Koristiću vreme predsednika poslaničke grupe.

Da ponovim, ministre, jedan veliki problem je kod tih obećanja, kad god ih slušamo ovde u Skupštini, jedan ministar nešto kaže, posle toga padne Vlada, dođe drugi ministar i kao da ni o čemu nismo pričali. Jedan konstruktivan predlog ovde koji smo dobili je da se ovo izdvoji. Može takođe da se da rok. Recimo, ako ta analiza traje duže vremena, da kažemo da se ograničava na 20 učenika po odeljenju u osnovnim i srednjim školama, a da se onda u roku od, recimo, dve, tri godine obezbedi to u svim školama.

Da vam kažem još jednom, vi ste rekli da je prosečan broj ispod 20. Međutim, ovde govorimo o maksimalnom broju. Nije to postignuto danas. Daleko smo od ovoga u većim sredinama. Sami ste pomenuli Beograd, Novi Sad i Novi Pazar, gde imamo situaciju da je broj učenika po odeljenju daleko iznad 20.

Upravo zbog toga hoćemo da u zakonu predvidimo nešto što će dati garanciju da će do ovoga da dođe, jer dosadašnja iskustva govore da dok se donosi zakon kaže se šta treba da se kaže, posle toga kao da se ništa nije desilo, jer para na kraju nema, jer Vlada nije spremna da odvoji novac za obrazovanje. Na ovakav način bi to stavili u zakon i onda bi to moralo da se desi.

Hvala.

Član 6a ponovo govori o obrazovanju kao pravu svakog deteta i govori o tome da bi Republika Srbija trebala svoj deci iz budžeta, svim učenicima osnovnih i srednjih škola da nabavi udžbenike.

Baš kao i sva deca naše dijaspore koji su napustili zemlju i žive, recimo u zemljama u SAD, u Kanadi, u zemljama EU, tamo država deci nabavlja udžbenike. Kod ovakvih pitanja se uvek postavlja pitanje da li je to moguće platiti?

Napravili smo jedan obračun koji jasno kaže da za 560.000 đaka u osnovnim školama i za 260.000 đaka u srednjim školama, ukupan trošak nabavke svih udžbenika košta 0,23% budžeta Republike Srbije, 0,23. To je duplo manje od subvencija koje dobija Er-Srbija.

Prema tome, pošto je ovo moguće platiti, a veliko je opterećenje za sve roditelje u Srbiji, jer prosečna primanja domaćinstva su samo 57.000 dinara, celog domaćinstva.

Znači, ne jednog člana nego celog domaćinstva, onda je potpuno jasno da gotovo sva domaćinstva u Srbiju imaju ogroman problem da nabave udžbenike, jer njihova cena po detetu od 10 do 17.0000 dinara, tako da ako neko ima dva deteta ili tri deteta, to je praktično nemoguć poduhvat. LJudi moraju da uzimaju kredite da bi deci kupila knjige.

Znači, budžet ovo može da nosi, jednostavno je platiti udžbenike za svu decu, tako da je potpuno neshvatljivo da se ovakav amandman odbija. Nastaviću da govorim o njemu zato što je ovo izuzetno važno za sve građane Republike Srbije.

Znači, pet godina je ova vlast tu i ona pre nje, ovaj problem može jednostavno da se reši, deca dobiju udžbenike za korišćenje, prenose se sa generacije na generaciju. Troškovi su mali, a benefit za sve građana Srbije je jako veliki i trenutno ovo nemamo i predlažem da se ovaj amandman usvoji. Hvala.

U nedostatku argumenata, kao i obično, idemo ka neistinama, da odgovorim na pitanje poslanika, ne bi mogao da se kupi ni jedan udžbenik, pošto ja nikada u životu ništa ukrao nisam.

Inače, u tim stečajevima koje pominjete, tamo sam članove SNS slao u zatvor, dakle mnogo njih, počev od „Mode“, pa „Luneta Milovanovića“ i ponosan sam na to, zato što su bili lopovi bez premca i radi se o milionima dinara, ili milionima evra u nekim većim preduzećima, pa su završili u zatvor zato što sam štitio interese poverilaca.

Ova čitava predstava ovde traje samo zbog jedne stvari, nemate odgovor na pitanje, puni ste reči, jer ja da sam jednu uradio od tih stvari već bih bio procesuiran do sada, pa vi pošto ne možete to da pokrenete, ni jedan postupak, sve što možete ovde je da pričate. I samo i pričate. Nego da se vratimo na ovo, dosta je priče.

