Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želeo bih da u nekoliko minuta pokušam da odgovorim na nekoliko primedaba, sugestija koje smo čuli do sada, a isto tako da kažem i nekoliko reči što se tiče tog pitanja Evrope i efekata, pa i nekih malo dubljih pitanja koja možemo da vidimo kao ilustraciju nečeg dobrog, a za neke možda i lošeg, u smislu suvereniteta Srbije u ovom procesu.

Što se tiče ovih zakona, onih koji se tiču osiguranja, to jest finansijske industrije, Ministarstvo finansija je sprovelo javnu raspravu i svaki učesnik u toj industriji imao je mogućnost da vidi zakonski predlog, a isto tako bio je u stanju da da sugestije. Bilo je nekoliko okruglih stolova koje su prenosili mediji, štampani i elektronski, tako da ni na koji način nije tačno da je bilo koji od ovih zakona pripremljen u dijalogu koji nije bio u potpunosti otvoren za sve učesnike. Veoma je važno primetiti da su, mada to nije uvek moguće, ova dva predloga u potpunosti usaglašena sa učesnicima na tržištu, ne u smislu da je svako od njih u potpunosti zadovoljan ovim što je rađeno, ali svi argumenti su razmenjeni i oni znaju zbog čega se ovakav zakon donosi.

Počeo bih o zakonu o osiguranju. Taj zakon je, i to smo čuli u dosadašnjoj raspravi, veoma nužan. Sistem koji se predlaže, sistem bonus-malus, jeste jedna od najvećih i najpozitivnijih inovacija na tržištu osiguranja u Evropi od Drugog svetskog rata. Kao bivši ministar finansija mogu vam reći da ovde imamo ekvivalent u osiguranju i u onom osiguranju koje će najbliže dotaći naše građane, osiguranju koje reguliše prava i obaveze u slučaju pojavljivanja štete u saobraćaju. Ovo je inovacija koja se može meriti na isti način na koji je porez na dodatu vrednost bio inovacija u domenu fiskalne politike.

Nedvosmisleno, sve zemlje koje nemaju sistem bonus-malus uvode ga, jer se pokazao, s jedne strane, kao način na koji se tarifikacija približava onome što je optimum, a to je da oni koji poštuju zakone pokazuju dozu opreznosti, ne plaćaju za one koji nemaju tu dozu opreznosti i odgovornosti, a sa druge strane, sistem u celini je održiv, tj. u stanju je da isporuči naknadu štete onima koji su pogođeni u datom momentu, što je i originalna, plemenita ideja celog koncepta osiguranja, da svi pomalo odvojimo danas a da se nađe nužni novac za one koji budu pogođeni u određenom momentu.

Na taj način možemo u većoj meri da imamo ekonomski život i da ljudi budu u stanju da krenu u određene aktivnosti, koje ne bi bile moguće bez osiguranja. Zašto neke odredbe ovog zakona stupaju na snagu postepeno? To jeste način na koji se krenulo racionalno u primenu ovakvih zakona. Jedna ovakva promena iziskuje organizacione, informatičke i ljudske pripreme.

Bilo bi neodgovorno uvesti jedan ovakav sistem preko noći i to je bio jedan od elemenata diskusije da se ovakve promene uvedu što pre, da naša osiguravajuća društva budu u mogućnosti da ih sprovedu, a da to ne bude nešto što bi moglo da dovede poremećaja u njihovom poslovanju, naročito u momentu kada je na strani aktive osiguravajućih društava situacija veoma teška. Na najbolji mogući način, kroz otvorenu diskusiju, pronađen je optimum, a to je jedna godina, dve.

One odredbe o kojima se pričalo, u smislu onoga što bi stupilo na snagu u momentu ulaska Srbije u Evropsku uniju, tiču se stvarno onih stvari koje jesu obaveze zemlje koja je članica EU, ali koje bi bile preveliki trošak za naš sistem, a malo bi donele u momentu kada se Srbija priprema za ulazak u tu Evropsku uniju.

Predlagač zakona, Vlada, i velika većina u Skupštini će podržati jedno ovakvo racionalno unošenje što je pre moguće, ali bez unošenja dodatnih troškova koji nisu nužni u naš sistem.

U tom smislu, mi u Vladi Republike Srbije bili bismo veoma zadovoljni, i trudićemo se da se napravi takav napor kroz dodatnu diskusiju, da veoma široki broj naših poslanika u ovom domu podrži jedan ovakav zakon. Poput onoga što je uveo PDV u javnim finansijama Srbije, sistem bonus-malus uvodi mnogo veću pravičnost u tarifikaciju, omogućuje bolji sistem i stabilnost u sistemu osiguranja. Radi se o promenama koje su tehničke prirode, ali donose veliki boljitak u onome što je veoma važno za ogroman broj naših građana a to je da plaćaju pravu tarifu i da budu obezbeđeni na pravi način u prometu na našim drumovima. Samim tim, verujem da je ovo jedan zakon koji možemo da nazovemo evropskim, a možda i ne moramo; odličan je zakon, uvodi sistem koji se stvarno pokazao u razvijenim zemljama, u zemljama u tranziciji i sve zemlje se pripremaju da ga uvedu. Vreme je da to uradi i Srbija.

Što se tiče zakona o investicionim fondovima, bilo je tu nekoliko argumenata. Mislim da svi možemo da kažemo da će način finansiranja naše ekonomije još dugo biti baziran na finansiranju kroz bankarski sistem. To je i dan-danas, suštinski, način na koji se finansiraju privredne aktivnosti u kontinentalnoj Evropi. Možemo čak reći da je ova kriza, bez presedana, prouzrokovana time što je jedan broj ivesticionih fondova bio bez dovoljne regulatorne kontrole, a naročito možemo reći da je taj kontrola bila odveć podeljena između nekoliko regulatornih tela.

Konkretno, u Americi se u ovom momentu, dakle, krenula je kriza, radi na spajanju jednog broja, već ih je četiri na listi za spajanje, zato što nisu bili u stanju da u potpunosti sagledaju ono što se dešavalo u tim fondovima. Evo jednog domena gde se Srbija potrudila da ima način kontrole koji je veoma jasan. Imamo dve regulatorne agencije i to nije slučajno; radilo se kroz analizu uporednog prava i, što je još važnije, iskustava, i došli smo do Narodne banke, s jedne strane i Komisije za hartije od vrednosti, s druge strane, koje dele ovu odgovornost.

Neki su govorili o tome ko će da pokupi kajmak, šta je to što može da se uradi kroz razvoj ovakve industrije. Jasno je da je u interesu naše zemlje da naša štednja služi, pre svega, za razvoj naših preduzeća. Kad kažem naša štednja, nisam rekao da je nužno da oni investicioni fondovi koji su aktivni kod nas imaju većinski srpski kapital. Najvažnije je da što veći iznos štednje bude upotrebljen za razvoj naše ekonomije.

Jedan broj zemalja je to dobro regulisao, drugi nešto malo manje. Postoji tu, kao i u svemu u životu, naročito ekonomiji, jedan pravi balans i ravnoteža između, s jedne strane, usmeravanja onih sredstava koja su prikupljena kroz investicione i penzione fondove (koji danas nisu na dnevnom redu) u ono što su potencijali naše ekonomije... Možemo reći, kada je usvojen ovaj zakon, pa i Zakon o penzionim fondovima, veliki broj aktera na tržištu je govorio da je u mnogo čemu postojala velika obaveza da sve ide u potencijale Srbije, a da ne smemo zaboraviti i drugi cilj investicionog fonda, a to je da se obezbedi diverzifikacija investicija građana, a to znači da postoji interes da uz investicije u našu zemlju postoje i investicije u alternativne, druge hartije od vrednosti, koje bi omogućile da postoji diverzifikacija rizika za one koji investiraju. Tu je interes da se zaštiti interes naših štediša, onih koji ulažu u investicione fondove.

Ovo što se predlaže u izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima, to je predlog ravnoteže koja treba da obezbedi da, s jedne strane, naši investitori imaju bezbednost u onome u šta ulažu – u tom smislu ne dolazi do neke velike relaksacije, nego do usklađivanja sa jednim brojem evropskih direktiva koje regulišu ono što je industrija finansijskih usluga – i, s druge strane, da omogući da u operativnom smislu obezbedimo da investicioni fondovi, koji su imali probleme zbog svetske ekonomske krize, pada berze svuda u svetu (pokazala se i korelacija sa berzom u našoj zemlji), mogu da vode taj posao na jedan racionalan način, ne zbog toga što neko ima specifičnu ljubav prema tim investicionim fondovima, nego iz razloga što je u nacionalnom interesu Srbije da postoji industrija investicionih fondova koja će predstavljati tu sponu između nađe štednje i investicija u hartije od vrednosti srpskih preduzeća i na taj način im omogućavati njihov razvoj.

Radi se o priznavanju realnosti da je berza u Srbiji, kao i na drugim mestima, značajno pala i da treba omogućiti jedno normalno funkcionisanje, a ne da kvalitetni fondovi u ovom momentu nestanu. To je ceo smisao ovog zakona.

Naša industrija investicionih fondova je pokazala da je u stanju da ima jedan dobar početak. Ona je još u povoju. Sigurno je da ćemo još dugo imati finansiranje naše ekonomije kroz bankarski sistem. Tu bih hteo da kažem, pošto se o tome malo priča i mislim da je gospođa Tabaković imala nekoliko veoma interesantnih stavova povodom ovog pitanja, verujemo i da što se tiče pitanja osiguranja imamo izvor finansiranja naše ekonomije koji je nedovoljno iskorišćen.

Ako pogledamo nemačko iskustvo, način na koji se Nemačka razvijala posle Drugog svetskog rata, možemo reći da je između ostalih stvari od ključnog značaja bila mogućnost osiguravajućih društava i reosiguranja u Nemačkoj da investira na dugi rok u razvoj nemačkih kompanija. Na taj način su one imale dugoročne izvore i vreme da se razviju i nisu bile odmah izložene onome što su, po prirodi stvari, kratkoročni zahtevi berze. To je razlika koja je postojala između nemačkog i anglosaksonskog kapitalizma.

U tom smislu, budućnost svih osiguravajućih društava u Srbiji, naročito onog gde naša zemlja ima većinski kapital, govorim o „Dunav osiguranju“, od prvoklasnog je značaja za našu zemlju. To danas nije na dnevnom redu, ali moramo reći da će ovaj zakon koji se tiče obaveznog osiguranja u saobraćaju, imajući u vidu da se radi o ključnom tržištu osiguranja, da iz tog izvora dolazi veliki deo premija koje dobijaju naša osiguravajuća društva, zapravo omogućiti pravi razvoj naših osiguravajućih društava, uključujući i onu funkciju o kojoj je bilo reči malopre, a to su investicije na dugi rok u naša preduzeća, na način da mogu da izdrže konkurenciju regionalnih firmi, pa i multinacionalnih.

U tom smislu, evo jedne velike teme i uveren sam da ćemo vrlo brzo i na Vladi i u ovom cenjenom domu imati raspravu o ovom veoma važnom momentu.

Treći zakon je zakon o kontroli državne pomoći. Ovakav zakon je potreban Srbiji iz jednog dobrog razloga, jer se, uprkos ovoj krizi i rebalansu nadole koji smo imali ove godine, u budžetu Republike Srbije pojavljuju stavke gde je moguće sprovesti određene programe. Važno je da ti programi budu uređeni, da postoje kriterijumi po kojima pravni subjekti, fizička lica mogu da dobiju državnu pomoć Republike Srbije. To jeste jedan od velikih uslova i jedna od predviđenih obaveza prema SSP, ali ovaj prvi razlog je mnogo važniji.

U tom smislu, obezbeđena je transparentnost, na internet sajtu Vlade Republike Srbije će biti prijavljeni svi izveštaji koje će završiti ta komisija.

Činjenica da je ona multisektorska, da ima predstavnika više institucija, i da ovog puta postoji uređen način na koji se traži pravda i državna pomoć predstavlja veliki korak napred.

Predlagač zakona, Vlada Republike Srbije sa puno pažnje će razmotriti sve sugestije članova parlamenta. Evo još jednog zakona, i tako shvatam i dosadašnje intervencije, koji je za većinu poslanika i, uveren sam, za sve poslaničke grupe, a ne samo vladajuću većinu, apsolutno na mestu, vreme je da ga usvojimo. Evo još jedne ravnoteže: usvajamo ga, ali isto tako predviđamo pet godina tranzicionog perioda da se usaglasimo u potpunosti sa veoma zahtevnim uslovima, koji su pre svega birokratske prirode i posledica teškog sistema koji predviđa EU.

To je istovremeno način na koji ćemo mi, po dobijanju statusa kandidata i kvalifikacije našeg finansijskog sistema, moći da obezbedimo i mnogo značajnija sredstva iz evropskog budžeta. To je način na koji ćemo uskladiti naš sistem sa onim što je nužno da bismo dobili i novac poreskih obveznika Evrope.

Zaključujući svoje izlaganje hteo bih da kažem nekoliko reči. Gospođa Đerić je malo o tome govorila, o raznim izveštajima, o tome ko nas želi, ko nas ne želi, ko je nešto rekao, da li ima nekih tajnih izveštaja. Pravo da vam kažem, to je najmanje bitno. U suštini, ono što moramo reći, to je da je naša zemlja, posle nekih devedeset godina, ponovo suverena. Naš suverenitet niko ne može da nam oduzme. Srbija, kao što je bio slučaj obnavljanja njene državnosti pre 200 i nešto godina, jeste zemlja koja samo dobrovoljno može ući u bilo kakvu formu smanjenja ili deljenja njenog suvereniteta.

To je smisao i evropskih integracija. U evropske integracije ne moramo, iz evropskih integracija možemo da izađemo. Zemlje članice Evropske unije imaju mogućnost da izađu iz te unije. Kao što reče jedan analitičar, Britanac, Evropska unija je po tome specifična – Evropska unija je prva zajednička imperija u koju se ulazi u potpunosti po dobrovoljnom principu, iz koje se može izaći ukoliko se tamo više ne želi ostati.

Treba izbeći neke debate za koje nema mesta. Srbija treba da ide dalje u evropske integracije i druge integralne procese, samo ukoliko je to u njenom nacionalnom interesu. To je način na koji druge zemlje koje su u EU postavljaju taj cilj, dele ingerencije i suverenitet tamo gde im je u interesu.

Primera radi, da li je u interesu Republike Srbije da u momentu pregovora u Svetskoj trgovinskoj organizaciji ima sa sobom i iza sebe snagu najvećeg trgovinskog bloka u svetu? Ima, jer na taj način mi ćemo, kao buduća članica EU, imati mogućnosti da raspolažemo argumentima kojima sami ne raspolažemo.

To je razlog zašto i veće ekonomije od naše imaju interesa da, uz njihovo članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, pripadaju ovoj velikoj bescarinskoj zoni koja se zove Evropska unija.

S druge strane, postoji razmišljanje, i o tome je velika debata u ovom momentu u EU, a veoma brzo biće debata i kod nas, da li, na primer, u domenu finansijskog sektora treba imati više integracija na nivou kontinenta, da bi se zaštitili građani Evrope, da bi se izbegla situacija u kojoj je jedan broj bankarskih i finansijskih institucija u Evropi, u Nemačkoj, Italiji, ušao u rizike na tržištu SAD, a posle toga je to i te kako imalo efekat na druge zemlje EU, koje su možda imale nešto stroži pristup u nadzoru tih finansijskih institucija, ali pošto nije bilo zajedničkog evropskog pristupa tom pitanju, to se konstatovalo kasnije, prekasno.

Sada je veoma aktuelno to pitanje da li treba na nivou cele EU ustanoviti jednog kontrolora, jednog institucionalnog regulatora koji će to nadzirati. Ide se u tom pravcu. Naravno, prisutni su i nacionalni interesi, i lobiji, i činjenica da nisu sve institucije koje dolaze iz date zemlje članice na istom nivou razvoja i učešća na tržištu. Zbog toga jedna takva reforma ne može biti laka, niti će biti brza.

Evo još jednog primera gde kroz iskustvo, koje je gorko, Evropa otkriva: zemlje članice, suverene zemlje, za koje niko ne može da uzme reč i da kaže – ne, vi ćutite, neko drugi će odlučiti u vaše ime, razmatraju pažljivo, postepeno gde je u zajedničkom interesu da neke stvari podele.

U tom smislu, u nacionalnom interesu Srbije je da se ova tri zakona donesu. S jedne strane, imamo zakon koji će u domenu osiguranja obezbediti mnogo jasnije i čistije tržište, veću sigurnost i bolje tarife, mnogo približnije onome što je realni rizik datog vozača.

U nacionalnom je interesu da se donese jedna ovakva promena zakona, koja jeste prouzrokovana ovom ekonomskom krizom i usaglašavanjem sa evropskim regulativama, što se tiče investicionih fondova, ali nacionalni je cilj da očuvamo kapacitet nacionalne strukture investicionih fondova, koji će usmeravati našu štednju u razvoj naše zemlje.

Napokon, u našem je interesu da imamo transparentnost u načinu na koji se sprovodi državna pomoć i da se istovremeno kvalifikujemo za mnogo obilatije finansiranje iz evropskog budžeta, tako da, što se tiče svih tih pitanja, mislim da moramo da gledamo interes Srbije. Interes Srbije se u mnogo čemu preklapa sa našim evropskim integracijama. Ukoliko se ne bude preklapao, preispitaćemo ovo prvo, a ne ovo drugo, ali iskustvo je pokazalo da su, u globalu, evropske integracije imale i te kako pozitivan uticaj na razvoj tih zemalja, na životni standard njihovih građana.

To ne znači da je ta konstrukcija perfektna, to smo videli i na izborima za Evropski parlament koji su se upravo završili, ali evo jedne konstrukcije koja je imala veliki i pozitivan učinak na sve one koji su učestvovali u njoj, a tako će biti i sa Srbijom.

Poštovane dame i gospodo, pred vama su tri zakona koja su dobra za Srbiju. Pred vama su tri zakona koja su dobra za građane Republike Srbije. Pred vama su zakoni koji su dobri za privredu Srbije i zbog toga budite uvereni da će Vlada Republike Srbije učiniti taj dodatni napor da uvaži sve one primedbe i sugestije, nezavisno od toga da li dolaze iz pozicije ili opozicije, da ih uskladimo i da ih usvojimo, nadam se, sa veoma širokom većinom. Hvala puno na vašoj pažnji.

U najkraćem, ulaganje je forma štednje; imate iz makroekonomije, i to ne mnogo komplikovane, četiri-pet velikih kategorija. Možemo reći da ste u pravu da razne forme štednje moraju biti pristupačne i veoma dobro razjašnjene za razne kategorije našeg stanovništva.

Naravno, ova kriza je donekle poremetila normalnu krivu između prinosa i rizika. Po prirodi stvari, očekuje se veći prinos od onoga što je rizičnije. Veoma je važno da je Srbija, može se reći, prednjačila među zemljama u tranziciji, jer je od samog početka veoma obazrivo ganjala i kažnjavala i trudila se da nijedan učesnik na tržištu ne obećava ono što se ne da održati.

