Zahvaljujem vam, predsedavajuća.

Postavljam prvo pitanje ministru za rad, ispred inicijative koja se zove „Mame su zakon“, a čiji sam i ja pokretač.

Mi smo nedavno u proceduru skupštinsku predali Predlog izmene i dopune zakona kojim želimo da se izvrše izmene u okviru Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Neke od ključnih izmena koje smo tražili u ovom zakonu je da se broj meseci koji ulaze, prosek meseci koji ulaze u obračun naknade za vreme porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta, smanji sa 18 na 12 meseci.

Prvo pitanje u okviru pitanja za Ministarstvo za rad je – da li ministar za rad može da nam uputi preciznu ekonomsku analizu kojom je Ministarstvo kada je pripremalo Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, izračunalo da je ovo optimalan broj meseci koji moraju da uđu u obračun? Da li Ministarstvo za rad zna za diskriminaciju koju trpe žene kada traže posao u Srbiji?

Nema te žene ili je makar nisam srela koja na prvom razgovoru za posao u najreproduktivnijem periodu svoga života nije bila upitana – kada planirate porodicu, da li ste udati, koliko dece imate sada, da li planirate proširenje porodice i slično?

Ovo pitanje nije rezervisano i ova grupa pitanja nije rezervisana nažalost samo za privatni sektor o kome se najčešće u pogrdnom smislu govori, ova pitanja su najčešće rezervisana za javni sektor.

Na otvorenim raspravama koje smo organizovali kada smo zajedno sa ženama pisali predlog izmene i dopune ovog zakona dobili smo informaciju i daću vam jedan primer – jedna žena iz Niša volonterski je radila u javnom preduzeću od 2011. godine. Tek nekoliko meseci pre nego što će ostati u drugom stanju je dobila posao. Dakle, ona će ovim zakonom biti itekako uskraćena, itekako oštećena, primaće tek nekoliko hiljada dinara nakon što se porodi.

Nije tačna poruka koja dolazi iz Ministarstva zar rad da žene nisu htele da rade, da su lenje i da treba da dobijaju onoliko koliko su zaslužile, već je poruka takva da posla nema dovoljno i da one jesu voljne da rade, ali nemaju gde.

Drugo pitanje koje postavljamo Ministarstvu za rad je – kako su se odlučili, odnosno zašto nisu odredili minimalni iznos koji svaka trudnica i porodilja može da primi u Srbiji? Jasno su odredili koliko je maksimalno koliko trudnica može da primi i nažalost juče smo u javnosti bili ispunjeni informacijama, odnosno reakcijama ministarstva koji su rekli da će se upravo ženama koje maksimalne iznose primaju, a njih, moram da napomenem, ima tek nekoliko stotina i nema ih u onom broju kojem ima žena koje su oštećene ovim zakonom po drugom osnovu, odnosno da primaju mnogo manje iznose nego što su primale dok su radile ili nisu radile. Dakle, kako su došli do zaključka da se odredi maksimalan iznos koji jedna trudnica i porodilja može da primi u Srbiji, a nisu uspeli da nađu pravu meru koliko je minimalni iznos koji trudnice i porodilje u Srbiji mogu da prime.

Predlogom našeg zakona, koji smo, kažem još jednom, zajedno sa trudnicama i porodiljama u četiri grada u Srbiji, u Novom Sadu, u Beogradu, u Kragujevcu i u Nišu, napisali zajedno kaže da ne sme da bude nijedna trudnica, nijedna buduća majka u Srbiji koja će da primi iznos mesečne nadoknade manje od republičkog minimalca.

Jedna od mera koju tražimo da se izmeni ovom zakonu, a isto tako tražimo i analizu Ministarstva, je da nam kaže koji je to broj preduzetnica koje svojim poslovanjem u suštini i time što žele da se ostvari i kao majke, a ne samo kao preduzetnice, štete budžet Republike Srbije, pa su dovedene u mat poziciju da biraju između toga, da li će da stave svoje firme u status mirovanja i da time praktično stopiraju radni staž koji su do tada imale ili će da rade, a da se odreknu određenih nadoknada.

Takođe, juče je bilo jako zlonamernih poruka u Skupštini Srbije i u vrlo lošem kontekstu je komunicirano o protestu koji je bio 25. septembra koji su organizovale majke i porodilje. Na ovaj slici možete da vidite u prvom redu majke u poodmaklim trudnoćama, pred samim porođajem. To su žene koje su u osmom i devetom mesecu, da ne pokazujem i druge slike, dakle, preko 1.000 žena je izašlo i preko 1.000 ljudi, odnosno građana potpuno nezavisnih u odnosu na bilo koje stranačke aktivnosti je izašlo 25. septembra sa jednom jedinom porukom. Tražimo izmenu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo pitanje upućujem predsednici Vlade, gospođici Ani Brnabić, zatim predsednici Narodne skupštine Maji Gojković i predsedniku države, Aleksandru Vučiću.

Juče smo dobili informaciju u javnosti da je predsednik države Aleksandar Vučić, učestvovao u još jednoj rundi pregovora u Briselu, s tim u vezi nas zanima da li postoji dokument kojim smo mi ovlastili Aleksandra Vučića, da u ime građana Srbije, predstavnika Narodne skupštine, pregovara i učestvuje u pregovorima u Briselu? Ako postoji takav dokument, molim vas da se on dostavi Narodnoj skupštini na uvid i isto tako da se pokaže građanima naše zemlje.

Sa druge strane, ne bi bilo loše, dakle, smatram jednom vrstom obaveze da predsednik države podnese izveštaj šta se tačno nalazi na pregovaračkom stolu, u kakvoj se poziciji nalazi naša država i praktično da podnese jednu vrstu detaljnijeg izveštaja, jer od poruke da je jako teško bilo juče na pregovorima, građani Republike Srbije, niti oni koji žive na teritoriji Kosova i Metohije, nemaju apsolutno nikakvu korist, niti iz toga mogu da imaju bilo kakva saznanja kako će izgledati njihova dalja budućnost.

Drugo pitanje upućujem ministarstvu vojnom, tačnije ministru Vulinu, dakle volela bih da Ministarstvo Vojske, meni prosledi dokument u kojem se jasno opisuje kako izgleda ministar vojni u protokolima tj. u javnim nekim obavljanjima protokola? Dakle, da li on ima mogućnost i pravo i kako to uopšte treba da izgleda kada ministar vojni, ispred građana Srbije, ispred svog ministarstva, učestvuje u nekim zvaničnim posetama? Da li on može da nosi neformalnu vojnu uniformu, koja najčešće podseća na paravojnu uniformu i na taj način se ruga predstavnicima Vojske? Da li može da nosi uniformu koja podseća na ljude koji obavljaju komunalne delatnosti u oblasti održavanja odžaka? Mene zanima protokol kojim je jednom ministru Vojske Republike Srbije, dozvoljeno da na ovaj način predstavlja jedno ovako važno ministarstvo?

Treće pitanje upućujem ministarki Zorani Mihajlović, koja je jedna od retkih ministara u Vladi Republike Srbije, koja makar na moja pitanja izuzetno brzo i pravovremeno odgovara, međutim, ostala je dužna odgovor na jedno pitanje. Ono možda naizgled danas izgleda malo, jer nije veliko kao neka druga državna pitanja, ali se ono tiče jednog manjeg broja učenika koji žive u zaseoku Lipik, u selu Tulari, u opštini Ub, koji imaju fizički problem da stignu do osnovne škole koju pohađaju. Ovaj put je dužine od dva kilometra, nije put koji je od velikog značaja i s tim u vezi pretpostavljam da nije prioritetan, ali ako uzmete u obzir da se radi o đacima koji pohađaju osnovnu školu i koji taj put moraju da pređu peške, a ja sam dobila informaciju kako taj put izgleda i ovo je slika iz juna, dakle nisu u pitanju poplave, ovo je najobičniji pljusak koji je pao ovih dana, ovo braon, sve što vidite, to je voda na tom putu i molim potpredsednicu Vlade i ministarku da u najkraćem mogućem roku pomogne ljudima, odnosno deci koja pohađaju osnovnu školu da bi mogli od septembra na pravi način da pohađaju nastavu.

Četvrto pitanje upućujem Ministarstvu pravde i Ministarstvu za rad, kao nadležnima po pitanju za Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Kao i uvek tražiću izveštaj o sprovođenju ovog zakona, ali postoji jedno pitanje, koje mi se čini da je ostalo nedorečeno, a da se može pojaviti veliki problem, a to je kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, koje trpe nasilje u porodici, od nasilnika koji su najčešće u prilici da budu i njihovi lični asistenti, na koji način Centar za socijalni rad rešava ovo pitanje kada se izrekne mera udaljenja nasilniku iz ove porodice? Dakle, potrebno nam je jasno da li je nekim pravilnikom ovo odlučeno, da li postoji npr. odluka da se neka geronto domaćica uputi da pomogne osobama sa invaliditetom, koje su prijavile slučaj porodičnog nasilja?

I, poslednje, nadam se da će mi vreme dozvoliti, još jednom apelujem na predsednicu Skupštine i na vas potpredsedniče, ako možemo da održimo kolegijum u kom ćemo se dogovoriti da normalizujemo rad Narodne skupštine. S tim u vezi, apelujem da se prestane sa besmislenim amandmanima koji, navešću samo jedan primer, koji se bave oporavljanjem medicinske zaštite kada je u pitanju zakon o ćelijama i tkivima? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Jedno vreme sam se dvoumila da li da se javim za povredu Poslovnika ili po amandmanu i onda sam se odlučila za ovo drugo, iz prostog razloga što ne znam gde bih se pre javila za povredu Poslovnika.

Ja bih želela građane Srbije koji prate ovaj prenos, moram samo da naglasim da ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika, da podsetim da mi trenutno raspravljamo o zakonu o ljudskim ćelijama i tkivima i trenutno se raspravlja o amandmanu na naslov ovog zakona. Dakle, ne samo da se sada vodi rasprava slobodnim stilom, ko o čemu hoće i na koji način to želi da radi, čini mi se da, pošto se dominantno razgovara o temi doniranja organa, nismo mogli da više unizimo ovu temu, osim što smo dozvolili ovu raspravu da ovako teče kako teče.

Iz poštovanja prema ljudima koji su se već do sada pisanim putem odlučili na to da doniraju svoje organe nakon smrti, iz poštovanja prema onima koji se dvoume, ova rasprava nikako nije smela da ode u ovom pravcu. Ako mi izražavamo sumnju i bojazan ovde kao narodni poslanici da ovaj zakon na neki način može da se zloupotrebi, onda moramo vrlo da vodimo računa na koji način to komuniciramo. Građani gledaju i mi nosimo jednu dozu velike odgovornosti u tome kako će se podizati svest u javnosti o tome da je neophodno da imamo što veći broj dobrovoljnih davalaca organa.

Ja nisam mogla da zamislim ni u najluđim snovima da će se jedan ovakav zakon zloupotrebiti za prikupljanje ne jeftinih, ovo su najjeftiniji mogući politički poeni. Pojedinci se pozivaju na struku kao lekari, pojedinci se pozivaju na struku kao pravnici i u tom smislu, ne znam ko je bio gori. Čast izuzecima, njih ima, na našu veliku sreću, u Skupštini Srbije, u većem broju koji razumeju o čemu se raspravlja i koji na adekvatan način raspravljaju o ovoj temi, ali je mali broj i užasno su glasni u tome da ovu temu na svaki mogući način degradiraju.

Kada je bila rasprava u načelu, apelovala sam na ministra ako može da utiče na to da se besmisleni amandmani ne podnose. Dakle, ne samo da utičete, ja razumem i slobodu Poslovnika, međutim, kada pogledate na koji način su podneti amandmani, šta se u ovim amandmanima traži i suštinski da postoji jako mali broj amandmana koji su zaista onakvi kakvi treba da budu i koji mogu uticati na ovaj zakon, da on iz ove Skupštine izađe kvalitetniji i bolji, u interesu naših građana, mi smo u stvari dozvolili da danas raspravljamo o tome šta piše u novinama NIN, o tome da li i kako je tekao razgovor sa Emanuelom Makronom, koji, ja sam sigurna, nema apsolutno nikakve veze sa ćelijama i tkivima, zatim, da se razgovara o tome ko je kakav uspeh ostvario na izborima i kakav će tek uspeh da ostvari, a tema je – ljudske ćelije i tkiva.

