Hvala, gospodine predsedavajući.

Ja zaista ne reagujem ukoliko me neko sa svojim izlaganjem zaista ne uvredi. Smatram da vi ne morate da znate ovo što je sada prethodna govornica rekla, da smo mi nazvani poltronima i poslušnicima, svašta sam čuo i ne pada mi teško. Ali, pre nepunih dva minuta, od iste koleginice da poslanička grupa bude nazvana oligofrenom, ja ću vam reći sledeće. Oligofrenost – mentalna retardacija, duševna zaostalost i slaboumnost. Ja sam stvarno zgranut šta zdravstveni radnik može da kaže. Hvala.

Hvala.

Gospođo ministar, saradnici, dosta je zakona na dnevnom redu, a ja ću da progovorim samo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju objekata.

Kada je prošli put ministar bio u Skupštini i kada sam ja diskutovao o zakonima, ministar je rekao da je logično da je to ne razumem, jer sam ja stomatolog. Onda sam se ja malo potrudio da vidim kakva je to veza između doktora ekonomskih nauka i građevine, pa ćete mi ostaviti za pravo da smatram da isto onoliko značajna koliko i stomatologa i građevine.

Dalje sam gledao i video sam da ste već šest godina ministar, četiri godine na ovom mestu i dve godine pre toga na mestu ministra energetike, a da ste pre toga bili kao član G17 savetnik za energetiku i zaštitu životne sredine tadašnjeg potpredsednika Vlade gospodina Labusa. Dakle, dugo ste u politici i dugo na pozicijama gde je moglo da se odlučuje. I sada menjamo Zakon o ozakonjenju objekata i sada meni tu izlazi čitav niz pitanja na koje nisam mogao da dobijem odgovore. Doduše, čuo sam danas koliko je u proteklom periodu ozakonjeno objekata. Nisam čuo koliko je objekata tu porušeno.

U stvari, ja počinjem da bivam sklon zaključku, koji je možda pogrešan, ali, dozvolićete mi da je moje pravo kao neukog narodnog poslanika da zaključujem na način na koji smatram da treba da zaključim, čini mi se da se samo zakoni donosi da se nešto ispravi, da se nešto legalizuje. Skoro smo iz prosvete doneli zakon da akreditujemo univerzitete koji nisu imali akreditaciju, jer su davali i doktorske diplome. Pa smo doneli drugi zakon da, zaboga, student nije znao da nije završio fakultet, ali je upisao doktorske studije i da mu to ispravimo.

A ovako sad donosimo zakon da neki objekti koji su, po mojim saznanjima, nastali u periodu vašeg upravljanja ministarstvom, dobijaju mogućnost da budu legalizovani.

Nije problem s kojim se vi susrećete apsolutno vaš. To traje 50 godina. To traje od vremena komunizma. I ja tu pravim razliku i pokušavam da budem konstruktivan, kako bih ja možda rešavao to pitanje legalizacije, da dam moje predloge.

Tri su tu različite grupe nelegalizovanih objekata.

Prva grupa su oni objekti kada je izvršena prva pohara Srbije, kada su seljaka izvukli sa sela i objasnili mu da treba da bude radnik i on je tada, uz prećutnu saglasnost države, koja je davala dobre kredite i jeftini građevinski materijal, gradio nužan objekat za svoj život i ostao nelegalizovan, iz tog perioda.

Druga grupa su oni koji su težili malo većem konformizmu u tom istom periodu pa pravili po 200 kvadrata.

Treća grupa, ovi koji su neke zadnje godine, pa, priznaćemo, i za vreme vašeg upravljanja ministarstvom, dizali zgrade od pet-šest spratova, nelegalno, i sad oni, kao, nisu znali, i sad ćemo mi, kao, tu nešto da radimo. Ja ne znam šta da radimo, jer ulazimo tu u čitav niz problema. Zamislite njih koji nemaju mogućnost da se to legalizuje, a zamislite zgradu koja je već useljena.

