Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Tatjana Macura

Tatjana Macura

Stranka moderne Srbije

Govori

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dakle, nakon ove gomile budalaština koje je u polasatnom izlaganju izneo naš kolega, narodni poslanik, nažalost. Jedino što imam da poručim kolegi – vama je sigurno potrebna pomoć, ali moraćete da počnete da sarađujete.
Zahvaljujem.

Za kraj ove rasprave, pre nego što iznesem zaključak ispred poslaničkog kluba stranke SMS i poslanika koji predstavljaju ujedinjenu demokratsku Srbiju, postavila bih dva pitanja još jednom, ako možemo da dobijemo konkretnije odgovore. Prvi se tiče stimulacije koju bi trebalo da dobiju zdravstveni radnici, opet mi je žao, nema ni ministra finansija, niti ministra Lončara, nadam se da vi znate odgovor. Dakle, ta stimulacija nije trajnog karaktera i povećanje njihovih plata bi moralo da bude drugačije rešeno, odnosno da od vas ovde makar dobiju uveravanja da će se to trajno rešiti.

Ono što postoji, takođe, problem sa primenom ove odredbe jeste to što zdravstveni radnici koji se nalaze recimo na godišnjem odmoru ili su oboleli od Kovida - 19, takođe nemaju pravo na ovu stimulaciju od 10%. Pošto sam ja o tome govorila na prethodnoj sednici kada smo potvrđivali vanredno stanje, u međuvremenu mi se zaista jako veliki broj zdravstvenih radnika javio i ovo potvrdio.

Druga stvar koja mi se čini da je ovde izostala u nekoliko navrata je pomalo bila i zloupotrebljena od strane narodnih poslanika na prošlom zasedanju, pošto je konkretno bio upitan ministar odbrane, nisam dobila odgovor, ali sada ste tu vi, ministre spoljnih poslova, i ne bi bilo loše da kao ministar spoljnih poslova jasno date do znanja građanima Republike Srbije u kojoj meri je EU zaista prijatelj Republike Srbije.

Ja ću sada, zarad javnosti, da iznesem neke podatke, posebno zbog toga što smo ovde imali i od strane nekih narodnih poslanika prilično neprimerene govore i mislim da jesu činjenice važne da se iznesu u Domu Narodne skupštine.

Za poslednjih pet godina od EU smo dobili podršku u iznosu od 1,8 milijardi evra, što je 44 puta više nego što je podrška Republike Kine. Samo u zdravstvo je uloženo negde oko 161 milion evra, što je 12 puta više od Kine i da nije bilo ove podrške od strane EU, verovatno bi naš zdravstveni sistem pod udarom pandemije kolabirao. Samo tokom ovog vanrednog stanja EU je za zapadni Balkan opredelila negde 800 miliona evra, od čega će 93 miliona evra biti upućeno Republici Srbiji.

Bilo bi dobro da se ministar spoljnih poslova ili predsednica Vlade jasno izjasne po ovom pitanju. Narodni poslanici imaju pravo i mogućnost da pričaju o čemu god žele, međutim, zvanična politika Vlade Republike Srbije mora biti jasna i precizna i bilo bi dobro da se to danas potvrdi u Domu Narodne skupštine.

Ja ću vas zamoliti, predsednice Vlade, u završnoj reči da ne proglašavamo kraj vanrednog stanja kao pobedu nad pandemijom, zato što ona i te kako nije pobeda, ne zbog toga što nismo mi dobro odreagovali kao država, već zato što nas čeka jako dugi period u kom ćemo morati da se kao građani naviknemo na nešto što se već sada naziva nova normalnost.

Ja sam i juče i danas i unazad nekoliko dana od kada se govori o ukidanju vanrednog stanja zaista videla građane koji se nonšalantno ponašaju prema ovom virusu i o načinu na koji treba da se odnosimo prema njemu. Žao mi je što dolazi do toga, ali, uprkos svoj mojoj dobroj volji da razumem i sve vaše napore, mislim da je najveća odgovornost u ovom trenutku na Vladi Republike Srbije i morate jasno da se odredite prema tome kakvo nas ponašanje u budućnosti očekuje, da građani ne misle da onog trenutka kada Skupština izglasa kraj vanrednog stanja to znači da mogu potpuno opušteno, slobodno da se kreću i da se ponašaju kao pre nego što je vanredno stanje stupilo na snagu. Dakle, molim vas da se uputi iz Doma Narodne skupštine jasna poruka kakvo nas ponašanje očekuje.

Za kraj, ispred poslaničkog kluba Stranke moderne Srbije i Ujedinjene demokratske Srbije, zahvaljujem se svim lekarima, volonterima, novinarima, trgovcima, logističarima, svima onima koji su pomogli da ipak pokažemo jedno dosta dobro ponašanje u uslovima pandemije koja je pogodila ceo svet. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Najpre ću ispred poslaničkog kluba Stranke moderne Srbije i ispred svih narodnih poslanika koji su danas predstavnici koalicije Ujedinjene demokratske Srbije da uputim saučešće svim porodicama čiji su članovi, nažalost, podlegli Korona virusu. Prema poslednjim informacijama od juče, dakle njih ima ukupno 168.

Sa druge strane želim da ostalim građanima Srbije poželim dobro zdravlje i da se nadam da ćemo zajedničkim snagama da pobedimo ovu pošast koja nas je pogodila sve.

Juče sam se obratila javnosti i negodovala zbog toga što je ova sednica zakazana na ovakav način i posle ovoliko vremena, s obzirom da mi se čini da je bilo prostora i mogućnosti da se upravo na isti ovakav način organizuje i sednica u Ustavom predviđenom roku, a to je u roku od 48 sati.

Dakle, ja razumem sve što ste malo pre rekli predsednice Vlade da je postojao opravdani rizik i opravdana bojazan za bezbednost narodnih poslanika i zaposlenih, i ne samo narodnih poslanika i zaposlenih, već i svih onih porodica kojima se mi vraćamo kada dođemo sa našeg radnog mesta, dakle to je mnogo veći broj nego što je onaj broj koji ste vi naveli.

Ali, mi smo kao i lekari, mi, nažalost nismo privilegovani da razmišljamo o tome na kom nivou je naša bezbednost i upravo su nas građani birali zbog toga da mi podnesemo i tu vrstu žrtve, ako je to uopšte žrtva, čini mi se da smo imali prilike, ako ne u roku 48 sati, onda u nekom razumnijem roku da se sastanemo i da zajedno raspravljamo ne samo o tome da li je potrebno uvesti vanredno stanje, nego i o svim merama koje ste donosili, nažalost sami.

Što se tiče ove rasprave, takođe sam juče negodovala u javnosti na način na koji je ova sednica zakazana, zato što je ostao do kraja nejasan format.

Meni je žao što moram da konstatujem to da se zbog načina na koji je Druga tačka na dnevnom redu, dakle, objedinjene 44 tačke, 44 mere o kojima mi treba da raspravljamo, o kojima se istovremeno razgovara o šetanju kučića, zatvaranju penzionera, ekonomskim merama, zdravstvenim merama koje je Vlada donosila, dakle, jednostavno, nekako je neprimereno i moram da konstatujem, nažalost, posle serije dijaloga koji je vođen što na FPN, što u Skupštini Srbije, da se nekako vraćamo sa tom objedinjenom raspravom potpuno nepotrebno na period iz decembra 2017. godine, kada smo raspravljali o budžetu. Isto tako nismo imali prilike da raspravljamo o nekim jako važnim pitanjima koja su u vezi ne samo sa budžetom, nego i sa drugim zakonima koji su se tada našli na dnevnom redu.

Što se tiče Poslovnika UDS, mi nismo imali ni trunku dileme da li treba da se nađemo na ovoj sednici, zato što mislimo da ako postoji pravi trenutak za narodne poslanike da sede u Domu Narodne skupštine, ovo je taj trenutak i mi nismo u tom smislu imali dileme.

Zahvaljujem se i svim narodnim poslanicima koji su pokazali odgovornost i ponašaju se prema svima nama odgovorno, nose dovoljno zaštitne opreme i ne rizikuju živote ne samo nas, već i onih kojima se mi vraćamo, kao i zaposlenima koji ovde rade.

Podsetiću vas, a podsetio vas je i moj kolega Marko Đurišić, da je upravo zahtev da se ova sednica održi prvi put upućen od strane poslanika Ujedinjene demokratske Srbije na sastanku koji je održan u Palati Srbije, na kojem ste i vi prisustvovali i čini mi se da smo mi tada jedini koji smo taj predlog uputili.

Dakle, nismo želeli da koristimo i zloupotrebljavamo ovaj vrlo osetljiv trenutak u Srbiji i da govorimo o tome da li je neophodno da se sastane Skupština. Mislim da je moj kolega Marko Đurišić, mislim da je baš upravo on o tome govorio, bio vrlo jasan i precizan kada je rekao da je neophodno da Skupština potvrdi sve odluke, a pre svega odluku da je stupilo na snagu vanredno stanje.

Da li je trebalo da stupi na snagu vanredno stanje ili vanredna situacija, postojale su nedoumice u javnosti i mi možemo da se složimo da u tom smislu Ustav nije prekršen.

Ono što postoji problem sa našim Ustavom, koji je 2006. godine donesen i donet je na način na koji je donet, što je on u mnogim svojim članovima vrlo nedorečen i možemo slobodno reći možda i traljav i da bi trebalo da se poradi i upravo je jedan od razloga što bi trebalo da se Ustav Republike Srbije menja i zašto bismo trebali svi da ulažemo dodatne napore je da izbegnemo upravo ovakve situacije kao što je bila ova.