Bilo je mnogo rđavih primera u zemljama u tranziciji, gde su investicioni fondovi garantovali prinose i na taj način privlačili ulagače, koji su jedna forma štednje, koji su očekivali da onaj novac, koji im je i te kako bio potreban za potrebe njihovih porodica, ulože u nešto što je sigurno...

Primera radi, danas u Srbiji imate državnu garanciju za vaš ulog u banci do 50.000 evra i zbog toga ne treba uopšte dozvoliti, niti se dozvoljava u Srbiji, da bilo ko garantuje bilo kakvu formu prinosa od neke investicije u hartije od vrednosti, jer to niko ne može da garantuje. Da ne ulazim u detalje, postoji kroz opcione ugovore nešto moguće, ali, ruku na srce, ova kriza pokazala je da ti opcioni ugovori i ne stoje kada dođe do sistemskih poremećaja, kakve smo videli od jula prošle godine, tako da svako mora da razmotri te mogućnosti.

Samo možemo da kažemo da ova izmena zakona omogućava jednom segmentu, ne celom... Ponovio bih, još dugo će to biti manji deo načina finansiranja naše ekonomije, ali istovremeno, jedna nova forma, klasa štednje koja može i treba da bude otvorena onim profesionalnim investitorima koji su obavešteni o rizicima koji postoje, a isto tako našim građanima koji imaju raspoloživa sredstva i koji su u potpunosti upoznati sa rizicima i žele da investiraju u hartije od vrednosti kroz ove forme.

Toliko i nadam se da ćemo imati puno prilika da o ovim stvarima još češće razgovaramo. Hvala puno.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Poštovani narodni poslanici, pošto je bilo pitanje o primeni Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, želim da dam nekoliko činjenica.
Prvo, ne radi se o jednostranoj primeni Sporazuma, jer u onom najvažnijem delu, koji se tiče carina, od novembra 2000. godine EU je ukinula carine prema našoj zemlji. To konkretno znači da imamo pristup najvećem tržištu u svetu, od nekih 500 miliona potrošača, bez ograničenja. Samo u prošloj godini, ako pogledamo ono što je bio izvoz naših proizvođača prema EU, mi bismo, da nismo imali te privilegije, morali da platimo 385 miliona evra carine.
Ako pogledamo efekat na našu privredu, ukidanje carina na proizvode koje Srbija izvozi u EU, to predstavlja nekih dve milijarde evra. To su beneficije koje smo imali poslednjih osam godina. Za to vreme izvoz Republike Srbije u zemlje EU je povećan za 265%.
Naravno, svi bismo voleli da bude mnogo veći, ali sigurno je da su ove beneficije, koje uživamo već od 2000. godine, značajno doprinele da taj izvoz poraste u tom obimu.
Istovremeno, ako sagledamo efekte u prva dva meseca primene SSP od strane naše zemlje, moramo podsetiti da se radi o jednom prelaznom sporazumu od šest godina, koji je predvideo da se u prvoj godini njegove primene ukidaju samo one carine koje su veoma niske, uglavnom industrijske proizvode koji se ne proizvode u našoj zemlji. U proseku, radi se o carinama koje iznose 1,86% i u tom smislu nisu bile carine koje su štitile određenu proizvodnju.
Istovremeno, prema ovim prvim indikacijama, još je rano da dam konačnu cifru za ovu godinu. Želim da upoznam poštovane narodne poslanike s tim da je gubitak carina za prva dva meseca nekih deset miliona evra. U tu cifru ulaze i smanjene cifre na uvoz putničkih automobila, gde je naša zemlja, zarad podrške i opremanja naših domaćinstava, išla i dalje od onoga što je ugovoreno u samom SSP, gde je trebalo da se u prvoj godini ta carina smanji sa 20% na 16,6%, nego smo krenuli od 30. januara ove godine na carinu od 10% na automobile koji dolaze iz EU.
Ne kažem da to treba pomnožiti sa ovih 11 meseci, onda bismo došli do nekih 55 miliona evra gubitka, ali vidimo da su ove cifre, ovo što je realnost, značajno manje od onih o kojima se pričalo.
Istovremeno je, samo u prva tri meseca ove godine, naša zemlja dobila 165 miliona evra direktnih investicija od kompanija iz EU. Ako sagledamo ukupnu cifru investicija u našu zemlju, a one iznose nekih 16 milijardi evra od 2001. godine, treba primetiti da se 75% tih investicija odnosi na preduzeća čija su sedišta u EU.
I tu su stvari povezane. Činjenica je da imamo otvoreno tržište Evropske unije našim proizvođačima. Taj put ka Evropi je istovremeno izuzetno snažan podsticaj za investicije u našu zemlju. Nijedan ozbiljan investitor ne ulaže u Srbiju da bi pokrio njeno tržište, nego da bi pokrio sva tržišta EU i sve one druge zemlje sa kojima imamo zone slobodne trgovine.
Napokon, i u ovim otežanim okolnostima svetske ekonomske krize naša zemlja je nastavila da privlači investicije, jednu investiciju iz Rusije, "Gaspromnjeft" u "NIS". Istovremeno, u tih 165 miliona evra iz EU, o kojima sam govorio, još nisu ušle najavljene investicije. Pomenuo bih nekoliko – iz Holandije kompaniju "Hajneken" i "VDP", nemački "Leoni" i "Reum", koji proizvode automobilske komponente, kao i neke druge investicije koje se trenutno sprovode.
Da rezimiram, primena Sporazuma o stabilizaciji je nešto što, u tom carinskom delu, Evropska unija radi već osam godina. Naše firme su dobile beneficije od dve milijarde evra. Efekat na prihod od carina je nekih deset miliona evra za prva dva meseca, ali istovremeno, jer tu su trgovina i investicije povezane, nastavljamo da privlačimo investicije, naročito iz Evropske unije, i ta logika stvari treba da se nastavi u budućnosti. Hvala puno na vašoj pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, evo nekoliko elemenata koji se tiču budžeta za nauku, za mlade talente i za prosvetu.
Teško je da se neko ne složi s ključnim tezama onoga što je izneo profesor Šami. Tačno je da naša zemlja i dan-danas ne izdvaja dovoljan iznos sredstava za ono što je ekonomija znanja i ono što treba da kvalifikuje našu naciju za godine koje dolaze.
Zapravo, ovo nije samo pitanje našeg poređenja sa Zapadom, nego je to danas već i pitanje poređenja sa Istokom, Bliskim istokom, Kinom, Indijom i mnogim drugim zemljama sveta koje uveliko investiraju u ono što je ekonomija znanja.
Ako danas sagledamo izdvajanja za prosvetu, ukoliko uračunamo sve nivoe vlasti, koje se nalaze na 4,5% bruto domaćeg proizvoda, a treba ovom budžetu dodati i one transfere, jer se jedan deo plata za prosvetne radnike nalazi u transferu budžeta preko Ministarstva za KiM, dolazimo do ukupne cifre od 4,5% bruto domaćeg proizvoda, što je i dalje daleko ispod željenih 6% bruto domaćeg proizvoda, koji je jedan od ciljeva cele EU.
Što se tiče nauke, tačno je da je izdvajanje 0,3% bruto domaćeg proizvoda. Time Srbija ne može da se pohvali. Ruku na srce, ove godine smo uspeli da izbegnemo da se to izdvajanje smanji, u smislu učešća bruto domaćeg proizvoda, ali niko ne može biti zadovoljan time.
Sa ovakvim izdvajanjem naša zemlja već danas izdvaja prema svom nacionalnom dohotku, recimo, dva puta manje od naših suseda. Hrvatska je blizu 0,9%, Slovenija je već prešla 1% bruto domaćeg proizvoda, a cilj Lisabonske agende Evrope je da se ukupno izdvajanje za nauku i tehnologiju do 2010. godine nađe na nivou od 3% bruto domaćeg proizvoda, 1% izdvajanja iz budžeta i 2% iz privatnog sektora.
Zbog svega što se desilo u našoj zemlji, izdvajanja za nauku i tehnologiju u privatnom sektoru su minimalna, tako da u godinama koje dolaze treba očekivati da inicijalna kapisla dolazi iz javnih sredstava.
Nekoliko elemenata pokazuju da ova situacija ipak nije toliko loša koliko bi neko hteo da je prikaže.
Prvi element je da će plate naših prosvetnih radnika nastaviti da rastu, i to u iznosu od 8% za sledeću godinu. Isti je slučaj za naše naučnike.
Istovremeno želim da kažem da je ono što je bio jedan od angažmana koji smo imali prema naučnim radnicima ispoštovan. Počevši od oktobarske plate koja je isplaćena u novembru, svi naučni saradnici koji rade u naučnoistraživačkim organizacijama i koji su doživeli da u poslednje dve godine postepeno njihove plate bivaju mnogo niže za istu kvalifikaciju, isto vrednovanje radova i iste godine naspram njihovih kolega na fakultetima, taj jaz je zatvoren i u proseku su plate za tih 3.500 ljudi povećane za 30%, režijski troškovi za naučne institute su povećani za 20% i to je jedno usklađivanje koje je pravično, koje je urađeno, koje će biti održano i to je moguće i u ovakvom budžetu za sledeću godinu.
Želim i da privučem pažnju poštovanim narodnim poslanicima na jednu stavku u članu 3. ovog budžeta, a tiče se nečega što je tradicionalno bilo u razdelu Ministarstva nauke i tehnologije, mada se to striktno ne može gledati kao izdvajanje za nauku.
Radi se o veoma važnom projektu dekomisije Instituta Vinča, koji je bio funkcionalan od 1959. do 1984. godine, a od onda je prisutna serija nagomilanih problema, od izdvajanja i izmeštanja onog živog goriva, sada do velikog projekta izmeštanja istrošenog goriva, gde je naša zemlja usaglasila međudržavni ugovor sa Ruskom Federacijom.
Uveren sam, pošto smo se usaglasili oko teksta, i prema informacijama kojima raspolažem u posebnim fazama je usvajanje i na Vladi Ruske Federacije, da će biti potpisan tokom prvog kvartala sledeće godine, tako da i taj veliki posao završimo na jesen 2010. godine.
Primetićete, poštovani narodni poslanici, da se za te namene nalazi novi instrument, a to je državna garancija za Vinču u iznosu od 25 miliona dolara, koji omogućava da prvi put jedna takva namena bude finansirana ali da ne opterećuje direktno budžet nauke.
Istovremeno želim da kažem i da smo uspeli da učlanimo našu zemlju u rang zemalja super-računara. Posle činjenice da je bivša Jugoslavija bila osnivač Cerna u Ženevi 1954. godine, iz koje je sopstvenom voljom istupila 1961. godine, na upravnom odboru ovog meseca ćemo i formalno pokrenuti ponovno učlanjenje naše zemlje u tu prvoklasnu instituciju, gde na najvećem naučnom eksperimentu imamo učešće 40 naših naučnika koji su pokazali da su sa veoma ograničenim sredstvima bili u stanju da učestvuju ravnopravno sa njihovim kolegama koji dolaze iz zemalja sa mnogo lakšom materijalnom situacijom.
Napokon, da zaključim, ni ovaj budžet nije u punom iznosu onaj koji je potreban da pripremi našu zemlju za žestoku konkurenciju, koja nije samo konkurencija zapadnih zemalja, i to u situaciji gde jedna Nemačka veoma zvanično najavljuje da će joj biti potrebno u sledećih deset godina 400.000 naučnika, inženjera i visokokvalifikovanih radnika, kada će mnoge zemlje, zbog demografske situacije i ekonomskog razvoja, biti neto uvoznici mozgova, mi moramo u godinama koje dolaze odvajati više sredstava.
Ali, i u ovom i ovakvom budžetu, uz dodatne napore i mnogobrojne druge izvore koje u ovom momentu aktiviramo, mi uspevamo da održimo ovaj sistem, da nastavljamo reforme. Kao što je pokazao nedavno završeni Festival nauke, koji je bio posećen od strane 15.000 mladih i njihovih roditelja za nepuna tri dana, gde se čekalo i po sat vremena, glad, žeđ, želja da se upoznaju sa modernim dostignućima, tehnologijom i te kako je prisutna u našoj zemlji.
Poštovani narodni poslanici, nadam se da ćemo naići i na vaše odobravanje, na vašu podršku kada u mesecima i godinama koje dolaze predstavimo i nove izvore finansiranja, što iz Evropske investicione banke za naše obrazovanje i za našu nauku, što od pretvaranja ''Muzeja 25. maj" u jedan moderan, interaktivni centar za tehnologiju i inovacije.
Da, ovo je mogao biti i bolji budžet za ekonomiju znanja, za prosvetu i za nauku, ali u ovakvim okolnostima, uz aktiviranje svih resursa mi ćemo uspeti da nastavimo progres i u ovom ključnom domenu za našu državu.
Ne može se reći da je za mlade samo deset miliona. Podsećam poštovane narodne poslanike da se u razdelu Ministarstva za omladinu i sport nalazi značajno pojačana pozicija od 500 miliona dinara, koja predstavlja aktivnosti ne samo za nagrađivanje, već isto tako, za stipendiranje naših mladih talenata.
Pre par dana je prvi put 1.000 naših mladih najboljih studenata treće ili četvrte godine dobilo mesečnu stipendiju 23.000 dinara neto. Ministarstvo nauke ponovo je počelo stipendiranje talentovanih studenata, uključujući one koji pohađaju našu Matematičku gimnaziju.
Želim da privučem vašu pažnju i na novu poziciju u razdelu Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja. Radi se o 200 miliona dinara, koje predstavljaju začetak ključnog programa u saradnji sa Ministarstvom prosvete. Radi se, naravno, o doktorskim studijama, koje su za sada manjkavost u našem sistemu, gde posle završenog fakulteta, a nekada i magistrature, naši mladi talenti nemaju dovoljnu podršku da mogu u kontinuitetu da završe doktorat i nekada ih i mi, zbog toga, guramo u emigraciju.
U ovom momentu postoji dosta apetita oko jedne parcele na Novom Beogradu. Radi se o onome što je već nekoliko godina zacrtano za izgradnju stanova za mlade naučnike i za naše radnike u domenu kulture. Za sada su izgrađene dve lamele.
Želim samo da kažem da, uprkos naporima raznih, ni Ministarstvo prosvete ni Ministarstvo nauke neće odobriti da to ode u neku drugu namenu, već ćemo u godinama koje dolaze nastojati da obezbedimo novac da se izgradi tih preostalih pet lamela i da ta parcela na Novom Beogradu bude primenjena onoj njenoj pravoj nameni, a to je da tu budu stanovi za mlade naučnike i našu buduću intelektualnu elitu. Hvala puno na vašoj pažnji.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, tokom današnje debate u nekoliko navrata su pomenute evropske integracije, rokovi, perspektiva naše zemlje. Pitanje je da li je ova evropska politika prema našoj zemlji pravična, da li naša zemlja radi sve što je u njenoj moći da brzo napreduje na tom putu i, naravno, neka pitanja koja se tiču efektivnog rada i naših institucija Vlade, Skupštine i drugih delova naše državne uprave?
Dozvolite mi da u nekoliko reči podsetim oko ovih nekoliko ključnih tačaka. Napredak, koji je napravljen u poslednjih nekoliko meseci, naravno da smo svi bili razočarani kada je Holandija ostala sama, a ipak blokirala, zato što se te odluke donose konsenzusom, početkom septembra, primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ili tehnički govoreći - primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma naše zemlje. Toga dana, po prvi put smo videli da naša zemlja uživa podršku svih 26 članica EU, koje su svestrano podržavale Srbiju tog dana i isto tako, što nije uvek bio slučaj u prošlosti, cele evropske komisije i svih njenih delova.
Naša zemlja je odlučila da primeni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i prvo što želim da kažem, to je da to nije jednostrana primena, jer u onom najvažnijem delu koji se tiče carina, EU primenjuje Sporazum o stabilizaciji još od decembra 2000. godine. To su tzv. autonomne trgovinske povlastice koje je dala našoj zemlji i u proteklih osam godina, kao što je slučaj danas i biće sutra, naši privrednici mogu da izvoze na tržište EU bez carina.
Naravno, Sporazum o stabilizaciji je bolji, jer te jednostrano date povlastice pretvara u ugovorni odnos. To je razlog zbog čega je bolje imati Sporazum o stabilizaciji. Ali, treba se uvek podsetiti da EU primenjuje, u najvažnijem delu, tom carinskom, njihov deo tog ugovora već osam godina.
Drugu stvar koju želimo da kažemo, to je da ćemo mi, kao što smo počeli, pripremiti sve institucionalne pretpostavke da primena Sporazuma o stabilizaciji bude takva da, kada dođe za to vreme, sve ono što budemo radili 2009. godine se računa kao primena Sporazuma o stabilizaciji, jer je to ono što se računa u proceni kapaciteta određene zemlje da dobije status kandidata.
Želim večeras da vam kažem da će naša zemlja aplicirati za status kandidata za ulazak u EU sledeće godine. Mi ćemo odrediti taj datum sa našim evropskim partnerima. Naravno, da bi dobili na kraju taj pozitivni ishod i formalni status kandidata, mi ćemo, pre toga, morati da dođemo i do pozitivnog ishoda oko Sporazuma o stabilizaciji.
U tehničkom smislu, naša zemlja može i na taj način dokazati njen veliki administrativni kapacitet, koji je Evropska komisija, još jedanput, prikazala u njenom izveštaju prošle godine.
Želim da kažem nekoliko reči o rokovima. Naravno da ovo što se desilo tokom leta, a to su jedna ekonomska kriza bez presedana, jedna blokada, koja je proizašla od neočekivanog odbijanja sa strane irskog naroda Lisabonskog sporazuma, i naravno ono što se desilo u Kavkazu, to su stvari koje su okupirale u mnogo većem kapacitetu francusko predsedavanje nego što smo očekivali.
Kada to kažem, to nije nikakav način da se u defanzivi branimo od toga što neki rokovi, koje smo sami sebi zadali, nisu ispunjeni. Ali, želim samo da podsetim da su se i objektivne okolnosti u mnogo čemu promenile. Ali, to ni na koji način ne znači da smo mi i jednog jedinog dana odustali od naših strateških principa.
Želim samo poštovanim narodnim poslanicima i našoj javnosti da predočim aktivnosti koje smo imali u proteklih nekoliko meseci. Što se tiče samog Sporazuma, mi smo spremni za njegovu primenu. Što je veoma bitno, u tom tehnokratskom žargonu Evropske komisije, i ona je našla način da prihvati tzv. Euro-jedan sertifikate i da i ona, u trgovinskom smislu, primeni Sporazum o stabilizaciji sa nama de fakto, ako ne već de jure.
S druge strane, naša zemlja je u oktobru zaokružila veliki posao našoj administraciji time što smo usvojili Nacionalni plan za integracije u EU. To je jedan dokument koji ne vredi toliko zbog njegovih 850 stranica, već zbog toga što je naša administracija veoma jasno identifikovala ono što nas deli od ukupnog uvršćivanja tzv. Aki komunitera ili pravnih tekovina EU u naš zakonodavni poredak.
Napravljen je jedan operativni program da se taj veliki posao završi do kraja 2012. godine. Drugim rečima, da naša zemlja u tehnokratsko-administrativnom smislu bude spremna za ulazak u EU na kraju te godine. To nije garancija da ćemo tada ući, ali je važno da mi radimo, i to jedan veliki posao koji je pred nama, na tom putu.
Što se tiče zakonodavne agende, nekoliko poslanika je podsetilo, jer mi radimo u potpunoj transparentnosti sa našom Skupštinom, koliko je zakona ovde usvojeno, koliko je usvojeno u Vladi i dato parlamentu na usvajanje, koliko se i dokle se stiglo sa drugima. Mogu reći da više od dve trećine tih zakona je ili prosleđeno, ili je u finalnim fazama završetka rada. Nadam se da će u februaru ovaj cenjeni dom odlučiti da ima jednu vanrednu sednicu, kada bi mogao jedan broj tih zakona da se usvoji.
Istovremeno, želim da kažem da je to jedan posao koji je tek pred nama. Poređenja radi, ova naša zakonodavna agenda koja je, otprilike, iznosila 52 zakona za ovu godinu, po onome što smo sami zacrtali u našem Nacionalnom planu za integraciju u EU, predstavlja nekih 156 zakona. Tako da je još veći posao pred nama.
Apsolutno se slažemo sa onim poslanicima koji kažu da taj veliki posao ne možemo završiti kroz bilo kakvu formu konfrontacije. Ogromna većina tih propisa nema apsolutno nikakvu političku težinu, već predstavlja tehničko uvođenje određenih standarda u našu zemlju, a oni su od ključnog značaja za razvoj naše privrede. Svaki put kada vi, ja, bilo ko, sretne naše privrednike, uvek je pitanje kada će se taj i taj standard usvojiti, jer bez usvajanja tog standarda ne može se izvoziti, ne samo u EU, nego na tržišta u okruženju.
Što se tiče viza, u julu prošle godine u prethodnoj Vladi mi smo formirali jednu međuresorsku grupu koja se bavi problematikom viznih pitanja od olakšica do liberalizacije.
U septembru završeni su pregovori oko viznih olakšica i readmisije i već u januaru ove godine taj sporazum, koji je potpisala EU sa svim zemljama zapadnog Balkana, počeo je da se primenjuje.
Svakog meseca mi imamo sastanke sa konzularnim predstavništvima zemalja članica EU, naročito onima koji su deo šengenskog prostora i konstatujemo, mada i dalje ima određenih teškoća, vize se daju brže, jeftinije su i daju se na duži period. To su statistike koje ohrabruju. Naravno, ono što je bio predmet velikih rasprava, kada se u ovom cenjenom domu ratifikovao taj sporazum novembra prošle godine, bilo je pitanje readmisije. Neki su govorili da će doći do jednog velikog talasa, da će se na desetine hiljada naših građana vratiti, da naša zemlja nije spremna da to uradi. Dame i gospodo, za celu ovu godinu, nećemo preći ponovo cifru od nekih 2.000 ljudi. Nema nikakvog povećanja, nema nikakvih najavljenih katastrofa u tom domenu. Naprotiv, ovaj dijalog se razvijao.
U januaru gospodin Fratini je, kao potpredsednik Komisije, došao da otvori dijalog o viznoj liberalizaciji. U maju, njegov naslednik, gospodin Žak Baro je doveo tzv. mapu puta da identifikujemo tehničke i, ni na koji način političke, uslove da dođe do vizne liberalizacije.
Mi smo uručili ono što je bila očekivana stvar od Srbije, a to je najbolji, najizdašniji, najprecizniji izveštaj od svih zemalja zapadnog Balkana i 28. novembra Evropska komisija nam je dala njihovu reakciju na naše reforme. Jedina smo zemlja koja je u ponedeljak ove nedelje već išla sa pripremljenim odgovorima na sva tehnička pitanja.
Oko pasoša tačno je da je bilo problema u pokretanju. Verujte, 7. jul, kada smo pokrenuli izdavanje biometrijskog pasoša, nije bio lak dan. Bio sam sa našim građanima i uvek ću biti sa građanima, naročito onda kada im nije lako u njihovim odnosima sa administracijom. Lako je kritikovati iz kabineta, lako je naći manjkavost.
Znamo dobro da ne možemo preko noći imati jednu besprekornu administraciju i taj kapacitet, ali već danas više od 170 hiljada biometrijskih pasoša je podeljeno. Pokrenuli smo početkom novembra i taj veliki postupak za našu dijasporu u Parizu, zemlja koja predsedava EU, u Dizeldorfu i Beču.
Ministarstvo spoljnih poslova je izradilo operativni plan za sledeću godinu, tako da i naši građani, tu smo ispoštovali ono što je i obećano, a to je da suprotno ovom starom pasošu koji je koštao 188 evra po osobi, novi košta 36 evra, kao u zemlji i na to se dodaje pošiljka od 15 evra. To je mera poštovanja i jednakosti između naših građana koji žive u dijaspori i onih koji žive u matici.
Što se tiče sledećih koraka, želim da vam kažem da ćemo imati posetu eksperata u februaru i da će Evropska komisija najverovatnije u maju sledeće godine doneti prve zaključke oko spremnosti raznih zemalja zapadnog Balkana za viznu liberalizaciju.
To nije garancije da će taj posao biti završen sledeće godine. Tačno je da izbori za Evropski parlament u junu i izbori za nemački parlament u septembru su momenti koji određuju kapacitet EU da odredi određene stvari, ali naša zemlja veoma predano radi na pitanju viznih liberalizacija i ukinućemo vize za naše građane. Videćete, to će se desiti mnogo brže od onoga što razni ljudi očekuju u našoj zemlji.
Želim da kažem da smo pre tri dana, kada govorimo o odnosima sa EU, to je samo jedan od primera, otvorili postrojenje koje vredi 7,6 miliona evra za pripremu pijaće vode u Inđiji. Tu je Evropska komisija učestvovala sa 2,4 miliona evra i to je samo jedan mali deo ukupnog programa od 190 miliona evra godišnje koje implementiramo.
Naravno, milijarda evra koje smo potpisali novembra prošle godine neće biti realnost odmah, ali počeli smo i završili programiranje za 2007. godinu. Za 2008. godinu stvari su tehnički završene i uveliko radimo na IP za 2009. godinu. Možemo reći da od svih zemalja zapadnog Balkana Srbija je ta koja za sada pokazuje najbolji kapacitet apsorpcije evropskog budžeta.
Poštovani narodni poslanici, naravno da evropski budžet koji je pod velikim pritiskom u godinama koje dolaze neće biti lak za usvajanje za našu zemlju. Ali, ipak, kao što je najavilo francusko predsedavanje, sledeće godine će doći do rebalansa budžeta u vrednosti od šest milijardi, doći će do kompletnog rebalansa evropskog budžeta na kraju sledeće godine i po poznatoj tehnici rebalansa, na sredini tog šestogodišnjeg programiranja budžeta za one zemlje koje budu spremne, a mi se spremamo, biće otvorene nove mogućnosti.
Za nas je to pre svega mogućnost da dođemo do dodatnih sredstava za izgradnju naše infrastrukture, železnice. Dunav je naznačen kao novi regionalni prioritet za EU i novi program za 2010. godinu, tako da što se nas tiče, mi sa ovih 200 miliona evra godišnje nećemo moći da pređemo odmah ...