Imate ovde da možete da nabavite sve udžbenike za svu decu u osnovnim i srednjim školama. Jednostavno je, u budžetu ima dovoljno novca. Može da se plati. Ni jedna od tih laži neće nas skrenuti sa teme.

Građani trebaju da znaju da se ovo sve koristi ne bi li otišli sa glavne teme, a to je – moguće je nabaviti sve udžbenike za svu decu, i gospoda iz SNS izmišljanjima, lažima pokušavaju da skrenu sa te teme. A ta tema je da bi se nabavili svi udžbenici, to košta duplo manje nego što daju subvencije „ER Srbiji“. To košta deset puta manje nego gubitke koje su napravili SNS i njihov premijer u periodu 2014 -2015. godine u Železari Smederevo. Deset puta manje.

Kad govorimo o Beogradu na vodi, poklonili su milijardu evra zemljišta. Milijardu evra. Pa, to vam je za 50 godina da sve platimo što nam je potrebno. Prema tome, ako ćemo o pljački – onaj ko pljačka Srbiju je SNS, i nećemo bežati od suštine. Udžbenike za svu decu.

Hvala.

Nastavak, neistina. Prvo, nikad sam sa sobom nisam potpisivao ništa. Ovo je ugovor koji je sa kancelarijom stečajan upravnik. O tome sam govorio više puta.

Dame i gospodo, radi se o 5.000 dinara za knjigovodstvene usluge, koje su pružala deca koja su bila zaposlena u kancelariji, uz odobrenje Suda, Agencije za privatizaciju svih ostalih ustanova. Ovo je manir SNS, oni mašu nekim papirima, govore o stvarima koje nemaju veze sa činjenicama i optužuju.

To nas neće skloniti sa glavne teme. Da ponovim, glavna tema je nabavka udžbenika za svu decu. Ove laži o sklapanju ugovora neće promeniti ovo.

Da ponovim, građanima je važno da država nabavi sve udžbenike za svu decu osnovnih i srednjih škola, kao što vršnjaci naših mališana koji su pobegli iz Srbije od ovakve vlasti, tamo dobijaju, u zemljama u kojima su se preselili, Amerika, Kanada, EU, tamo škole nabavljaju udžbenike, za svu decu plaćena su iz budžeta.

Sva ova priča pokušava da skrene sa te teme. Srpska Napredna Stranka, da ima nešto protiv mene, već bi me procesuirala.

Što se tiče „ER Srbije“, pa naravno da kao ministar razgovaram sa direktorom, ali sam direktoru rekao – subvenciju nećete dobiti. Morate da napravite popis imovine, procenu vrednosti imovine. Ništa od toga nisu uradili, pa smo im sve subvencije i ukinuli. Mahati sa ovim stvarima, u vreme kada su glasali za moj predlog zakona o budžetu, gde sam ukinuo sve subvencije vam dovoljno govori o njima, glasaju na zvonce.

Da se vratimo nazad, svoj deci nabaviti udžbenike, to je 0,2% – 0,3% budžeta Republike Srbije. To vam je pola subvencije „ER Srbije“. Pa, ako se pitate zašto opterećujete vaš budžet sa ogromnim cenama udžbenika, onda treba da gledate nazad na SNS, koji nije spreman da ovako jednu stvar, koja je u interesu svih roditelja prihvati.

Hvala.

Poštovani građani, dame i gospodo, složićemo se da su ovo dva izuzetno važna zakona za sve građane Republike Srbije, obrazovanje je izuzetno važna oblast i stoga nam je i zaista nejasno zbog čega po hitnom postupku usvajamo ova dva zakona, zbog čega je rasprava objedinjena, jer i jedan i drugi zakon, i o osnovnom obrazovanju i o visokom obrazovanju zahtevaju punu raspravu i zahtevaju više vremena od onoga što je dodeljeno Poslovnikom. Na žalost, rasprave su spojene, tako da imamo malo vremena.

Naravno da je želja svih nas da unapredimo stanje u obrazovanju, i u osnovnom i u predškolskom i u srednjoškolskom i visokom obrazovanju. Nažalost, bojim se iz ovih izlaganja koje ste čuli od poslanika „Dosta je bilo“ i drugih opozicionih poslanika, u mnogim oblastima se pravi korak nazad, počev od toga da ovo biranje direktora škola od strane ministarstva, to zaista ne bi trebalo tako da bude.

