Da li možete da pogledate stenogramske zabeleške?

Da, želim, ali želim i da pogledate stenografske beleške.

Poštovana predsedavajuća, želim da ukažem na povredu Poslovnika, član 106. stav 1. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Mi danas govorimo o izboru članova za Fiskalni savet, izboru članova za Agenciju za borbu protiv korupcije i za izbor novog Zaštitnika građana. Prethodni govornik je šest minuta i 30 sekundi govorio o naslovnim stranama nedeljnika „NIN“, o tome šta piše u nekim drugim nedeljnicima, kakvi su tekstovi, da li su im bogougodni ili nisu.

Mislim da to danas nije tema na dnevnom redu. U skladu sa tim, danas je dan za poslanička pitanja i mogli su, poslanička grupa, da se dogovore da sva ta pitanja koja postavljaju zloupotrebljavajući raspravu koja je na dnevnom redu, mogli su da postave u trenutku kada je bio termin za postavljanje političkih pitanja.

Molila bih vas da dalje pratite raspravu, kako bismo ostali na temi koja je na dnevnom redu. Hvala.

Neću se osvrnuti na romansiranu biografiju Zaštitnika građana, već sada izvesno izabranog Zaštitnika građana i neću se osvrtati na to što smo imali najmanje dva kandidata koja su daleko kvalifikovanija od onoga koga predlaže vladajuća većina.

Osvrnuću se na poslednja dva godišnja izveštaja nezavisne institucije Zaštitnika građana u kojima se dosledno preporučuju određene mere koje Vlada i određena ministarstva dosledno ignorišu. U oba izveštaja se govori o tome da su zakoni doneti u manjkavoj, prebrzoj, odnosno hitnoj proceduri, da su međusobno ne usklađeni, da su rešenja nedovoljno jasna stručnjacima, a kamoli svima onima na koje se norme odnose, da je primena neujednačena, selektivna, a sudska praksa koja proistekne iz njihove primene nepoznata. Sve zajedno dovodi do toga da se građani suštinski, što se pravne sigurnosti tiče, osećaju nesigurno.

Osim što se o godišnjem izveštaju dosledno ne raspravlja u Narodnoj skupštini, dosledno Vlada i ministarstva ne primenjuju preporuke Zaštitnika građana. Mnoge mere koje su preporučene u izveštajima Zaštitnika građana da su bile primenjene možda ne bi došlo do toga da imamo dva nesrećna slučaja ubistva ispred centara za socijalni rad na Novom Beogradu i u Rakovici.

Hteli mi to da priznamo ili ne, odgovornost na doslednom ignorisanju preporuka Zaštitnika građana nije na Zaštitniku građana, već je na Vladi, odnosno na svim vladama unazad pet godina, i na ministarstvima koje preporuke nisu hteli da prihvate. Kada između svih tih propusta dosledno ignorišete dobronamerne preporuke, desi se to što se desi, nažalost.

Preporuke koje su Vlada i određena ministarstva dosledno ignorisala su sledeće. Izdvojila sam samo one koje se tiču dva nesrećna slučaja ispred centara za socijalni rad. Naime, prva preporuka je bila Vladi. Kaže – preporučeno je da se pripremi nacrt zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece. Da je Skupština primila predlog zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece i uz paralelnu upotrebu ostalih zakona koji su na snazi, šta mislite da li bi otac koji je pred očima svoje troje dece, a koji je bio sankcionisan zbog toga što je zlostavljao jedno od svoje troje dece, uopšte imao priliku da ih i u kontrolisanim uslovima viđa? Vlada je preporučeno da intenzivira aktivnosti kako bi se proces zaštite dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja učinio efikasnim i funkcionalnim. Isti komentar kao za prethodnu preporuku.

Ministarstvo kulture i informisanja i Regulatorno telo za elektronske medije treba da preduzimaju mere u slučajevima kršenja medijskih zakona i prava deteta u medijima. Šta mislite da su ove preporuke došle, odnosno da su ih dosledno saslušali, iz izveštaja u izveštaj, Ministarstvo kulture i REM da li bismo na svim nacionalnim frekvencijama danas slušali o svima detaljima gnusnih zločina koji su se dogodili ispred centara za socijalni rad? Da li biste na naslovnim stranama dobili sve podatke o maloletnom licu koje je ubijeno, sve sa slikom?

Ministarstvo pravde treba da pripremi nacrte Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, čime bi se unapredio položaj osetljivih grupa, a pre svega žrtava nasilja u porodici žena i dece. Mi smo u novembru usvojili Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i kao jednu vrstu nasilja prepoznali ekonomsko nasilje. Na koji način možete pomoći žrtvi koja nema materijalna sredstva dovoljna da sebi omogući adekvatnu pravnu pomoć, da se zaštiti od sistema koji je ignoriše?

