Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja sam skoro siguran da ćete vi ovaj amandman SRS prihvatiti, no ne smemo vas hvaliti jer vi onda pomislite da je zrelo da se napravi još jedna partija.
Da se vratimo na ovaj amandman SRS, koji je podnet na član 3. Predloga zakona o mirnom rešavanju sporova. Gospodine Ljajiću, prvi put Zakon o mirnom rešavanju sporova je donet 2004. godine, kada ste vi bili član Saveta ministara.
Lično SRS bi danas volela da ste vi tamo ili da je neko drugi, da postoji ili tako nešto, ili da postoji Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije.
Šta je bio motiv tad, onih koji su predlagači ovog zakona? Bio je motiv da se spreči bilo koje kolektivno okupljanje ili bilo koji pokušaj da se razreše određeni problemi, koji su i tada, a i danas u mnogo većoj meri imali ili imaju zaposleni. Neki koji su u to vreme bili zaposleni, poodavno to više nisu i oni polažu određena prava, a država nije u stanju da ih reši.
Neće moći Agencija za mirno rešavanje sporova da reši mnogo pitanja.
Evo, vi ste videli samo jedan od slučajeva, odnosno Građevinsko-industrijski kombinat „1. maj“ iz Lapova nije pomogla Agencija. Vi ste uzeli tu svoje učešće, pokušali ste da uradite nešto što je moguće, ali čini mi se da to ne ide baš na najbolji način.
Ovo može samo da posluži kao jedno pomoćno sredstvo, kao jedan mali instrument za rešenje velikog broja problema. Ali motivi, čini mi se da nisu ti, vi hoćete to da iz okvira Vlade izmestite. Ne može to. To nije moguće. Vlada mora da radi mnogo više da bi ovo pomoćno telo, nazovimo ga pomoćno telo, povremeno bilo u poziciji da rešava te probleme.
Pre nego što budem komentarisao amandman SRS na član 3. moram biti saglasan da je dobro u ovom pokušaju. Kakve će biti posledice u praksi, to ostaje tek da vidimo.
Prihvaćen je amandman gospodina Petronijevića, a u istovetnom tekstu su podnele i kolege iz DSS, jer mnogo je pitanja upućeno Agenciji baš sa takvim zahtevima. Vidite, preduzeće im duguje zaradu za četiri godine, kao i topli obrok i regres. Da li je moguće taj spor rešiti preko Agencije?
Odgovor od strane Agencije – u skladu sa članom 196. Zakona o radu „Službeni glasnik“ taj i taj, sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Tako vi možete ostvariti pravo na minimalne zarade za tri godine od dana podnošenja predloga Agenciji, znači Agencija će to rešavati, a Agencija je nadležna u individualnim sporovima samo za isplatu minimalne zarade i otkaz ugovora o radu. Tako da ostala novčana prava, to su prava iz putnih troškova, prava iz toplog obroka, prava veća od minimalne zarade, mogu se rešavati samo u sudskom postupku.
Kada ste predlagali izmene i dopune Zakona vi ovo niste predložili. Ali, svejedno, otklonili ste svoju nesmotrenost. Ako se to bude moglo rešavati, to će biti dobro. Kada sam tvrdio da ćete vi ovaj amandman prihvatiti, vi zaista nemate nijedan razlog da ga ne prihvatite. Boraveći u sali ovde, kada je na dnevnom redu bio drugi zakon, video sam vašu spremnost za ono što je logično, za ono što je dobro, da ste prihvatali.
Sada na jedan vrlo jednostavan način pokazaću vam da je ovaj amandman bolji od predloženog rešenja. Vi ste intervenisali članom 3, a u vezi sa članom 4. osnovnog zakona i predlog je nešto bolji, koji glasi – mirenje u smislu ovog zakona jeste postupak u kome miritelj pruža pomoć stranama u kolektivnom sporu sa ciljem da zaključe sporazum o rešenju spora ili u kome miritelj stranama u kolektivnom sporu daje preporuku o načinu rešavanja spora.
Mi smo predložili promenu stava 1. člana 3. i ona glasi – mirenje u smislu ovog zakona jeste postupak u kome miritelj pruža, vi kažete pomoć, mi intervenišemo i kažemo – stručnu pomoć stranama u kolektivnom sporu sa ciljem da zaključe sporazum o rešenju spora i daje stručno mišljenje stranama u sporu o posledicama nezaključivanja takvog sporazuma.