Dakle, još jednom da naglasim, mi smo morali da potvrdimo odluku o vanrednom stanju mnogo ranije i da se svi narodi poslanici uključe aktivno u donošenje mera koje su u međuvremenu donete.

Postavljam pitanje i predsednici Skupštine, odnosno zameniku predsednika sada. Dakle, na ovu sednicu došli su pojedini članovi Vlade, nekih nema, i mislim da među njima, nažalost, nema možda i nekih koji bi trebali i te kako da sede ovde i danas i juče ovde sa svima nama, ali nema ni predstavnika struke.

Znate, narodni poslanici bi želeli da upute neka pitanja i predstavnicima struke. Ružan izraz, inače ne volim da ga koristim, dakle - medicinskim i zdravstvenim radnicima koji su se uključili da pomognu, praktično, Vladi da donosi određene mere. Dakle, njih danas nema, a čini mi se da je bilo prilike da i oni budu pozvani na ovu sednicu i da razgovaraju sa nama.

Ako ništa drugo, Narodna skupština ima mogućnost da organizuje različite odbore i u tom smislu oni su mogli da dođu na različite odbore, počevši od Odbora za evropske integracije, za zdravlje i porodicu, za ljudska i manjinska prava. Dakle, oni su mogli da dođu na te odbore i da različite nedoumice razjasne narodnim poslanicima.

Moram da uputim jednu kritiku, iako ste vi juče izneli jedan izveštaj od strane svih kriznih štabova, vi ste nekako objedinjeno predstavili te izveštaje, da su ti ipak izveštaji izostali u nekom pisanom formatu i blagovremeno nisu dostavljeni narodnim poslanicima, tako da tumačenje mera koje su donete su u stvari tumačenje bez obrazloženja zašto su i zbog čega u kom trenutku te mere donete i u tom smislu je izostalo različito pojašnjenje.

Dakle, nedostaju praktično izveštaji dva krizna štaba. Ja se iskreno nadam da će… Ja razumem da su i krizni štabovi sada pod velikim opterećenjem, ali sam sigurna isto tako da krizni štabovi ne rade sami i da će postojati mogućnost da javnost, ne samo narodni poslanici, dobiju detaljno obrazloženje o tome kako su krizni štabovi radili i na koji način i u kom trenutku su donete odluke koje su donete.

Dakle, moram da kažem da ste vi juče predstavili praktično rad kriznih štabova, govoreći o četiri faze, ako sam dobro zapamtila i iz toga možemo da zaključimo da nekako država nije bila spremna.

Dakle, ne mogu da kažem da su sve države u svetu bile spremne. Možemo da vidimo… Ne možemo da ignorišemo stvarnost i da kažemo da je ne znam koja država na pravi način odreagovala na Korona virus.

Dve su stvari koje našim poslanicima najviše bodu oči. To je način kako se vršila komunikacija sa građanima i, druga stvar, što nam se čini da postoji jedna druga odredba Ustava koja paralelno teče, a to su izborne aktivnosti. Dakle, čini nam se da je ovaj period vanrednog stanja iskorišćen za, praktično, jednu funkcionersku kampanju. Ne možemo je drugačije nazvati nego tako, s obzirom da niko drugi nije imao prilike da govori o tome kakve su mere i na koji način donete, osim predstavnika izvršne vlasti, pojedinih ministara, predsednika države, pa i vas i neretko su mere koje su donete, aktivnosti koje su sprovedene, praktično tretirane kao lične, a ne kao nešto što država radi i čini mi se da su građani koji su to mogli jedino da prate putem televizijskih ekrana, a složićemo se da su svi mahom bili prikovani za televizijske ekrane, možda stekli utisak da niko drugi o njima ne brine do samo predsednice Vlade, predsednika države i pojedini ministri.

Dakle, izražavam žaljenje što, opet, to je bio poslednji zaključak i poslednji zakoni koji su menjani u Narodnoj skupštini neposredno pre nego što se ušlo u izbornu trku, bili su upravo zakoni koji se tiču funkcionerske kampanje i ja mislim da su oni u svakom smislu prekršeni tokom vanrednog stanja.

Ja sam imala prilike da slušam nekoliko ministara koji su se branili od toga. Među njima je i ministar odbrane koji danas sedi sa nama ovde. Ja bih mogla da kažem da jedna sigurna činjenica može da kaže da jeste bila funkcionerska kampanja tokom vanrednog stanja to što je i sam ministar odbrane putem ministarstva pokušavao da proveri kakav mu je lični rejting.

Dakle, na početku je komunikacija, ta druga stvar koja jeste vrlo sporna, bila prilično neozbiljna, neću da se vraćam, pomenuto je to u nekoliko navrata i da trošim vreme, i neprimerena, a onda smo došli u jednu fazu da je ona bila agresivna. Ja ću sve da razumem - ljudski je, vi ste uplašeni, nalazite se na takvim pozicijama gde donosite važne odluke, da ste svesni da ljudi umiru, međutim potpuno je neprimereno da se bilo ko dere sa televizijskih ekrana na građane Srbije, da im se bilo ko obraća na drugačiji način, osim da ih tretira kao zrela bića koja mogu, kada im se lepo objasni, da poštuju mere koje se donose. Dakle, prvo su napadani građani u toj nekoj komunikaciji i stavljano im je mnogo toga na teret, a čini mi se da je izostala prava komunikacija sa njima.

Ja sam relativno skoro sa koleginicom Ljupkom Mihajlovskom razgovarala o tome kakva je bila komunikacija. U nekim navratima je dr Lončar zaista primereno komunicirao sa javnosti. Mislim da jeste u određenim momentima smanjivao tu tenziju. Kakav god da je njegov ministarski rad, ja samo govorim o ovoj situaciji tokom vanrednog stanja i, eto, da koristim priliku da ga u tom smislu i pohvalim.

Dakle, onda smo našli drugog neprijatelja. To su bili lekari… odnosno vi ste našli, da me ne shvatite pogrešno. Dakle, vi ste našli drugog neprijatelja, a to su medicinski radnici koji su se pomalo ponašali, po onome što ste komunicirali ka javnosti da su se ponašali neodgovorno. Potpuno neprimereno pokrajinski sekretar Gojković se obratio javnosti optuživši jednog stomatologa iz Novog Sada da je on svesno i namerno širio zarazu tako što nije hteo da prihvati činjenicu da ima Korona virus, iako se na kraju pokazalo tačnim da se taj stomatolog obraćao mnogim lekarima, da je bio vraćen. Dakle, takvi propusti moraju da budu osuđeni upravo od strane ministara, predsednice Vlade i svih drugih.

Dakle, ne možete ljude tek tako da optužujete, posebno ako znate da su oni u medicinskoj struci i da su se oni sigurno, nakon prvih simptoma, obratili za pomoć. Nažalost, taj stomatolog je preminuo i moja je dužnost danas kao narodne poslanice da se obratim javnosti i da kažem da se dogodio takav propust da je on, nažalost, preminuo, a zbog njegove porodice, u pitanju je mlad čovek koji ima troje dece, jeste važno da se u Domu Narodne skupštine otkloni svaka sumnja da je on bio odgovoran zbog toga što se dogodilo.

Onda smo pronašli trećeg neprijatelja, odnosno, vi ste pronašli trećeg neprijatelja, to su povratnici iz inostranstva, a među njima ih ima čak 400 hiljada, kako ste vi rekli, ja nemam taj podatak tačan i moraću da vam verujem na reč. Dakle, to su državljani Republike Srbije koji su iz različitih razloga napustili našu zemlju. Oni se ne vraćaju zato što im je tamo negde bilo dosadno, već se vraćaju zato što su tamo možda imali nesiguran posao, nedovoljno dobro organizovanu zdravstvenu zaštitu i normalno je i prirodno da se vrate u svoju matičnu državu. Normalno je i prirodno da ih dočekamo raširenih ruku i da im kažemo - dobrodošli ste ovde, molimo vas, zarad vašeg zdravlja i zarad zdravlja svih drugih građana sa kojima imate kontakt, sedite u vašim domovima, objasnite im procedure, šta treba tačno da rade.

Nismo imali jedan, imali smo nekoliko slučajeva koji su se obraćali javnosti da jednostavno kada su prelazili granicu nisu dobili jasno uputstvo šta to trebaju da rade.

Jedna od osoba koja je prešla granicu i bila u izolaciji jeste moja svekrva. Bila je 28 dana u izolaciji i jesu je obilazili policajci, imala je pozive u nekim trenucima kada to možda nije očekivala, upravo zbog toga da bi proverili da li zaista poštuje mere samoizolacije.

Ali, postoji jedna velika grupa građana koja je prešla granicu naše zemlje, koja nije takva uputstva dobila. Ne možemo na njih svaljivati odgovornost onih ljudi koji su morali da ih na pravi način obaveste.

To bi bilo što se tiče komunikacije i ja ne bih dalje o tome. Nadam se, pošto ovo vanredno stanje, pitanje je da li će i kada da se završi, a sigurno i da neće Korona nestati sama od sebe, ja bih jako volela da se komunikacija prema građanima promeni, da ih poštujemo, da možda čak i ovu odluku koja je doneta a vezana je za prvomajske praznike, da se promeni, ali da se sa puno poštovanja obrati građanima i da se oni zamole da trenutak možda slobode koju će imati ne zloupotrebe, zbog sebe, zbog svojih bližnjih i zbog svoje porodice, da misle prvenstveno na sebe i na svoje bližnje.

