jednostavne i pravolinijske, a neke su malo komplikovanije.
Prva stvar koju smo ocenili jednostavnom i pravolinijskom jeste da obuzdamo visoke naknade koje se plaćaju članovima upravnih odbora i drugim predstavnicima države u organima upravljanja (upravni odbori, skupštine itd.), gde je Vlada još pre možda dva meseca, ne sećam se tačno, donela odgovarajuću uredbu i taj nivo naknada se sveo na nivo koji je odgovarao prosečnoj plati, a to je negde oko trideset i nešto hiljada, što je predstavljalo kod nekih upravnih odbora smanjenje od bukvalno pet, šest, pa i više puta. Dakle, ne radi se o procentima, nego o prilično velikom smanjenju i restrikciji.
Drugi problem koji se pojavio jeste problem troškova i sa tim i konkretno problem koji je bio u pitanju narodnog poslanika, a to su plate koje primaju direktori, odnosno lica koja su postavljena da vode ta javna preduzeća.
Ovo pitanje je na prvi pogled moglo populistički da se reši na taj način što bi se i tu odredio neki ''niski nivo'' i onda bismo imali jedno zadovoljstvo, ali bi sa druge strane postojala opasnost da se uruši čitav sistem. Jer, kako god mi gledali, javna preduzeća ipak iza sebe drže ogromni kapital i vi, praktično, morate da vodite računa kome taj kapital poveravate da s njim barata. Naravno, imate i mnoga javna preduzeća koja posluju u konkurentnim uslovima i onda morate da vodite računa na koji ćete način taj problem rešiti.
U isto vreme pojavili su se napisi u novinama o nekim enormnim platama u institucijama tog tipa i formirali smo radnu grupu koja je razmatrala pitanje načina na koji to treba da se razreši. Ta radna grupa se zapravo suočila sa ovim problemima o kojima sam vam do sada govorio, no, na kraju krajeva, ona je došla i do nekih zaključaka koji su nam poslužili da definišemo pravac kojim treba da se ti problemi razrešavaju. Ti zaključci su bili, otprilike, sledeći.
Prvi zaključak je bio da te visoke naknade o kojima smo imali prilike da čitamo u novinama u stvari nisu bile plate tih direktora, nego su to bila njihova primanja. Dakle, razlika između plate i primanja je u tome što je plata neki fiksni iznos, a primanja čini plata uvećana za raznorazne bonuse, naknade itd. Oni su zaista u dobrom delu koristili taj drugi deo da platu uvećaju tri do četiri puta, tako da su neki, recimo sa platom od sto i nešto hiljada imali primanja trista i nešto hiljada itd.
Taj nalaz do koga smo došli nam je poslužio da se u stvari fokusiramo na ograničenje tih dodatnih beneficija koje idu preko plate, a da, kada se radi o samom nivou plata, to ograničimo ne kroz fiksni iznos, nego kroz jednu dodatnu i novu analizu.
Na osnovu ovoga što sam vam rekao, Vlada Republike Srbije je na današnjoj sednici usvojila preporuku u vidu zaključka o ograničenju prihoda za javna preduzeća, za rukovodstvo i druga lica koja su izabrana i postavljena na to mesto. Imaćete prilike da pogledate taj zaključak, ali da parafraziram, on otprilike kaže sledeće: svi dodaci koji idu na platu u toku godinu dana ograničavaju se na nivo od četiri mesečne plate, pri čemu one ne mogu da se isplaćuju ako se ne da odgovarajuće obrazloženje koje se dostavlja Vladi.
Dakle, neće biti sada autonomnosti u tome da oni mogu da podižu i daju beneficije koliko žele, već će to biti strogo kontrolisano. Sama plata kada bude utvrđena, a predlog je da se, u skladu sa trenutnom kriznom situacijom, izvrši jedna nova analiza i da upravni odbori donesu nove pravilnike o platama, postoji obaveza da se objavi i učini dostupnom javnosti, što otprilike znači da nećemo više imati problema tipa "ovo je službena tajna, ne mogu da vam kažem". Naprotiv, sve će to biti okačeno na sajt ili objavljeno na način da javnost do toga može da dođe.
Konačno, u tom zaključku su, takođe, striktno definisane i mogućnosti koje su vezane za dodatne rashode i troškove, a to su pre svega reprezentacija, upotreba službenih automobila itd.
Dakle, moj odgovor na ovo poslaničko pitanje u tom delu jeste da je taj zaključak donet. Sticajem okolnosti ga je Vlada usvojila danas, iako se već nekoliko meseci diskutovalo na tu temu, i imaćete prilike da vidite tačno kako on glasi.
Što se tiče pitanja kontrole čitavog ovog postupka pa i malo šire, dakle, kontrole troškova javnih preduzeća, u Ministarstvu finansija zaista postoji jedan sektor, koji se čak i zove Sektor za javna preduzeća, i to je sektor preko koga se prelama odnos finansija sa javnim preduzećima. Sva javna preduzeća su dužna da dostave svoje finansijske planove, koji se zatim usvajaju na Vladi i onda ti finansijski planovi i razgovori idu preko tog sektora, tako da taj sektor raspolaže informacijama koje su relevantne i on prati troškove.
Problem koji je do sada nastao i zašto je bilo pitanje oko tih visokih prihoda je u tome što je taj sektor pratio ne pojedinačni nivo plata, nego masu plata i starao se da ne dozvoli javnim preduzećima da se masa plata uveća u odnosu na neki procenat koji je dogovoren, ali sektor nije ulazio u internu raspodelu ko koliko prima. Sada će, sa ovom izmenom, taj sektor praktično dobiti pravilnike o platama i zaradama, i imaće mogućnost direktnog uvida u pojedinačne cifre, a ovi su dodaci ograničeni na način kao što sam rekao.
Samo bih još nešto rekao u vezi s Narodnom bankom, pa bih dao reč svojim kolegama da i oni još nešto kažu pošto imamo još vremena.
Kao što znate, Skupština jeste proizvela, između ostalog, i nas kao Vladu, dakle, mi smo produkt Skupštine i njoj referišemo. Na isti način je Skupština proizvela i rukovodstvo Narodne banke, tako da je Narodna banka u odnosu na Vladu potpuno nezavisna, ali nije nezavisna u odnosu na Skupštinu, koja ju je izabrala.
Zbog toga, u vezi s pitanjem o politici NBS, načinom na koji ona treba da radi, apelujem na vas da pozovete, isto kao što ste zvali nas za poslanička pitanja, guvernera NBS i viceguvernere. Oni bi došli ovde i verovatno sa zadovoljstvom dali odgovore na ta pitanja. Dozvolite mi da ne ulazim u njihovu sferu.
Sada bih zamolio gospodina Mrkonjića da da odgovor.

Bilo je pitanje o targetiranim socijalnim merama, besplatnim udžbenicima itd. Želim da kažem da se potpuno slažem sa pristupom da socijalne mere treba da budu targetirane, da se ne primenjuju na sve. Čini mi se da je taj pristup prihvaćen i u Ministarstvu rada i socijalne politike i da su mere tako i koncipirane.
Iako su ovde besplatni udžbenici navedeni kao primer za netargetirane mere, mislim da je to u stvari jedna druga stvar. Zašto one nisu targetirane? Zapravo, radi se o tome da je ideja o besplatnim udžbenicima izvedena iz ustavne obaveze da se obezbedi besplatno školovanje i onda se to protumačilo kao besplatni udžbenici i zbog toga nije moglo da bude diskriminacije.