Čak i da skrenete sa ove teme, na zakon broj dva, koji je na dnevnom redu i koji verovatno neće doći na red u skupštinskoj raspravi u pojedinostima, vi ste čak i tu temu koja neće doći na raspravu uspeli svojim ponašanjem i nastupima da degradirate.

Dakle, ja vas molim narodni poslanici, kolege drage, da vodite računa o tome kako nastupate, narod vas gleda, narod nas gleda i od nas očekuje jednu dozu ozbiljnosti, a cilj nam svima da se podigne svest u javnosti. Svaka izgovorena reč ovde mora da utiče na to, ma kakvu teoriju zastupali, da li smo za to da bude pretpostavljena saglasnost ili pisana saglasnost, cilj je jedna, a to je podizanje svesti u javnosti da se podigne broj donora organa. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Ministar je izašao iz sale, tako da mi je žao što neće čuti uvodni deo.

Dakle, kada su došla ova tri medicinska zakona o kojima se dominantno danas govori u Narodnoj skupštini, ja sam iskreno očekivala da će to biti zakoni za 22. vek. Ispostavilo se da je najmanje jedan od njih zakon, u stvari, tehničke prirode, koji menja u suštini zakon koji je aktuelan. Radi se o prvom zakonu, to je Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. Moraću da ispričam jednu ličnu situaciju koju sam imala u korist ovog zakona. Jako mi je žao što ovaj zakon, nažalost, nije mnogo bolji, odnosno napredniji, nego što je došao ispred nas danas.

Dakle, ja sam negde u februaru 2017. godine, imala prvi put priliku da se upoznam sa ovim zakonom i to tako što sam se, nažalost, u inostranstvu povredila, povredila sam nogu i onda sam transportovana u Beograd i u Beogradu sam primljena u hitnu službu. Ortopedija koja je bila tog dana dežurna je Ortopedija na Banjici. Imala sam neverovatnu sreću, dakle sasvim slučajno se dogodilo da me je primio lekar koji se upravi bavi na Institutu na Banjici, upotrebom matičnih ćelija u terapijske svrhe.

Znatiželjna, kakva jesam, dakle, dok je trajao pregled, dok su mi snimili nogu, dok smo razgovarali o tome šta dalje i kako, doktor je sa mnom podelio informaciju da radi na ovom naučnom projektu i mogu da vam kažem da je bio izuzetno zanimljiva sadržina tog projekta, tako da me je i dalje zainteresovalo šta se sa tim projektom dešava.

Naime, u pitanju je saradnja između Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo u Srbiji, dakle sam projekat je bio pod pokroviteljstvom, i dan danas je pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, a upravo je Ministarstvo zdravlja, zbog toga što je neminovna bila saradnja sa ortopedijom na Banjici, pružila podršku ovom projektu.

Imala sam prilike, dakle, kako ovaj IZIS već funkcioniše, da zakazujem pregled, nažalost on baš u praksi nije onakav kakvog smo ga očekivali, pa kada zakažete pregled npr. u osam, vi čekate ceo dan. Tako sam ja u nekom čekanju na kontroli, upoznala jednu od pacijentkinja na kojoj je primenjivana ova metoda. U pitanju je jedna starija gospođa, koja je na Institutu Banjica, čekala praktično transplantaciju ili kako se već terminološki i pravilno kaže, čekala je da joj se ugrade veštačka kolena. Nas dve smo sedele u čekaonici, ona mi je ispričala tok te procedure, kako je išla, na koji način je primenjena terapija matičnim ćelijama, zatim je ispričala koliko je to vrlo jednostavna procedura, da je vreme zadržavanja samo jedan dan i to je bila njena kontrola. Dakle, u pitanju je 2017. godina. Ona je pacijentkinja koja je tretirana 2015. godine. Nakon par sati našeg razgovora i razmene iskustava što se njenog slučaja tiče, ona je najnormalnije ustala sa stolice, dakle, to je pacijentkinja koja je čekala da joj se ugrade veštačka kolena, ustala sa stolice i otišla na kontrolu kod doktora, bez bilo kakvog medicinskog pomagala, u smislu štapa, štaka ili bilo čega sličnog.

Dakle, ja sam tada bila impresionirana rezultatima upotrebe matičnih ćelija u terapijske svrhe i bila sam, iskreno, očekivala da će kada dođe ovaj zakon na izmenu i dopunu, posle sam se i upoznala šta je sve potrebno izmeniti u ovom zakonu kako bi on bio primenjivan i u ovoj oblasti, bila sam iskreno razočarana time što nisam u maju, kada je stigao ovaj zakon u skupštinsku proceduru, dobila zakon za 22. vek, smatrajući da postoji potencijal da se ovo razvije u Srbiji, da mi praktično postanemo lider u regionu u oblasti primene matičnih ćelija.

Moram malo da opišem i ovaj projekat. Mislim da nije loše da se upoznaju i građani kako to može da funkcioniše, a u isto vreme i da vas podsetim da možemo ovo da uradimo zajedničkim snagama u smislu da, ako naiđemo na dobru volju narodnih poslanika, Ministarstva zdravlja, da mi možemo da radimo na tome da ovaj zakon u nekom momentu postane zakon za 22. vek.

Dakle, ovde se radi o umnožavanju matičnih ćelija koje se uzimaju iz masnog tkiva pacijenta, u pitanju su mezenhimske ćelije i zbog toga ovo u ovom zakonu nije između ostalog prepoznato, iz prostog razloga što se ne radi o intervenciji koja se obavlja u istom trenutku, kao što je na primer slučaj kada imate autologne transplantacije tkiva, pa onda u istoj proceduri menjate tetivu ili već šta je neophodno. Ovde je potrebno da prođe jedan vremenski period i onda se zbog toga ovaj proces naziva umnožavanje matičnih ćelija. Zato je bila potrebna, između ostalog, izmena Zakona o ćelijama i tkivima.

Koje su, da kažem, prednosti da smo izmenili, koje bi bile prednosti, a u pitanju je samo primena matičnih ćelija u ortopediji i to samo na kukovima i kolenima, jer se samo na tome i radio ovaj naučni projekat. Taj projekat bi koštao, odnosno intervencija bi koštala između 10% do 20% manje nego što je intervencija ugradnje veštačkih kukova ili veštačkih kolena tamo gde ima prostora za to.

Nisu sve situacije, dakle nisu svi pacijenti, drago mi je što se slažete, ja sam zaista bila impresionirana ovim što sam tada imala prilike da vidim, pa mi je drago što je prilika da se upoznaju i građani sa tim, dakle nisu svi pacijenti nužno da moraju da imaju ugrađena kolena ili kukove. Dakle, to može da se uradi na drugačiji, manje invazivan i mnogo lakši za pacijenta način, protom je jednostavniji i za sam zdravstveni sistem u Srbiji u smislu da pacijenti ne zauzimaju krevet nepotrebno i mogu da ga oslobode za nekog pacijenta koji je teži, za koga je, da kažem, krevet potrebniji.

Druga stvar, već sam navela, da je on nešto povoljniji nego što je sam rad na recimo ugradnji veštačkih kukova ili kolena, ubrzava se i sam protok ljudi na onim listama čekanja. Znam da se čeka i po dve, tri godine, a nekad se to i produži jer imaju hitniji pacijenti i slično. Dakle, niz nekih okolnosti zbog kojih se te liste čekanja često i produže. Ušteda je i u samom procesu rehabilitacije. Praktično su pacijenti odmah pripremljeni i mogu da se vrate u svoje, da kažem, normalne okolnosti, da vode kvalitetniji život nego što su vodili. Samim tim i ona procedura nakon svih tih intervencija, u smislu da moraju da odlaze na različite fizikalne terapije kod fizioterapeuta i slično ili u procesima rehabilitacije po banjama i slično, dakle oslobađa se nekakva prostor za pacijente kojima to može više da znači zato što pacijenti koji imaju prilike da se na ovaj način leče, mogu biti tako sanirani.

Još jedna stvar koja nije mala prednost ako bi se ovo uvelo, to je da bi na ostale i značajne količine krvi sa kojima smo u nestašici, koje bismo mogli da upotrebimo za neke druge intervencije. Prednost je, između ostalog, što ovo može da se koristi i na onim pacijentima kod kojih, odnosno tamo gde nemamo ortopedska pomagala u smislu nekih drugih zglobova, kao što je lakat, kao što su, ja čak i ne znam tačno svi, lakat, skočni zglob, šaka, stopalo, ručni zglob.

Dakle, tu nema mogućnosti ugradnje veštačkih zglobova i samim tim bi primena terapije matičnim ćelijama na ovim mestima bila mnogo prihvatljivija i bila bi svrsishodnija i, između ostalog, i na onim pacijentima gde iz tehničkih okolnosti, dakle, iz nekih drugih objektivnih okolnosti nije moguće izvršiti transplantaciju, ukoliko su oni srčani bolesnici, bubrežni bolesnici, ako su na insulinu i slično.

Prednost je takođe što svaki hirurg može da uradi ovu intervenciju, nije potrebna nikakva posebna specijalizacija. Za ministra zdravlja, informišući se o ovoj temi, znam da ste obavljali intervencije transplantacije jetre, ako sam dobro ispratila, i da vam je to jedna od specijalnosti. Sigurno onda znate koliko je manje potrebno znanja da bi se ubrizgalo ili uzelo masno tkivo iz kojeg bi se mogle izvući matične ćelije. Dakle, niz nekih prednosti smo imali i pri tom to radimo u Srbiji. Od 2015. godine ovaj projekat je uspešan i ja, odlazeći na kontrole, redovno viđam pacijente koji takođe kod tog istog lekara dolaze na kontrole. NJih nema mnogo, to je mali uzorak, 15-ak pacijenata čini mi se da ima i svi se oni osećaju dobro. Očigledno je da terapija radi. Imamo prostora, imamo stručnjake, imamo mogućnosti da se ovom temom daleko više i ozbiljnije bavimo nego što to radimo danas.

Kada sam se bavila ovim zakonom, između ostalog, morala sam i da se informišem šta je sve potrebno menjati da bi, ja sam, kada sam se informisala, želela da to bude moj predlog ispred Pokreta centra, međutim, problem je u tom što je potrebno menjati najmanje dva zakona. Jedan je ovaj koji danas menjamo i mi ga, nažalost, menjamo u onim okolnostima u kojima je najpotrebnije, a to su te tehničke okolnosti, dakle, menjamo nešto što je bilo neminovno da se menja, jer se u praksi pokazalo da nije dobro, i bilo je neophodno da se menja i Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da bi se jedna druga grupa naučnika i profesionalaca u našoj zemlji prepoznala kao zdravstveni radnici, a to su genetičari, odnosno mikrobiolozi, koji bi mogli da ostanu u ovoj zemlji i da se bave upravo ovom temom. Dakle, široka lepeza prednosti uzimanja i proizvodnje matičnih ćelija iz masnog tkiva čoveka. Nisam lekar, ali mogu da kažem da bi ovo za mene bio jedan strahovit biznis plan i mislim da bi mogli Srbiju da stavimo na centralno mesto u Evropi po pitanju primene terapije matičnim ćelijama.

Dakle, može da se napravi izmena u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti takva da mogu da se prepoznaju genetičke laboratorije koje bi mogle da rade na teritoriji čitave zemlje, jer je tu problematično, između ostalog, i vreme transporta matičnih ćelija od pacijenta odnosno od laboratorije do mesta gde će one biti primenjene, jako veliki procenat se gubi iz sata u sat pa je pitanje, na primer, da li bi transport uopšte bio izvodljiv od, na primer, Beograda do Vranja. Ja bih volela da vidim da li će to možda u nekoj bližoj budućnosti moći da se reši, čak i da država podrži mlade genetičare, u tom smislu da nam ostane pamet u državi i da razvijemo jednu granu i da od te grane možemo da na adekvatan način lečimo naše pacijente, da je proširimo čak i na zemlje u okruženju, i u tom smislu mislim da možemo postati lideri u regionu.