Na samom početku vanrednog stanja donete su dve kraće ekonomske mere, znači, dve kratkoročne mere, stimulacija za rad lekara i penzioneri su dobili kratkoročnu pomoć u iznosu od par hiljada dinara. Sve je to vrlo pohvalno, s tim što ja zaista, ministre Lončar, opet moram vama da se obratim i predsednici Vlade, žao mi je što ministar finansija nije ovde, ta stimulacija je vrlo kratkoročna. Naime, 90% naših lekara primaju manje zarade nego što su primali pre nego što je stupilo na snagu vanredno stanje, jer su se okolnosti u kojima rade promenile. Imam lični primer u svom okruženju, kao i dosta lekara koji mi ovo potvrđuju.

Dakle, u pitanju je samo stimulacija, koja je kratkoročna i ja mislim, ako ne razmišljamo u tom pravcu, da nas svi lekari koji se danas bave Koronavirusom ne napuste onog sekunda kada kažemo da je pandemija prestala, da bismo morali mnogo bolje da razmišljamo o tome kolike će biti njihove zarade i da se uopšte naša razmišljanja, razmišljanja i ove Vlade i svake buduće Vlade usmeri na to da se sredstva iz budžeta dominantno usmere na jednu od dve teme koja će se ticati građana Republike Srbije, a to je, pre svega, zaštita zdravlja.

Postavilo se i pitanje solidarnosti, pre svega međunarodne solidarnosti. Tu smo imali jako velikih zloupotreba. Hvala što je ministar odbrane ovde, ali ja moram da uputim apsolutnu kritiku na njegov rad i komentare koje je davao u javnosti, a to je da je, uprkos svojim ovlašćenjima, on jeste ministar odbrane i možda je njegova dužnost i Ustav mu dozvoljava da preporuči proglašenje vanrednog stanja, ali mu sigurno Ustav ne dozvoljava da u javnosti komunicira drugačiju spoljno-političku strategiju od one koja je zvanična, a to je da Srbija prati put ka Evropskoj uniji. Možda njihovi lični afiniteti to nisu, ali on nije na poziciji ministra kao pojedinac, već on predstavlja sve građane ove zemlje, a svi građani ove zemlje su odlučili da Srbija želi da se nađe kao punopravna članica u Evropskoj uniji.

Ne bih volela da ovo sad bude pripisano nama da smo mi nekakvi evro-fanatici, mi smo vrlo racionalni narodni poslanici i mi odlično znamo koliko podrške smo dobijali i do proglašenja pandemije Koronavirusom i sada tokom ovog vanrednog stanja i hvala svim drugim državama koje su se našle pri ruci Srbiji i pomogle kada možda mnoge druge nisu, ali brojevi su tu.

Ja ću još jednom, a mi smo kao ujedinjena demokratska Srbija i upućivali u nekoliko navrata, insistirati da se javno objave sve donacije koje su upućene Republici Srbiji, da bismo mi znali na koji način i koliko smo praktično i dužni da u nekom možda budućem periodu pokažemo solidarnost prema tim državama, ako njima bude to neophodno.

Nažalost, nema danas ministra Đorđevića, na njega sam mislila kada sam rekla da je, za moj pojam, neopravdano odsutan. Neopravdano, zato što je juče gostovao na jednoj televiziji. Dakle, morao se naći ovde da objasni kako je došlo do toga da virus uđe u staračke domove i da napravu takvu katastrofu kakvu je napravio. Možda postoji opravdani razlog, možda on ima objašnjenje zašto je do toga došlo, ali, ja bih samo mogla da kažem da iz ugla mene, ne samo kao narodne poslanice već i kao građanke, meni se čini da je on pobegao od ove rasprave.

Imam jednu vrlo ozbiljnu pohvalu na račun rada Vlade Republike Srbije, pre svega na rad Ministarstva za obrazovanje. Jako dobro se snašla država u periodu kada je jako veliki broj dece morao da ostane kod kuće i da se obrazuje u nekim drugim okolnostima. Ovo je pokazalo jednu drugu prednost koju možemo da iskoristimo kada se bude razmišljalo u nekim drugim okolnostima a ne vanrednim, o izmenama u oblasti obrazovanja, a to je da zaista svi mogu da rade po jedinstvenim udžbenicima i da digitalizacija nije nešto što plaši, niti decu, niti nastavnike. Deca su pokazala jednu ozbiljnu odgovornost. Ja sam majka dve devojčice koje idu u osnovnu školu i znam koliko je dobro organizovana i nastava preko televizije. Divni su nastavnici, ja bih sada mogla i da ih imenujem, sve ih pratim redovno. Ali, isto tako, divni su i nastavnici koji im podršku daju a koji im redovno predaju, koji su u njihovim osnovnim i srednjim školama.

Ekonomske mere, pri kraju sam vremena i molim vas ako mogu samo da iskomuniciram, mi smo najveće zamerke imali u oblasti ekonomskih mera. Slali smo vama kao predsednici Vlade i ministrima naše predloge. Neki su usvojeni, neki nisu.

Osnovna zamerka je upravo to što ove mere prilično kasne. Jedna od mera koja je nama možda najdiskutabilnija, to je linearna podela ovih 100 evra. Nama se čini da je to jedan populistički akt ili možda bojazan da će se nešto dogoditi uoči izbora i da će uticati na rejting vladajuće koalicije. Mislimo da je to moglo da bude drugačije organizovano.

Čini nam se da je način na koji građani moraju da se prijave da bi dobili podršku od 100 evra prilično ponižavajući, posebno zato što se ostavlja jako mnogo podataka.
Hoću. Hvala.
Zamoliću vas samo da završim ovaj deo.
Dakle, da je ostalo nekako nedorečeno. Voleli bismo da je ipak ispunjeno obećanje koje je dato na početku, a to je da svi građani dobiju 100 evra, pa neka nas košta koliko košta, ali to je i cena populizma koji je bio plasiran. Ne bih dalje. Imam još nešto.
Za kraj, samo da se još jednom zahvalim u ime ujedinjene demokratske Srbije svim lekarima, svim zdravstvenim radnicima, poštarima, ljudima koji su se bavili logistikom i trgovcima i svim onim narodnim poslanicima koji su danas tu. (Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem, predsedavajući.

Hvala i vama predsednice Skupštine što ste sišli dole da replicirate meni. To je, moram da priznam, i velika čast, s obzirom da smo svi ovde nekako isti, ali vi ste prvi među jednakima.

U tom smislu, dakle, i dalje stojim iza toga da je mogla da se sazove sednica Narodne skupštine u roku, možda ne u roku od 48 sati, ali su sigurno postojale tehničke okolnosti da se ona sazove možda u kraćem roku od 44, 45 dana koliko je prošlo od uvođenja vanrednog stanja.

Dakle, 21. vek i znam sigurno da ste i vi imali prilike da razgovarate sa potpredsednicima Skupštine, to je bilo i u javnosti objavljeno, konsultovali ste se putem onlajn sednica. Nije bilo prepreka da se možda na iste konsultacije pozovu i predsednici poslaničkih klubova, pa da čujete kakvo je raspoloženje među svim narodnim poslanicima, jer mi kao predsednici poslaničkih klubova imamo saznanja o tome kakvo je raspoloženje među poslanicima, da li ima nekog ko je možda zaražen virusom među nama ili u našoj neposrednoj okolini. S tim u vezi bismo sigurno otklonili bojazan da ne postoje zdravstvene okolnosti dovoljno dobre da možemo da se na ovaj ili onaj način sastanemo.

Kao što ste sada tumačili Poslovnik Narodne skupštine, ja ću se još jednom osvrnuti na njega. Jeste, Poslovnik Narodne skupštine pruža mogućnost širokog tumačenja. Između ostalog, u Poslovniku postoji termin „elektronski parlament“ koji mi koristimo na sednicama odbora i čini mi se da smo mogli jednim sitnim prilagođavanjem, kad kažem sitnim, pre svega, mislim na predstavnike IT zajednice koji bi mogli tu prepreku da otklone i da su narodni poslanici, ako ne fizički u ovoj sali, mogli da se sastanu i na nekoj onlajn sednici i da to u 21. veku nije nemoguće. Ako ništa drugo, imamo priliku da vidimo kako nam se obrazuju deca i u tom smislu nije postojala prepreka.

Razumem okolnosti u kojima se održava i razumem vaš ličan strah i razumem strah svih onih koji se nalaze danas u izvršnoj vlasti i zato ne želim od ove teme da pravim bilo kakvu senzaciju. Dakle, samo ću da kažem još jednom da je postojala mogućnost i žao mi je što se to nije dogodilo.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Hvala na odgovorima predsednici Vlade. Žao mi je što je najveći deo vremena potrošila na to da govori o ljudima koji uopšte nisu narodni poslanici, ne sede danas u Skupštini i s tim u vezi ja ću se vratiti na ono što jeste tema današnjeg dnevnog reda. Prva tačka na koju ste se vi osvrnuli na osnovu mog izlaganja jeste to što sam zamerila da je objedinjena rasprava, pre svega se to odnosi na ovaj zakon koji objedinjuje sve odluke i meni je žao, a sada na žalost eto ni ministar Siniša Mali nije ovde što je postojala osnovana potreba za tim da se danas razgovara i o rebalansu budžeta koji de fakto ne posti.