Međutim, u stvarnom životu, imajući u vidu da se udžbenici daju na neku vrstu pozajmice, upravo one kategorije koje smatraju da im udžbenici nisu potrebni, oni ih, po svoj prilici, neće ni koristiti, ili će ih koristiti pa će na kraju godine kupiti druge.
Dakle, ukratko rečeno, mislim da je pristup koji je izložen na mestu i mislim da ga se mi pridržavamo. Ako negde to nije slučaj, videćemo pa ćemo ispraviti.
U vezi sa pitanjem da li je pravljena analiza koliko ljudi radi u državnoj službi a prima više plata, moram da kažem da zaista, bar u okviru mog okruženja, striktno vodimo računa o tome da ne dođe do konflikta interesa i da niko od postavljenih lica ne bude član upravnog odbora. Ovo što ste spomenuli za gospodina ministra Škundrića, ne radi se o upravnom odboru, nego o skupštini, a tu postoji pravno tumačenje da to nije konflikt interesa. Da je u pitanju upravni odbor - bio bi, a kad je skupština - onda nije. Ne mogu da govorim da li je u pravu ili ne, ali to je, uglavnom, odgovor.
Na vaše pitanje da li je u Vladi pravljena analiza koliko ima takvih ljudi, moj odgovor je - ne, nije pravljena takva analiza, ali su svi funkcioneri u obavezi da nakon stupanja na funkciju dostave svoju poziciju i situaciju. Onda postoji odgovarajuća bilateralna komunikacija i u skladu sa zakonskim propisima se preduzimaju rešenja da se otklone sukobi interesa, za koje nije nerealistično da se pojave u početku mandata nekog izabranog lica.
Recimo, kada sam bio izabran na mesto ministra finansija, u isto vreme sam imao svoju privatnu firmu i to sam, naravno, prijavio i trebalo mi je 15-20 dana da je formalno ugasim (pošto je to postupak, morate da rešite poreski tretman zaključno sa nekim danom). Mislim da to tako ide i, naravno, stojim iza toga, podržavam da se borimo protiv tih konflikata, a ako bude pojedinačnih slučajeva, ne treba smatrati da je to deo nekog sistema ili bar ne deo nečega što predstavlja opšte opredeljenje. Toliko.

Ovo pitanje o posebnom socijalnom programu je već bilo i dao sam odgovor, ali pošto se eksplicitno ponovilo, ponoviću šta sam rekao.
Dakle, odgovor je – da, razmatra se pitanje posebnog socijalnog programa. Taj posebni socijalni program radi se u organizaciji Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Još uvek je taj program na stolu, ne možemo govoriti o tome šta će on sve sadržati, ali izrada tog programa jeste u funkciji da se preduprede neželjeni događaji, odnosno u funkciji zaštite radnika koji ostaju bez posla i ljudi koji budu bili zahvaćeni ovom krizom. Ukratko, program se radi, još uvek nismo u mogućnosti da govorimo o njegovim detaljima.

Zahvaljujem se na poklonu, videću šta tamo sve piše. No, da se vratimo na temu i na današnji dnevni red, odnosno odgovore na poslanička pitanja.
Prvo, nisam baš siguran da postoji različito viđenje između NBS i Vlade, već se možda tu radi o nijansama i o načinu prezentacije stavova.
U prilog ovoj tvrdnji navodim upravo činjenicu o tom memorandumu koji je potpisan i o kome vam je ministarka Dragutinović govorila, a čiji je zadatak, otprilike, da se zajednički preuzme odgovornost za mere koje se preduzimaju povodom krize, a i vezano za fiskalnu i monetarnu politiku koja je locirana u ove dve institucije. Država je sa svoje strane preuzela obavezu u vezi sa inflacijom koja bi bila izazvana korekcijom cena koje su pod njenom kontrolom.
U celini posmatrano, mislim da se ipak radi o nijansama, pre svega o načinu prezentacije, a ne o različitom viđenju, u smislu da NBS ima jednu filozofiju, a da mi imamo drugu. O tome se, zapravo, ne radi.
Što se tiče reformi javnog sektora, privatizacije javnih preduzeća itd., moram da kažem da su reforme deo naše agende, odnosno da su one u samom fokusu funkcionisanja ove vlade. Naravno, određene stvari se realizuju sporije nego što bismo očekivali, ali ne iz razloga što Vlada želi da zaustavi reforme, već zato što ekonomska situacija oko nas ima različit uticaj na nameravane aktivnosti.
Spomenuo bih primer RTB Bor, gde smo – iako on nije formalno javni sektor, ali sličnu situaciju imate i kod JAT-a, Bor je mnogo karakterističniji – krenuli u privatizaciju pre godinu, dve dana, u trenutku kada je bio prilično veliki, da kažem, ekonomski bum i aktivnost. Tu je, čini mi se, u prvoj privatizaciji skoro 30-ak firmi izrazilo interesovanje, a sedam-osam je i otkupilo dokumentaciju. Na kraju, bili su spremni da daju određene cifre. Nažalost, nije se realizovao taj projekat i rezultat toga je da mi sada ulazimo dalje u privatizaciju, a nemamo rešenja. Naravno, nastojaćemo da još jednom, uz poboljšanje uslova, privatizujemo.
U istom smislu smo ušli u privatizaciju i nekih drugih javnih preduzeća, ali reforme u tom domenu je vrlo teško sprovesti kada vi sa druge strane nemate tražnju, ili su jako pale cene, berza je pala. Imate situaciju da smo pokrenuli aktivnost oko privatizacije "Telekoma" i već smo izabrali finansijskog savetnika, a u međuvremenu, šta se desilo?
Taj model privatizacije preko inicijalne javne ponude se pokazao kao potpuno neefikasan u ovom trenutku. Indeksi na berzama su pali i mi bismo verovatno morali da prodamo za dva ili tri puta manje od onog što smo inicijalno planirali, znači, dvostruko ili trostruko manji iznos bismo dobili.
Zbog toga, jednom rečju, Vlada ne odustaje, naprotiv, insistira na sprovođenju reformi i u okviru javnih preduzeća i u tom delu javnog sektora. Ali, ovde se zapravo radi o tome da je situacija s druge strane, dakle sa stanovišta tražnje, manje povoljna.

Pokušaću da dam odgovor bez ulaženja u detalje zato što se razgovori na tu temu vode i nije dobro baš prejudicirati unapred stavove, samo ću objasniti suštinu i u kom pravcu idu razgovori.
Dakle, imamo razgovor sa Evropljanima u jednom delu, da bi bilo potrebno da nam oni kroz makrofinansijsku pomoć obezbede određena sredstva kojima bismo mogli da pokrijemo budžetski deficit. Naravno, da bi se ta sredstva obezbedila, moramo da imamo uspešno završen i aranžman sa MMF-om, i to su te spojene posude koje idu redosledom: prvo MMF, a zatim zahtev za makrofinansijskom pomoći.
Međutim, ono što je važno ovde razumeti jeste da bilo kakva makrofinansijska pomoć tog tipa, o kojoj smo mi razgovarali, jeste zapravo kredit. Dakle, tu se radi o nečemu što oni daju, istina, pod povoljnim uslovima, kao i druge multilateralne finansijske institucije, sa grejs periodom, dugim periodom otplate, niskom kamatnom stopom itd., ali ipak je to kredit kojim vi u osnovi ili finansirate deficit ili vršite, u stvari, otplatu dugova koji su vam u međuvremenu dospeli i time ostajete na nivou zaduženja javnog duga koji je bio pre toga.
