Mislim da smo već čuli odgovor da ne možemo razgovarati o nečemu što je pod istragom, znači, da li je kontrolisana imovina, dokle je stigla kontrola itd. Zamolio bih da ostavimo istražnim organima da to urade; kada oni to budu uradili imaćemo informaciju o tome.

Tek sam nakon dužeg vremena shvatio da vi pričate o gospodinu Mitroviću. Krenuli ste od Šarića, pa se moj prvi odgovor odnosio na Šarića. Kada sam rekao da je istraga, to se odnosilo na Šarića.
Ovde ste postavili, razumeo sam, dva pitanja i daću vam kratko odgovor. Prvo pitanje je bilo – da li Vlada kontroliše emisije koje se prikazuju? Ne, mi ne kontrolišemo emisije. Emisije kontrolišu glavni urednici. Vlada se ne meša u uređivačku politiku televizija niti štampanih medija. Postoje regulatorna tela koja su nezavisna od Vlade. Ukoliko postoje neki prekršaji, oni to rade.
Na drugo pitanje, da li kontrolišemo sredstva, prihode, odgovor je – da. Znači, nadležni organi, pre svega Ministarstvo finansija, kroz Poresku upravu kontroliše svakoga i utvrđuje da li je to što je zaradio zaradio na legalan način, da li je platio poreze. U tom smislu, ako se naiđe na neku nepravilnost, naravno, Vlada, odnosno Ministarstvo finansija reaguje na nju i pokreće odgovarajući postupak.

Hvala. Poštovani narodni poslaniče, pitanje je veoma aktuelno, jer smo imali prilike da u poslednjih nekoliko dana vidimo poplave u značajnom broju opština u Srbiji, i to ne samo u istočnoj Srbiji, gde je to izgleda bilo najozbiljnije, nego i u zapadnoj Srbiji i u nekim drugim delovima. Kada pogledate to malo šire vidite da nije samo Srbija pogođena; izgleda da ove klimatske promene dovode do toga da nam se poplave događaju, i nama, a u drugim zemljama i više, češće nego što pokazuje neka statistika u poslednjih pedeset i sto godina.
Imajući u vidu aktuelnu situaciju danas smo na sednici Vlade raspravljali o tome šta i kako treba da radimo. Pri tom smo imali prilike da čujemo izveštaj najkompetentnijih ljudi koji se bave time, a to su bili gospodin koji je direktor „Srbijavoda“ i šef MUP-a, Odeljenja za vanredne situacije. Tom prilikom nam je rečeno da se u momentu poplave preduzimaju mere kojima se zapravo umanjuje šteta, ali da se stvarni napori vrše kontinuirano i ne u vreme kada krenu poplave, nego se one unapred anticipiraju i grade se odgovarajući nasipi.
Iz jednog drugog izvora sam dobio informaciju, i iznenadio sam se, da se u odbrane od poplavnih voda ulažu značajna sredstva u Srbiji, i to preko preduzeća „Srbijavode“; radi se o nekoliko milijardi dinara, koje se ulažu svake godine. Vidimo da to možda nije dovoljno, da je potrebno možda i više da se uloži.
U svakom slučaju, sada kada nam se desilo ovo što se desilo, mi smo, bar prema informacijama ljudi koji su stručni, imali vrlo nepovoljnu situaciju, jer ste sa jedne strane imali kišu i u isto vreme jako visoku temperaturu. Te dve prirodne pojave, visoka temperatura koja je izazvala otapanje velikih količina snega, koji je ranije pao, plus kiša, dovele su do velikog poplavnog talasa i do svega onoga što smo imali prilike da vidimo.
Vlada je razmatrala mogućnosti kako da pomogne tim ljudima i u okviru toga je doneta odluka da se napravi analiza sredstava koja imamo i možemo iz tekuće rezerve da izdvojimo za te namene. Zatim bismo ta sredstva otprilike podelili u zavisnosti od toga ko je kako prošao. Jedna grupa je uzela da se time bavi. Očekujem da ćemo možda u toku sutrašnjeg dana ili najkasnije prekosutra doneti odgovarajuću odluku o upućivanju sredstava tim ugroženim područjima, pri čemu ne mogu da govorim o ciframa, jer se to još uvek analizira.
Dakle, ukratko, sada smo se suočili sa nečim što je trenutno; rešavamo ga na trenutni način. U širem kontekstu, na tome se radi u kontinuitetu.

