Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Milan Lapčević

Milan Lapčević

Demokratska stranka Srbije

Govori

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću kao i u načelnoj raspravi pokušati da iznesem argumente koji mislim da su ispravni, a koji su protivni stavu i nametnutoj temi da je Vojvodina, prioritetan problem i da je Vojvodina zapostavljena u Srbiji, i da kao takva treba da kroz ovaj zakon dobije poresku upravu, da dobije veća finansijska sredstva, veću samostalnost i da na taj način pokuša da pojača svoj razvoj, a sve se pravda argumentima, da su pojedini delovi Vojvodine, zapostavljeni, da je infrastruktura u lošem stanju itd.

Ja naprotiv smatram da je Vojvodina u mnogim stvarima privilegovana i izneću samo, niz argumenata zašto smatram da je Vojvodina privilegovana i da ovo nije prioritetan problem, već da država Srbija, kao na žalost, zemlja koja je eklatantan primer za ogromne regionalne razlike, odnosno ogromne razlike u regionalnom razvoju i da ima mnogo prioritetnijih problema i većih problema koje treba hitnije rešavati nego što su to problemi u Vojvodini.

Vojvodina ima svoj sopstveni budžet u visini od 75 milijardi dinara, od čega 45 ide za plate zaposlenih i prosveti, znači 30 milijardi dinara za teritoriju AP Vojvodinu, je namenjeno kao dodatna sredstva kojim Vojvođanska pokrajinska administracija treba da razvija svoju teritoriju.

Tih 30 milijardi su bile, čini mi se, sasvim dovoljne da se interveniše u svim opštinama koje imaju lošu infrastrukturu, i da nemamo i ogromne razlike u razvijenosti i u platama za npr. Novi Sad i opštine koje su daleko 50 ili 100 kilometra od centra AP Vojvodine.

Takođe, Vojvodina je privilegovana i samim tim što je, ako se sećate u Zakonu o privatizaciji, jedina bila izuzeta i sve ono što se nalazilo na teritoriji AP Vojvodine, bilo je predmet privatizacije, polovina sredstava, prihoda od privatizacije je išla u budžet AP Vojvodine.

Nijedna opština u Srbiji, na žalost nije imala tu privilegiju. Nijedan statistički ni bilo koji drugi region nije imao privilegiju, da dobije deo sredstava od privatizacije, iako su samo onih minimalnih 5 posto je bilo namenjeno za sve opštine. Pored toga, pokrajinski budžet je inkasirao 90 posto od privatizacije NIS.

Da li je to bilo pošteno prema građanima Srbije, prema ostatku Srbije? Naravno da nije.

U čemu je još Vojvodina privilegovana? Kompletan „Koridor 10“, koji prolazi kroz teritoriju Vojvodine je završen, kroz uži deo Srbije, kroz ostatak Srbije se još uvek gradi.

Obnavljanje železnice kompletno od Beograda do Budimpešte, odnosno kroz celu teritoriju APV će se prioritetno rešavati i finansira se iz kineskog kredita od milijardu evra.

Takođe, Vojvodina ima privilegiju da jedina dva velika javna sistema, Naftne industrije Srbije i „Srbijagas“, imaju svoje centrale na teritoriji APV. Nijedno drugo javno preduzeće nema svoju centralu van Beograda, sem ova dva koja su na teritoriji APV, to je privilegija Vojvodine.

Najveći broj ljudi koji radi u tim kompanijama prima platu tamo i naravno, plaća porez na plate, upravo u mestima gde žive. Dakle, i to je jedna privilegija.

Bolnice, škole, vrtiće gradi država Srbija. Put preko Fruške gore od Novog Sada do Šapca, takođe gradi država Srbija kreditom. Sve mostove koji su porušeni u NATO agresiji, takođe je gradila država Srbija.

Na kraju krajeva, Vojvodina ima Radio-televiziju Vojvodina, sa 1200 zaposlenih i njoj je iz budžeta, svake godine, a za 2019. godinu predviđeno 1,5 milijardi dinara. Ni jedna druga opština, ni jedan drugi kraj Srbije nema javni servis koji se finansira od njihovih para, dakle para svih građana, samo ima tu privilegiju Vojvodina.

Zato, mislim da je Vojvodina privilegovana u državi Srbiji, a nije zapostavljena i zato naravno da neću da podržim ovakav predlog zakona. Apelujem i na Vladu i na vladajuću većinu da se formira ministarstvo za ravnomerni i regionalni razvoj, jer je to rak rana Srbije.

Vi imate krajeve u istočnoj Srbiji i u zapadnoj Srbiji, u južnoj Srbiji koji bukvalno umiru, nestaju sa lica zemlje. Imate hiljade sela koje nestaju, jer imaju po nekoliko stanovnika koji su stariji preko 70 godina. Nikakvu infrastrukturu, tamo je Bog rekao laku noć. Država tu treba prevashodno da interveniše, da ima drugačiji pristup, da mnogo više ulaže u te krajeve, jer, ako imamo ljude u rubnim područjima, imaćemo i teritoriju. Ako zapostavimo ljude oni će naravno tragajući za svojoj ekonomskom egzistencijom da se sele u razvijenije delove zemlje ili u inostranstvo pa zato imamo slučajeve da se Kuršumlija prazni, da se kompletna istočna Srbija prazni i bojim se da tako nećemo daleko stići. Hvala.
Naravno da su ovi argumenti koje sam izneo potpuno tačni, da Vojvodina od 75 milijardi budžeta, 45 daje za plate prosvetnih radnika, odnosno transferiše se iz republičkog budžeta, ali ima ostatak od 30 milijardi za investicije. Nijedan drugi deo Srbije nema tu privilegiju.