Kada su ti razgovori vođeni na tu temu, onda smo mi rekli – dobro, možemo mi da dobijemo nešto besplatne makrofinansijske pomoći u vidu nekih donacija, pošto znamo da tu postoji jedan deo koji se daje u vidu granta. Dobili smo informaciju da je taj grant deo već potrošen i namenjen drugima koji su, naravno, još ranije... ili su bliži, članice Evropske unije itd. Onda je, između ostalog, počeo da se vodi razgovor na temu tih IPA fondova.
Inače, kada se radi o IPA fondovima, tu se zapravo radi o određenim predpristupnim fondovima, odnosno sredstvima koja su namenjena za razne zemlje koje se pripremaju da postanu kandidati, a kasnije i članovi EU. U okviru toga one imaju pravo, tu ima određeni broj komponenata, pa ne znam na koliko komponenata imate pravo dok niste ni kandidat, pa kad postanete kandidat povećava se broj komponenata itd., ali su ti IPA fondovi u osnovi neka vrsta projektnih zajmova, projektnog finansiranja, pošto su sredstva u celini bespovratna. Šta to znači? To su grantovi i sve što dobijete preko tih IPA sredstava je, faktički, poklon.
Ilustracije radi, danas je bilo reči o infrastrukturi kad je ministar Mrkonjić govorio, jedan deo sredstava iz tih IPA fondova će biti upotrebljen za Žeželjev most u Novom Sadu. Otprilike, pola mosta će biti besplatno izgrađeno, a pola će obezbediti Vojvodina.
O čemu se ovde, zapravo, radi i gde je veza između ove priče o IPA fondovima? Veza je u tome što se javila neka mogućnost, i o tome se sad razgovara, da se jedan deo, možda čak i veći deo, sredstava iz IPA fondova "obezboji" sa stanovišta projektnog pristupa.
Dakle, da se kaže – ne, ovo više neće biti projektni pristup, u smislu da će vam pare biti date samo za određene namene, već će se pare dati u okviru pokrića budžetskog deficita kao jedna jedinstvena suma.
De fakto, to će isto biti projekti, ali ne neki projekti koje smo zajedno sa njima dogovorili, nego projekti koje mi inače realizujemo u okviru budžeta. U krajnjoj liniji, to je ono što se kaže da pare nisu obojene; šta god vam dođe, sa tim možete raspolagati kako god želite.
To je, otprilike, filozofija i sa tom filozofijom mi bismo omogućili da u nekom finalnom scenariju jedan značajniji deo makrofinansijske pomoći od Evropljana bude u obliku jednog povoljnog dugoročnog kredita, ali bi se pojavila sada jedna porcija koja bi bila na principu granta, dakle, ne bi opterećivala ili povećavala zaduženja države.
Mislim da ste zainteresovani da čujete, a ako niste, mogao sam i ranije da prekinem.
Dakle, imajući sve to u vidu, to je otprilike priča o tim IPA fondovima, ali ne želim da iznosim detalje zato što razgovori nisu još ni približno zaokruženi. Hvala.

Sad ću biti znatno kraći, s obzirom na to da se od ova tri pitanja dva ne odnose na Vladu, a na jedno koje se odnosi na Vladu ja nemam odgovor, pošto mi resorni ministar nije tu.
Da pređemo na pitanja. Povodom pitanja gde su rezerve na taj i taj dan, u kojim se bankama drže itd., stvarno apelujem i već sam to na početku rekao, neka nam to bude iskustvo, da sledećeg meseca (pošto će ovo biti tradicionalni sastanci) treba možda pozvati i guvernera i da onda možete postavljati pitanja.
Ono što ja znam jeste da se rezerve drže uglavnom u tripl A bankama, znači, u najboljim bankama, i jednim delom se drže u papirima, pri čemu su to državni papiri najbogatijih zemalja. Ali, to predstavlja neku vrstu, da kažem, državne tajne, s tim što pretpostavljam da bi on donekle mogao da vam kaže, možda ne ime i prezime banke, nego strukturu – u papirima je toliko, u ovom toliko, u ovom toliko. Bilo bi zaista dobro da se to pitanje pokrene i razmotri.
Što se tiče odbrane kursa i uopšte čitave te operacije, treba imati u vidu da prodaja deviza i trošenje deviznih rezervi, u stvari, nije trošenje baš u klasičnom smislu te reči zato što vi imate kontrastavku. To je isto kao kad odete i kupite hleb, pa neko kaže - potrošio si pare; jesam, ali imam hleb. Prema tome, prodaja deviza jeste dvostrani proces gde vi jeste prodali devize, ali onda ste zato povukli dinare i teoretski ste smanjili količinu dinara u opticaju koja se sada nalazi kod vas. To je operacija slična kao kad povlačite sa repo papirima likvidnost sa tržišta, znači, vama dinari ostaju.
Treće pitanje je najspecifičnije i zamolio bih narodnog poslanika Markićevića da vidi, jer ne znam, nisam iz oblasti vodoprivrede, ali sam razumeo da je to značajno pitanje i da postoje neki familijarni odnosi, pa ću to da prenesem i onda ćete dobiti pisani odgovor.

Što se tiče iznosa deviznih rezervi, on nije državna tajna, već su, kako sam obavešten, mesta na kojima se one nalaze državna tajna. Opet apelujem na vas, to zaista nije stvar Vlade, Vlada ne čuva devizne rezerve, to je stvar Narodne banke. Da je ovde guverner, on bi vam odmah rekao u dinar tačno kolike su kog dana, koliko su se smanjile, koliko su se povećale, kao što mi znamo koliko nam je stanje budžeta bilo jutros, koliko smo isplatili itd.
Ponovo apelujem na vas da za sledeći sastanak pozovete guvernera da se pridruži našoj maloj ekipi ovde. Hvala.

Zahvaljujem na postavljenim pitanjima. Naročito je ovo drugo direktno vezano za temu, ali dobro je da ste pomenuli gas i situaciju u vezi sa gasom. Ona ima neku svoju istoriju, sadašnjost i budućnost. Takođe se zahvaljujem što ste mi pružili priliku da prokomentarišem ponašanje naše vlade u momentu kada je došlo do nestašice gasa i kako se sve to odvijalo, posebno imajući u vidu da smo, izuzev kritika koje sam imao prilike da pročitam ovde, od stranaca uglavnom dobili čestitke da smo u vrlo teškim okolnostima maksimalno uradili ono što je bilo potrebno i izbegli veće štete.
Pre svega želim da vam kažem da je gas prestao da se isporučuje na veoma dramatičan način i, praktično, u jednom danu su se na svaka dva-tri sata menjale informacije.
Sećam se, bio je to januar mesec, neposredno posle Nove godine, kada sam ujutro dobio informaciju da postoje problemi, ali da isporuka ide normalno. To je bilo, na primer, oko 7-7.30 časova; u 9 časova je stigla informacija da će 25% biti smanjene isporuke, u 12 časova je stigla informacija da će biti smanjene za 50%.
Već na prvih 25% smo organizovali krizni štab i našli se u Vladi, iako je bio praznik, i u tom kriznom štabu smo izašli sa nekim merama šta da se radi imajući u vidu planirano smanjenje od 25%, a kasnije u toku rada smo saznali da je 50%. Primenili smo odgovarajuće mere postepenog gašenja dela industrije, prelaska na mazut gde god je to bilo moguće, u određenim situacijama obezbeđivanja i dodatnih agregata za bolnice gde nije moguće itd. Ne bih sada ulazio u detalje.