Dakle, mi usvajamo jedan zakon koji će da objedini more različitih odluka među kojima su između ostalog i odluke koje se tiču ekonomske pomoći, kako privredi, tako i građanima.

Postoji opravdano veliki prostor da se o ovome dodatno razgovara. Osim ako vi mene ne želite da uverite u to da će se rasprava o rebalansu budžeta dogoditi u nekom narednom periodu, pa ćemo onda na jednoj posebnoj sednici, a mislim da građani Srbije to zaslužuju, raspravljati o tome kakve su ekonomske mere donete tokom vanrednog stanja.

Postoji ozbiljna zamerka. Dakle, mi se oslanjamo najviše na ono što je uputio i Fiskalni savet kao nezavisna institucija Vlade Republike Srbije u vezi sa ekonomskim merama. Opravdano je zaduživanje, podsetiću sve one koji ovde sede i one koji prate ovu sednicu, dakle, 2008. godine zbog zakasnele reakcije došli smo u situaciju da se možda ovoliko zadužimo sada.

Dakle, da ne bismo ponovili grešku, mi ćemo pozdraviti zaduživanje na koje ste se odlučili, ali nećemo pozdraviti potpuno rasipanje novca tako što ćete građanima Srbije davati 100 evra u želji da ih umirite, a onda ih ponižavati dodatno, pod prisilom da se oni u stvari za tu pomoć samostalno prijavljuju.

Dakle, što se tiče neprijatelja, slažem se, mi imamo samo jednog neprijatelja, to jeste Korona virus. Meni je žao što je Vlada Republike Srbije u određenim momentima tražila neke druge neprijatelje, praktično jureći opravdanje.

Opet kažem, najljudskije gledano, razumem i da je predsednica Skupštine, predsednica Vlade i predsednik države praktično bio uplašen za živote građana, ali ja bih volela da se komunikacija prema građanima apsolutno promeni i da zaličimo na one zemlje koje na drugačiji način reše… (Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Očekivala sam ovakve napade. U najmanju ruku i najmanje što sam očekivala od gospođe Radete jesu ovakve kletve upućene narodnim poslanicima i čitavoj javnosti koja se uključila u rešavanje problema nestalih beba. Neću komentarisati ono što je gospođa navodila u svom izlaganju.

To je najblaže rečeno na nivou svake zone sumraka i svako ko zloupotrebljava ovu temu za lične obračune sa narodnim poslanicima i sa javnošću i udruženjima roditelja nestalih beba treba da bude apsolutno sramota.

Dakle, još jednom apelujem na sve narodne poslanike, pa i na one koji su ostavili svoje amandmane, da dobro poslušaju šta su tačno bili zahtevi roditelja koji su nekoliko dana protestvovali ovde ispred Skupštine, u kom smislu su tražili da se ovaj zakon modifikuje. Dovođenjem čitavog jednog odeljka u ovaj zakon praktično smo dobili sigurnost da će apsolutnom većinom roditelji biti involvirani u proces istraga o njihovoj nestaloj deci.

O svim drugim navodima niti ću se u toku današnje rasprave javljati. Javiću se samo po pitanju amandmana koji su juče bili predmet dijaloga između Beogradske grupe roditelja, koju ja nisam osnovala čisto da gospođa bude u toku, jer ona postoji sigurno 19 godina, a ja svoj mandat imam od 2016. godine. Zatim su bile relevantne vladine organizacije koje se bave pitanjem ljudskih prava, predstavnici različitih ministarstava i na kraju, naravno, je organizovala i predsednica Vlade koja ima mandat da ovo pitanje reši u kraćem roku nego što je to nama omogućeno. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ja ću koristiti vreme koje imam kao ovlašćena predstavnica poslaničkog kluba Stranke moderne Srbije.

Danas smo gotovo ceo dan u stvari raspravljali o onome što je ključni amandman koji je nakon jučerašnjeg razgovora u Vladi Republike Srbije u stvari dogovoreno da bude implementirano u Predlog zakona o kojem smo mi raspravljali ovih dana.

Ovaj zakon, odnosno ovi amandmani se, nažalost, donose u foto-finišu, praktično pred samo usvajanje zakona i meni je žao što do razgovora između reprezentativnog udruženja ili reprezentativnih udruženja roditelja nestalih beba, nije došlo ranije već je moralo ovako da se dogodi. Dakle, bolje ikad nego nikad.

Meni je drago što je juče na razgovoru koji je obavljen postignut konsenzus upravo oko ovih amandmana koji su danas usvojeni na Odboru za pravosuđe i upućeni vama, narodnim poslanicima i meni naravno, da o njima diskutujemo.

Takođe, još jednom, dakle ja naglašavam, samo sam se jednom u toku ove potpuno ne primerene rasprave javila za reč, apelujem na narodne poslanike da ne zloupotrebljavaju ni u javnosti, ni ovde u skupštinskoj sali ovu raspravu za političke obračune sa neistomišljenicima. To jeste legitimno ali nije moralno i nije dobro. Na ovaj način zloupotrebljavajući ovu raspravu vi podgrevate i ovako već ogromne sumnje roditelja koji oni već prirodno imaju zbog problema sa kojim su suočeni nekoliko decenija.

Dakle, nadam se da ćemo sa mojom raspravom, bez obzira da li će se neko javiti dalje, neće niko zloupotrebiti raspravu i pokazati da postoji dobra volja, politička volja pre svega u parlamentu i da postoji široki konsenzus među narodnim poslanicima da se ovi amandmani prihvate.

Zašto ovo na ovaj način naglašavam? Zato što nisam čula nijedan argument od kolega koji su danas gotovo držali u kontinuitetu političke govore protiv onoga što je dogovoreno juče na sastanku između roditelja, relevantnih nevladinih organizacija. Kad kažem relevantnih, ja moram da vas podsetim da su to naši najugledniji pravnici koji se bave pitanjem ljudskih prava, da takođe nije bila gospođa Kandić prisutna na tom sastanku, iako se to uporno ceo dan spočitava, da ne znam zbog čega je mene predsednica Vlade pozvala, takođe ne stoji moj potpis na tim amandmanima.

Zaista, gospodo draga, drage moje kolege, smatrajte da su današnji amandmani proizvod našeg zajedničkog rada i da ja nemam nikakvu nameru da ono što se juče dogodilo i ono što je proizveo dijalog koji je vođen između predstavnika vlasti, Udruženja roditelja, relevantnih nevladinih organizacija i u ovoj krajnjoj nuždi i mene kao narodne poslanice bude naš zajednički doprinos kvalitetu zakona koji će, nadam se, na kraju biti usvojen.

S tim u vezi, da nije bilo reakcije kakve je bilo roditelja na jučerašnjem sastanku, moja odluka da povučem sve amandmane koji su bili "briše se" u vezi sa ovim zakonom, naravno, ne bi bili povučeni. Ja bih isključivo samo nastavila dalje da štitim ono što su me roditelji i zamolili. Mi ovde, prevashodno, jesmo predstavnici građana i mi treba u skladu sa tim da se ponašamo.

Ovaj amandman konkretno reguliše jedno ogromno pitanje. Dakle, ovaj zakon je bio u mnogim odredbama, u potpunosti nedorečen. Ovaj amandman koji kaže da će se formirati komisija koja će omogućiti apsolutnu većinu udruženjima roditelja u toj komisiji, dakle čak devet članova od 15 članova ove komisije čini će predstavnici roditelja. Šta god da pokuša izvršna vlast da učini, bilo koja izvršna vlast, roditelji imaju apsolutnu većinu da reaguju i da donesu odluku u skladu sa svojim razmišljanjima.

Koristim ovu priliku danas pošto zaista, svi oni koji su bili zainteresovani za ovu temu uložili mnogo napora da roditelji koji traže svoju nestalu decu dođu do svih narodnih poslanika ili makar do predstavnika njihovih poslaničkih grupa da se u ime roditelja sa kojima sam ja imala komunikaciju zahvalim i iskoristiću to pravo da se zahvalim pojedinačno svim onim narodnim poslanicima koji su u ime svojih poslaničkih klubova prihvatili sastanak sa roditeljima ili su pokazali dobru volju da se sastanu, a da u međuvremenu se ovo dogodilo, pa da nije bilo prilike.

Dakle, ja se najtoplije zahvaljujem profesoru Mijatoviću i gospođi Svetlani Živković, koji su primili Udruženje roditelja „Beogradska grupa roditelja nestalih beba“. Razgovarali su onog dana kada je tek počela rasprava o ovoj temi.

Zahvaljujem se i predstavnicima poslaničkog kluba Partije ujedinjenih penzionera. Gospodin Moma Čolaković i još dva narodna poslanika iz njegove poslaničke grupe su, takođe, tog dana primili roditelje.

Iz objektivnih i opravdanih razloga gospodin Nemanja Šarović iskazao je želju da ih sretne, ali nije bilo prilike da se tog dana sretnu, pa je to, nažalost, izostalo.

Takođe, gospodin Aleksandar Martinović je juče odvojio vreme za to, ali usled ovih okolnosti nije bilo potrebe da se nalazimo, jer je bilo preče da odemo na sastanak u Vladu.

Nemojte mi zameriti, molim vas, kolege, ako sam nekoga potpuno nepravedno izostavila. Ja samo želim da pošaljem poruku odavde da će ovaj zakon, za koji se nadam da će danas biti usvojen, biti proizvod našeg zajedničkog rada, naše zajedničke volje da se pomogne roditeljima koji traže nestalu decu.