Sve opštine u Vojvodini ravnopravno dobijaju transfere od republičkog budžeta, bez obzira da li su na teritoriji, takozvane, uže Srbije ili na teritoriji Vojvodine, po istom kriterijumu, po istom ključu.

Grad Novi Sad, na primer, dobija 950 miliona dinara, koliko se ja sećam, iz republičkog budžeta transferom, ima 350.000 stanovnika. Grad Niš ima 280.000 stanovnika, a ima 630 miliona dinara od republičkog budžeta. Da li je to ravnopravno? Naravno da nije.

Da li je 30 milijardi dovoljno para svake godine, slobodnih sredstava da se ulaže na razvijene opštine Vojvodine? Mislim da jeste. Ako svake godine, a to već traje desetak godina unazad, budžet APV ima slobodna sredstva da razvija infrastrukturu u nerazvijenim opštinama, sigurno da može da podigne svoj razvoj, naprotiv, te pare odlaze, verovatno, na neke drugu stranu, odlaze možda na investicije u Novom Sadu i okolini. Sada je opet država Srbija kriva što je neki Mali Iđoš ili gore opštine Sente ili koja već, nisu dovoljno razvijene i treba više sredstava od Republičkog budžeta.

Smatram da država Srbija podjednako gleda na sve opštine u Srbiji i da to što APV ima dodatni budžet od 30 milijardi je samo privilegija Vojvodine, a nikako nije hendikep.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zamišljam Narodnu skupštinu kao najveći predstavnički organ koji treba da raspravlja o najprioritetnijim problemima ove države i da daje određena, konkretna zakonska rešenja.

Ne smatram da je prioritetan i gorući problem ovaj koji je danas na dnevnom redu i mislim da je bilo mnogo drugih tema koje su daleko značajnije da raspravlja ovaj najviši predstavnički Dom, nego što je to pitanje finansiranja AP Vojvodine.

Nisam siguran da je AP Vojvodina ugroženija finansijski od drugih delova zemlje. Naprotiv, siguran sam da postoje krajevi Srbije koji su daleko ugroženiji i iz kojih se mnogo više iseljavaju stanovnici, naročito u južnoj i istočnoj Srbiji, pa i u zapadnoj Srbiji, nego što je to u Vojvodini. I, smeta mi taj žargon, koji se stalno potencira od predstavnika predlagača, kako tamo žive Vojvođanke i Vojvođani, kako se iseljavaju Vojvođanke i Vojvođani, a nisam čuo ni jednog drugog kolegu da je pričao da se iseljavaju Topličanke i Topličani, Južnosrbijanci i Južnosrbijanke, Negotinci, Šumadinci, Zlatiborci i Zlatiborke, i slične stvari. Ne znam čemu to potenciranje, nije mi jasno.

Prosečna nezaposlenost u Vojvodini je oko 8% prema podacima Zavoda za statistiku. U drugim delovima Srbije ta prosečna nezaposlenost ide i do 40% u opštinama jugoistočne Srbije. Iz opština jugoistočne Srbije se u zadnjih 15 godina iselilo više od 600.000 stanovnika. Ovaj Dom o tome nije ni jednom raspravljao.

Na lestvici opština koje imaju najnižu prosečnu zaradu ubedljivo od 10 mesta, sedam mesta zauzimaju opštine jugoistočne Srbije. Opet se niko iz ovog parlamenta, niti iz ove države nije posebno zabrinuo zbog toga, iako, naravno, ima nas poslanika koji stalno ukazujemo na tu činjenicu. Kome da se žalimo mi sa juga Srbije ili ovi iz zapadne Srbije na stanje u budžetima u našim opštinama, na stanje infrastrukture, na, po nama, nedovoljnu podršku države u oblasti poljoprivrede ili u nekim drugim oblastima.

Prema podacima koje ja posedujem iz Fonda za podsticaj poljoprivrede koji je negde 12, 13 milijardi, zavisi od godine, više ili skoro 70% ide za teritoriju AP Vojvodine. Naravno, prirodno je i logično, najrazvijenija je poljoprivreda tamo, ali ne vidim da tu ima mesta da se žalimo za to.

Transferi opštinama i gradovima u Srbiji su podjednaki i po metodologiji i pripadaju svim opštinama i gradovima u Srbiji. Dakle, sve opštine i na teritoriji AP Vojvodine dobijaju srazmernu količinu novca iz državnog budžeta, kao i bilo koja opština na teritoriji južne Srbije ili jugoistočne Srbije, ili istočne Srbije, kako god hoćete. Dakle, ti novci se koriste između ostalog za finansiranje nekih kapitalnih izdataka, popravljanje puteva ili šta već u tim opštinama, a opštine sa teritorije AP Vojvodine imaju mogućnost finansiranja i iz pokrajinskog budžeta. Dakle, duplu mogućnost finansiranja.