Nadaleko je poznata Srbija po povoljnim i kvalitetnim uslugama u oblasti medicine. Nije tajna da ovde dolaze poznati sportisti da se operišu, nije tajna da dolaze najčešće pripadnice lepšeg pola na kozmetičke tretmane i slično, dakle, to nije tajna i to može da se razradi. Ako su te grane uspele, ne vidim razlog da država ne bi mogla čak da pomogne mladim genetičarima da otvaraju ovakve laboratorije jer, očigledno, stručnjake u medicini u smislu lekara imamo. Na taj način možemo da ih dodatno motivišemo da ostaju u ovoj zemlji. Dakle, to je jedan od načina kako možemo da ih motivišemo ovde.

Ovo je isto tako novina u svetu, nije ovo novina samo kod nas. Međutim, to je prepoznala Evropska unija pa je raspisala nekakvu regulativu u 2007. godini – hospital expansion i upravo se govori o ovoj situaciji koju sam ja opisala, da to nije analogna transplantacija u okviru jednog medicinskog zahvata već da mora da se radi na umnožavanju, pa da to budu dva odvojena procesa. Ali, pošto nije invanzivni proces i pošto se ne radi o dva različita donora, odnosno o jednom donoru i primaocu već je i donor i primalac u isto vreme, mislim da ne bi bilo zgoreg i da nema bojazni da se može ova klauzula u nekom trenutku zloupotrebiti. Godine 2012. je samo šest zemalja koristilo ovo. U ovom trenutku to je 11 zemalja. Dakle, ovo se prilično širi. Čuju ljudi da se to primenjuje, radi i koristi i da nema velike bojazni od zloupotreba.

Neću se osvrtati na detalje o zakonu. Apelujem na vas, ministre, da se stopira trošnja amandmanskog vremena na besmislene amandmane. Ja nisam govorila o tehničkim problemima u okviru ovog zakona, smatrajući da je načelna rasprava upravo za ovo, ali bih volela da nekako dođemo u jednu situaciju u kojoj možemo da se zdravorazumski dogovorimo da poboljšamo i tehnički ovaj zakon. To znači da u onom vremenu koje je namenjeno za amandmane, dogovorimo se i da raspravljamo o tehničkim stvarima, odnosno zamerkama koje smo mi usput našli, bez obzira o kojoj se poslaničkoj grupi radi.

Što se tiče Zakona o transplantaciji organa, najpoznatiji stručnjak je Dušan Šćepanović, profesor doktor iz klinike u Tiršovoj. Ja ću na početku da citiram i mi ćemo podržati ovaj zakon. On ima jedan sjajan citat izvučen iz Helsinške deklaracije i često ga koristi koji kaže – civilizacijski i kulturološki nivo razvijenosti jedne evropske zemlje i njenog zdravstvenog sistema se meri brojem transplantacija koje su urađene sa preminulog.

Godine 2017. u januaru vi ste, ministre, izašli u javnost sa informacijom da smo mi potpisali sporazum sa evropskom organizacijom koja se zove Eurotransplant. Međutim, posle nekog vremena, već do kraja godine, otkrilo se da mi nismo uspeli, u stvari, da uđemo u tu organizaciju, jedna od zamerki je upravo to što nemamo dovoljan broj donora da bismo uopšte stekli uslov da se pridružimo ovoj sjajnoj i plemenitoj zajednici. Poražavajuć je i podatak da smo mi 2013. godine imali nešto malo manje od šest donora na milion stanovnika, a da danas imamo negde ispod dva donora na milion stanovnika i da je potrebno podići svest u javnosti da se motivišu ljudi da bez bojazni doniraju svoje organe.

Ne slažem se sa kolegama koje su ovde govorile o teorijama zavere. Ovo uspešno radi u mnogim zemljama u svetu, u okruženju imamo u Hrvatskoj gde to funkcioniše sasvim u redu. Dakle, ja ne vidim bojazan u tome, niti moja poslanička grupa. Mi ćemo podržati ovaj zakon, sa željom da i u javnosti poruke koje idu vezano za ovaj zakon ne budu korišćene s vremena na vreme za tabloidna prepucavanja šta sve može ne daj bože da se desi i da ne nabrajam kakvi su sve naslovi vezano za ovu temu. Zaista bih volela da se nastavi sa promocijom ovoga. Mislim da je dobro što će se ići na pretpostavljanje saglasnosti, u odnosu na to da su morali do sada da daju saglasnost pisanim putem, zato što je prvo spor proces, moj brat je napisao zahtev, odnosno tada kada je ispromovisano, proces zaista dugo traje, morate da pošaljete zahtev, pa vam onda neko taj zahtev vrati, ili već obrnuto, i onda dobijete karticu i to je zaista bilo prekomplikovano i demotivišuće za ljude koji žele zaista to da urade.

Mislim da pretpostavljena saglasnost u ovom smislu će imati smisla, ukoliko Ministarstvo zdravlja, na čijem ste vi čelu, uloži sve napore da se prestane sa manipulacijom informacijama na ovaj način na koji se to danas radi. LJudi se opravdano plaše jer nemaju ništa da im odagna taj strah. Znači, nemaju reč Ministarstva zdravlja, nemaju reč stručnjaka i jednostavno jedinu informaciju koju imaju je zloupotreba. Dakle, mora Ministarstvo zdravlja da radi na tome da se građani blagovremeno, pravovremeno i istinito informišu o tome koje su prednosti da se podigne svest javnosti o tome da je neophodno da imamo veći broj donora organa.

Svakako će ovo, čini mi se, biti bolje od prethodnog rešenja jer do sada imamo samo nešto manje od 150.000 registrovanih donora. Ja se iskreno nadam da će usvajanje ovog zakona podići broj donora i da ćemo u nekom trenutku konačno ući u mrežu Eurotransplant. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Većina kolega je već postavila pitanja koja smo mi želeli da postavimo, tako da ih ja ne bih ovom prilikom ponavljala.

Postavila bih pitanje ministru Đorđeviću i Ministarstvu za rad, a tiče se Zakona o radu, odnosno odredbe 53. koja reguliše prekovremeni rad. U odredbi, odnosno u članu 53. se kaže da je na zahtev poslodavca zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile. Ova viša sila, nažalost, podrazumeva da se, na primer lekari, policajci, pa čak i zaposleni u ovoj Skupštini, vrlo često izlažu tom problemu u kojem moraju da rade više nego što je to zakonom propisano.

Između ostalog, zakonom je propisano da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno i da zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno, uključujući i prekovremeni rad. Uzmite u obzir da jedan policijski službenik koji, recimo, radi kao inspektor u nekoj policijskoj stanici nije lako zamenjiv i s tim u vezi on svoje prekovremene sate može i te kako da premaši već tokom samo jednog vikenda, tako da mu svaki naredi prekovremeni sat u stvari nije plaćen.

Ono kako zakon, odnosno podzakonski akti ovo regulišu je tako da zaposleni dobijaju slobodne dane. Opet uzmite u obzir da su te osobe nezamenjive i u tom smislu oni ne mogu na kvalitetan način da iskoriste svoje slobodne dane na koje bi imali pravo.

Molim ministra Đorđevića da ozbiljno shvati ovaj problem i da shvati da postoji jedna velika grupa ljudi koja je osuđena da radi prekovremeno i da za taj prekovremeni rad ne dobija novac i da ne može nikako drugačije da ga nadomesti, da razmisli o izmenama Zakona o radu ili o nekakvom podzakonskom aktu koji bi regulisao ovo pitanje, jer naši građani žele da rade za novac, a ne za slobodne dane koje ne mogu da iskoriste.

Drugo pitanje, odnosno drugi zahtev bih uputila predsednici Narodne skupštine. Zamolila bih je da u najkraćem mogućem periodu održimo jedan kolegijum. Predsednici poslaničkih grupa bi morali da se sastanu, kako bi se ova situacija u Skupštini koju, evo, iz nedelje u nedelju živimo, prekinula. Narodna skupština trenutno zaseda u vanrednim okolnostima, ovo su vanredna zasedanja Skupštine, a mi imamo češća zasedanja nego što je to u redovnom sazivu, tj. u prolećnom ili u jesenjem sazivu. Predsednica Skupštine je dužna da održi kolegijum i ja predlažem da se to dogodi u najkraćem mogućem roku, s obzirom da je najavljeno da ćemo imati još neka zasedanja u ovom periodu.

Sve je veći broj amandmana koji se podnosi a koji nemaju apsolutno nikakav smisao. Juče smo gledali to prilikom usvajanja zakona, da se nijedan od besmislenih amandmana koji se masovno podnose ne usvaja. Ovaj problem mora da se reši. Ja razumem da je to teranje inata jednoj strani ove Skupštine i da će se u redovnom zasedanju nastaviti teranje inata, međutim, šta je cilj nas kao narodnih poslanika? Naš cilj je da donosimo zakone koji će biti u najboljem interesu građana Republike Srbije. Niti je jedna praksa dobra, niti je druga praksa dobra. I sa jednom i sa drugom mora da se prestane.

Apelujem na predsednicu Skupštine da održimo kolegijum, da se predsednici poslaničkih grupa zajedno sa njom dogovore kako ćemo u ovom, pa i u jesenjem i prolećnom narednom zasedanju nastaviti rad onako kako su nas građani za to i birali. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo ću da izrazim jedan protest na način na koji je ova sednica zakazana. Ponovo se ponavlja praksa, ona je zakazana juče tokom pre podneva dok je bio dan za glasanje po tačkama na dnevnom redu koje su bila na prethodnoj sednici, tako da poslanici zaista nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za svih 14 tačaka koliko ih je danas na dnevnom redu. Na žalost, i čini mi se da fokus rasprave će ostati najviše na jednom zakonu, eventualno dva, ali će ostalih, recimo 12 zakona ostati praktično nezavršeno.

Izražavam proteste što je ova rasprava objedinjena ponovo s obzirom da imamo jedan od zakona koji je bio u objedinjenoj raspravi, kada je bila rasprava o budžetu u decembru mesecu i kada se sticajem čudnih okolnosti pored tih tridesetak tačaka koje su tada bile u objedinjenoj raspravi, uspeli smo nekako da otvorimo temu i da se i o tom zakonu razgovara u plenumu. To je Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom i s tim u vezi ja sam i tada uputila neke amandmane, uputila sam ih i sada ponovo, a u međuvremenu sam podnela predlog izmena i dopune tog zakona kako bismo neke stvari pokušali da promenimo.

Želim da napomenem da zaista mislim da ovaj zakon jeste afirmativan, pozitivan i da će doneti nešto dobro i da svaku kritiku sa moje strane bilo ona u decembru mesecu u raspravi sa budžetom objedinjena ili danas, shvatite kao dobronamernu i jedini cilj jeste da zakon iz ove Skupštine izađe takav da bude bolji za građane naše zemlje.

U tom smislu tada sam stavila zamerku jednu, a to je da žene koje imaju radni odnos 12 meseci, tada je promenjeno sa 12 na 18 meseci i ja sam zahtevala da se ta mera vrati, jer je prosto situacija takva u državi, da žene htele to ili ne, su vrlo diskriminisane kada dolaze na razgovor za posao u najreproduktivnijem periodu svog života. Tako da nije problem da možda žena ostvari ovo da ima 18 meseci negde zaposlenje za četvrto dece, ali je veliki problem da ona ostvari to kada je u pitanju prvo dete.

Dakle, prilično su žene na razgovorima za posao vrlo često pitane kada planiraju da zasnuju porodicu, koliko imaju dece, da li su u bračnom statusu ili nisu. Vidimo da se i ovde vrlo često takva pitanja postavljaju, pa smo malopre i dobili sugestiju, šta je to izgled poželjne porodice, a šta ne, da li ona treba da ima psa ili ne ili troje ili četvoro dece, ne ostavljajući to kao mogućnost porodicama da same izaberu. Prosto da li će ih neka reklama motivisati da imaju decu ili ne, mislim da to nije predmet rasprave.