Ja bih tu predložio da se to sve njima lepo i rigorozno naplati, obračunao bih ja njima i kamate i sva potraživanja. Ali, šta može da se desi? Može da se desi da tog investitora nema, da mu se firma u međuvremenu zagasila, a ljudi su kupili stanove. E, onda imamo jedan drugi problem. Zamislite situaciju, po zakonu, član 39. kažemo – ukoliko objekat nije legalizovan u roku od tri dana da mu isključimo struju. Struja je priključivana samo ako je bio podnet zahtev za legalizaciju. I sad zamislite negde gde nisu legalizovani objekti, kako mislimo da izgasimo struju? Kako mislimo da izgasimo struju, na primer, u romskom naselju u Kraljevu? Kako mislimo da izgasimo struju tamo negde ko ima više dece, pet, šest, nije legalizovan objekat, ne može da ga legalizuje? Sve su nam to problemi.

Ministarka, sa time možemo da se sretnemo. Ja nisam ovde zlonameran. Odmah ću da napravim malu digresiju, jer mi je vremena malo. Juče sam slušao kolege iz Topličkog kraja. Ovo vam dođe kao dobronameran savet. Slušao sam kolege iz Topličkog kraja koji su pričali o auto-putu koji treba da se gradi kroz njihov kraj, koji ja, onako, kada sam ljut i rezigniran, zovem NATO auto-putem. Naravno da treba to uraditi zbog Srba tog kraja i ja ih sve ovom prilikom pozdravljam, ali mi dugo pričamo o Moravskom koridoru. Sada vidimo, kako rekoste, da je potpisan ovih dana Memorandum, neću biti ni zlurad, neću govoriti o ambasadoru Skotu i o prethodnim ambasadorima te nama neprijateljske države i o vašoj reakciji u tom slučaju, ali hoću da vam govorim da onda potpisan Memorandum, izlazi naslov u novinama – auto-put Moravski koridor gotov do 2019. godine.

Ja vas molim, ministarka, ali vas ozbiljno molim, kažite zaista kada vi očekujete da će taj put biti završen? Ja vam pričam kao član Odbora za infrastrukturu, koji dve godine tu temu pokreće na Odboru. Dve godine tu temu pokrećem i stalno postavljam pitanja. Zato vas molim da kažete rok. Tu je moj dobronamerni savet – budite duži sa rokom, recite godinu dana kasnije, pa da bude godinu dana pre, pa da mi budemo svi srećni i zadovoljni, i vi kao tadašnji ministar ili neki budući ministar i stanovnici. Jer je nerealno reći da će nešto biti završeno 2019. godine. U kampanji 2012. godine, iz Kraljeva sam, je pričano to kao predizborno obećanje Srpske napredne stranke – Moravski koridor, Moravski koridor. Šest godina prođe, još nije počeo, a sad ćemo da ga završimo 2019. godine, a znam koji je problem sa priobaljem Morave, sa pravljenjem, sa tim delom. Znam koliko košta, jer sam član Odbora.

Ako vas neko pita ovo što sam vas pitao, vi recite 2025. godine, neka je i 2024. godine, i mi srećni. Nemojte davati rokove i da nam posle ti rokovi budu kratki.

Šta mi najviše smeta u svemu ovome? Vi kada pričate, vi zaista ne pokazujete da osećate nikakav stepen odgovornosti. Šest godina ste tu. Pa mora da je neko kriv. A ko je kriv ako u Kraljevu prave tri puta projekat za zatvoreni bazen? Tri puta plaćamo projekat. Pa prvi nije valjao, pa hajmo drugi, pa sad pravimo treći, a to narod plaća. Neko mora da je odgovoran. Ko je kriv? U selu, na putu iz Kraljeva ka Kragujevcu, počeo čovek da gradi u svom imanju neki objekat, štalu, šta li, kaže – nema dozvolu. Došla građevinska inspekcija, razvukla one žute trake i on ne sme da uđe. A u gradovima se grade zgrade po sedam spratova i mi kažemo da nemamo mogućnosti da to sprečimo.

Dakle, ima mogućnosti da se spreči. Ponekad nema dobre volje ili, možda, nema smelosti.

Par pitanja sam postavio. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Pa, gospođo ministre, meni ne pada na pamet da pravdam neprimere Negde imam dojam da je u stvari ovo samo nastavak onog hrabrog iskoraka koji je napravila Vlada na čijem čelu je bio današnji predsednik Republike Aleksandar Vučić i nastavak borbe protiv nelegalne gradnje u Srbiji.