Putevi Srbije, takođe, popravljaju puteve i na teritoriji tzv. uže Srbije, kao i na teritoriji Vojvodine. Auto-put je kompletno završen, Koridor 10 na teritoriji AP Vojvodine, država će se zadužiti ove godine i počeo je projekat rekonstrukcije železnice, opet prvo kroz teritoriju AP Vojvodine. Postoji budžetski fond za kapitalna ulaganja za AP Vojvodinu, država će se zadužiti 210 miliona evra za izgradnju brze saobraćajnice Novi Sad – Ruma – Šabac, itd.

Sedište nekih velikih javnih preduzeća, poput „Srbijagasa“ i NIS-a su opet na teritoriji Vojvodine. Ni jedno drugo javno preduzeće nema sedište izvan Beograda. Ne vidim u čemu je Vojvodina ugroženija od drugih delova Srbije da je ovo prioritet. Slažem se da je Srbija centralizovana država, naročito finansijski centralizovana i da probleme treba rešavati tako što ćemo izdvojiti one najugroženije, njima pomagati i formirati konačno ministarstvo za ravnomerni regionalni razvoj, jer je to preko potrebno.
Hvala vam gospodine ministre za ove egzaktne podatke, ja verujem vama da su oni tačni, i naravno, verujem i pohvaljujem to što se veći procenat subvencija za određenu, konkretnu meru izdvaja za marginalna područja, to je valjda logično i normalno. Ali, niste me demantovali da u ukupnoj sumi ne odlazi ovoliki procenat koliko sam rekao. Da li je 65%, 70%, ali sigurno preko polovine ukupnih subvencija ide za teritoriju AP Vojvodine. Da li su to 44 milijarde ili 54, svejedno, ali svakako najveći deo novca završi tamo.

Rekao sam da nemam ništa protiv toga, to je logično, jer je tamo poljoprivreda najrazvijenija, ali ne vidim razloga da se kuka zbog toga, kao što ne vidim ni razloga da se traži da se stalno potencira gde su naši novci, i hoćemo još novaca, a država Srbija finansira izgradnju autoputa, država Srbija finansira izgradnju npr. Narodnog pozorišta u Subotici, izgradnju brze pruge od Beograda do Budimpešte, itd.

Samo jedan podatak, recimo, ono što građani Srbije južno od Beograda nemaju, a Vojvodina ima, 1.200 ljudi radi u sistemu RTV Vojvodina, koji ima budžet od četiri milijarde dinara, od toga najveći deo ide iz republičkog budžeta, dva televizijska, tri radijska programa. Razumem, ima nacionalnih manjina, potrebno je podržati to, za to sam uvek, ali izvinite, da li je moguće da ne postoji nijedan jedini, ni radijski, ni televizijski javni servis za građane ostatka Srbije. Mi treba svi da izdvajamo taksu od 150 dinara da bi se finansirao RTS i RTV.
Da, naravno gospodine Čanak, da bi se došlo od Beograda do Novog Sada ili do Budimpešte mora da postoji put, mora da postoji pruga i niko nema ništa protiv toga. Samo sam rekao da koliko znam, autoput je završen, pruga se radi za razliku od autoputa, odnosno Koridora 10 kroz ostatak Srbije koji nije završen.

Dakle, opet je u tom poslu prioritet imala Vojvodina. U obnovi pruge opet prioritet ima Vojvodina. Nismo ljubomorni naravno, ali prosto hoćemo da kažemo da nema razloga, nema argumenata da budete nezadovoljni time. Država će finansirati, koliko zna, izgradnju brze saobraćajnice Novi Sad-Ruma-Šabac. Dobro je to. Nisam video da će država finansirati saobraćajnicu ili obnovu saobraćajnice kroz istočnu Srbiju. Od Niša do Kladova putujete pet, šest sati, ne možete da dođete tamo zato što su loši putevi. Ima loših puteva i u Vojvodini naravno, ali izvinite transferi su podjednaki i isti za sve opštine, plus pokrajinski budžet za Fond za kapitalna ulaganja. Dakle, što bi naš narod rekao, dvostruko napajanje.

Neću naravno podržati ovaj zakon i mislim da decentralizacija, finansijska decentralizacija je potrebna Srbiji i potrebno je urediti pitanje najzaostalijih regiona kao prioritetno pitanje, a kasnije i za sva druga.
Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, predložili smo izmenu Zakona o podsticajima u poljoprivredi i to u onom delu koji govori o podsticajima za stočare, odnosno za proizvodnju mleka.

Godine 2013. je donet Zakon o podsticajima u poljoprivredi kojim je definisano da oni koji se bave stočarstvom, a ima i malih i velikih proizvođača mleka, moraju da dostignu određenu količinu mleka, da predaju otkupnim stanicama da bi mogli da dobiju premiju od strane države.