Zašto sam o ovome govorila? Zato što su porodilje u tom periodu bile okarakterisane kao jedan vrsta porodiljske mafije, stavljeno im je na teret da oni imaju nekakve planove kojima žele da oštete državu i da te planove sprovode u delo i da su zbog toga morali da povećaju tih 12 meseci na 18 meseci, što čini mi se da nije bilo tačno. Moram i danas ponovo da objasnim situaciju iz tog perioda i zato što je to bio razlog zašto su te žene stavljene u nepovoljan položaj. Tada se poslodavcima uplaćivao novac za porodiljsko odsustvo, a onda su oni bili u obavezi da uplate taj novac porodiljama. Morate da budete svesni, s obzirom da dolazim iz privatnog sektora, da je taj novac više nego često, a imam situaciju, ženski je kolektiv u pitanju, dakle, ja imam situaciju u kojoj sam državu redovno za svaku porodilju ili trudnicu imala priliku da čekam najmanje tri meseca. To vam je beskamatni kredit ka državi. Koji to danas poslodavac, posebno preduzetnik koji dolazi iz reda malih, srednjih i mikro preduzeća može sebi da priušti?

Dakle, nije bilo to porodiljska mafija niti namera žena da to pravo iskoriste, već jedna zloupotreba praktično države koja je poslodavca stavljala u jedan neprijatan položaj. To se u međuvremenu izmenilo i dobra je izmena koja je nastupila, ali se promena u društvu nije dogodila. Ta očekivana promena za ovih šest meseci jer i dalje imaju situaciju u kojima poslodavci vrlo često otvoreno diskriminišu žene na razgovorima za posao i pitaju ova pitanja koja sam ja na početku napomenula.

I dalje mislim da moramo da vratimo tu meru na 12 meseci i to vam kažem kao poslodavac i kao majka. Dakle, zaista, čini mi se da stavljamo majke u jedan nezgodan položaj ako ovu meru ne vratimo na 18 meseci.

Druga mera koja je isto bila problematična tada, ponovo nije rešena u ovom zakonu, a pominje se, to je da najveća isplata može da iznosi tri mesečne zarade. To je problem i diskriminiše one žene koje zarađuju više. Dakle, nekada je ta mera glasila i značila da mogu žene da prime pet mesečnih zarada, a sada to ne mogu nego moraju da se praktično uklope u te tri mesečne zarade bez obzira da li su one zarađivale mnogo više pre nego što su došle u poziciju da primaju nekakve nadoknade.

Druga stvar koja, znači, to su dve diskriminatorske mere koje na žalost nisu otklonjene u ovim izmenama i dopunama nakon samo šest meseci, druga mera koja nije izmenjena i koja je mogla da bude predupređena zato, hajde da razumem pošto u ovom predlogu zakona nema finansijske analize u smislu koliko će da nas košta mera koju uvodimo, odnosno nadoknade koje dodeljujemo roditeljima za treće i četvrto dete, ali ono što je moglo da se predvidi je koliko mi imamo dece u ovom trenutku koja nemaju deset godina, koliko je takve dece, evo, gospođa Čomić je malopre pomenula da je majka četvoro dece, ali njena deca su velika, tako da ona zna tačan broj koliko ima majki koje imaju troje ili četvoro dece. Znači, mislim da smo kao država, kao npr. Zavod za statistiku je mogao da uradi analizu koliko ima trenutno u Srbiji porodica koje imaju troje ili četvoro dece i koje će odredbom ovog zakona zato što će se one odnositi na decu koja su rođena od 1. jula 2018. godine, praktično diskriminisati svu decu i porodice koje imaju decu, a još uvek nemaju deset godina.

Dakle, meni se čini da je, ako smo imali prostora u budžetu da ovo predvidimo i da ovu meru donesemo, čini mi se, dakle, ovo mogu sad samo da predviđam, ne mogu da kažem pošto nemam tačne podatke u obrazloženju, bilo prostora da se ovaj ustupak napravi i za porodice koje u ovom trenutku imaju treće i četvrto dete, a čija deca nemaju više od deset godina, ako ćemo to staviti kao neku granicu.

Predložila sam i amandmanom da se ovo ukine, prosto da se ne bi diskriminisala deca. Sama odredba koja kaže da će isplata biti u jednakim mesečnim ratama, praktično u narednih 120 meseci, to bih pravilo ograničila, pa sam pokušala na taj način da ovaj čitav zakon opišem.

Ima jedan deo koji, samo sekund da ga pronađem, koji je prilično ostao nejasan, a to je ovaj član 7. koji je u stvari bliže objašnjava član 24. u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, a kaže da ukoliko u toku isplate prava na roditeljski dodatak, koji se vrši u mesečnim ratama, korisnik prava napusti dete ili umre, prekida se dalje isplata prava do odluke ministarstva nadležna za socijalna pitanja.

Dakle, šta mene brine? Ostalo mi je nejasno, pošto ova nadoknada praktično ide u korist deteta, dakle, zašto bi se uskratila pomoć deci ukoliko se dođe do ovakvih nekih, da kažem, neprijatnih okolnosti zbog svega ovoga? Ukoliko će ovo biti rešeno u smislu da znate sada već da ste planirali podzakonske akte koji će ovo bliže da odrede, pa će biti rešeno, pozdravljam, ali me vrlo brine zato što je sama odredba, sam zakon, čini mi se, duh zakona bi trebalo da se tumači tako da ide u korist te dece, da bi oni imali uspešnije, lepše i blagodetnije detinjstvo.

U istom ovu članu, nažalost, imamo jedan obavezujući stav koji kaže da ukoliko se u toku isplate prava na roditeljski dodatak koji se vrši u mesečnim ratama utvrdi da deca nisu vakcinisana u skladu sa propisima u oblasti bla, bla, bla i sad imamo mogućnost da stopiramo isplatu. Želim, prvo, da se ogradim od ovog stava da me neko pogrešno ne shvati da sam protiv vakcinacije. Moja deca su vakcinisana i vrlo se zalažem za to. Ostaje problem jedan u društvu, a to je vrlo veliki strah od vakcinacije iz prostog razloga što građani Srbije, moramo da pretpostavimo, žive u jednom velikom neznanju, što se vakcina samih tiče.

Dakle, niti imate nekog edukativnog sadržaja na televiziji u smislu da možete da edukujete mlade roditelje šta znači i koja je blagodet toga što imaju priliku da vakcinišu svoju decu, niti imate ozbiljnije sučeljavanje u javnosti ljudi koji su protiv vakcinacije, koji se zalažu za vakcinaciju, a da bi prosto odagnali svaku sumnju kod roditelja koji uopšte dovode u pitanje da li treba dete vakcinisati ili ne.

S tim u vezi, s obzirom da i sam Ustav kaže u članu 21. da ne možemo nekoga uslovimo da svoje dete vakciniše, da bi to bilo prosto diskriminacija u tom smislu. Dakle, ja bih ovo ostavila kao izbor roditeljima, a u međuvremenu Vlada Republike Srbije da uradi sve da edukuje mlade roditelje da kada dođu u situaciju da biraju, mogu da naprave dobar izbor.

Malo mi se čini sad, dok sam slušala ovu raspravu, posebno ovih poslednjih par izlaganja i poređenja sa reklamama i slično, da se nekako stiče utisak da se promoviše materinstvo kao posao. Praktično se promoviše koliko novca će zaraditi majke koja će roditi treće i četvrto dete, umesto to da bude podstrek za rađanje i u tom smislu ne mislim isto tako, kao što ne mislim da mora biti vakcinacija stvari izbora, bez obzira šta ja lično mislim o tome, tako mislim da i stvar izbora mora biti da ljudi ne dolaze u situaciju da kao izlaz iz neke ekonomske krize vide u tome što mogu da rode treće i četvrto dete i da od države dobiju neki novac.

Plašim se da to ne dovodi žene u jedan nezgodan položaj. Mi treba da stvorimo uslove takve da te žene koje žele da rade i da se ostvare kao majke imaju mogućnost da to žele zato što će im dete imati mesto sigurno u vrtiću, zato što će sigurno dobiti svoje nadoknade na koje imaju pravo po zakonima koji su ovde izglasani, da će imati besplatno školovanje, ali pravo besplatno školovanje, u smislu besplatnih udžbenika, besplatnih nekih drugih sadržaja u okviru škole. Dakle, one moraju ovu meru u sklopu svih drugih mera da shvate kao podstrek i da požele onda od sreće da imaju treće i četvrto dete, a da ne shvate to kao neku obavezu da bi se ekonomski situirale.

Neću dalje dužiti, ostaviću prostora i kolegama iz moje poslaničke grupe. Osvrnuću se samo na kratko na Zakon o regulisanju statusa sezonskih radnika. Ovo je jedan od onih zakona zbog čega sam protiv da današnja rasprava bude objedinjena i zašto je ovaj zakon po hitnom postupku, s obzirom da stupa na snagu za šest meseci. Dakle, nije bilo potrebe za tim. Javna rasprava je završena u aprilu. Sažetak je izašao negde u maju. Danas je jun i mi izglasavamo taj zakon. Mogli smo da odložimo prihvatanje ovog zakona, izglasavanje ovog zakona za nekih par meseci i da imamo dovoljno prostora da napravimo javnu raspravu u koju ćemo uključiti veći broj manjih poljoprivrednih gazdinstava, gde bi nam ljudi iz prve ruke dali informacije o tome kako bi njima bilo lakše da prijave sezonske radnike, a u njihovom interesu, interesu radnika i u interesu države.

Što se tiče Zakona o ratnim memorijalima, tu ću samo kratko da se osvrnem. Podržaću. Dosta kvalitetne rasprave je bilo, razloga za i protiv. Mene jedino brine sastav ovog saveta koji će se baviti ratnim memorijalima. Moram da izrazim jednu zabrinutost. Od sedam članova koji će se nalaziti u ovom savetu, četiri člana dolazi iz organa državne uprave i samo jedan istoričar. Volela bih da je obrnuta situacija i da imamo četiri istoričara i jednog člana koji će da dolazi iz državne uprave, a mislim da ćemo oko ovakvih pitanja morati da sučeljavamo različita mišljenja različitih istoričara. Toliko od mene. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dakle, ja se slažem sa vama da su postojale zloupotrebe i sama sam upoznata sa tim. Međutim, to je jako mali broj porodilja koje su tome bile sklone. Ove je moglo da se izbegne tako što bi Ministarstvo za rad poslalo inspekciju nakon završetka porodiljskog odsustva i utvrdilo da li su se primanja, odnosno zarada vratile na pređašnje. Ni jedan poslodavac, posebno u privatnom sektoru, ne može da izdrži taj teret.

Dakle, ako je povećao plate sa nekih prosečnih 30.000 – 40.000 hiljada na 250.000, kako kažete, ili na 100.000, a očekivao je nadoknadu države da to vrati i deli novac ili u kakvom god bude odnosu sa zaposlenom, to nije moglo dugoročno da bude rešenje i sigurno bi se otkrilo ukoliko biste poslali inspekciju. Posao je inspekcije da upravo radi te stvari.

Zbog malog broja žena koje su bile raspoložene da, kažem, izvrše zloupotrebu ovog tipa, trpe sada sve porodilje. Dakle, razumem da ste imali potrebu za tim, razumem i da se to dešava, ne mogu ni da negiram zato što to stvarno postoji, ali je problem u tome što je postojalo rešenje koje je bilo mnogo elegantnije, nego da sve porodilje trpe. Postoji prostor i dalje, ovaj zakon je došao za šest meseci da se ponovo menja i može ponovo za šest meseci da dođe da se menja i da izvršimo jednu korekciju u interesu svih budućih porodilja.

Što se tiče javne rasprave, ja sam rekla da je ona bila, održala se u aprilu, pa smo zaključke negde čitali u maju. Ono što sam ja vama predložila je da se odloži usvajanje ovog zakona, da se proširi javna rasprava na manja poljoprivredna gazdinstva u kojima biste imali direktnu situaciju, u kojima biste razgovarali sa poljoprivrednicima da li imaju mogućnost da izvrše evidenciju na način koji je propisana u ovom zakonu, a to je elektronskim putem.

Dakle, zamišljam nekog poljoprivrednika na pograničnoj zoni koji možda nema ni domet interneta koji to mora da izvrši. Između ostalog u evidenciji ste naveli da mora za sebe i za radnika prijavi elektronsku adresu.