Brzina reakcije kojom smo se mi suočili sa tim je bila takva da smo mi, praktično, u toku donošenja mera vezanih za smanjenje gasa od 50% dobili informaciju da će on potpuno prestati. No, zahvaljujući činjenici da smo uradili te mere, uspeli smo da naša industrija izvede ono što se zove nehavarijsko gašenje, odnosno spuštanje u neko stanje mirovanja, koje je inače, da je bilo neorganizovano, moglo da izazove velike, pa i nepopravljive štete na mnogim pogonima. Efekat svega toga, znate kasnije i za pozajmice itd., jeste da smo dobili u tom nizu razgovora veoma pozitivne ocene o tome, o našem ponašanju.
Sećam se da smo u isto vreme beležili rekorde u proizvodnji električne energije; taj sistem, u kome nemamo novih agregata u poslednjih 20 godina, uspeo je da izdrži. Ja sam u to vreme čestitao jer nismo imali problema koji su mogli da nam se dese.
To je neka vrsta neposredne prošlosti. Sada da vidimo šta je to sadašnjost, a šta je budućnost. Paralelno sa rešavanjem tih tekućih problema počeli smo da se pitamo zašto smo došli u takvu situaciju, šta je to što smo mogli da uradimo, a nismo, a šta je to što možemo i treba da uradimo da nam se to nikada ne desi. Ono što je tom prilikom zaključeno jeste da mi, u suštini, imamo nedovršeni projekat Banatskog Dvora koji ne može da se koristi zato što nema odgovarajuću infrastrukturu, iako se unutra nalazila količina gasa koja je nama bila sasvim zadovoljavajuća.
Radi vaše informacije, u tom momentu u Banatskom Dvoru je bilo oko 110 - 120 miliona normalnih kubnih metara, a taj potisak koji je trebalo da ostane, kao potisak ispod koga nije smelo da se spušta, bio je 70 - 80. Mogli smo, teoretski, da čak iz tako polunapunjenog skladišta povučemo 50 miliona normalnih kubnih metara, pri čemu je naša dnevna potrošnja, koju smo, u stvari, dobijali na zajam, iznosila nešto manje od pet miliona dnevno, iz čega sledi, prostom računicom, da smo čak i sa ovako napunjenim skladištem mogli deset dana, bez ikakve pomoći sa strane, da to rešimo.
Prema tome, nije naš problem bio ovo punjenje skladišta, koje smo inače uradili u letnjem periodu prošle godine, već je problem bio nedostatak tehničke infrastrukture da se iz njega izvuku te količine; praktično, omogućava da se izvuče svega oko pola miliona, umesto deset puta više, odnosno pet miliona.
Na osnovu toga zaključili smo da treba obezbediti sredstva, kroz NIP ili na druge načine, kako bismo to završili u letnjoj sezoni ove godine, kada bi mogao dodatno da se dopuni gas, da time stavimo tačku na taj problem i da se, ako bi se to ponovo desilo sledeće zime, više ne nađemo u situaciji u kojoj smo se našli, kao najviše pogođena zemlja.
Utvrđeni su iznosi potrebnih sredstava i oni se kreću oko 50 miliona evra za punjenje, znači, za dodatnu količinu gasa koja treba da uđe, i nekih dvadesetak miliona za izgradnju te infrastrukture koja se sastoji od nekih dovoda, odvoda, kompresora itd. Napravljen je plan i to je postavljeno kao prioritet i to će se uraditi ove godine. U međuvremenu, traženi su i dodatni izvori finansiranja i u ovom trenutku se vode pregovori sa nemačkim KFW, koji je spreman da finansira sve to.
To je ono što mi očekujemo u budućnosti. Što se tiče sadašnjosti, zbog devalvacije dinara su naše dinarske cene gasa, koje smo upućivali potrošačima, zapravo manje od cena koje smo plaćali na ulazu gasa u Srbiju. U tom trenutku, to je bilo pre mesec dana, seli smo da ozbiljno razmotrimo pitanje šta da radimo sa "Srbijagasom", koji je ostvarivao gubitke na dnevnoj osnovi reda veličine oko 900.000 evra. Izračunali smo da je to oko 25.000.000 na mesečnom nivou, da će se napraviti gubitak, kao posledica proste činjenice da vi nešto nabavljate za 100 dinara, a prodajete ga za 80 dinara i onda se postavlja pitanje da li je to smisleno ili ne.
Da bismo izašli u susret upravo privredi i stanovništvu u ovoj teškoj situaciji, doneli smo jednu odluku, koja možda nije bila sasvim ekonomska i bila je dosta teška, ali mi smatramo i dalje da je ispravna. Doneli smo odluku da ne povećavamo cenu gasa, da ona ostane na tom nivou, što je praktično značilo da treba da obezbedimo dodatna sredstva koja bi bila plasirana kao subvencija u privredu i stanovništvo koje koristi gas, zbog činjenice da smo ga nabavljali po većoj, a prodavali po nižoj ceni. To je i dan-danas slučaj, to bi bilo reda veličine oko 25.000.000 dolara ili evra, nisam baš siguran, na mesečnom nivou.
Pošto mi je ostalo još pola minuta, a imaću pravo i na repliku od pet minuta, samo bih se vezao za ovo drugo pitanje. Kod drugog pitanja, ono što jeste naša intencija, to je da Vlada apsolutno ne utiče na izbor klijenata banaka. To nas, u stvari, stavlja u poziciju da niko ne može da nam zameri upravo ovo što ste vi rekli – da mi biramo klijente, da mi biramo ovog ili onog.
Dakle, nije tačno da smo mi rekli - lanci i nelanci, nego tamo piše sledeće: pola sredstava ide za podsticaj izvoza, pola sredstava za domaću likvidnost, od tog dela 30% za refinansiranje postojećih i 70% za nove. Hvala.

Dakle, mogu da razumem da postoji politički stav koji je negativan prema jednoj transakciji, pre svega vezano za NIS, ali mislim da iz tog političkog stava, ako hoćemo da rasuđujemo bistre glave, ne bi trebalo da nas neko predubeđenje vodi ka zaključivanju.
Vratio bih se ponovo na fakta. Fakti su da smo mi ipak prošli kroz krizu, koja je mogla da bude užasnih razmera, sa minimalnim problemima, koji su se prevashodno odnosili na one potrošače koji nisu mogli da pređu na mazut kao alternativno gorivo, i onda su ostali praktično dan ili dva, dok nismo konsolidovali ove pozajmice. To jeste činjenica koju svi znaju.
Takođe, želeo bih da kažem da smo u tom trenutku ispoljili veliku solidarnost, pa smo deo te naše, da tako kažem, crkavice koju smo dobili poslali u Sarajevo, u bivšu jugoslovensku republiku, a sada državu, BiH. Taj potez izazvao je povoljne političke i druge odjeke, iako nije bila naša želja da postignemo političke poene, nego smo saosećali sa ljudima na tako niskim temperaturama.
Dakle, što se tiče gasa, mislim da sam dosta o tome rekao. Ove kalendarske godine, odnosno pre početka grejne sezone doći će do završetka te tzv. prve faze radova na Banatskom Dvoru i od tog trenutka više nećemo imati problema, čak ni u ovako drastičnim slučajevima.
Što se tiče vašeg pitanja vezanog za politiku, moram da kažem da nisam upoznat sa tim, ali bih vam drage volje dao pisani odgovor preko Ministarstva energetike, jer nisam u toku. To nije bilo na dnevnom redu.