Ne postoji ni jedan razlog za to. Posao ministarstva bi morao da bude nadzor sistema, uspostavljanje jasnih pravila, uspostavljanje merila kvaliteta i nadzor nad sprovođenjem toga, ne izbor pojedinačnih ljudi. To je recimo jedan veliki korak nazad. Imamo pitanja, recimo ovih plagiranih doktorata o kojima smo govorili, propuštena je prilika da se napravi korak napred tu, jer imamo dosta izveštaja i o doktoratima guvernerke Narodne banke i gradonačelnika i ministra policije, gradonačelnika Beograda i predsednika opštine Novi Beograd. Znači, gde je dosta dokaza izneseno da se radi o plagijatima, vrlo je jasno pošto kompjuter uporedi tekstove i može precizno da, da podatke, nažalost nemamo neke velike pomake u toj oblasti.

Takođe, imamo neka zaista čudna rešenja gde ponovo ministarstvo i Vlada preuzimaju na sebe neke stvari koji je trebala da radi Skupština u pogledu akreditacionog tela Nacionalnog saveta itd. o tome je dosta već govoreno i ne razumemo zbog čega se ide u tom pravcu. Ide se i direktno kontra strategiji koja kaže da bi ta tela morala da budu nezavisna, ne samo od akademske zajednice, nego i od ministarstva i Vlade.

Ovo su sve neki koraci koji po nama idu zaista u pogrešnom pravcu. Nažalost, nemamo dovoljno vremena da o njima razgovaramo, na sve njih smo podneli amandmane. Imate jednu konfuziju koju ste uveli u zakon o visokom obrazovanju, gde ste pobrkali malo školsku godinu i godinu studiranja, o tome ćemo takođe govoriti kad budu amandmani u pitanju.

Međutim ja bih se okrenuo ka nekim stvarima oko kojih bi mogli možda, odnosno trebalo bi da možemo da se složimo. Deca su jako važna i mi mislimo da je obrazovanje pravo deteta. Šta mislimo pod tim? To znači da obrazovanje deteta ne sme da zavisi od ekonomske snage roditelja, odnosno, razumem, ministar je samo pomenuo jednom u svojim replikama kako nikada u Srbiji nisu bili udžbenici plaćeni iz budžeta. Mislim da je to jedna praksa koju bi morali da uvedemo iako to do sada nije bilo. Na primer, vršnjaci naših mališana i srednjoškolaca koji se obrazuju u dijaspori, u tim zemljama kao što su Kanada, Amerika, zemlje EU, dobijaju udžbenike plaćene iz budžeta, ne kupuju ih roditelji. Prosečna primanja domaćinstva u Srbiji su 57000 dinara, znači, ukupna primanja celog domaćinstva, gde ulaze i zarade, često i penzije penzionera koji pomažu roditeljima. Priznaćete da prosečna primanja od 57000 hiljada, poredeći to sa cenama udžbenika, gde jedan komplet košta od 10 do čak 17 hiljada dinara, vidite da to porodice ne mogu da podnesu.

Znači, ovo je nešto gde bi država trebala da se umeša i u osnovnom i u srednješkolskom obrazovanju. Onda se uvek postavlja važno pitanje da li to možemo da platimo? Gledajući tu situaciju u razvijenim zemljama zapada, gde su moja deca na početku pohađala školu, udžbenike dobijete, sveske dobijete i oni onda to rade tako da ne dobijete trajno, nego na korišćenje, pa naprave, recimo na četiri godine menjaju udžbenike, evo, ministar potvrđuje da zna za tu praksu i praktično roditelji i deca moraju da čuvaju te knjige, prenose ih na naredne generacije i onda se četiri puta smanje ti troškovi.

Ako pogledamo u Srbiji npr. u osnovnim školama je negde oko 560 hiljada dece, u srednjim školama negde oko 260 hiljada i ako obračunamo po ovom principu za sve njih, ukupan trošak da nabavimo udžbenike za svu decu u Srbiji iznosi negde oko 0,2-0,3% budžeta Republike Srbije. To vam je pet puta manje nego što je budžet predvideo recimo, za subvencije „Er Srbiji“. To je više od deset puta manje nego gubici koje smo platili za Železaru Smederevo 2014.-2016. godine. To je otprilike 2% subvencija koje se daju Srbiji za nesposobne ljude koji vode javna preduzeća ili za strane investitore koji nam pretvaraju zemlju u jeftinu radnu snagu.