Nećemo preko noći transformisati iznos evropskog budžeta za našu zemlju sa trenutnih 200 miliona evra na milijardu, ali susedna Bugarska, otprilike istog gabarita poput naše zemlje, dobija 1,8 milijardi evra godišnje, Slovačka sa pet miliona stanovnika je za ovaj šestogodišnji plan budžeta dobila 11 milijardi evra za strukturne fondove.
Primera radi, susedna Rumunija je dobila za sledeće tri godine 300 miliona evra samo za infrastrukturu u domenu nauke. Možemo još dugo nabrajati mogućnosti koje se otvaraju u ovom momentu.
Želim da zaključim sa nekoliko perspektiva oko ove evropske integracije. Niko u našoj zemlji ne treba da bude evroskeptik zato što ne želi da pogleda činjenice. Niko u našoj zemlji ne treba da bude euroromantik zato što ne želi da gleda činjenice.
Moramo gledati činjenice, prepoznati da je ovaj proces, proces koji nije perfektan, proces tokom kojeg nećemo pristati na bilo kakvu ucenu oko našeg teritorijalnog integriteta. Ali, istovremeno proces koji je sada testiran na pravi način i ovo je posle deset godina po uvođenju evra kao zajedničke valute prva kriza velikih razmera koju doživljava Evropa i možemo da vidimo do koje mere ova velika konstrukcija daje efekte za njene zemlje. Šta konstatujemo? Neki su govorili pre koji mesec da će se ta Evropa raspasti dok Srbija dođe do nje. To je ona uobičajena floskula. Konstatujemo da neke bogate zemlje, poput Norveške, Danske, kao što nam je potvrdio premijer Danske tokom posete Beogradu, pa i Švedska, i te kako razmišljaju o ulasku u evrozonu.
Premijer Poljske je apelovao da se kriterijumi za ulazak u evrozonu olabave jer jedan broj zemalja istočne Evrope želi da uđe i evrozonu što pre. Zašto? Zato što je to jedan mehanizam, kolektivni mehanizam, koji obezbeđuje stabilnost.
Istovremeno, ako nacije poput Islanda i nekih drugih žele da uđe u EU, one prepoznaju da u ovim teškim momentima biti član daje perspektivu i stabilnost, koje bi i u ovom momentu poslužile našoj zemlji.
Što se nas tiče, Vlada Republike Srbije želi da u nedeljama koje dolaze nastavi dijalog sa Kraljevinom Holandije i sa svim zemljama EU, da se ovaj tvrdi stav, koji je veoma teško objasniti našim građanima, promeni, da se primeni Prelazni trgovinski sporazum što pre, da naša zemlja koja ima taj kapacitet, aplicirajući tokom sledeće godine i podsećajući na ono što je po prvi put naznačeno u izveštaju Evropske komisije u novembru, a to je da ispunjenjem Haškog uslova Srbija može dobiti status kandidata sledeće godine. To ne kažemo mi, nego to kaže zvanično po prvi put i EU. To nije nikakva garancija, ali po prvi put to je jedna perspektiva koja se otvorila za nas.
Što se tiče viza, naša zemlja dobro napreduje. Nema tu nikakvih revolucija preko noći. Od nas se očekuje da usvojimo napokon jednu valjanu strategiju za borbu protiv droge, od nas se očekuje da bolje opremimo naše granične prelaze, od nas se očekuje da se i dalje jače borimo protiv organizovanog kriminala, od nas se očekuje da imamo dodatne resurse koji će biti usmereni ka integraciji onih građana koji su predmet readmisije. I nema tu nikakve viske politike, od nas se očekuju normalne reforme koje sprovodi svaka normalna evropska zemlja.
Mi samo, mislim da je o tome govorio i moj kolega ministar unutrašnjih poslova pre dva dana, preduzimamo i one korake koje treba da pripreme budućnost i mogućnost da naša zemlja bude među prvima koje će imati mogućnost primanja na čip digitalnih otisaka, zemlja koja se ne priprema samo za ukidanje viza, nego, i to je nešto duža perspektiva, za ulazak u sami šengenski prostor.
Dame i gospodo, nema razloga za idealizaciju evropskih integracija, ali nema nikakvog argumenta i nema nikakve alternativne stvari koju je bilo ko formulisao od jedne perspektive gde već danas ide 55% naše robe, odakle dolazi 88% investicija u našu zemlju, koja od 2001. godine dala 2,5 milijardi evra bespovratne pomoći našoj zemlji, čije su finansijske institucije, Banka za investicije, uložile 1,4 milijardi evra za naše kliničke centre, za lokalnu infrastrukturu.
Za nacionalnu infrastrukturu 540 miliona evra, za koridor 10, sledeće godine 250 miliona evra za podršku likvidnosti našeg sistema, 1,2 milijarde za Evropsku banku za obnovu i razvoj.
Ne treba idealizovati Evropu, ali ona je naša destinacija i strateško opredeljenje naše države i naše Vlade. Hvala puno na vašoj pažnji.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, možemo reći da je dnevni red Prvog zasedanja novog zasedanja Skupštine zapravo istorijski. Kada pogledamo tačke dnevnog reda, vidimo da, poput one prethodne i one koje slede, radi se o izuzetno važnim momentima za našu zemlju i apelujem u ime celokupne vladajuće koalicije, a uveren sam da ćemo oko ovog slučaja postići široki konsenzus, da svi poslanici podrže ovaj sporazum iz razloga što je on u najdubljem nacionalnom interesu naše zemlje.
Želim, pre nego što dam reč cenjenom kolegi Škundriću, da dam nekoliko elemenata da bi bolje sagledali u celokupnom smislu ovaj aranžman i da bi naša javnost bila upoznata sa svim aspektima jednog ovakvog aranžmana.
Kada govorimo o energetici, kada govorimo o ekonomiji, to su važne stvari, ali kada govorimo o nafti i o gasu, o onome što je danas predmet najveće moguće rasprave svuda u svetu, možemo bez ikakvog preterivanja govoriti o strateškim pravcima i pitanjima za bilo koju zemlju, pa i za našu. Danas je pitanje energetike u centru svih debata, ona je jedna od najvažnijih odrednica i odnosa između blokova i država, i istovremeno možemo da kažemo da će naša zemlja, uz jedan ovakav sporazum, uspeti, kao što je to slučaj sa SSP i nekim drugim elementima, da bude punopravni član ili igrač na jednoj velikoj utakmici i da kroz ovakav aranžman naša zemlja će imati šansu da postane važan činilac, važan element na evropsko-energetskoj mapi.
Kada kažemo evropska energetska mapa, to nije samo Rusija, to je Evropa i nešto šire, jer ako sagledamo evoluciju na energetskim tržištima poslednjih nekoliko godina, mada se već decenijama govori da je nafti došao kraj, a tog kraja još nema, ipak većina eksperata danas će reći da, imajući u vidu potrošnju, globalizaciju, mnogo veće iznose potrošnje od strane Kine, Indije, Brazila i mnogih drugih zemalja, i nekih novih nalazišta poput onog najvećeg koje je nađeno ponovo na teritoriji Rusije blizu severnog pola, a isto tako u Brazilu, ipak vidimo sve više i više da će pitanje snabdevenosti naftom postati veoma važno u godinama koje dolaze.
Kao svaka roba kada je manje verovatno da će je biti u dovoljnoj količini njena cena raste, niko ne zna tačno u kom pravcu će ići cena nafte, ali videli smo svi, bili smo svedoci da je barel nafte prešao sa nekih dvadesetak dolara na danas nekih 115, a bilo je i viših cena. Retko ko će reći da će ta cena ići nadole. Naprotiv, ima projekcija da će ta cena možda biti i višestruko veća.
Prva stvar, to je da nafte ima, a pitanje je koliko će je još imati u godinama koje dolaze i da će biti veoma važno da imamo strateške partnere koji će imati dovoljno nalazišta i naravno, uz tradicionalno prijateljske odnose, da imamo iste partnere u čijem je interesu da razvijaju našu naftnu industriju. Počinjem sa naftom, zato što je o gasu čini mi se bilo nešto manje debate.
Gasprom njeft, koji je članica grupacije Gasprom, danas je vodeća naftna kompanija u svetu, koja ima najveći jaz između, sa jedne strane, onih nalazišta koja kontroliše i njenog prerađivačkog kapaciteta. Sve naftne kompanije pokušavaju da se integrišu vertikalno, jer veći deo dodate vrednosti po nekom ustaljenom poretku se nalaze u distribuciji, u preradi i u distribuciji. Prerada koja je bila predmet manjeg interesovanja proteklih godina danas je mnogo interesantnija i samim tim možemo reći da od svih velikih naftnih kompanija Gasprom njeft je ona u kojoj je u najvećem interesu da razvije prerađivačke kapacitete naše naftne industrije.
A to je za našu zemlju veoma važno, mada o tome nismo mnogo pričali tokom prethodne debate. Jedna od obaveza koje je naša zemlja preuzela u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, to je liberalizacija tržišta , pa i tržišta naftnih derivata.
Želim da podsetim poštovane narodne poslanike i poštovane građane Republike Srbije da naša zemlja do kraja 2010. godine mora liberalizovati to tržište, te je veoma važno da se naše rafinerije Pančevo i Novi Sad osposobe za tu regionalnu i globalnu utakmicu, jer u protivnom bićemo meta za uvoz raznih rafinerija, a mnogo ih je i mnogo ih je koje su dobile strateške partnere u godinama iza nas, koje će tražiti nova tržišta, a Srbija će se onda pojaviti kao jedno od najinteresantnijih.
Samim tim dobiti u naftnom delu jakog partnera kome je u interesu da snažno razvije prerađivački kapacitet na našoj teritoriji je veoma važno. Uz to moramo pratiti i regionalni i globalni razvoj u toj industriji i utoliko je važnije zbog mogućih spajanja postojećih kompanija na ovom regionu da, što se tiče partnera, izaberemo one koji će na dugi rok dati najveće beneficije u našoj zemlji i bez premca Gasprom njeft je jedna od najinteresantnijih mogućih koje možemo imati.
Što se tiče gabarita, o tome neću pričati, ali verujte investicija od pola milijardi evra, biće ih i više, mogućnost da se prerađivački kapacitet poveća sa trenutnih tri miliona tona, otprilike, na nekih sedam i po miliona tona u sledećih nekoliko godina. To je recept za uspeh u domenu naftne industrije za našu zemlju.
Što se tiče gasnog aranžmana, danas imamo tri velika projekta u Evropi. Jedan je Nabuko, koji je veoma otvoren pokušaj EU da diversifikuje njene izvore snabdevanja gasom. Međutim, kao što vidimo, sa jedne strane taj projekat ima određene probleme u smislu pronalaženja dovoljnih nalazišta prirodnog gasa koji će moći da opskrbe jedan tako veliki projekat, a u svakom slučaju, naravno, naša zemlja je prisutna u projektu Nabuko, ali nikada nama nije ponuđeno da taj gasovod prođe kroz našu teritoriju, da pojednostavim, rečeno nam je - vi ste bili pod velikim teškoćama, pod embargom i tada je odlučeno da će taj gasovod ići kroz Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, to je jednostavno tako.
Preostala dva gasovoda, jedan je Severni tok, koji prolazi između Rusije Baltičkim morem i dolazi do Nemačke, i treći važan energetski projekat, koji se zvao plavi tok, južni tok, bilo je tu još dosta odrednica, poslednjih četiri-pet godina je Južni tok, i našoj zemlji je ponuđeno da bude deo tog velikog projekta. Taj projekat naravno je projekat ruskog Gasproma. Gasprom je danas već, u zavisnosti od kolebanja deonica, tj. akcija na međunarodno tržište kapitala, jednog dana treća, jednog dana peta, uvek među prvih šest do sedam svetskih kompanija, njena kapitalizacija danas predstavlja nekih 320 milijardi dolara.
Kao što gospodin Miler, koji predsedava, koji je izvršni direktor te firme, rekao, cilj Gasproma je da u roku od pet godina postane najveća svetska kompanija, sa kapitalizacijom od hiljadu milijardi dolara. Ta ambicija nije nemoguća, ona počiva na tome da Gasprom kontroliše u svetu najveća nalazišta prirodnog gasa. To se nastavlja. Oni i dalje investiraju da imaju dodatna nalazišta, a istovremeno naravno žele da obezbede opskrbljenje njihovih najvećih tržišta.
Evropa je danas i biće u perspektivi i dalje najveće tržište za ruski gas, videli smo proteklih nekoliko nedelja i možda u najvećoj krizi u evropsko-ruskim odnosima od hladnog rata, ipak videli smo da oba partnera i te kako obazrivo prilaze međusobnim odnosima i ni na koji način ne žele da ugroze celokupne ekonomske i političke odnose. Gas je veoma važan element u tome i zbog toga je veoma važno da Srbija bude prisutna u projektu gasovoda Južni tok, koji nije samo ruski, već rusko-evropski projekat.
Treba se podsetiti da početak Južnog toka je sporazum koji je ruski gasprom postigao sa italijanskim Enijem i samim tim od početka ovaj gasovod je ruski i evropski projekat za našu zemlju i treba se isto podsetiti da u krajnjem ishodu, zbog energetske politike EU, sam gasovod i trasa će morati biti odobreni i sa strane evropske komisije. U tom smislu vidimo povezanost svih u ovom globalizovanom svetu i interes koji ima naša zemlja u razvoju višeslojne i političke, spoljno-političke i ekonomske diplomatije, jer samo na taj način u onome što je realnost sveta 2008. godine možemo dobiti i možemo pobediti.
U tom smislu veoma je važno da budemo prisutni u ovom rusko-evropskom projektu. Već nekoliko zemalja je ratifikovalo ovaj sporazum i nekoliko zemalja članica. Poslednja koja je to uradila, videli smo pre tri dana, jeste Grčka, koja je slični projekat ratifikovala u njenom parlamentu. Veliki broj zemalja je zainteresovan da bude na ovoj trasi. Ona donosi bezbednost u obezbeđivanju prirodnog gasa, a on je veoma važan da bi i ne samo građani, nego i industrija imali dobar interes u tome i mogu da kažem da jedna od kompanija u Srbiji, koja je od najzainteresovanijih za prolazak južnog toka kroz našu zemlju - US steel, jer je za nju veoma važno da jedan ovakav gasovod prođe kroz našu zemlju.
Sada u zaključku bar ovog mog uvodnog izlaganja, pre nego što kolega Škundrić uđe u detalje ovog sporazuma, želim da kažem nekoliko reči oko raznih debata koje su se pojavile oko ovog sporazuma.
Prva stvar, to je da li je cena koja je ponuđena za NIS dovoljna. To je sada odgovor za određene poslanike, bavio sam se ovim i kao potpredsednik radne grupe koja je izradila ovaj sporazum i vodio sam grupu koja vodi odnose između Rusije i naše zemlje, nije tajna, jer to možete naći u mnogo izjava, da sam govorio da je uputnije prodati NIS odvojeno na tenderu i to samo manjinski paket. To sam govorio.
Ali, stvari su se promenile na dva načina. Prva stvar, to je da niko nije mogao predvideti ovakve promene u ceni nafte. Druga stvar, kao što je i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju odraz jedne realnosti i relativne snage u pregovaranju i mogućnosti, isto tako je i ovaj sporazum odraz određene realnosti.
Da govorim veoma jednostavno, da li bi Srbija u nekom odnosu mogla da dođe do nešto veće cene da je išla na odvojeni tender i da prodaje NIS u tranšama u sledećih 15 do 20 godina, nalik onome što su uradile, primera radi, Mađarska i Austrija? Odgovor je: verovatno da.
S druge strane, veoma jasno u pregovorima Ruska Federacija je rekla da ona vidi energetski sporazum kao celokupni sporazum, da oni žele da grade i gasovod s nama, ali da žele istovremeno i da uspostave odnose u domenu naftne industrije. To je cela priča i to je cela realnost. Zbog toga treba gledati ovaj sporazum u njegovoj celosti.
Lako je naći manu u jednom delu, ali ako ga pogledamo u celini, a nisam ni govorio o geopolitičkom značenju jedne Srbije kroz koju prolazi jedan od tri najveća energetska projekta koji se grade u sledećih 10 godina na kontinentu, tu vidimo da i ti argumenti koje čujem ponekad imaju mnogo manje snage nego što izgleda na prvi korak.
Poslednja stvar, želim da kažem da, što se tiče drugog dela, a to je pitanje da li mi kroz ovakav sporazum na bilo koji način odstupamo od određenih evropskih standarda, odgovor je decidno - ne. Ni na koji način u ovom sporazumu Srbija ne prihvata da se smanje ni ekološki ni bezbednosni standardi Evropske unije. Rekao sam, i što se tiče trgovinske liberalizacije, da čuvamo ono što je dogovoreno sa Evropskom unijom, tako da i tu imamo sklad i nema nikakve opozicije između našeg učešća u jednom ogromnom energetskom sporazumu i onoga što su naše evropske težnje.
Napokon, što se tiče Vojvodine, često se čuju neki argumenti da eventualno u ovom slučaju ona ostaje uskraćena. Kažem da treba gledati stvari u perspektivi.
Naravno da je u interesu Vojvodine da veoma značajne, neke od najvećih investicija u prerađivačku i naftnu industriju dođu u Vojvodinu. Naravno da je u interesu i Vojvodine da gasovod prođe kroz njenu teritoriju jer toliki broj investitora želi da dođe u Vojvodinu, a mogućnost da dođe do bezbedne i dobre cene prirodnog gasa je argument više za Vojvodinu, tako da ako sagledamo ovo pitanje, videćemo da, kao i ostatak naše zemlje, Vojvodina je naravno na dobitku.
Samo želim sada da zaključim i da kažem da ovaj energetski sporazum, kao i ovaj sporazum sa Evropom, čini mi se, ne treba idealizovati, ali istovremeno ne treba umanjiti njegov izuzetno veliki značaj.
Zbog toga, hajde gospodine Todoroviću, da ratifikujemo ovaj sporazum. On i entuzijazam za njega nije ništa manji nego za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i očekujem, kao što je slučaj sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, da će ovaj dom u ogromnoj većini, nadam se, aklamacijom potvrditi ovaj energetski sporazum. Hvala puno na vašoj pažnji.

