Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, iako onima koji su se bavili ovim predlogom zakona izgleda da danas imamo jednu laganu temu (naime, ovaj zakon ima samo jedanaest članova), ipak se iz diskusija mojih prethodnika vidi da su stvari mnogo komplikovanije, složenije i odgovornije.
Način na koji ste vi to pokušali da iznesete, to je vaš stav, vaš politički stav, i na to neću da se osvrćem.
Pravo da vam kažem, razmišljao sam kako da počnem svoju diskusiju vezanu za ovaj predlog zakona, a onda mi je gospođa Malović pomogla u tome, kaže – nepravedno je pripisivati krivicu samo njima. Naravno, ona misli na onih oko 5.000 ljudi koji bi došli pod udar Krivičnog zakona zbog izbegavanja služenja vojne obaveze, ali sada postoji mogućnost da se njima to oprosti.
Gospođo Malović, retko se sa vama u potpunosti slažem. Ne da je nepravedno pripisivati krivicu samo njima, nego su oni najmanje odgovorni za to, ali se postavlja pitanje ko onda jeste odgovoran? Ako se krši zakon, neko mora biti odgovoran – da li zakonodavac, da li izvršna vlast, da li onaj ko krši zakon.
S obzirom na to da smo se saglasili da su oni najmanje odgovorni, odgovoran je vladajući režim, odgovorna je vlast, i to ona vlast od 5. oktobra 2000. godine. Videli ste da se po treći put donosi ovakav zakon, gde su otprilike obuhvaćena ista krivična dela. Dakle, mala odgovornost, odnosno neuporedivo manja odgovornost je na onim počiniocima krivičnih dela, nego što je na Vladi Republike Srbije.
Ko je danas ovde trebalo da bude prisutan umesto vas? Ali, vi ste to pravno obradili. Pokušaću da u svom izlaganju govorim o pravno-teorijskoj instituciji amnestije i pomilovanja. Interesantno je povezati i taj deo, iako postoji suštinska razlika, ako ništa drugo, ono bar u organima koji će doneti jednu ili drugu odluku o ovom. Pre svih, trebalo je da ovde bude predsednik Republike, trebalo je da bude ministar odbrane i, po nekima, predstavnici NATO pakta. Po nama, sigurno ne. Vi ste tu samo tehnički, da se sprovede ovaj zakon.
Da li je SRS za profesionalizaciju vojske? Svakako. Mi želimo da imamo najsavremeniju i najmoderniju vojsku na svetu, ako je to moguće. Kako se do nje dolazi? Dolazi se delom do profesionalnog sastava te vojske i potrebom i mogućnostima da svako ko želi (a mi smatramo da to treba da bude i obaveza) služi vojni rok. Neka on bude u optimalnoj dužini trajanja, koliko je potrebno za najnužniju odbranu, samo odbranu, jer Srbi i srpska vojska nikada nisu bili osvajački narod i nikada nisu napadali druge, nego su branili sebe. Dakle, kombinacija profesionalnih vojnika i naše obaveze da odslužimo vojni rok, da se osposobimo optimalno, koliko je potrebno za prvi udar i da pošaljemo poruku da ćemo svoju zemlju braniti na ozbiljan, dostojanstven i patriotski način.
Ovde neki zaboravljaju jednu dimenziju vojske. Možda su ti ljudi sada u penziji ili pred penzijom; mnogi su se zahvaljujući služenju vojnog roka osposobili i završili neke zanate. Da li su to bili vozači, pekari, krojači ili neka druga zanimanja, nije bitno, ali vojska je bila jedna vrsta škole za određen broj građana Srbije i to ne treba zaboraviti.
U pravnoj teoriji amnestija i pomilovanje izučavaju se zajedno, čak se vrše i upoređivanja. U pravnoj praksi ta dva instituta su odvojena. U suštini, ne postoji velika razlika, osim organa koji donosi taj pravni akt. Amnestiju, u principu, donosi predstavnički organ, tj. skupština, i ona se odnosi na poimenično neodređen broj lica na koja se ima primeniti, dok se pomilovanje odnosi na tačno naveden broj lica.