Pokušaću da objasnim svoje stavove, vezano za ovo prvo pitanje koje ste mi postavili. Pre svega, gledam na ove naše kontakte kao na jedan trenutak koji je relativno redak, znači, svakog meseca mi se viđamo u trajanju od tri sata, i to ne baš svakog meseca, nego samo onih meseci kada Skupština jeste u zasedanju. Očekivao sam i želeo bih da tu razgovaramo o onome što Vlada radi, gde bi mogla da bude bolja, gde bi mogla da čuje neku kritiku i jako mi je žao, naravno vi imate pravo na to, ali ja imam pravo da žalim što se sada ovde iznose raznorazni papiri, čita se o obdaništima, o ovome, onome. Verujem da su to značajna pitanja, ali nisam siguran da su to pitanja na koja je potrebno istrošiti ovo vreme, koje zaista smatram retkim vremenom.
U tom kontekstu retkosti ovoga vremena jeste i moj stav o tom pitanju da li ćemo se vraćati u prošlost ili nećemo i da treba da gledamo u budućnost. Naravno, nisam za aboliciju bilo kakve krivice iz prošlosti, ali nisam zamišljao da ovi razgovori treba da budu o tome šta je ko uradio 2005. godine, u januaru 2007. godine itd., nego sam za to da vidimo gde smo mi stigli.
Mi ovde imamo nekoliko ključnih stvari o kojima pričamo. Jedna ključna stvar su evropske integracije. Druga ključna stvar je ekonomija i život ljudi. Treća ključna stvar je teritorijalni integritet i suverenitet. Dajte da vidimo kako mi prolazimo u svim tim stvarima, dokle smo stigli. To su stvari za koje je zainteresovan svaki građanin ove zemlje.
Opet kažem, ne želim da omalovažim značaj ovih drugih pitanja, ali to su pitanja za policiju ili za neke lokalne parlamente. Svi vi koji ih imate, stavite ih u kovertu, pošaljite policiji i neka se ona bavi korumpiranim ljudima.
Zato, ako ste me dobro razumeli, smatrao sam da nije potrebno da se vraćam na 30. maj 2005. godine, nije potrebno da se vraćam na 2004. godinu, kada su počele novine da objavljuju itd. To nije ono čime treba da bude ispunjeno vreme, koje nam svima nedostaje.

Već sam dao odgovor šta je bilo na Vladi. Dakle, na Vladi je bilo razmatranja, kao što sam rekao, imali smo izveštaje ljudi koji su zaduženi za to, nekoliko ministara je govorilo i praktično cela Vlada je podržala potrebu da se pomogne ugroženim područjima.
S druge strane, Ministarstvo finansija je takođe reklo da može da obezbedi određena sredstva. Dogovorili smo se, pošto nismo imali bilo kakve kvantifikacije, da se ta sredstva koja imamo, tolika su kolika su, raspodele po nekom ključu koji bi bio pravedan i koji bi zavisio od toga ko je koliko stradao. Upravo dok mi razgovaramo na tome se radi.
Takođe sam rekao da verujem da ćemo u toku sutrašnjeg dana doneti odgovarajuću odluku. Ako ne bude sutra završeno, najkasnije ćemo u subotu to da uradimo. Ne mogu vam govoriti o ciframa jer se još uvek na tome radi, ali da će biti pomoći, biće.

Pošto se očekuje neki odgovor, neki odgovor ću i dati. Nisam upoznat sa tim slučajem. Resorni ministar trenutno nije u zemlji, inače bi došao, u Budimpešti je. Pitaću ga, jednostavno nisam upoznat. Hvala vam što ste otvorili to pitanje.

Dobićete odgovor pismeno.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, Predlog zakona koji je jednoglasno usvojen na Vladi 1. decembra ove godine. Kao što ste imali prilike da vidite, reč je o veoma obimnom dokumentu i što je još mnogo važnije, kvalitetnije, u pogledu njegove detaljnosti, strukture i sadržaja. To doprinosi povećanju transparentnosti i olakšava kontrolu izvršenja budžeta. Zato, pozivam sve narodne poslanike, da u konstruktivnoj raspravi doprinesu da zajedno usvojimo najvažniji dokument ekonomske politike Vlade za sledeću godinu.  
Detaljniju analizu najvažnijih budžetskih pozicija, obrazložiće ministarka finansija Diana Dragutinović, a ja ću se osvrnuti samo na ključne karakteristike i mesto i ulogu budžeta u realizaciji osnovnih ciljeva ekonomske politike za 2010. godinu.