Dakle, ima nekih stvari koje ste mogli da dobijete na licu mesta od manjih gazdinstava iz prve ruke koji bi proces zapošljavanja sezonskih radnika olakšao. Na to sam mislila. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Ja ću prvo da izrazim nezadovoljstvo što se i ova sednica potpuno nepotrebno zakazala u veoma kratkom vremenskom roku, dakle, po mojoj jednoj evidenciji, manje od 24 sata, ali pošto je u pitanju samo pola sata, neću praviti veliki problem. Veći je problem što je i ova sednica tako zakazana.

Nadam se da to neće postati praksa, posebno što smo sada u radu parlamenta koji se zove i kada se zakazuju sednice naziva – zakazivanje vanrednih sednica, u kojima nema dopuna dnevnog reda, čega se vladajuća većina očigledno najviše plaši. S tim u vezi mi nije jasno da se vanredne sednice zakazuju u roku koji je 24 sata, ili nekad i manje.

Ono što hoću da pohvalim, a to je ovaj pamflet koji sam zatekla u poslaničkom klubu, kada sam se pojavila na poslu i mislim da je ovo jedna lepa praksa koju bi trebalo da primenjuju sva ministarstva, a ne samo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Ne mogu da se sa sadržajem u potpunosti složim, zato što imam neke zamerke, ali mislim da je jedna dobra praksa i da osim narodnim poslanicima, koji nisu prioritet, zato što mi po prirodi stvari se pripremamo za sednice i čitamo materijale, mislim da je značajnije da ovako nešto izađe u javnost i da bude dostupno građanima. Pošto sam vas pohvalila javno, dobila sam informaciju putem vašeg naloga na društvenim mrežama, da će ovo biti dostupno putem vašeg sajta, a ja mislim, gde god ima prilike za ovo, trebalo bi da se objavljuje i da se prikazuje građanima. Građani moraju da znaju kakvi se zakoni usvajaju u Narodnoj skupštini i to se ne tiče samo ovog seta zakona, nego uopšte.

Krenuću onako kako ste i vi napisali ovaj vaš pamflet. Dakle, vi ste se prvo osvrnuli na Zakon o lokalnoj samoupravi i državnoj samoupravi i osvrnuli ste se na jedno načelo koje je meni izuzetno blisko i jako mi je drago što se nalazi u ovom zakonu, ali se ne nalazi na način na koji zadovoljava kriterijume modernog uređenja, kako bi ja očekivala. Dakle, osvrnuli ste se na načelo neposredne demokratije i većeg uključivanja javnosti.

Ja sam pre nekoliko meseci i sama to pokušala da radim, ne znajući da će Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu to raditi. Možete i da pogledate, sajt se zove: „Ti se pitaš.rs“, s tim što sam tu napravila jedan presek, dakle, sa svojim saradnicima i analizirala sam budžet jedne opštine, opština Zemun je u pitanju i napravila sam paralelu između opštinskog budžeta, koji je usvojen po programima i projektima koji su bili predloženi, sa onim šta bi bila volja građana da se uradi za njihov novac koji je u opštinskom budžetu.

Naravno, programi su nepromenjivi, oni su fiksni, takvi kakvi jesu, međutim, tu ćete naići, kada pogledate taj sajt, videćete da su rešenja građana daleko zanimljivija nego što je bilo rešenje na nivou opštine. I videćete da oni svakako znaju da upravljaju novcem, samo ako znaju koliki je taj novac u pitanju.

Ovo načelo neposredne demokratije ne može da bude bez načela transparentnosti. Dakle, javno vršenje javne vlasti mora biti u skladu sa vršenjem neposredne demokratije, samo zbog toga što je to jedna celina koja jedna bez druge ne može. Vi da biste planirali neke buduće projekte, da bi građane pozvali da vam ne iskazuju samo spisak lepih želja, da vam ne govore o tome šta bi oni voleli da vide, vi morate njima da kažete sa kojim novcem oni raspolažu. Onda će oni znati – aha, meni za obrazovanje je malo milion dinara u opštinskom budžetu, smatram da, ne znam sad, šišanje trave u opštini Zemun nije trebalo da košta šest miliona i da je za obrazovanje trebalo preusmeriti razliku koja nedostaje. Tako ćete u suštini uključiti građane da vam na pravi i adekvatan način odgovore na ove zahteve.

Dakle, sviđa mi se načelo i mislim da treba biti značajnije dopunjeno. Pominjao je ministar u svojim replikama narodnim poslanicima da će se rešavati to različitim podzakonskim aktima. Ja bih volela to da vidim i lično bih podržala. Nastaviću da radim ovo što sam započela i nadam se da ću uspeti da to proširim na teritoriju čitave zemlje. Dakle, meni nije potpuno načelo neposredne demokratije ukoliko nema načela transparentnosti.

Ja sam uspela ovo da uradim za budžet iz 2017. godine. I tu isto postoji problem što vi na sajtovima lokalnih samouprava nemate izvršenje budžeta, nemate tačno stavke, do poslednjeg korisnika, kako je taj novac potrošen i onda je bilo pomalo i teško napraviti sve to, ali može da se napravi. Dakle, ja sam probala i sigurno može da se napravi.

Što se tiče Zakona o lokalnoj samoupravi, vi ste, između ostalog, isto u ovom pamfletu naveli da će i na lokalnom nivou postojati mogućnost da se zakazuju sednice u roku od 24 sata. Evo, i malo pre, najavljujući da se žalim na to kako imamo problem sa zakazivanjem sednica u roku koji je 24 sata, nekad i manji, plašim se da to pravo predsednicima skupština, u stvari da oni mogu da iskoriste to pravo da zakazuju sednice u kraćem roku nego što je to predviđeno.

Imajte u vidu da narodni poslanici imaju stručne saradnike u okviru svojih poslaničkih klubova i bez obzira što je tako kratko vreme, mi na silu boga uspemo da se pripremimo za sednice. Odbornici u lokalnim skupštinama nemaju tu privilegiju. Kada odbornicima u lokalnoj skupštini zakažete sednicu u roku od 24 časa, a na primer tiče se rasprave o budžetu, oni jednostavno to ne mogu da urade.

Videćemo u decembru, hajde da kažem da ćemo staviti Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave uskoro na test, pa ćemo videti da li je bilo zloupotreba od strane predsednika skupština. Ja se iskreno nadam da do toga neće doći.

Na jednu stvar bih se osvrnula, a isto se tiče Zakona o lokalnoj samoupravi, a to je – broj lokalnih funkcionera zavisiće od broja stanovnika opštine ili grada. Vrlo pohvalno. Osvrnuću se opet na opštinu Zemun, to je moja opština i tu imam sjajan primer. Dakle, vi u opštini Zemun, koja ima 168 hiljada stanovnika prema popisu iz 2011. godine, imate predsednika opštine koji je izabran kako je izabran, na teret mu ide njegova biografija koja nije sjajna, prilično je romansirana u javnosti, on je za svoj kabinet imao ekskluzivno pravo da izabere pet pomoćnika, među kojima imate: Milorada Radulovića, koji je ugostiteljski tehničar, koji bi trebao da se u ovom zakonu, samo da tačno pročitam kako stoji stavka, evo, piše da bi pomoćnici trebali da predlažu projekte i sačinjavaju mišljenja u vezi sa pitanjima koja su od značaja za razvoj u oblastima za koje su postavljeni i vrše druge poslove po nalogu predsednika opštine.

Dakle, on jednostavno nije kvalifikovan, dajem vam samo jedan primer jedne opštine u Srbiji, jednostavno nije kvalifikovan da obavlja ono što je u njegovoj nadležnosti. I nije on jedini, jer od pet pomoćnika imamo najmanje još jednog takvog, drugi koji je bio, čini mi se da je prezime Topalović, vozač nekadašnjeg predsednika države. Dakle, ja ne znam da li oni imaju potrebne kvalifikacije da se bave nadležnostima koje su im opisane u zakonu? Plašim se da ćemo im samo ograničiti broj pomoćnika, ali da ih nismo obavezali da te pomoćnike biraju po stručnosti. Dakle, imaju to pravo, stoji da mogu da ga iskoriste, ali bi onda trebali i da ga, ako ništa drugo, iz moralnih razloga i poštuju.

Govoreći sada o lokalnim skupštinama, moja koleginica je govorila i o tome, dakle, mi ćemo danas, tj. ovih dana izglasati zakon koji kaže da će nacionalne manjine, ukoliko su u opštoj populaciji zastupljene sa 2%, moći da se obrate na jeziku nacionalne manjine kojoj pripada. Značajnije je mnogo da tu privilegiju imaju nacionalne manjine u lokalnim skupštinama i da onda odredba ovog člana glasi da je važno da pripada nacionalnoj manjini čiji broj u jedinici lokalne samouprave prelazi 2% prema poslednjem popisu. Tako ćete moći, neko je pomenuo ovde od kolega, u opštini Stara Pazova da imate nacionalnu manjinu, jer ona prirodno postoji tu, koja može da se obrati na svom jeziku, jednako kao i u skupštini u Pančevu i u mnogim drugim opštinama gde za ovim realna potreba postoji.

Vraćam se sada na Zakon o matičnim knjigama. Mogu da pohvalim ono što je takođe moja koleginica LJupka Mihajlovska govorila o izmeni matičnog broja, u slučaju kada se osobe koje menjaju pol, kada promene pol, da imaju potrebu za menjanje matičnog broja. I, zaista tu postoji jedan jaz, pošto promena pola nije kratak proces, on jednostavno traje najmanje dve godine i postoji jedan ozbiljan jaz, kada osobe koje su u transferu, praktično ne mogu da regulišu svoj status. Ovde postoji druga zamka, a to nisu samo osobe koje su medicinskim zahvatima, hirurškim zahvatima promenile svoj pol, postoje osobe koje se prirodno osećaju kao pripadnici drugog pola, a nikada nisu izvršili hirurški zahvat i u tom smislu će isto oni imati problem sa matičnim brojem.

Mi smo ovde u Skupštini organizovali tj. Ženska parlamentarna mreža je organizovala, jedan na jedan, dan sa narodnom poslanicom kada su nam dolazile predstavnice različitih nevladinih organizacija, tada sam imala priliku da razgovaram sa profesorkom, dr Zoricom Mrščević, koja je o ovom problemu govorila da se tom tematikom bavi već dugi niz godina, i zaista postoji, dakle, osobe koje su u nekom transferu, pod hormonskom su terapijom na primer, a ne žele da izvrše hirurški zahvat, osećaju se kao osobe drugog pola i imaju karakteristike drugog pola, a u isto vreme ne mogu da to imaju u matičnom broju.

Ovo dugoročno gledano može da se reši, tako što nećemo imati, na primer, matični broj građana, nego neki drugi identifikacioni broj, kao što je, recimo u Americi to rešeno sa „Social Security Number“ ili na neki drugi način da bude rešeno kako bi se ova problematika izbegla. Do tada, mislim da trebamo napraviti podzakonskim aktima neko bolje rešenje za ovakav period koji nastaje.

Što se tiče zapošljavanja, dakle, zakoni koji se tiču javnog konkursa u javnim agencijama, tu bih, da zaista treba da postoje javni konkursi i provera znanja. Imali smo situaciju i dan danas i pitanje šta nas sve čeka, s obzirom na najezdu lažnih diploma kojima smo, nažalost, izloženi. Pitanje je kakvi nas sve kadrovi očekuju danas-sutra u javnim agencijama?

Međutim, tu postoji jedna, da se ne bavimo sada tom temom, jer nije tema rasprave. Dakle, tu opstoji jedna druga zamka, a to je da ljudi koji bi želeli, koji su kvalifikovani da se bave nekim poslovima u javnim agencijama, konkurs je previše komplikovan. Dakle, on može biti mnogo jednostavniji nego što je sada na sajtu. Dakle, ti ljudi ne lete na Mars, oni treba da rade ovde u Srbiji i njihov proces konkurisanja za posao može značajno da se pojednostavi.

Druga stvar, oglašavanje samo u „Službenom glasniku“ ili na sajtovima ministarstva, ili gde se već do sada oglašavaju konkursi, bi mogao da se proširi na mnogo komercijalnije, da kažem sajtove, kao što je, recimo, Infostud i onda biste imali bolji priliv kadrova koji su kvalifikovani da se prijave.