Vlada da obezbedi i postupanje po preporukama, obukama za sticanje znanja i kompetencija za prevenciju, suzbijanje i zaštitu žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Mi ovim zakonom nismo čak, prethodno usvojenim zakonom nismo čak regulisali ni da svaka policijska stanica ima obavezu da ima najmanje jednog policijskog službenika.

Žao mi je što nije gospodin Pašalić danas ovde, znam da nema obavezu da bude, ali bi makar moralno morao da sasluša. Mi jednostavno nemamo poverenje u vladajuću koaliciju, koja doslovno ignoriše sve preporuke koje…

Samo da završim rečenicu.

… koje dosledno ignoriše sve preporuke Zaštitnika građana, koje su u krajnjem slučaju dobronamerne. Mi jednostavno nemamo poverenja u vaše kandidate.

Dame i gospodo, nemamo dovoljno vremena da govorimo o svim kandidatima, pa ću se zadržati samo na jednom.

Završio je vojnu školu, a zatim i Vojnu akademiju. Napredovao je u vojnoj hijerarhiji, usavršavao se u zemlji i inostranstvu i danas je uvaženi i cenjeni general u Vojsci Srbije koji uživa i veliko poštovanje daleko van granica naše zemlje. Ovakvu biografiju, nažalost, nismo dobili. Pitamo se ko brine o bezbednosti?

Za ministra unutrašnjih poslova postavljen je partijski poslušnik sa veoma sumnjivim doktoratom. Za predsednika Odbora za kontrolu službi bezbednosti postavljen je poslanik koji takođe ima sumnjivu diplomu. Za direktora BIA postavljen je Bratislav Gašić, kod koga je, nažalost, sve sumnjivo. I taman smo pomislili da je došao kraj ovakvim nameštanjima, a sada nam za ministra odbrane kandidujete gospodina Aleksandra Vulina, koji je bio desna ruka gospođe Mire Marković.

Aleksandra Vulina za mesto ministra odbrane, nažalost, ne kandiduje apsolutno ništa, a njegovi rezultati u Ministarstvu za rad jasno govore da on mora da se povuče iz politike, ali i da odgovara, i to ne samo politički, već verovatno i krivično kada bismo imali nezavisno tužilaštvo.

Podsetiću vas samo na pokušaj pljačke budžeta preko konkursa koji je ministar Vulin sproveo 2014. godine, a na koji su se prijavile partijske i nevladine organizacije koje su osnovane tokom tog konkursa. Javnost ga je u tome raskrinkala i konkurs je povučen. Ali, odgovornosti, nažalost, nije bilo.

Sećate li se možda i skandalozne politike uslovljavanja socijalne pomoći radnom obavezom. Šta je onda Aleksandar Vulin dobro uradio u polju socijalne politike, pa sada može da uređuje odbranu? Kada je trebalo smirivati tenziju u regionu, on ih je raspaljivao. Kada je trebalo biti uz radnike, on je odmarao po spa centrima. Kada treba da snosi odgovornost, vi ga nagrađujete novim ministarstvom. Na kraju ćete, gospođo Brnabić, izborom Aleksandra Vulina za ministra odbrane dokusuriti poslednju instituciju kojom su građani ponosni. Hvala.

Poštovani ministre i saradnici, ovo je jedan od onih retkih članova u kojima se govori o distribuciji krvi i komponenata krvi i samo ću se nadovezati na koleginicu dr Sandu Rašković Ivić i podsetiću da tokom rasprave koju smo imali u načelu nisam dobila odgovore na neka pitanja, pa ću samo da se osvrnem i na taj deo.

Naime, govorila sam o tome da u ovom zakonu nema reči, nažalost, o tome kako se i da li se u zemlji Srbiji proizvode koji tačno lekovi i koje tačno… Izvinjavam se, da li mogu da se umire u sali?

U toj raspravi, dobila sam informaciju da su neki od podataka koje smo izneli bili paušalni podaci. Međutim, jedini podaci na koje smo mi naišli i nailazili tokom pripreme za ovaj zakon, vezano za ovu temu konkretno, vode poreklo od Udruženja dobrovoljnih davalaca krvi. U tom zakonu se kaže, odnosno u njihovim izveštajima se kaže da Srbija na godišnjem nivou troši oko 30 miliona evra na uvoz ovih lekova. Takođe, kod njih postoji pretpostavka da bi izgradnja nacionalnog centra za frakcionisanje otprilike zemlju koštao između pet do 30 miliona evra. Ja bih volela da se osvrnemo na to i da nam pojasnite da li takva tvrdnja stoji i šta se dešava trenutno sa centrom za frakcionisanje i da li je u planu izgradnja nacionalnog centra za frakcionisanje?