Nalazimo se na kraju jedne teške godine. Svetska finansijska i ekonomska kriza ozbiljno je pogodila i Srbiju, zaustavila njeno ekonomsko napredovanje i dalji porast životnog standarda građana. Ipak, u poređenju sa mnogim drugim zemljama, možemo reći da su, u celini gledano, negativni efekti krize u Srbiji bili manji.
Pad bruto domaćeg proizvoda u ovoj godini će biti oko 3%, pri čemu su poljoprivreda i neki sektori iz oblasti usluga zabeležili rast. Nezaposlenost se nije značajnije povećala. U najvećoj meri je održan nivo zarada, plata, penzija i drugih ličnih primanja. Rast cena i troškova života u odnosu na prošlu godinu je oko 7%. Zbog mnogo većeg pada uvoza u odnosu na izvoz došlo je do velikog smanjenja spoljnotrgovinskog, a time i tekućeg platnog deficita. Održan je relativno stabilan kurs dinara uz visok nivo deviznih rezervi i značajno povećanje štednje građana. Ukupni fiskalni deficit neće biti veći od 4,5% bruto domaćeg proizvoda, a javni dug zemlje je, i pored povećanja i dalje umeren i pod punom kontrolom.
Ovi pokazatelji su, pre svega, posledica boljeg poslovanja privrede u drugoj polovini godine, čemu su svoj doprinos dale i podsticajne mere Vlade za ublažavanje efekata svetske krize, koje se primenjuju od početka 2009. godine. Ovakvu ocenu ukupnog stanja u privredi dali su i MMF, Svetska banka i druge međunarodne finansijske institucije koje su odobrile Srbiji veoma povoljne kredite za jačanje makroekonomske stabilnosti i za finansiranje velikih razvojnih infrastrukturnih projekata. Ovih dana je poboljšan kreditni rejting zemlje, što zapravo znači manji rizik ulaganja u Srbiju i jeftinije kredite za našu privredu.
Najzad, ukidanje vize za putovanje naših građana u evropske zemlje i upravo odmrznuti Prelazni trgovinski sporazum sa EU jesu najkonkretniji dokazi uvažavanja naše dosledne politike punog integrisanja Srbije u zajednicu evropskih naroda. Odmrzavanje Trgovinskog sporazuma znači novu realnost odnosa Srbije i EU, znači trajni ugovor koji nudi niz praktičnih carinskih i drugih pogodnosti za našu privredu i inostrane investitore, jačanje robne razmene sa EU i bolju valorizaciju vrednosti koje Srbija ima sa zemljama članicama CEFTA. Zato sa mnogo većim optimizmom očekujem iduću i naredne godine.
Za 2010. godinu planiran je realni rast bruto domaćeg proizvoda za 1,5%, sa perspektivom da se taj rast u 2011. godini poveća na 3%, a u 2012. godini na 5%. Povećanje bruto domaćeg proizvoda znači i nova radna mesta, rast plata, penzija i drugih primanja. Lično smatram da putanju dinamičnog razvoja možemo postići i ranije. Šansa za to realno postoji, ali glavni posao moramo da uradimo sami.
Ekonomska politika Vlade u idućoj i u naredne dve godine biće usmerena na: 1) ostvarivanje privrednog rasta uz veću orijentaciju na izvoz i uz veći oslonac na one proizvode i usluge koji su međunarodno konkurentni; 2) na podršci novom zapošljavanju stvaranjem što povoljnijeg poslovnog i investicionog ambijenta; zatim, na održanje makroekonomske i finansijske stabilnosti što, pored ostalog, podrazumeva jačanje konkurencije i dalje smanjenje rasta cena i to na 6% u idućoj i 4% u 2012. godini. Konačno, ubrzani nastavak procesa evropskih integracija i sprovođenje reformi u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju i u skladu sa budućim statusom kandidata za članstvo u EU.
U sklopu ovih ciljeva, budžet za 2010. godinu je razvojno orijentisan. Učešće kapitalnih rashoda je povećan u odnosu na tekuću potrošnju. Pored direktnih budžetskih rashoda za kapitalne projekte, aktiviraće se inostrane investicije čiji je garant država. Videli ste da se u okviru javnih investicija koncentrišemo na krupne infrastrukturne projekte, a glavni prioritet je završetak izgradnje Koridora 10.
Imajući u vidu tešku situaciju u privredi u pogledu likvidnosti i spori oporavak domaće izvozne tražnje u idućoj godini, za tu svrhu predviđena su dodatna podsticajna sredstva, da se i na ovaj način podrži ekonomska aktivnost.
