Zahvaljujem.

Povređen je član 103. stav 1. Naime, vi ste malopre dali reč gospodinu koji je zatražio povredu Poslovnika, na povredu Poslovnika, što nije moguće da se učini Poslovnikom o radu Narodne skupštine, što vam ne zameram, obzirom na to kakva je rasprava pre toga vođena.

Još jednom apelujem na kolege u Narodnoj skupštini da prostor koji dobijaju, koji se direktno prenosi na javnom servisu RTS na drugom kanalu ne koriste, ne zloupotrebljavaju, da smicalicama podmeću razne epitete vrlo uglednih članova našeg društva, kakav je gospodin Jovo Bakić, bez obzira da li se mi sa njegovim stavovima slažemo ili ne, bez obzira da li se mi slažemo sa svim onim ljudima koji danas javno koriste priliku da govore o narušenoj političkoj atmosferi i o međuljudskim odnosima na političkoj sceni.

Dakle, jedan tipičan primer koji se iz sednice u sednicu ponavlja jesu zloupotrebe, kako vi kažete uglednog, ali ne mogu da kažem uglednog, jer ne znam po čemu je ugledan profesor koji je pre mene govorio. Dakle, ne znamo zbog čega on zloupotrebljava skupštinsku govornicu, osim da bude taj koji će da bude glasnogovornik onoga što u stvari Vlada Republike Srbije misli i svim ljudima koji nemaju identično razmišljanje kao i oni.

Još jednom apelujem, nadam se da će se sa ovim završiti, da se dalje po povredi Poslovnika neću javljati, ali zaista želim da skrenem pažnju javnosti da niko nije ni blesav, niti da ne može da razume poruke koje se šalju iz Doma Narodne skupštine i da to nikome, posebno nama kolege, ovde ne služi na čast. Ogledalo ove Skupštine nije profesor koji se na takav način obraća političkim neistomišljenicima. Sve što se izgovori u Domu Narodne skupštine pripisuje se svima nama. Iskreno se nadam da svi mi

Zahvaljujem.

Nedavno smo raspravljali i Skupština je usvojila rebalans budžeta. To je, moram da priznam, jedinstveno iskustvo nakon tri i po godine mog boravka u Skupštini, prvi i jedini rebalans budžeta o kojem je ova Skupština raspravljala. Nažalost, nismo imali prilike ni ranijih godina da slušamo raspravu o rebalansu budžeta, iako je tu i tamo bilo potrebe za istom.

Ono o čemu je govorila SMS i moje kolege, pre svega, Aleksandar Stevanović i Vladimir Đurić, tokom rasprave, oni su ukazivali na to da se ne slažu sa tim na koji način Vlada Republike Srbije čak i taj višak novca koji se pojavi s vremena na vreme raspoređuje. I mi mislimo da nisu dobro određeni prioriteti u koje praktično Vlada Republike Srbije iz budžeta svih građana investira novac.

Na ovo smo ukazivali ne samo kada je bila rasprava o rebalansu budžeta nedavno. O ovome smo govorili i kada je bila rasprava o budžetu koji se usvajao za 2019. godinu.

U svom uvodnom izlaganju kolega iz poslaničkog kluba SPDS, čini mi se, prof. Mijatović, nagovestio je da u Srbiji, odnosno kazao je da u Srbiji postoji 1.700.000 penzionera koji će ostvariti pravo na nadoknadu u visini od 5.000 dinara, odnosno pravo na jednokratnu pomoć.

Ono na šta bih ja htela da ukažem danas kao problem u Srbiji jeste to što, čini mi se, da Vlada Republike Srbije itekako obraća pažnju najviše na ove najmnogobrojnije grupe koje su ugrožene, ali isto tako, vrlo zapostavlja druge ugrožene grupe koje su ugrožene praktično nemarom Vlade Republike Srbije.

Govorim o 200 hiljada studenata u Srbiji kojima apsolutno nije niko posvetio nijedan jedini red u rebalansu budžeta, ni jednu jedinu rečenicu. Niko se nije potrudio da kaže da studenti u Srbiji zaslužuju neku podršku Vlade Republike Srbije kako ne bismo dolazili u situaciju da nam mladi ljudi neposredno posle završenog fakulteta odlaze odavde.

Ne postoje reči koje su usmerene na podršku 60 hiljada onih porodilja koje se svake godine praktično pojavljuju u državi Srbiji. Dakle, mi nemamo nijednu jedinu reč koja se pojavljuje u rebalansu ovog budžeta, iz koga proizilaze ovakve odluke na kraju krajeva, u kojima se skreće pažnja da će neko obratiti pažnju na toliki broj porodilja.

Zašto govorim o ovim podacima, a ne govorim o 1,7 miliona penzionera? Zato što negde prema istraživanjima u koje sam imala uvid, a datiraju negde iz, recimo, aprila, marta ove godine, kažu da je više od 2/3 građana najviše zabrinuto zbog toga i najveću bojazan ima zbog toga što ljudi napuštaju ovu zemlju, među njima prvenstveno napuštaju mladi, napuštaju porodice, napuštaju svi oni koji imaju prilike da odu. Mi smo pre samo nekoliko dana, čak i od ministarke Slavice Đukić Dejanović, čuli kako je ona jako zadovoljna što se u Srbiji rodilo nešto više od 600 beba, nego što je to bio prosek na nivou prethodne godine.

Moram da ukažem još jednom na jednu manipulaciju koja se sa ovim podacima dešava. Nadam se da ministar Đorđević ovo pažljivo sluša, jer mi od njega, nažalost, o primeni Zakona o finansijskoj podršci sa decom slušamo malo. Najviše slušamo od ministarke koja nije pozvana da o ovom pitanju govori. Dakle, u Srbiji se godišnje rađa 1.000 prvih beba manje, a to znači da nisu te porodice odlučile da ne rađaju decu više nikada i da su odustale od toga da šire svoje porodice, već da se ta deca rađaju na nekom drugom mestu na planeti. Da, moguće je da se u Srbiji prošle godine rodilo preko 600 beba više u Srbiji, nego prethodne godine, ali to ne znači da Srbiju ne napuštaju mlade porodice i da svoje potomstvo ne zasnivaju i ne šire svoje porodice na nekom drugom mestu na planeti.

Kao predstavnica Stranke moderne Srbije, ipak bih ukazala na to da bi Vlada Republike Srbije trebala da povede računa o onome o čemu uopšte u ovom trenutku ne vodi računa, a to je odliv mladih ljudi i odlazak iz zemlje.

Što se tiče odvajanja novca na nivou Republike Srbije, mi nemamo ništa protiv što je Vlada Republike Srbije donela ovu odluku koju je nedavno usvojila i uputila u skupštinsku proceduru, nemamo ništa protiv što će penzioneri u Srbiji dobiti podršku od 5.000 dinara i zaista smatramo da im je ta podrška neophodna. Međutim, da je bilo političke volje, pre svega, penzioneri u Srbiji, tih 1,7 miliona, među kojima nisu baš svi bili oštećeni primenom lošeg zakona koji je ukinut 2018. godine, ne bi ni dolazili u situaciju da primaju nešto što mi, slobodno danas možemo nazvati, milostinjom.

Daću vam samo jedan primer kako se država rasipa i kako pogrešno usmerava novac. Dakle, u budžetu Republike Srbije najveće povećanje u okviru budžeta bilo je na rad MUP i na rad Ministarstva odbrane. Dakle, najveće povećanje je bilo usmereno na rad ova dva ministarstva, i to upravo na teret najugroženijih socijalnih kategorija. To je sve, naravno, bilo podržano nekom retorikom koja je bila prisutna u javnosti, tabloidnim naslovima i izjavama naših predstavnika Vlade Republike Srbije, pa i samog predsednika države.

Ohrabrena time što se i dan danas može slušati isključivo i samo o tome kako mi jačamo i pojačavamo snage u oblasti naoružanja, sada vas pitam – da li onaj penzioner koji dođe na kasu sa svojim umanjenim primanjima, potpuno degradiran, kada razmišlja da kupi jogurt ili pavlaku, mora da vrati, recimo, jogurt na kasi i da sav ushićen kaže – da, ovo radim zato što je država nabavila S-400, ili kako se već nazivaju ti modeli ili panciri. Dakle, ratno-huškačka atmosfera i podgrevanje loše atmosfere u regionalnim odnosima Republike Srbije sa svim drugim državama koje su naše komšije, pre svega, utiču na to da najugroženije kategorije našeg stanovništva na kraju dobijaju milostinju.

Takođe ću vas podsetiti, a mislim da su kolege pre mene u svojim raspravama podsećale na to da je čak i Fiskalni savet, kao nezavisna institucija, čini mi se, vrlo, vrlo poštovana institucija i savetodavno telo Vlade Republike Srbije, ukazao još jednom, prilikom usvajanja rebalansa budžeta, da ovo nije baš najbolja mera i da su oni, kao prvu rečenicu u svom izveštaju, tada rekli da novčana pomoć penzionerima od 5.000 dinara nije dobra mera socijalne politike.

Naveden je i niz primera zašto ovo nije dobro. Jedan od njih je, čini mi se, možda najkritičniji, čini mi se da bi ovde trebalo da pročitam. Procenjuje se da oko 100 hiljada starih ljudi u Srbiji nema nikakvu penzijsku nadoknadu i oni spadaju u grupu socijalno najugroženijih stanovnika, a sada se ne kvalifikuju za predviđenu socijalnu pomoć. Dakle, mi i dalje u ovoj grupi penzionera, onima kojima su najugroženiji, ne pomažemo.

Takođe, kaže se - loša praksa populističkog vođenja socijalne politike preko isplate penzija u Srbiji traje duži niz godina. Dakle, ne stavljamo mi ovo na teret samo vama, ministre Đorđeviću. Bilo je tu i drugih ministara koji su na isti ovaj način rukovodili budžetom. Dakle, mi mislimo da su ove kratkoročne mere koje, s vremena na vreme, preduzima Vlada Republike Srbije, i to ne samo u ovih poslednjih sedam godina, nego kako se kome, jel, prohte, jer nisu spremni za ozbiljnu reviziju stanja u državi. Ovo traje već duži niz godina i mi mislimo da sa ovom praksom jednostavno treba da se prekine.

Postoji nejasnoća u tome kako smo uopšte došli do toga da svi penzioneri u Srbiji trebaju baš da prime 5.000 dinara ove pomoći. Postoje neki penzioneri koji primaju jako male iznose svojih penzija i možda njima 5.000 dinara nije dovoljna da, recimo, izađu iz neke aktuelne porodične krize. Postoje i oni penzioneri koji možda imaju više primanja i kojima ovih 5.000 dinara nije apsolutno potrebno. Mi ulazimo u jednu, slobodno mogu da citiram, populističku praksu vođenja budžeta. Citirala sam Fiskalni savet.

Stranka moderne Srbije nema ništa protiv toga da se pomogne, ako ima prostora u budžetu, ugroženim kategorijama, ali mi mislimo da ovo sve može mnogo bolje, nego kako se to danas čini.

Na prvom mestu, zašto, na primer, Ministarstvo za rad, socijalna pitanja, sigurna sam da vi niste dobili sada tu informaciju da mi imamo višak u budžetu i da ste se iznenadili tom informacijom, moglo je da se predvidi da će do ovoga doći… Mogli smo da pitamo naše penzionera - šta vi mislite gde bi ovaj višak novca mogao da se usmeri?

Znate, ja sam jako dugo vodila kampanju protiv lošeg zakona koji je bio na snazi od 2014. do 2018. godine sa ciljem da se obeštete penzioneri koji su istrpeli najveći teret u periodu kada je njima bilo objašnjeno da je neophodno da pomognu svojoj državi, praktično na tom nekom, izazivajući kod njih neka patriotska osećanja. Sigurna sam u to da bi bilo kog penzionera danas u Srbiji da anketirate, da ga pitate - da li biste vi odvojili novac koji se pojavio kao višak u budžetu i uložili u mlade ljude u Srbiji, da odavde ne odu, ili biste ipak pristali na to da primite ovih 5.000 dinara kao jednokratnu pomoć, nedvosmisleno mislim da bi njihov odgovor, upravo iz patriotskih razloga, bio takav da bi oni ovu podršku želeli da usmere na mlade i na one koji se odlučuju da napuste našu zemlju.

Dakle, kratkoročno gledano ovo jeste dobra mera. Dugoročno gledano, ovo ne rešava pitanje penzionera.

Stranka moderne Srbije i moj kolega Vladimir Đurić podneo je u skupštinsku proceduru prošle godine predlog zakona kako da se obeštete penzioneri. Mi mislimo da je to jedna dugoročna mera koja može da se primeni, kako bi naši penzioneri u Srbiji živeli dostojanstvenije, nego što danas žive. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani građani Srbije, ja ću danas od svojih kolega narodnih poslanika zatražiti podršku da se na dnevni red Skupštine stavi moj predlog da Skupština Srbije obrazuje anketni odbor kako bi se ispitale donacije u predsedničkoj kampanji koja se dogodila 2017. godine, kada je nešto manje od 7.000 građana uplatilo gotovo identične iznose od 40.000 dinara na račun SNS.

Građani Srbije treba da znaju da ovo nije bila neka nova pojava tokom izbora predsedničkih 2017. godine, da se ovakva situacija dešavala i ranije, da imamo zabeležene situacije i reakcije Agencije za borbu protiv korupcije kako u 2012. godini, tako i u 2014. godini.