Ono što ću još jednom da vas zamolim, s obzirom da će u radu ove Komisije koja se formira biti uključen toliki broj roditelja i da imaju pravo sva udruženja roditelja da se aktivno uključe u rad ove Komisije, apelovaću na vas da ne podgrevamo razdor između udruženja koja postoje, da im pomognemo da se u nameri da dođu do istine šta se dogodilo sa njihovom decom ujedine, da oni zajednički mogu da deluju i da štite interes jedini koji njih zanima, a to je da se sprovodi kvalitetna istraga koja će ih dovesti do istine o njihovoj nestaloj deci.

Takođe, ne mogu da zanemarim veliki doprinos narodnih poslanica koje su odlučile da ne učestvuju u radu parlamenta. Pre svega mislim na Maju Videnović koja je ranije učestvovala u radu Odbora. Zatim mislim na gospođu Aleksandru Jerkov, takođe, koja je izuzetan značaj dala podizanju vidljivosti ove teme. Na kraju krajeva, moram da se zahvalim i ljudima koji nisu direktno uključeni u rad parlamenta, ali su imali u određenim trenucima možda i presudan značaj za udruženja roditelja. Pre svega mislim na Zaštitnika građana Sašu Jankovića, koji je 2010. godine poslao detaljan izveštaj o tome šta je potrebno da Skupština i nadležna ministarstva učine kako bi ovi roditelji mogli da dođu do istine koja njih zanima.

Dakle, samo ću sada ponoviti reči mog dragog kolege Vladimira Đurića, koji je rekao – mi smo apsolutno svesni da ovaj zakon je samo prvi korak u nizu od verovatno hiljadu koraka koji tek čekaju da naprave ovi roditelji i mi moramo učiniti sve što je u našoj moći da im na tom putu pomognemo i nikako ne odmažemo i nikako ovu temu u narednom periodu ne zloupotrebljavamo.

Takođe, važna stvar sa jučerašnjeg sastanka, pokazana je politička volja da do izmena i dopuna ovog zakona, ukoliko za to bude potrebe i dođe, ovaj zakon će po prirodi stvari kontrolisati narodni poslanici zato što to jeste naša nadležnost. S druge strane, kontrolisaće ovi roditelji koji će biti uključeni u rad Komisije. S treće strane, ne možemo to da zanemarimo, kontrolisaće to i jedna međunarodna institucija, a to je Savet Evrope, koja se vrlo zainteresovala za ovo pitanje.

I, na kraju, ovim ću da zaključim, s obzirom da ovo nije pitanje koje samo tišti Republiku Srbiju, ovo je pitanje koje tišti verovatno sve države bivše Jugoslavije, meni se čini da će ovaj zakon, koji će nadam se uskoro stupiti na snagu, biti prvi zakon koji će rešavati pitanje nestale dece sa nekadašnje teritorije SFRJ.

Dakle, ovaj zakon, ukoliko mi učinimo naše napore i budući rad parlamenta učini svoj napore da bude još bolji, može poslužiti kao model za roditelje koji svoju decu traže, a danas ne žive u Srbiji. Hvala.
Ja bih samo da iskoristim priliku, pošto očigledno nije bilo dovoljno jasno, možda smo trebali samo da čujemo nešto više o promociji neke knjige, ali ja bih ipak da se obraćamo i dalje roditeljima i da se fokusiramo na ovaj zakon.

Dakle, razlika između komisije koja treba da se formira usvajanjem ovog zakona i komisije koja sada postoji je upravo u broju roditelja koji učestvuju u njenom radu.

U sadašnjem radu aktuelne komisije, kojoj je mandat ističe za koji dan, učestvuje samo jedan roditelj i on je u manjini. U komisiji koja tek treba da se formira, a biće uređeno pitanje ovim zakonom koji mi treba da usvojimo, u radu će učestvovati devet roditelja, koji će imati jako velika ovlašćenja i nadležnosti, gotovo u skladu sa nekim nezavisnim institucijama koje postoje u našoj zemlji. Jedino šta neće imati mogućnost jesu one nadležnosti i mogućnosti i ovlašćenja koja ima Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja.

Mi smo upravo o tome diskutovali juče na sastanku u Vladi Republike Srbije i diskutovalo se ozbiljno o tome da li bilo ko može da priđe tim informacijama. I ovo pitanje je rešeno upravo ovim amandmanom, tako da će roditelji i tu prepreku koja postoji danas moći da reše upravo preko Poverenika, kao nezavisne institucije i to po hitnom postupku u roku od pet dana.

Dakle, porediti komisiju koja tek treba da se formira i koja će raditi u interesima roditelja, u skladu sa zakonom koji tek treba da se donese, sa komisijom koja danas postoji, ne podnosi izveštaje i pitanje je šta uopšte radi, gde su roditelji u manjini, je potpuno neprimereno.

Dakle, apsolutna saglasnost je da roditelji moraju biti involvirani u proces istrage. Jedini način na koji je to moglo da se uradi je upravo jednom suštinskom izmenom, kako su kolege upravo iz ove poslaničke grupe koja se ceo dan žali na kvalitet ovog zakona, upravo su to koristile kao izraz, da su ovo suštinske izmene. Ovo jesu suštinske izmene, formiraće se komisija u kojoj će većina biti roditelji, koji će moći da preglase sve koji eventualno pretenduju na to da ugroze neko njihovo pravo. Hvala.
Hvala predsedavajuća.

Mislim da je nužno da u sledećem sazivu pristupite vi ili neki vaš naslednik izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine i da vreme koje imaju narodni poslanici, a koje je ograničeno na tri minuta, se ili produži ili da se ograniči predstavnicima Vlade njihovo vreme za odgovor, jer ovako dolazimo u situaciju da samo tek nekoliko narodnih poslanika dođe u priliku da postavi pitanje.

Zahvaljujem se svim članovima Vlade koji su danas sa nama. Posebno se zahvaljujem ministru Đorđeviću i ministarki Slavici Đukić Dejanović. Konačno se pružila prilika da odgovorite konkretno na pitanje – tada će doći na izmenu Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom? Dosta dobru uvertiru je napravila predsednica Vlade.

Sinoć sam pokušala sa članicama inicijative koju sam pokrenula, „Mame su zakon“, da uđem u trag broju obećanja koje su se u toku poslednjih 20 meseci, koliko je ovaj zakon na snazi, da uđem u trag koliko je to puta obećano da će ovaj zakon da se izmeni, svaki put pod pritiskom ili saopštenja koja su upućivale porodilje koje su se porodile od jula 2018. godine ili pod pritiskom protesta koji su se organizovali na ulicama upravo iz nezadovoljstva što veliki broj žena u Srbiji prima zaista mizerne nadoknade tokom porodiljskog odsustva, koje neretko ne prelaze više od 1.000 dinara.

Dakle, da bi građani Srbije razumeli kakav je ovo problem, kada je zakon stupio na snagu, a to je bilo pre 20 meseci, neke bebe koje su tada rođene danas su uveliko prohodale, progovorile, verovatno su i krenule u vrtić i u susret ovoj kampanji koju ste najavili, koja kaže da ćete se boriti za našu decu, ja danas zastupam one građane koji se nisu prepoznali u toj kampanji i pitam vas - šta ćemo učiniti, odnosno šta ćete vi učiniti i da li postoji neka mogućnost da se za ovaj kratak period koliko imamo do raspisivanja izbora, ipak predlog izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci uputi u skupštinsku proceduru?

Dakle, mi smo negde prebrojali otprilike oko pet najava u prethodnom periodu. Svaka je bila vezana za naredni saziv parlamenta, odnosno za naredno zasedanje, pa smo imali menjanje od prolećnog, jesenjeg, prolećnog, jesenjeg i tako u nedogled. Evo, došli smo na kraj četvorogodišnjeg mandata i 20 meseci od stupanja na snagu ovog zakona ali izmena i dopuna zakona, osim onih koje su uputili narodni poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije, do danas nema. Dakle to bi bilo moje pitanje.

Hvala.
Hvala predsedavajući.

Dakle, ja ću se složiti sa vama da je potrebno konkretizovati kada kažem da se radi o velikom broju porodilja ministre Đorđeviću. Mogla bih i da stavim na papir. Pokušala sam sada da izračunam o kojem broju porodilja je reč, koje su oštećene primenom ovog zakona.

Dakle, ako pretpostavimo da se godišnje u Srbiji porodi između 60 do 65 hiljada žena, ako pretpostavimo, odnosno znamo da se ovaj zakon primenjuje već dve godine, dakle, danas govorimo o broju od 100 do 120 hiljada žena koje su se porodice u prethodnih 20 meseci, od kada je ovaj zakon stupio na snagu, ako prema saznanjima koja imamo upravo iz izveštaja o radu vašeg ministarstva, pretpostavimo da jedna trećina prima nadoknade koje su manje od zarade koju su primale dok su radile, onda mi govorimo o broju od 40 do 50 hiljada žena koje su samo za ovih 20 meseci oštećene lošom primenom ovog zakona.

Dakle, kada se osvrćemo na to, to su vaši izveštaji ministre, nisam ništa izmislila od tih podataka, a mogu i da vam dostavim dokumentaciju koja je stigla do narodnih poslanika.

Dakle, ja ne sumnjam u dobronamernost svih predstavnika Vlade Republike Srbije, ne sumnjam u to da ste imali najbolju nameru kada ste donosili ovaj zakon. Jeste istina da ste vi u ovom zakonu prepoznali određene kategorije žena koje nisu do sada bile prepoznate. Problem je način na koji su one bile prepoznate i problem je to što niste čuli apele nevladinih organizacija koje su relevantne, narodnih poslanika koji su tada učestvovali u raspravi koji su vam sugerisali da je konkretno, recimo, mera od povećanja broja meseci sa 12 meseci na 18 meseci može značajno da utiče na visinu nadoknade.