Međutim, treba znati da ovo nije neki skori problem, ovo je višedecenijski problem u Srbiji koji svoju kulminaciju doživljava posle 2000. godine i vlasti onog nesretnog DOS-a. Vratiću se nazad i napraviti jednu retrospektivu šta je to što je prethodilo svemu ovome. Vi znate da se u to vreme građevinska dozvola u Srbiji čekala se dve do tri godine. To je jedan od uroka, drugi uzrok je jedan ozbiljan broj privilegovanih pojedinaca koji su imali tu privilegiju da izbegnu zakonsku regulativu i da grade bez potrebne dokumentacije, koji je po pravilu bio blizak tadašnjim vlastima. Šta su posledice? Posledice su veoma ozbiljne. Posledice su to da imate u to vreme Srbiju na 175 mestu u svetu po brzini izdavanja građevinskih dozvola. Imate ozbiljno urušenu građevinsku industriju kada mnoge velike građevinske firme u Srbiji nestaju u onoj nesretnoj i pljačkaškoj privatizaciji. Imate kao posledicu otpuštanje radnika iz istih tih firmi i na kraju, kao rezultat svega, dva miliona nezakonito izgrađenih objekata u Srbiji. To je krajnji rezultat. To je rezultat koji će sačekati Vladu Aleksandra Vučića i ministarstva te Vlade.

Tada u stvari počinje taj veliki posao. Već sam početak i velika stvar je bilo popisivanje svih tih objekata, što je postavilo temelje za ozbiljno rešavanje i suočavanje sa ovim problemom. To je nešto što je prvi put urađeno u istoriji. Ozbiljno su evidentirani i popisani tih dva miliona objekata u Srbiji.

Danas kao posledica, u stvari kao nešto što je prethodilo svemu ovome i ovim današnjim zakonskim rešenjima imate brže izdavanje građevinskih dozvola, gde se čeka do nekoliko dana, u mojoj Subotici svega dva do tri dana, koliko znam. Čak se i na sajtu vašeg ministarstva Subotica nalazi kao jedan od pet gradova u kome se građevinske dozvole najbrže izdaju. Imate ozbiljno pokretanje građevinske industrije. Umesto 500 gradilišta koja ste imali aktivne za vreme Đilasa kao lidera tog nesretnog saveza, imate negde oko 2.500 aktivnih gradilišta u Srbiji, ispravite me ministarka ako grešim.

To je jedan ozbiljan iskorak kada je ova stvar u pitanju. Zbog svih olakšanih procedura koje su se desile u međuvremenu, imate i manji broj slučajeva nelegalne gradnje. Do duše, ne mogu sa nekog ljudskog aspekta da kritikujem jedan deo ljudi koji su u tom periodu uspeli da izgrade svoje stambene objekte i zbrinu porodicu i nađu minimum neki sigurnosti za sopstvenu porodicu, ali broj tih slučajeva kao posledica svih ovih zakonskih rešenja je smanjen na minimum. Da bi Srbija znala, ti slučajevi i dan danas postoje i to niko ne može da negira, međutim, ovaj zakon koji je danas pred nama je u stvari nastavak borbe protiv te nelegalne gradnje. NJime ćemo, pre svega zbog građana Srbije, opet napraviti jedan hrabar iskorak.

ne reči narodnog poslanika, ma koje stranke, pa makar bio i narodni poslanik moje stranke.

S druge strane, politika Srpskog pokreta Dveri nikada nije bilo vešanje, niti će ikada biti vešanje. Ali, ja moram da vam kažem još nešto. Ja sam naprimer, sinoć, u ovoj Skupštini, nazvan životinjom. Predsednik države me naziva budalom, ludakom, kretenom, lopovom, glupakom, secikesom, jer ja sam član opozicije, a nikada niko to nije osudio.

Dakle, ja se jasno i javno ograđujem od onoga što je narodni poslanik Nogo rekao i ponavljam Srpski pokret Dveri nikada nikoga nije vešao, niti je to u politici Srpskog pokreta Dveri. Toliko o tome.

Voleo bih da svako ko ima ime narodnog poslanika, jer na svojim plećima nosi teret izabranih glasova ne deli ovaj narod, pa da isto na ovaj način, kao što sam ja reagovao vidim reakciju kada mi se kaže da sam životinja, a to se dešava u ovoj Skupštini. Uzmite stenogram, sinoć bili ste tu. To niko nije odreagovao.