U jeku onoga što je možda danas najinteresantnije građanima Srbije, a to je da li će se deo opozicije odlučiti za to da li će da učestvuje na izborima ili ne, i u jeku ovoga što se dešava trenutno u Srbiji, a to su razgovori koji se dešavaju između vlasti i opozicije. Ponekad je to bilo uz posredstvo nevladinih organizacija kada su ti razgovori tekli na Fakultetu političkih nauka, a nekada se oni dešavaju još uvek ti razgovori traju uz posredstvo predstavnika evropskog parlamenta.

Što se tiče stranke moderne Srbije i mene lično, nama se čini da finansiranje političkih subjekata u Srbiji jeste jedan od gorućih problema koje bismo trebali da rešimo kako bismo unapredili izborne okolnosti. Jedan od takvih tipičnih primera jeste to, kako se na račune političkih organizacija, u okvirima političkih kampanja, dakle u okviru nekih izbornih ciklusa, bez obzira da li se radi o periodima pre 2017. godine i konkretno u ovom slučaju o kojem ja govorim, koji sam analizirala.

Dakle, ovo jeste jedan od gorućih problema, s obzirom na to da mi ne znamo na koji način se ovaj novac našao na računima građana i kako su oni bili u prilici da uopšte izdvoje po 40.000 dinara i da uplate kao podršku vladajućoj stranci, s obzirom da dobar deo ovih uplata potiče od ljudi koji su korisnici socijalne pomoći ove države, i da jednom prostom analizom mi možemo videti da čak i pet mesečnih primanja ovih građana ne bi moglo da pokrije jednu pojedinačnu donaciju.

Dakle, postavlja se pitanje, odakle vodi poreklo novca koji je upumpan u jednu kampanju. Ovaj problem bi trebao da se reši ne samo zbog kampanje koja je za nama, već i zbog toga što idemo u susret izborima koji trebaju da se dogode na svim nivoima u 2020. godini, na proleće. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, poštovani predsedavajući, poštovani građani naše zemlje, prošlo je više od godinu dana od kada je usvojen Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom i prošlo je, eto, nešto malo više od godinu dana od kako sam Narodnoj skupštini Republike Srbije uputila predlog izmene i dopune tog zakona, sa ciljem da se Narodna skupština, u pravom smislu te reči, zabrine i pozabavi problemima majki koje su imale priliku da se susretnu sa jednim i te kako nepovoljnim zakonom.

Dobili smo za ovih godinu dana u nekoliko navrata uveravanja Vlade Republike Srbije i resornog ministra, ministra Đorđevića, da će se ovaj predlog zakona izmene i dopune zakona naći na dnevnom sredu Skupštine i evo poslednja najava je bila upravo u vezi sa jesenjim zasedanjem.

Kao što smo imali prilike juče da čujemo na Odboru za rad i socijalna pitanja, pomoćnik ministra za rad je, nažalost, nas sve obavestio da tokom ovog jesenjeg zasedanja od strane Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva neće biti upućen predlog izmene i dopune ovog, slobodno mogu reći katastrofalnog zakona.

Dakle, ja vas danas molim da podržite moju inicijativu ili inicijativu bilo kog drugog narodnog poslanika koji će da predloži da se o ovom zakonu Narodna skupština ponovo izjasni i da ponovo razgovaramo o problemima koji se tiču porodilja u Srbiji.

Koga najviše šteti ovaj zakon? Dakle, ovaj zakon najviše šteti one žene koje su se ostvarile kao majke, a unazad nemaju 18 meseci vezanog radnog staža, najviše šteti one majke koje imaju tek nekoliko meseci radnog staža, pa sa tim u vezi primaju nadoknade koje su nekoliko stotina dinara, nekoliko hiljada dinara i tako dalje, dakle, nadoknade koje su ispod svakog ljudskog dostojanstva.

Ovaj zakon pogađa i one majke koje su se ohrabrile da se u Srbiji bave preduzetništvom. Ovaj zakon šteti i onim majkama koje su se u Srbiji odlučile da se bave poljoprivredom. Ovaj zakon, na žalost, šteti i čini mi se da je to nešto što nismo smeli da dozvolimo, uz dužno poštovanje prema svim ostalim ženama, dakle i one majke koje su u Srbiji rodile decu sa invaliditetom.

Dakle, poštovane kolege, ja vas molim da kao odgovorni, pre svega, građani i predstavnici građana, danas podržite moju inicijativu da se ovaj predlog izmene i dopune zakona nađe na dnevnom redu Skupštine. I ja ću vas, kao i svaki put, zamoliti na ovaj način da pružite podršku porodiljama u Srbiji i da im kažete da mame nisu same. Hvala.

Još jednom zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi usvojen je davne 1994. godine i od tada nije pretrpeo nikakve izmene.

Šta je problem sa ovim zakonom? Dakle, procedura po kojoj građani imaju mogućnost da podnose narodne inicijative i da uopšte pitaju Narodnu skupštinu i skupštine u Srbiji šta o njihovim inicijativama misle.

U međuvremenu, mi smo svedoci da je došlo do modernizacije Srbije, ma koliko se neki možda među nama tome protivili i da je ono što je bilo karakteristično za vreme kada je ovaj zakon usvajan, a to je jedna velika država, ona značajno smanjena.

Procedure u okviru ovog zakona ostale su identične. I dalje je potrebno 30.000 potpisa građana u periodu od sedam dana da se prikupi kako bi se pokrenula rasprava u Skupštini, ali i dalje o aktuelnom zakonu nemamo tačno rešenje koliko je vremena ostavljeno Narodnoj skupštini da se o predlozima koji dolaze od strane građana izjasni.

Često sam kada sam najavljivala ovaj predlog izmene i dopune zakona koristila inicijativu koju je pokrenula Fondacija Tijane Jurić, u vezi sa izmenama Krivičnog zakonika, jer je to u tom trenutku bilo aktuelno. To jeste jedan primer inicijative građanske, bez obzira šta mi o takvom predlogu zakona mislili. Ta inicijativa je prikupila 160.000 potpisa građana i dugo je dugo čekala u skupštinskoj proceduri dok nije došla na dnevni red Skupštine.

Takvih inicijativa u Srbiji ima jako mnogo. Poslednja među inicijativama jeste inicijativa za praktično zabranu ili uskraćivanje rijaliti sadržaja u periodu kada to ne bi trebalo da bude dostupno deci i mladima u Srbiji.

Dakle, bez obzira kakva su naša razmišljanja o tom predlogu izmene i dopune zakona, prosto je nepoštovanje prema građanima, preko 40.000 građana je potpisalo ovu inicijativu i traži od nas da se mi o toj inicijativi izjasnimo. To nužno ne znači da ćemo se mi pozitivno odrediti prema takvoj inicijativi ili negativno, ali jeste sramota i izraz velikog nepoštovanja prema građanima da Narodna skupština odćuti na jednu takvu inicijativu.

Između ostalog, u predlogu koji ja predlažem Narodnoj skupštini stoji i to da Narodna skupština ima obavezu da se u narednih 60 dana od trenutka kada primi narodnu inicijativu u skupštinsku proceduru izjasni o predlogu koji je primljen.

Dakle, ja vas molim, kolege, da podržite moj predlog izmene i dopune zakona u skladu sa modernim vremenom u kojem živimo.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana Poverice, dobrodošli u dom Narodne skupštine. Za ove tri i po godine mog mandata nismo imali prilike da se susretnemo u plenarnom delu zasedanja. Jako mi je drago što se danas predstavili vaš izveštaj. Neću se toliko baviti tehničkim detaljima ovog izveštaja zato što su sve kolege pre mene jako dobro to ponovo iznele nakon vašeg izlaganja pa ne bih da trošim ni vaše vreme, niti da dodatno umaramo npr. građane Srbije koji prate ovo zasedanje.

Volela bih da se osvrnemo zajedno na nekoliko pitanja za koja smatram da jesu važna i koja se naslanjaju na probleme koje imamo iz 2018. godine, a imamo ih i u 2017. godini, 2016. godini i sve su prilike da se sa tim problemima susrećemo i danas u 2019. godini i da ćemo ih teškom mukom rešavati u nekom budućem periodu.

Krenuću polako po nekim grupama za koje mislim da su u ovom trenutku u Srbiji najugroženije. Pre svega bih se osvrnula na položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji. Tu bih se u najvećoj meri osvrnula na problem pristupačnosti institucije i zgrada, fizičke pristupačnosti što se njihovog problema tiče.

Nisam imala prilike da se ranije upoznam sa tim misleći da postoje neke institucije i neke ustanove u ovoj zemlji koje su apsolutno pristupačne svim osobama sa invaliditetom. Međutim, silom prilika nedavno sam se susrela sa tom situacijom da čak i naše bolnice nisu u dovoljnoj meri pristupačne i čini mi se da bismo trebali da na ovaj problem i te kako stavimo akcenat i kada kažem da nisu pristupačne, one nisu pristupačne do najbanalnijeg nivoa, počevši od toaleta, prilaza ordinacijama, posete pacijentima, pružanja usluge osobama sa invaliditetom u oblasti zdravstvene zaštite.

Ovaj problem je nešto što zaista nosimo iz prošlosti i ovim problem bismo trebali svi zajedno da se pozabavimo i vi kao neko ko vodi nezavisnu instituciju sa vaše strane, mi sa ove strane kao narodni poslanici i najveća odgovornost najviše leži na onome ko je u ovom trenutku na poziciji izvršne vlasti.

Druga stvar, što se tiče pristupačnosti, tiče se jednog, sada da kažem jedne okolnosti koja nas očekuje na proleće 2020. godine, a to je prilika da osobe sa invaliditetom glasaju u Srbiji. Dakle, birački spisak nije uređen na taj način da se u njemu može videti da li su osobe sa invaliditetom, ukoliko ih neko od najbližih ne prijavi za glasanje. Akcenat je na pristupačnosti samih prostorija gde se vrši glasanje, da li se one fizički nalaze na nekom spratu zgrade itd, gde se osobe koje se kreću pomoću kolica ili ortopedskih pomagala teže dolaze do svog mesta gde mogu da biraju i drugi problem sa kojim se sreću, to su osobe koje su slepe i slabovide za koje ipak u ovom trenutku mora još uvek da glasa neka druga osoba tj. da izrazi njihovu biračku volju.

Dakle, ovaj problem postoji i može da se reši. Ja se nadam da će i vaša kancelarija razumeti problem i koliko smo i mogli da pročitamo iz izveštaja, vi i o tome govori. Dakle, da nekako izvršimo pritisak, s obzirom da je sada takva situacija u državi i vreme političke krize u kojoj se najviše govori o izbornim okolnostima, dakle, to jeste tema broj jedan, trenutno u državi, pa kroz tu temu bi bilo dobro da se pozabavimo i problemom osoba sa invaliditetom koji bi želele da ostvare svoje Ustavom garantovano pravo.

Što se tiče osoba sa invaliditetom tu ste najviše, čini mi se vi govorili. Rekli ste da ima najviše pritužbi i da one u najvećoj meri dolaze upravo zbog loše primene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom u kojem su, naravno, pogođene majke dece, koje su rodile decu sa invaliditetom. Jako često o tome govorim, gotovo da 90% svojih izlaganja u stvari posvećujem temi izmeni Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i zaista želim da izrazim jednu zahvalnost i u svoje lično ime i u ime inicijative koju vodim i u ime Stranke moderne Srbije, što ste i vi predložili Ustavnom sudu da razmotri ovaj zakon, odnosno da ga proglasimo u određenim odredbama neustavnim i konkretno o ovoj meri, dakle, jedan ozbiljniji akcenat.

Mi smo kao inicijativa, dakle, inicijativa „Mame su zakon“ i Stranka moderne Srbije zajedno sa 30 kolega ovde koji sede sa nama u parlamentu, predložili takođe Ustavnom sudu stavi na razmatranje ovaj zakon. Ustavni sud nije toliko agilan koliko smo mi, slobodno mogu da kažem, dakle, još uvek nije došao na razmatranje. Ja sam tokom leta tražila uvid u ovaj predmet i da vidim dokle se stiglo, nije se mnogo postiglo u vezi izmena ovog zakona. Ustavni sud je uputio zahtev Skupštini Srbije, a onda Skupština Srbije, Vladi Republike Srbije da se izjasni o tome i čini mi se da je taj put suviše dug, da bi mogao da bude mnogo brži, posebno kada se konkretno o ovoj odredbi ovog zakona tiče.

Dakle, radi se o jako malom broju dece koja su pogođena primenom ovog zakona i zaista je samo pitanje volje, dobre volje Ministarstva za rad i Vlade Republike Srbije da se ovo pitanje reši. Niti to u nekoj velikoj meri opterećuje budžet Republike Srbije, niti će bilo koji građanin da ima bilo šta protiv ukoliko se porodicama koje imaju decu sa invaliditetom na ovaj način izađe u susret.

Osvrnuću se, naravno i dalje na Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, on je u većoj meri diskriminatorski nego što je samo ova jedna odredba. Vi ste pomenuli i u izveštaju i u vašem izlaganju problem koji imaju poljoprivrednice, problem imaju i preduzetnice. To je nešto sa čime se, čak neka mnoga pitanja se tek primenom zakonom možemo videti u stvari kako se otvaraju, koji su to problemi.