Hvala. Ne želim da obrazlažem i da dam odgovore na sva pitanja. U svakom slučaju, kao što je predviđeno ovim sporazumom i onim protokolom koji se tiče NIS-a i za sve poslanike i građane Republike Srbije on se, od momenta njegovog potpisivanja u januaru ove godine, nalazi na sajtu Vlade Republike Srbije, tako da je dostupan svima. Jedan broj odgovora na pitanja koja su danas postavljena se tamo nalazi.
Da li je moguće zamisliti još bolji sporazum? Jeste, moguće je. Da li su ovi pregovori bili teški? Jesu, bili su teški. Da li bi bilo lakše da se dogovorimo da se ne radi o najvećoj gasnoj kompaniji u svetu? Bilo bi. Da li bi bilo lakše da se dogovorimo oko naftnog dela da se ne radi o trećoj najvećoj kompaniji u domenu nafte, koja će se i te kako razvijati, koja ima neko od najvećih nalazišta nafte u svetu? Bilo bi.
Da li bi bilo lakše, kao što je pokazala prethodna tačka dnevnog reda, da potpišemo još bolji trgovinski sporazum sa jednom manjom tvorevinom i ekonomijom od EU? Naravno da bi, ali onda ne bismo imali tržište od pola milijarde potrošača, kao što ovde ne bi mogli da napravimo i da sklopimo sporazum sa najvećom kompanijom u domenu gasne industrije, ne bi mogli da sklopimo sporazum sa trećom najvećom naftnom kompanijom u svetu, ne bi bili ravnopravna učesnica sa Italijanima, Mađarima, Bugarima i svim onima koji su već u EU, to je više puta naznačeno u diskusiji, u onome što će biti jedna od najvećih energetskih i infrastrukturnih projekata u Evropi u sledećoj deceniji.
Ničega nema za džabe, nema ni ljubavi, ni mržnje u međudržavnim odnosima. Postoje goli interesi, ali ti interesi u ovom slučaju su i te kako ispunjeni i sa strane Republike Srbije. Ovaj sporazum je u interesu Srbije i možemo uzeti delove i reći da je to manja kompanija,
da nije to Rusija, da se ne radi o ovom velikom projektu, mogli bi i parcijalno ovde dobiti bolje uslove.
Ovo što je dobijeno je mogućnost za našu zemlju da postane akter, posle toliko godina, to je rečeno više puta danas, za 30 godina u naše infrastrukture, najviše u onom delu koja je tradicionalna od Drugog svetskog rata bila jedna od velikih vrlina bivše Jugoslavije, a to je ulaganje u energetiku, toga nije bilo.
Ona uredba koja je uvela monopol u preradi nafte je pomogla da NIS dođe u ovu situaciju koja je bila danas, ali to ne može unedogled. Kao što se otvaramo prema Evropi, moramo liberalizovati i tržište naftnih derivata, te nam je ostalo samo još dve godine da pripremimo naše rafinerije za tu veliku utakmicu.
I moramo i u ovom slučaju, jer je energetika jedan sektor gde su investicije gabaritne i gde morate pripremati igru kao u šahu. Neki su povukli poteze pre nas, INA, MOL, OMV, mnogi drugi, određene investicije su odrađene, imamo isto i kupovinu sa strane firme, koja je veoma bliska "Gaspromu", vodeće rafinerije u Bosni i mi moramo u ovom momentu preseći.
Ne govorim o tome - šta bi bilo kad bi bilo, kakav je idealni svet. Srbija je danas dobila 49% u ovim kompanijama. Tačno je da je Bugarska dobila 50% u gasovodu, ali isto tako je tačno da je Bugarska mesto odakle neizostavno ulazi gasovod, a posle toga on može ići prema Rumuniji, može ići prema Grčkoj i moguće je zamislite i druge trase.
I Bugarska je istovremeno učesnica u drugom delu energetskog sporazuma za njih, koji se ne vidi ovde, oni grade dva puta po hiljadu megavata dve nuklearke sa Rusima u godinama koje dolaze. I Grčka istovremeno, o tome se nije pričalo, jeste, ima 50%, ali istovremeno se radi o velikom poslu u domenu vojne industrije koji Grčka ima sa Ruskom Federacijom i premijer Grčke je tri puta bio u Kremlju u poslednjih godinu dana.
Toliko o tome da zamišljamo ono što bi bilo. Naravno da kada sagledamo situaciju moramo videti gde je naša zemlja, koje su njene mogućnosti i šta nam je činiti u ovom realnom momentu.
U ovom realnom momentu ovaj sporazum je u interesu Srbije i sledeći koraci su i te kako važni, moramo razraditi situaciju oko HIP Petrohemije. Da, razgovara se i te kako oko socijalnog ugovora koji će pratiti ovaj sporazum. Naravno da moramo biti u stanju da izboksujemo i domaći tretman za energente koji dolaze na našu teritoriju i to znači da će biti jeftiniji.
Rečju, imamo do kraja godine, ukoliko poštovani narodni poslanici ratifikujete ovaj sporazum, da utanačimo sve elemente i gasnog i naftnog aranžmana, a drugi elementi za našu privredu, za naše građane, o tome je već bilo puno reči. I zbog toga vas pozivam da ratifikujete ovaj sporazum. On vraća Srbiju u stratešku granu energetike na velika vrata.

Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, nalik onome što je rečeno danas posle podne, verujem da je danas bila jedna od najkvalitetnijih rasprava koju sam, barem od kada učestvujem u javnom životu Srbije, čuo, zato što se razgovaralo o veoma važnom sporazumu i o veoma važnom momentu za našu zemlju.
Neke pozicije su se iskristalisale i čini mi se da sada, na kraju ove rasprave, možemo i ovu diskusiju dovesti do logičnog kraja i veoma kvalitetnog zaključka za građane naše zemlje, nezavisno od toga za koju političku partiju su se opredelili.
Pokušaću da odgovorim, naravno ne na sva pitanja koja su bila pokrenuta tokom ove diskusije, to iziskiva mnogo vremena, ali u svakom slučaju želim da kažem da ovaj sporazum predviđa i seriju institucionalnih mehanizama koji će se brinuti o njegovoj valjanoj primeni.
Još jedna stvar, a to je da se radi o živoj materiji gde, primera radi, ukoliko jedna od dve ugovorne strane konstatuje da joj neka odredba ovog ugovora na bilo koji način može ugroziti vitalne interese, naravno da može pokrenuti, kroz mehanizme koji su predviđeni ovim sporazumom, i dodatnu diskusiju, pa i, ukoliko dođe do saglasja obe strane, promene u ovom ugovoru.
Isto tako, želim da kažem da ovaj ugovor nije poslednji ugovorni odnos koji ćemo imati ukoliko ovaj cenjeni dom odluči da ratifikuje ovaj sporazum. Imaćemo jedan ugovor koji će nam omogućiti i sam ulazak u EU. Jedan broj pitanja koji su danas izloženi biće razjašnjen. To se, moram da kažem, naročito odnosi na veoma važna pitanja koja je moj skoro imenjak gospodin Božidar Delić pokrenuo u svom izlaganju, ali dozvolite mi da odgovorim u najkraćim crtama na pitanja o najvažnijim temama koje su ovde pokrenute.
Što se tiče samog pitanja da li smo mi ovo dobro ili loše ispregovarali, istina je u tome da se, sa jedne strane, svaka zemlja koja želi da pristupi EU grčevito bori za sopstvene interese. Istina je, isto tako, da što je klub veći i širi, utoliko je situacija za novog, potencionalnog, kandidata donekle teža.
Ne treba imati bilo kakvu iluziju ili romantizam oko ovih evropskih integracija. O tome se nije pričalo, a ja želim samo da dam primer za to šta je bila evropska integracija, primera radi, za jednu Španiju ili Portugaliju, pa šta je onda ona bila za one zemlje koje su ušle u EU 2004. godine i šta je to potencijalno za nas.
Tačno je da su, dok je EU imala manji broj članica i dok je bila u većoj ekonomskoj ekspanziji, i evropski fondovi i način na koji se vršilo to proširenje EU bili velikodušniji. To je istina, to je jednostavno tačno.
Španija je, primera radi, dobijala svake godine i nekoliko procenata svog bruto domaćeg proizvoda u vidu direktne evropske pomoći.
To su cifre koje, primera radi, omogućavaju Grčkoj, koja je, sa nekih jedanaest miliona stanovnika, na nivou razvoja koji je osam do deset puta bolji od Srbije, da svake godine prima 6,5 milijardi evra direktno iz evropskog budžeta. Tačno je da neke zemlje imaju neku formu rente što su ušle ranije u taj klub bogatih zemalja i tačno je da nije sve pravično u ovom procesu.
Ako bismo sagledali u potpunosti i taj evropski budžet i uslove koji su ponuđeni onima koji žele da se pridruže EU, mogli bismo mnogo dugo da razgovaramo sa zemljama članicama. Mi to radimo, ali u suštini i među postojećim članicama stalno traje ta debata u vidu pravičnosti, ne samo u rasporedu sredstava, nego i u načinu i mehanizmima koji su institucionalni u odlučivanju.
Zapravo, to je dovelo i do krize koja je na momente zahvatila EU. Imamo jednu danas, a ona će biti rešena, u to sam duboko uveren, kao što je bio slučaj svaki put u poslednjih 50 godina evropskih integracija, ali to sigurno neće biti ni poslednja kriza koju će poznavati ta jedinstvena kreacija EU.
S druge strane, mi, kao Srbija, uz sve probleme koje smo imali, moramo se odrediti ne prema tome da li EU nama daje iste šanse i mogućnosti kao što je dala Španiji pre više od 20 godina, kada je ona ušla u EU, ili pak, kao što smo čuli, nekim zemljama koje su imale mogućnosti da potpišu slične sporazume pre nekoliko godina. Naravno, to jeste pitanje etike, ali se istovremeno moramo, kao odgovorni ljudi, postaviti prema realnosti i onim alternativama koje imamo kao zemlja.
U tom smislu želim da kažem nedvosmisleno za strateške grane naše industrije da smo uložili veliki napor i naišli na dozu razumevanja, naravno, ne na onom nivou koji smo mi svi želeli da postignemo, to je pitanje pregovora, ali u veoma značajnoj meri za ono što je poljoprivreda.
Za ovo što se tiče naših nacionalnih dobara, moram da kažem, pre svega za ono što su strateški resursi određene zemlje, da postoje dva načina na koja se to tretira, nezavisno od evropskih integracija. Sa jedne strane, to znači da se one ne prodaju nego se daju u koncesiju, a drugi način je da, ako je nešto apsolutno strateško, onda ga ne treba ni prodavati. Tu je poznato nekoliko načina. Javna preduzeća su jedna stvar. Ima mnogo drugih mehanizama i, naravno, jedan od veoma važnih poslova koji očekuju našu Vladu, ovaj naš cenjeni dom, jeste da definišemo te pravce i da donesemo odgovarajuće zakone.
Razgovora je bilo mnogo o gradskom građevinskom zemljištu. Imamo veliki broj problema sa poljoprivrednim zemljištem.
Došlo je do privatizacija gde jedan broj privatizovanih objekata, primera radi, ima upotrebu državnog zemljišta, dolazi do velikih tenzija na lokalu jer lokalne samouprave moraju odlučiti svake godine na licitaciji ko će eksploatisati ta dobra. Očigledno nemamo dobro rešenje, ali u svakom slučaju, ono što je sigurno, to je da, kada sagledamo ovaj sporazum, mi vidimo da on otvara veliki broj mogućnosti za našu zemlju, otvara nam na stabilan način vrata najvećeg tržišta na svetu od pola milijarde potrošača.
Isto tako, bilo je reči o jednom, da kažem, tržištu koje omogućava da naši proizvođači nađu mesto na njemu, blisko je, potrošačke navike nisu toliko daleke od naših u smislu onih proizvoda koji se traže.
Naravno, razlika u nivou života je i dalje velika. Ali, bilo kako bilo, za poljoprivredu, industriju i mogućnosti za naša preduzeća ovo je sporazum koji je u dubokom nacionalnom interesu naše zemlje.
Mi kroz ovaj sporazum omogućavamo domaćim i inostranim ulagačima da veoma jasno vide u kom pravcu ide naša zemlja, koji je stepen zaštite i još više od toga, da znamo da li je određena carina veća ili niža za jedan ili dva odsto.
Veoma često naši privrednici će reći: za nas je važno da znamo kolika će biti i danas i sutra i za tri i za pet i za sedam i za osam godina. To je ona velika vrlina jednog ovakvog ugovornog odnosa, jer donosi predvidivost u uslovima poslovanja i omogućava da se svi odrede prema njima.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je najbolji saveznik Srbije u borbi protiv nezaposlenosti. Sve zemlje EU koje su ušle u nju u proteklih 25 godina su jednoznačno imale veliki pad stope nezaposlenosti.
To se naročito videlo u onima koje su ušle u EU u proteklih nekoliko godina, mislim na onih sedam zemlja istočne Evrope koje su ušle 2004. godine, pa i naše susede iz Rumunije i Bugarske.
Mada, kao što svi dobro znamo, ima i kod njih i dalje velikih teškoća. Evropske integracije ne idu bez problema, kao što svi dobro znamo. U Bugarskoj i u Rumuniji je stopa nezaposlenosti prepolovljena i ona je danas veoma niska, do te mere da je debata u tim zemljama više oko pitanja kako obezbediti dovoljno radne snage nego kako obezbediti dovoljno radnih mesta za one koji tamo žive i rade.
Želim istovremeno da kažem, što se tiče ovog sporazuma, da on suštinski jeste trgovinski sporazum, ali isto tako je tačno, kao što je nekoliko puta rečeno tokom ove debate, da on ima i nekoliko elemenata koji su veoma važni i koji se tiču institutivnih reformi.
Tačno je da se ovim sporazumom Srbija obavezuje da unapredi svoje zakonodavstvo u domenu zaštite konkurencije.
Tačno je da se Srbija ovim sporazumom angažuje da obezbedi iste uslove za poslovanje, s tim što, naravno, primera radi, oko javnih nabavki imamo prelazni period od pet godina, tokom kojih ćemo imati vremena da uskladimo iste uslove za strana i domaća preduzeća. Kao što znate, po našem zakonu o javnim nabavkama, primera radi, domaća preduzeća imaju prednost od 20% u ceni.
To je nešto što, nadam se, potpisujući i ratifikujući sada ovaj sporazum, neće nestati, već će u roku od pet godina biti usklađeno. Od momenta ratifikacije ovog sporazuma naša preduzeća će biti tretirana kao domaća preduzeća na svim tržištima zemalja članica EU i, što nije nebitno, u svim onim elementima evropskog budžeta koji budu trošeni bilo gde, tako da će moći da konkurišu. Danas to možda izgleda teško, ali verujte, sa ovim će našim privrednicima posao biti veoma olakšan.
Mnogo je bilo priče o tome da li se naša zemlja, ratifikujući ovaj sporazum, na bilo koji način odriče Kosova. Odgovor je ''ne''. Odgovor je da naša zemlja nikada neće pristati da se odrekne Kosova. I u predizbornoj kampanji a i danas se stvari pokušavaju prikazati kakve nisu, da je Srbija naivna naspram nekih lukavih Evropejaca, da na ovaj način, očekujući neke ekonomske prednosti putem ovog sporazuma o stabilizaciji, može da izgubi ono što joj je najdraže, a to je njena celovitost i državni integritet.
To, jednostavno, nije tačno. EU niti je vlasna da odlučuje o tom pitanju, niti je jedinstvena po tom pitanju.
Nekoliko poslanika je tokom debate govorilo o tome - hajde da čujemo šta nam kažu oni koji nas podržavaju u borbi za naš teritorijalni integritet.
Kada čujemo predsednika Rumunije, zemlje koja je rekla da neće priznati nezavisnost KiM, kada slušamo ono što nam kažu naše kolege sa Kipra, a da ne govorim o tome koji su bili tonovi i preporuke naših saveznika iz Ruske Federacije, nedvosmisleno je rečeno da je u najboljem interesu Srbije, pa i u borbi za njenu celovitost i teritorijalni integritet, da nastavi putem evropskih integracija.
Srbiji je učinjena velika nepravda i ona mora danas da se pita koji je najbolji mogući način da se nosi sa tom nepravdom. Nije prvi put u našoj istoriji, ali oni koji stvarno poznaju našu istoriju znaju da nam nikada nije uspela samoizolacija, da nikada nije bila uspešna politika prazne stolice, politika vakuuma, već Srbija koja se hrabro suočava sa problemima, sa onima koji su vršili nepravdu, ona koja je jača, ona koja je u stanju da odbrani svoje interese.
U tom smislu, gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, tokom ove debate mi smo imali mogućnost i da dodatno unapredimo ovaj tekst.
Ako je već bilo pitanje da li je stvarno i zakonski uređeno da je Srbija spremna da uđe u EU, ali da neće prihvatiti da bude ucenjena na bilo koji način, ni da popusti u vezi sa KiM da bi ušla u EU, mislim da smo tokom ove diskusije veoma jasno videli da postoji izuzetno široki konsenzus oko jedne takve pozicije.
Samim tim, imam zadovoljstvo da kažem da u ime Vlade Republike Srbije prihvatam amandman koji je predložio gospodin Tomislav Nikolić jer ćemo na taj način, sa tri ključna strateška pravca, a to su odbrana našeg teritorijalnih integriteta, s jedne strane, naš ulazak u EU što pre ali ne po cenu gubitka našeg teritorijalnog integriteta, i pod tri, nadam se kao sledeća tačka dnevnog reda ove sednice Narodne skupštine, potvrđivanje naše želje da gradimo privilegovane odnose sa Ruskom Federacijom, pokazati da smo jedna ozbiljna zemlja koja veoma jasno stavlja do znanja celom svetu, našim saveznicima i onima koji možda danas oko nekih važnijih pitanja ne gledaju u istom pravcu kao i mi, da imamo oko onoga što je najvažnije nacionalno jedinstvo.
To ni na koji način ne znači da se slažemo, pozicija i opozicija, oko svega. Daleko od toga. To, naravno, ne znači da borba neće biti žustra u nedeljama, mesecima, godinama koje dolaze. Borba za vlast je normalna stvar, ali ja, nalik onome što su neki već rekli, verujem da današnja sednica i ova tačka dnevnog reda imaju veoma važnu ulogu.
Na momente, kada se stvari dešavaju, možda ne vidimo njihovu važnost, ali verujem da su, nalik onome što se desilo pre nekoliko godina, kada je formiran konsenzus o našoj državnoj politici, o Kosovu i Metohiji, današnja sednica i ova tačka koja formira na jasan način i pod jasnim uslovima šta je konsenzus za ulazak u EU, od prvoklasnog značaja za našu državu.
Političari dolaze i odlaze, vlade dolaze i odlaze, država iznad nas i Srbija danas, 2008. godine, veoma jasno kaže: da, želimo što pre u EU, ali nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije, i gradićemo privilegovane odnose sa Ruskom Federacijom. Tu je, čini mi se, urađeno nešto što se retko dešava u našem političkom životu. Iz ovoga svi izlazimo ojačani.
Ono što je veoma važno, u tehničkom smislu, želim da prihvatimo amandman sa ispravkom. Da budemo veoma jasni, to je nešto što stručne službe znaju, u formalnom smislu, i da to tako bude rečeno na sednici.
Neki bi mogli da kažu da je vlast ovim ojačana, ali mislim da će i oni iz opozicije koji budu glasali za ovaj sporazum izaći ojačani. Ali, to nije tako važno. Na ovaj način i ratifikacijom ovog sporazuma Srbija će biti ojačana i to je jedino što je važno. Hvala vam puno.

Gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, retko kada je u istoriji Srbije toliko reči i argumenata razmenjeno oko jednog trgovinskog sporazuma. Ako pogledamo ono što danas razmatramo u ovoj objedinjenoj raspravi, ipak vidimo da o ovom sporazumu sa Evropom ima i više od trgovine. On opredeljuje naš strateški pravac. Evropa nije sve, ali danas Srbija ima veliku šansu da kroz ubrzano približavanje EU ojača sopstvenu državu i sopstvenu privredu.
Srbija će u ovom okviru naći prostor da pokaže i snagu i znanje svih njenih građana i da posle toliko teških godina obezbedi bazu da godine i decenije koje dolaze budu godine i decenije najvećeg razvoja, ne samo naše privrede, nego i onoga što je odlika već vekovima naše zemlje, a to je duhovnost, mogućnost da učestvujemo na ravnopravan način u radu i životu ove velike porodice nacija na evropskom kontinentu, rečju, da pokažemo sve ono što Srbija može.
Danas, razmatrajući ove predloge, mi moramo da odlučimo da li želimo da damo šansu svim našim građanima. U ovim ugovornim odnosima Srbija ulazi po prvi put u jedan ravnopravni odnos sa EU. Želim odmah da kažem da tokom predizborne kampanje, koja se održala poslednjih nekoliko meseci, imali smo nekoliko izbora, centralna tačka je bila rasprava oko ovih zakona, tj. oko ovih sporazuma. Ključno pitanje koje je bilo potegnuto, da bi se sporilo i osporilo donošenje ovih zakona, bilo je pitanje da li se, potpisujući ili ratifikujući ovaj sporazum, naša zemlja na bilo koji način odriče borbe za svoje Kosovo. Odgovor je – ne.
Želim, pošto se o tome dosta razgovaralo, da citiram jedino mesto u ovom sporazumu gde se pominje Kosovo i Metohija, a to je član 135. Da ga pročitam, tako da svi građani koji nas gledaju vide o čemu se radi i o čemu je reč:
„Ovaj Sporazum se primenjuje, s jedne strane, na teritorije na koje se primenjuju ugovori kojima se osnivaju Evropska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju i u skladu sa uslovima utvrđenim tim ugovorima i na teritoriju Srbije, sa druge strane.
Ovaj Sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj Rezoluciji.“
I ovde veoma jasno vidimo da one imaginarne tzv. pravne konstrukcije tokom predizborne kampanje, a to je da se prikaže, na bilo koji način, da bi se Srbija koja pristupa ovim sporazumima navodno odrekla svog Kosova, ne stoje. Ovaj sporazum je statusno neutralan.
Ali, sa druge strane, imajući u vidu da se status naše južne pokrajine pominje isključivo u kontekstu Rezolucije 1244, koja je, kao što dobro znamo, kamen temeljac naše državne politike za očuvanje našeg teritorijalnog integriteta, potpisivanje, tj. ratifikacija, ovog sporazuma, sa strane svih zemalja članica EU, uključujući i one koji su, nažalost, krenuli u pogrešnom, nelegalnom, pravcu priznavanja tzv. Kosova, jeste pozitivan element u borbi za naš teritorijalni integritet i za našu državnu politiku oko KiM.
Odmah veoma jednostavno i jasno da kažem, jedna od sledećih tačaka ovog zasedanja i predloženi tekst Rezolucije o kontinuitetu državne politike o KiM potvrđuje i imamo tzv. interpretativnu klauzulu koja je veoma jasno i nedvosmisleno stavila do znanja našim evropskim partnerima i svima u svetu koji prate ovu situaciju, da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Srbija nikada neće trgovati na KiM. (Aplauz.) U Srbiji veoma često se manipuliše time u javnosti, kaže se, ovo je neka forma klopke, ako uđemo u ovo, evo nas u nekoj paklenoj mašini koja će na kraju dovesti do toga da, kažu, naivni Srbi ne znajući šta rade i sami priznaju nezavisnost Kosova, a to jednostavno nije tačno. Želim da vas podsetim da je poslednja rezolucija oko KiM, krajem decembra prošle godine, i debata koja je tada vođena, veoma jasno pokazala da ova formulacija, koja je istovetna formulacija za CEFT-u, za Energetski sporazum i Energetsku zajednicu jugoistočne Evrope, koje su potpisane za vreme vlade dr Vojislava Koštunice, ni na koji način ne ugrožava našu poziciju, niti našu borbu za teritorijalni integritet.
Niko nikada sa strane EU nije postavio bilo kakav uslov Srbiji da se zarad bržih evropskih integracija na bilo koji način odreknemo našeg teritorijalnog integriteta.
Želim veoma jasno da kažem ovde danas da Srbija i kroz ovu ratifikaciju i nadam se jednoglasno usvajanje i predstojeće tačke dnevnog reda oko KiM nedvosmisleno kaže da ukoliko iko pokuša da nas uceni oko Kosova neće uspeti, Srbija se nikada neće odreći njene južne pokrajine i nikada nećemo prihvatiti da budemo uvedeni u bilo kakav izbor između Evrope i Kosova. Ukoliko bilo ko i bilo kada pokuša da nas uvede u taj izbor izabraćemo naš teritorijalni integritet. Te stvari su veoma jasne.
Želim da se sada okrenem prema onome što je skoro ceo tekst ovog sporazuma koji predstavlja šest godina ugovornog odnosa, koje će pokriti onaj period od momenta ratifikacije i primene ovog sporazuma sve do ulaska naše zemlje u EU. Ovaj sporazum je sporazum sa EU, koja već predstavlja 55% naše spoljne trgovine. Kada uračunamo i one zemlje koje su deo regionalnog sporazuma CEFTA, koje su sve ili već kandidati ili će veoma brzo postati kandidati za ulazak u EU, mi imamo ovde sporazum sa onim što će predstavljati i tri četvrtine naše spoljne trgovine.
Ako pogledamo istovremeno i situaciju u domenu investicija, tri četvrtine investicija dolaze u našu zemlju iz te zone. Samim tim naša zemlja potpisujući, tj. ratifikujući sada, ogromnom većinom, i ja bih se nadao aklamacijom, u ovom parlamentu ove zakone moći će da ima stabilne odnose sa onim što će biti naš ključni partner u godinama koje dolaze. To nije samo ključni partner za nas, nego i ključni partner kao što vidimo i u veoma teškim momentima odnosa između EU i Ruske Federacije proteklih nekoliko nedelja. Niti EU niti Ruska Federacija u najtežim momentima u poslednjih nekoliko godina se ne odriču budućnosti strateških odnosa između EU, sa jedne strane, i Ruske Federacije, s druge strane.
Kao što vidimo i u ovim veoma teškim momentima se veoma pomno pazi i u tim odnosima da ono što je već deset godina strateško partnerstvo između EU i Ruske Federacije bude obezbeđeno i u godinama koje dolaze. Za Srbiju koja već od 2000. godine ima tzv. autonomne trgovinske mere koje su dodeljene jednostrano sa strane EU, ovo je način da uvedemo mnogo veći stepen pravne i privredne sigurnosti za sve domaće i inostrane investitore koji žele da posluju u našoj zemlji.
Nema nikakvog iznenađenja, bilo koji investitor, domaći ili inostrani, prvo pita – dokle ste stigli sa Evropom, da li imate Sporazum o stabilizaciji, kada ćete ući u EU? To oni ne pitaju zato što nas vole ili zato što nas mrze, već zbog toga što žele da ulože kapital u jednu zemlju koja zna gde ide i koja ima uređene i stabilne odnose sa njenim ključnim, trgovinskim, privrednim, i rekao bih, političkim partnerom.
Naravno, neki su govorili tokom predizborne kampanje – hajde, da zastanemo sada, ionako imamo ove jednostrane mere, pa to će trajati još neko vreme.
Poštovani narodni poslanici, tačno je da imamo ove mere, ali istovremeno ono što je jednostrano dato može biti jednostrano ukinuto, a to smo videli oko pitanja šećera pre nekoliko godina. Mogu da kažem da će ratifikacija ovog sporazuma omogućiti da imamo svake godine na stabilan način i na način koji ne može biti ugrožen preko noći jednu kvotu od 180 hiljada tona izvoza šećera, bez kvota i bez carina, to jeste kvota koja je nedovoljna, ali za 18 do 24 meseci mi ćemo biti u stanju da pregovaramo značajno veću kvotu.
Osam hiljada i sedam stotina tona izvoza junetine, tzv. ''bejbi bifa'', velike šanse za naše stočarstvo pri čemu je stočni fond u kvalitetu mnogo unapređen, ali ako pogledamo količine, nedovoljno unapređen poslednjih godina. Nije slučaj to što posle potpisivanja ovog sporazuma, Srbija koja je prošlog avgusta kada smo završavali ove pregovore imala samo jednu klanicu koja je imala evropski standard za izvoz, nesmetan izvoz, u EU junetine, danas imamo pet klanica i dve mesne industrije koje su kvalifikovane i koje mogu veoma brzo po ratifikaciji ovog sporazuma da izvoze mnogo više mesa na ovo veliko tržište od 500 miliona potrošača.
Prošle godine naša poljoprivreda, tj. naše stočarstvo je, nažalost, iskoristilo samo 25% ove kvote. Već danas možemo po ratifikaciji ovog sporazuma da izvezemo četiri puta više junetine na evropsko tržište i to će biti garancija i za investicija za naše stočarstvo, za našu poljoprivredu i isto tako mogućnost da veoma brzo povećamo ovu kvotu. Istovremeno po prvi put u istoriji naših ugovornih odnosa sa EU predviđena je kvota za izvoz 63.000 hektolitara vina i oni koji su u toj grani naše poljoprivrede veoma jasno kažu – da je ovaj sporazum za njih apsolutni uslov da nastave sa investicijama i da se svuda u Evropi nađe kvalitetno srpsko vino
Veoma često imao sam pitanje sa strane naših građana, naših privrednika – da li smo mi pregovarajući o ovom sporazumu dobro zaštitili našu privredu, naročito našu poljoprivredu? Poštovani narodni poslanici, želim da vam danas predstavim nekoliko činjenica oko ovog veoma važnog pitanja. Naravno, ključ u ovim pregovorima je bila poljoprivreda, poljoprivreda koja ima i specifični tretman u EU, isto tako mora imati specijalnu pažnju sa strane naše Vlade, naše Skupštine, pa i u pregovorima poput ovoga koji smo zaključili.
Prvo, želim da kažem da je Srbija ukoliko uporedimo ovo što smo pregovarali sa onim što je primera radi uradila jedna Hrvatska, mi smo ispregovarali tri liste proizvoda za poljoprivredu i tri ritma liberalizacije trgovine sa EU i to na tri, pet i šest godina, dok je Hrvatska imala samo dve liste na tri i šest godina.
U prvoj listi su oni proizvodi koje ili ne proizvodimo ili oni koji nam nisu najvažniji i od kojih naša ekonomija ne zavisi. Svi važni proizvodi, poljoprivredni proizvodi za našu zemlju su zaštićeni na period od pet do šest godina.
Isto tako, želim da vam kažem da u ovim sporazumima i u svim aneksima možete veoma jasno videti ritam trgovinske liberalizacije. Mi smo ispregovarali i zadržavanje zaštite za 23,5% naših poljoprivrednih proizvoda i nakon isteka ovog prelaznog perioda od šest godina.
Za Hrvatsku i druge zemlje to je bilo ispod 20%, a naročito je veoma važno reći da smo zadržali zaštitu i za ključne poljoprivredne proizvode poput mleka, sireva, kukuruza, brašna i svinja.
I da budem još malo precizniji, ako pogledamo stepen zaštite za neke od ovih proizvoda nakon ovog prelaznog perioda od šest godina, primera radi, za mleko, Srbija zadržava 45% postojeće zaštite i nakon prelaznog perioda, dok je Hrvatska u pregovorima uspela da zadrži 20%. Za kukuruz, za ovo što mi imamo kao stepen zaštite za naš kukuruz posle šest godina je 80% postojećeg nivoa zaštite, dok je Hrvatska dobila 50%, a za svinje, to je 65%, a Hrvatska je sačuvala 20%.
Želim isto da kažem da je tokom pregovora o ovom sporazumu najviše vremena bilo posvećeno poljoprivredi, a kao što vidimo i EU je prepoznala da je poljoprivreda, koja predstavlja otprilike jednu četvrtinu naše ekonomije, strateška grana za našu zemlju.
S jedne strane, uz veliku upornost našeg pregovaračkog tima, koji sam vodio, a sa druge strane razumevanje EU, pokazali smo da oporavak srpske ekonomije nije moguć bez oporavka njene poljoprivrede.
Naravno da nije sve tu još blistavo, ali prošlogodišnji izvoz od 1,6 milijardi dolara omogućio nam je da po prvi put u poslednje dve godine imamo suficit, tj. da više izvozimo nego što uvozimo iz EU u ovom domenu, i predstojeće projekcije, ne samo trenutnog ministra poljoprivrede, nego i prethodnih, pokazuju da ovim zakonima i ovim trgovinskim sporazumom naša poljoprivreda može računati na izvoz koji će prevazići za četiri godine šest milijardi dolara godišnje.
Zato moramo ratifikovati ovaj sporazum, zato što naša poljoprivreda zaslužuje mnogo bolju budućnost. Naše stočarstvo zaslužuje bolju budućnost i, dragi poslanici, hajde da damo našim poljoprivrednicima šansu da pobede na tržištu Italije, da pobede na tržištu Nemačke, da pobede na tržištu Francuske i u regionu.
Zato, očekujem, zbog naših poljoprivrednika, da svi ovde podržimo ratifikaciju ovog ključnog trgovinskog sporazuma.
Istovremeno želim da podsetim da se ovaj sporazum tiče i industrije.
Bilo je mnogo debate u našoj zemlji da li je dobro da se približimo Evropi, jer su neke naše grane koje su imale zavidne rezultate poput tekstila u velikom problemu i pitanje je bilo da li će moći da izdrže oštricu konkurencije koja dolazi sa trgovinskom liberalizacijom.
Poštovani narodni poslanici, naravno da ne možemo biti zadovoljni sa nivoima plata, ne možemo biti zadovoljni sa trenutnim nivoom aktivnosti u našoj tekstilnoj industriji.
Od momenta ulaska u ugovorni sporazum sa EU, tzv. tekstilni sporazum, koji je, nažalost, za našu zemlju zbog svih nedaća koje je imala devedesetih godina, došao možda u, možemo reći, najgorem momentu, kada je EU istovremeno otvorila sopstveno tržište i prema Kini, kada je ukinula kvote za uvoz tekstilnih proizvoda iz Kine u EU, ipak, naši tekstilci, domaći, ali i oni inostrani, koji su našli i znanje i energiju i mogućnosti da investiraju kod nas i da izvoze, doveli su do toga da se naš tekstil ponovo izvozi, da se ponovo otvaraju fabrike u tekstilnoj industriji i da naš tekstil svake godine izvozi 50% više u EU i u naš region. E, to je Srbija koja pobeđuje.
Ratifikacija ovog sporazuma je najbolji mogući način da pošaljemo poruku građanima Vranja, Leskovca, Ivanjice i svim mnogobrojnim centrima naše tekstilne industrije koja će se kroz ovaj trgovinski sporazum ponovo obnoviti.
Zbog toga, narodni poslanici, hajde da ratifikujemo ovaj sporazum, hajde da damo šansu našim tekstilcima, hajde da omogućimo ljudima kada dođe bilo koji investitor da kažemo – dođite u Srbiju, ovde rade vredni, sposobni ljudi i da zajedno osvojimo ta tržišta!
Ne želimo ništa loše našim susedima. Hajde kroz ratifikaciju ovog sporazuma da im damo iste uslove za tu utakmicu, a ne da moraju da objašnjavaju da Srbija ne zna tačno gde želi, da Srbija nema iste ugovorne odnose sa Evropskom unijom prema onome što imaju naši susedi, naročito.
Istovremeno, videli smo i u samom domenu industrije da bilo koji investitor kada dolazi da investira u Srbiju, ne da osvoji tržište naše zemlje, naše tržište je atraktivno ali samo po sebi ne može privući najveće investitore, pravi razlog za ulazak na naše tržište je mogućnost da se upotrebi i logistička pozicija, geostrateška pozicija naše zemlje, talenat naših građana i da na taj način osvojimo zajedno sva tržišta u Evropskoj uniji, u regionu i u bivšem Sovjetskom Savezu.
Zbog toga nije slučajno to što je "Fijat" odlučio da investira u Kragujevac, u momentu kada se pokazalo da Srbija potpisuje Sporazum o stabilizaciji i, verujte, u to sam duboko ubeđen, kada ratifikujemo ovaj sporazum nekoliko dana kasnije, sredinom septembra, imaćemo i potpisivanje velikog ugovora za naše Kragujevčane sa "Fijatom".
Hajde da damo šansu Kragujevčanima za našu automobilsku industriju, za našu Šumadiju, investitori koji su došli znaju da Srbija veoma jasno zna gde ide, oni koji su investirali i u Batočini, u Kniću, i pre koji dan u Svilajncu u automobilskoj industriji i sutra, videćete, u Nišu, u domenu elektronske industrije, za komponente za automobilsku industriju, to je šansa za našu automobilsku industriju, to je šansa za našu industriju.
Hajde da napokon ratifikujemo ovaj sporazum, da damo šansu našoj industriji i svim našim inženjerima, tehničarima, da pokažu sve ono što oni znaju i da naša zemlja pobeđuje.
Ono što omogućava ovaj sporazum, to je, da Srbija posle toliko poraza bude Srbija koja pobeđuje, koja pobeđuje na evropskim tržištima i u našoj ekonomiji.
Istovremeno, ako razmotrimo pitanje konkurencije, čuli smo i argumente prema kojima će oni koji će ratifikovati otvoriti naše granice i neće omogućiti našim preduzećima da konkurišu na pravi način i na isti način i na ono što kupuje naša država. To naravno nije tačno. Želim da vas uputim u tekst Sporazuma.
Ovde vidimo nedvosmisleno dve stvari. Prva je da od momenta primene ovog sporazuma sva naša preduzeća po prvi put imaju tretman domaćeg pravnog lica, u svim postupcima javnih nabavki u celoj Evropskoj uniji. To se malo zna. Danas će neki reći, imajući u vidu kakvo je stanje i situacija u našoj privredi, naročito u domenu industrije, to je pogodnost koja ne znači mnogo. To, jednostavno, nije tačno. Pitajte naše građevince. Pitajte naše energetičare koliko njima znači ovo. Da, hajde da našoj energetici i našoj građevini omogućimo da pobeđuju na tenderima svuda u Evropskoj uniji. To je ono što oni očekuju od nas i Sporazum koji ovde imamo to će njima omogućiti.
Kao što vidite, u ovom sporazumu predviđen je, sa druge strane, jedan tranzicioni period od pet godina tokom kojeg će se postepeno smanjiti prednost koju imamo u našem Zakonu o javnim nabavkama za domaće ponuđače, tako da imamo pet godina da ojačamo i da pripremimo našu privredu da se takmiči pod istim uslovima sa privredom iz Evropske unije.
Naravno, ako razmotrimo ove zakone, oni nisu direktno vezani za jednu od ključnih sloboda, a to je sloboda kretanja. Međutim, iskustvo je pokazalo da Evropska unija nije ukinula vize nijednoj zemlji koja nije imala jedan slični sporazum poput ovoga.
Od 7. jula naši građani mogu dobiti biometrijske pasoše. Svi smo videli, i ja sam bio prisutan na terenu, ponekad i kritikovan zbog toga, ali tako je, volim da budem tamo i gde postoji problem da ga rešimo, ali mi sada imamo mogućnost da kroz ratifikaciju ovog sporazuma, donošenje, nadam se, i posle ove sednice, i jednog broja veoma važnih zakona koji će omogućiti da naši građani veoma brzo budu u stanju da putuju bez viza u Evropsku uniju.
Hajde da ratifikujemo Sporazum i da naši građani putuju bez viza u Evropu već sledeće godine. Hajde da damo tu šansu našim građanima. Šta je loše u tome, nezavisno od toga za koga oni glasaju.
Poštovani poslanici, videli smo da je pre neki dan, u našoj zemlji bio predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj.
Videli smo i u ovom sporazumu da on predviđa veoma značajna ulaganja u našu infrastrukturu.
Ne zaboravimo da su zemlje poput Irske, Portugalije i bliže nama, možda Grčke, Rumunije, finansirale veoma značajne infrastrukturalne poduhvate iz evropskog budžeta i iz evropskih fondova, tj. evropskih banaka.
Ako pogledamo ovaj sporazum kao strateški pravci, koji su ovde potvrđeni u jednom ugovornom odnosu između Srbije i Evropske unije, pominju se Koridor 7, Dunav, Koridor 10, ali isto tako modernizacija i renoviranje železnice i našeg železničkog puta do Crne Gore.
Istovremeno, u velikom interesu naše zemlje je da pronađemo strateškog partnera za naš "Jat", a istovremeno da posle njegovog jačanja omogućimo i ratifikaciju pratećeg tj. vezanog dokumenta za ratifikaciju tzv. otvorenog neba, koji će omogućiti da naši građani mogu da putuju jeftinije, da naša privreda ima mnogo više veza sa inostranstvom, i rečju, da budemo mnogo više u poziciji da imamo i poslovne, privredne i privatne kontakte sa celim kontinentom i sa celim svetom.
Od ovog sporazuma neće imati koristi samo "Jat", neće imati koristi samo Srbija kao centralna zemlja sa Dunava, neće imati koristi samo naša zemlja, kroz koju se ovaj sporazum potvrđuje na evropskoj karti strateških pravaca. Sami vidimo da smo ovde u jednoj velikoj utakmici sa našim susedima, da veliki putni, železnički, plovni putevi prolaze kroz Srbiju.
U našoj istoriji naša pozicija je često bila izvor velikih teškoća, zato što smo uvek bili na raskršću.
Hajde da iskoristimo ovu poziciju i da kroz ratifikaciju ovog sporazuma damo šansu našoj infrastrukturi, svima onima koji rade u našoj transportnoj industriji da Srbija postane napokon ono što joj sleduje po geografiji i njenoj istoriji, a to je logistički transportni centar cele jugoistočne Evrope.
To je šansa za našu zemlju i zbog toga je moramo iskoristiti.
Želim da pomenem da je, kao što ste videli, prošlog novembra naša zemlja potpisala i Okvirni finansijski sporazum sa Evropskom unijom u vrednosti od milijardu evra. Evropska unija je od 2000. godine ubedljivo najveći donator našoj zemlji, otprilike 2,5 milijardi evra.
Najveći iznos tog novca je išao u infrastrukturu, energetiku, poljoprivredu i lokalnu infrastrukturu. U proseku od 190 do 250 miliona evra bespovratne pomoći, ali naravno, to je samo početak.
Ni na koji način Srbija ne treba da se približava Evropskoj uniji zarad toga da bismo dobili neke pare.
Ali, imajući u vidu da se Evropa već 50 i nešto godina gradi ne po principu ljubavi, simpatija, nego dobro shvaćenih uzajamnih interesa, ona ima u evropskom budžetu tri komponente koje će biti moguće i za našu zemlju od momenta ratifikacije ovog sporazuma, dobijanja statusa kandidata, i sertifikacije našeg finansijskog sistema, a to su tri ključne teme: regionalni razvoj, razvoj poljoprivrede i sela, i razvoj ljudskog kapitala, tj. investicije u obrazovanje.
Želim da kažem da danas susedna Bugarska, otprilike istog gabarita kao i mi, tamo gde smo mi u ovom evropskom ciklusu dobili više od milijardu evra za 2007-2013. godinu, ona će kao članica Evropske unije dobiti 7 milijardi evra, plus 5 milijardi evra za njenu poljoprivredu.
Poštovani poslanici, ratifikacija ovih zakona, sledeći koraci u približavanju EU će obezbediti, u roku od nekoliko godina, našoj zemlji da trenutnih 200 miliona evra veoma brzo multiplikujemo sa 2 i 3, i da kao zemlja članica EU naša zemlja dobija podršku iz evropskog budžeta na nivou od otprilike 2 milijarde evra godišnje.
Hajde da damo šansu našoj zemlji, da obezbedimo da bogatije zemlje ovog kontinenta finansiraju naše infrastrukturne poduhvate. U sledećih nekoliko godina, kao što vidimo, to ćemo morati u velikoj meri raditi iz naših sredstava, ali kao što su neke zemlje poput Irske i poput naših suseda koji su već u EU, možemo iskoristiti evropski budžet da finansiramo ono što je ključno za našu zemlju, a to su infrastruktura, ravnomerni regionalni razvoj, razvoj poljoprivrede i razvoj naše edukacije.
Napokon, naša zemlja mora u godinama koje dolaze značajno više da investira u znanje. Ove godine slavimo 200 godina razvoja visokog obrazovanja u Srbiji. U tih 200 godina je bilo nekoliko veoma svetlih trenutaka. Naša zemlja je proizvela neke od vodećih naučnika sveta, od Milankovića, Tesle, Pupina.
Naša zemlja je krajem 19. veka, kao jedna od prvih zemalja u svetu, imala katedru u domenu elektrotehnike, ali proteklih godina te investicije su značajno opale, mada imamo oporavak poslednjih godina i dalje smo daleko ispod nužnih investicija u obrazovanje, nauku i tehnologiju.
Naša zemlja je prošlog juna potpisala, i očekujem da će ovaj cenjeni dom to veoma brzo ratifikovati, jedan okvirni program u domenu nauke, gde naši naučnici učestvuju na ravnopravnoj osnovi u svim programima EU u domenu nauke i tehnologije.
Veoma sam srećan da vam kažem da u onome što su bili regionalni programi, da su svi gde su naši naučni instituti konkurisali bili uvršteni i da su u dve trećine vodeći.
Pre neki dan smo videli da su naši naučnici, uprkos velikim teškoćama, prisutni, doduše nedovoljno, ali to nije pitanje talenta koliko je pitanje sredstava i prioriteta koje je ova nacija bila u stanju da da tom pitanju u proteklih petnaest godina – već su prisutni u velikim eksperimentima poput onoga koji će se desiti kroz koji dan u Cernu. Kroz približavanje Evropi mi ćemo imati ne samo pristup ovim fondovima o kojima sam govorio, nego će naši inženjeri, naučnici, tehnolozi biti u potpunosti uvršteni u sve evropske programe investicija. Evropa sama je zabrinuta za sopstvenu konkurentnost, kao što mora biti zabrinuta i naša zemlja, jer u multipolarnom globalizovanom svetu one nacije koje ne investiraju u znanje nemaju nikakvu budućnost.
I zato, hajde da ratifikujemo ove zakone, da damo šansu našim naučnicima, da damo šansu onima koji su najbolji umovi ove naše zemlje i uveren sam, veoma brzo, neki od najblistavijih umova ovog kontinenta. Napokon, tačno je da je primena ovog prelaznog sporazuma uslovljena zaokruživanjem saradnje sa Haškim tribunalom. To jeste tema koja ne može biti lako prihvaćena u našoj zemlji, naročito kada u proteklih nekoliko meseci vidimo skandalozne presude Haškog tribunala u slučajevima Nasera Orića ili Ramuša Haradinaja.
To su bili crni dani za međunarodnu pravdu i ni na koji način to ne doprinosi tome da u našem društvu ta institucija i ceo koncept međunarodnog prava bude prihvaćen na pravi način.
Međutim, poštovanje međunarodnog prava sa strane Srbije je veoma snažan, najsnažniji saveznik naše zemlje u odbrani međunarodnog prava i oko pitanja Kosova i Metohije, gde je međunarodno pravo nedvosmisleno na našoj strani, te ne možemo poštovati međunarodno pravo na pola. Ili ga poštujemo ili ga ne poštujemo. Kroz ratifikaciju ovog zakona, kroz ispunjavanje naših domaćih i međunarodnih obaveza Srbija se identifikuje kao zemlja koja poštuje međunarodno pravo, koja poštuje pravo i to je najbolji saveznik u našoj pravednoj i pravičnoj borbi za očuvanje našeg teritorijalnog integriteta.
Zbog toga očekujemo da će veoma brzo naši evropski partneri prepoznati ovu Srbiju, onu, koja nedvosmisleno poštuje pravo, da će krenuti primena ovog sporazuma veoma brzo posle ratifikacije u ovom cenjenom domu, a da ćemo istovremeno na taj način ojačati naše adute, dati više argumenata onima koji su naši saveznici, pridobiti više saveznika u onome što je ključna bitka, bitka za naš teritorijalni integritet.
Poštovani narodni poslanici, u proteklih nekoliko minuta potrudio sam se da u ime Vlade Republike Srbije i svih onih koji su u proteklih nekoliko godina pregovarali o ovom važnom sporazumu približim elemente koji nedvosmisleno, pored toga i duboko sam uveren da bi i svi poslanici trebalo, daju šansu našim građanima, našoj privredi, svim segmentima našeg društva da bolje žive.
Evropa nije rešenje za sve naše probleme, ali i susedna Bugarska i Rumunija, pa i Poljska i Slovačka, u poslednjih nekoliko godina njihovog ulaska u EU su imale veoma značajan pad njihove stope nezaposlenosti. Danas u Bugarskoj i Rumuniji stopa nezaposlenosti je jednocifrena, debate u tim parlamentima su sada u pravcu kako obezbediti dovoljno radne snage.
Činjenica je da i oni u velikoj meri imaju demografske probleme kao i naša zemlja, ali isto tako ekonomska aktivnost i privredni rast, koji je bio između 6 i 7% u svim tim zemljama, dovodi do toga da su ove evropske integracije naš najveći saveznik u borbi protiv nezaposlenosti. Hajde da damo šansu i onima koji danas nemaju dovoljno nade, onima koji su na birou rada, oni koji treba da se zaposle. Nedvosmisleno, iskustvo je pokazalo da je ulazak u Evropu najveći saveznik u borbi protiv nezaposlenosti.
Zato, poštovani narodni poslanici, poštovani građani naše zemlje, ovo je jedan od najvažnijih ugovora koje je naša zemlja imala mogućnost da potpiše. Nema nikakvog romantizma, nema nikakvih iluzija. Nisu svi prošli isto u tim evropskim integracijama, ali ono to je sigurno to je da sve nacije našeg kontinenta, pa i neke koje su možda i van geografskih okvira ovog kontinenta, o tome se vodi velika debata i u samoj EU, žele da uđu u Evropu.
Danas imamo mogućnost da pokažemo da 2008. godine Srbija vidi 21. vek kao vek kada će ojačati sopstvenu državu, kada će se boriti protiv nepravde koja je učinjena na način na koji su to radili u 19. veku i mnogim drugim vekovima. Mudri lideri naše zemlje i onda kada je bilo teško i sa onima koji su im činili nepravdu nikada nisu prekidali dijalog, znali su da politika samoizolacije, da politika bojkotovanja nikada nije ništa dobro donela našoj zemlji. Naša zemlja u ovim evropskim integracijama ima podršku i Kine, i Ruske Federacije, i Indije, jer na taj način mi jačamo našu poziciju u ovom novom geostrateškom momentu.
Naša spoljna politika nije jednosmerna, ona je višeslojna, ona se pokazuje na način, čini mi se, najbolja način, a to pokazuje i sama sinteza sednica ove skupštine, a to je da će sledeća tačka biti ratifikacija jednog veoma važnog sporazuma sa Ruskom Federacijom.
Evo Srbije koja pobeđuje, Srbije koja ratifikuje sporazum sa Evropom, Srbije koja će biti prisutna u jednom od najvećih energetskih poduhvata sa Ruskom Federacijom i drugim evropskim nacijama, Srbije koja će biti u stanju da zaključuje velike poslovne poduhvate sa svim zemljama ovog sveta, rečju, jedne Srbije koja napokon pobeđuje u 21. veku i koja će imati tu snagu da se izbori i sa nepravdom koja nam je učinjena oko KiM.
Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, da, hajde da izaberemo budućnost, hajde da uđemo u tu Evropu, hajde da iskoristimo šanse koje ona daje i da iskažemo naš identitet i sve ono što je slava naše zemlje. Hvala vam. (Aplauz.)