Ja nemam problem. Jedan put sam rekao i reći ću još jedan put Ava Kasijans Studenički je rekao – nije mi se dalo da stradam sa svoga jezika, time sam dosta rekao. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Mislim da ste prekršili član 109. Poslovnika o radu ove Skupštine i propustili ste da izreknete dve opomene. Opomenu treba da izreknete i kolegi Bošku Obradoviću i kolegi Martinoviću, kolegi Obradoviću zato što je spomenuo ime drugog narodnog poslanika, a kolegi Martinoviću jer je izneo po stavu činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugog lica, dakle, oca od gospodina Boška Obradovića, što je inače kolega Rističević potvrdio.

Ja neću da ulazim u tu priču što je ono što je rekao Obradović istinito, a Martinović da to nije istinito, ali molim vas da primenite član 109. i obadvojicu da kaznite opomenom. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući, Predlog deklaracije o zaštiti srpskog jezika je deklaracija koju već nekoliko puta predlažem i mislim da zaista niko u ovom domu ne bi trebao da čeka zvono, nego bi trebao da glasa po savesti.

Pre nepunih 15 dana, predsednik države i predsednik najveće političke stranke u našoj zemlji, gospodin Vučić, je pričao o zaštiti srpskog jezika. Inače, radujem se, što bar u nečemu on i ja delimo mišljenje, ali ću ostati sigurno tužan kada shvatim da vi koji ste članovi te partije nećete podržati svog predsednika, jer zaboga, ovu deklaraciju predlaže neko iz opozicije.

Pošto je to tako, molim vas, evo, spreman sam da na nekoj narednoj sednici neko iz vladajuće većine predloži ovakvu, ili sličnu deklaraciju, a ja vam obećavam da ću po savesti glasati za ono što je neophodno za naš narod.

Nije sporna priča da Ustav Republike Srbije i Statut i Poslovnik ovog doma, govore da je srpski jezik i ćirilično pismo ono što treba da koristimo, ali je neosporna i životna činjenica da kada izađemo iz ovog zdanja i pogledamo naslove na objektima, reklame, ono što radimo, ono što pišemo, vidimo da ćirilično pismo, a samim tim i srpski jezik, u zemlji Srbiji, gde je većinski srpski narod, bivaju iz nekog razloga zapostavljeni.

To naše takvo ponašanje dovelo nas je dotle da ono što imamo kao izvorni srpski jezik sa dva narečja, jekavskim i ijekavskim, nam se otima, da se u zemljama u okruženju izmišljaju novi jezici, bez obzira što svi vodeći lingvisti sveta, govore da su to isti jezici, da je to srpski jezik.

Zaista ne znam, dokle mi, koji sedimo u ovom najvišem domu, naše jedine države, želimo da sami sebe unižavamo, i nemojmo onda da se čudimo kad nam bilo ko čija je istorija kraća od istorije tarabe oko mog imanja u Kačulicama, kao što je gospodinu Skotu, drži lekcije, jer mi nećemo sami sebe da zaštitimo, zato što je, zaboga, ovakvu ili sličnu deklaraciju, ili one koje će posle ove doći, predložio neko iz opozicije. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Pre nego što počnem da obrazlažem predlog deklaracije, reći ću dve reči, a onda ću te dve reči obrazložiti na kraju. Ružno i tužno, su dve reči koje želim da kažem, a reći ću vam šta sam mislio kada sam to rekao.

Što se deklaracije tiče, ona se oslanja na onu deklaraciju o kojoj sam malopre pričao. Pošto se mi kao većinski srpski narod u Srbiji odričemo srpskog jezika, onda nam uopšte nije teško da se odreknemo svega onoga što su Srbi pisali na pismu koje nije ćirilično.

Dakle, svega onoga što su Srbi na teritorijama na kojima su večno živeli, a koje danas nisu u okviru Republike Srbije, a što po međunarodnim standardima, među jezicima koja koriste latinična pisma, ne navodi se srpski jezik, zbog čega se sve što je do sada napisano latinicom na srpskom jeziku u svetskom bibliotečkom fondu knjiži u Hrvatsku kulturnu baštinu.

I, onda ćemo mi, pošto ne želimo da ovakvu deklaraciju izglasamo, da se odreknemo i Gundulića i Držića i Mažuranića, mi ćemo se odreći i onih koji nisu bili pisci, ali su bili Srbi katoličke vere, kao što su Valtazar Bogić, kao što je Ruđer Bošković.