Niste nas čuli kada smo vam govorili da nadoknada koja dolazi po osnovu zarade ne može da eliminiše nadoknadu koja dolazi po osnovu invaliditeta deteta u porodicama koje su dobile dete sa invaliditetom. Niste nas čuli kada smo vam govorili da ne možemo da kažnjavamo žene koje su najuspešnije među nama, a kojima smo ograničili primanje nadoknade tokom porodiljskog odsustva na tri mesečne zarade. Dakle, ne radi se o milionima žena, radi se o 2.200 žena koje danas u Srbiji imaju tu sreću da primaju više od tri prosečne zarade. To su po podacima NALED-a podaci koje ja sada sa vama delim, dakle među tih 2.200 žena nema mnogo onih žena koje žele da se ostvare kao majke ili koje nisu već završile sa tim procesom.

Moja kritika na to nije na vaš rad konkretno, nije da vi niste dobronamerni nego da jednostavno niste čuli drugu stranu, da nismo nikada seli za sto niti sa nama narodnim poslanicima niti sa predstavnicima nevladinih organizacija, koje su sigurno vrlo dobronamerno vama prilazili i tražili od vas, praktično, da razumete u čemu je problem i da probamo zajednički da ga rešimo. Dakle, ja vas još jednom konkretno pitam, da li vi znate danas nakon 20 meseci od primene ovog zakona kada će ovaj zakon stupiti na snagu, jer ministarstvo ne staje sa radom, onda kada se raspusti Vlada, kada prestane vaš mandat. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Prihvatam vaše obećanje predsednice Vlade. Dakle, ljudi se drže za reč i ja bih ovim završila pitanja vezano za Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Ali, iskoristila bih ovo vreme i nije potrebno da mi niko od predstavnika Vlade Republike Srbije sada odgovori. Ja ću vas podsetiti da mi trenutno raspravljamo o zakonu koji se kolokvijalno naziva Zakon o nestalim bebama. Ja ću još jednom iskoristiti svoje pravo kao narodna poslanica, da vam ukažem na to da ovaj zakon, iako ga smatram sa vaše strane vrlo dobronamernim, znam da rešavate problem koji niko drugi nije prihvatio da rešava, međutim ja vam skrećem pažnju i apelujem u ime svih udruženja roditelja koji kažu da ovaj zakon ne može suštinski da reši njihov problem i da ih može dovesti u dodatnu problematiku u odnosu na ono stanje u kojem se oni danas nalaze.
Apelujem na vas da do kraja ovog zasedanja povučete zakon iz skupštinske procedure. Razumem da to može da bude politički nezahvalan potez za vas u ovom trenutku, ali ću isto tako iskoristiti ovaj trenutak rasprave i apelovati na kolege koji se nalaze na opozicionoj strani da ne zloupotrebljavaju taj momenat, jer postoji nešto što se naziva višim interesom i nacionalnim interesom. Mislim da oko ovog pitanja ne smemo da budemo razjedinjeni i da koristimo raspravu za jeftine političke poene.
Dakle, zaista postoji ozbiljan problem i postojaće ozbiljan problem sa primenom ovog zakona. Još jednom vas molim da razmislite i kao što ste već sami najavili, da treba da postoji bolja komunikacija sa nevladinim organizacijama, ja vas pozivam da primite udruženja građana, da čujete kakve sudbine vi treba da rešavate i da razumete problem sa kojim se suočavaju.
U tom smislu bih onda apelovala i na javnost da možda, na one međunarodne organizacije koje u ovom trenutku pritiskaju državu Srbiju da donese taj zakon, ipak budemo fleksibilniji, da oni u stvari budu fleksibilniji nego što jesu i da se taj pritisak na Republiku Srbiju po ovom pitanju smanji, jer još jednom ponavljam da ovo nije političko pitanje, ovo je nacionalno pitanje i mi zajedno moramo da štitimo interese roditelja koji traže svoju nestalu decu. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, poštovana ministarka, poštovani članovi različitih ministarstava, dobrodošli u dom Narodne Skupštine. Verujem da današnji dan je svima vrlo emotivan i vrlo težak, kad je u pitanju rasprava o zakonu koji kolokvijalno nazivamo zakon o nestaloj deci, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da ovaj zakon neće rešiti problem nestalih beba u Srbiji. Te nestale bebe više nisu bebe, uglavnom danas govorimo o ljudima koji su odrasli, punoletni ljudi koji su, verovatno, u međuvremenu došli do takvih okolnosti da imaju i svoje porodice, a ljudi koji ih traže, odnosno njihovi roditelji možda su danas u prilici da možda traže, ne samo svoju decu, već traže i svoje unučiće.

S tim u vezi, pošto je tema ovako emotivna i retko ko da može da ostane sabran kada govori o ovoj temi, posebno svi mi koji smo imali intenzivne kontakte sa različitim udruženjima roditelja nestalih beba, postavlja se pitanje – koliko se sme uopšte ovakav jedan zakon u skupštinskoj raspravi, gde sa jedne strane sede predstavnici vladajuće većine i različitih političkih organizacija, a sa druge strane predstavnici opozicije i, takođe, predstavnici različitih političkih organizacija, smemo sebi da stavimo na teret i da dozvolimo da ovu skupštinsku raspravu zloupotrebimo i da je politizujemo i skandalizujemo na način na koji je to apsolutno neprimereno?

S tim vezi, ja se sad u ovom trenutku obraćam i kolegama koji sede prekoputa, jer znam da su ovih dana bili meta napada različitih političara sa ove moje strane, opozicione. Ne želim da niko stavlja i pravi spiskove narodnih poslanika koji će, u najboljoj nameri možda, pritisnuti taster da izglasaju ovaj zakon, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da kao narodna poslanica njih ubedim da to ne učine. To je, dakle, jedna poruka koju upućujem.

Takođe, ne želim da proklinjem članove Vlade, posebno žene koje danas sede u Vladi, i da ih osuđujem zbog toga što su kao Vlada uputili ovaj Predlog zakona u skupštinsku proceduru, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći sa ove strane da ubedim vas da povučete ovaj zakon iz skupštinske procedure i da napišemo novi predlog, onako kako je to u interesu one grupe građana koji očekuju donošenje ili nedonošenje ovog zakona i koji su jedini relevantni da nam kažu da li je ovaj zakon u redu ili nije.

Dakle, ja ću još jednom da vas podsetim da ovaj zakon ne rešava problem roditelja u svim slučajevima koji potražuju svoju decu.

Danas sam na društvenim mrežama, pošto zaista danima ne spavam, verujem ni vi, bilo ko, dakle, ja nisam i ne bih volela da građani mogu da zamisle u kakvoj se mi poziciji danas nalazimo, dakle, ja sam danas na društvenim mrežama objavila jednu potencijalnu situaciju, kroz kakvu agoniju prolaze oni roditelji koji su možda dobili svoje dete, recimo, 1980. godine. Dala sam primer te godine, jer ja sam rođena 1981. godine.

Zamislite svakodnevicu tih ljudi koji svako jutro ustanu i pitaju se – gde je danas moje dete? Da li je ono živo, da li je ono preminulo? Ako je preminulo, gde je sahranjeno? Ako je živo, da li je ono danas srećno, da li ima svoju porodicu? Kako živi? Da li ja imam unučiće? Da li smo se slučajno sreli? Da li je nekad to moje dete stajalo pored mene u autobusu?

Zamislite 40 godina odnosa tih roditelja sa svojom neposrednom okolinom u kojoj ih je sigurno neko nazvao ludim, jer misle da su paranoični i da ne razumeju i da ne mogu da se pomire sa činjenicom da im je dete možda u porodilištu preminulo i da ne mogu nikako da prihvate tu istinu.

Zamislite koliko su oni podložni manipulaciji, ko im se sve za tih 40 godina obratio nudeći kojekakve usluge i pomoć i na koji su sve način bili oštećeni ili izmanipulisani. Zamislite kakav je njihov odnos sa državom.

Oni su danas visokospecijalizovani detektivi, to odgovorno tvrdim. Ja znam kroz kakve su procedure oni prolazili i šta su sve učinili tragajući za istinom šta se u stvari dogodilo sa njihovom decom.

Zamislite na koliko su vrata oni pokucali, zamislite koliko su puta bili odbijeni, zamislite koliko su se puta obratili Povereniku za zaštitu informacija od javnog značaja, ne bi li došli do dokumenata koji su im potrebni da bi utvrdili šta se dogodilo sa decom za koju sumnjaju da su ukradena.

Današnji zakon koji se nalazi na dnevnom redu ne može da reši sva ova njihova pitanja. U konačnici, kada se ovaj zakon primeni, navešću i detalje ovog zakona, oni posle toga 40 godina i, recimo, za koji mesec kada ovaj zakon stupi na snagu i na njihov se slučaj primeni, dobiće odgovor za ovih 14.600 neprospavanih dana i noći kada sam se pitao kakvu boju očiju ima moje dete. Dobiću nadoknadu od 8.462 evra za pretrpljeni bol. To će biti konačnica nakon primene ovog zakona.