Razvojni karakter budžeta proizilazi i iz prihodne strane budžeta. Nisu predviđena nikakva povećanja poreskih stopa, PDV, zatim, na plate i dobit.
Dakle, neće biti novih poreskih opterećenja privrede i građana. Umesto toga, Vlada će se maksimalno angažovati na povećanje finansijske discipline, na bolju naplatu poreza i doprinosa, na smanjenje sive ekonomije i energičnu borbu protiv korupcije i privrednog kriminala. U planu su i izmene poreza na dobit, dohodak i imovinu, u cilju veće efikasnosti i pravičnosti našeg poreskog sistema.
Želim, takođe, da ukažem na stabilizacioni aspekt budžeta. Planiran je sporiji rast rashoda u odnosu na projektovani rast bruto domaćeg proizvoda. U odnosu na 2009. godinu prihodi države nisu povećani, dok su istovremeno realno smanjeni javni rashodi. Time se smanjuje budžetski i ukupni fiskalni deficit. U cilju jačanja ukupne finansijske discipline u pripremi su izmene Zakona o budžetskom sistemu kojima će se uvesti čvršća fiskalna odgovornost i pravila u pogledu kontrole javnog duga, fiskalnog deficita i javne potrošnje. Naravno, trajno i održivo smanjenje javne potrošnje nije moguće obezbediti kratkoročnim merama smanjivanja tekućih rashoda, već celovitom reformom javnog sektora. Reč je o temeljnim reformama penzionog sistema, zdravstva, obrazovanja i drugih oblasti. Cilj je da se novim mehanizmima finansiranja i racionalizacijom svih troškova obezbedi jeftinija država uz povećani kvalitet njenih javnih funkcija.
Sličan posao predstoji i kod restruktuiranja javnih preduzeća, a u cilju njihovog efikasnijeg poslovanja. Jasno je da se ovako krupni zadaci ne mogu ostvariti u jednoj godini, ali mi smo taj proces već započeli i veoma ozbiljno ćemo ga nastaviti u idućoj i u godinama koje slede.
Povećanjem produktivnosti "javnog sektora", stvaranjem što povoljnijeg ambijenta za tržišno poslovanje i tehnološku modernizaciju industrije i podrškom privrede, privlačenjem stranih investicija i aktiviranjem domaće štednje, izgradnjom saobraćajne, energetske i telekomunikacione infrastrukture, Vlada će dati najbolji doprinos bržem razvoju i porastu standarda građana.
U uverenju da je sa ovim suštinskim ciljevima usklađen i ovaj predlog budžeta, pozivam sve poslanike da prihvate i usvoje zakon o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu. Hvala. (Aplauz.)

Poštovani narodni poslanici i narodne poslanice, pred vama se nalazi Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.
U pripremi Predloga zakona o utvrđivanju nadležnosti pošlo se od tri osnovna principa.
Prvo, potrebe da se prošire postojeće nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodina da bi se dosledno sprovelo Ustavom zajamčeno pravo građana na pokrajinsku autonomiju iz člana 12. Ustava Republike Srbije.
Drugo, da sva predložena rešenja budu u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Treće, da se dosledno sprovede proces decentralizacije Republike Srbije i koncept pokrajinske autonomije, bez elemenata državnosti.
Nadležnosti AP Vojvodina mogu se podeliti u dve grupe. To su, prvo, izvorne nadležnosti, zasnovane pre svega na odredbi člana 183. stav 2. Ustava Republike Srbije, kojom je utvrđeno da autonomne pokrajine u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u Ustavom određenim oblastima. Drugo, da poverene nadležnosti, zasnovane na odredbi člana 178. stav 1. Ustava Republike Srbije, kojom je utvrđeno da Republika Srbija može zakonom poveriti autonomnim pokrajinama pojedina pitanja iz svoje nadležnosti.
Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine pripremljen je polazeći, pre svega, od sledećih ustavnih odredbi. Prvo, odredbe člana 12. Ustava RS, kojom je utvrđeno da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju. Drugo, odredaba Ustava RS kojima se uređuje pokrajinska autonomija i pravni položaj autonomnih pokrajina, to su odredbe Ustava od člana 176. do člana 187. Posebno se u pripremi Predloga zakona pošlo od odredaba člana 183. Ustava RS kojim je utvrđeno, prvo, da autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i svojim statutom, uređuju nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju.