Druga stvar na koju takođe nisam dobila odgovor je da je od Evropske unije Republika Srbija dobila donaciju u iznosu od 5,5 miliona evra i to je bilo čak i za vreme vašeg prethodnog mandata, znači, ne tiče se konkretno samo ovog mandata, i baš je bila namenjena transfuzijskoj medicini. Međutim, sa tom donacijom se i dan danas ne zna šta se dogodilo, ali novca nema.

Ako se sećamo, tokom ekspozea, premijer je praktično optužio nas poslanike ovde, a to je da je iz Ministarstva za zdravstvo nestalo, odnosno iz budžeta za zdravstvo nestalo negde oko jedne milijarde evra, pa pretpostavljam da je i tih 5,5 miliona negde uklopljeno u tu cifru. Dajte da bar razlučimo danas gde je nestao taj novac?

Hvala predsedavajući.

U Zakonu o transfuzionoj medicini se negde na početku objašnjavaju pojmovi, pa tako u članu 3. u stavu 1. i u tački 11) objašnjava se i pojam distribucije. Između ostalog se kaže da ovaj pojam podrazumeva i dostavu krvi i komponenata krvi do proizvođača lekova od krvi i plazme.

O ovome osim u tom članu dalje kroz zakon nije bilo nekih više reči. Na Odboru za zdravstvo na kojem je bila koleginica Branka Stamenković, ona je postavila pitanje – zašto o ovome ne govori i dobila je kao odgovor da se potrebne informacije nalaze u Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima.

Pogledala sam i taj zakon i na žalost ni u tom zakonu nema dodatnih pojašnjenja o tome na koji način, da li se kod nas proizvode, gde se proizvode i ako se proizvode šta tačno proizvodimo i u kojoj količini.

Pa, sada pitam vas, poštovani ministre, i saradnici da nam dodatno pojasnite i ovaj deo jer osim toga što interesuje nas poslanike koji ovde sedimo, ja verujem da ova tema ozbiljno interesuje i građane koji će na žalost u odloženom prenosu gledati ovu raspravu, među njima sam sigurna da postoji i veliki broj donora krvi koji su zainteresovani za ovu tematiku.

Zašto mislim da je ovo pitanje interesantno? Naime, Republika Srbija na godišnjem nivou za uvoz lekova koji se prave od krvi i plazme izdvoji oko 30 miliona eura, a sa druge strane bacamo tone plazme koje su domaćeg porekla. Prema podacima Udruženja dobrovoljnih davalaca krvi samo se oko 5% krvi iskoristi u našoj zemlji.

Sada ću napraviti jednu malu digresiju i mislim da je neophodno, naime, kada smo radnicima u javnom sektoru, posebno zdravstvenim radnicima smanjili plate, država Srbija je praktično njih kaznila sa 100 miliona eura. Onda imate sa jedne strane bačen novac za uvoz lekova koje možemo i sami da proizvodimo od 30 miliona eura i kažnjene zdravstvene radnike u iznosu od 100 miliona eura.

Nekako i da prihvatimo to, tu finansijsku nelogičnost iako je potpuno neshvatljivo, a mislim da veću štetu činimo svim dobrovoljnim davaocima krvi jer oni je sigurno nisu dali da bismo je mi na kraju bacili. Osim ove finansijske

nelogičnosti i vređanjeg tog praktično humanog čina svih 200.000 donora koliko ima donora u Srbiji, postavlja se i pitanje bezbednosti onoga što mi u stvari uvozimo, pa tako ni jedan centar u svetu od koga mi uvozimo lekove nam ne daje potrebno, odnosno neophodnu garanciju da su oni 100% bezbedni.

Navela sam nekoliko razloga zbog čega je važno da krvi i komponente krvi obrađujemo baš u našoj zemlji i s tim u vezi nadovezala bih se na dalju temu, da vas pitam, da li znate šta se dešava sa Centrom za frakcionisanje, da li uopšte radi i kako je opremljen? Znači, da li uopšte ovaj centar funkconiše u Srbiji?

Naime, nije neobično da u Srbiji, a posebno u Srbiji, se javne ustanove na neki način dovode na rub egzistencije i da se u takvom procesu ili sličnom procesu na kraju odlaze u privatnu svojinu.