Sada ću da se vratim na odredbe samog zakona i da malo, neću da se ponavljam, jer su sve kolege vrlo detaljno opisale kakve su sve procedure vođene u poslednjih 19, 20 godina kroz parlament, i podsetiću vas da negde prvi kontakt i ozbiljniji kontakt i prve ozbiljnije informacije u vezi sa problemom nestalih beba u Srbiji dobili smo u Izveštaju 2010. godine, u Izveštaju Zaštitnika građana koji je tada upućen. On konkretno ne donosi nikakva rešenja, niti ima neka konkretna saznanja, ali ono što se nakon sprovedene istrage, koju je on u okviru nadležnosti koje je mogao da ima sproveo, dovodi do zaključka da je to u stvari bila jedna nehumana procedura i jedna apsolutna zloupotreba birokratije.

Nakon svega toga, kada roditelji koji su dobili to, eto, da kažem, kao prvo saznanje u obliku nekog izveštaja, potpuno je racionalno da oni danas nemaju nikakvo poverenje u državu.

Ovaj se zakon konkretno nalazi drugi put u skupštinskoj proceduri za vreme ovog saziva. On je došao prvi put 2016. godine i ja sam isto tada trebala da se bavim ovim zakonom. S tim u vezi sam potpuno sigurna da ovaj predlog zakona i tadašnji predlog zakona i ovaj predlog zakona koji danas imamo nije suštinski izmenjen, iako je tada pod pritiskom javnosti, udruženja roditelja, nevladinih organizacija relevantnih koje se bave ovim pitanjima i narodnih poslanika. Dakle, on jeste bio povučen iz procedure da bi se poboljšao kvalitet ovog predloga. Međutim, suštinski on nije promenjen. Usvojeni su neki amandmani koji suštinski ne rešavaju ozbiljne probleme koji će nastati primenom ovog zakona.

U međuvremenu je, u martu mesecu 2018. godine, verovatno u želji da se štite najbolji interesi, da se zalažu za najbolje interese, osnovana i Vladina komisija koja bi trebala da ispita, imala je određene zadatke i trebala je da pomogne u pisanju konkretno ovog zakona.

Međutim, ja sam juče postavila to pitanje u Narodnoj skupštini predstavnicima Ministarstva pravde i Vladi Republike Srbije. Znate, za te dve godine njihovog mandata koji treba da istekne za koji dan, oni nisu uputili ni jedan jedini izveštaj, ili on bar javnosti nije bio dostupan, o tome šta je tačno učinila komisija i do kakvih se zaključaka došlo, da bi se ti zaključci mogli uneti u predlog zakona o kojem mi danas raspravljamo.

Podsetiću vas i da smo imali javno slušanje. Dakle, ovaj zakon nije prošao zvaničnu proceduru koja je bila neophodna da se prođe, a to je javna rasprava. Ovaj zakon je zbrzan u jednoj od mogućih procedura koja se zove javno slušanje, održano je krajem prošle godine. Na tom javnom slušanju bio je i predstavnik Ministarstva Čedomir Backović. On danas nije ovde sa nama. Bio je predstavnik Saveta Evrope. Takođe, bili su predsednici svih odbora koji su organizovali ovo javno slušanje, kao i narodni poslanici koji ovde danas sede, ali su bila i sva udruženja roditelja koja se bave pitanjem nestalih beba.

Nažalost, sad ne mogu da se složim u potpunosti sa gospođom Živković, koja je govorila malopre i vrlo emotivno. Dakle, na tom javnom slušanju apsolutno sva udruženja roditelja su se usaglasila sa tim da oni ne prihvataju predlog zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu Skupštine.

Još jednom ću da vas podsetim, jedini interes koji mi kao narodni poslanici danas treba da zaštitimo jeste interes tih roditelja koji traže svoju decu. Ako apsolutno oni nisu saglasni, uprkos možda što pojedinci jesu, jer misle da će im ovo rešiti njihove probleme, ja kažem, predmet su ozbiljnih manipulacija, pa me i ne čudi kada od pojedinih roditelja možda i dobijete poruku da će se ovim zakonom nešto rešiti. U biti, sva udruženja na javnom slušanju su stala iza toga da ne prihvataju ovakav predlog zakona.

Ovaj zakon je u suštini nepopravljiv. Dakle, lično sam pokušala i 2016. i sada, 2018. godine, razgovarajući sa raznim udruženjima, da pokušamo da amandmanima unapredimo ovej zakona, jer razumem, bez obzira što sam na strani opozicije, a vi na strani vladajuće većine, da će zdrav razum učiniti sve da se ovaj zakonski predlog poboljša. Međutim, toliki broj amandmana čini ovaj zakon praktično neprimenljivim i predstavlja problem.

Sada ću se osvrnuti na tekst ovog zakona. Dakle, kao što jeste navedeno u nekoliko izlaganja koja smo ovde imali prilike da čujemo, nekoliko od par stotina do par hiljada ljudi danas traži svoju nestalu decu. Nećemo da razgovaramo o tome da li su ta deca preminula ili su živa. Oni opravdano sumnjaju u to da su im deca živa i žele da se uvere u to. Dakle, ovaj zakon je pisan pod pritiskom Saveta Evrope, nakon donete presude u Evropskom sudu za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović protiv Republike Srbije.

Prve dve odredbe govore o tome šta ovaj zakon treba da uredi. U 2. članu ovog zakona se to i opisuje, što znači da je ovaj zakon eksplicitno vezan za jedan slučaj u donetoj presudi Zorice Jovanović protiv Republike Srbije i to stoji u ovom zakonu. Niko nije podneo amandman kojim će ovo drugačije biti uređeno.

Dakle, ovaj zakon, kada stupi na snagu, ma šta god mi pričali ovde, neki pravnik koji bude trebao da ga pročita, da ga proanalizira, on će reći – cilj ovog zakona je Zorica Jovanović, presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava i ni jedan drugi slučaj.

Ovde postoji neka korelacija koja je napravljena da bi mogli da se reše neki drugi slučajevi. Međutim, to ne mora ničim biti garantovano.

U 21. članu koji je najsporniji i najčešće je govoreno o njemu… Neću da govorim o detaljima vezano za zakon, to ćemo kada bude bila amandmanska rasprava. Dakle 21. član kaže u svom 3. stavu – ako ne mogu da se utvrde činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo, da prevedem, ako država Srbija ne može da utvrdi okolnosti pod kojim se dogodio nestanak nečijeg deteta, onda sud rešenjem konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta. To je kraj priče, nema dalje od ovoga.

Ako država naša i svi državni organi i institucije utvrde da nema dalje, onda dolazimo do člana 23. o kojem se najčešće ovih dana govorilo u javnosti, a to je pravična novčana nadoknada koja ne može da se dosudi u iznosu većem od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja.

Neću da licitiram da li je iznos od – do 10.000 evra malo ili mnogo. Mnoge kolege su ovde govorile o tome. Uporedile su subvencionisanje u privredi i razne neke druge stvari sa kojima možemo porediti da li postoji uopšte cena deteta.

Isto tako, u obrazloženju ovog zakona se kaže da su se pozvali na slučaj Zorice Jovanović kojoj je presuđen u Evropskom sudu za ljudska prava. To nije obavezalo Republiku Srbiju da kaže – da, mi moramo da damo do 10.000 evra. Mi smo mogli kao država da nađemo rešenje i da shvatimo koja je to količina bola, kroz šta su prošli ti ljudi, koliko su u stvari novca oni potrošili tragajući za istinom o svojoj deci i da kažemo – u redu je, preporuka Evropskog suda za ljudska prava je da to bude 10.000 evra, da se vezujemo za presudu koja je vođena u slučaju gospođe Zorice Jovanović protiv države Srbije, ali mi možemo da taj iznos i promenimo. Ne moramo da se vezujemo za njega.

Dakle, tu se vidi jedna puka formalnost ispunjavanja očekivanja, odnosno zaključaka i uputstava koje je država Srbija dobila od Saveta Evrope.

Imali smo sednicu Odbora za pravosuđe pre neki dan i raspravljali smo o amandmanima. Jedan od kolega koji sedi tu pored vas bio je na toj sednici. Dakle, nisu se javljale druge kolege da analiziramo kakvi su to amandmani.

Osnovna zamerka roditelja, dakle ja štitim interese roditelja, pa zato i kažem, jeste jedan amandman koji se tiče DNK analize, koji kaže da ako roditelji ne pristanu na to da daju svoj uzorak na DNK analizu, onda se taj postupak prekida. Zašto je ovo sporno? Setimo se žene s početka mog izlaganja. Ta žena 40 godina kuca na vrata različitih institucija, 40 godina ona nailazi na ta ista zatvorena vrata. U međuvremenu su neki od njih i došli do onih čuvenih kalupa o kojima se takođe u javnosti mnogo govori, pa su došli do strašnih saznanja u vezi sa tim šta se u stvari nalazi u tim kalupima.

Da li mislite da ti ljudi imaju poverenja u državu, opravdano, ne u vas konkretno, jer taj problem je star zaista dugo? Da li zaista mislite da ti ljudi imaju bilo kakvog poverenja da će ova država sprovesti pravu analizu, kvalitetnu istragu i omogućiti im da se na kraju suoče sa tim da li im je dete živo ili ne? Oni opravdano nemaju poverenja, žele da se zaštite kroz zakon koji će biti relevantan i na snazi u Republici Srbiji, da mogu da sprovedu paralelno svoje istrage koje su do tada vodili. Te analize mogu da urade u inostranstvu, na neki način.