Mislim da bi ove stvari morali da uvedemo u zakon. Mi smo predložili amandman koji kaže da je obrazovanje pravo deteta, da svi troškovi obrazovanja predškolskog, osnovne škole, srednje škole moraju da budu plaćeni iz budžeta. Novca kao što smo obrazložili ima dovoljno u budžetu i pored toga, mislim da bi trebalo neke standardne kvalitete uvesti, tako da bi trebalo ograničiti broj učenika u odeljenju u osnovnim i srednjim školama, broj dece po vaspitaču i da to stavimo na jedan takav nivo. Jer, ako zaista kažemo da je natalitet važan u Srbiji, ako zaista kažemo da je obrazovanje važno u Srbiji, složićete se, iza tih reči treba da stoji budžetsko opredeljenje Republike Srbije.

Prema tome, amandmani o kojima mi govorimo i nadamo se da će te uzeti u obzir i ove ispravke koje smo dali, a pogotovo ovaj član koji gleda ka budućnosti, da će te razmotriti to, jer budžetska izdavanja za tako nešto zaista nisu toliko velika. Obrazovanje jeste i moralo bi biti pravo deteta kao što vršnjaci naših mališana koji su otišli u dijasporu, a i sve više dece beži tamo, imaju to pravo, prepoznato je u tim državama. Srbija to sigurno može da plati. Hvala.

Razumem da su udžbenici pomoćna sredstva, međutim njihov teret je prevelik. Naš predlog je da upravo ovim zakonom propišemo da to mora da se desi, odnosno da teret nabavke udžbenika padne na budžet Republike Srbije. Sredstava ima dovoljno ilustrovao sam brojevima. Ovo bi zaista morao da bude prioritet, čudno mi je da to do sada nije bilo, ne samo za vreme ove Vlade, nego i prethodne i one pre nje. Znači, ovo je jedna jako važna stvar. Rekao sam da budžet porodica nije dovoljan da to pokrije. Za obdaništa takođe, ta participacija od 20% je prevelika. LJudi to ne mogu da podnesu, vi sigurno znate koliko je predškolsko obrazovanje bitno. Znači, ovo su sve neke stvari koje bi mogle u ovom zakonu.

Mi smo predložili jedan član za koji mislimo da bi to pokrili, gde bi udarili temelje. Tako da posle recimo, taj Zakon o udžbenicima bi mogao da prati ovaj osnovni, krovni zakon gde smo te principe ustanovili.

Što se tiče ovih standarda, mislim da postoji jednostavan način da se propiše maksimum. Tako da, svi moraju da zadovolje maksimum i država mora to da isfinansira. U Beogradu je takođe to problem, ne samo u Novom Pazaru, recimo, gde imamo istu situaciju, gde ima puno dece, nedovoljno nastavnika, pa imamo velika odeljenja, a u nekim sredinama je to mnogo manje. Tako da ne govorimo o propisivanju minimuma, to je već drugo pitanje koje je osetljivo na sve stvari koje ste govorili i ruralne sredine, pitanje nacionalnih zajednica itd. nego govorimo o maksimumima koji se odnose recimo, na Novi Pazar kao što ste kazali, ali se odnose i na Beograd.

Mislimo da jednim ovako jednostavnim članom možemo temelj da stavimo da bi onda posle toga svi ostali zakona to mogli da prate. Hvala.

Hvala.

Ne znam koliko minuta je govoreno o svemu osim o tački dnevnog reda, priča o stečajevima, ostala podmetanja koja zaista nikakve veze sa istinom nemaju. Naravno, ponosan sam na sve što sam radio u stečajevima, spasio dosta imovine za poverioce, mnogi ljudi su završili u zatvoru zbog toga, zbog onoga što sam radio. Da postoji išta što je sporno oko toga do sada, pet godina je već prošlo od kako su na vlasti, bili bi procesuirani. Trebalo bi da se sete dok sam bio ministar šta su govorili. Međutim, poenta svega ovoga je – pet godina su na vlasti, ni jednu od ovih stvari o kojima samo pričaju nisu uradili. Znači, slušati ovde ne znam koliko minuta zaista zamajavanje svih građana Srbije nekim stvarima koje nikakve veze sa temom nemaju. Ovo je jako važna tema koju imamo danas, znači dva zakona – Zakon o osnovnom obrazovanju, Zakon o visokom obrazovanju, treba da raspravljamo o tome. Imamo jako malo vremena zato što je objedinjena rasprava, po nama, iz neobjašnjivih razloga. Zakon je još i po hitnom postupku. Neke stvari u zakonu ne valjaju. Treba da razgovaramo.