Kada je u pitanju amnestija, ona može da bude potpuna, naziva se još i abolicija, a potpuna je kada prestaje ili kada se, rekao bih, stavlja u depozit, stavlja u zaborav izvršeno krivično delo. Ona je potpuna ako se prestaje za gonjenjem, ako se prestaje sa izdržavanjem kazne na koju je prekršilac bio kažnjen i ako dolazi do brisanja iz kaznene evidencije o izdržanim kaznama zatvora. Nepotpuna bi bila ako se ublažava kazna ili se menja nekom drugom.
Šta je još karakteristično? Kada se na amnestiju odnose i neke sporedne kazne, ukoliko su one postojale, prestaje i ta sporedna kazna. Ovde imamo predloženu amnestiju za pet krivičnih dela, ali zanimljivo je podsetiti kolika je zaprećena kazna za ta krivična dela. Ona iznosi tri meseca, godinu dana, pa čak do dvanaest godina. Mislim da ovakav olak pristup i jednostavan predlog da pokušamo da donesemo ovaj zakon nije u redu.
Zbog čega sam rekao ko bi trebalo da bude prisutan danas prilikom donošenja ovog zakona i pomenuo predsednika Republike i ministra odbrane? Na ovakav način šaljemo poruku svim budućim regrutima da ne treba da idu u vojsku, iako je predviđeno kao krivično delo. Vi ovde dovodite u zabludu sve one koji od dana stupanja na snagu ovog zakona, a to najdalje može da bude za mesec dana, treba da se odazovu služenju vojnog roka. Krivičnim zakonikom predviđeno je da onaj ko se ne odazove čini krivično delo. Vi njih dovodite u zabludu i šaljete im poruku da mogu da se nadaju istoj sudbini koju će imati, za sada, oko 5.000 ovih lica.
Šta će se desiti ukoliko neko posle stupanja na snagu ovog zakona nije obuhvaćen ovim zakonom, a bude pozvan na služenje vojnog roka? Da li se spremate da u nekom narednom periodu predložite ponovo zakon o amnestiji, sa istim krivičnim delima, oslobađanjem od izvršenja istih krivičnih dela?
Bilo bi mnogo jednostavnije da pošaljete onakvu poruku kakvu zapravo i želite, da želite da uvedete Srbiju u NATO pakt, čemu se mi i SRS izričito i potpuno jasno suprotstavljamo.
Možda je neko trebalo da bude ovde, da nam objasni šta će se postići sa tim i zašto uvek pokušavate da usmerite amnestiju (ili opraštanje ili oslobađanje), da li kroz formu zakona ili na bilo koji drugi način, primenom zakona, izricanjem krivičnih sankcija, individualizacijom kazne zatvora, na one slojeve našeg društva koji su u ekonomskom smislu bogatiji. Da li ćete nekada razmišljati da oprostite nekom učesniku u saobraćaju za nevezivanje pojasa? Naravno da nećete.
Pokušaćete na ovaj način da pošaljete poruku mnogim građanima da ne treba da služe vojsku, a onima koji su se već ogrešili o Krivični zakonik da ih neće stići sankcija koja je trebalo. Već ste deset godina na vlasti, zašto niste doneli takav zakon u kojem ćete reći, ako imate većinu i ako to želite, da služenje vojnog roka ne da nije obaveza, nego da uopšte ne treba niko da se odaziva?
Zanimljivo je da se amnestija traži za lica od 18. aprila 2006. godine, kada je donet Ustav, koji je ostavio mogućnost prigovora savesti. Član 45. je rekao da se može istaći prigovor savesti.
Kolega Dujoviću, razumem vašu potrebu da se obratite određenom broju građana u Srbiji i da im kažete na koji način to vidite i šta su po vama svrsishodni razlozi za donošenje ovakvog zakona. Verujem da ste razgovarali sa građanima Srbije, kao što sam i ja razgovarao, o ovoj temi, ali kako objasniti vašim prijateljima, građanima Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost, koji su bili spremni da se odazovu i da se stave pod komandu Vojske Srbije i da brane svoju otadžbinu, onima koji nisu bili spremni (iako mi nismo za takvo služenje vojnog roka) ni da civilno služe vojni rok?