Drugo, da autonomne pokrajine u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u sledećim oblastima: prostorno planiranje i razvoj, poljoprivreda, vodoprivreda, šumarstvo, lov, ribolov, turizam, ugostiteljstvo, banje i lečilišta, zaštita životne sredine, industrija i zanatstvo, drumski, rečni i železnički saobraćaj i uređivanje puteva, priređivanje sajmova i drugih privrednih manifestacija i, konačno, prosvete, sporta, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite i javnog informisanja na pokrajinskom nivou.
Treće, da se autonomne pokrajine staraju o ostvarivanju ljudskih manjinskih prava u skladu sa zakonom.
Četvrto, da autonomne pokrajine upravljaju pokrajinskom imovinom na način predviđen zakonom.
Peto, da autonomne pokrajine, u skladu sa Ustavom i zakonom, imaju izvorne prihode, obezbeđuju sredstva jedinicama lokalne samouprave za obavljanje poverenih poslova, donose svoj budžet i završni račun.
Predlogom zakona predviđaju se nadležnosti AP Vojvodine u uređenju pitanja od pokrajinskog značaja u oblastima predviđenim članom 183. stav 2. Ustava Republike Srbije. Pitanja imovine i finansiranja nadležnosti AP Vojvodine urediće se posebnim zakonima u okviru planiranih sistemskih rešenja u tim oblastima.
Dakle, Predlogom zakona nadležnosti AP Vojvodine usklađuju se sa novim ustavnim rešenjima. Dosledno se sprovodi proces decentralizacije Srbije i koncept pokrajinske autonomije, bez elemenata državnosti.
Poštovani narodni poslanici, nadam se da ćete podržati predlog ovog zakona, naravno nakon razmene argumenata i diskusije na koju vas sada pozivam.

Poštovani narodni poslanici, pre svega bih želeo da izrazim zadovoljstvo što, evo, nakon letnje pauze ponovo ulazimo u jedan regularni sistem, gde jednom mesečno Vlada ima prilike i mogućnosti da u razgovoru u parlamentu i u odgovorima na pitanja poslanika informiše javnost o tome šta radi, koji su problemi, koji su uspesi i uopšte da se dodatno javnost upozna sa tokom rada.
Isto tako, zahvalio bih na izboru teme koja predstavlja početak našeg mesečnog druženja, jer je izuzetno značajna.
Želeo bih da dam, pre svega, načelni odgovor na pitanje iz naslova teme, a zatim ću kroz obrazloženje i kroz odgovor na konkretna pitanja pokušati da objasnim dokle smo stigli i na čemu se sve radi. Ukoliko zbog ograničenog vremena ne stignem da obrazložim u ovih pet minuta, iskoristiću da kod nekog drugog pitanja nastavim sa obrazloženjem.
(Predsednik zvonom upozorava poslanike.)
Pre svega, Vlada ima vrlo jasan stav prema svojim ustavnim obavezama. Za nju je Ustav najviši pravni akt i Vlada u potpunosti insistira na njegovom poštovanju.
Ovde treba imati u vidu sledeće činjenice. Nažalost, zbog niza istorijskih i drugih okolnosti, u poslednjih 15-20 godina imali smo prilike da, pored svega što smo doživeli - dezintegracije zemlje, stvaranja nekih novih integracija i, konačno, stvaranja Srbije - dakle, u periodu od 1990. godine do danas, u ovoj zemlji budu doneta četiri ustava. Da vas podsetim. Prvi je, u ovih 20-ak godina ili nešto manje, donet Ustav Republike Srbije 1990. godine. Zatim, dve godine kasnije, 1992. godine, Ustav SRJ. Zatim, Ustavna povelja Državne zajednice Srbije i Crne Gore 2003. godine i, konačno, Ustav Republike Srbije iz 2006. godine.
Dakle, ako pogledate da je za nekih 15-18 godina doneto četiri ustava, to znači da smo u proseku na svaki regularni mandat vlade imali drugačiju ustavnu situaciju. Svaka vlada, a njih je bilo mnogo više, imajući u vidu da vlade uglavnom nisu trajale čitav mandat, suočavala se u ovom periodu sa problemom usaglašavanja tekućeg zakonodavstva sa novim ustavima koji su donošeni.
Uglavnom, usaglašavanja koja su bila potrebna da se izvrše, rađena su na dva nivoa. Prvi nivo, i to je najčešće bio slučaj sa ustavima pre ovog poslednjeg, jeste bio nivo na kome je usaglašavanje bilo čisto verbalno - „SFRJ“ se zamenjivalo sa „RS“ ili „SRJ“ itd. Tako da su se te promene koje su sve vlade imale zadatak da obave obavljale, ali ne baš uvek uspešno, o čemu ću kasnije imati prilike još da govorim.