Oprostite, ovo je moja replika, nemojte da se mešate. Znam da vam smeta replika, prestanite da se mešate.

Trebalo je da zaustavite poslanika da ne zloupotrebljava svoju poziciju i govori o svemu osim o tački dnevnog reda. Ja u replici imam pravo da kažem ono što mislim da kažem. Znači, ne govorimo o temi, ne govorimo o tački dnevnog reda, govori se o svemu osim o zakonu.

Hvala.

Dva jako važna zakona o osnovama obrazovanja, o visokom obrazovanju, nažalost ponovo po hitnom postupku rasprava. Nažalost, objedinjena rasprava, trebalo je mnogo više vremena o ovako važnim zakonima. Mnogo je stvari u ovim zakonima za koje mislimo da su pogrešne. Pokušali smo da pomognemo.

Podneli smo gotovo 400 amandmana na različite delove oba zakona, gde smo popravljali pojedinačne stvari, od toga da se direktor bira po odluci ministra do toga da anonimni budu registri učenika. I jedan važan dodatak, obrazovanje je pravo deteta i dali smo predlog da država nabavlja udžbenike za svu decu, kao što deca naše dijaspore dobijaju udžbenike u zemljama u kojima su. Ovo je jako, jako važna stvar i nadamo se da će biti prihvaćen od strane Ministarstva. Hvala.

Razlog zašto treba brisati ovo je zato što je čitava ova rasprava o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu potpuno lišena smisla.

Praktično, ovim članom se ništa ne rešava. Ovo je jedna velika marketinška priča da bi tobož izgledalo kao da se sprečava prodaja, odnosno davanje poljoprivredne zemlje strancima. Jednostavno, ono što je danas zakonsko rešenje, nakon ovih izmena biće ista stvar. Staviti ove uslove koje ste stavili za strane državljane je praktično jednako situaciji koju smo imali pre uvođenja ovo zakona.

Centralni problem u Srbiji nije pitanje fizičkih lica koja će možda za deset godina moći da kupe neka 2 ha zemljišta pod nekim raznim uslovima, pošto je to ekvivalentno tome da neće moći. Centralno pitanje je korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta. Znači, Vlada 30% zemlje u svim opštinama u Srbiji nudim velikim stranim investitorima kojima treba da da tu zemlju na obrađivanje pod veoma lošim uslovima po zemlju Srbiju. Imamo mnogo primera, od „Tenisa“ koga pominjemo, preko „Al Ravafeda“, preko onoga što se dešavalo u Karađorđevu sa njima, „Bačka“ Sivac itd. To je centralni problem gde se zemlja uzima našim poljoprivrednicima, našim gazdinstvima i daje velikim stranim investitorima, često domaćim tajkunima koji preko tih nazovi stranih investitora praktično indirektno dolaze do zemlje.

Ovo je pogrešna poljoprivredne politika. Ovo su stvari o kojima bi trebalo razgovarati, a ne besmislena rasprava tri dana o jednoj izmeni zakona koja praktično ništa ne rešava.

Zemlju bi morali dati našim poljoprivrednim gazdinstvima, i to im prodati pod dobrim uslovima, ograničiti im posede državne zemlje koje mogu da nabave i na 20, 30, 50 ha, koristiti pozitivna iskustva Danske i Holandije, stvoriti zadruge. To je poljoprivredna politika. Znači, suštinsko pitanje ovde nije pitanje ovih izmena zakona, nego je u stvari pitanje rešenja ko koristi državno poljoprivredno zemljište.

Znači, SNS daje našu zemlju strancima. Ovaj zakon pokušava to da kamuflira, ništa ne rešava. Trebalo bi da se vratimo na suštinu i razgovaramo o toj spornoj odredbi koju će DJB kada i ako dobije poverenje građana Republike Srbije ukinuti. Našu zemlju po opštinama, 30% najbolje zemlje ne treba davati nikome, osim domaćim poljoprivrednim gazdinstvima i pomoći stvaranje jednog velikog sistema zadruga koji će im pomoći da tržišno učestvuju u prodaji svojih proizvoda.

Pozivamo vas da zaustavimo ovu besmislenu raspravu i da pređemo na suštinu, odnosno da razgovaramo o ukidanju člana koji daje 30% najbolje zemlje u Srbiji, po odluci ministarstva i Vlade, strancima. Hvala.

Hvala.