Nije tačno da se svi ovi sada nalaze u inostranstvu, neki od njih se nalaze i u Srbiji. Mi nemamo ovde podatak, niti ste vi vršili analizu, koji broj lica je osuđen za otprilike četiri godine, koliko je izdržalo kaznu zatvora. Kada sam rekao da je Vlada odgovorna za to, pa i Ministarstvo pravde, ne samo u vašem mandatu, nego i pre vas... Šta za one koji su izdržali kaznu zatvora, ako je takvih uopšte bilo? Oni će se sad brisati iz krivične evidencije, ali su možda bili osuđeni na kaznu zatvora od dve godine, pošto ste videli ovde da je maksimum i 12 godina za vršenje ovih krivičnih dela. Kako njima objasniti zbog čega ste to učinili?
Ne iznosimo ovakav naš stav zbog toga što se nešto ranije desilo, pa uvek tako treba da se dešava. Mi smo politička stranka koja teži i ima za cilj da građani Srbije žive bolje, da određene stvari koje je moguće menjati menjamo, ali nismo za to da našu tradiciju, naša duboka osećanja menjamo preko noći, i da neka uopšte i menjamo.
Gospođo Malović, mislim da vaš odnos prema ovom problemu nije korektan. Prihvatili ste, i to jeste u nadležnosti vašoj, po Zakonu o Vladi i ministarstvima, ali da li ste vi otvorili raspravu sa vašim kolegama u Vladi o ovom pitanju, da li ste vi zahtevali da se pored vas još neko pojavi ovde?
Institut amnestije – nemamo ništa protiv takvog instituta, ali u vezi s ovim krivičnim delima ovde je trebalo krajnje oprezno da se govori. Postoje određeni članovi koji su ovde ubačeni forme radi. Amnestija ne dira u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi. Ovde nije bilo prava trećih lica, osim možda po članu 397, gde je neko izvršio krivično delo ranjavanjem, onesposobljavanjem ili na neki drugi način uperen protiv ličnosti ili života, ali na zahtev tog lica, da bi izbeglo služenje vojnog roka. U drugim situacijama nema oštećenja trećih lica. Ovo je direktno upereno protiv same države.
Zbog čega ovde niste probali sa pomilovanjem? Jeste razlika kod amnestije za poimenično neodređen broj lica, ali ako predsednik Republike može da kaže, ne pitajući Vladu – želimo da damo gas Bosni i Hercegovini u nekom periodu, zašto se sad nije isprsio i rekao – želimo da pomilujemo ta lica, a da ne dovodi u zabludu gospodina Sašu Dujovića, u zabludu ili možda u potrebu, zbog toga što...
Izvinjavam se što polemišem sa kolegom, ali prosto, da bi bolje shvatili problematiku, u njemu vidim predstavnika jedne kategorije građana Srbije koji su na najbolji način odužili svoj dug; ne odužili svoj dug prema otadžbini, nego se ponašali na jedini mogući i ispravan način. Zašto onda predsednik Republike nije rekao – dajmo pomilovanje tim i tim licima? Zašto ubuduće ne rešavamo na taj način, ako neko pretpostavlja da posle ovog zakona o amnestiji više nećemo imati takvih lica koja će kršiti Krivični zakonik u onim krivičnim delima koja se odnose na obaveze prema Vojsci Republike Srbije?
Nikakve štete prema trećim licima, u koja bi ona zadirala, ovde ne postoje. Ovde je karakteristično da sada, ako bi neko imao interes da se vodi krivični postupak da bi dokazao svoju nevinost po nekim od ovih krivičnih dela, ukoliko se donese zakon o amnestiji, on više nema ni takve mogućnosti. Pretpostavljam da je veoma mali broj lica iz ove grupe od pet hiljada koja bi bila zainteresovana da se ovaj postupak vodi do kraja, da bi dokazala svoju nevinost, ali kada se donese zakon o amnestiji oni na to više nemaju pravo.