Takođe me interesuje na šta je potrošena donacija …

Mogu li da završim? Takođe me interesuje, primili smo donaciju u iznosu 5,5 miliona od EU, pa me zanima na koji način su potrošena ta sredstva, imajući u vidu da smo pri čitanju ekspozea od premijera dobili informaciju … (Isključen mikrofon.)

Ja sam svojim predlogom objasnila da je predlagač u formulaciji stava 3. člana 3. propustio, pre svega, da definiše šta predstavlja porodično nasilje, na koji način je umesto identifikovanja pojma prešao na opisivanje radnje nasilja, što je uvelo konfuziju u članu 3, iako je u samom nazivu člana određeno da isti određuje pojam nasilja u porodici.
Ova izmena je nužna kako bi se napravila distinkcija između pojma i radnje nasilja u porodici. Nejasno je zbog čega je predlagač uže definisao odnos između učinioca i žrtve. Porodični zakon u članu 197. šire definiše pojam odnosa između učinioca i žrtve, a sa ciljem obuhvatanja šireg kruga lica koja mogu biti žrtve. Ovaj deo izmene stava 3. u članu 3. je neophodan da ne bi iz zakonske definicije ispala lica koja su bila ili jesu u emotivnoj ili seksualnoj vezi, bez obzira na postojanje zajednice domaćinstva, kao i zbog lica koja imaju zajedničko dete, ili je dete na putu, bez obzira na postojanje zajednice života.
Predlagač je poslao sledeće obrazloženje kojim se odbija ovaj član. Kaže – Vlada ne prihvata amandman zato što je definicija nasilja koju sadrži Predlog zakona jasnija, lapidarnija i ima veći stepen logičke kohezije.
Moj komentar na to je – predlagač referiše na stepen logičke kohezije pri definisanju nasilja, a da pri tom ne primećuje da su amandmanom predložene dopune inspirisane porodičnim zakonom, a ne krivičnim, kako to predlagač pogrešno navodi.

Ja sam predložila da se u članu 4. u stavu 1. posle tačke 18) dodaju nove tačke koje se odnose na sakaćenje ženskog polnog organa, prinudno zaključenje braka, oduzimanje maloletnog deteta, neprijavljivanje pripremanje krivičnog dela.
Predlogom zakona predviđa se saradnja u sprečavanju nasilja u porodici u krivičnim postupcima za pojedina krivična dela taksativno, a za ostala krivična dela predviđa se saradnja generalnom odredbom tačke 18) istog stava i člana Predloga zakona.
Obzirom da je predlagač zakona predvideo saradnju samo za jedno krivično delo koje je predloženo u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona i to za delo propisano odredbom člana 138a Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, nejasno je zašto je predlagač Zakona o sprečavanju nasilja u porodici nije posebno predvideo saradnji i za krivična dela iz čl. 121a 187a.
Obzirom da predmetna krivična dela imaju kao objekt zaštite upravo ona dobra koja mogu biti ugrožena radnjama porodičnog nasilja koja predlagač upravo predlaže da neutrališe odredbom predloženog Predloga zakona.
Takođe iz istih razloga nejasno je zašto predlagač nije predložio posebnu saradnju i za krivično delo iz člana 191. Krivičnog zakonika posebno sa razloga što oduzimanjem maloletnog deteta može biti posledica radnje porodičnog nasilja. Posebno imajući u vidu odredbu člana 12. Predloga zakona o sprečavanju nasilja u porodici koja predviđa obavezu prijavljivanja i prepoznavanja nasilja u porodici moralo bi se posebno predvideti saradnja u vezi sa neprijavljivanjem pripremljena krivična dela i to upravo oni koje predlagač i predlaže kao delo u vezi sa kojim se uspostavlja saradnja.
Na obrazloženje koje smo dobili od Vlade pitam – ako je tako, zašto je predlagač neka krivična dela posebno izdvojio? Zašto su dela izdvojena predlogom važnije od onih koje sam predložila amandmanom kada su iz iste Glave Krivičnog zakonika na čemu predlagač u drugim primerima uporno insistira.