Nikakva retorika i pokušaj omalovažavanja poslanika iz opozicije od strane poslanika vladajuće većine ne može da sakrije suštinu koju smo kazali ovde. Znači, ovaj zakon je zaista nepotreban, odnosno promene zakona nisu potrebne.

Po trenutnom zakonu, strana fizička lica iz EU ne mogu da kupuju zemlju, a po ovim izmenama je to zamenjeno sa jednim sistemom gde je na 10 godina, dva hektara, praktično, ista situacija. Ništa promenili nismo.

Ono čime bi trebali da se bavimo i što jeste suština od čega se beži, je da se državna zemlja daje strancima na korišenje – 30% najboljih oranica u Vojvodini se odlukama Vlade i Ministarstva daju stranim korporacijama, kao što je „Tenis“, kao što je „Al Ravafed“, bez ikakve koristi za naše poljoprivrednike.

Znači, umesto stvari o kojima diskutujemo, koje su bespotrebne i samo marketinški pokušaj SNS-a da prikrije da daju zemlju strancima i da u stvari ovom izmenom zakona ništa ne štiti, trebalo bi da razgovaramo o promeni tog spornog člana, o tome šta bi trebali da uradimo za poljoprivrednike.

Gubimo vreme na stvarima koje su nebitne, a ne bavimo se suštinom. Ministar nije u pravu. Poljoprivrednici ne traže izmenu ovog zakona na ovakav način. Glavni problem poljoprivrednika je to što se državna zemlja, ponavljam, 30%, po odlukama Vlade, daje stranim investitorima. To je centralni problem naših poljoprivrednika. NJihov problem je takođe suša, njihov problem je navodnjavanje, njihov problem je zašto nemamo zadruga i sve druge stvari. NJihov problem je zašto dozvoljavamo prekupcima i nakupcima da uništavaju, recimo, malinare i druge.

Ovo o čemu diskutujemo danas, o čemu smo diskutovali u prethodna dva dana kada je zasedala Skupština, nije centralni problem naših poljoprivrednika. Nikakve vratolomije poslanika vladajuće većine koji pokušavaju da omalovaže ovo što govore opozicioni poslanici ne mogu ovu suštinu da sakriju.

Mogao bih i ja, na primer, da pričam o tome čija porodica nosi nanogicu, ko je opljačkao robne rezerve, koje Zekine firme su ojadile razne poverioce, ali, na šta bi onda ličila ta rasprava i to izlaganje? Da vam odmah kažem – ličilo bi na izlaganje Marijana Rističevića. Ja se time neću baviti.

Takođe, kolega Orlić ne sme da pomene poslanike iz vladajuće većine kada govori o njihovom izlaganju, nadajući se da tako može da sakrije, odnosno da prikrije to da imamo pravo na repliku. I nastavlja da se iščuđava svaki put, iznova i iznova. Ja ću mu pružiti priliku ponovo i pomenuti ga imenom, zato što govorim o njegovom izlaganju i nadam se da će imati hrabrosti da kada govori o izlaganjima opozicionih poslanika, barem imati dovoljno dostojanstva i poštenja da ih pomene po imenu, da se ne bi onda predsedavajući pravio nevešt da ne zna da treba da da repliku.

Znači, suština svega ovoga je da je ovaj zakon nepotreban. Zbog toga je i ovaj član – briše se. Ono o čemu bi trebali da razgovaramo je zašto država, odnosno zašto SNS zemlju daje na obrađivanje strancima, 30% zemlje u svim opštinama? To je centralni problem. A to da li se radi o kupovini zemlje od strane stranaca ili im dajemo na 30 godina po jako povoljnim uslovima za njih a štetno po našu poljoprivredu, to zaista nije tema koja interesuje poljoprivrednike. Znači, njih interesuje zašto uopšte „Tenesima“ ovog sveta dajemo zemlju i u stvari naše poljoprivrednike pretvaramo u najamnu radnu snagu, a njima dajemo najvredniji resurs? Jednostavno, to tako ne bi trebalo raditi.

Znači, ovo jeste suština – bavimo se nebitnim razgovorima o zakonu koji nije ni trebao da bude na dnevnom redu, pošto ništa ne menja. I po sadašnjem zakonu, fizička lica, državljani EU ne mogu da kupuju zemlju u Srbiji. Po ovom zakonu su samo stavljeni uslovi koje je praktično nemoguće ispuniti.