Smatramo da je to duboko nepravedno prema malim proizvođačima, naročito onim koji žive u ruralnim sredinama, u brdsko-planinskim područjima kojih obiluje naročito jugoistočna Srbija i zapadna Srbija, poljoprivredna domaćinstva koja su uglavnom staračka i koja imaju jednu ili dve krave i koja ne mogu po tom osnovu da dostignu tu kvartalnu količinu koja je neophodna da bi se dobila premija od strane države, a u najčešćem broju slučajeva to im je jedini izvor prihoda i način opstanka u tim zabačenim selima. Praktično ispada da je njihovo mleko manje vredno, manje kvalitetno i manje plaćeno od strane države, odnosno država ne podstiče i ne plaća tih mizernih sedam dinara premije onim domaćinstvima koja ne dostignu cifru od 3.000 litara mleka po kvartalu. Mislimo da je zaista krajnje nepravedno.

Imate i apsurdne situacije da recimo u okviru jednog sela imate domaćinstvo koje ima četiri ili pet krava i ono predajom mleka ostvaruje pravo na premiju od sedam dinara. To mleko je recimo litar 30 ili 35 dinara, u zavisnosti od masne jedinice, a komšija koji ima jednu ili dve krave i ne dostiže taj limit koji je država postavila, njegovo mleko će biti sedam dirana jeftinije, odnosno država ga neće podstaći i pomoć da opstane.

Tako vrednovati ljude i oni koji se bave proizvodnjom, koji žive od toga je krajnje nepravedno, nehumano i smatramo da je neophodno da se ova odredba Zakona o podsticajima u poljoprivredi izbriše da bi ljudi koji predaju manju količinu mleka mogli da dobiju pomoć od države i da od toga prežive ili eventualno da unaprede svoju poljoprivrednu proizvodnju. Hvala.
Ima jedna nelogičnost u Predlogu zakona o Fiskalnom savetu, odnosno u načinu izbora članova Fiskalnog saveta koji se sastoji od predsednika i dva člana, a bira se jedan na predlog predsednika Republike, bira ga Narodna skupština. U sadašnjim odredbama zakona se govori da jednog člana Fiskalnog saveta predlaže predsednik Republike, jednog člana NBS, a jednog člana Ministarstvo finansija.

Da bi Fiskalni savet bio potpuno nezavisna i neutralna institucija i da bi na pravedan način mogao da obavlja svoj posao, smatramo da je neophodno da se izmeni način izbora članova Fiskalnog saveta tako što NBS i Ministarstvo finansija ne bi mogli da budu predlagači članova Fiskalnog saveta, jer je to na neki način u sukobu interesa.

Fiskalni savet ima određenu vrstu monitoringa i bavi se fiskalnom politikom i onim što radi Ministarstvo finansija, Vlada, pa i NBS, što direktno utiče i na ukupnu finansijsku situaciju u zemlji i utiče i na svakodnevni život građana, te prema tome nema nikakve logike da NBS, koja ima glavnu ulogu u monetarnoj fiskalnoj politici predlaže svog predstavnika u Fiskalnom savetu koji treba da analizira te iste NBS. Isti slučaj je i za Ministarstvo finansija. To mogu da budu ljudi koje predlažu određena strukovna udruženja, Društvo ekonomista Srbije ili Kolegijum Univerziteta Srbije, da dolaze naravno iz redova stručnjaka, ali da budu potpuno nezavisni i da nemaju nikakve direktne veze sa Ministarstvo finansija ili sa NBS, kako je to u ovom slučaju rešeno.

Mislim da je to krajnje logično i normalno i verujem da oni koji slučaju ovo nemaju nikakav razlog da ne podrže ovaj moj predlog da se uvrsti u dnevni red, ali mi se čini da malo njih sluša i da malo njih interesuje današnja sednica.
Predložili smo izmenu Zakona o radu i to u onom delu koji se odnosi, koji definiše kada poslodavac može, odnosno kada ne može da da otkaz zaposlenom na određeno vreme.

U članu 187. Zakona o radu se kaže – za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta, lečenja od teških povreda, dakle to je definisano da tada poslodavac ne može da da otkaz ili da prekine ugovor o radu zaposlenom na određeno vreme.

Mi predlažemo da se dodaju još neke odrednice i to da se u slučaju lečenja od teških povreda nastalih u saobraćajnim ili drugim nesrećama, kao i u slučajevima lečenja od teških bolesti koje životno ugrožavaju zaposlenog, poslodavac takođe ne može da otkaže ugovor o radu zaposlenom na određeno vreme.

Smatramo da je ovo duboko humana stvar, jer smo imali niz slučajeva, jedan od onih koji je zaokupio interesovanje javnosti je bio prošlogodišnji, odnosno pretprošlogodišnji slučaj radnice iz Niša, koja je na određeno radila u jednoj stranoj kompaniji koja je zbog prirode bolesti, lečila se od maligniteta, imala hemoterapije, nije mogla da se posle određenog vremena vrati na posao i poslodavac je rešio da otkaže ugovor o radu i žena je bukvalno dovedena na rub egzistencije tako što nije mogla da prima platu, a nije mogla da radi, jer se lečila od teške bolesti, koja je životno ugrožavala.