Poštovani gospodine potpredsedniče, narodni poslanici, dame i gospodo, pošto je bilo više pitanja o tome koje su odredbe u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, da li na bilo koji način mogu ugroziti teritorijalni integritet naše zemlje, želim da kažem da ovaj sporazum ima 740 strana i da će od sutra ujutru biti na sajtu Vlade Republike Srbije, tako da svi građani naše zemlje mogu da se u potpunosti konsultuju i da vide da je to prevashodno jedan trgovinski i ekonomski sporazum.
Uglavnom se radi o tome da li smo dobro i kako smo pregovarali oko zaštite naše poljoprivrede, kako smo obezbedili način na koji možemo da zaštitimo našu industriju.
Ali, o onome što se tiče Kosova i Metohije, želim da napomenem samo dve stvari.
Prva je, da se u preambuli Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju nalazi sledeća odredba, ja ću je pročitati: „Uzimajući u obzir opredeljenje strana da u potpunosti sprovode sva načela i odredbe Povelje UN, OEBS-a, posebno onih sadržanih u završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (u daljem tekstu: završni akt iz Helsinkija) zadužen dokumentima Madridske i Bečke konferencije, Pariskoj povelje za novu Evropu“.
Reći ću da se ova preambula poziva na sve one ključne pravne odredbe koje obezbeđuju međunarodno pravo i koje su bile kamen temeljac i baza pregovaračke pozicije naše zemlje. U tom smislu, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je, kao ugovaran odnos između Evropske komisije zemalja članica i naše zemlje, kao što nas obavezuje da poštujemo međunarodno pravo, obavezuje i one koji potpisuju ovaj sporazum da isto tako poštuju međunarodno pravo i ove odredbe koje sam napomenuo.
Kao što je već u dva navrata pomenuto od strane narodnih poslanika, postoji jedno drugo mesto, to je jedino drugo mesto gde se pominjem KiM, to je jedna formulacija koja je postojala i koja se nalazi i u onome što je bio Sporazum CEFTE o regionalnoj trgovini. Isto tako, Sporazum o tekstilu, kao i ono što je bio ugovor o osnivanju energetske zajednice.
Što se tiče člana 135. Pročitaću ga, da ne bude nikakve zabune: „Ovaj sporazum se primenjuje s jedne strane na teritorije na koje se primenjuju ugovori kojima se osnivaju Evropska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju i u skladu sa uslovima utvrđenim tim ugovorima i na teritoriju Srbije, sa druge strane“.
Drugi pasus kaže: „Ovaj sporazum se ne primenjuje na Kosovu i Metohiji, koje je trenutno pod međunarodnom upravom, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244, od 10. juna 1999. godine.“ Ovo ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova, niti određivanje njegovog konačnog položaja. I, ovde želim da insistiram, prema istoj rezoluciji, znači, prema Rezoluciji 1244 UN, i da vas podsetim, poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani narodni poslanici, da Rezolucija UN 1244 u tri navrata ponavlja i afirmiše suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji. Hvala puno. (Aplauz.)