Još koju rečenicu bih posvetio izboru klijenata, što se tiče naših podsticajnih mera. Pre svega želim da kažem, vidim da to nije uočeno, da mi sa relativno malim budžetskim sredstvima generišemo jedan ogromni finansijski potencijal, koji se meri u stotinama miliona evra. To ste vi upravo sada pročitali, da smo mi sa jednom milijardom napravili 20 milijardi kreditnog potencijala. To je jedna od naših ideja, koja nam je omogućila da u ovako teškoj budžetskoj situaciji uspemo da obezbedimo ipak makroekonomski značajna sredstva, koja možemo da plasiramo u privredu.
Ono čega smo već u samom startu želeli da se odreknemo, a vidim da još uvek postoje recidivi tih ideja kako mi biramo naše rođake i partijske prijatelje kao korisnike kredita, rekli smo u startu – ne, nećemo to da uradimo. Ali, čak i da smo rekli – da, hoćemo, to ne bismo mogli u modelu gde naša sredstva predstavljaju samo katalizator u stvaranju tih značajnih finansijskih injekcija. Ne možete vi reći banci – daj svoje pare mom prijatelju, iako on ne odgovara.
Prosto, banka, koja je privatna banka i rukovođena, kao što je malopre rečeno, privatnim interesima za zaradom, za sigurnošću, donosi odluku o tome kome će dati. Tu nema ni velikih ni malih lanaca, ni ovakvih, ni onakvih.
Osim toga, u tim uredbama smo predvideli i maksimalne iznose kako bismo obuhvatili što veći krug korisnika, a ne da se u malom krugu raspodele velika sredstva.

Rekao bih da što se tiče Kosova i Metohije, naravno, stav Vlade jeste onakav kakav je bio u vreme njenog formiranja i da je to, osim evropskih integracija, jedan od tri... Hajde da kažemo, evropske integracije, očuvanje Kosova i Metohije i ekonomska sfera su naši osnovni principi na kojima funkcionišemo i na tome istrajavamo.
Kada se radi o pitanju ekonomije i ekonomskih problema, znate da je bilo problema, nedavno su bili i neki štrajkovi vezani za radnike "Elektroprivrede" koji su jednom odlukom Vlade stavljeni u situaciju da su im se smanjili prihodi. Pre nekoliko dana sam pozvao u kabinet ministra Škundrića i ministra Bogdanovića i tražili smo rešenje, koje je na kraju nađeno. Danas smo na sednici Vlade doneli izmenu te odluke, kojom smo omogućili da se ti radnici vrate na onu poziciju u kojoj su bili pre donošenja te odredbe, tako da će praktično to njihovo finansijsko pitanje biti rešeno na zadovoljavajući način.
Što se tiče pitanja haškog suda, ovog tribunala, a ne onog drugog, i mi smatramo da su presude ovoj petorici naših ljudi neprimereno visoke, pogotovo ako se uzme u obzir oslobađajuća presuda koju je dobio Ramuš Haradinaj. U tom smislu očekujemo da će se oni žaliti, preduzimati odgovarajuće procesne radnje, a mi ćemo im pomoći kao što pomažemo i u drugim slučajevima.
Na pitanje o haškom sudu pravde, dakle, ne Tribunalu, želim da kažem da mi imamo duboko uverenje da smo u pravu i da će taj sud doneti odluku koja je zasnovana isključivo na pravnim argumentima, tako da sa optimizmom očekujemo njegov dalji rad u tom smislu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, velika mi je čast što mi se pružila prilika da formalno otvorim raspravu o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu.
Kao što vam je poznato, budžet, po definiciji, predstavlja najvažniji zakon koji se svake godine donosi, a on je najvažniji zbog toga što se kroz njega i u okviru njega definiše ekonomska politika, ili da budem precizniji, fiskalna politika države. Za 2009. godinu Zakon o budžetu ima još veći značaj, imajući u vidu ekonomske i finansijske okolnosti u kojima se nalazimo pred novu 2009. godinu.
Neću govoriti detalje o budžetu, pošto ćete to čuti u ekspozeu ministarke finansija, ali želim da pomenem nekoliko njegovih osnovnih karakteristika. Imajući u vidu finansijsku krizu, mi prvi put ulazimo u projekcije prihoda koji su izvedeni iz stope rasta koja je duplo manja nego stopa rasta koju očekujemo u ovoj godini. To, naravno, ima odgovarajuće implikacije. U isto vreme, u budžetu smo nastojali da napravimo balans između tekuće potrošnje i razvojne komponente budžeta.
Ovo je posebno značajno jer nas, po svemu sudeći, očekuje jedna teška godina, i po svemu onome što smo mogli da vidimo u okruženju, a i prvi signali su već ovde, Ali, mi smo pripremili i mere koje bi trebalo da nam omoguće da sve to prođemo sa što manje problema koji će nas, inače, očekivati.
Balans o kome govorim, između tekuće potrošnje i razvoja, prikazan je na taj način što je budžet, kako ga ja kolokvijalno nazivam, restriktivno podsticajan. On je, pre svega, restriktivan u delu države, gde država treba da prednjači u štednji, smanjenju troškova i u omogućavanju privredi da ima što manje obaveza prema državi, a podsticajan je u onim segmentima gde je potrebno da se da mogućnost određenim privrednim sektorima, onima koji su najkritičniji i koji bi trebalo da održe razvoj koji smo zacrtali.
Pri tome, u okviru razvojne komponente, pored tog podsticajnog dela, mi i dalje ostajemo sa osnovnim investicionim pristupom kada se radi o ključnoj infrastrukturi u zemlji. Tu, pre svega, mislim na Koridor 10.
Imajući sve navedeno u vidu, budžet je napravljen na osnovu tri glavna principa. Prvi je princip zajedništva ili jedinstvenosti, odnosno princip da su sve stranke vladajuće koalicije, nakon razmatranja različitih opcija, prihvatile ovakav koncept i stoje iza njega.
Drugi princip jeste princip solidarnosti, što znači da je potrebno i prilikom njegovog donošenja, a zatim i u implementaciji da svi podnesu svoj deo odgovornosti, svoj deo tereta, kako bi nam svima zajedno bilo lakše.
Konačno, treći je princip kontinuiteta, što znači da će se u toku realizacije budžeta i uopšte pratiti kretanje ekonomske i finansijske situacije i po potrebi preduzimati dodatne mere, bilo da su one dodatno restriktivne ili dodatno podsticajne.
U tom smislu, ovaj budžet treba smatrati i kao jedan od glavnih paketa mera koje država preduzima za prolazak kroz finansijsku krizu.
Iskoristio bih ovu priliku da zahvalim narodnim poslanicima na konstruktivnosti koju su ispoljili prilikom razmatranja pitanja poverenja, odnosno nepoverenja Vladi i da im poželim uspešan rad prilikom razmatranja budžeta i istu takvu konstruktivnost da ispolje i ovom prilikom, imajući u vidu trenutak u kome se nalazimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih želeo da se svima zahvalim, a posebno onima koji su podneli Predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi, jer su time pružili mogućnost Vladi da izloži šta je to što je ona uradila i da pruži odgovore na sva pitanja koja su postavljena.
U isto vreme, neko je rekao da se ovo događa pred Novu godinu, tako da ovim na izvestan način pravimo neki inventar šta je to što je Vlada uradila od momenta formiranja do kraja kalendarske 2008. godine.