Naime, nepreciznim terminom – prepoznaju, koji je predvideo predlagač odstupa se kako od duha Predloga zakona koji u prvom članu
predloga afirmiše sprečavanje nasilja u porodici, tako i precizniji pravnih standarda koji su poznati u zakonodavnoj praksi, te bi ovaj stav trebalo primeniti institutom postupanja sa posebnom pažnjom koja je predviđena sistemskim zakonima i koja neće unositi zabunu u tumačenju, kao standard prepoznaju, posebno što je prepoznavanje stvar kapaciteta psihičkog aparata, a posebna pažnja je pravni standard koji je poznat i u sudskoj praksi.
Obrazloženje predlagača koje smo dobili kaže sledeće – da se amandman ne prihvata, svrha odredbe jeste u tome da predvidi obavezu da se i u rutinskim redovnim poslovima uoči postojanje nasilja, pa onda je dat primer – lekar pruža prvu pomoć rutinski, ali je uz to dodatno dužan da utvrdi da li je do povrede došlo zbog nasilja, što je po prirodi stvari nemoguće bez potrebne pažnje.
Naime, ovde predlagač uopšte nije objasnio zašto je odustao od pravnog instituta posebne pažnje i opredelio se za nespretnije rešenje – prepoznaju. Primer koji je predlagač dao kod lekara koji pruža prvu pomoć rutinski, naime, uopšte ne opravdava odustajanje od predloga u amandmanu, šta više i opravdava ga.

I dalje smatram da osam časova nije dovoljna mera da se otklone posledice nasilja ili da se spreči ponavljanje nasilničkog postupanja, posebno iz razloga što to nije dovoljno vremena da se obezbede žrtve nasilja. Policijski službenik je u drugim slučajevima gde postoji opravdana sumnja da postoji verovatnoća od ugrožavanja osnovnih vrednosti čoveka snabdeven mnogo širim ovlašćenjima, te se stoga ne vidi razlog da to i ovde ne bude slučaj. Policijski službenik mora imati obavezu da obavesti javnog tužioca i da uzme u obzir i stanje učinioca i potrebe žrtve prilikom vršenja svojih ovlašćenja. Ograničavanje svih ovlašćenja samo na policijsko zadržavanje nije ni u kvalitativnom, ni u kvantitativnom smislu adekvatna zaštita žrtve nasilja koje moraju da budu glavno težište zakona.
U obrazloženju stoji da se amandman ne prihvata zato što se ovim zakonom ne uređuju finese krivičnog postupka i tzv. javnotužilačke istrage. Predlagač u stvari potvrđuje da ne poznaje celokupan zakonodavni sistem. Jasno je definisano postupanje službenog lica u slučaju da je neko pod dejstvom psihoaktivnih supstanci ili alkohola, tako da opravdanje da se amandman odbija zato da vidi koliko dugo bi zadržavanje trajalo, zapravo potvrđuje da predlagač ne vidi tu zakonsku odredbu, ali mi moramo verovati da oni koji primenjuju zakon to bolje vide od predlagača.
Što se tiče zamerke da amandman odbija zato što uređuje finese krivičnog postupka i da se taj postupak bez sumnje sprovodi ne stoji, jer amandmanom nismo išli izvan okvira Krivičnog zakona, samo sam predložila posebnu dužnost policije da primenjuje svoja ovlašćenja iz Krivičnog zakona, a to što predlagač nema sumnje, ne ubeđuje građane koji apsolutno imaju osnova da sumnjaju u tu nameru.

Moj predlog amandmana glasi, to je u članu 14, da se izmeni stav 3, pre okončanja procene rizika nadležni policijski službenik mora zatražiti mišljenje Centra za socijalni rad, a ukoliko nije u mogućnosti da u roku od osam časova zatraži mišljenje Centra za socijalni rad, dužan je da postupi shodno odredbi člana 13.
Na šta sam u obrazloženju dobila sledeći odgovor – da se amandman ne prihvata jer ovlašćuje da procenu rizika sačinjava posebno obučen policijski službenik, a svrha te obuke je da se po izvesnim posebnim znanjima i veštinama koje su bitne za brzo donošenje odluke, nadležni policijski službenik osposobi da deluje bez centra za socijalni rad. Predlagač jednostavno nije razumeo smisao amandmana.
Smisao amandmana jeste da se ne ostavi diskreciono policiji da ne zatraži mišljenje centra u slučajevima kada se pojavljuju slučajevi nasilja koji su udaljeni od prvog sedišta centra za socijalni rad i da se pojača pažnja i uključenost svih organa koje predlagač inače uključuje u predlogu zakona u drugim postupcima.
Mi smo imali neke druge amandmane koji su govorili o centru za socijalni rad. Dakle, ponovo se isključuje mogućnost da se u ovoj fazi zatraži drugo mišljenje. Malopre sam opisala mogućnost zloupotrebe policijskog službenika. Mi smo predložili da to bude mišljenje službenika iz centra za socijalni rad i to ne bilo kakvo mišljenje bilo kog službenika, već službenika koji je prethodno prošao obuku a za koju vi ponovo smatrate da nije potrebna.