Odreći ćemo se svega onoga što smo u stvari, mi. U isto ono vreme kada se u nekom Saboru, u zemlji koja nam je susedna, donosi odluku da svako ko je bio u redovima vojske, je ratni zločinac, u isto vreme kada 100 hiljada razularenih razbija srpsku tablu, koja je ćirilicom napisana.

Mi ćemo ovde da ćutimo, jer je ovo podneo neko iz Srpskog pokreta Dveri, i reći ćete da je u redu da se toga odreknemo, i nećete glasati jer vam nalaže partijska disciplina. A, ja vas molim da razmislite.

Ružno je što ovako radimo, što kažemo da je nešto tačno, a tačno nije, a tužno je, što gotovo niko, za ovakvu deklaraciju neće glasati. Ja ću je uporno podnositi, i uporno ću vas moliti, kažem vam, moliti, da shvatite da je ovo bitno za srpski narod i za našu budućnost. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

„Narodna skupština Republike Srbije izražava posebno poštovanje i odaje počast svim građanima nesrpske nacionalnosti koji su dali svoje živote boreći se u ratovima na strani države Srbije, Narodna skupština Republike Srbije predlaže da se izradi kompletan popis svih građana nesrpske nacionalnosti koji su dali svoje živote u otadžbinskim ratovima kako njihova ne bi bila zaboravljena“ su neke od stavki koje u ovoj deklaraciji predlažemo.

Dakle, imamo dužnost, imamo obavezu, imamo pravo na sećanje na sve one građane nesrpske nacionalnosti koji su dali svoje živote u ratovima za otadžbinu svoju i našu zemlju Srbiju.

Kada sam predlagao ovu deklaraciju, razmišljao sam o čemu da vam pričam i svaki put kada je budem predlagao spomenuću vam nekoliko velikih imena koji su dali ono što je najpreče – svoje živote za našu zajedničku otadžbinu.

Ne znam da li da počnem od junaka u odredima vojvode Jovana Dovezenskog iz sela Dovezenci koji je oslobađao staru Srbiju, odnosno Maćedoniju, a u vreme između dva rata sedeo u ovom zdanju isto kao i mi, kao poslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i, verujte mi, svoje funkcije obavljao sa puno više dostojanstva. Da li da spomenem Šemsa Midovića iz Četvrtog muhamedanskog bataljona 10. puka koji je branio naš prestoni grad, a u kome danas sedimo? Da spomenem Fehima Musu Kadića, nosioca Karađorđeve zvezde, majora kraljeve vojske koji je, nažalost, u Drugom svetskom ratu, pošto je bio po nečijim procenama na krivoj strani, tada streljan od komunista.

Imamo li pravo da zaboravimo njih i još mnoge koji su svoje živote dali za našu zemlju? Koja nam je preča dužnost nego da one koji su žitelji naše otadžbine, a nisu Srbi, uvek pamtimo i da ih se uvek sećamo.

Opet vas, kao čovek, a potom i kao narodni poslanik, molim da za ovakve deklaracije, bez obzira na stranačku pripadnost, glasate po savesti, a ne po zvonu. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Dok sam malopre pričao o onim deklaracijama, zaista ja pričam o njima sa puno patriotskog i nacionalnog oduševljenja. O osnivanju i predlogu za osnivanje ovakvih anketnih odbora pričam sa puno rezigniranosti, jer se ovakve stvari dešavaju u našoj zemlji. Dakle, nešto je trulo u državi Danskoj i bolesti, nešto je trulo u Javnom preduzeću „Pošte Srbije“ i bolesno.

Zato mi iz Srpskog pokreta Dveri predlažemo da se formira anketni odbor koji bi ispitao sledeći red činjenica – zašto npr. nije do kraja sproveden javni konkurs za izbor direktora Javnog preduzeća „Pošte Srbije“ koji je raspisan, dobro ste čuli, 10. marta 2017. godine, a danas je mesec oktobar 2018. godine. Prošlo je od tada više od godinu i po dana. Imamo direktora u stanju v.d. direktora što je po zakonu nemoguće. Zašto i dan danas Mira Petrović obavlja funkciju v.d. direktora, po čijoj odluci ili mimo koje pravde i kog zakona?