Dakle, i amandmani o kojima se u javnosti, s obzirom da nismo imali javnu raspravu, raspravljalo i pomoćnik ministra Backovića je o tome govorio na Javnom servisu RTS da će se uputiti neki amandmani. Mi smo njih imali prilike da vidimo tek kada je počela sednica Odbora za pravosuđe pre dva dana. Dakle, opravdano se produbljuje sumnja roditelja u nameru države da reši njihov problem.

Pošto ja nisam zagovornica populizma i ježim na populizam kojim smo svi izloženi, posebno na zloupotrebe ovakvih tema u političke svrhe, ne bih mogla da iskritikujem ovoliko zakon a da vam ne ponudim rešenje. Postoji rešenje i postoji mogućnost da mi ove probleme rešimo i da izađemo u susret jedinoj interesnoj grupi u ovom slučaju, a to su roditelji nestalih beba.

Prvo što može da uradi Vlada Republike Srbije jeste da dobro razmisli još jednom, ne stavljajući bilo kome na teret da li je ta odluka, kada ste uputili zakon, bila dobra ili ne i da povuče ovaj zakon, da pozove roditelje, nevladine organizacije, zainteresovanu javnost i da se ponovo napiše predlog zakona.

Drugo što možemo da učinimo, odnosno šta može ova institucija ovde da uradi, da moje kolege koje čine danas vladajuću većinu za nekoliko dana, kada dođe trenutak usvajanja zakona, ne pritisnu taster „za“, da se zakon koji će biti neprimenjiv u praksi ili će donositi loše rezultate nakon primene ne izglasa.

Treća stvar koja može da se učini, a to je da pošaljemo poruku danas sa Trga Nikole Pašića na Andrićev venac i da kažemo da u slučaju da moje kolege zbog političke odluke koja je doneta na nivou njihovih političkih stranaka budu u prilici da moraju moralno da donesu odluku i da kažu – da, pritisnuću taster i izglasaću ovaj zakon, predsednik države može da taj zakon ne prihvati i da ga vrati u skupštinsku proceduru.

To su tri procedure koje mi možemo iz tri različite institucije da učinimo da bismo izašli u susret zahtevima roditelja koji traže svoju decu, a koji suštinski samo nemaju poverenja u državu. Da im vratimo poverenje u državu, to je cilj.

Šta možemo da uradimo mi kao narodni poslanici? Ja znam šta ćemo mi da uradimo. Ukoliko se ovaj zakon izglasa i predsednik države ga prihvati kao takvog, moja poslanička grupa će sigurno predati predlog zakona o prestanku važenja ovog zakona koji će Skupština usvojiti i obratićemo se Ustavnom sudu. Sigurna sam da će se i roditelji dalje obraćati Sudu u Strazburu.

Dakle, hajde da budemo svi vrlo dobronamerni. Ne mislim da bilo ko sedi danas ovde u ovoj sali nije dobronameran. Hajde da razumemo šta roditelji, koji traže svoju nestalu decu, očekuju od nas. Hajde da ne izglasamo ovaj zakon. Hajde da pošaljemo poruku Savetu Evrope i sednici koja se očekuje početkom marta iz koje postoji mogućnost da Srbija trpi posledice zbog toga što nije odreagovala na presudu koja je donet. Hajde da svi narodni poslanici napišu zahtev Savetu Evrope i zamolimo ih da se, recimo, ne usvoji rezolucija koja bi osudila državu Srbiju. Hajde da pokažemo da postoji nešto što zovemo nacionalni interes, ali stvarno, da se ujedimo svi, bez obzira da li smo trenutno na strani vlasti ili smo na strani opozicije.

Ovo pitanje nije vezano ni za jednu stranu. Ovo jeste nacionalni interes. Kroz ovo pitanje ćemo građanima Republike Srbije povratiti poverenje u državu koje su oni u međuvremenu izgubili.

Dakle, još jednom ću da ponovim šta možemo da uradimo - da vi povučete zakon iz skupštinske procedure, da narodni poslanici ne pritisnu taster u danu za glasanje i da izglasaju ovaj zakon, da predsednik države to ne učini, u koliko se zakon odavde proglasi usvojenim. Ja vas molim da sprečimo sve loše posledice primene zakona, za koji već danas znamo da nije primenljiv. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Razumem poziciju u kojoj se vi danas nalazite, s obzirom da vi u stvari danas ne predstavljate Ministarstvo pravde već Ministarstvo bez portfelja koje se bavi nekim drugim pitanjima.

Ono što možda vi ne znate zato što nije u domenu vaših nadležnosti jeste da ovaj zakona 2016. godine i te kako su narodni poslanici pokušali da poprave amandmanima. Međutim, i tada smo iako jesmo bili vrlo dobronamerni poslali te amandmane, oni se mogu naći u skupštinskoj arhivi, a mogu vam ih i ja predati u nekoj pauzi, shvatili smo da je zakon sam bio nepopravljiv kao i sva udruženja roditelja, kao i nevladine organizacije koje su se bavile ovim pitanjima.

Takođe, moram da vas demantujem, postojao je Predlog zakona koji su napisali uz pomoć vrsnih pravnika, među kojima je i Vesna Rakić Vodinelić na primer, udruženja roditelja i uputili na raspravu, odnosno upoznali su sa tim Ministarstvo pravde i Vladu Republike Srbije. Međutim, nikada se nismo ni mi kao javnost, kao narodni poslanici, niti ti roditelji, niti nevladine organizacije, niti vi kao predstavnici Vlade, nismo se okupili oko tog Predloga zakona, da o njemu raspravljamo i da probamo kroz javnu raspravu taj Predlog zakona da unapredimo.

U suštini postavlja se pitanje, ovaj Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu Skupštine, odakle on s obzirom da u međuvremenu nije održana javna rasprava, nisu uvaženi napori roditelja da se ovaj zakonski predlog unapredi i sa druge strane, postoji opravdana sumnja da je Ministarstvo pravde uporno insistiralo na tome da se sva relevantna udruženja roditelja sklone iz pisanja ovog zakona.

Do samog početka javnog slušanja koje je održano ovde krajem prošle godine, nije se znalo ko će uopšte biti pozvan na javno slušanje. Mnoge relevantne nevladine organizacije nisu dobile priliku uopšte da se obrate na tom javnom slušanju. Dakle, razumem vaš napor da danas ispred Vlade branite ovaj zakon, ali ja kao neko ko je od 2016. godine kroz ovaj Saziv upoznata sa ovim Predlogom zakona vam kažem da grešite kada kažete da narodni poslanici nisu imali svoje predloge, da javnost nije imala svoje predloge ili da se sama isključila.

Isključilo je Ministarstvo pravde, roditelje, nevladine organizacije, pa i narodne poslanike na neki način, diskreditovanjem ove teme u javnosti sa pričom, znate pa to nisu ni prethodne vlade učinile pre.

Mi znamo ko to sve nije učinio. Dakle, 40 godina ovaj problem lebdi u vazduhu. Ja još jednom ponavljam, ovo je Pandorina kutija koja se danas otvara u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ja razumem i vaš položaj i položaj ministarke pravde koja danas nije ovde i predsednice Vlade koja danas nije ovde. Ja razumem sve vas i razumem vašu najbolju nameru.

Međutim, ovaj zakon, ovako kako je napisan, uz ozbiljno isključivanje javnosti, roditelja i nevladinih organizacija, neće biti dobro primenljiv, neće štititi interes roditelja koji traže svoju nestalu decu.
Ja još jednom moram da kažem, nije suština da danas jedna drugu ubedimo koji je zakon bio gori. Suština je da mora ponovo da se napiše. To je suština.

Dakle, Ministarstvo pravde mora da pokaže dobru volju da želi da vrati poverenje građana u državu, u našu Republiku Srbiju, da ovo pitanje se stavi kao pitanje od nacionalnog interesa, da razumemo da ovaj zakon, jednako kao što možda taj predlog je bio u suprotnosti sa Ustavom, da će i ovaj zakon koji će stupiti na snagu, ako ga usvojimo za koji dan, biti takođe u suprotnosti sa Ustavom i da ćemo opet opteretiti Ustavni sud Srbije da razrešava još jedan u nizu zakona, za koji će se ispostaviti da je protiv Ustava.

Dakle, ja želim da to sprečimo, da učinimo sve što je u našoj moći. Vi kao predstavnici Vlade da probate da povučete Predlog zakona, mi kao narodni poslanici, da ne izglasamo taj zakon. Ako se sve to dogodi, da kažemo predsedniku republike da on ne potpiše taj zakon, zato što zakon ima ozbiljne probleme.

Mi ćemo pre ili kasnije doći u situaciju da ovaj zakon povučemo. Pre ili kasnije ćemo doći u tu situaciju, u ono što možemo danas da predvidimo. Ne želim ovu raspravu da zloupotrebim, da vam kažem na koliko zakona smo upozoravali samo u ovom Sazivu na lošu primenu nakon usvajanja.

Dakle, jednostavno, već danas se mogu predvideti okolnosti da ovaj zakon neće zaštiti interese roditelja, da će dovesti samo do materijalnog obeštećenja njihove patnje za dugi niz godina, koliko potražuju svoju decu, ali da suštinski neće rešiti pitanje toga gde su njihova deca, ako su preminula, gde su sahranjena i šta se sa njima dogodilo, ako su živa, gde su? Ko je odgovoran? Zašto su institucije svih ovih godina unazad štitile pojedince koji su to radili?

Dakle, jednostavno ovaj zakon njima apsolutno ne garantuje da će njihovi interesi biti zaštićeni.