U okviru svog odgovora koncentrisaću se na tri ili četiri osnovna pitanja, ne ulazeći u detalje, a kasnije ćemo kroz diskusiju, u kojoj će učestvovati i moji ministri, da detaljnije razgovaramo o svim pitanjima. Vezano za te osnovne, fundamentalne stvari na kojima je formirana Vlada, krenuo bih upravo od pitanja odnosa prema Kosovu i Metohiji, imajući u vidu da je ovo pitanje suština Predloga za izglasavanje nepoverenja Vladi.
Želim da kažem generalno da je Vlada kada je formirana u julu zatekla određenu, da tako kažem, startnu ili nultu poziciju na raznim nivoima i ocena o tome da li je ona dobro radila i šta je radila zapravo predstavlja ocenu o tome da li je u odnosu na zatečenu poziciju - pod jedan, poštovala ono što je obećala da će poštovati, i drugo, da li je učinila neki pomak u pravom pravcu.
Kada se radi o Kosovu i Metohiji, želim da vam kažem da je zvanična politika na osnovu koje je i formirana Vlada bila da će se Vlada po svaku cenu boriti za zaštitu svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, ali naravno koristeći isključivo diplomatska, pravna i uopšte miroljubiva sredstva.
Dakle, u okviru takve definicije, Vlada je odbacila sve ekstremne politike, pri čemu s jedne strane imate ekstrem koji kaže - nema veze, neka rade šta god hoće, mi ćemo aplaudirati, i s druge strane ekstrem - uzećemo pušku i onda ćemo se boriti. Dakle, između ova dva ekstrema, Vlada je izabrala politiku da se bori beskompromisno do kraja, ali koristeći pravna, diplomatska i miroljubiva sredstva.
U okviru takvog pristupa, mi smo pokrenuli pitanje izglasavanje rezolucije, koja je izglasana, kao što vam je poznato, velikom većinom glasova u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, o angažovanju suda pravde u Hagu za procenu pravne zasnovanosti proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, jednostrano proglašene nezavisnosti, i tom prilikom mi smo kroz tako veliku podršku koju je naša inicijativa dobila i uprkos protivljenju jednog broja veoma moćnih zemalja time postigli verovatno najveći diplomatski uspeh u poslednjih nekoliko decenija.
To je jedno dostignuće koje je vrlo teško zanemariti, a moramo imati u vidu da su alternative bile da pokrenemo sudske procese protiv zemalja koje su priznale, da uđemo u izolaciju. Dakle, Vlada je odbacila takve predloge i prihvatila opciju o kojoj sam govorio.
Drugo pitanje je pitanje Euleksa, koje je u samoj osnovi Predloga za izglasavanje nepoverenja Vladi. Kod razmatranja ovog pitanja opet moramo znati da su na raspolaganju alternative. Imate alternativu da kažete - ne interesuje me to, imate alternativu da kažete - neću, isto tako imate alternativu da oružjem branite i imate neku četvrtu alternativu koju je prihvatila Vlada Republike Srbije.
Želeo bih, radi činjenica, odnosno fakta, kako je jedan od govornika rekao, koji su nužni, a onda ih možemo procenjivati različito, činjenica jeste da je pitanje Euleksa počelo bez ikakvog involviranja, odnosno pitanja i učešća Vlade Republike Srbije.
Takođe je činjenica da su, vezano za Euleks, postojala mišljenja izvesnih pravnika iz nekih evropskih zemalja da nikakva rezolucija nije potrebna. Ako se uvaže te dve stvari, da je krenula aktivnost u nekim zemljama Evrope i da je možda postojala možda mogućnost da se nađe neko pravno tumačenje, mogli smo da ostanemo potpuno van tog procesa. Oni koji nas kritikuju, ne kažu šta je bila druga alternativa, nego da se mi uključimo u proces, da postanemo deo tog procesa i da, u meri u kojoj je moguće, u osnovi učestvujemo i praktično u njegovom toku.
Mislim da se Euleks takođe može smatrati jednim od diplomatskih uspeha Vlade Republike Srbije, jer smo mi uspeli da Euleks vratimo u UN, da reafirmišemo Rezoluciju 1244, da postanemo aktivni činilac celog tog procesa.
Alternativa tome je - Euleks je tamo, on efektivno sprovodi plan Marti Ahtisarija, Srbija nema nikakvog uticaja i to je ono što pretpostavljam da bi bio rezultat da smo krenuli nekim drugim putem, uključujući i put koji se ovde predlaže, da kažemo - nećemo, jer ne znam da li je predlog čak i toliko drastičan, da ne samo kažemo - nećemo, nego još i da to na drugi način branimo, a koji nije miroljubiv.
Dakle, fakt je da smo mi ostali aktivan činilac, da i dalje imamo učešće u čitavom tom procesu, pitamo se, a isto tako održavamo odnose sa našim ljudima koji tamo žive.
Da se vratim na taj drugi deo, politika Vlade je i u tom delu ostala neizmenjena, oko podrške onima koji tamo žive. Primera radi, u Pomoravlju Kosovskom smo za ovih nekoliko meseci izgradili nekoliko obdaništa, u Osojanama izgrađena je osnovna škola i srednja škola i čitav niz drugih aktivnosti koje su u toku, ali o čijim detaljima neću govoriti. Ako mogu da zaključim iz ova dva fakta, mislim da se Vlada čvrsto držala, sprovodila strategiju u vezi sa KiM i da je u okviru sprovođenja te strategije učinila kvalitativni pomak napred, odnosno da u odnosu na zatečeno stanje se mi ne nalazimo u lošijoj poziciji nego u onoj u kojoj smo bili kada je Vlada preuzela tu politiku.
Drugo pitanje jeste pitanje evropskih integracija. Pre svega želim da kažem da su naše evropske integracije, u suštini, uslovljene idejom da treba da budemo efikasna, pravna, po svemu uređena zemlja, na način kako su uređene zemlje EU i mi želimo da postanemo član porodice jednog razvijenog i uređenog dela sveta. Da bismo to postali, potrebno je da unutar sebe učinimo jedan ogroman broj promena, kako u zakonskoj regulativi, u načinu ponašanja, u stvaranju institucija itd.
Jednom rečju, pitanje Evrope je usko povezano sa pitanjem boljeg standarda. Postavlja se pitanje - šta smo uradili za ovih nekoliko meseci na tom planu i da li smo učinili neki pomak, da li se sada nalazimo bliže ili se nalazimo dalje u odnosu na Evropu, ovako shvaćenu, nego što smo bili u momentu formiranja Vlade?
Cifre koje ću vam sada saopštiti razlikuju se od cifara koje smo imali prilike da čujemo, vezano za zakonsku regulativu, a one se razlikuju upravo zbog toga što se ovde radi o ciframa onoga što je Vlada uradila, a ne parlament.
Dakle, neću da kažem da je ovo dovoljno. Potrebno je i da je parlament završio mnoge stvari. Ne kritikujem parlament, Vladu je izabrao parlament, a nije Vlada izabrala parlament, uvek uvažavam tu činjenicu i odnos između Vlade i parlamenta, ali ovde se radi o izglasavanju nepoverenja Vladi, pa mi dozvolite da vam kažem šta je Vlada uradila u pogledu zakonske regulative i gde se sada nalazimo.
Vlada je, od formiranja do danas, utvrdila i prosledila parlamentu 64 predloga zakona. Ona je takođe uradila tri strategije i jedan veliki nacionalni program evropskih integracija. To je impozantan broj zakona koje je Vlada procesuirala, predala u dalji tok, šta se sa njima događa, vi o tome bolje znate nego ja.