Zahtevamo da se ispitaju činjenice o potpisivanju ugovora o autorskim pravima od šest miliona evra sa „Junajted medija grupom“. Da li će neko o tome da nam kaže nešto određenije ili će da nam kaže kakve su to i koje činjenice o potpisivanju ugovora „Pošta Srbije“ sa firmom „Ineks plus“? Ima li nameru neko da nam objasni zašto od 2017. godine traju protesti radnika „Pošte“ i da je nakon tih protesta 47 radnika „Pošte“ suspendovano sa svog radnog mesta, a da o tome i dan danas se ćuti?

Ima li nameru, na kraju, neko da nam kaže o ukupnom poslovanju „Pošte“? Kakvo je ono i zašto je takvo kakvo je inače?

Ako je sve ovo ovako, a o tome se uporno ćuti, mi predlažemo da se formira jedan anketni odbor koji će o ovom predlogu, koji sam inače ubeđen da niste čitali, jer da ste ga pročitali videli bi koliko je smislen, u roku od 30 dana od dana konstituisanja da nam da odgovore na ova pitanja. Hvala.

Gospodine predsedavajući, malopre je uvaženi kolega Delić pričao o jednoj oblasti koja se preklapa sa ovom oblašću, a mi opet iz Srpskog pokreta Dveri predlažemo da se formira anketni odbor radi utvrđivanja činjenica, okolnosti i odgovornosti u vezi sa neisplaćenim dnevnicama za ratne vojne veterane.

Naime, uopšte nije sporna priča da je svakom kome je naša otadžbina u srcu nešto što je najpreče sloboda i svi oni koji su se u nekom davnom periodu koji se malopre spominjao i u nekom skorijem periodu o ljudima o kojima sada pričam odazivali časnim pozivima da učestvuju u odbrani otadžbine su išli kao ljudi koji zaslužuju svaki vid poštovanja. Nakon ovih zadnjih sukoba koji su bili u zemlji Srbiji šta smo mi kao država Srbija uradili sa onima koji se danas mogu svrstati u vojne veterane? Uradili smo vrlo malo ili gotovo ništa.

Da bi se ta stvar ispravila i da bi se rešila pitanja koja su važna za deo ljudi koji su učestvovali u takvim dejstvima zadatak anketnog odbora bi bio da sagleda činjenice i okolnosti na prvom mestu u vezi sa neisplaćenim dnevnicama za ratne vojne veterane i to u vezi sa umanjenjem priznatih prava iznosa za isplatu boraca vojnih invalida i porodica palih boraca, da izvrši adekvatnu primenu pravilnika o ortopedskim pomagalima jer mnogi imaju potrebu za takvim pomagalima pošto su svoje delove tela dali u takvim dejstvima, da pogledamo šta je najzad sa izgradnjom stanova koja je išla iz japanske donacije, a o kojoj i dan danas nemam odgovore, da utvrdimo kriterijume za finansiranje boračko-invalidskih udruženja, kojih ima u gotovo svim našim gradovima i da omogućimo korišćenje, odnosno onemogućimo korišćenje ličnih podataka od strane trećih lica i dospevanje tih podataka u javnost osoba koje su u ovakvim dejstvima učestvovali.

Koliko je to bitno, najnovije svetlo baca ovo što se dešava u susednoj zemlji, Republici Hrvatskoj, da svi oni koji su srpske nacionalnosti, a koji su učestvovali u borbeni dejstvima mogu da za tu državu budu potencijalni ratni zločinci. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Sličan predlog išao je još od nekoliko kolega iz opozicije, pošto se ovde radi o RTS koji sebe predstavlja kao zvanični Javni medijski servis za istinito obaveštavanje, a inače i u opisu po Zakonu o radu RTS njegov rad bi se trebao zasnovati na sledećim principima – istinito nepristrasno, potpuno i blagovremeno informisanje, nezavisnost uređivačke politike, poštovanje profesionalnih standarda i kodeksa, zabrana svakog oblika cenzure i nezakonitog uticaja na rad redakcija i novinara, kao i nezavisnost od izvora finansiranja.