Da se ovakvi slučajevi ne bi ponavljali i da ne bi bolesti onih koji su ugroženi bili prepušteni na milost i nemilost i dobru volju poslodavaca, smatramo da država ima pravo, a i obavezu da zaštiti svoje građane koji se nađu u ovakvoj situaciji i da zakonom propiše da ukoliko je neko teško bolestan, ukoliko je doživeo tešku saobraćajnu nesreću, pa mu za to treba višemesečni oporavak, lečenje, da poslodavac ne može da ga otpusti za to vreme dok se leči i dok ne bude zdravstveno sposoban da se vrati na posao, jer se u najvećem broju slučajeva dešava da ti ljudi upravo i zavise i žive od te plate jer su na određeno vreme, a poslodavac mu otkaže ugovor o radu i naravno uskraćuje mu primanja koja su mu neophodna kako za lečenje tako i za normalan život.

Očekujem naravno da i ovaj zakon, Predlog izmena zakona podržite, jer nisam do sada čuo ni od jednog kolege da ima nešto protiv ovoga tako da bi bio red da jednom prekinemo tu praksu da ako ne dolazi predlog iz redova vladajuće koalicije da se ne podržava.
To što sam usamljen u nečemu ili što me podržava samo moj kolega, profesor Ševarlić, ne znači da nisam u pravu u onome što predlažem. Tako da ću i ovog puta obrazložiti moj predlog koji je krajnje dobronameran i suvisao, a radi se o izmeni Zakona o porezu na dodatu vrednost i to u onom delu koji tretira obaveze plaćanja poraza od onih koji su korisnici za bebi opremu i hranu za bebe, proizvode i opremu za bebe.

Ne treba možda čak ni govoriti, ni obrazlagati zašto je ovo potrebno, ako iko ko iole poznaje demografske prilike u Srbiji, ima ovo na umu, rado će podržati i podići ruku za bilo koju meru koja može da podstakne rađanje u ovoj zemlji.

Mi smo nacija koja je nažalost jedna od najstarijih u Evropi. Naš prirodni priraštaj je godinama u stagnaciji i opadanju. Prosek starosti našeg stanovništva je preko 45 godina. Jako se malo obnavljamo, a broj dece po porodici, odnosno po majci je katastrofalno nizak. Mere koje je Vlada zadnjih godina preduzela u smislu podsticaja rađanja jesu dobre mere i ja sam ih ovde u parlamentu podržao i uvek ću podržati svaku meru bilo ko od poslanika, bilo od koje strukture da dolazi, predlog, uvek ću rado podržati, jer je to najneophodnija stvar koju ova država mora da uradi. Džabe nama sva uređenja, džabe nam sve izgradnje, možemo da budemo i najbogatija i najuređenija zemlja na svetu, da imamo najbolji standard, ako nemamo prirodni priraštaj, ako nemamo novo mlado, sposobno stanovništvo koje će naravno imati i dobro obrazovanje i sve ono što uz to ide, sve nam je to apsolutno beznačajno.

Mislim da svaka mera koja podstiče rađanje, koja pomaže mladim roditeljima da imaju više dece jeste dobra mera i ona mora da ima apsolutni prioritet u svakom budžetu, u razmišljanju svakog člana Vlade, svakog ministra, svakog državnog funkcionera, ako imamo malo odgovornosti prema budućnosti naše nacije.

Proizvodi i oprema za bebe u minornom iznosu, odnosno porez na proizvode i opremu za bebe u minornom iznosu koji se meri decimalama promila, učestvuju u ukupnom budžetu Republike Srbije. Zaista ne vidim nijedan jedini argumentovan racionalan razlog zašto ne bi bio taj porez na opremu za bebe ukinut i na taj način podstaknuta populaciona politika i podstaknuto rađanje, odnosno lakše odgajanje dece.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici ja ću danas govoriti nekoliko stvari o Zakonu o turizmu.

Zakon o turizmu je trebao da reši mnoge probleme koji postoje u ovoj privrednoj grani i da bude podsticaj za što brži razvoj te veoma važne privredne grane koja beleži značajan rast poslednjih godina u svim razvijenim zemljama, kako zapadne Evrope, tako i istočne Evrope i širom sveta, na kraju krajeva. Predstavlja ogroman potencijal i za srpsku privredu. Nažalost, nedovoljno iskorišćeni potencijal.

Zadnjih godina, prema podacima Eurostata, turizam kao privredna grana beleži najveći rast od svih privrednih grana i tu se sve više novca obrće, što znači da bi i ovaj Zakon o turizmu i domaća turistička privreda trebali da imaju prioritet i da se na što bolji način organizuju i da što više, pre svega, stranih turista dovode u našu zemlju, kako bi povećali devizni priliv.