Dakle, na primer, jedna od stavki koja se u međuvremenu otvorila, za koju i ja kada smo usvajali taj zakon nisam znala, iako sam u velikoj meri upućena u taj zakon, dakle, da preduzetnice ne mogu da prebace porodiljsko odsustvo na svog supružnika, za razliku od drugih žena. Eto i to se na kraju pokazalo kao jedna diskriminatorska odredba sa kojom bi trebalo da se svi zajedno pozabavimo.

Pozdravljam jedan od ciljeva koji je naveden u vašem izveštaju, a to je ekonomsko osnaživanje žena. Nadoknade koje dolaze po osnovu primene ovog zakona idu i u tom pravcu, za ekonomsko osnaživanje žena, posebno u državi kakva je naša, gde na sva usta govorimo o demografskim problemima i populacionoj politici, a u suštini ne bavimo se tim bazičnim stvarima, kako će ta žena kada poželi da se ostvari kao majka i kada želi da koristi sve ono što je u međuvremenu stekla u ovoj državi, da se uopšte motiviše da to do kraja i učini, ako zna da država pravi prepreke na svakom koraku.

Na kratko bih se osvrnula, mada je o tome bilo danas ovde reči, o situaciji i poziciji u kojoj se nalazi pripadnici različitih seksualnih orijentacija u Srbiji. Jako sam zabrinuta zbog govora koji se plasira u javnosti i načina na koji se različite policijske organizacije ovim pitanjima bave.

Konkretizovaću šta pod ovim mislim. Dakle, svake jeseni imamo prilike da vidimo da se paralelno sa "Paradom ponosa" u Beogradu, a sada i u nekoliko gradova širom Srbije, održavaju i neke druge parade koje nose naziv "Parada ponosa", roditeljstva itd. Da ne dođemo u situaciju da se pogrešno razumemo, Ustavom je garantovano pravo svima da se okupljaju i da iskažu svoje stavove. Razlika između organizovane "Parade ponosa" koja se održava u Beogradu i kažem širom Srbije, je da ona sa sobom nosi i spisak određenih zahteva koju ova grupa ljudi ima. Između ostalog, da se zakonski reši pitanje njihovih bračnih i vanbračnih zajednica, pravno imovinska pitanja itd.

Dok sa druge strane, s obzirom da se dešava istovremeno kao nekakav pandan ili revolt grupe građana koji ne podržavaju osobe drugačije seksualne orijentacije, organizuju se neka druga okupljanja bez jasnog cilja zašto se oni okupljaju. Dakle, nema zahteva ispred takvog organizovanja na ulicama Srbije, a sa željom da se istakne da su oni samo protiv LGBT populacije.

Dakle, mislim da je na svima nama jako velika odgovornost da se objasni, da se doedukuju građani Srbije, da razumeju da "Parada ponosa" nije provokacija, već legitimno pravo korišćeno po Ustavu Republike Srbije da se ljudi okupe i da traže neke izmene zakonskih propisa kojima su njihovi životni izbori praktično ugroženi. Dakle, nemam neku posebnu zamerku, obzirom da se vi aktivni po pitanju ljudskih prava koja se tiču osoba drugačijih seksualnih orijentacija, ali bih iskoristila priliku da apelujem na građane da se o ovim temama mnogo bolje informišu i na javnost i medije koji imaju priliku da informišu građane, da iskoriste tu mogućnost da edukuju građane da između sebe ne stvaramo veću mržnju nego što je možda ima, već da prosto jedni druge razumemo u zahtevima koje ispostavljamo.

Jako sam zabrinuta u 2019. godini što se prava određenih nacionalnih manjina i te kako ugrožavaju. Pre svega mislim na Romsku populaciju i u 2019. godini, pre možda samo par nedelja imali smo situaciju kada su dva udruženja građana desničarski orijentisani, vrlo jasno desničarski orijentisani, uzeli pravdu u svoje ruke i pokušali da rade ono sve što bi trebala jedna država da radi. Ja ću da ih imenujem i mislim da bi trebalo njima da se pozabavimo, dakle, apelujem na njih da više to ne rade. Radi se o Udruženju "Levijatan" koje zvanično u svojim ciljevima ima proklamovanu brigu o životinjama i o Udruženju "Srbska čast" za koje zaista ne znam ni da li je formalna organizacija. Oni su pre nekoliko nedelja, pod pritiskom, da kažem na svoju ličnu inicijativu, pod pritiskom iznudili priznanje od jednog maloletnog Roma koji je tukao na nekim snimcima koji su mogli da se vide u javnosti, tukao je svog konja i umesto da su se obratili institucijama koje se na nivou države bave brigom o životinjama, oni su tu pravdu uzeli u svoje ruke. Praktično su zastrašili tog mladića, iznudili njegovo nekakvo priznanje i obećanje da on to više neće raditi, a onda su nakon nekog vremena sveli tu svoju aktivnost na izvinite, šalili smo se.

Dakle, apsolutno je neprihvatljivo da se pripadnici jedne nacionalne manjine za koju znamo da jeste značajno ugrožena u odnosu na sve druge građane u Srbiji, još stvara ovakav dodatni pritisak, jer mi imamo institucije u ovoj zemlji. Kao što je potrebno osnažiti instituciju vašu koju vi danas predstavljate, tako je isto potrebno da se osnaže i neke druge institucije na nivou zemlje koje se bave nekim drugim pitanjima, kao i samo sudstvo kao takvo koje bi trebalo u ovom slučaju da reaguje.

Jako sam zabrinuta takođe i zbog strahovitog govora mržnje koje može da se čuje i u medijima i na žalost ovde u parlamentu. Nešto je bolja situacija u poslednjih nekoliko meseci, ali za ovih tri i po godine mandata ja bih sigurno mogla da kažem da jedno tri godine smo bili izloženi strašnim govorima mržnje i netrpeljivosti i da se to prosto moglo i videti kako se širi među građanima Srbije, prihvata kao jedan model ponašanja koji je svima prihvatljiv.

Pre svega ću zaista da apelujem na kolege, posebno kolege, ne koleginice nego kolege, koji koriste svaku priliku da ovde tokom plenarnog zasedanja napadaju svoje druge koleginice koje nemaju iste političke stavove, nazivajući ih najprostačkijim mogućim imenima.

Među napadnutim koleginicama nalazile su i koleginica Marinika Tepić, i koleginica Aleksandra Jerkov i gospođa Sanda Rašković Ivić, i ja između ostalog. To su sve žene koje su u ovom parlamentu, ima ih još nažalost, koje su izložene strahovitim napadima i pritiscima koji se sa ovog prostora, dakle, iz plenarnog zasedanja, jako lako širi u javni prostor putem medija, na koje mi ne možemo da utičemo. Zaista apelujem na sve kolege i na koleginice da vodimo računa da poštujemo neistomišljenike, da ne koristimo priliku da se u javnom prostoru jedni drugima na takav način obraćamo.

Ne mogu da kažem da li sam imala prilike da vidim da ste u javnom prostoru nešto govorili o diskriminaciji po osnovu zdravlja.

Ono što je u ovoj godini specifično jeste da na primer ja nisam imala prilike da se susretnem sa tim informacijama, i tako sam saznala da postoji grupa ljudi koji su oboleli od određenih bolesti, koje su teške, neizlečive, itd, i koje se nalaze i inferiornom položaju u odnosu na neke druge pacijente koji su oboleli od nekih drugih bolesti zbog toga što im nije dostupna terapija na onaj način na koji bi to trebalo da bude.

Ja želim da informišem javnost da u Srbiji mi imamo jedan od takvih primera, jesu oboleli od multipleskleroze. Dakle, u Srbiji postoji, prema onim informacijama koje su nama dostupne, nema ih naravno Ministarstvo zdravlja još uvek, nadam se da će ih dostaviti, u Srbiji postoji negde oko 9.000 obolelih od multipleskleroze i samo 12% pacijenata ima pravo na terapiju i pritom to nisu najefikasnije terapije koje oni mogu da koriste.

Dakle, postoji ozbiljna diskriminacija i na ovom nivou i mislim da bismo trebali da apelujemo na Ministarstvo zdravlja, a dolazi nam i rasprava o budžetu. Ja razumem da su neke terapije i skupe i da nije lako doći do njih, ali dolazi rasprava o budžetu i čini mi se da bi smo svi mogli da damo svoj doprinos u tome da svi pacijenti koji su u prilici da mogu da se leče ovde u Srbiji to zaista mogu i da ostvare. Dakle, nabavka tih lekova nije nešto što je nemoguća misija za našu državu ili za Ministarstvo zdravlja, meni se čini da bismo mi mogli da uložimo i dodatne napore da se ovo pitanje reši.

Na kratko ću se osvrnuti na položaj starijih sugrađana. Dakle, u prošloj godini mi smo izglasali prestanak važenja Zakona o privremenom oduzimanju penzija. Tu jeste postojala jedna ozbiljna grupa, velika grupa naših sugrađana, koji su se odrekli jednog dela svoje imovine u korist prosperiteta naše države.

Dakle, s obzirom da ovih dana zaista slušamo sve najlepše o ekonomskom razvoju naše zemlje, bilo to utemeljeno ili ne, postavlja se pitanje – da li postoji namera da se ispravi greška koja je napravljena prema penzionerima koji su izdržali taj teret odluke da se donese takav zakon?

Dakle, ne znam na koji način bi mogla vaša nezavisna institucija da pomogne, ali meni se čini da bismo mogli i to pitanje da rešimo. Država ako želi ovo pitanje da reši, moj kolega jeste radio jednu ozbiljniju ekonomsku analizu povodom ovog problema, i postoji mogućnost da se ovo pitanje reši. Opet je pitanje samo političke volje, a ne pitanje toliko da li ova država to može da podnese ili ne.

Ja ću kao predsednica SMS jasno proevropski orjentisane stranke da podržim vaš rad i dalje. Vaš izveštaj u svakom smislu je dobar i kvalitetan. To je poslednji u nizu izveštaja nezavisnih institucija koje ovaj parlament treba da usvoji. Zalagaću se svim silama da se osnaži vaša nezavisnost u radu, jer čini mi se da kada sarađujemo mnogo bolje funkcioniše država i čini mi se da ćemo na jedan pitkiji i bolji način da ukažemo na neke probleme za koje možda po difoltu da su neki drugačiji odnosi, ne bismo mogli da objasnimo kolika je važnost nekih pitanja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje današnje pitanje upućujem ministru za rad Zoranu Đorđeviću, i ministru finansija Siniši Malom.

Pitanje može da se sumira u jednu rečenicu - kada će se ova dva ministra umilostiviti da odgovore na zahteve majki i budućih majki koje apeluju na izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom?

Podsećanja radi, ovaj zakon je stupio na snagu 1. jula prošle godine. Od tada je prošlo skoro 15 meseci i mi u skupštinsku proceduru nismo dobili ni jedan predlog izmene i dopune Zakona, iako su one bile u nekoliko navrata od strane resornog ministra, dakle ministra Đorđevića, i od strane Vlade i drugih nekih ministara, najavljivane.

Prva najava bila je u septembru prošle godine, kada je održan veliki skup sa oko hiljadu žena koje su izašle na ulicu nezadovoljne zbog loše primene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Tada smo dobili prvu najavu ministra da će doći do određenih izmena u ovom zakonu. Naravno, te izmene se nisu našle u skupštinskoj proceduri, pa smo mi, kada je bila rasprava o budžetu, bili prinuđeni da amandmanima pokušamo da rešimo ovaj problem. To se, nažalost, nije dogodilo. Dakle, Vlada Republike Srbije nije usvojila amandmane koje je poslanička grupa Stranke moderne Srbije tada predlagala, a tiču se izdvajanja određene količine novca iz budžeta Republike Srbije, kako bi se opravdali apeli majke iz Srbije koje žele da se izvrše izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Dakle, to je bila druga najava iz Vlade koja nije, nažalost, ispunjena.

U sledećem trenutku to se dogodilo u februaru mesecu, kada smo ja i mojih 30-ak kolega predložili Ustavnom sudu da razmotri naš predlog za ocenu ustavnosti. Vlada je tada takođe nas, posebno ministar Đorđević, u nekoliko navrata i gotovo u svim javnim pojavljivanjima uveravao da će doći do izmena Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Nažalost, niti smo dobili odgovor Ustavnog suda, niti smo dobili predlog izmene i dopune Zakona u skupštinskoj proceduri.

Zatim su drugi neki ministri, među njima najčešće Slavica Đukić Dejanović, kao ministarka koja je zadužena za populacionu politiku i demografiju, govorila o tome da će se do kraja prolećnog zasedanja ovaj predlog izmene i dopune zakona naći u skupštinskoj proceduri. Završeno je prolećno zasedanje, zakon se nije našao u skupštinskoj proceduri.

Tokom čitavog leta dobili smo uveravanja. Između ostalog, održan je jedan sastanak sa različitim udruženjima koja se bave pitanjima roditeljstva, pravima majke i dece, u junu mesecu, sa resornim ministrima, ministrom Zoranom Đorđevićem i ministrom Slavicom Đukić Dejanović, kao i sa predsednicom Vlade. Bio je obećan i naredni sastanak do kraja jula ovog leta, međutim, taj sastanak do danas nije održan. Kako se bliži vreme i početak jesenjeg zasedanja, mi iz Vlade svakodnevno dobijamo uveravanja da će se ovaj predlog izmene i dopune Zakona naći u skupštinskoj proceduri.