Dakle, ja ne verujem da je to u budžetu Ministarstva, na primer, državne uprave i lokalne samouprave, velika stavka, da ne može kada ima potrebe za zapošljavanjem novih ljudi, da plati prosto oglas, recimo Infostudu i onda zaista očekuje veći broj kandidata, jer je sam „Službeni glasnik“ i sajt ministarstva nedovoljan.

Što se tiče Zakona o teritorijalnoj organizaciji, vratiću se ponovo na Zemun. Prvo ću da pohvalim kolege koji su predložili ovaj zakon, zaista treba raditi na decentralizaciji, ali ne samo tako što ćemo rešavati statuse lokalnih samouprava, pa ih preimenovati iz opštine u grad ili im dati status opštine, već ta decentralizacija mora da počiva prvo na povećanju finansija na nivou lokalnih samouprava.

Volela bih, dakle, ja sam sada trenutno u fazi u kojoj pišem predlog izmene i dopune ovog zakona, sačekaću da se ovaj usvoji, pa da mogu, da bude kompletan, dakle predložiću to isto i za Zemun. Zemun je 1934. godine administrativno preko Savskog mosta praktično pripojen Beogradu, do tada je bio grad i zaista je postao deo Beograda nakon Drugog svetskog rata. Dakle, pre toga je bio grad, sada ima status opštine, a velika naselja kao što su Zemun Polje, Ugrinovci, Batajnica, koji imaju veliki broj stanovnika, imaju potrebu da budu opštine, to na žalost nisu.

Ja se nadam, pošto očekujem da će vladajuća većina podržati ovaj zakon i sama ću ga i ja podržati, očekujem da će i danas-sutra moj predlog zakona naići na dobru volju sa druge strane i da ćemo uspeti od Zemuna da dobijemo jedan grad, ono što je nekada i bio.

Što se tiče izbora guvernerke Narodne banke Srbije, mislim da su apsolutno svi predstavnici opozicije rekli sve što imaju. Mogu samo da ponovim da se njoj na teret stavljaju različite afere, kao što je kupovina stana od strane „Telekoma Srbije“, tj. firme u kojoj je ona nekada radila, da je koristila i zloupotrebljavala službeni automobil za potrebe članova svoje porodice, da ima sumnjiv doktorat i izostanak zaštite korisnika bankarskih usluga. Jednu stvar koju sam dobila iz spoljnog sveta da je pozitivno, a to je stabilan kurs. S obzirom da jedna pozitivna stvar ne može da nadjača afere koje ona ima, nažalost, na svom teretu, mi u tom smislu nećemo podržati njen izbor.

Što se tiče Predloga odluke o izboru predsednika sudova, ne ulazeći u predložene kandidate, moja koleginica je započela tu temu, nedostatak vremena je imala pa je prekinuta, mi se brinemo kakva je u stvari efikasnost sudija u Srbiji, imajući u vidu da u izveštaju o napretku Srbije postoji jedan podatak koji kaže da izveštaj Evropske komisije o efikasnosti pravosuđa i da je evropski prosek 21 sudija na 100 hiljada stanovnika, a prema godišnjem izveštaju o radu sudova, Visoki kasacioni sud je izneo podatak da mi imamo čak 37 sudija na 100 hiljada stanovnika, što je 43% više nego što je evropski prosek. Pitamo se, da li ima potrebe da imamo toliki broj sudija s obzirom da nismo 43% efikasniji od evropskog proseka praktično.

Dakle, neki zakoni su nam korektni, neki nisu, tako ćemo i glasati u danu za glasanje. Još jednom ću da ponovim, ovo treba da se nastavi i da ide ka građanima, ne ka narodnim poslanicima i nadam se da će načelo neposredne demokratije biti upotpunjeno načelom transparentnosti. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Prvo pitanje upućujem gradonačelniku i ministarki Zorani Mihajlović. Imajući u vidu da je gotovo čitava kampanja za beogradske izbore bila usmerena na obećanja koja su više nego ambiciozna, zanima me kada će se realizovati obećanje koje je predsednik dao građanima Batajnice u toku kampanje, a koji godinama unazad muku muče sa kanalizacijom koje u najvećem delu naselja uopšte nema? Problem predstavlja ne samo fekalna kanalizacija koja nedostaje, već i nedostatak kišne kanalizacije, a koja građanima Batajnice stvara izuzetno velike probleme.

Nema te obilnije kiše, kao što smo unazad par dana imali situaciju sa padavinama, koja praktično ne parališe delove Batajnice. Među najkritičnijim delovima izdvojila bih deo koji od Batajnice vodi ka Novoj Pazovi, a zatim i deo koji vodi od Batajnice ka naselju Banovci i deo koji se naziva Šangaj, a naslanja se na još jedno zemunsko naselje, a to su Busije. Sva ova naselja imaju problem sa kišnom kanalizacijom.

Potpuno sam svesna da investicija nije mala, ali sam sigurna u to da je mnogo manja od saniranja eventualne štete. Nisam maštovita kao što je, recimo, Zoran Radmilović u predstavi „Radovan treći“ predložio da se o istom trošku napravi kanalizacija i metro, ali sam sigurna da postoji neko smisleno rešenje.

Šalu na stranu, na slikama koje ću vam sada pokazati možete videti da su poplavljene ulice u Batajnici, među njima je majora Zorana Radosavljevića, koja je inače i glavna ulica, zatim ulica Marka Peričina Kamenjara i Dalmatinskih brigada. Sve ove kuće izgledaju kao da plivaju po rekama, a u stvari se nalaze na zemljištima. Vreme je da se postave rokovi za sva obećanja koja su data u predizbornoj kampanji i odrede se prioriteti. Prioriteti za naselje na 22 kilometra od centra Beograda nisu fontane i jarboli, već najobičnija fekalna i kišna kanalizacija.

Još jedno pitanje za ministarku Mihajlović tiče se istog naselja. Obilaznica koja se gradi oko Batajnice, čini mi se, je započeta sa izgradnjom negde pre 10 godina. Batajnica je pre izgradnje bila povezana direktnim izlazom na auto-put. Međutim, kada su krenuli radovi Batajnica je praktično odsečena od auto-puta. Postoji jedan deo industrijske zone koji se nalazi između Batajnice i Zemuna, koja je praktično, manje-više, nekim putevima koje su sami privrednici otvarali spojena sa auto-putem, ali to nije ozbiljno rešenje. Sama Batajnica se praktično nalazi u jednoj izolaciji. Ne zna se kada je haos veći, kada đaci, studenti, radnici gravitiraju ka Beogradu u prepodnevnim satima ili onda kada se sa svojih obaveza vraćaju kućama.

Ako malo bolje analizirate najave izvođenja radova, videćete da se oni intenziviraju tokom predizbornih kampanja, što je slučaj sa 2012, 2014, pa i ovom poslednjom kampanjom i da odmah nakon toga utihnu.

Prema popisu iz 2011. godine, Batajnica ima 48.000 stanovnika. Danas sigurno mnogo više i veliki broj građana je zbog toga što nema izlaz na auto-put praktično paralisan. Kada će biti otvoren izlaz na auto-put?

Pitanje, takođe, za ministarku Zoranu Mihajlović. Iz zaseoka Lipik, selo Tulari, u opštini Ub, ima mnogo dece koja idu pešice do škole, odnosno taj put je negde oko dva kilometra. Put je ne asfaltiran i loš. Dok je lepo vreme i nekako deca tuda prolaze do škole, ali čim padne kiša bez dubokih čizmica ne mogu da se pojave u školi. Pisali su mi roditelji ove dece da postavim pitanje u Skupštini, ja to danas činim, da li je u planu da se i ovoj deci obezbedi normalan prilaz do škole koju pohađaju, da li mogu očekivati ovaj put saniran do početka naredne školske godine, što je u septembru?

Pitanje za novoizabranog ministra finansija. Mi smo predlog o tome kako može da se reši kriza sa povećanjem cene goriva u Srbiji poslali neposredno pre nego što su krenule blokade u Srbiji. One su krenule od 8. juna i do danas su prilično intenzivirane. Pitamo vas – kada ćete nam poslati odgovor da li vam je predlog prihvatljiv, s obzirom da nam se čini da nema adekvatnijeg rešenja od smanjenja akciza i obračuna PDV na same akcize? Dakle, mi imamo kratkoročno i srednjoročno rešenje, poslali smo ga novoizabranom ministru finansija, očekujemo odgovor. Jako je važno da građani Srbije znaju da je iz Skupštine Srbije poslat predlog rešenja. Pokret centra i poslanička grupa Slobodni poslanici su ovo rešenje poslali pre nego što su barikade krenule.

Imajući u vidu da se preti saobraćajnom policijom, savetujem svima da obuku svoje prsluke i da obeleže propisno automobile. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice Vlade, na kraju ove rasprave neću komentarisati to da li gospodin Siniša Mali kao kandidat za ministra finansija ima pravi ili lažni doktorat, neću komentarisati ni da li je on vlasnik 24 stana na bugarskom primorju, niti da li je odgovoran za rušenje objekata u Hercegovačkoj, niti da li je odgovoran za lošu privatizaciju Beopetrola, kao ni da li je on odgovoran za loš sporazum između Er Srbije i Etihada, niti za bezobrazno skupu novogodišnju jelku, niti da li je on odgovoran za aferu vezanu za sporan ugovor u vezi sa „Beogradom na vodi“, fontane na Slaviji itd, neću jer on je isključivo i samo vaš teret i vladajuće većine koja će ga, sve je izvesno, danas izglasati.

Mene i građane ove zemlje može jedino da interesuje samo ono što je u domenu budućeg ministra finansija, a to je ono bez čega je on danas, odnosno juče i danas došao u ovu Skupštinu, a to je plan rada. Da li će da nastavi da radi ono isto što su radili njegovi prethodnici u nekoliko prethodnih vlada? Koje konkretne mere planira da preduzme kako bi se boljitak građana video ne samo na televiziji, već i u njihovim novčanicima?

U Srbiji se jako loše i teško živi. Od brojeva koji se tiču suficita i GDP i svih ostalih tuđica, generalno građanima nepoznatim, građanima se svakako vrti u glavi. Predstavljanje tih brojeva u javnosti izgleda tako da se svaki pojedinac zapita – da li samo sa mnom nešto nije u redu kada su svi tako uspešni? Kako je moguće da je prosečna plata tih imaginarnih 450 evra, a meni je frižider prazan, prazan mi je pasoš, prazan mi je rezervoar, na pijacu retko kada odem i prazan mi je novčanik? Da li to znači da sa mnom nešto nije u redu kada i na televiziji lepo kažu – pogledaj u kakvo blagostanje nezaustavljivo srljamo?

Ovo je najvažnije ministarstvo. Ni jedno ministarstvo nije važno koliko je važno Ministarstvo finansija. Stoji da ovo ministarstvo mora da sarađuje sa svim drugim ministarstvima, ali bez dobrog rukovođenja ovim ministarstvom, o kulturi, recimo, možemo samo da razgovaramo, o dobroj zdravstvenoj zaštiti i kvalitetnom obrazovanju, možemo samo tome da se nadamo. Da ne nabrajam dalje.

Kada najranjiviji pojedinac u Srbiji od svog rada bude mogao da živi dobro i dostojanstveno, tada za ovu državu i za ovo društvo možemo reći da je prosperitetno. Sve dok se samo pune džepovi pojedinaca, a zakoni u ovom domu usvajaju u njihovu korist, od bajki da se u Srbiji živi dobro imamo samo to – bajku.

Onaj ko vodi ovo ministarstvo, tj. onaj ko treba da vodi ovo ministarstvo, ne sme biti ni kumovski, ni prijateljskim, ni bratskim, niti bilo kakvim drugim vezama povezan sa ovim pojedincima i svoje odluke ne bi smeo da prilagođava njima.