Centralno pitanje je da razgovaramo o tome zašto se zemlja daje u zakup, šta je sa sušom, zašto se ne stvaraju zadruge, zašto ne podržavamo domaće poljoprivrednike, zašto nakupci i prekupci ubijaju poljoprivrednike? O tome treba da razgovaramo. Zbog toga je i amandman – briše se, da bi ukazali da je ovo zaista nepotrebna rasprava, marketinški potez SNS-a, ne bi li, tobože, prikazao kako štiti interese naših poljoprivrednika. SNS se zalaže za davanje zemlje, i to ogromnog dela državne zemlje, strancima da je obrađuju. Hvala.

Hvala.

Ovo je primer izlaganja o kome sam govorio malopre. Znači, osim uvreda, insinuacija i stvari koje su potpuno netačne, ništa o suštini. Znači, suština jeste SNS daje državnu zemlju strancima, 30% najbolje državne zemlje ide velikim stranim korporacijama, nikakve izmišljotine o meni, o bilo kome iz opozicije, ne mogu taj deo da sakriju.

Što se ministra tiče, da vam kažem, vi ništa od ovoga niste, što ste kazali da ste uradili, niste uradili. Znači, ja sam bio prisutan dva dana na sednici Skupštine, za to vreme nijednu od stvari za koju ste kazali da ste kazali, niste kazali. Ministar bi morao da zna da poslanici gledaju prenos Skupštine i iz poslaničkog kluba, iz ovih klupa i da slušaju sve što se dešava, a građani takođe treba da znaju da za vreme, pa prva dva dela Skupštine, opozicija ne može da govori, ne može da odgovara ministru. E, ovo je sad deo kada govorimo o amandmanima gde možemo da imamo interakciju, pošto mogu da se javim kada god hoću. Sad je pitanje, ako ministar ima da izloži kako se daje ova zemlja strancima i taj izveštaj o kome je govorio, ja bih ga rado saslušao, jer ovom prilikom mogu i da mu odgovorim.

Suština svega jeste, ovo nije ono što interesuje poljoprivrednike, mi praktično ovim ništa ne rešavamo. Da ponovim, sadašnji zakon ne dozvoljava stranim fizičkim licima da kupuju zemlju u Srbiji. Ovaj zakon to menja, tu situaciju sa situacijom koja takođe onemogućava prodaju zemlje stranim fizičkim licima, radi se do dva hektara, uslovi su deset godina, investicije i svašta nešto. Praktično, ista stvar. Ono o čemu ne razgovaramo je, šta je poljoprivredna politika. Mi gubimo vreme tri dana govoreći o stvarima koje su nebitne poljoprivrednicima, slušajući uvrede poslanika vladajuće većine koji bi da pobegnu od činjenice da SNS daje domaću zemlju državnu strancima 30% po svim opštinama. Hvala vam.

Hvala.

Evo, nastavak iste priče. Pričati o hiljadu dinara za grejalicu, a sa druge strane ćutati o hiljadama građana koji imaju lažne donacije SNS, po 40 hiljada dinara, ljudi koji su na socijalnoj pomoći, to je zaista vrhunac cinizma.

Međutim, svi ovi pokušaji da ovim izmišljanjima i pričama o hiljadu dinara skrenu temu, odnosno pređu na nešto što nije tema danas je pokušaj da sakriju da SNS daje državnu zemlju stranim korporacijama i time lišava naše poljoprivrednike prilike da obrađuju tu zemlju, jednostavno neće vam uspeti gospodo.

Znači, ovo se ne može sakriti, ovo je centralna tema. Nikakve priče o smešnim grejalicama i hiljadu dinara tu i tamo neće nas skrenuti sa centralne teme. Znači, zemlja se daje strancima i to je najveći problem koji mi imamo ovde. Ona se daje strancima preko korporacija koje se ovde osnivaju, koji su osnivači obično u nekim egzotičnim ostrvima. Često naši tajkuni preko tih korporacija u stvari dolaze do zemlje i oni je u stvari obrađuju. Recimo, Al rawefed je odličan primer toga. Ogromna zemlja data u Karađorđevu, od Bačke, Sivca i tako dalje, koju obrađuju neki od naših tajkuna.