Danas je 12. septembar, predloga izmene i dopune Zakona u skupštinskoj proceduri nema. Ministar Đorđević se ne oglašava, još manje se, gotovo mogu da tvrdim da se ministar finansija Siniša Mali uopšte ne izjašnjava po ovom pitanju, osim što smo pre neki dan imali prilike da čujemo od njega kako će se dogoditi najveće povećanje zarada u istoriji. Dakle, meni se čini da će se ovo najveće povećanje zarada, istorijsko, dogoditi tako što ćemo uskratiti sva socijalna davanja na nivou države.

Ponoviću pitanje. Dakle, pitanje upućujem ministru Zoranu Đorđeviću i ministri Siniši Malom i od njih očekujemo odgovore u najskorijem mogućem periodu - kada će se umilostiviti zahtevima majki i budućih majki i poslati predlog izmene i dopune Zakona u skupštinsku proceduru? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Molim vas da me izvinite što neću ustati dok govorim, jer to obično činim, ali sam ukočena i nadam se da mi ne zamerate.

Današnja rasprava bi trebalo da se vodi o izveštaju Poverenika o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Međutim, nekoliko sati u toku rasprave mi smo imali prosto utisak sa ove strane plenuma da se radi o izveštaju službi bezbednosti. S tim u vezi ja apelujem na kolege koji sede prekoputa da u budućem radu Narodne skupštine prosto ne zloupotrebljavamo plenarna zasedanja za obračun sa političkim neistomišljenicima, bez obzira da li su oni delovi političkih organizacija ili nezavisnih institucija, kao što je slučaj sa gospodinom Rodoljubom Šabićem, o kojem je najviše bilo reči, iako se nije raspravljalo konkretno o radu i o liku i delu gospodina Rodoljuba Šabića, već je trebalo da se raspravlja o Godišnjem izveštaju o radu čitave jedne kancelarije u čijem radu učestvuje gotovo 80 ljudi. Prosto, imali smo takav jedan fin izveštaj ispred nas, mogli smo da se držimo više nego dovoljno teme koja je na dnevnom redu.

Pohvalila bih, u isto vreme, i namere Narodne skupštine da se u poslednjih, pa gotovo mesec dana, raspravlja o izveštajima nezavisnih institucija. Poslednjih mesec dana raspravljali smo o Izveštaju Državne revizorske institucije, Izveštaju Fiskalnog saveta, Komisiji za zaštitu konkurencije. U toku ovog zasedanja raspravljaćemo o godišnjem Izveštaju Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, o godišnjem Izveštaju Zaštitnika građana i o Izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije.

S tim u vezi, s obzirom da se jako dugo ovo nije nalazilo na plenarnom zasedanju, ja bih pohvalila nameru predsednice Skupštine da se ovo nađe na dnevnom redu Skupštine.

Kao što već rekoh, drago mi je što posle četiri godine imamo na dnevnom redu Skupštine Izveštaj Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja. Imali smo nekoliko puta u toku ovog mandata prilike da o ovim izveštajima raspravljamo na odborima, ali ja i dalje mislim da jeste važno da se o ovim izveštajima raspravlja i u plenumu, kako bi građani dobili u potpunosti informacije o tome šta jeste posao jedne nezavisne institucije kakva je ova i uopšte šta jeste posao svih drugih nezavisnih institucija, jer, prosto, suženost rada u okviru odbora i nedovoljna pažnja javnosti, čini mi se da, s tim u vezi, prosto onda javnost nema konkretne informacije čime se ove institucije bave.

Godinu 2018. obeležiće, nažalost, to što je bio otežan rad, na neki način, Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, s tim u vezi što se, evo, kao što smo mogli i da vidimo, u toku ovog plenarnog zasedanja mnogo više bavilo javno mnjenje likom i delom nekoga ko je prvi među jednakima u okviru ove institucije, nego što se bavilo konkretno poslom koji obavlja sama institucija i nadležnostima koje ona ima.

S tim u vezi, izostala je i nekako saradnja između Narodne skupštine i Kancelarije Poverenika, i to ne samo u onom delu koji se tiče rasprave o godišnjem Izveštaju Poverenika, već je prosto izostala saradnja i kada su u pitanju mišljenja na određene zakone koje treba Skupština da usvaja, a na čije smo se mišljenje, makar mi, poslanici sa ove strane sale, jako često pozivali.

Obeležilo je 2018. godinu i ćutanje uprave u nekom manjem procentu nego što je to bio slučaj u 2017. godini, ali ja bih opet sada zastupala stav Stranke moderne Srbije i stav moje poslaničke grupe, čini nam se da je to u neku ruku nedopustivo, ne u neku ruku, nego da prosto jeste skandalozno i negde bih pronašla da je uzrok svega toga upravo izostanak lične odgovornosti vršioca javnih funkcija, bez obzira da li se oni nalaze na funkcijama na nivou države, lokalne samouprave ili javnih preduzeća.

S tim u vezi, onda se prosto stiče jedan utisak da oni ne osećaju dozu odgovornosti koju bi trebalo da osećaju vršeći ove funkcije u interesu građana i onda olako pristupaju tome da javnost ne upoznaju dovoljno sa informacijama koje jesu u interesu njihovom, pre svega mislim na sam rad države, lokalnih samouprava ili javnih preduzeća, pa onda, na kraju krajeva, i ono što, čini nam se, najviše pogađa građane, a to je upotreba budžeta, način na koji se raspoređuju sredstva unutar budžeta.

Neću nabrajati, da kažem, pojedinosti iz vašeg izveštaja. Imali smo dovoljno prilike da se upoznamo tokom današnjeg dana. Ja bih samo izvukla neke, odnosno pokušala sam da izvučem tokom ove rasprave nešto na šta bih volela da skrenem pažnju i što mislim da jeste važno da javnost zna čime ste se vi bavili. To su karakteristični slučajevi koji se tiču izigravanja prava na pristup informacijama od javnog značaja. Pomenuću neke od slučajeva koji jesu i u vašem izveštaju pomenuti.

To je slučaj javnog preduzeća novinske agencije „Tanjug“, slučaj projektnog finansiranja medijskih sadržaja na nivou grada Beograda i slučaj Radiodifuznog preduzeća „RTV Pančeva“. Neću ulaziti u pojedinosti, kažem, već su kolege iz pojedinih poslaničkih grupa o ovome govorili.

Zatim, slučajevi koji se odnose na trošenje javnog novca koji nam se čine da su možda i najzanimljiviji. Čini mi se i da niko nije upoznat sa slučajem kupovine novogodišnje jelke u Beogradu. Zatim, rekonstrukcijom sedam malih hidroelektrana, slučaja izbornog jemstva.

Zatim, vi ste u vašem Izveštaju napomenuli slučajeve koji su karakteristični za privatizaciju, a od kojih se posebno izdvaja slučaj privatizacije PKB i slučaj 24 sporne privatizacije, koje nas već decenijama unazad prate.

Zatim, uskraćivanje i otežan pristup informacijama koje se odnose na zakonitosti rada organa javne vlasti. Među njima, najpoznatiji, čini nam se, slučaj iz izborne noći 2016. godine. To je slučaj „Savamale“. Zatim, slučaj izgradnje nelegalnog objekta na Pančićevom vrhu. To je slučaj koji je i danas itekako aktuelan i slučaj nekadašnjeg gradonačelnika Beograda, danas ministra finansija, Siniše Malog.

Jedna stvar jeste zanimljiva u ovom izveštaju pored mora statističkih podataka koje ste vi izneli i koji u velikoj meri jesu zabrinjavajući u odnosu na to kojim kapacitetima vi raspolažete, a sa kolikim brojem slučajeva se u praksi susrećete, jeste nešto što se nalazi na samom kraju ovog izveštaja i nalazi se jako lepo raspoređeno u dokumentima na sajtu Poverenika, a to je broj neizvršenih rešenja po organima vlasti, kojih ukupno u ovom trenutku, odnosno zaključno sa Izveštajem za 2018. godinu, ima 382.

Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste što u tome prednjači gotovo polovina ovih neizvršenih rešenja na strani ministarstva. Odmah za njima su i organi i organizacije u lokalnoj samoupravi, zatim drugi republički organi i organizacije, lokalna javna preduzeća, organi u oblasti pravosuđa i republička javna preduzeća. Dakle, jako veliki broj neizvršenih rešenja je ovde u pitanju i čini nam se da prosto, kad pogledamo koja je struktura ne reagovanja, jeste alarm za koji treba da se zabrinemo mi, pre svega, kao narodni poslanici koji vrše kontrolu izvršne vlasti.

O ovome svemu bilo je i reči u Izveštaju o napretku Srbije od strane Evropske komisije. Nekoliko stvari jeste stavljeno, da kažem, na račun Kancelarije Poverenika, a to jeste kašnjenje sa izborom Poverenika i upravo ovi primeri koje jesam navela, a to je ne odazivanje na poziv javnosti da imaju uvid u informacije koje jesu za njih značajne, kao i ne transparentnost u radu državne, lokalne samouprave i javnih preduzeća.

Što se stranke Moderne Srbije i moje poslaničke grupe tiče, to jeste pitanje za koje treba da se, takođe, upali alarm.

Neko od kolega dobacuje, ali ne znam da li ima nekih pitanja sporednih.

Dakle, gospođo Mandić, vi ste imali kratko izlaganje povodom godišnjeg izveštaja i rekli ste da vam se ne dopada to što su zaključci Odbora u neku ruku manjeg obima nego što su zaključci koji se nalaze, odnosno preporuke koje imamo od strane Poverenika. Neke od ovih preporuka se iz godine u godinu ponavljaju i vi ste ih na kraju ovog izveštaja, s obzirom da ste i vi potpisnica ovog izveštaja, svrstali u dve grupe: preporuke koje idu na račun Narodne skupštine i preporuke koje idu na račun Vlade Republike Srbije.

Prva preporuka tiče se, ja ću ih ponoviti zarad javnosti, a možemo ih zajedno prokomentarisati ukoliko vi imate želju, Narodne skupštine i kaže da blagovremeno do stupanja na snagu ovog zakona, što je uskoro, Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, on bi trebalo, s obzirom da smo ga nedavno i usvojili, da stupi na snagu 21. avgusta 2019. godine, da se usvoje i predlozi koje ste vi uputili do samog stupanja na snagu. Dakle, predlozi izmena i dopuna ovog zakona da se usvoje do samog stupanja na snagu ovog zakona, kako bi on prosto bio primenljiv i u praksi.

Zatim, da se bez odlaganja usvoji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je pripremljen u saradnji i u skladu sa sugestijama Poverenika u tekstu koji bi doprineo unapređenju prava koje zakon uređuje.

O trećoj i četvrtoj stavki danas u stvari mi raspravljamo. To su da nadležni odbori razmatraju Izveštaj Poverenika za 2018. godinu i upravo imamo raspravu danas što se tiče plenarnog zasedanja. Zatim, da se obezbedi stalni nadzor nad sprovođenjem svojih zaključaka raspoloživim mehanizmima kontrole nad radom Vlade Republike Srbije, odnosno izvršne vlasti, insistirajući na odgovornosti za propuste u radu organa vlasti. To je upravo ona statistika koju sam napomenula od 382 neizvršena rešenja.

Dakle, meni se čini da smo mi tu malo kao narodni poslanici zakazali i da smo mogli mnogo bolje da vršimo kontrolu nad radom, kako državne, lokalne samouprave i javnih preduzeća.

Zatim, da nadležni odbori i stručne službe Narodne skupštine prilikom usvajanja zakona s dužnom pažnjom razmotre stavove Poverenika u pogledu usklađenosti, kao i mogućih efekata tih zakona na ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaj i prava na zaštitu podataka o ličnosti.

Moram da kažem da se bar poslanici, što se tiče opozicije, jako često rukovode vašim mišljenjima i jako često sugerišu na to na šta vi ukazujete. Žao mi je što se te odredbe ne usvajaju, pa ćemo onda biti prinuđeni da u neko dogledno vreme ponovo vršimo izmene zakona, iako smo to mogli da uradimo u prvom momentu.

Kao poslednju preporuku Narodnoj skupštini, vi ste rekli da blagovremeno i adekvatno pruži punu podršku Povereniku kao samostalnom državnom organu koji je nezavistan u vršenju svoje nadležnosti. Moj utisak kao poslanice je da ovo jeste tako.

Što se tiče predloga upućenih Vladi Republike Srbije, prve dve odredbe, čini mi se, da jesu, da ih ne ponavljam sada, u vezi sa preporukama koje ste uputili Narodnoj skupštini.

Zatim, treća preporuka mi se čini da je jako zanimljiva za javnost. Kaže da u skladu sa sopstvenim obavezama propisanim Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja uspostavi adekvatan mehanizam obezbeđenja i izvršenja konačnih izvršnih i obavezujućih rešenja Poverenika, kao i efikasniji nadzor nad sprovođenjem ovog zakona. Ova komplikovana rečenica u suštini sugeriše Vladi da poštuje zakon. Dakle, vrlo je jednostavna preporuka koju vi upućujete i meni se čini da bi to trebalo da bude nešto što je prihvatljivo.

Zatim ova četvrta preporuka je da u skladu sa sopstvenim obavezama, propisanim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, utvrdi strateški plan procesa usaglašavanja sektorskih zakona u odnosu na zaštitu podataka o ličnosti. Da ne nabrajam sve, da ne odlazim toliko u širinu sa ovim preporukama.

Čini mi se da je sedma preporuka jako važna, a to je da Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo obezbede adekvatne uslove i finansijska sredstva za nesmetan rad Poverenika kao nezavisnost i samostalnog organa, naročito u odnosu na proširenje nadležnosti ovog organa utvrđenim novim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i zbog rastućeg obima postojećeg posla, čije neblagovremeno izvršenje proizvodi troškove sudskog spora na teret budžeta.