Druga vrsta suštinskih i supstancijalnih usaglašavanja nastala je u momentu kada su ustavi koji su doneti predstavljali suštinsku promenu ekonomskog, privrednog, pa i društvenog sistema, a to se upravo odnosi na Ustav iz 2006. godine. On je uveo, praktično, nove vrednosti i bio je prilagođen stvaranju novog demokratskog društva.
Imajući u vidu da mi ističe vreme, ja ću iskoristiti priliku da nakon drugog pitanja nastavim obrazloženje.

Hvala na potpitanju. Želim da kažem, vezano za vaš prvi deo, da je cilj odgovora da se upozna, pre svega, stanovništvo sa situacijom, a naravno i njegovi predstavnici, tako da koristim priliku da način na koji izlažem prilagodim onome kako mislim da bi trebalo stanovništvo i građani da razumeju o čemu je reč.
Naravno, dozvoljavam da vi smatrate da taj način može biti i drugačiji (Predsednik zvonom upozorava poslanike.) i u tom kontekstu vam sugerišem da se u vašim izlaganjima držite načina na koji vi mislite da treba. Dakle, ja ću nastaviti obrazloženje, jer ono dovodi do suštine.
Kada se radi konkretno o pitanju zakona o nadležnosti Vojvodine, postoje oprečni stavovi pravnika o tome da li se u konkretnom slučaju kasni ili se ne kasni. Zapravo, oprečni su stavovi po pitanju da li je do određenog roka bilo potrebno pokrenuti proceduru ili je i okončati, zapravo doneti zakon. Pošto nisam pravnik, ne želim da ulazim u te polemike.
(Dragan Šormaz, s mesta: Ti si ipak predsednik Vlade.)
Suština je u tome da se zakon o nadležnosti Vojvodine tiče veoma ključnih pitanja u ovoj državi. Naravno, potrebno je i mnogo volje da se diskusija završi u celini i da se svi aspekti i svi potencijalni problemi koji mogu da proizađu iz jednog ili drugog rešenja prouče i tek onda da se izabere odgovarajuće.
U tom kontekstu, čvrsto sam ubeđen da je Vlada na dobrom putu i da radi upravo ono što od nje građani očekuju. Na sreću, ta diskusija je otprilike privedena kraju i nadam se da će u narednom bliskom periodu koji je pred nama taj predlog biti stavljen na razmatranje.
Što se tiče predloga koji je dao DSS, imao sam prilike da ga vidim. Nisam ga poneo ovde, ali čini mi se da postoje značajne stvari koje mogu da izazovu kontroverzne rasprave.
Tako da, ukoliko mi dozvolite, o tome ću govoriti u poslepodnevnom delu rasprave, kada ga budem doneo iz svog ofisa i ukazao na te delove o kojima sada govorimo.

Vezano za prvo pitanje, o Agenciji za privatizaciju i kontroli njenog rada, postoje odgovarajući organi, pre svega budžetska inspekcija, koja će sigurno izvršiti kontrolu. Međutim, u vašem pitanju ste istakli jedan realni i veoma ozbiljan problem sa kojim se suočavamo. Taj problem jeste što su određene privatizacije, iako sa stanovišta prodavca urađene po zakonu, u suštini kasnije počele da generišu neke negativne posledice i po privredu, a posebno po zaposlene.  
U tom kontekstu Vlada je, naročito kod mene u kabinetu mi smo vrlo ozbiljno razmatrali to pitanje kako da pomognemo, pre svega, zaposlenima, a u krajnjoj liniji i privredi, pa i celoj državi, i kako da se suočimo i da sprečimo takvo ponašanje. Tu smo identifikovali dve situacije. Obe se odnose na neuspešne privatizacije.
U jednoj situaciji imate slučaj da je kupac u privatizaciji učinio sve da firmu podigne na noge. Uglavnom se radilo o firmama koje nisu baš najblistavije stajale. Dakle, uložio je i novac i fizički napor i sve što je mogao, a na kraju ipak firma nije uspela, otišla je u stečaj i on sam je pretrpeo velike finansijske gubitke. To je situacija koju generiše slobodno tržište i tu se ništa ne može učiniti.