Šta je to što nam nedostaje? Nedostaje nam za beli šengen da uradimo još dva zakona, govorim o Vladi, da se preda parlamentu pet konvencija na ratifikaciju, da se donese šest strategija i da se uspostave tri institucije. Ono što će Vlada uraditi vrlo brzo, do kraja prvog kvartala sledeće godine mi ćemo uraditi ova dva zakona, upućivanje konvencija na ratifikaciju nije nikakav problem, pošto je to jedna formalnost, i pripremićemo neophodne strategije.
Međutim, institucije ne možemo da uspostavimo sve dok se zakoni, kojima se te institucije formiraju, ne donesu u ovom parlamentu, a čim do toga dođe, Vlada će odmah i njih uspostaviti. Od institucija, to su sledeće institucije: 1) Agencija za borbu protiv korupcije, 2) Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom i 3) Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, treba da se ujedine u jednu kancelariju.
Treće pitanje, koje je takođe bilo pomenuto, jeste pitanje ekonomske politike i šta je to što je Vlada uradila u okviru ekonomske politike. Kao i za druge dve tačke, podsetio bih vas da je naš bazni koncept kod ekonomske politike bio otprilike da formiramo socijalno odgovornu vladu, da je ekonomska politika, pre svega, razvojna i da mora da se uvaži balans između tekuće potrošnje i budućnosti ove države. To su bile osnove iz kojih je rađena ekonomska politika za kraj 2008. i za 2009. godinu.
Kao što vam je poznato, nakon formiranja Vlade, počeli su da stižu prvi signali iz inostranstva o ekonomskoj krizi, a pre dva do tri meseca postalo je potpuno jasno da kriza neće nas zaobići. Tada je Vlada formirala operativnu grupu, koja je oktobra dala prve informacije i prve preporuke u vezi sa krizom.
Želeo bih da kažem ono što je posebno važno, a to je da i nakon svih sagledavanja i to velikih sagledavanja koja su urađena, i velikih saznanja koja imamo, mera koje smo pripremili za krizu, došli smo do zaključka da osnovni ekonomski principi na kojima je formirana Vlada i dalje ostaju na snazi, samo što smo ih malo drugačije formulisali.
Kada se radi o socijalnoj odgovornosti Vlade, taj princip sada zovemo solidarnost i pod solidarnošću podrazumevamo da svi, bukvalno svi, moraju da podnesu svoj deo tereta.
Kada kažemo da se mora napraviti balans između tekuće potrošnje i budućnosti, to zovemo restriktivno-podsticajnim programom mera, gde se restrikcije primenjuju pre svega na sektoru države, a podsticaji na privredi u delu koji treba da nam omogući da ostvarimo razvoj i u narednoj godini.
To su identični principi, samo drugačije formulisani, što govori o opravdanosti stavova od kojih smo krenuli prilikom formiranja Vlade.
Kao što sam rekao, u okviru dosadašnjeg angažmana Vlada tačno poznaje mehanizme preko kojih se preliva kriza iz sveta u našu privredu i takođe imamo odgovarajuće mere koje smo predložili. Mere idu u raznim pravcima. Jedna od značajnih mera jeste budžet, o kome neću govoriti, jer je to stvar posebne sednice koja će krenuti.
Dakle, još želim da kažem da su razvojni projekti oko Koridora 10, koji su takođe bili u osnovi programa Vlade i dalje na stolu i oni su i dalje u prioritetima i biće realizovani, iako sam čuo da neki diskutanti smatraju da od toga nema ništa. To prosto nije tačno. Koridor 10 i dalje ostaje naš glavni produkt.
Na kraju, u vezi sa ekonomskim merama, želim da kažem da je činjenica da program kao takav postoji. On je objavljen, da se od izvornih principa ne odustaje, onih koji su bili u vreme kada je formirana Vlada i konačno, ako govorimo o faktima, moramo da kažemo da ni rezultati nisu izostali, uprkos svim negativnim najavama, kritikovanja našeg bankarskog sistema, poziva ljudima da povlače pare iz banaka.
Mi smo pokazali da je sistem stabilan, održiv i pokazali smo da ćemo kroz mere koje pripremamo moći da narednu godinu prođemo ipak sa nekom pozitivnom stopom rasta, koja je planirana sa 3,5% u odnosu na ovu godinu.
Ovu godinu očekujemo da završimo dosta dobro, sa stopom rasta blizu 7% i inflacijom koja će jedva preći jedva 8%, iako je bilo tako veličanstvenih najava ne samo o dvocifrenim inflacijama, nego o čitavim katastrofama koje nas čekaju.
Dakle, objektivno su rezultati tu, mere su tu. Mi se suočavamo, i toga moramo biti svesni, sa krizom čije dimenzije još uvek niko na svetu nije uspeo da utvrdi koje su, niti dubinu, ali ono što znamo jeste da je to kriza najveća koju smo svi mi koji smo u ovoj sali i koji smo živi imali prilike da u našem životu osetimo i da se sukobimo.
Na osnovu svega što sam rekao, odgovorio bih na još jedno, četvrto pitanje, koje se takođe okreće i stavlja kao primedba Vladi. To je primedba tipa - ova Vlada ne radi ništa. Kada imate generičku primedbu, tipa - ništa, sve itd, to je siguran znak da vi nemate argumenata. Ta primedba bi bila potpuno na mestu kada ne bi bilo ni Euleksa, ni Rezolucije UN, ni 64 usvojena zakona, odnosno ne usvojenih nego utvrđenih predloga, ni mera ekonomske politike, ni visokog rasta privrede u ovoj godini, ni relativno niske inflacije.
Dakle, da svega toga nije bilo, onda bi ta primedba bila na mestu, a ovako moraju kritičari da ostanu na opštim floskulama. Toliko bih rekao za početak, a oko detalja će, kao što sam rekao, moji ministri da se obrate. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, na kraju rasprave, kao što priliči, želeo bih da se zahvalim svim učesnicima. Najveći deo rasprave sam pažljivo slušao. Beležio sam određena pitanja. Osvrnuću se na neka od njih.
Ono što na početku želim da kažem jeste da je već prilikom glasanja za ovu sednicu postalo jasno da ne postoji većina koja je sposobna da glasanjem izglasa nepoverenje ovoj Vladi, a čini mi se sada posle rasprave da su nedostajali i argumenti koji bi mogli da ubede one druge da zaista treba glasati u tom pravcu. U oba slučaja su poslanici pozicije pomogli. Na početku na način da daju kvorum, a u toku rasprave na način da se neki od njih takođe uključe u postavljanje pitanja Vladi vezano za njenu aktivnost.
Na početku sam dao tri osnovna bloka, sa glavnom idejom da se vidi u okviru tih blokova odakle je Vlada krenula, gde je došla, da li se nalazimo u situaciji nakon pet meseci boljoj nego što smo bili ranije ili ne. Ta analiza, čini mi se, sa izuzetkom prvog bloka koji se odnosi na Kosovo, gde je bilo dosta replika i sa jedne i sa druge strane i gde je taj problem prilično dobro osvetljen, kod ova druga dva bloka nije bilo preterano mnogo diskusija.
U tom smislu bih se osvrnuo i dao odgovore na jedan broj postavljenih pitanja, onako kako sam zabeležio, uz nekoliko konstatacija. Prvo, kada se radi o Euleksu, bilo je puno rasprava, bilo je puno i veoma detaljnih rasprava sa obadve strane, ali čini mi se da se od svih tih rasprava zaboravlja jedna, po meni, dosta važna i elementarna činjenica.