Šta ovaj zakon nije rešio na dobar način, prema mom mišljenju? Prvo, nije razdvojio receptivne, dakle, u zakonu se na poseban način ne predviđaju, ne tretiraju receptivne turističke agencije koje imaju zadatak i osnovna im je delatnost da dovode strane turiste u Srbiju. To je za nas veoma važno. Da bi što više stranih turista bilo u Srbiji, mora da se ulaže u promociju zemlje i da te turističke agencije koje se bave takvim turizmom imaju poseban status, da budu podsticane, da nastupaju na sajmovima i da svojim turističkim ponudama privuku što više stranih turista da dolaze u našu zemlju.

Ne treba da govorim koliko je to korisno za čitavu zemlju, za domaće hotelijere, za proizvođače hrane, za tur operatere, za prevoznike. Dakle, svako ko dođe u Srbiju će potrošiti određeni novac, a od toga će imati koristi širok spektar pružalaca usluga u ovoj delatnosti.

Nasuprot tome, dosadašnja praksa Ministarstva je bila takva da receptivne turističke organizacije, čak ni u Pravilniku o podsticajima, nisu imale poseban tretman, pa je paradoksalno da su samo četiri receptivne turističke agencije dobile podsticaj za svoj rad iz subvencija, i to nekih minornih 1.500 – 2.000 evra, što je toliko mizerno da ne vredi ni govoriti o tome. Mnogo više para su te turističke agencije morale da potroše na promociju Srbije, na nastupe na sajmovima, čak i da plaćaju Turističkoj organizaciji Srbije za zakup štanda, umesto da ga dobiju besplatno.

Druga važna stvar koja se ovde predviđa i praviće tektonske poremećaje na turističkom tržištu je ta da će sve turističke agencije u buduće morati da polažu određene depozite, a visina tih depozita će se regulisati famoznim pravilnicima kojih, nažalost, ima u ovom Predlogu zakona na više desetina mesta i da sve što je bitno se ostavlja da bude rešeno pravilnicima ili diskretnim pravom, odnosno ministar će svojom odlukom propisati određene normativne mere.

Mislim da ministar i Ministarstvo ne treba previše da se mešaju u rad agencija i da time sputavaju njihovu slobodu i način organizovanja, kao što je, recimo, propisivanje na koji način će posrednička turistička agencija trebati da uplaćuje sredstva organizatoru putovanja. Ili, na primer, da ugovori sa određenim tur operaterima iz inostranstva moraju da budu i na stranom jeziku, odnosno engleskom i na srpskom. Pa, zamislite sad da se u svakoj grani privrede, u farmaceutskoj industriji, u bilo kojoj drugoj, traži da obavezno budu ugovori i na jednom i na drugom jeziku. Čemu to? Zašto se uopšte Ministarstvo time bavi?

Ministarstvo ima obavezu da što više radi na promociji Srbije, da stvori uslove da receptivne turističke agencije imaju povlašćen položaj da bi dovodili strane turiste i da se njima, ako su posrednici u putovanju, te receptivne turističke agencije, budu izuzete od depozita koji moraju da plaćaju da bi dovodili strane turiste.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Ako je ta turistička agencija posrednik i sarađuje sa stranom turističkom agencijom koja je garant putovanja, a receptivna daje garanciju … (Isključen mikrofon.)
Poštovani gospodine ministre, hvala na pojašnjenjima. Nadam se da ovo mogu da shvatim kao obećanje da će radna grupa uzeti u obzir sve ove primedbe koje se čuju u raspravi.

Jako je važno da ono šta sam ja fokusirao, dakle, sam zakon, ne pravi razliku između receptivnih i običnih agencija. Receptivne agencije, ako su posrednici u putovanju, isto se tretiraju kao i sve druge agencije, moraju da polože depozit, da garantuju tim depozitom i osiguranjem za realizaciju određenog putovanja, a već sarađuju sa nekom stranom agencijom koja jeste garant svim tim putovanjima, odnosno tim korisnicima usluga, a sama agencija garantuje toj agenciji sa kojom sarađuje. Čemu služi taj depozit i čemu služi to pred domaćim organima kada to nije nikakva garancija za realizaciju, već mora da garantuje partnerska organizacija?

Sa druge strane, nadam se i verujem da će, kada se bude određivala visina tog depozita, uzimati u obzir različite vrste putovanja, visine itd, jer nije poenta priče da se globalizuje turističko tržište i da imamo pet ili deset turističkih kompanija, a da ostalih 450 koje ne mogu da ispune velike uslove, što se tiče depozita, treba da propadnu.

Mislim da je suština da treba da podržimo i male turističke agencije, naročito one koje se bave mikro destinacijama. Mi nemamo specijalizovane turističke agencije koje se bave samo Sokobanjom, ponudom Sokobanje, Kopaonika ili Zlatara, Palića, ne znam kojih divnih bisera naše zemlje. Dakle, treba takve turističke agencije podsticati i davati im što bolje uslove da bi one mogle da se razvijaju i da nemaju velike limite, da moraju da plaćaju ogromne depozite da bi mogli da funkcionišu. One da imaju veliki obrt, one bi same to radile i bez depozita, ali ako ih ugušimo sa depozitima od 15, 20, 30 hiljada evra, mnogi od njih će propasti.
Hvala, gospođo predsedavajuća.