Znači, ovo je centralni problem koji imamo. Ovaj zakon na tome ništa ne menja. Znači, on govori o fizičkim licima koji kupuju zemlju po sadašnjem zakoni oni ne mogu da kupe zemlju u Srbiji. Po ovim promenama sve što će se uraditi, dobiće neke uslove koji neće moći da ispune i to je sasvim u redu, ali gubimo vreme, ne razgovaramo o centralnim problemima. To je ste poljoprivredna politika ali kako ćemo podržati domaća poljoprivredna gazdinstava, kako stvoriti zadruge, kako napraviti sistem da domaća poljoprivredna gazdinstva obrađuju našu zemlju. Dame i gospodo, građani Republike Srbije, to je tema, sve ostalo su jalovi pokušaji da se pobegne od teme, SNS daje našu zemlju strancima.

Hvala.

Glavni problem sa zakonom i zbog čega govorimo da treba da se briše je zato što ne sagledava ceo problem, zato što govorimo o stvarima koje zaista nisu bitne, koje ne rešavaju ništa za naše poljoprivrednike, što tako parcijalno pričamo o jednom pitanju kao što je kupovina privatne zemlje od strane fizičkih lica državljana EU nakon 10 godina različitih uslova koje imaju. Znači, time se praktično ne dira problem prodaje zemlje strancima.

S druge strane, marketinški se ceo zakon prodaje kao da se to pitanje rešava. Znači, pitanje poljoprivrede zemlje u Srbiji je jedan veliki problem koji bi trebalo sistemski rešiti. Uz njega bi trebalo da idu razni izveštaji i rasprave o tome. Ovaj zakon donosimo po hitnom postupku, bez ikakvog razgovora o tome šta je sistemsko rešenje što se tiče poljoprivrede zemlje.

Znači, veliki deo zemlje je otišao u pljačkaškim privatizacijama. Niko za to nije kažnjen. Stalno se govori o tome. Srpska napredna stranka je na vlasti pet godina i nigde ni jedna od ovih stvari nije rešena i ne razumem zašto? Znači, i kod prethodne i kod ove vlasti sada nema rešenja, samo priča o tome kako je neko pljačkao.

Druga stvar, imamo kupovine zemljišta iz stečaja. Na primer, jedna se desila evo sada nedavno PIK Bečej i praktično vlast ništa nije uradila po tom pitanju, a stalno govori o tome. Ako ima, a ima stečajnih upravnika koji su se ogrešili o zakon, trebali bi da budu procesuirani, trebali bi da budu u zatvoru. Posledice tih krivičnih dela koje su učinili trebali bi da budu vraćanje te imovine nazad. Ništa od toga se ne dešava, samo se priča o tome. Evo pet godina je SNS na vlasti i ništa nemamo od toga. Znači, nama treba sistemsko rešenje. Oni koji su se ogrešili o zakon treba da budu u zatvoru, a ne da se marketinški ponavlja jedna te ista priča.

Ova odredba kojom se stranim investitorima daje 30% sve zemlje u Vojvodini je za red veličine veća od svih ovih drugih stvari o kojima razgovaramo i od sve zemlje koja je data tajkunima i od svih tih pljački koje su se do sada desile. Znači, ni jedna od ovih stvari se ne rešava.

Šta je sa restitucijom? Pet godina na vlasti i ništa o tome. Šta je sa zadružnom imovinom? Šta je sa zadružnom zemljom? Sve se gura pod tepih, a mi tri dana raspravljamo o ovim stvarima.

Znači, ovo je jedan nebitan zakon. Tri dana gubimo vreme, a suštinske probleme koje imaju poljoprivrednici, o njima niko ne govori. Šta je poljoprivredna politika? Da li smo okrenuti ka individualnim poljoprivrednim gazdinstvima ili, ono što je zaista tačno, SNS poljoprivrednu politiku bazira na davanju državne zemlje velikim stranim korporacijama kao što je „Tenis“, kao što je „Al Ravafed“ itd? Znači, to je pogrešna politika. Domaćim poljoprivrednicima se ne pomaže. Nemamo zaštitu od prekupaca i nakupaca. Država ništa ne radi na pitanju zadruga. Znači, ovo su centralna pitanja, a ne ovaj zakon. Zbog toga čuvajte iz različitih poslaničkih grupa praktično istu poruku – nama treba sistemsko rešenje ove oblasti. Poljoprivredno zemljište je jedno od najvažnijih resursa u celoj Srbiji, posebno u Vojvodini. Poljoprivredna politika treba da bude okrenuta ka domaćim poljoprivrednim gazdinstvima. Zbog toga ovi članovi „briše se“ i zbog toga ova nezapamćeno u Skupštini Republike Srbije jedno isto mišljenje koje dobijate iz svih opozicionih poslaničkih grupa. Hvala vam.