Na nju je ukazao jedan poslanik radikala koji je citirao da su praktično vlasti na Kosovu već predvidele dolazak Euleksa. Dakle, on je pokazao da je odluka o tome da će Euleks doći u suštini bila na putu da bude donesena, sa nama ili bez nas. Ovde je u suštini bilo pitanje strategije da li ostati po strani i reći - mi se ne slažemo ili biti deo tog procesa na način da možemo da utičemo i da dalje ostanemo aktivni igrači, i u tom kontekstu je i ova odluka o kojoj je danas bilo reči.
Što se tiče niza zaista velikog broja različitih pitanja, koja su gotovo podsećala na pitanje Vladi, gledao bih da odgovorim na jedan broj, s tim što uglavnom pitanja koja se tiču budžeta neću pominjati, imajući u vidu da nas detaljna rasprava na tu temu čeka u narednim danima.
Prvo, gospodin Markićević je rekao da je otkazan sastanak njegove stranke sa Vladom Republike Srbije. Moram da kažem da se verovatno radi o nekom nesporazumu. Naime, moja ekipa je čekala i niko se nije pojavio. Želim ovde da potvrdim da smo mi zainteresovani za taj sastanak, druge stranke su bile, mi ne pravimo razliku i ja ću, preko svojih službi, ponovo da zakažem sastanak kako bismo razgovarali i sa NS. Tu se radi čisto o nesporazumu.
Drugo, spomenuli ste spoljni dug i uzeo sam, NS je štampala jedan papir gde ima niz konstatacija i pitanja, i želim da kažem, nasumice ću da dam komentar na pet-šest od njih, da su zaista one napisane neke sa nerazumevanjem, a neki stavovi su pristrasno izneseni.
Primera radi, prvi stav kaže da je poništen ugovor o koncesiji za izgradnju autoputa Horgoš - Požega, što uopšte nije tačno. Vlada Republike Srbije nije poništila nikakav ugovor o koncesiji, ona i dalje čeka 31. decembar ove godine, ukoliko se koncesionar pojavi sa valjanim papirom da je zatvorio konstrukciju finansiranja, koncesija će normalno da se realizuje. Ako se ne pojavi, mi ćemo postupiti u skladu sa ugovorom. Nema reči o bilo kakvom poništavanju nečega što je neko drugi završio i to suprotno želji neke strane.
Kaže - umesto povećanja plata i penzija, doneta je odluka o zamrzavanju. Moram da kažem da ovo takođe nije tačno. Od momenta formiranja ove Vlade do danas, regularno su isplaćivane plate, regularno su penzije korigovane, čak je data dodatna korekcija od 10%. Ako se ovde misli na neku budućnost, onda je to priča koja je vezana za budžet i o kojoj možemo razgovarati, da li i šta nam donosi kriza itd. Ali, mi ovde razgovaramo o periodu od formiranju Vlade do danas.
Npr, spoljni dug Srbije je 30 milijardi dolara, a Vlada konstantno zadužuje državu dodatnim kreditima MMF-a i Svetske banke pod ekonomski neracionalnim uslovima. Svako iole pismen ekonomski zna da uslovi MMF-a i Svetske banke nisu ekonomski neracionalni, ali ovde nije reč o tome. Ovde se radi o mešanju termina spoljni dug i javni dug. Pre svega, kada se kaže javni dug, to je iznos onoga što država duguje, a kada kažete spoljni dug, onda je to iznos koji svi entiteti, uključiv i privatna lica i privatna preduzeća, duguju.
Dakle, državni dug nije ni približno 30 milijardi, nego je oko devet milijardi evra, čak je ispod devet pao. Ako se država zadužuje ona povećava ovih devet milijardi, a razlika između 9 i 20-ak milijardi evra jeste praktično privatni, a ne državni dug.
Kaže - uprkos predizbornim obećanjima vladajuće koalicije da će indeksi na beogradskog berzi porasti, oni padaju. Zamislite da neko uzme i da vam obeća da će indeksi da rastu. Berza, po definiciji stvari, jeste jedno tržište i niko vam ne može reći šta će biti na tom tržištu u jednom ili drugom pravcu.
Poskupljenja, inflacija koja se očekuje do kraja ove godine, prema zvaničnim statističkim podacima neće preći 8,5%. Za 11 meseci ove godine ona iznosi 7,9. Naravno, možemo da kažemo - gas je porastao ovoliko, ovo je poraslo onoliko, ali tom logikom nemamo objektivno merilo.
Objektivno merilo prosečnog rasta cena jeste inflacija, ona je porasla 8,5, gas jeste porastao 60%, nafta jeste pojeftinila 60%, u proseku cene prema korpi koju imamo ove godine, govorili smo da će biti jednocifren rast, imali smo sreću sa tečnim gorivima i on ne samo da je jednocifren, nego će biti manji od 9%.
Bilo je pitanje oko pregovora sa Rusima i posebno je apostrofiran novi pregovarač. To je takođe stvar koja, na osnovu onoga kako je izloženo, pokazuje da nisu dovoljne informacije sa kojima se raspolaže. Pre svega, nikakvi pregovarači u pregovaračkom timu nisu zamenjeni drugim pregovaračima, pogotovo ne šef pregovaračkog tima.
Nije tačno da je osoba iz Ministarstva spoljnih poslova nižeg ranga zamenila potpredsednika Vlade. Suština je u tome da je Vlada imenovala pregovarački tim od 15 članova, pri čemu je postojao operativni pregovarački tim koji je vodio Ćirić, zamenik potpredsednika Dinkića. On je zamenjen Borkom Stefanovićem, koji je u istom rangu, dakle zamenik, i po funkciji najvišeg ranga u preostalom timu koji pregovara, tako da tu nema ničega spornog niti bilo kakve insinuacije o bilo čemu.
Što se tiče odnosa između Ustavnog suda i aranžmana, nameravamo da ispoštujemo sve što Ustavni sud kaže, ali informacije koje imamo jeste da je Ustavni sud u stvari postao zahtev Skupštini da se ona izjasni po predmetnom pitanju i mi ćemo postupiti kako uradi Ustavni sud kada donese odgovarajuću odluku, ali za sada idemo sa ovim kao što smo počeli. Bilo je ovde pitanja, jedan veliki broj oko budžeta za Vojvodinu itd, za Kosovo, šta je bilo sa akcionim planom. Akcioni plan za Kosovo jeste zbir akcionih planova svih ministarstava, i onaj za koji ste se interesovali jeste akcioni plan Ministarstva spoljnih poslova i u njemu jeste bilo predviđeno povlačenje ambasadora, kao što je to i učinjeno.
Ekonomski parametri za 2008. godinu može se reći da će svi biti veoma pozitivni, a ono što nas čeka u 2009. godini nije samo stvar ove vlade i nije samo stvar ove privrede, već svega onoga što se događa na svetskim tržištima.
Na kraju, još jednom bih se zahvalio na učešću i na mogućnosti da se razgovara o tome šta je Vlada uradila. Zadovoljan sam načinom na koji je vođena diskusija i posebno bih želeo da apelujem na narodne poslanike iz svih poslaničkih grupa da se, kada budemo počeli da raspravljamo o budžetu, drže ovakvog ritma i načina rada, što će nam omogućiti da uspešno okončamo i tu sednicu. (Aplauz.)