Baš mi je drago što je ministar pomenuo da je Srbija, prema podacima Zavoda za statistiku, dostigla rekordan nivo zaposlenosti i da je nezaposlenost najmanja u zadnjih 10, 20 godina.

Još me više raduje činjenica da je ministar, bilo bi dobro ako bi mogao da čuje ovo što govorim, jako mi je drago da je ministar pomenuo i da je došao do saznanja i da je prosto to činjenica da je situacija po pitanju nezaposlenosti najlošija na jugoistoku Srbije, po pitanju nerazvijenosti i po pitanju infrastrukture, i da je i njemu i njegovom timu, a nadam se i čitavoj Vladi, jasno gde treba usmeriti investicije narednih godina.

Stoga me i čudi što je u predloženom budžetu predviđeno da se za izgradnju gondole u Beogradu izdvoji čitavih 862 miliona dinara ili nešto više od sedam miliona evra. Dakle, ta nerazvijena Srbija, taj siromašni jug, gde se prosečna nezaposlenost kreće od 20, pa čak, do 50% u nekim opštinama, poput Trgovišta, Bosilegrada, Vladičinog Hana i drugih, gde je prosečna plata i do 70% manja nego što je prosečna plata u Beogradu, oni će svojim porezima, izdvajanjima, koja nisu mala, finansirati budžet Republike Srbije, a taj budžet Republike Srbije je predvideo ni manje ni više 7,5 miliona evra za izgradnju gondole u Beogradu.

Kako se, gospodine ministre, niste setili da taj višak novca u budžetu usmerite na neke investicije koje su na jugu Srbije? Kako vam nije palo na pamet, na primer, da predvidite deo novca za izgradnju jedne moderne saobraćajnice od Niša prema Kladovu? Znate da je taj istok Srbije opusteo, da se svake godine masovno ljudi, pre svega mladi, iseljavaju iz tih krajeva, a da je stanje infrastrukture u tim krajevima katastrofalno.

Kako vam nije palo na pamet da tih 860 miliona, recimo, preusmerite na izgradnju još neke gondole ili još nekih ski staza na Staroj planini, pa da oživimo taj kraj i da ljudi koji žive neposredno u blizini Stare planine imaju mogućnost da se tamo zaposle, da tamo ostanu da žive, a ne da se iseljavaju?

Što vam, recimo, nije palo na pamet da deo sredstava usmerite na izgradnju, ako treba da gradimo gondole, da izgradimo konačno jednu gondolu od Brzeće do Kopaonika? Godinama se priča o tome kako je Brzeća slepo crevo i kako treba taj moderni skijaški centar na Kopaoniku upotpuniti. Naravno, niko ne dozvoljava da se izgradi ta gondola, jer nema para, ali zato naravno ima para za izgradnju gondole u Beogradu.

Kako vam nije palo na pamet, recimo, da izdvojite ona obećana sredstva preko ministarke Mihajlović za modernizaciju niškog aerodroma? Celu godinu ili prvu polovinu godine ste potrošili na pritisak na niške vlasti da se otme gradu Nišu aerodrom u koji je ulagao u prethodnih 30 godina svoja sredstva, iz gradskog budžeta, osposobio ga posle NATO bombardovanja, uložio ogromne pare da to preduzeće preživi, da konačno počne da posluje, onda ste pritisli da se otme preduzeće gradu i da se prenese u vlasništvo Republike sa obrazloženjem da ćete uložiti sredstva da se modernizuje pista, da se modernizuje aerodrom, kontrolni toranj itd. Ni jedan jedini dinara niste predvideli u budžetu ove godine za modernizaciju niškog aerodroma, iako ste obećavali, to je i obaveza države kada ste već preuzeli aerodrom. U međuvremenu, ono što ste uradili, samo ste ugasili dve linije koje su do sada perfektno funkcionisale.

Gde su sredstva, ministre, u budžetu predviđena za završetak studentskog doma koji se gradi 12 godina i došao je, zamislite, do četvrtog sprata? Dvanaest godina gradimo četiri sprata, a hiljade i hiljade studenata nema obezbeđen smeštaj u studentskim domovima.

Gde su predviđena sredstva za jedan od najprestižnijih muzičkih festivala u ovom delu Evrope, što se tiče džez muzike, Nišvil džez festival? Ni jednog jedinog dinara. Svake godine država…
…finansira Egzit festival, ali za Niški džez festival nema para. To su prava pitanja i to je prava rasprava.
Gospodine Orliću, ja nisam pominjao ni Đilasa, ni Jeremića, niti razumem taj kontekst koji ste vi pričali. Možda vi razumete, ja ga ne razumem.

Pokušao sam da nađem u budžetu to što ste vi pričali, novac namenjen za infrastrukturu jugoistoka Srbije, pa nisam ga našao i zato sam intervenisao amandmanom i predvideo jedan deo sredstava za izgradnju normalne saobraćajnice od Niša prema Kladovu.

Takođe nisam našao ni sredstva predviđena za završetak studentskog doma, ali i za mnoge druge projekte.