Vi niste prihvatili ovaj amandman, a u obrazloženju ste rekli sledeće - amandman se ne prihvata iz razloga što pomoć koju miritelj pruža stranama u sporu nije samo stručna pomoć. Uloga miritelja je da svojim znanjem, autoritetom i drugim ličnim svojstvima i sposobnostima utiče na strane u sporu da postignu sporazum i na taj način mirno reše svoj spor.
Obaveza miritelja da stručno, nepristrasno, efikasno obavlja svoje dužnosti proizilazi iz drugih zakonskih odredaba. Ovde nije reč o drugim zakonskim odredbama, nego je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju sporova.
Navešću vam jedna primer. Kolega Aleksandar Martinović je i stručan, i dobar, i savestan i odgovoran. Iznosim svoje mišljenje, smatram da je ovde to nepodeljeno, da svi isto tako mislimo, ali kad bi mene pitali da li je on stručan da ode na VMA ili na Klinički centar i da tamo leči ljude, ja bih prvi bio protiv toga.
Znači, potrebna je stručnost, nije samo dovoljno ovo. Ovo ostalo što vi navodite da se podrazumeva, ono proizilazi iz nekih drugih zakona, a u ovom zakonu treba da stoji da je lice koje preferira ili koje će biti arbitar mora pre svega da bude stručno.
Vi inače imate nekoliko nesaglasnih odredaba u ovom zakonu. U članu 20. ili 48. zakona intervenisali ste samo u jednom delu, ko može biti miritelj i ko može biti arbitar kada je u pitanju državljanstvo. Ovaj zakon je donet 2004. godine kada je postojala druga država koju je veliki broj učesnika u današnjoj Vladi ubrzano razgrađivao i rasturao, pa je promenjeno - državljanstvo Srbije, a ne državljanstvo Srbije i Crne Gore, ali je ostalo da miritelj i arbitar mogu biti ona lica, koja pored toga, imaju i visoku stručnu spremu i pet godina radnog iskustva u oblasti rada i zapošljavanja.
Onda posle kažete za arbitra da je potrebno da ima položen pravosudni ispit ili da je redovni profesor pravnog fakulteta. Da bi neko mogao da polaže i pristupi polaganju pravosudnog ispita mora da bude diplomirani pravnik. Vidite da vam ovde ovaj član 48. o utvrđivanju uslova nije baš najsrećnije rešen, moralo se i tu intervenisati. Znači, kada je u pitanju arbitar su jedni uslovi, kada je u pitanju miritelj su drugi, jer odluke miritelja mogu da postanu pravosnažne, izvršne, miritelja ne moraju, tu se interveniše na drugi način.
Gospodine ministre, ipak ćete vi to prihvatiti do kraja, ali moram kao nadležnom ministru za Ministarstvo za rad i socijalnu politiku da iznesem jedan problem sa kojim vi možda niste upoznati.
Porotnici u sudu, nemam tačan podatak koliko ih je do sad bilo angažovano u Srbiji, poznato vam je da će od 1. januara veliki broj opštinskih sudova prestati da postoji, ali je sigurno da ta brojka nije mala, ako vam kažem da u jednom sudu je bilo do sada angažovano 57 porotnika. Nisu primili nadoknade za svoje angažovanje u tim sudovima od septembra, uz obrazloženje da ne mogu to da očekuju čak ni do januara, za sve ove mesece koji su bili posle avgusta. Pored toga, Visoki savet sudstva je raspisao konkurs za porotnike i pored određenih uslova koje treba da ispunjavaju da bi mogli da se prijave traži se da prilože i uverenje o opštoj zdravstvenoj sposobnosti, koje, po mojim saznanjima, u proseku košta oko 3.500 dinara i tu je niz drugih troškova, a u najvećem broju slučajeva angažovana su lica koja nemaju nikakvog zaposlenja.
To je veliki izdatak i to ne bi bio problem da nakon prijema, nakon izvesnosti da će oni biti porotnici treba i taj uslov. Nama Narodna skupština bira ministre, ne traži se nikakvo uverenje o opštoj zdravstvenoj sposobnosti, a možda bi to trebalo ponajpre da se ispita, pa onda tek da Narodna skupština glasa o tome. Da li je dovoljno razloga za prihvatanje amandmana? Mislim da jeste.