Veoma je interesantno šta ste naveli u obrazloženju zbog čega ovaj zakon treba doneti po hitnom postupku. Između ostalog, kaže se da se zakon donosi po hitnom postupku iz razloga što bi njegovo nedonošenje po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice za bezbednost zemlje.
Gospođo ministre, ako vam nije problem, objasnite nam – ukoliko se ovaj zakon ne bi doneo po hitnom postupku, koje su to štetne posledice za Srbiju? Za prava građana može da nastupi šteta, tu mogu da se saglasim sa vama; eto, ako je tačno da neko želi da dođe u Srbiju, a ne može zbog toga što nije siguran da neće biti uhapšen na granici, za njega možda da, ali štetnih posledica za našu državu zbog nedonošenja ovog zakona po hitnom postupku apsolutno nema. Čućemo na kraju šta vi o tome mislite, da li stvarno ima ili nema.
Moram da kažem da za donošenje zakona o amnestiji postoji utemeljenje u Ustavu; u članu 99. stav 1. tačka 12. u okviru nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije kaže se da, između ostalog, daje amnestiju za krivična dela. Takav zakon donosi se većinom glasova svih narodnih poslanika. Možda će neki narodni poslanici koji su duboko protiv nekih krivičnih dela iz ove oblasti, ne kažem zakona u celini, morati u danu za glasanje da kažu da su i oni u potpunosti za ovakav zakon.
Rokovi u kojima treba brisati iz krivične evidencije, predvideli ste... Potpuno sam siguran, da se radi o drugim krivičnim delima za koje treba doneti amnestiju, da je nemoguće ovo uraditi. Mi iz Srpske radikalne stranke upozoravali smo vas mnogo puta da kada predlažete neke zakone predlažete takve rokove u kojima je zaista moguće vašu ideju sprovesti u praksi. Vi vrlo često dajete neke nerealne rokove, a onda ubrzo tražite produženje tih rokova da bi se taj zakon primenjivao.
Ovde postoji još jedna opasnost, što se tiče generalne prevencije. Ne posmatram ovaj predlog zakona samo u odnosu na ova krivična dela i u odnosu na ovu grupu, uslovno upotrebljavam ovu brojku od pet hiljada, jer ste je vi pomenuli; ne odnosi se samo na ova lica, nego će generalno slabiti prevencija kažnjavanja. Uostalom, znate da kažnjavanje nema samo represivnu ulogu, nego ima i ulogu i značaj da sve buduće, potencijalne počinioce bilo kojeg krivičnog dela odvrati od vršenja krivičnih dela. Ako već tri puta za deset godina po istim krivičnim delima donosimo zakon o amnestiji, onda mi sigurno pretimo institutu preventivnog delovanja krivičnih sankcija.
Potrebno je da se još jednom razmisli o ovom predlogu, da se razmisli o Vojsci Republike Srbije i da ne pristupate predlaganju ovih zakona na ovakav, rekao bih paušalan, način.
Na samom kraju moram još jednom da vas podsetim da Srbija nije kocka šećera koja može da se istopi u šoljici vode. A da se ne bi istopila, mora da ima ozbiljnu, modernu i savremenu vojsku, sa kojom neće moći svako da se poigrava, o čijoj sudbini i perspektivi, pre svih, pre bilo kojeg ministra i bilo kojeg predsednika, i Republike i Vlade, treba da odlučuju njeni građani, a ministar, predsednik Republike i Vlada u celini treba da rade u interesu svojih građana.
Gospođo ministre, nemam priliku da se obratim ministru poljoprivrede, ali možete mu preneti, u vezi je možda sa bezbednošću naše države, nije mali broj poljoprivrednih proizvođača koji kažu da se uredbama, koje realizuju oko 4% onog što se obećava za subvencije, samo 4%... koji gledaju šta se dešava u Hrvatskoj i kažu da čekaju malo toplije dane. Hvala.