Svaka čast što je ova vlast u prethodnih četiri-pet godina otvorila nekoliko fabrika i u Nišu i u okolnim mestima, to je dobro, s tim što se prosek plate nije povećao skoro ni za jotu, za sve ovo vreme. Smanjio se broj nezaposlenih, ali je prosečna plata u Nišu i dalje jedno 40-50% niža nego u Beogradu, a u drugim manjim mestima i da ne govorimo. Ne kažem da nije rađeno, ali svakako ne dovoljno.

Ključno pitanje na koje niko ne daje odgovor, a naročito onaj ko treba, a to je ministar finansija - zašto Srbija, zašto budžet Srbije treba da gradi beogradsku gondolu? Da li je to projekat od nacionalnog značaja? Na osnovu čega da građani Kuršumlije, Lebana, Pirota, Loznice ili bilo kog drugog grada u Srbiji finansiraju izgradnju gondole u Beogradu? Pa to je beogradski projekat.

Hvalite se kako Beograd ima najbolji ili najveći mogući budžet zadnjih godina, pa zašto sami ne izgradite tu gondolu? Po kom osnovu je to prioritetniji projekat od gondole od Brzića prema Kopaoniku ili gondole na Zlatiboru ili nekog ski lifta na Staroj Planini? Zaista ne razumem.

Ja razumem sve, da se gleda centar, da se …
Poštovani narodni poslanici, prethodnih sat vremena se razvila jedna živa diskusija o tome ko je tu koga nadmudrio i ko je u ratu između banaka i stanovništva pobednik. Naravno da tu ne treba trošiti reči, uvek će banke biti te koje će profitirati iz svakog posla, samo je pitanje koliko će država uspeti ili hteti svojih mehanizmima da zaštiti stanovništvo od nekog nekorektnog posla koje banke svojim primamljivim reklama nude stanovništvu.

U ovom slučaju, i ja sam jedan od tih kome je bilo ponuđeno primamljivo rešenje da uzme kredit u švajcarcima. Na svu sreću, uzeo sam to na kraći period pa sam se iz toga izvukao. Kamate su različite u različitim valutama i svako ima pravo da bira u kojoj će se valuti zadužiti i koliko će mu biti kamata, odnosno koliko će rizikovati u tom poslu.

Sa druge strane, sam podatak da bankarski sektor već godinama ili više od dve decenije je najprofitabilnija grana privrede u ovoj zemlji i da svake godine profiti banaka rastu, jasno govori o tome da su banke i krediti koje one daju u Srbiji, sigurno nisu korektne i nisu tržišno regulisane. Taj podatak se može lako uporediti i sa okruženjem, zemljama u okruženju i sa EU, ubedljivo najveće profite u odnosu na broj plasmana i visinu plasmana i ubedljivo najveće kamate, drže banke u Srbiji.

Na Odbor za finansije, govoreći o zakonima koje je predložila Narodna banka, guvernerka je rekla da kada je reč o Zakonu o platnim karticama, odnosno visinama naknada za platne kartice da se čekalo godinama da tržište reguliše naknade za platne kartice, ali da se to očigledno nije desilo i da je sada Narodna banka rešila da administrativnim merama, odnosno zakonom reguliše visinu naknada što je svakako pohvalno.

Svi zakoni koji su predloženi i danas su na dnevnom redu jesu korak napred i u tom smislu jesu za pohvalu, kao i stabilizovanje finansijskog tržišta i snižavanje kamata zadnjih godina globalno. Dakle, to je potvrda da je Narodna banka dosta toga učinila.

Međutim, kada je reč o kamatama generalno i za privredu i za stanovništvo, očigledno je da tržište koje ovde funkcioniše bar 20 godina, nije regulisalo te kamate i da su te kamate suviše visoke. Mnogo veće, za 50 do 70% veće nego kamate u okruženju, a u odnosu na zemlje EU sigurno i duplo veće. Zato su i profiti banaka ogromni.

Zadatak je i Narodne banke i države da u slučajevima kada tržište ne funkcioniše, u ovom slučaju ja mislim da tržište nedovoljno dobro reguliše kamatne stope, da se primene one druge možda manje popularne mere, ali država je tu kao sistem da garantuje, da obezbedi građanima i sigurnost sa jedne strane i sa druge strane da ih zaštiti od lošeg uticaja ili neregulisanog tržišta.

Brojni su primeri ogromnih naknada koje banke naplaćuju za sve i svašta, nešto sam o tome govorio na Odboru za finansije, pomenuću samo neke stvari. Banke su smislile kako da uzimaju na razne načine novac od građana, pa imate naknadu za održavanje računa, naknadu za zatvaranje računa, naknadu za izdavanje čekova, naknadu za registraciju čekova, naknadu za nerealizovane čekove, naknadu za plaćanje pre podne manju, a popodne veću, itd.

Mislim da u ovom segmentu gde se izmišljaju različite naknade za usluge banaka, koje nekad i nisu tako male, mislim da Narodna banka ima i obavezu, a i mogućnost i prostor da reguliše i da preispita kolike su te naknade, i koje su uopšte, i da li banke na to imaju pravo, a sve u funkciji da zaštite građane od jednog vrlo lihvarskog pristupa banaka prema stanovništvu i privredi.