Poštovana gospođo Pešić, želim da vam pomognem. Trudeći se da vidim neku logiku u vašem izlaganju, imao sam određene teškoće. Znam da vi niste ekonomista, ali čini mi se da je neodređenost suštinski u smislu ekonomskih shvatanja poimanja i politike, istovremeno ideologije, čini mi se, jer sam u vašem izlaganju čuo tragove socijaldemokratije, a sa druge strane nekog ultraliberalizma i naravno, na kraju, nečega što je odrednica geopolitike.
Pokušao bih malo da razjasnim neke stvari i nadam se da će nam svima to pomoći. Prvo, krenuli ste oko nekih pitanja: šta to delimo, ko je to pravio, dajemo plate, dajemo akcije, kome to dajemo, ko pije, ko plaća itd. Evo nekoliko elemenata.
Prva stvar, što se tiče budžeta, budžet se finansira iz javnih prihoda i za izdatke, ukoliko su nužni, iz prihoda od privatizacije i eventualnog zaduživanja naše zemlje. Velika tekovina od 2001. godine pa do danas je da je to sada sve vidljivo u budžetu, nije razbacano u stotinama zakona, u uredbi specijalnih računa, već se sve vidi kao na dlanu ovde u budžetu Republike Srbije. Imali ste priliku tokom prethodne tačke da vidite šta se tu dešava i da odredite, kao narodni poslanici, da li to vredi podržati ili ne, sve do pojedinačne tačke svakog individualnog zaduženja i namene.
Uz to, Trezor Republike Srbije je u potpunosti preuzeo ingerencije, što se tiče Republike, i teče jedna velika reforma koja će omogućiti da uz direktne budžetske korisnike i indirektni budžetski korisnici budu u Trezoru. Svako plaćanje države ide direktno od jednog naloga do izvršenja u budžetu, tako da imamo jedan evropski sistem prozirnosti.
Što se tiče plata, primetićete da je ova vlada, mada je bilo priče da smo mi to uradili predizborno, da je to mera koja je populistička, suštinski videli ste da je odgovor na štrajk pravosuđa bio jedan pravi socijalni dogovor. Sindikati pravosuđa su prihvatili da uđu u reformu tog velikog sistema. Ono što je određeno finansijski nije probijeno kao plan. To je isto slučaj što se tiče veoma važnog segmenta našeg društva, a to je prosveta, gde je potpisan jedan dobar dogovor sa reprezentativnim sindikatima.
Tako da Vlada ne deli ono što nema. Naprotiv, hrabro socijalnim partnerima predlaže mogućnosti - ono što je moguće uraditi u 2008. godini.
Jedna od lepih tekovina od 5. oktobra do danas je stalni socijalni dijalog koji postoji, koji nije postojao pre. Dosta sam ponosan što sam, kao ministar finansija, inicirao u to vreme takve dogovore gde se unapred, za godinu koja dolazi, dogovara sa sindikatima, tako da svi znaju šta je to što mogu da očekuju, na koji način, kojim ritmom, koje povećanje, kada.
To je izvesnost onih koji rade za državu, to je i izvesnost za javne finansije. Evo imamo sedam godina bez ikakvih velikih štrajkova u prosveti, što je veoma važno za naše generacije. Setimo se kolikim je generacijama bilo uskraćeno normalno školovanje. I to je dobro.
Što se tiče dugova, žao mi je što činjenice kažu drugačije, ali one su veoma tvrdoglave. Naša zemlja je nasledila situaciju gde su dugovi bili 1,2 puta veći od ukupnog bruto domaćeg proizvoda. Ovu godinu završavamo sa četiri puta manjim dugovima. Oni predstavljaju 30% našeg bruto domaćeg proizvoda.
Gospođo Pešić, možda je to promaklo u obrazloženju budžeta. Naš spoljni suvereni dug se smanjuje za 5,1 milijardu evra. Za toliko se smanjio, a za to vreme se povećao naš bruto domaći proizvod. Samim tim, što se tiče suverenog duga, naša zemlja je danas, znam da će to mnoge iznenaditi, jedna od najmanje zaduženih u Evropi. Da li to znači da možemo da se opustimo? Ne. Zato što ukupni dug, kada tu dodamo i dug preduzeća i građana i banaka, predstavlja nekih 60% bruto domaćeg proizvoda i to je neki limit koga moramo da se držimo. Nadam se da sam tako razjasnio neke stvari.
Što se tiče ovog zakona, pokušao sam tokom prethodne kampanje da nađem neku ideju u onom ekonomskom programu LDP-a. Osim opštih mesta, video sam samo jednu meru – tražili ste da se smanje plate u javnim preduzećima. To je jedina operativna mera koju sam video. Tu meru nismo podržali zato što mislimo da realna kupovna moć ne treba da se smanji bilo kome.
Samim tim, ono što ne shvatam baš najbolje, to je da, sa jedne strane, podržavate surovu konkurenciju i ultraliberalizam (onako - hirurg, sečemo i tako je), a s druge strane, i vi govorite, kao radikali, o visokim platama u javnim preduzećima, i to je neka forma demagogije koja kaže - pa dobro, valjda treba da damo više ovima koji su siromašniji.
Problem je u tome da, kada idete u besplatnu dodelu akcija, onog momenta kada napustite princip da svako ko je punoletan može u potpunosti da raspolaže sopstvenom imovinom, koja je veoma važna odrednica, ko je građanin naše zemlje, ko ima prebivalište i tu, kao što vidite, dolazimo do razjašnjenja ovog drugog vašeg iznenađenja, kako je moguće da ima nešto više ljudi koji su glasači – ima dosta ljudi koji su na našim izbornim spiskovima, to veoma dobro znate, koji nemaju prebivalište u našoj zemlji.
To što ste rekli u vezi s porezom je veoma interesantno, međutim, veoma mali broj zemalja ima jednu takvu odredbu, a čini mi se da se niko neće ljutiti niti žaliti, zbog toga što ovo može biti dodatni podsticaj za sve, a ponajviše za one koji nisu u izbornim spiskovima, da se upišu. Na taj način širimo bazu naše demokratije, širimo mogućnosti za sve naše građane.
Što se tiče državnog biznisa – pa, ko drugi treba da privatizuje, osim države? Naravno da je Agencija za privatizaciju ta koja je to trebalo da uradi i naravno da ovo nije bila ''burazerska privatizacija''.
Uzgred, i vi ste, doduše tada niste bili poslanik, bili ste ambasador u Meksiku, ali oni koji su sada u velikoj meri u vašoj partiji, u vašoj koaliciji, sa nama su izglasali Zakon o privatizaciji i taj zakon je u suštini predložio korektan model za našu zemlju i dao je dobre rezultate. Da vas podsetim da ga je Evropska banka za obnovu i razvoj, kada je on donesen, do godinu dana kasnije, proglasila za najbolji zakon o privatizaciji u tranziciji, jer je uočio i ispravio mnogobrojne greške koje su neke druge zemlje u privatizaciji uradile.
Da vas podsetim – JAT nije agencija, nego preduzeće. U pravu ste, ono nema monopol. S druge strane, nije nebitno da imamo našu nacionalnu kompaniju u smislu da ima naše ime, da nosi našu zastavu i da bilo kakav budući investitor bude u obavezi da širi Beograd i našu zemlju, koliko je moguće i Niš, kao centre za aerotransport celog regiona. Zbog toga, u uslovima privatizacije, trenutno ih razmatramo, oni će naravno biti deo onoga što ćemo predložiti.
Što se tiče NIS-a, nema nikakve trampe. Znam da se uvek paranoično pokušava videti - šta je, kakva je i da li uopšte ima nekakve vezane trgovine, da li neko nudi nešto za uzvrat nečemu.
Naša vlada će, i to u svakom slučaju, bilo šta da bude dogovoreno, doći pred ovaj dom, tako da će ova skupština imati u potpunosti uvid - šta, ukoliko se bilo šta predlaže, tako da će i ovde biti debate. Ništa se neće raditi, kako narod kaže, ispod žita. U svakom slučaju, to je nešto što će ovaj dom morati da potvrdi ukoliko želi uopšte da to bude predmet bilo kakve transakcije. Ono što mogu da kažem jeste da Vlada Republike Srbije brani nacionalni interes Srbije, kao svaka druga vlada u svetu.
Moram da kažem da osećam, slušajući vas, uz duboko poštovanje koje imam prema vama kao osobi, malo razočarenje kada iskazujete o važnim političkim pitanjima drugačije stavove u privatnom razgovoru i za govornicom ili pak kroz izjave. Mi nismo govorili o tome ko je bolestan, kako se ko oseća ili o nekim privatnim stvarima, pa mi se čini da ne vidim mnogo doslednosti u smislu ekonomske politike. Jer, sa jedne strane, traži se surovi liberalizam, a sa druge strane, traži se da se izvrši neka forma socijalne pravde kroz ovaj program. Delimično jeste tu da svi imaju učešće u ovom velikom procesu.
Isto tako ne vidim tačno ni određenost u smislu spoljne politike. Ne vidim na koji način vi mislite da naša zemlja dobije podršku. Doduše, vaša partija nije podržala Ustav koji nas, kao i njegova preambula, ovde sve obavezuje da branimo teritorijalni integritet naše zemlje, tako da ne vidim istovremeno ni nekakvu političku doslednost, jer u ovom momentu ne vidimo tačno da li ste opozicija.
Zapravo, kada dođe do veoma važnog izbora, 20. januara sledeće godine, veoma jasno vas pitam, gospođo Pešić, da li ćete podržati gospodina Tadića. Da li je i vama jasno, kao i svima u Srbiji, da će se tada odigrati istorijski momenat za Srbiju i veoma jasno odrediti dalji put naše zemlje - s jedne strane napredak ka evropskim integracijama, borba za naš teritorijalni integritet i sa druge strane neizvesnost?
Tako da i u ovome vidim, čini mi se, nažalost, dobru formu neodređenosti i nečega što naravno ne može u potpunosti da se shvati. Na kraju krajeva, moram da vam kažem: ako ste iskreno mislili da nešto uradite za siromašnije, onda izvinite - zašto niste podneli amandman u tom pravcu?
Znači, nema amandmana od LDP-a, koji bi eventualno predložio da oni koji su siromašniji dobiju više kroz ovaj proces. Jednostavno, ukoliko stvarno mislite da to tako treba da bude, zašto niste podneli odgovarajući amandman? Hvala puno.

Što se tiče troškova privatizacije, oni postoje. Prva stvar koju je važno reći, to je da, što se tiče evidentiranja, Ministarstvo ekonomije priprema predlog. Naravno, on će biti pripremljen kada i ukoliko Skupština usvoji ovaj zakon.
Imajući u vidu, i to je tačno, da je to veliki broj građana, potrebne su institucije koje imaju veoma široku mrežu. Pošta je državna sto posto, ona koja će podneti najveći deo tog tereta, što se tiče evidencije. Neće biti nikakvog poniženja za naše građane. Naprotiv, uradićemo sve da ovaj postupak bude jednostavan, da u postupku evidentiranja njihovih prava fizički dođu samo jednom.
Kao što sam napomenuo sinoć u uvodnom izlaganju i posle u odgovorima na nekoliko pitanja poslanika, uradićemo sve da onima koji imaju zdravstvene teškoće, koji su sprečeni, a ispunjavaju u potpunosti sve uslove da dobiju ove akcije, bude omogućeno da se evidentiraju.
Što se tiče pitanja zašto punoletni, u našem sistemu, to je praksa, sa jedva nekoliko izuzetaka, koji su se pokazali kao loši, dobro je dati svojinu onome ko ima mogućnosti da sa njom raspolaže u potpunosti. Svaki put kada se taj princip prepiše tržišnoj ekonomiji, to je problem. Onda dolazi do pitanja, ukoliko osoba po drugim propisima nije u stanju da raspolaže tom imovinom, ko će raspolagati tom imovinom u ime te osobe. Samim tim, punoletni građani su oni koji treba da dobiju ove akcije.
Naravno, bilo je puno pitanja da li treba napraviti diferencijacije po materijalnoj situaciji građana. Međutim, onda ulazimo u jedno dosta teško pitanje, pitanje godina. O tome je poslanica grupe G17 plus govorila sinoć, da li treba dati više akcija onima koji su stariji zato što, po nekoj logici stvari, ovo što se ovde deli nije dedovina nijedne političke partije niti ove vlade (uzgred, ovo je kontinuitet koji je zacrtan već od juna 2001. godine Zakonom o privatizaciji), već je to svojina, imovina i vrednost koju je nekoliko generacija naših građana formiralo – oni koji su finansirali razvoj ovih preduzeća kroz plaćanje poreza i doprinosa, oni koji su radili, koji danas rade u tim preduzećima.
Predložena mera je da je demokratski princip da naši punoletni građani imaju jednaka prava najpravičniji u ovom momentu, jer bi nas svako drugo pitanje uvelo u jednu matricu razmatranja, što po godinama, što po zasluzi, što po teškoćama u životu, iz koje verovatno nikada ne bismo izašli. Tako da u ovom principu ima pravde i dodatno želim da kažem da je pravo merilo, o tome smo podosta razgovarali juče i nadam se da ćemo nastaviti danas, to da obezbedimo da oni koji možda imaju manje informacija, koji nisu dovoljno uključeni u život našeg društva, imaju iste mogućnosti da se upišu, da se evidentiraju i da dobiju ova prava.
Troškovi će biti jasniji ukoliko se usvoji ovaj budžet. Naravno, po sili zakona, Vlada Republike Srbije ne može upisati u budžet za 2008. godinu troškove za određeni postupak ukoliko Narodna skupština nije izglasala odgovarajući zakon, ali to će, naravno, biti objavljeno. Sve će usluge, naravno, biti objavljene ukoliko ih bude otvorenih prema privatnom sektoru na otvorenom tenderu, i sve odluke će biti objavljene i u Službenom glasniku i u dnevnom listu, i razlozi zbog kojih je eventualno odbijen neko ko je podneo zahtev da bude evidentiran, tako da u potpunosti bude uspostavljena prozirnost u ovom postupku i da svi oni, a samo oni koji imaju pravo na ove akcije, budu i upisani.
Veliko je bilo pitanje i videli ste da je bilo žustro, da je bilo sprovedeno više od 80 sati pregovora sa relevantnim sindikatima i javnim preduzećima. Čuli smo razna mišljenja. Ima mišljenja da oni koji rade ili koji su radili u javnim preduzećima ne smeju da dobiju bilo kakve akcije jer su dugo imali bolje plate, stabilnija radna mesta i druge pogodnosti koje nisu imali drugi građani naše zemlje. Postojala je i pozicija prema kojoj oni treba da dobiju isto kao i drugi građani naše zemlje zbog istovetnih razloga, pa sve do zahteva nekih sindikata da njihove pogodnosti budu i do 40-50 puta veće od onoga što se ovde predlaže.
Mislim da dogovor sa sindikatima, uz ove dodatne amandmane, bez ikakve ostrašćenosti, videli smo istovetne amandmane, koje su podneli i SPS, gospodin Baralić, i G17 plus. Vlada je juče na sednici, pošto jedan broj tih amandmana nije bio, to je dodatni razlog zašto nisu takvi usvojeni u potpunosti, pravno korektno napisan, jer nije pokrivao sve elemente koji su se ticali pitanja bonusa u zakonu s jedne strane i mogućnosti da zaposleni u javnim preduzećima, mada su ostvarili prava u nekim društvenim preduzećima na besplatne akcije, imaju pravo za onaj deo karijere koji su proveli efektivno u javnom preduzeću da dobiju besplatne akcije. Mislim da ova mera za jedan dosta složeni zakon i ovaj zakon, kao što smo više puta rekli, ne pokriva pitanje kakva će biti strategija, redosled, forma i količina eventualne privatizacije ovih javnih preduzeća.
Sinoć sam naznačio koji su pravci kojima idemo. Jasno je da tamo gde Srbija može sama, bez strateškog partnera, većinskog, da napravi regionalnog lidera, kao sve druge zemlje, u interesu je naše zemlje i mi ćemo se truditi da to uradimo, otvarajući kapital onoliko koliko je potrebno da ta preduzeća, tu ponajviše mislim na Telekom Srbije, na EPS, da od njih stvorimo regionalne lidere kao što su danas neke zemlje u tranziciji, ne zemlje zapadne Evrope, kao što Mađarska ima MOL i "Matav", Češka ima ČEZ, zašto naša zemlja ne bi pokušala, tamo gde ima mogućnosti, da napravi regionalnog lidera.
U tom smislu, i o NIS-u i o drugim važnim preduzećima, ovaj dom će naravno biti informisan, glasaće. Na taj način, budite uvereni da neće, jer to nije ni u čijem interesu, a ponajmanje Srbije, da se dese neke transakcije, dogovori, koji ne bi bili u interesu naše zemlje. Hvala puno na vašoj pažnji.