Stranka moderne Srbije nedvosmisleno se zalaže za osnaživanje nezavisnih institucija među kojima prednjači institucija Poverenika. Dakle, mi mislimo da nije tek tako neprimereno izdvajanje veće količine sredstava u budžetu za narednu kalendarsku godinu, s obzirom na obim poslova koje ste vi opisali u godišnjem izveštaju, koje ste u vašem kratkom izlaganju naveli. Dakle, posla je sve više, ljudi je sve manje i prosto moramo, ukoliko želimo da imamo transparentan rad državne uprave, javne uprave, da ulažemo u isti.

Za kraj je nešto što sam u suštini htela da kažem na početku. Međutim, ova rasprava je otišla u nekom neprimernom toku, pa sam to ostavila za kraj. Dakle, Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja Skupština je usvoji u novembru 2004. godine. Na svoju dužnost je 22. decembra 2005. godine stupio gospodin Rodoljub Šabić. Reizbor je bio negde u 2011. godini i bio je na toj dužnosti do 2018. godine. Vi ste mu se, čini mi se, pridružili negde u aprilu 2005. godine, ako me sećanje ne vara. Ja bih rekla da je to jedan tim koji svih ovih 15-ak godina, uz neka adekvatna proširenja, kako su uslovi dozvoljavali, radi na osnaživanju i na jačanju praktično institucije Poverenika.

Šta mi je zanimljivo? Tragom ovog godišnjeg izveštaja malo sam zavirila i u neke prethodne izveštaje o kojima, nažalost, Skupština nije raspravljala. Kad kažem zavirila, mislim na one mnogo ranije izveštaje i našla sam jednu zanimljivost, a to je prvi izveštaj koji se nalazi na vašem sajtu, a okačen je 3. novembra 2005. godine. Zarad javnosti ću reći koji je problem ima institucija Poverenika i koja nema veze sa ovom vlašću, već ima veze sa svim vlastima pre toga, sa kojim se sve problemima susreće, nekad je to izraženije, nekad je manje izraženo, ali ova institucija svakako trpi jako velike pritisak.

Prva rečenica, znači obraća se gospodin Šabić tadašnjem predsedniku Odbora za kulturu i informisanje gospodinu Aleksandru Lazareviću, kaže ovako: „Po mojoj oceni u primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja evidentne su pojave koje ukazuju na ozbiljne probleme i koje samim tim zaslužuju pažnju Narodne skupštine. Izveštaj koji vam predstavljam u prilogu posledica je navedene ocene“.

Zašto je ovo važno? Zato što je ovo bio izveštaj koji se tiče rada navedene institucije Poverenika tek nekoliko meseci, i to kaže da smo mi imali otpor prema ovoj instituciji 2005. godine kada je ona uspostavljena, a da je nažalost, i makar iz ove rasprave možemo da zaključimo ako nismo imali dovoljno primera u javnom prostoru u toku 2018. godine, dakle, da vidimo da zaista institucija Poverenika trpi izuzetno velike pritiske, političke, javne, svakakve i da jeste pravi izazov odoleti takvoj vrsti pritisaka.

Zaključiću da u našem društvu jeste neophodno prosto podigne na neki način podigne kultura poštovanja javnosti na pravo da ima pristup informacijama od javnog značaja i da na adekvatan način zagovaramo poštovanje podataka o ličnostima i da to jednostavno, mora da bude nekako naš zadatak, posebno nas u Narodnoj skupštini koji o ovome imamo priliku da razgovaramo i sa građanima, makar ovako u direktnom prenosu, s obzirom da jako mali broj građana prati rad odbora, ali je i vaš zadatak da odolevate pritiscima raznih vrsta i u budućnosti. Ja sam kao jedna od predlagača, odnosno moja poslanička grupa je imala tu sreću da ispred naše poslaničke grupe predložimo kandidatkinju Nevenu Ružić, koja dolazi iz Kancelarije Poverenika, i tada sam upoznajući se sa njenom radnom biografijom upoznala se ko u stvari čini kancelariju Poverenika, i zaista mi je velika čast i zadovoljstvo da li ću se nekoj budućnosti naći kao članica Narodne skupštine ili ne, da takav imate izbor stručnjaka na nivou jedne nezavisne institucije. Ono što će biti izazov u stvari ispred vas u budućnosti jeste da zadržite kontinuitet u radu. O tome smo jako mnogo razgovarali na Odboru na kom smo raspravljali o potencijalnim kandidatima za naslednika nekadašnjeg Poverenika. Da, biće izazov i za vas i sve dosadašnje zaposlene, i za onog kandidata kojeg će verovatno Narodna skupština izabrati.

Dakle, ja vam želim puno sreće u radu. Što se mene tiče unazad tri godine čitam vaše izveštaje, svi su vrlo precizni, vrlo detaljni i drago mi je što odolevate svim pritiscima.

Zahvaljujem predsedavajući.

Ja sam svoje izlaganje ispred Stranke Moderne Srbije, sasvim slučajno ostavila za kraj današnjeg dana, te sam imala priliku da čujem uvodno izlaganje kolega i poslanika vladajuće većine.

Zaista mi se čini da Zakon o komunalnoj policiji koji treba da prestane da važi usvajanjem ovog zakona o komunalnoj miliciji, bio je sve ono što je, u stvari Srbiji donelo prosperitet i uspeh, a da nas blagostanje ček kada usvojimo ovaj zakon o komunalnoj miliciji.

S tim u vezi, dakle, zaista ne mogu da verujem da kolege preko puta imaju apsolutno svako odsustvo kritike čak i na zakone koje predlaže Vlada Republike Srbije i smatram da to nije dopustivo, posebno iz ugla da su oni narodni poslanici koji štite interese građana Srbije, bez obzira da li se u ovom trenutku nalaze na strani pozicije ili opozicije. Ovolika količina hvalospeva je, prosto, nesvariva.

Ovaj Predlog zakona u skupštinsku proceduru upućen je početkom juna. Pre toga je, čini mi se, jedan dan ranije usvojen na sednici Vlade Republike Srbije. Ovaj podatak možda i ne bio toliko značajan da o ovom zakonu toga dana u javnosti jedini komentar nije došao od gospodina zamenika gradonačelnika Grada Beograda Gorana Vesića, a ne od predstavnika Ministarstva ili od samog ministra Ružića.

Dakle, to mi je nekako upalo u oči, jer ako je zakon usvojen na sednici Vlade tako što ga je pre toga uputio nadležni ministar, ne znam po kojoj osnovi je u javnosti pozvan da o ovom zakonu najveći broj komentara daje neko ko nije zakonopisac ovog zakona?

Komunalna policija formirana je krajem 2010. godine sa ciljem da na gradskim ulicama zavede komunalni red zbog rešavanja svakodnevnih problema građana, poput vandalizma, buke, oštećenja javne i privatne imovine. Tada su najavljeni policajci bili predstavljeni kao zeleni redari koji će menjati Srbiju na bolje, što znači da se Zakon o komunalnoj policiji primenjuje u Srbiji otprilike deceniju za nama. Međutim, u obrazloženju zakona koji je upućen narodnim poslanicima, nažalost, Izveštaj o radu komunalne policije obuhvata samo period od 2013. do 2015. godine. Nažalost, nemamo podatke o čitavom desetogodišnjem radu ove službe. Možda ovi podaci postoje, ali, jednostavno, nisu dostupni na uvid narodnim poslanicima, niti građanima Srbije.

Ono što sa sigurnošću mogu reći jeste da zbog brojnih incidenata komunalni policajci su za ovih 10 godina tekli imidž bahatih komunalaca. U najvećem broju slučajeva dokazana su i prekoračenja ovlašćenja i, kao što već rekoh, evo već gotovo deceniju od formiranja ove službe mi ne znamo kakvi su efekti njihovog rada i delovanja, odnosno kakvi su efekti primene Zakona o komunalnoj policiji.

U 2017. godini pokušano je nešto da se uradi sa ovim narušenim imidžom. Tada je načelu ovog ministarstva bila sadašnja predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić. Iz budžeta je planirano da se izdvoji oko 2,5 miliona dinara na ime analize koja bi uticala na to da se popravi ugled ove službe. Dolaskom vašim na čelo ovog ministarstva ovaj tender je stopiran, što mogu da pozdravim, ali ako uzmemo u obzir da se radi tek od 20.000 hiljada evra, ja i ne mislim da je to neka investicija koja nema smisao, nego, jednostavno, to nije suština.

Dakle, poboljšanje imidža ove službe ne može da se reši tako što ćemo mi razmišljati o tome kako ona kozmetički treba da se promeni u odnosu na ono kako treba suštinski da izmeni.

Svoj ugled komunalna policija u međuvremenu za ovih 10 godina sama je urušila prekoračenjem ovlašćenja i nepoštovanjem zakona, od fizičkih obračuna sa građanima prilikom kontrole nelegalne ulične preprodaje, posedovanje bus-plus, kartica kod građana, pa i do privođenja aktivista nevladinih organizacija i udruženja i sprečavanje novinarskih ekipa da obavljaju svoje posao. O ovim incidentima postoje čak i video snimci. Dostupni su na internetu.

Podsetiću vas samo na jedan slučaj koji mi se čini da je zanimljiv za građane Srbije i da je svima poznat. Radi se o jednom, slobodno mogu reći, sadističkom iživljavanju predstavnika komunalne policije, koji su u nekoliko navrata vršili, praktično, teror nad uličnim prodavcem lubenica, koji je u jednom od tih incidenata na kraju doživeo i fatalni srčani udar.

Da se ne vraćam detaljno ni na ovaj, ni na neke druge slučajeve, još jednom zaključujem da za loš imidž komunalne policije u Srbiji isključivo i samo je zaslužna komunalna policija.

Bilo je pokušaja da se 2016. godine ovaj zakon stavi u skupštinsku proceduru, međutim, niz ovakvih incidenata verovatno su odložili to da se ovaj zakon nađe u skupštinskoj proceduri.

U međuvremenu smo usvojili izmene Zakona o policiji, čini mi se u martu 2018. godine, i u tom zakonu smo nekako ograničili upotrebu termina policije, pa smo sada došli u situaciju da koristimo izraz milicija, odnosno da komunalne policajce zamenimo sa komunalnim milicionarima.

Jedan od uvodničara iz vladajuće većine, čini mi se da sada nije u sali, mislim da je kolega iz poslaničkog kluba PUPS, da li je slučajno ili namerno, rekao je da se radi o komunalnom uređenju i da se radi o sistemu unutrašnje bezbednosti i dok sam se pripremala za ovu raspravu i dok sam čitala predlog izmene zakona u odnosu na one nadležnosti koje su uvećane i ovlašćenja koja su uvećana komunalnoj policiji, odnosno budućoj miliciji, meni se čini da ovaj kolega nije ni napravio neku veliku i značajnu omašku koju je imao u toku svog uvodnog izlaganja.

U svom uvodnom izlaganju ministar kada je govorio o ovom zakonu, govorio je o terminu "komunalni redari" i meni se čini da je u ovoj atmosferi, u kojoj jeste poljuljan imidž komunalne policije, taj izraz "komunalni redari" u ovom trenutku mogao nekako da bude pitkiji, nekako prijamčiviji za građane, da, prosto, izbegnemo upotrebu i ovog izraza "milicija", koji opet nosi neku ružnu konotaciju u vezi sa prošlošću, koja nam je, nažalost, bliska i unazad 20 godina.

Zakon unosi jednu značajnu novinu i predviđa da će komunalnu miliciju obrazovati jedinice lokalne samouprave, odnosno opštine, gradovi i sam grad Beograd, dok se ranije zakonsko rešenje odnosilo samo na gradove i otvorena je mogućnost obrazovanja zajedničke komunalne milicije koju, na osnovu sporazuma o saradnji, obrazuju jedinice lokalne samouprave u skladu sa ovim i zakonom koji uređuje lokalnu samoupravu.

Ono što mene brine jeste ko će vršiti kontrolu nad radom komunalne policije, s obzirom da ovaj zakon kaže da će kontrola rada biti u rukama načelnika službe i koristim još jednom priliku da ukažem i ministru Ružiću i svim drugim ministrima u Vladi Republike Srbije, neverovatno je da imamo potrebu da svaki zakon koji dolazi u skupštinsku proceduru ima za cilj neverovatnu centralizaciju moći. To je i sa ovim zakonom slučaj i sa zakonom koji je bio, čini mi se, prva ili druga tačka na dnevnom redu, kada je bio ministar obrazovanja ovde u sali. Dakle, nema zakona koji ulazi u skupštinsku proceduru koji ne govori o tome da ćemo u nekom trenutku imati centralizaciju moći pod izgovorom da ćemo neka rešenja brže i lakše sprovoditi. Međutim, meni se čini i Stranka moderne Srbije, koju ja predstavljam, misli da to jeste pogrešno i da, jednostavno, moramo da izađemo iz tog modusa centralizacije moći, koja je pri tome i nepotrebna.

Za građane će biti zanimljiva izmena koja ne predviđa ograničenje u broju pripadnika komunalne policije. Dosadašnje rešenje je predviđalo da na svakih pet hiljada stanovnika ne može biti više od jednog komunalnog policajca. Usvajanjem ovog zakona, unutrašnja organizaciona jedinica ne može imati manje od tri milicionara, ali se ne govori o maksimalnom broju uposlenika. To je nešto što je, čini mi se, zanimljivo.