Filozofija ove Vlade, a nažalost i mnogih vlada pre ove, uopšteno govoreći nam se ne dopada. Posle svakog lošeg kandidata dolazi još gori i ovo nije samo slučaj sa ministrima, ovo je slučaj na svim nivoima. Takva je situacija sa gradonačelnicima, predsednicima opština, direktorima javnih preduzeća, predstavnicima nezavisnih institucija i da ne nabrajam dalje. Jedan opšti trend degradiranja je prisutan.

LJudi možda u Srbiji nisu gladni, ali su svakako zbog velikih apetita pojedinaca uskraćeni da vode jedan dostojanstven život. Sa oko 200 do 250 evra mesečnih primanja, što jeste realnost, građani, kao što rekoh, možda nisu gladni ali sigurno ne putuju, ne odlaze u pozorišta, ne druže se, povlače se u sebe i jednostavno se bave pukim preživljavanjem.

Od predsednice Vlade, ministra finansija neću da slušam u ovom domu kako se ovde brani od afera. Hoću da čujem plan. Građani Srbije hoće da čuju plan - kako planira da im pomogne da vode dostojanstven i ispunjen život u skladu sa vremenom u kojem žive? Nažalost, ostali smo uskraćeni za mnoga pitanja među kojima kao glavna izdvajamo. Kako budući ministar finansija planira da smanji javni dug i o kakvim bi možda eventualno boljim aranžmanima za vraćanje kredita mogao da nam govori? Šta planira u vezi sa smanjenjem poreza i doprinosa posebno na najniže zarade čime bi se značajno povećala zaposlenost i olakšalo delovanje u okviru malih i srednjih preduzeća? Šta planira, odnosno da li teži ka tome da se smanje i ukinu neki parafiskalni nameti koji takođe opterećuju mikro, mala i srednja preduzeća? Šta misli o povraćaju PDV i zašto kasni u izdavanju rešenja paušalcima u razumnim rokovima, da građani koji uredno bi hteli da plaćaju svoj porez rešenja dobijaju u razumnim rokovima, a to znači ne više od godinu dana kakva je situacija danas. Šta misli o ukidanju subvencija strancima i nelojalnoj konkurenciji? Kakav plan nudi za javna preduzeća, a da se on ne svodi na puko uposlenje partijskih poslušnika?

Hteli smo da čujemo nešto više o konkretnijim rešenjima za najranjivije društvene grupe?

Naša poslanička grupa neće podržati izbor Siniše Malog za ministra finansija zbog nedostatka plana… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moram da informišem ministra zdravlja da u Batajnici takođe preliva kao na Slaviji. Naime, Batajnica je prigradsko naselje u kojem živi oko 48.000 ljudi i pripada opštini Zemun. I sama, po broju stanovnika koji ima, mogla bi da bude opština, međutim, ona to nije. U jednom takvom naselju u kojem živi 48.000 Batajničana, prema popisu iz 2011. godine, ne postoji dom zdravlja, ne postoji ambulanta, već postoji samo zdravstvena stanica.

Od kada znam za sebe, pošto sam rođena u Batajnici, ispred zdravstvene stanice preliva septička jama. Dakle, moja mama je mene za ruku vodila preko improvizovanih skela do pedijatrije u zdravstvenoj stanici. Danas i moja generacija vodi svoju decu isto tako za ruku do pedijatra. Manje-više sve stranke koje su danas prisutne u Narodnoj skupštini Republike Srbije bile su na vlasti u opštini Zemun i nema tog predstavnika opštine koji nije u nekom momentu obećao da će se ovaj komunalni i infrastrukturni problem rešiti. Do danas, pogađate, taj se problem nije rešio. Od svega su ostala samo prazna obećanja, slikanje i fotografisanje ispred zdravstvene stanice, to je bilo i u poslednjoj kampanji za beogradske izbore, ali nažalost ovaj problem nije rešen.

Imajući u vidu da smo u ekspozeu iz 2016. godine od tadašnjeg predsednika Vlade Aleksandra Vučića čuli da iz budžeta za zdravstvo nestaje jedna milijarda evra, pitam vas – da li postoji bilo kakvo predviđanje da će se neka sredstva iz budžeta za zdravstvo u nekom narednom periodu odvojiti kako bi se rešio ne samo komunalni problem ispred zdravstvene stanice, već kako bi se i proširio broj usluga za Batajničane?

Pitanje za ministra unutrašnjih poslova, pre izvesnog vremena kontaktirala me je prilično mlada majka četvoro dece, koja živi u Požarevcu i koja ima problema sa nasiljem u porodici. Naime, ona se susreće sa situacijom u kojoj predstavnici lokalne političke stanice zanemaruju ili prihvataju zdravo za gotovo njene zahteve da joj se pomogne. NJen nekadašnji partner je nedavno izašao iz zatvora i ima zabranu prilaska, ne samo njoj, već i njenoj deci. Poslednji dopis uputila je policijskoj stanici pre samo nekoliko dana, 18. maja, kada je u usmenom kontaktu sa policijskim službenicima dobila informaciju da ne mogu da joj pomognu, jer on ništa konkretno nije uradio.

Zamoliću ministra MUP-a da ispita detaljno ovu situaciju. Preko skupštinskih službi ću poslati podatke o gospođi o kojoj danas ne želim javno da iznosim njene podatke iz prostog razloga što je u pitanju njena lična bezbednost, da detaljno proveri ovu situaciju i da policijske službenike koje ignorišu ovakve zahteve sankcionišu, a da gospođu i njenu decu uzme u dodatnu zaštitu.

Sledeće pitanje upućujem takođe ministru zdravlja. Sigurna sam da je iz medija upućen za slučaj doktorke Danijele Simić, koja radi i Domu zdravlja u Despotovcu. Podsetiću vas da je ona nedavno izašla u javnost sa podacima da je izgubila pravo na specijalizaciju, da je kao prvoplasirana sa 60 poena više, nego što je imala drugoplasirana ipak bila skrajnuta sa te liste i da je mesto dodeljeno bratanici jednog visokog funkcionera PUPS-a tačnije potpredsednika PUPS-a umesto nje. Ona danas trpi torturu i omalovažavanje od strane direktora doma zdravlja, koji između ostalog nije ni kvalifikovan da obavlja ovu dužnost. Podsetiću vas samo na kratko i na direktora Doma zdravlja u opštini Palilula, koji takođe nema potrebne kvalifikacije, ili bar nikada nije dokazao i javnosti nikad nije pružio na uvid kada i gde je završio medicinski fakultet i specijalizaciju, a na isti način se ponaša prema zaposlenima u Domu zdravlja na Paliluli.

Molim ministra zdravlja da uputi komisiju u Dom zdravlja Despotovac, kako bi se revidirao slučaj doktorke Danijele Simić i kako bi se na adekvatan način ponovo rangirali svi zaposleni koji imaju pravo na specijalizaciju? Ukoliko se ispostavi da je pomenuti direktor doma zdravlja Dejan Milošević napravio svesno propust zamolićemo, da ne kažem zahtevaćemo, od ministra zdravlja da ga smeni. Iz zemlje nam odlaze najbolji samo zato što njihova mesta zauzimaju najgori. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Na završetku, odnosno na konačnim zaključcima, ja bih samo iznela jednu stvar, da mi je bilo jako teško da slušam u ova dva dana rasprave sva vaša lična iskustva i posledice bombardovanja. Svako je to izneo na sebi svojstven način. Neko je učestvovao direktno u borbama na teritoriji Kosova i Metohije, neko je bio lekar u to vreme, ja sam bila dete, ali, svi smo mi u to vreme na sebi svojstven način posledice bombardovanja doživeli i danas ih živimo. I u tom smislu jeste važno da se formira komisija, između ostalog i da ispita kakav je uticaj samo bombardovanje, sveobuhvatno bombardovanje, ne samo bombardovanje osiromašenim uranijumom, ostavilo na sve nas?

Ono što mene brine iz ovih izlaganja je da, nažalost, nisam uspela da otkrijem šta je krajnji cilj formiranja ove komisije? Da li je to što smo bombardovani osiromašenim uranijumom, odnosno to kakve će posledice da ostavi na zdravlje ljudi i na zaštitu životne sredine, ili je u stvari u pitanju neko skretanje teme sa nekih drugih, ne mogu da kažem važnijih tema jer je ova tema izuzetno važna, ali čini mi se da je, posle, evo skoro 20 godina, ovo, nažalost, poslužilo samo za skretanje teme.

Nisam doživela, odnosno nisam shvatila preko potrebnu ozbiljnost u samoj raspravi niti od predstavnika vladajuće većina, nažalost, ni od nekih predstavnika opozicije iz prostog razloga što se nazire to politikanstvo, kako je spočitavano i propaganda koja u svemu ovome provejava.

Žao mi je što smo zanemarili istraživanja do kojih je došao i koja su objavljena od strane Instituta „Batut“. Žao mi je što zanemarujemo mišljenja i što unižavamo mišljenja kolega poslanika, koji očigledno imaju neka veća saznanja nego neki drugi narodni poslanici u Narodnoj skupštini.

Poslanička grupa Slobodni poslanici će se svakako zalagati za formiranje ove komisije iz prostog razloga što shvatamo potrebu i neophodnost da se građanima ulije poverenje u rad Narodne skupštine. Ono što me brine je izreka koja kaže „Ako želite da se nešto ne reši, slobodno formirajte komisiju i onda sigurno to nećete rešiti“. Brine da do takvog zaključka na kraju ne dođemo.

Uzmimo vremena koliko god nam je potrebno. Angažujmo najbolje ljude među nama da formiraju tu komisiju. Nemojmo se ograničiti na samo pet narodnih poslanika. Pitajmo struku, pitajmo naučnike kojih imamo, hvala Bogu, u izobilju. Zamolimo ih da nam pomognu kako bi se ova tema jednom zauvek razjasnila. Hvala.

Zahvaljujem.

Na kraju ove rasprave koja je bila objedinjena i ono što je gotovo pa prava retkost u Narodnoj skupštini, ova objedinjena rasprava i ima nekog smisla. Dakle, prilično su srodni zakoni o kojima se raspravlja. Ali, čini mi se da se nekako rasprava svela, odnosno uokvirila u neke tri celine. Jedna je rasprava koja je krenula o izgradnji stanova koji će biti po posebnim uslovima pripremljeni za pripadnike snaga bezbednosti. Zatim, rasprava je tekla i u pravcu bezbednosti u saobraćaju i o saobraćaju generalno.

Na kratko bih se osvrnula na ovaj zakon koji je u stvari podrška projektu izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, koji smo i ovde nazvali kao jednu vrstu leks specijalisa.

Ministarska je dala odgovor mom kolegi Đuriću kada je on učestvovao u raspravi i rekla je da negde između 18.000 u ovom trenutku ljudi koji su zaposleni u ovoj oblasti očekuju stanove i napomenula da možda taj broj može biti veći i da se možda očekuje i 30.000 ljudi koji čekaju na ove stanove. To je zaista jedna afirmativna mera i u tom smislu ne možemo da uputimo neku kritiku.

Ono što mene zabrinjava je što mi imamo neke različite oblasti, odnosno ljude zaposlene u različitim oblastima koji nisu dobili rešenje slično kao što su dobili ljudi koji su zaposleni u policiji, Vojsci ili u BIA.

Na primer, mene zanima koliko imamo ljudi koji su zaposleni u sektoru obrazovanja koji jednako čekaju na neke stanove pod povoljnijim uslovima? Koliko imamo zaposlenih u sektoru zdravstva, koji isto tako čekaju na neke stanove pod povoljnijim uslovima u odnosu na ostale građane u Srbiji? U tom smislu je možda važnije da je Vlada Republike Srbije razmišljala o jednom opštem ekonomskom osnaživanju građana Srbije pre nego što se usredsredila na samo jednu grupu ljudi.

Dakle, jeste afirmativno i u tom smislu možemo pohvaliti meru Vlade, odnosno meru ministarstva, koju predlaže ovaj zakon, ali nas zaista brine šta se dešava i sa ostalim grupama ljudi, posebno što, čini mi se, ima i onih koji ne žive u ekonomskom blagostanju, takoreći, i u tom smislu jesu ugroženi jednako kao i predstavnici vojno-bezbedonosnih struktura.