Od svega ovoga što sam pročitao u životu gotovo da ničega nema. RTS je postao medijsko glasilo ne znam čije, ali ne svakako svih građana Republike Srbije, jer sam i ja građanin Republike Srbije, a s obzirom da nam je uskraćeno pravo da se mišljenje koje je različito od mišljenja većine koju ja inače, mišljenje većine, ne prihvatam, ali ga odobravam, voleo bih samo da se i moje mišljenje, koje je od strane većine verovatno neprihvaćeno, bude slobodno iskazano. Tu funkciju bi trebalo da ima RTS. Tu funkciju RTS nema i zato Srpski pokret Dveri zahteva formiranje anketnog odbora koji će da ispita da li RTS radi u skladu sa onim što mu je propisano zakonom ili RTS radi na način na koji smatra da treba da radi pod blažim ili većim, tvrđim ili mekšim pritiskom vladajuće koalicije.

Kako je moguće da na RTS nema ni jedna politička emisija gde bi svoje stavove sučelili predstavnici vlasti i opozicije i na taj način pružili mogućnost narodu da proceni ko je od nas u pravu, a ko je od nas u krivu? Zato predlažem, koliko god da vam to izgleda sa vašeg aspekta neispravno, da ovakav anketni odbor podržite jer svet je ovaj kao meridijan, ko bi gore, eto ih doli, a koj doli gor ostaje, kolo se vrti, trebaće nekada nezavisni mediji onima koji su danas u vlasti. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Izuzetno važna tema. Ja sam po struci zdravstveni radnik i svi mi, koji smo studirali fakultete koji su vezani za medicinske struke, znamo kolika je važnost i koliki je značaj vakcinacije. Niko od ljudi, koji su ozbiljno u struci, neće činjenicu da je to jedno od najvećih medicinskih dostignuća, moći da stavi u drugi plan. Međutim, u nekom periodu koji je neposredno iza nas, doživeli smo da nam u 21. veku deca umiru od bolesti koje bi trebale da budu iskorenjene da se proces vakcinacije normalno primenjivao. Onda smo dočekali i da struka ćuti, a da razni, sa raznih televizija, iz raznih rijaliti programa, nazovi medijske zvezde i nazovi osobe stručne, daju savete da li trebamo da vakcinaciju sprovodimo ili da je ne sprovodimo.

U razgovoru, kao osoba koja se sreće sa obe grupe ljudi, pitao sam ljude koji pripadaju grupi koji su protiv vakcine - šta im je najveći problem? Najveći problem je ovo što smo u predlogu ove odluke o anketnom odboru istakli. Najveći problem im je nepoverenje u samu vakcinu, jer vakcina nije proizvedena u državi Srbiji, a ne veruje se vakcinama koje dolaze sa strane.

Nekada u zlatno doba, kada je ova država bila veća i funkcionalnija, a za koje imam podjednaku želju kao i vi, da se vrati, Institut „Torlak“ je bio taj koji je pravio naše vakcine. Danas one u najvećoj meri, za najveći broj oboljenja, dolaze iz inostranstva. Zato predlažemo da vidimo na koji način Institut za virusologiju vakcine i serume „Torlak“, vrši kontrolu i utvrđuje ispravnost vakcina inostranog proizvođača koji se koriste za obaveznu imunizaciju dece. Zato predlažemo da se u okviru Instituta za virusologiju vakcine i seruma „Torlak“, postavi referentna laboratorija koja će da ispita uzroke i uzorke uvezenih vakcina da bi i ovaj mali deo sumnje koji, kažem, nestručnoj javnosti postoji, odagnuli i da bi mogli da ono što je najveće dostignuće primenjujemo na opštenarodnu polzu. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Član 116. – odredbe ovog Poslovnika o radu na sednici Narodne skupštine primenjuju se i na druge učesnike na sednici Narodne skupštine.

Uvaženi gospodin ministar je učesnik u radu Narodne skupštine i on nema pravo da disciplinuje narodne poslanike. Ako ministar ne zna, Narodna skupština bira ministra, a ministar da objašnjava narodnom poslaniku šta je po njegovoj percepciji vaspitano a šta nevaspitano, da se narodnom poslaniku obraća imenom i prezimenom, to prevazilazi norme dostojanstva ove Skupštine. To nam nije prvi put da ministri iz nekih njima znanih razloga drže predavanja o načinu ponašanja narodnih poslanika.