Međutim, mi smo mnogo više zainteresovani za situaciju u kojoj je neko kupio preduzeće ne zato da bi od njega napravio uspešan privredni subjekat, već prosto iz razloga da izvuče realitete, da praktično za sebe lično proda određenu imovinu koju preduzeće ima ili da na neki način izvuče sve ono što je korisno iz preduzeća. Na kraju pusti preduzeće u stečaj, a on sam je privatno odlično finansijski prošao. Pošto se radi o preduzećima sa tzv. ograničenom odgovornošću, on kaže - šta mogu, neka ide pod stečaj, i radnici ostanu sami na ulici.
To je situacija koja je posebno analizirana kod mene u kabinetu. Još to nije došlo na Vladu. Tu se spremamo da preduzimamo vrlo ozbiljne mere. Razmatraju se tzv. pobojne radnje i razgovara se sa pravnim ekspertima na tu temu.
Šta su to pobojne radnje? To su radnje koje će omogućiti da se nakon što preduzeće dođe u teškoće utvrdi da li je ono došlo u teškoće zbog toga što je njegov vlasnik nesavesno upotrebljavao ta sredstva, povlašćivao jedne nasuprot drugim poveriocima, i zakonom daje mogućnost da se uz primenu tih pobojnih radnji vratimo unazad, da čak i do pet godina unazad posmatramo šta je rađeno i da te stvari osporimo, pa u nekim situacijama da uvedemo i krivičnu odgovornost za one koji su izvlačili novac iz preduzeća u cilju svoje lične koristi.
Dakle, to je stvar na kojoj se ozbiljno radi. Kada budemo imali zatvoreni model, a očekujem da će to biti relativno skoro, mi ćemo to primeniti. Ja unapred želim da upoznam javnost da je to aktivnost koja je vrlo u toku.
Što se tiče kredita Ruske Federacije i uslova pod kojima se on dobija, želeo bih da kažem da smo razgovarali sa Ruskom Federacijom o dve vrste kredita. Jedna vrsta je kredit od tih 200 miliona, koji se daje kao budžetska podrška. Druga vrsta kredita su tzv. projektni zajmovi, koji se daju za konkretne projekte.
Ono što mogu da kažem sada u ovom ograničenom vremenu su dve stvari. Prvo, da su razgovori i dalje u toku i da se ne može govoriti o tome kakvi su uslovi. Ali drugo, što je još važnije, i tu želim da pošaljem poruku i vama i javnosti, jeste da mi sigurno nećemo prihvatiti kredite pod uslovima koji su manje povoljni od odgovarajućih uslova koje inače možemo da dobijemo iz paralelnih izvora.
Što se tiče pitanja vezanog za gas, zamolio bih ministra Škundrića da odgovori.

Želeo bih da izvučem zaključak iz ovoga što ste rekli.

U vezi s Agencijom za privatizaciju, a naročito ljudima koji su kasnije uhapšeni, želim da kažem da ne znam konkretne slučajeve da li su oni pre toga imali krivični dosije ili su uhapšeni tako što su činili krivična dela nakon što su učestvovali u privatizaciji.
U svakom slučaju, postoji uredba kojom se traži da lica koja učestvuju u privatizaciji dostave potvrdu da nemaju kriminalni dosije. Čvrsto sam uveren da se Agencija toga držala, a ako nije, to će se lako utvrditi.
S druge strane, to da je tako veliki broj ljudi u zatvoru govori o tome da je došlo do intenziviranja borbe protiv kriminala i time ocenjujem kao pohvalno da Vlada nije ostala gluva na kršenje propisa, već da je, naprotiv, odmah reagovala i da su se ti ljudi našli iza brave.
Što se tiče baze u Nišu, mogu da vam kažem da, kada se radi o ovom dokumentu koji je sada potpisan, on jeste opšteg karaktera i ne sadrži te detalje koje vi želite, ali mogu da vam kažem koja je ideja te baze.
Dakle, ideja te baze jeste da ona ne bude vojnog karaktera nego, naprotiv, da bude upravo kao neka vrsta urgentnog centra za neke katastrofe koje bi se desile kod nas i u okruženju.
Sama ideja je nastala nakon što je u početku, na osnovu donacije Ruske Federacije, vršeno razminiravanje niškog aerodroma i pojavila se potreba da se angažuju ruski eksperti za razminiranje ne samo na aerodromu, već i na trasi budućeg gasovoda Južni tok koji treba da prođe, pri čemu smo imali prilike da vidimo da su oni prilikom razminiravanja nailazili čak i na zaostale projektile iz Drugog svetskog rata, a ne samo iz ovog poslednjeg iz 1999. godine.