Druga opcija koja se u ovoj raspravi nametnula, odnosno druga oblast koja se nametnula je oblast bezbednosti u saobraćaju. Tu možemo da pohvalimo neke mere koje su zadate, kao što je povećanje maksimalne brzine na autoputevima od 130 km na čas. Međutim, šta mene brine?

Mi imamo u poslednje vreme veliki broj puteva i autoputeva koji su otvoreni, u kojima, nažalost, nemamo te mogućnosti da ostvarimo maksimalne brzine. Jedan od takvih je npr. put koji povezuje Zemun i Pančevo. Imate Pupinov most, mislim da je to čuveni novi put na kome je maksimalna brzina dozvoljena 50 km na čas, iako imate tri trake u svakom od pravaca. Malo je neobično da jedan novi put ima takvu vrstu ograničenja, uzimajući u obzir da se tu verovatno ne kreću samo traktori i priključna vozila, već neka ozbiljnija vozila. U tom smislu nam je ostalo nejasno zbog čega postoji npr. ograničenje na takvom jednom putu?

Negde u javnosti se pojavila informacija da je to zbog toga što su trake sužene, a ja opet ne mogu o tome da govorim, s obzirom da nisam stručnjak iz te oblasti. Čak i da jeste to istina, tri trake u jednom pravcu zaista omogućavaju brzinu koja je veća od 50 km na čas.

Druga stvar je što omogućavajući ovakvu brzinu kretanja vozila na našim drumovima, zaista idemo u korak sa vremenom, jer automobili se prosto i baždare već sada na nekim većim brzinama i tamo gde ima uslova, možda težimo ka tome i da nema ograničenja uz, da kažem, kao što su neki delovi autoputa u Nemačkoj.

Ono što me brine je npr. kvalitet tih puteva na kojima se naša vozila kreću. Jedna situacija, možda je svima poznata, ne postoji deo autoputa ili puta kada prelazite granicu iz bilo koje zemlje u okruženju i ulazite u Srbiju, a da niste svesni da ste tog trenutka ušli u Srbiju. Ja sam, evo, pre neki dan došla iz Hrvatske, nema šanse da ne shvatite da ste prešli u Srbiju samo iz prostog razloga što je put takav da čak i kada žmurite, znate tačno da ste prešli granicu.

Treća rasprava koja je pokrenuta u Skupštini danas, to su zakoni o železnici. Kolega Đurić je, takođe, govorio o tome. Dobio je odgovore od ministarke. U tom smislu joj se zahvaljujem što je našoj poslaničkoj grupi ponudila odgovore. Ono na šta nismo dobili odgovor je pristupačnost samih železničkih stanica za osobe sa invaliditetom. Verujem, moguće je da nemate odgovore u svakom trenutku date, ali moguće je da ste se u međuvremenu informisali. Zanima nas kako će ovo pitanje biti rešeno, imajući u vidu da postoji pravilnik koji je već sada na snazi, koji upravo govori o tome kako se reguliše pristupačnost ne samo železničkih stanica, nego objekata uopšte i ne samo osobama sa invaliditetom, već i deci i starijim osobama? Volela bih u tom smislu da nam ministarka danas da odgovor na kraju rasprave i na tu temu. Hvala.

Hvala.

Prvo pitanje upućujem predsednici Vlade. Predsednica Vlade je u odgovoru na poslanička pitanja, na sednici održanoj poslednjeg četvrtka u aprilu, izjavila sledeće - Ugovor o koncesiji aerodroma „Nikola Tesla“ objavljen na sajtu Komisije za javno-privatna partnerstva, ugovor sa Vansijem objavljen na sajtu u formi u kojoj u ovom trenutku može da se objavi na sajtu Ministarstva finansija, mislim Komisije za javno-privatna partnerstva. Dakle, svi osnovni elementi ugovora su objavljeni.

Istovremeno, istog dana u odgovoru koji je ministarka Zorana Mihajlović pisanim putem dostavila meni na ranije postavljeno pitanje sličnog sadržaja, navedeno je da će ugovor biti stavljen javnosti na uvid nakon dobijanja sertifikata budućeg operatera na aerodromu „Nikola Tesla“, odnosno nakon ispunjenja svih obaveza i Vansi Erport Srbija d.o.o. i Republike Srbije sa aerodromom „Nikola Tesla“ a.d. Beograd.

Skrećem pažnju predsednici Vlade da je njen odgovor netačan, ugovora nema na sajtu Ministarstva finansija, nema ga ni na sajtu Komisije za javno-privatna partnerstva, niti ova komisija pripada Ministarstvu finansija. Deo podataka iz ugovora, ne i sam ugovor, ne i koncesiona studija, objavljeni su samo na portalu javnih nabavki.

Nažalost, na sednici u aprilu mogli smo čuti potpredsednika Vlade i predsednicu Vlade kako daju paušalne ocene o uticaju Er Srbije i Etihada, recimo, na rad beogradskih kafića, ali nismo uspeli da dobijemo odgovore na pitanja koje je otvorio „Insajder“ – Zašto je Er Srbija na prečac prešla na Erbas avione koje je morala da rentira od Etihada i to sa posadom, jer obučeno osoblje za ove avione nije imala i nije ga mogla brzo proizvesti? Zašto su višestruko preplaćivani radni sati i održavanje tih aviona, kako je pokazano na fakturama do kojih je „Insajder“ došao?

Građani imaju puno pravo da dobiju na uvid dokumentaciju iz koje će se nedvosmisleno videti da je model poslovanje Er Srbije i aerodroma zaista najbolji način raspolaganja javnim dobrima i da nema nijedne odredbe koja nedvosmisleno govori da koncesija aerodroma „Nikola Tesla“ nema nikakve veze sa preuzimanjem lokalnog aerodroma u Nišu od strane države. Ponavljam pitanje – kada i gde će biti objavljen ovaj ugovor?

Pitanje za ministra Stefanovića i ministarku Nelu Kuburović. Nekoliko neprijatnih vesti nas je iznenadilo juče. Dve vesti su vezane za slučajeve porodičnog nasilja. Prvi kada je ubijena majka troje dece i drugi kada je preminula beba u stomaku trudnice koja je bila gotovo pred porođajem zbog fizičkog zlostavljanja koje je pretrpela prethodnog dana. Iz prvog slučaja saznajemo da je u pitanju ponovljeno porodično nasilje i da je nasilnik od ranije poznat policiji, da je već jednom odležao zatvorsku kaznu zbog porodičnog nasilja i da je na sledeću kaznu po istoj osnovi, a u trajanju od godinu dana, čekao na slobodi i to u neposrednom okruženju žrtve koju je godinama zlostavljao.

Sa druge strane, imamo neverovatno brzu reakciju policije u slučaju žene, odnosno aktivistkinje iz Niša, inače onkološke pacijentkinje, koja je zbog fejsbuk statusa, a po privatnoj tužbi, u ranim jutarnjim satima istog dana, gotovo filmski zatvorena na 30 dana. Kako se određuju prioriteti prilikom zadržavanja u pritvoru osoba koje se sumnjiče da su učinioci nekog krivičnog dela i osoba koje je sud ranije osudio na služenje zatvorske kazne, a koji svoja krivična dela ponavljaju?

Pitanje za ministra privrede i ministra finansija u ostavci, odnosno za predsednicu Vlade, sredstva za finansiranje sistema odbrane od grada obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, dela premije osiguranja useva, drugih izvora u skladu sa zakonom.

Takođe, društvo za osiguranje je dužno da za finansiranje sistema odbrane od grada, 10% od uplaćene premije osiguranja useva i plodova, koji su u skladu sa Zakonom, uplatila registrovana poljoprivredna gazdinstva do 10-og u mesecu za prethodni mesec uplati na račun propisan za uplatu javnih prihoda.

Sredstva iz ovog stava prihod su budžeta Republike Srbije. Po osnovu osiguranja useva, prikupljeno je dve milijarde dinara. Dakle, po tom osnovu je za odbranu od grada iz osiguranja prikupljeno oko 2,6 miliona dinara. Želimo da znamo kako su potrošena ta sredstva? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo obaveštenje tražim od ministra Branka Ružića i od ministra Dušana Vujovića, ali i od predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić. Naime, Zakon o finansiranju AP Vojvodine još uvek nije donet, iako su uveliko probijeni svi rokovi koji su dogovoreni sa EU. Vojvođani od 2006. godine, kada je donet Ustav Republike Srbije, čekaju na usvajanje ovog zakona. I svaka Vlada od te 2006. godine do danas Vojvođane je uveravala da je to pitanje prioriteta. Nije da nije bilo nekoliko predloga u proceduri, ali ništa do sada nije urađeno na samoj realizaciji.

I na prošlogodišnjoj zajedničkoj sednici Vlade AP Vojvodina i Vlade Republike Srbije je ponovo dogovoreno da je to pitanje prioriteta. Na sva usta se poslednjih nekoliko vlada hvali decentralizacijom ili težnjom ka istoj, a od svega na kraju imamo samo praznu priču. Ako nema jasnog i izvesnog usmeravanja novca, o kakvoj decentralizaciji uopšte govorimo?

S tim u vezi, zaključujem da su unazad već 12 godina budžeti AP Vojvodina praktično nezakoniti i u suprotnosti sa Ustavom. Da li možemo očekivati predlog zakona o finansiranju AP Vojvodina u nekom razumnom vremenskom periodu?

Drugo obaveštenje tražim od gospodina ministra Šarčevića: Zbog čega je potrebno da roditelji kupuju potpuno nove udžbenike za učenike prvog i petog razreda, iako rok od tri godine još uvek traje? Razumem da se uvode neke novine, da se radi na digitalizaciji i slično, ali mi se čini da je jedina konstanta kada su udžbenici u pitanju stalni udar na džep roditelja.

Koliko sam obaveštena, za neki od predmeta, kao što je slučaj sa, recimo, biologijom, zaista je došlo do izmene programa. Međutim, za neke predmete, kao što je slučaj sa, recimo, istorijom, nije došlo do bilo kakve promene, ali je udžbenik i kao takav mora biti kupljen kao nov.

I sami nastavnici o ovome su govorili, jer su upravo oni ti koji su iz godine u godinu upućeni u izmene programa. Pitaju se zašto je potreban ovakav udar na džep roditelja? Između ostalog, oni su i u obavezi da pohađaju seminare i obuke, koji se na kraju svode na to da im izdavači promovišu udžbenike koje će na kraju roditelji biti u obavezi da kupe.

Zamoliću ministra Šarčevića i predstavnike ministarstva da nam dostave integralni dokument, ali i da javnost upute, recimo, na sajtu ministarstva, šta se konkretno menja u programima, razdvojeno po predmetima i oblastima, za učenike prvog i petog razreda i zašto je potrebna kompletna zamena udžbenika?

Sledeće obaveštenje tražim od gospodina ministra Šarčevića – šta je urađeno na tome da se u najkraćem roku raspiše novi konkurs za naučne projekte? Naučna zajednica u Srbiji sa pravom je zabrinuta jer nakon poništavanja konkursa iz 2016. godine novi konkurs još uvek nije raspisan, a uz to još uvek nije rešeno ni institucionalno finansiranje Instituta?

Ministar Šarčević je obećavao novi konkurs negde u junu 2017. godine, ali od tada ništa nije urađeno, osim što su produženi stari projekti i to već četvrtu godinu za redom. U nekoliko navrata je obećano i raspisivanje konkursa, samo da se srede neki tehnički problemi.

Osnovno pitanje koje muči sve ljude iz nauke jeste – zašto moraju po ko zna koji put da rade istu stvar kada baza podataka sa naučnim rezultatima već postoji u Ministarstvu? Ko je zadužen da pravi ovu bazu podataka i da je ispravlja i kontroliše? Da li postoji cilj ovog ponovnog unošenja i ispravljanja već unetih rezultata?

Pored ovoga, već su pokrenuta pitanja o dostupnosti ličnih podataka svih istraživača koji se nalaze u registru, a koji su postali dostupni neovlašćenim osobama, što je u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.

Ono što je očigledno svima je to da je malo verovatno da će biti raspisan novi konkurs do kraja godine, te pitam ministra Šarčevića kada je planirano ponovno raspisivanje konkursa, kako naučna zajednica ne bi morala da radi u konstantnoj neizvesnosti? Hvala.