Mi imamo predsednika Skupštine, imamo onog ko u ovom trenutku kao zamenik predsednika Narodne skupštine upravlja radom ovog parlamenta i on je taj koji treba, kao nama ravan, da nama daje poučenja i značaj o radu ovog Poslovnika. Najmanje ministar da nama drži predavanja. Uzdržavajte se, gospodine ministre, to vam se dešava već nekoliko puta.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Član 109. Mislim da bi valjalo jednu opomenu da izreknemo narodnom poslaniku koji je govorio pre mene, jer on non stop krši član 109, odnosno vi ga kršite, jer ne primenjujete mogućnost da ga opomenete, direktno se obraća, upotrebljava uvredljive izraze – fašisti, LJotićevci i ceo dan su istrošili citirajući članke iz „Nove iskre“.

Shvatam njegovu fascinaciju. Evo, štand „Nove iskre“, gospodin Šešelj i gospodin Vučić, fotografija. Dakle, on nastavlja tu tradiciju, pa bi verovatno nama nešto da spočitava, ali nema razloga da prilikom toga vređa, jer mislim da onda vređa sebe. Molim vas, gore „Nova iskra“, gospodin Šešelj, gospodin Vučić i, molim vas, slika govori više od reči, tako da ja nemam nameru da govorim. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Sreće se sad ministar sa svojim saradnicima, sa čitavim dijapazonom različitih naslova zakona koji je on i njegovo ministarstvo predložio, a obrazloženje za to što su svi predlozi odbijeni je sledeće – da se amandman ne prihvata iz razloga što naziv zakona nije predmet Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine.

Dakle, predložio sam da se zakon ipak zove – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine i zdravlja građana. Neophodno je i to smo se složili i pre neki dan, ministre, da je svima stalo da životna sredina bude zaštićena, ne nje same sebe radi, da ona bude zaštićena radi zdravlja građana. Ovo je jedan toliko smislen amandmanski predlog da ja ne znam koji god da ste usvojili od ovih naših kolega koji su predložili, mojih kolega koji su predložili mislim da bi bilo bolje.

Međutim, onda dođosmo na ono što ste opet malopre hteli ili niste hteli da kažete a rekli ste, da mi sve obojimo politikom. Obojimo ministre. Od svih amandmana znate li koliko je amandmana prihvaćeno? Tri. Znate ko je to predložio? Igrom slučaja svi iz vaše političke opcije. Da li ja treba da pomislim da su ta tri predlagača pametnija od drugih 397 ili je to ipak malo obojeno politikom?

Ako na nešto, što je smišljeni i što je u smislu, ja vam pričam i kao zdravstveni radnik, moramo da bi narod bolje shvatio značaj ekologije, značaj zaštite životne sredine, da uvežemo to sa zdravljem građana i zato u svakom mom amandmanu dodata rečenica „i zdravlje građana“.

Verujete mi da će ljudi bolje da shvate, verujete mi da će onda lakše to da prihvataju, ali očito bolje nema. Hvala.

Hvala vam, predsedavajući.

O štetnosti ovakvog člana zakona govorio je i kolega Nogo i nekoliko kolega iz SRS i ja sam sa mojim amandmanom samo pokušao da popravim nešto što se popraviti može, jer sam potpuno svestan da će ovo ovako da bude izglasano. Pomešali ste ministre ovde Zeleni fond, IPARD fond, nejasno mi je zašto. Nekad se novac mimo konkursa mogao davati samo u hitnim slučajevima, a sada odjednom ubacujemo i da se sufinansiranje može davati u slučajevima sufinansiranja projekata koji se finansiraju iz pretpristupne pomoći EU. Već vidim mogućnosti finansijera iz EU koji i kroz mnoge kredite i kroz mnoge zakone gledaju da sredstva koja inače ulože, pod znacima navoda bespovratno u zemlju Srbiju na ovaj ili onaj način povuku sebi nazad i onda sam samo toga radi dodao ove rečenice da ukoliko se time otklanja neposredna opasnost po zdravlje građana. Dakle, oni će uraditi to što su namerili, jer mi često držimo zatvorene oči pred željom koja po meni ponekad i nije racionalna, da stupimo u tu tvorevinu koja se raspada, a koja se zove EU.

Pa, ako je to tako, a tako će biti, jer će tako želeti vladajuća većina, dajte da spasimo što se spasiti može i da se deo tih sredstava koja će se dati bez konkursa onima koji dolaze iz uglavnom, a ubeđen sam i biće samo iz zemalja EU, daju ukoliko otklone neposrednu opasnost po zdravlje građana, jer ono nam je najpreče i jedino što nam je ostalo. Hvala.