Kao što sam na početku navela, dakle, negde pred kraj obrazloženja ovog zakona koji je upućen narodnim poslanicima, postoji Izveštaj o radu Komunalne policije za period od 2013. do 2015. godine. Kada pogledate tu tabelu, dakle, s obzirom da se radi samo o gradovima, čini mi se da tri grada nisu navela koliki je broj uposlenih komunalnih policajaca, dakle, radi se o Smederevu, Loznici i Kruševcu, u njoj ukupno ima 649 zaposlenih komunalnih policajaca, od čega je u Beogradu 333 zaposlenih. Ako računamo da, recimo, ova tri grada koja nisu poslala izveštaje, da je to još nekih 50-ak policajaca, znači, mi govorimo o ukupnoj cifri od nekih 700 komunalnih policajaca za čitavu teritoriju Srbije, a u izjavi Gorana Vesića, koji je najavljivao ovaj zakon, ja opet apelujem da on nije bio pozvan uopšte da govori o ovom zakonu u javnosti, da je to trebao da uradi ministar Ružić ili neko od njegovih saradnika, dakle, on je najavio da će u Beogradu biti zaposleno 1.000 komunalnih milicionara. Dakle, to je, jednostavno, iz stanovišta SMS nedopustivo.

Mi i dalje mislimo da treba nam jedan jednostavniji državni aparat, jednostavnije državne službe sa manjim brojem uposlenika, ali da budu sve te službe u interesu građana i da budu efikasnije. Samo povećanje broja uposlenih komunalnih milicionara ne rešava problem komunalnog reda u Srbiji, već meni se čini da će ovaj zakon poslužiti kao odličan izgovor za upošljavanje stranačkih aktivista za koje u međuvremenu nije bilo dovoljno prostora da se na nekom drugom mestu uposle.

Novina u zakonu predstavlja i odredba da komunalni milicajci po pravilu obavljaju posao uniformisani, ali po pisanom nalogu načelnika to mogu činiti i bez službene uniforme, tj. mogu postupati i u civilu. Zašto? Zašto bi bilo koji komunalni milicionar bio u prilici da postupa bez uniforme, ako to ne može da uradi policajac u ovom trenutku?

Dakle, njihove nadležnosti se gotovo preklapaju sa nadležnostima policije a onda oni imaju mogućnost pod izgovorom, ne mogu ni da domislim kakve sve malverzacije to mogu da budu, da li će biti ti nalozi antidatirani i slično, a nije da ne možemo dovesti u pitanje ovakvu jednu vrstu zloupotrebe.

Dakle, mene samo zanima zašto milicionar komunalni može da postupa bez uniforme? Mislim da za tim uopšte nema nikakve potrebe.

Poslovi komunalne milicije su u ranijem zakonu bili na papiru ograničeni, ali su u praksi ipak bili ozbiljniji, bilo je ozbiljnijih prekoračenja pa i upotrebe sile preko svake mere. Pretpostavljam da je zbog primene u praksi predloženo ovo rešenje koje proširuje nadležnosti i na druge poslove u skladu sa zakonom. Možete da zamislite taj strah građana koji kažu da oni mogu da obavljaju druge poslove u skladu sa zakonom i to u civilu.

Jedna od zanimljivijih odredbi je, čuli smo ovde u nekoliko navrata, opravdanje od strane vladajuće većine jeste i to da komunalni milicajci će moći da zaustavljaju vozila, što inače radi saobraćajna policija i u tom smislu naslov člana 23. u ovom zakonu jeste u suprotnosti sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja, jer navodi da je još jedno od ovlašćenja komunalne policije zaustavljanje, pregledanje lica, predmeta i vozila.

Zakon uvodi mogućnost da komunalni milicajac zaustavi vozilo zatečeno u kršenju propisa koji spada u njegov delokrug, dok je ranije bio ovlašten samo za pregled vozila koja su u neposrednoj blizini i pod nadzorom lica koje pregleda.

Zakon o komunalnoj miliciji značajno proširuje ovlašćenje u pogledu nadzora, dajući mogućnost komunalnoj miliciji da vrši audio i video snimanje javnog mesta radi obavljanja poslova, korišćenjem odgovarajuće opreme i to kako javnih mesta, tako i svoje postupanje. Predviđeno je da se na ovaj način prikupljeni podaci koji se ne mogu koristiti u postupku što jeste, čini mi se, značajno uništavaju u roku od godinu dana od zastarelosti odnosno pokretanja ili vođenja prekršajnog postupka.

Šta će im onda podaci koje će da prikupljaju i da čuvaju godinu dana? Za koje potrebe će oni uopšte da čuvaju ove podatke i zašto im onda omogućiti da uopšte vrše snimanje ako nigde dalje ne mogu da koriste ove materijale koje budu prikupili?

Jedna od mogućnosti koju ovaj zakon otvara jeste da će komunalni milicioneri moći da koriste raspršivač sa nadražujućim dejstvom i ovo kad sam pročitala nekako u skladu sa ovim iskustvima od ranije, ja se zaista pitam kako će da izgleda rad komunalnog milicionara na ulici i kakav će uopšte utisak građani da stvore o radu komunalne milicije, a već se stvorila jedna bojazan, jedna strepnja s obzirom da je nedavno usvojen pravilnik o radu policije u kojem se isto ovo navodi i omogućava primena čak i na nekim licima nad kojima ne bi trebalo da se primenjuje, kao što su trudnice, osobe sa invaliditetom itd.

Reći ću da za ovim nema potrebe ako komunalni milicionar ne nastupa kao lokalni šerif, što smo imali prilike da vidimo u nekoliko navrata i da uz neke primere bolje prakse i neke saradnje između građana i komunalne milicije, mi možemo da izbegnemo sve neprijatne situacije i čini mi se da je potpuno nepotrebno davati im dodatna ovlašćenja i sredstva kojima mogu da vrše svoj posao.

Komunalni milicajac moći će da prikuplja obaveštenja, podatke, informacije od lica za koja se pretpostavlja da njima raspolaže u svrhu obavljanja poslova komunalne milicije. Ova obaveštenja mogu biti usmena ili pismena. Dostava ovakvih obaveštenja na zahtev je obavezna. Mi govorimo o komunalnoj miliciji, ne o policiji, čuvarima osnovnog komunalnog reda u ovoj državi. Zašto bi se ovim službenicima dostavljale ovakve informacije na zahtev?

Zaista imamo veliki broj, nedopustivo veliki broj preklapanja nadležnosti između komunalne milicije buduće i policije koja ima svoje nadležnosti. U tom smislu zaista se svodi, radi na tome da se formira jedna ili se bar stiče utisak da se radi na tome da se stvori jedna parapolicijska formacija.

Što se tiče finansija, navedeno je da u obuci stručnih lica neće biti potrebno izdvajanje dodatnih sredstava, da im neće biti plaćena ta obuka pre nego što je polože. To će biti uslov za zasnivanje radnog odnosa i to je sasvim u redu.

Ono što me, čini mi se brine, to je da troškove formiranja i finansiranja rada komunalne milicije snosiće isključivo jedinice lokalne samouprave. Podsetiću ovaj saziv je, čini mi se, među prvim zakonima usvojio upravo Zakon o lokalnoj samoupravi, gde su dodatno smanjena sredstva koja idu u pravcu lokalne samouprave, pa me sad zanima o onih 1000 novih zaposlenih lica i ostalim najavama koje smo mogli da čujemo, kako ćemo to uopšte izvesti? Kako će to biti moguće izvesti, osim ako ne planiramo neke nove izmene ili ovog zakona ili izdvajanja nekih novih sredstava u budžetu?

I dodatno se naravno brinem za one opštine koje su u nemilosti aktuelne vladajuće većine, a koje su kolokvijalno nazvane opozicione opštine. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Moje pitanje danas upućujem Ministarstvu zdravlja, odnosno ministru Zlatiboru Lončaru. Ovo pitanje mi je stiglo od građana putem društvenih mreža i tiče se pacijenata koji su oboleli multiple skleroze.

Radi uvoda, za drage kolege ovde i za građane, morala sam da pripremim i jednu kratku informaciju o ovoj bolesti.

Dakle, multiple skleroza je autoimuna bolest kod koje naš imuni sistem prepoznaje delove centralnog nervnog sistema koji ima omotač oko nerava kao strane organizme.

S toga se stvaraju antitela protiv sopstvenog centralnog nervnog sistema čime se oštećuje mijelinski omotač i dolazi do trajnog oštećenja, odnosno do neuroloških ispada.

Multiple skleroza najčešće nastaje kod mlađih osoba i to u periodu između 20 i 40 godine, odnosno u najreproduktivnijem periodu naših života i to mnogo češće kod žena nego kod muškaraca. Čini mi se da sam negde pronašla podatak da čak dve trećine obolelih u stvari čine žene i veoma retko se može otkriti i kod dece. U suštini pogađa sve građane bez izuzetka, s tim što kažem, najčešće pogađa one koji su u periodu između 20 i 40 godine života.

Postoje četiri tipa multiple skleroze, od kojih se neki karakterišu fazama pogoršanja i stabilizacije, a drugi mogu biti agresivni i brzo dovesti do pojave invalidnosti.

Tretman multiple skleroze čine terapija relapsa, odnosno primena lekova koji modifikuju njen prirodni tok i simptomatska terapija. Prva ova terapija je primenjena u lečenju multiple skleroze, prva terapija koja je primenjivana bio je interferon beta 1B, a danas postoji 14 ovakvih lekova koji se primenjuju u svetu i njihov broj se stalno uvećava.

Važno je reći da terapija multiple skleroze individualizovana lekovi nisu jednako efektivni i bezbedni kod različitih osoba sa ovom bolešću, pa otuda i potreba za novim lekovima.

Lekovi koji se danas primenjuju u svetu mogu se najgrublje podeliti na umereno efektivne i visoko efektivne.

Lečenje se promenilo u poslednjih 20 godina od bolesti za koju nije ni postojao ni jedan jedini lek danas postoji, kao što sam već rekla, 14 registrovanih originalnih lekova.

Pacijenti koji primenjuju terapiju od samog početka bolesti imaju sasvim drugačiji tok i dostižu značajno manji neurološki deficit koji se ne odražava na njihovu funkcionalnost, završavaju škole, ostaju zaposleni, osnivaju porodice, ostaju aktivni članovi društva uz ličnu, porodičnu i profesionalnu afirmaciju.

Čini mi se da je važno reći da danas u Srbiji od multipleks skleroze boluje negde oko 8.000 naših sugrađana.

Ako je prvi postulat lečenja što ranije započinjanje terapije, a drugi postulat je individualni pristup lečenju i to znači da se terapija bira prema pacijentu, karakteristikama njegove boleti i aktivnostima multiple skleroze.

Odluku o izboru terapije treba da donese neurolog, poštujući ove principe i konsultujući se sa pacijentom. Vrlo je bitno da pacijent razume šta se kojom terapijom može postići, tj. kolika je njena efikasnost, kao i da li postoji i koji su rizici lečenja.

U Srbiji je terapija dostupna tek negde za 10% obolelih i to samo četiri leka koja su namenjena blažim i početnim formama bolesti.

Na sajtu RFZO nisu istaknuti kriterijumi za uvođenje terapije, a ne postoji ni lista čekanja.

Ovih dana je, ne znam čime izazvan predsednik države je jako često govorio o proneverenim novcima u oblasti zdravstva i čini mi se da ovo jeste pravi trenutak da se zapitamo, pitamo ministra Lončara da li postoje izgledi da svih 14 lekova koji jesu registrovani, koji jesu originalni, koji mogu da spreče dalju progresiju ove bolesti, budu dostupni svim pacijentima u Srbiji? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Prvo pitanje upućujem Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, odnosno ministarki Zorani Mihajlović.

Pitanje se odnosi na plan izgradnje kišnih kanalizacija i kontrole postojećih radova na izgradnji kanalizacione mreže u Srbiji.

Uzimajući u obzir veliki broj problema koji su iz godine u godinu rastući ne bi bilo loše da i ministarstvo koje u nadležnosti ima i pitanja infrastrukture zaista obrati pažnju na to gde je rešavanje problema urgentno i pomogne onoj lokalnoj samoupravi kojoj je pomoć neophodna u ovom trenutku, ali da proveri kvalitet radova na tekućim ili tek završenim radovima.

Uzeću primer dve gradske opštine u Beogradu. U pitanju je gradska opština Zemun i gradska opština Palilula. U Zemunu se trenutno izvode radovi na izgradnji kanalizacione mreže i to u naselju Batajnica. Ja sam juče obišla ove radovi i na tablama

nema informacija da se radi o kišnoj kanalizaciji, a prema promeru cevi koje se nalaze na gradilištima rekla bih da se radi samo o fekalnoj kanalizaciji, što će reći da ovi radovi neće rešiti problem poplava nastalih usred obilnih padavina, jer nisu ni predviđeni da reše ovaj problem.

Juče je takođe predsednik gradske opštine Palilula gospodin Jovičić u izjavi datoj RTS objasnio da će se rešiti problem kada se domaćinstva u poplavljenim područjima u naselju Borča sa septičkih jama priključe na kanalizaciju, što opet govori o tome da on i dalje ne razume da fekalna kanalizacija i kišna kanalizacija nemaju istu svrhu i da ako se dogodi ono što je predsednik države, kojem takođe ovo nije u nadležnosti, što je najavio, obilazeći poplavljena naselja u ovoj opštini, da na proleće kreću radovi na izgradnji kanalizacione mreže u Borči, ovaj se problem takođe neće rešiti.