Na osnovu tih iskustava, kao i požara koji su bili u Grčkoj i kada je tu reagovao jedan ruski avion, došlo se na ideju da se stvori jedan centar, jedna baza odakle bi mogle da se pružaju te urgentne usluge.
Dakle, da ponovim, ne radi se ni o kakvoj vojnoj bazi, o tome uopšte nema govora, a kada se radi o detaljima o kojima pitate, ovaj dokument koji je potpisan njih još uvek ne sadrži, on je tek osnova za rad na tome kako će to izgledati.

Što se tiče čujnosti, tu ne mogu da pomognem. Evo, približavam se mikrofonu, pa se nadam da će se bolje čuti.
Drugo, što se tiče stanja privrede, stanja zaduženosti, hvala vam što ste mi dali mogućnost da kroz odgovore na ova pitanja razbijem neke stereotipe koji se pojavljuju korišćenjem pogrešnih informacija i cifara, od kojih ste neke i vi sada u vašem izlaganju napomenuli oko zaduženosti.
Prvo bih želeo da kažem da, uporedno posmatrano, Srbija ne spada u grupu zemalja koje su preterano zadužene, čak ni ako se tome dodaju privatni dugovi o kojima ste govorili. Ukoliko bi se, pak, posmatrao samo javni dug, može se reći da Srbija spada u zemlje koje su relativno manje zadužene. Ima nekoliko zemalja koje su manje zadužene od Srbije, ali je velika većina evropskih zemalja daleko zaduženija od Srbije.
Čujem da se smatra da će u ovoj godini doći do velikog porasta javnog duga. Video sam čak i izveštaje na televizijama, gde se prave neki procenti. To, zapravo, uopšte nije tačno. Dve su metodološke greške koje se prave pri tome i, ako mi dozvolite, obrazložiću ih, da bi vama i građanima bilo jasno o čemu se ovde radi.
Prva metodološka greška koja se pravi odnosi se na sabiranje kredita koje će MMF da nam da, tih 2,9 milijardi, i da se onda za taj iznos povećava javni dug. To, jednostavno, nije tačno, iz prostog razloga što kredit koji se povuče od MMF-a služi za rezerve, dakle ne za potrošnju, i on samo teoretski povećava javni dug, ali ga ne povećava za potrebe sagledavanja i analitike, o čemu možete dobiti i potvrdu samog MMF-a.
Za građane koji žele da razumeju o čemu se tu radi, to vam je isto kao kada odete u banku, uzmete kredit od sto dinara, a onda tih sto dinara odnesete u drugu banku pa stavite na štednju. Kada vas neko pita da li ste dužni sto dinara vi kažete - jesam, ali istovremeno imam tih istih sto dinara, samo ne kod te banke, i na vaš zahtev mogu odmah da ih povučem sa štednje i da vam ih vratim.
Dakle, taj kredit koji se uzima od MMF-a ne povećava naš javni dug. S druge strane, takođe bih želeo da obavestim i vas i građane da se ni javni dug u celini, nezavisno od tog kredita, ne povećava i da je velika greška što se smatra da mi ove godine, i to u godini krize, užasno povećavamo javni dug pokrivajući deficite. On se čak ne povećava ni zbog toga što smo morali da nadoknadimo izvesne dubioze, naročito u preduzeću ''Putevi Srbije'', od oko tri stotine miliona evra.
Te dubioze su napravljene u periodu visoke likvidnosti ove privrede, visokog uzleta ove privrede, jednom reči u periodu punih džepova. Morali smo da, u situaciji kada je otvorena kriza, rešavamo te probleme, umesto da iz tog perioda izađemo s nekim suficitom koji ćemo primeniti u periodu tih crnih dana.
Uprkos tome, nismo značajno povećali javni dug. Ako mi dozvolite, objasniću vam i koji su razlozi. Pre svega, ove godine smo se zadužili jednim delom da pokrijemo obaveze za plaćanje dugova koji su napravljeni u ranijem periodu, a dospeli su za plaćanje u ovoj godini. Isto tako, najveći deo tih obaveza jesu obaveze koje su nastale po osnovu recimo devizne štednje, dakle po osnovu nečega što je potrošeno u ranijem periodu, pa ništa nije ostalo iza toga kao realitet, a mi sada moramo da ih vraćamo.
No, ekonomski posmatrano, kada vi povučete kredit da biste pokrili staru obavezu, vama se dug ne povećava. Efekat je nula...