Apelujem na ministarstvo da izvrši neophodnu kontrolu jer ne mogu apsolutni laici da donose odluke o ovakvim pitanjima da se na kraju ulažu sredstva iz budžeta u nešto što u startu znamo da neće raditi i da ponavljamo te iste radove za nekoliko godina.

Pretpostavljam da mi jedan od odgovora može biti da je ovo pitanje u nadležnosti lokalne samouprave, što defakto i jeste. Međutim, problem nije naivan, višedecenijski je i čini mi se da je ovo pravi trenutak da se Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture konačno uključi, da se konačno preispitaju nadležnosti lokalne samouprave i ovo pitanje jednom zauvek reši.

Takođe apelujem da u decembru, odnosno u novembru kada budemo raspravljali o budžetu za narednu godinu izdvojimo daleko ozbiljnija sredstva nego što smo izdvajali do sada u zaštitu od poplava, bilo da su one uzrokovane bujičnim vodama, bilo da su one uzrokovane obilnim padavinama.

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, dr Rasimu Ljajiću, a moram da kažem da sam bila inspirisana jutrošnjim tekstom koji se pojavio na N1, koji kaže da prema ispitivanju čak 92,7% srednjoškolaca u Srbiji do svoje 18 godine je imalo iskustva sa alkoholom, a njih 69,5% je pilo ili malo iskustvo pijanstva.

Ovo istraživanje izvršila je Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti iz Novog Sada, „Vita“. Ono što je alarmantno je sledeće – alkohol manje više redovno konzumira 58,5% srednjoškolaca, mahom u vreme izlazaka u grad vikendom, a prvi kontakt sa alkoholom u oko 60% slučajeva mladi su imali u društvu vršnjaka, dok je njih 40% alkohol prvi put probalo u okviru porodice.

Ispitivanje je sprovedeno na uzorku od 480 učenika i ono što je najstrašnije, ovi učenici su učenici drugog i trećeg razreda srednje škole.

Pitanje za dr Ljajića glasi – da li se vrši kontrola prodaje alkohola maloletnim licima i ja ga zaista molim, ovo ministarstvo, i to ne mora da bude u roku od 15 dana, da podnese izveštaj o kontroli prodaje alkohola maloletnim licima i na koji način su vršene kazne onima i da li su izricane kazne onima koji prodaju?

Isto u okviru ovog pitanja je i pitanje za ministra zdravlja – kakav je plan prevencije maloletničkog alkoholizma u našoj državi s obzirom na kulturu pijenja u našem društvu u i na ove alarmantne podatke koje sam prethodno pročitala? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Moje prvo pitanje upućujem Ministarstvu prosvete i tehnološkog razvoja, odnosno ministru Mladenu Šarčeviću.

Po ko zna koji put su u javnosti procurila pitanja sa prijemnog ispita za upis đaka u srednju školu. Svaki put nakon ovakvih incidenata dobijamo uveravanja resornih ministara da će ukoliko se utvrdi njihova odgovornost podneti ostavku, što je bio redak slučaj 2013. godine sa našim kolegom današnjim, gospodinom Žarkom Obradovićem, koji je ostavku podneo u avgustu 2013. godine, ali to ne menja činjenicu da je pokazao odgovornost mnogo veću nego njegove kolege danas.

Imajući u vidu da su mesecima unazad najavljivane najstrožije mere bezbednosti i da je navodno samo nekoliko osoba znalo koji će zadaci biti na prijemnom ispitu, postavlja se pitanje - kako je uopšte moguće da po internetu još od sinoć kruže zadaci za prijemni ispit ove godine, navodno rešeni zadaci iz matematike? To se naravno dešavalo još u toku noći i jutros je otkazan prijemni ispit za đake osnovnih škola koji treba da polažu prijemni ispit za upis u srednje škole pod izgovorom da su navodno iz nekih rezervnih kesa nestali zadaci.

Mnogo je kontradiktornosti u vezi sa ovom situacijom i moje pitanje za ministra Šarčevića glasi - da li će zbog ovog skandala podneti ostavku?

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu za rad, odnosno ministru Zoranu Đorđeviću. Pitanje ne postavljam u vezi sa problemima dece, kao što to obično činim. Ovaj put želim da postavim pitanje u vezi sa starijom populacijom koja živi na teritoriji Kolubarskog okruga, a tiče se izgradnje regionalnom gerantološkog centra u Valjevu.

Naime, sam ideja o izgradnji gerantološkog centra rođena je 2005. godine kada je utvrđeno da je više od 160 korisnika iz Kolubarskog regiona u stvari smešteno u staračkim domovima drugih regiona.

Centar za socijalni rad je tada podneo projekat Ambasadi Japana i dobio je donaciju njihove vlade za izgradnju zgrade, dvorišta i parka, ambulante, prostora za negu i ishranu u vrednosti od 2,5 miliona evra. Memorandum je potpisan 2008. godine, ali je izgradnja počela skoro godinu dana kasnije. Preostala sredstva su trebali da obezbede grad i Republika, a vrednost je bila procenjena na ukupno 373 miliona dinara. Nažalost, u junu 2011. godine povučen je i kran i teška mehanizacija, čime su stopirani zvanično radovi na izgradnji gerantološkog centra.

Godine 2013. na sajtu grada Valjeva se najavljuje nastavak izgradnje Gerontološkog centra uz uveravanje tadašnje sekretarke, gospođe Stane Božović, da će Ministarstvo dati dodatnih 30 miliona, shvatajući kako je socijalna zaštita jedna od prioritetnih oblasti kojom se ovo ministarstvo bavi.

Godine 2014. je ministar za rad Aleksandar Vulin izjavio da će dati sve od sebe da Gerontološki centar bude završen i da će postaviti pitanje zašto to do sada nije učinjeno, da je novac dobijen od Vlade Japana bio dovoljan da se ovaj centar završi. Taj isti čovek je u 2017. godini dao izjavu kako je Gerontološki centar u stvari predimenzioniran, odnosno da ne zna kada će objekat biti završen i da nije stvar završetka, već stvar svrhe šta mi hoćemo sa tim objektom.

Podsećam vas još jednom na motiv zašto je uopšte došlo do početka izgradnje ovog centra 2005. godine, to je zbog toga što su starija lica bila smeštena u drugim okruzima, a ne u Kolubarskom okrugu.

Ministar Zoran Đorđević 2017. godine, navodno u razgovoru sa gradonačelnikom grada Valjeva, postavlja uveravanje da će ovaj Gerontološki centar biti izgrađen, međutim do danas nema izvesnosti da će se ovo dogoditi. U međuvremenu ja sam se informisala kako je izgledala izgradnja. Ovo je fotografija iz 2015. godine kako je izgledao objekat. Nažalost, ovo je fotografija od tek pre nekoliko meseci, ovako danas izgleda taj isti objekat. Ne znam koliko se vidi na fotografiji. Dakle, prozori su polupani, većinom i izvađeni i ovaj objekat je prepušten sam sebi na održavanje.

Dakle, moje pitanje za Ministarstvo za rad, odnosno za ministra Zorana Đorđevića glasi – kada će biti završen regionalni Gerontološki centar, za koji je u poslednjih nekoliko nedelja prikupljeno oko 3.000 potpisa građana Valjeva da se ovaj objekat privede nameni? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre, meni je jako žao što je u vezi sa ovim zakonom, koji je danas na dnevnom redu Skupštine izostala u potpunosti javna rasprava. Dakle, negde još prema podacima, pokušala sam u ova dva dana da pronađem podatke kada je uopšte bila u mogućnosti da se otvori javna rasprava u vezi sa predlogom izmene ovog zakona, i našla sam da je zamenik gradonačelnika Goran Vesić 2015. godine najavio da će se ovaj zakon naći konačno u skupštinskoj proceduri, što znači da je bilo prostora da se od 2015. godine do danas, jer je prošlo četiri godine, bilo je prostora da se otvori široka javna rasprava o predlogu ovog zakona.

Dakle, osim što odbornici Skupštine grada Beograda nisu imali prilike da se upoznaju sa Predlogom izmene i dopune zakona, kojim se konkretno oni bave, nisu imali prilike ni građani Beograda, pre svega, da se takođe upoznaju sa tim šta će biti predmet današnje rasprave u Skupštini.

Manje-više ovaj Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu služi, konkretno za usklađivanje sa nekim drugim zakonima i to su konkretno zakoni o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, Zakona o planiranju i izgradnji, Zakona o javnoj svojini, Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, Zakonom o visokom obrazovanju i Zakonom o zaposlenima u AP i jedinicama lokalne samouprave.

S tim u vezi, dakle, ne čudi nas što je ovaj zakon u nekom manjem obimu nego što je bilo za očekivati. Međutim, tu postoje neke odredbe koje, nažalost, čini mi se da su trebale biti ili malo bolje uređene, odnosno malo bolje pojašnjene u samom Predlogu ovog zakona ili prosto su posledice toga što je izostala javna rasprava, pa onda nemamo ta detaljnija objašnjenja.

Krenuću negde od početka.

Dakle, u ovom prvom članu izmene koji se odnosi na član 5. i stavove 2. i članove od 5. do 8, dakle govori se o tome šta je sve u javnoj svojini grada Beograda, pa tu nege s početka imam i pitanje za vas – da li postoji mogućnost da se privatizuje komunalna mreža na teritoriji grada Beograda u nekom momentu, s obzirom, da nama, mi smo analizirali način na koji će javna svojina praktično doći u vlasništvo javno-komunalnih preduzeća, da li je to put da se u nekom trenutku izvrši privatizacija ovih javnih komunalnih preduzeća?

Možda grešim, a možda i ne grešim, volela bih da mi vi to pojasnite, da li se ovaj stav koji kaže – u javnoj svojini grada Beograda, pa onda odnosi se na komunalnu mrežu na teritoriji grada Beograda, da proverimo da li je on u suprotnosti sa Zakonom o javnoj svojini, odnosno članovima 10. i 11? To bih volela da dobijem kao odgovor na ovu nedoumicu.

Ono čime smo se verovatno najviše bavili u ovom Predlogu izmene i dopune zakona, i ono što jeste ostalo kao najveća nedoumica, jesu ove nadležnosti grada Beograda i tu bih se pre svega osvrnula, neki deluju onako kozmetički na prvi pogled, odnosno izmene koje se tiču, deluju onako na prvi pogled kozmetičke, međutim neka praksa iz prethodnih nekoliko meseci nam ukazuje da baš i nisu kozmetičke i da bi zaista trebalo malo bolje se pozabaviti ovim pitanjima.

Recimo, ova tačka 5) kada kaže da je u nadležnosti grada Beograda, da odlučuje o nazivima ulica, trgova, zaseoka i drugih delova naseljenih mesta na svom području.

Podsetiću vas, u decembru mesecu 2018. godine, Skupština grada Beograda usvojila je odluku da se jedna ulica gradske opštine Grocka, preimenuje u ulicu Braće Simonović. Dakle, na lično insistiranje tadašnjeg predsednika opštine Grocka, koji je da vas podsetim u međuvremenu optužen za to da je bio nalogodavac da se napadne novinar Milan Jovanović i to tako što mu je zapaljena kuća, onda je zatim i pucano na njega u prag da bi se osiguralo to da on ne može da izađe iz te kuće.

Dakle, skandal je da grad Beograd usvoji ovakvu odluku zato što je to bila lična želja. Ni po čemu braća Simonović ne zaslužuju da dobiju naziv ulice u bilo kojoj opštini u Beogradu, a posebno u onoj opštini u kojoj se dogodio ovaj, blago rečeno incident.

Šesta tačka je takođe diskutabilna. Dakle, u nadležnosti grada Beograda po ovom zakonu biće da grad Beograd imam mogućnost da uređuje uslove, postupak i način pribavljanja i raspolaganja građevinskim zemljištem i drugim nepokretnostima u javnoj svojini grada Beograda, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina.

Dakle, mi nemamo trenutno na teritoriji grada Beograda jasan popis koje je to građevinsko zemljište i koje su to nepokretnosti koje jesu u vlasništvu grada Beograda. Dakle, to bi moralo najhitnije da se reši. U eri digitalizacije, kojom se tako hvalimo i toliko hvalimo na sva usta, ovo pitanje ne može da ostane nerešeno. Da bismo mi mogli da damo nadležnost gradu Beogradu da upravlja ovom imovinom, mi moramo pre svega da znamo šta je to na raspolaganju.

Podsetiću vas na jedan slučaj, ja znam da je ministar ili bar iz biografije podatke koje imam, da je i on sa teritorije gradske opštine Zemun sa koje sam i ja, zato ću se prilikom analize ovog predloga zakona malo više baviti opštinom Zemun. Dakle, podsetiću vas, 2017. godine na zemunskom keju je prodat deo obaloutvrde, odnosno nekadašnja vojna hidrobaza. Put kako je prodat taj deo obaloutvrde je prilično diskutabilan. Dakle, 2006. godine je doneta uredba od strane Ministarstva odbrane tzv. master plan kojim je, to je bio dakle početak kako je uopšte jedno javno dobro, jedan deo naše javne svojine u stvari postao predmet kupovine koji je na kraju postao privatna svojina.

Zatim je 2014. godine tadašnji zamenik gradonačelnika, Andrija Mladenović, u maju, doneo odluku da može da se otuđi ova parcela, da bi ona u julu 2017. godine, to je čitavih 600 metara kvadratnih najlepšeg dela zemunskog keja, koji je i verovatno na jednom od najširih delova zemunske obale, prodat privatnom licu za iznos od 300 hiljada evra, ako se ne varam, odnosno prevedeno u evre, a to je otprilike negde 36 miliona dinara. Prodato je privatnom licu, koje je sticajem čudnih životnih okolnosti sin nekadašnjeg sekretara za sport i omladinu.

Dakle, pitanje je samo kako se baš potrefilo da je sin nekadašnjeg sekretara za sport i omladinu, koji je nekad i bio, slagaću vas, pomoćnik ministra za sport i omladinu, došao u priliku da uopšte otuđi ovo zemljište, da bi nakon nekoliko meseci od Fonda za razvoj potraživao novac u istoj toj vrednosti, navodno za opremanje budućeg sportskog objekta za koji je dobio dozvolu i uopšte način na koji je uspeo da dođe u posed tog zemljišta bio je baš zbog toga što je želeo da napravi, zvanično da napravi sportski objekat.

Ja vam sada odgovorno tvrdim, a sigurna sam da ste i vi u toku, niti taj sportski objekat postoji, niti je ikad započeta gradnja. Vlasnik, privatni vlasnik ovog objekta od Fonda za razvoj nije dobio 36 miliona dinara, dobio je 30 miliona dinara. Dakle, skandal je kako smo došli do toga da ono što je bilo javno dobro postane privatno dobro, da mi to platimo novcem iz budžeta praktično i da se izgubi svaki dalji trag. Mene plaši da će ova odredba upravo u budućnosti isto ovo da znači na nekim različitim lokacijama na teritoriji grada Beograda.

Tačka 11. takođe je, volela bi da me ohrabri kada kažete da to nije tako, pa ako može komentar i na to. Dakle, 11. tačka, što se tiče nadležnosti grada Beograda, kaže – vrši kontrolu realizacije namenskog korišćenja sredstava koje se iz budžeta grada Beograda prenose reprezentativnim udruženjima u kulturi kod kojih su stekli status samostalni umetnici, za koje grad Beograd obezbeđuje sredstva iz budžeta grada Beograda za učešće u plaćanju doprinosa za penzijsko invalidsko osiguranje i doprinosa za zdravstveno osiguranje u skladu sa zakonom kojim se uređuje kultura.

Prilično naivno deluje kada se pogleda ova tačka, da grad treba da vrši kontrolu da li je neko uplatio poreze i doprinose. Ono što nas zanima je kako znamo koje su to reprezentativna udruženja u kulturi s obzirom da imamo i jednu, da kažem, poslednju situaciju u vezi sa Festivalom „Igre“ i odbornicom Ajom Jung, gde je ona došla praktično u jednu nesuglasicu sa Ministarstvom kulture. Dakle, i ova odredba može biti vrlo zloupotrebljena.

Tačka 18. kaže – izdaje građevinske dozvole za izgradnju objekata i ostale akte u postupku objedinjene procedure, kao i druga akta u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja.

Dakle, ova tačka je vrlo podložan korupciji, svi smo toga svesni, posebno su na udaru neke određene opštine. Jedna od onih koje su na većem udaru jeste gradska opština Zemun, jedan od kolega je o tome i govorio da bi to pitanje trebalo da se uredi. Ja bih volela da znam kako će to u praksi da izgleda.

Tačka 21, mislim da je ovih dana prilično aktuelna, isto u vezi sa Zemunom, određuje delove obale i vodnog prostora na kojima se mogu graditi hidro-tehnički objekti, postavljati plutajući objekti i privezišta za čamce, odnosno mesta za raspremu brodova, uslove i način postavljanja plutajućih objekata i privezišta za čamce, uključujući izdavanje odobrenja za njihovo postavljanje, itd.

Dakle, sigurna sam u to da ste upoznati da ukinut nedavno parking Javno- komunalnog preduzeća u Zemunu, jedan deo parkinga, i da se tu prema planu deljane regulacije starog dela Zemun iz 2003. godine planira izgradnja pristaništa za brodove. To sada ne bi bilo sporno zato što u tom planu stoji da se predviđa da će to biti brodovi dužine 21 metar, za šta ima i tehničkih uslova da to tako bude. Međutim, građani sa kojima sam ja u kontaktu imaju bojazan da to neće biti baš tako. Postavljam pitanje u vezi sa tim – da li postoji mogućnost da tu pristaju i brodovi koji su duži od 21 metra, za šta onda nemamo tehničkih uslova da se u Zemunu izda dozvola i da se uopšte nastavi sa izradom pristaništa? Ako se radi o brodovima koji su reda veličine 120 metara dužine, onda oni nemaju mogućnost da tu uopšte pristanu, s obzirom na dubinu reke Dunav u tom momentu, a ko poznaje Zemun znaće da je i to stari deo Zemuna i da tu opšte nema nikakvih uslova da uopšte pristane bilo kakav čak i drumski saobraćaj koji bi omogućio dalji transport, s obzirom da su ulice jako uske i nepristupačne. Dakle, to mi objašnjenje isto sada treba.

Ovde imamo u članu 6. koji se odnosi na član 20, a takvih članova još imamo, jedan je, čini mi se, da ne nabrajam, uglavnom imamo još takvih članova koji se tiču konkursa za određene pozicije gde se sada usklađuje ovaj zakon sa Zakonom o visokom obrazovanju. Nama se tu postavlja pitanje da li ćemo ponovo doći u situaciju da se konkursi u stvari raspisuju za određene ljude, s obzirom da se sada otvara mogućnost da nije uslov da oni koji konkurišu na ta mesta imaju završen pravni fakultet, već da imaju obrazovanje iz naučne oblasti pravnih nauka itd. Dakle, prilično je široka ta definicija i meni se čini da to može da bude prilično zloupotrebljeno što se tiče primene ovog zakona.

Postoji i ovaj član 9. koji se odnosi na član 28, koji govori o podnošenju izveštaja gradskoj skupštini od strane gradonačelnika gradskog veća. Kaže da se podnošenje izveštaja može vršiti bilo kada, odnosno ono što je nekada bilo najmanje dva puta godišnje sada se više ne odnosi. Samo ću vas podsetiti na jedan zakon koji je prošao kroz skupštinsku proceduru, koji je isto imao jednu sličnu odredbu, a koji je posle značajno uticao loše na kvalitet života naših građana, to je bio Zakon o umanjenju penzija, kada je jedna od narodnih poslanica podnela amandman i omogućila da ne postoji rok do kada važi taj zakon, čime je on praktično trajao duže nego što je to u nacrtu zakona, odnosno onom zakonu koji je ušao u skupštinsku proceduru bilo omogućeno. Dakle, kada mi postavimo ovakvu odredbu i kažemo da može da podnosi izveštaj, ali da nema obavezu ili tačan broj koliko izveštaja u toku godine, to znači oni mogu i da ne podnose taj izveštaj nikada.

To bi bilo sve što imam za komentar na ovaj zakon za sada.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dakle, nije pitanje da li smo mi imali vremena da se pripremimo za raspravu. Dakle, mi smo imali dovoljno vremena da se mi kao narodni poslanici pripremimo za raspravu, s obzirom da je obim ovog zakona mali i da je i ovo malo vremena koje je bilo na raspolaganju dovoljno.

Ono što jeste problem, to je ovo nerazumevanje koje je narodni poslanik pokazao. Javna rasprava ne služi da bi se narodni poslanici pripremili za raspravu, već služi da bi se građani uputili u predloge zakona koje treba da usvoji Narodna skupština, i ne samo građani, već i stručna javnost. Dakle, ovde jeste izostala javna rasprava, to je činjenica, nisam ništa izmislila, stručna javnost nije bila upoznata, kao ni odbornici grada Beograda, kao ni bilo koji drugi odbornici, kao ni bilo koji drugi građanin Beograda ili države.

Što se tiče svih drugih komunikacija koje je prema meni ili prema organizaciji kojoj pripadam, a to je Stranka moderne Srbije, i mog kolege prekoputa, moram još jednom da se ogradim, mi nismo članovi Saveza za Srbiju, niti imamo bilo kakve veze sa kolegom opozicionim predstavnikom Draganom Đilasom i s tim u vezi je potpuno neumesno da šaljete takve primedbe. Danas na dnevnom redu jeste rasprava o glavnom gradu i svi drugi komentari koje ste uputili nakon što ste završili komentar na moje izlaganje su neumesni. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo da se zahvalim ministru Đorđeviću i ministru Siniši Malom što su došli danas na zasedanje, ja se izvinjavam, malo sam prehlađena pa mi je teže da govorim.

Dakle, prvo da vam se zahvalim u ime majki koje tri dana već gledaju skupštinsko zasedanje o budžetu i traže praktično od ministra Đorđevića i od ministra Siniše Malog da dobiju odgovor, kako ćemo pronaći novac u budžetu za 2019. godinu i kako ćemo doći do izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Na žalost, prema onome što imamo u budžetu koji je prosleđen narodnim poslanicima, ovih sredstava nema, što znači da sva ona uveravanja koja smo u međuvremenu dobijali kako od ministra Đorđevića i ministarke Slavice Đukić Dejanović, jednostavno nisu istinita, hajde tako da kažem, jer smo od njih dobijali uveravanja da će se ovaj sporni zakon koji jednostavno degradira majke i materinstvo u Srbiji, promeniti do kraja ove godine makar u nekim odredbama. Nema čak ni tih odredbi, niti ima spornog zakona na dnevnom redu ovog skupštinskog zasedanja.

Dakle, moja najbolja namera i najbolja namera svih majki danas u Srbiji je da dobijemo jedno, da kažem, čestito obrazloženje zbog čega u 2019. godini majke nisu planirane u budžetu. Isto tako, želim da pitam ministra Đorđevića, dokle je stigla radna grupa koja je formirana upravo povodom ovog pitanja, i ukoliko je potrebna neka pomoć radnoj grupi, mi stojimo na raspolaganju?

Još jednom da podsetim ministra Đorđevića i ministra Sinišu Malog, da smo mi tražile da se sastanemo sa ministrima, iz prostog razloga što ne vidimo interes majki u tome da rušimo Vladu Republike Srbije ili da tražimo izričito smenu ministara, već da dođemo zajedno do adekvatnog rešenja koji će rešiti problem majki u Srbiji.

Dakle, na tom sastanku, jedino što mi želimo je da pronađemo adekvatno rešenje, odnosno da pronađemo rešenje koje bi rešilo problem onih majki koje su danas najugroženije, a to su one majke koje nemaju 18 meseci radnog staža u kontinuitetu na nekom radnom mestu.

Malopre sam čula, dakle, od ministra Đorđevića da on kaže da te majke koje imaju problem sa primenom ovog zakona po ovoj osnovi, da je drugačija situacija ne bi primale ni toliko, ni tih hiljadu, dve dinara itd. Ne mogu da se složim sa tim, s obzirom da imamo jednu kategoriju nezaposlenih majki, one koje su bile na tržištu Srbije neprepoznate, praktično su bile nevidljive radnice, one su za sistem bile nevidljive i samim tim nisu imale radnik odnos i kao nezaposlene majke mogle su da primaju iznose koji idu i do onoga o čemu mi govorimo, a to je republički minimalac, odnosno 25 hiljada dinara.

To je bilo ne tako davno, dakle, to je bila situacija pre samo tri godine. Ono što majke iz inicijative „Mame su zakon“ i ja kao narodna poslanica koja predstavlja tu inicijativu želimo je da nekako Vlada Republike Srbije i nadležna ministarstva pronađu način kako da se svim majkama u Srbiji obezbedi nadoknada po osnovu porodiljskog odsustva ili odsustva radi neke deteta, najmanje u visini republičkog minimalca.

Dakle, ja sam sigurna u to, moj kolega Vlada Đurić i ostale kolege koje su ovde govorile su obrazložile nekoliko stavki od kojih bi mogli da uzmemo i da taj novac praktično usmerimo na majke i porodilje u Srbiji. Mi mislimo da ima prostora u budžetu. Kada nas pitate o kojoj je sumi reč, mi smo negde najgrubljom mogućom računicom, ministre finansija, nadam se da nećete zameriti, s obzirom da nema dovoljno adekvatnih podataka na osnovu kojih smo mogli da preciznije izračunamo. Dakle, ako se govori o porodiljama kojih u 2017. godini ima 65.000 i ako kažemo da bi svaka od njih trebalo da primi iznos u visini republičkog minimalca, mi govorimo o sumi koja je oko 20 milijardi dinara, s tim što dobar deo tog iznosa Republika Srbija već izdvaja i on jeste prikazan u ovom budžetu, s tim što mi nemamo detalje ovog budžeta na tom nivou, pa ne mogu da govorim o kojoj sumi je reč.

Dakle, mi zaista govorimo, sigurna sam u to, čak i ovom grubom računicom, o jednoj razlici koja će se pojaviti i koja, sigurna sam u to, Vlada Republike Srbije i budžet Republike Srbije može da podnese. Imam zaista lepo iskustvo u saradnji sa ministrom Đorđevićem i tu ne bih da kvarim tu dobru atmosferu koja se stvorila između nas, volela bih da dobijem odgovore i da probamo da zajedničkim snagama pronađemo rešenje kako majke u Srbiji da imaju jedno dostojanstveno materinstvo. Hvala.