Hvala, gospodine Mrkonjiću. Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želim prvo da se zahvalim svim narodnim poslanicima koji su učestvovali u ovoj diskusiji. Mislim da smo napravili određeni napredak, naročito oko načina na koji će biti iskazana prava jednog broja kategorija našeg društva, zaposlenih, izbeglica. Pričali smo i o ugroženim manjinama, pričali smo o seriji potreba da edukacija i informacija budu veoma široko rasprostranjene.
Dozvolite mi da kažem nekoliko reči, zato što je to bilo i pitanje, imajući u vidu da ova dva zakona predstavljaju zaokruživanje jednog veoma važnog procesa, procesa privatizacije u našoj zemlji, da se kratko osvrnem na bilans tih prvih nekoliko godina.
Doduše, poslanik Demokratske stranke je to delimično uradio juče. Pokušaću da dam nekoliko komplementarnih informacija i da onda, ako mi dozvolite, dam nekoliko završnih reči u vezi s ovom diskusijom pre nego što se pređe na diskusiju u pojedinostima i o amandmanima.
Što se tiče privatizacije, ona je sama po sebi izuzetno složen proces. Naravno, taj proces nije lako organizovati i sve zemlje u tranziciji, ali ne samo one već i veoma razvijene zemlje, koje imaju prevashodno tržišnu ekonomiju, uvek su imale teškoće, žustre i dugotrajne debate, gde bi se ukrštale razne ideje oko modela privatizacije.
Republika Srbija je od 2001. godine sagledala ono što je početo od Ante Markovića, od određenih zakona devedesetih godina, uvažila jedan broj dobrih ideja, ali je, isto tako, kroz Zakon o privatizaciji 2001. godine donela u mnogo čemu novi model. Taj model se primenjuje od tada. Ovo je četvrta vlada koja ga primenjuje i moram da kažem da i u ovom slučaju vidimo sve što može Srbija kada iole uspostavi malo kontinuiteta u delovanju.
Privatizacija je, što akcijska, što tenderska, obuhvatila 2.154 preduzeća. To su podaci koje nam je dostavila Agencija za privatizaciju 13. decembra ove godine. Iz te privatizacije prodajna cena je 2,6 milijarde evra. Obavezne investicije su 1,2 milijarde evra, ali iskustvo je pokazalo da su skoro sva preduzeća išla daleko iznad onih minimalnih investicija koje su bile predviđene.
Veoma često imamo situaciju da investitori uočavaju talenat radne snage i mogućnosti koja otvara tržište Republike Srbije, okruženja, sve ono što otvara CEFTA o kojoj je bilo reči, isto tako i naše trgovinske veze sa Evropskom unijom, bescarinski režim (jedina smo zemlja u Evropi, i to je dragoceno, koja ima takav režim sa Ruskom Federacijom), pa sve do daljih pregovora u EFTI, a to je tržište slobodne trgovine sa severnom Evropom, Švajcarskom. Uveliko idu i pregovori za slobodnu razmenu sa Ukrajinom, Belorusijom i Turskom.
Na taj način otvaramo sve mogućnosti da oni koji investiraju u Srbiji imaju veliko tržište na koje mogu da izlaze bez ikakvih teškoća. Dodatno, socijalni program u iznosu od 276 miliona evra. Tačno je da je bilo problema, ali su uglavnom, u ogromnom broju slučajeva, ti socijalni programi u potpunosti ispoštovani.
Treba reći da to ne pokazuje ni deo efekata privatizacije. Naravno, iz ovog je došlo novca u budžet Republike Srbije, ali podsetimo se, i u budžet AP Vojvodine. Posle podmirenja obaveza, pola novca je išlo u taj budžet. Isto tako, što se tiče lokalnih samouprava, za aukcijsku privatizaciju, novac je išao isto i u te budžete. Tako da su razni nivoi vlasti imali direktnog finansijskog efekta od ove privatizacije.
Ove cifre ne pokrivaju celu realnost, jer imamo uporedo i proces privatizacije našeg finansijskog sektora. Procena je da je nešto više od milijardu evra prihodovano od prodaje državnih udela u bankama. Videli ste pre koju nedelju, Vlada Republike Srbije je imala veoma korektnu transakciju za DDOR.
Podsetiću da je 2003. godine ta firma bila na ivici preuzimanja od strane inostranih fondova za sumu od šest do osam miliona evra i videli smo da je privatizovana po ceni koja je četiri puta nominalni kapital, 1,9 puta premija od prošle godine, što je za 30% bolje od proseka istočne Evrope i ukupna vrednost te firme je 264 miliona evra.
Na to treba dodati i efekte koji su dobijeni kroz druge forme svojinske transformacije. Shvatam da je to tako i nije tačno da nema socijalne inteligencije.
Naravno da su, kada govorimo o stečaju i likvidaciji, to sve teške stvari, međutim treba priznati da smo imali nekoliko veoma jasnih primera, kao što su nedavno bile Robne kuće Beograd ili RTB Bor, što se trenutno završava, gde kroz taj proces država i državni organi dolaze do sredstava, kroz podmirenje zaostalih dugova. Tu su prihodovana veoma značajna sredstva. Da ne spominjem specijalni slučaj mobilne mreže 063, koja je pojedinačno i najveća transakcija od skoro 1,5 milijarde evra.
Kada sumiramo, vidimo da je privatizacija i svojinska transformacija u Srbiji bila momenat direktnog prihoda od ne manje od pet milijardi evra u našoj zemlji. To je izuzetno značajna cifra za jednu zemlju kao što je Srbija i pokazuje da se ona odvijala u dobrim okolnostima sa velikom dozom konkurencije.
Međutim, prodati apsolutno nije krajnji cilj. To je samo sredstvo da se dođe do veće efikasnosti.
Želim da kažem, zato što se o tome malo pričalo, da je prošle godine, prvi put posle 15 godina, privreda Republike Srbije napravila profit, i to od sto milijardi dinara. Prvi put je u domenu privrede Srbija napravila profit, a sudeći po naplati poreza na profit, ove godine će taj profit biti veći za nekih 50%. Tu vidimo napredak.
Imenovanje vlasnika je samo način da se prepozna ljudska priroda, da onda onaj koji je vlasnik ima interese, pažnje i energije da se više bavi problemima tog preduzeća. Društvena svojina, svačija i ničija, nije bila rešenje. Nije sve bilo loše u njoj, ali privatna svojina se pokazala kao superiorna tamo gde joj je mesto. Zbog toga možemo reći da se među prvih deset izvoznika Srbije nalaze, sa dva izuzetka, privatizovane firme. One su baza daljeg napretka naše zemlje.
Napokon, kada dođemo do cifre od 5,3% u proseku prosečnog privrednog rasta od 2001. do 2006. godine, cifre koja neće biti manja od 7% ove godine, a predviđen je privredni rast od 6% sledeće godine, to je, poštovani narodni poslanici, rekord Evrope.
Slažem se, krenuli smo sa dosta niskih grana. U momentu kada budemo imali još veći privredni rast, kada budemo imali veći bruto domaći proizvod po stanovniku, te stope će biti teže realizovati, ali se ipak nadam da se niko neće žaliti što Srbija sada ima ovakve performanse i da, uprkos mnogobrojnim problemima, ona nastavlja da privlači pažnju.
Samim tim, to je moja završna reč o ovim zakonima, mi ovim izmenama i dopunama zakona prihvatamo da nijedan proces ne može biti perfektan. Tu ću odgovoriti na nekoliko pitanja.
Tačno je u to vezi s "Vojinom Popovićem". O tome smo pričali, imaćemo odgovarajući sastanak u vezi s tim. Što se tiče "Magnohroma" u Kraljevu, dat je konačni rok 17. decembar ove godine da investitor u potpunosti izmiri sve obaveze koje se tiču socijalnog programa i investicija. U protivnom, 18. decembra će biti raskinut taj ugovor i ići će se u pronalaženje boljeg strateškog partnera za tu firmu. Naravno, veoma smo zabrinuti oko situacije u "Magnohromu", i generalno u Kraljevu, jer je tu serija teških slučajeva kojima ćemo se još dodatno baviti.
Kada kažemo da je raskinuto ukupno oko 15% ugovora, to je izuzetno dobra performansa i to znači da je 85% slučajeva u potpunosti bilo sprovedeno u okviru onoga što je bilo predviđeno. Znači, skoro devet slučajeva od deset, a na onom 1,5 slučaju od deset koji nije u potpunosti prošao onako kako se očekivalo, bilo je tu u stvari mnogo više manjih nego većih preduzeća, tu se postupilo tako, i raskidanje ugovora je poštovanje ugovora. Jednostavno, kada se ne ispoštuje ugovor, deo ugovora je i raskid. Na taj način pokazujemo da se vlasnici posle kupovine preduzeća moraju ophoditi na korektan način.
Dozvolite mi da kažem nekoliko završnih reči o ova dva predložena zakona. Iskreno se nadam da će sve parlamentarne stranke podržati ove zakone. Oni su jednostavno, s jedne strane, mogućnost da se zaokruži jedan veoma bitan proces i da se istovremeno isprave određene teškoće koje bi mogle da se jave u pravičnom, korektnom i transparentnom zaokruživanju tog procesa. To je što se tiče prvog zakona.
Što se tiče drugog zakona, hajde da zajedno ponudimo ovu šansu našim građanima. To je više od pola našeg stanovništva. Možemo u ovom momentu da damo veliku šansu i nekoliko diskutanata je o tome pričalo.
Naravno, ovaj zakon nije cilj sam po sebi, nego je jedno sredstvo da se ubrzaju tri velika procesa. Ukoliko prihvatite, a nadam se da ćete svi prihvatiti, imaćemo još diskusija oko amandmana, da dobijemo podršku svih poslaničkih grupa, zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu nadoknadu koju građani ostvaruju u procesu privatizacije, na taj način ćemo zajedno otvoriti mogućnost za otprilike četiri miliona naših građana, punoletnih, koji imaju naše državljanstvo, koji imaju prebivalište u našoj zemlji, pričali smo o specifičnim situacijama i trudićemo se da, što se tiče privremeno raseljenih sa Kosova i Metohije, izbeglica i manjina, Romi, koji ponekad nemaju u potpunosti utanačene sve papire, da rešimo i te probleme, tako da svi mogu istovremeno da realizuju sopstvena ekonomska prava.
A pošto je ovo vezano i sa glasačkim pravom, to je dodatni podsticaj da se sve veći broj naših građana uključi i u politički i u javni život naše zemlje. To će ojačati demokratiju.
Uz to, bilo je pitanja kada će oni uspeti da dobiju te akcije. Čim usvojite ovaj zakon, krenuće pripremna radnja. Pošto se radi o ogromnom broju građana, sigurno će u to biti uključena Pošta, a i serija drugih državnih, isključivo državnih institucija, za evidentiranje naših građana, koje neće biti duže od šest meseci.
To će biti veoma široko komunicirano, ne samo u sredstvima javnog informisanja, ona dostižu do velike većine naših građana, ali ne do svih, biće upotpunjeno akcijom na terenu, tako da će ova informacija i mogućnost da građani dođu do svojih prava, doći do svih adresa, i u najzabačenije selo, tamo gde nema televizije, tamo gde ima ljudi koji, nažalost, žive u svojevrsnoj formi autarhije. Na taj način ćemo ojačati vezu između naših građana i ovog procesa tranzicije.
Pitanje je bilo: Da li imate neki savet za građane? Da li je tačno da će ovo biti 1.000 evra? Vlada Republike Srbije je izvršila konzervativnu procenu vrednosti ovih preduzeća i predviđenom dinamikom dolaska na tržište ovih akcija.
Prvo što želim da kažem je da, poučeni iskustvima podele besplatnih akcija u drugim zemljama, je u ovom zakonu veoma jasno naznačeno da nijedan posrednik, a najmanje oni koji žele, kao što smo čuli tokom ove diskusije, da naplate 600 dinara od građana da se evidentiraju, ne budu to u stanju.
Imam poruku za sve građane Republike Srbije koji će ostvariti pravo kroz ovaj zakon: ne prihvatajte nikakvu ponudu bilo kakvog posrednika. Jedini zakonski utemeljen, a istovremeno apsolutno i kompletno besplatan način da ostvarite vaša prava, biće kroz mehanizme koje će Vlada Republike Srbije odrediti čim se izglasa ovaj zakon i koji će biti veoma široko komunicirani. To će, verovatno, za veliki broj građana biti kroz jedan jednostavni obrazac koji će popuniti, uz ličnu kartu, na šalterima Pošte, ali biće eventualno još dodatnih mehanizama da građani, počevši od momenta primene ovog zakona, pa najmanje šest meseci, budu u stanju da se evidentiraju.
Dodatno želim da kažem svim građanima, a i zaposlenima i bivšim zaposlenima u javnim preduzećima: ne prihvatajte bilo kakvu ponudu bilo kakvog posrednika, bilo da je to neko iz vašeg okruženja, bilo da je neko ko se predstavlja kao izaslanik Vlade. Niko od njih nema nikakva ovlašćenja.
Promet vašim akcijama i pravima na te akcije, pa i poklon na te akcije, zabranjen je sve dok se ove akcije ne pojave na tržištu Beogradske berze i ne prođe šest meseci da se utanači tržišna cena. To nije paternalizam, već način da se izbegnu veliki skandali, koncentracija koja se dešava na nivou tržišta. Na ovaj način ćemo vas, građani, zaštiti.
I vi ćete zaštiti sami sebe na taj način što ćemo za svako od ovih preduzeća imati, prvo, jednu transakciju koja će biti ili dokapitalizacija ili inicijalna ponuda akcija tih preduzeća na berzi ili strateško partnerstvo sa određenim partnerima koji će nedvosmisleno utanačiti cenu i vrednost koja će doći kroz žustru konkurenciju među profesionalnim investitorima za jedno takvo preduzeće. Na taj način ćemo imati jasnu cenu po kojoj treba da se trguje.
Ako me pitate kada će ljudi dobiti ta prava, dozvolite da prvo usvojimo strategiju privatizacije ovih javnih preduzeća. Za svako preduzeće ponaosob će biti ustanovljena dinamika.
Očekujem da već pri kraju sledeće ili početkom 2009. godine naši građani budu u stanju da trguju svojim akcijama. Te akcije neće doći u jednom mahu, već za onaj novac koji se već nalazi, zato što je 68 preduzeća već deponovalo akcije u Privatizacionom registru. Procenjena tržišna vrednost na nekih 200-250 miliona evra, podeljeno na četiri miliona građana, ne bi bila posle prodaje tih akcija ekonomična. Moguće je da, u slučaju da je prodaja, ili pak transakcija i vrednost tog preduzeća bila manja od 200 miliona evra, Vlada predloži da se, posle prodaje tih akcija, podeli prihod od tih akcija u dinarima.
To je ono što će biti utanačeno. Imaćemo registar gde će građani dobijati što akcije, što novac. O tome ćemo mnogo pričati. Ako ima šest preduzeća, to znači da će broj puta kada će svaki građanin dobiti nešto iz ovog programa biti najverovatnije šest. Ali, moguće je, ukoliko neka transakcija bude suviše mala, da se ona kombinuje sa nekom koja će biti veća. O tome ćemo, naravno, sigurno veoma obilato razgovarati, obaveštavati i u ovom domu pričati u toku sledeće tri godine.
Naravno, za tri velika preduzeća, NIS, EPS i Telekom, to će sigurno biti odvojene transakcije i građani će dobijati akcije odvojeno za svako od tih preduzeća.
Moram da kažem da 1.000 evra nije garancija, ali to je konzervativna procena. U pravu su diskutanti koji su rekli da su oni koji su bili u mogućnosti da sačuvaju akcije tako vrednih preduzeća posle ubirali veoma značajne dividende.
Ova preduzeća o kojima govorimo, EPS, NIS, Telekom, Galenika, Aerodrom Beograd, JAT – to su sva preduzeća koja imaju stabilna tržišta, koja imaju izvesnu budućnost i samim tim su, kao što se vidi proteklih nekoliko godina, apsolutno u stanju da daju i dividende jer već neka od njih to i daju.
Akcija i prihod od akcija, to je i prodaja na tržištu i prihod od prodate akcije, ali su istovremeno drugi prihod od akcije dividende koje možete ubirati i koje za visokokvalitetna preduzeća veoma često dovode do toga da pravilna odluka bude da se akcija sačuva i da se ubira prihod od dividende, čekajući da vrednost ovih preduzeća poraste.
Ne želim danas oko te vrednosti da dajem nikakvu procenu niti savet. Deo tržišne ekonomije je da svaki građanin odluči za sebe kako će raspolagati sopstvenom imovinom.
Međutim, naša odgovornost je isto da kažemo da je, što se tiče ovih preduzeća, iskustvo pokazalo da, ukoliko je predviđeni privredni rast 6-7% u godinama koje dolaze, u svim zemljama u tranziciji preduzeća ovog tipa, a neka od njih su kvalitetnija od onih koja su bila u drugim zemljama u tranziciji, rasla su brže od same privrede, pa ako je rast 6-7%, mislim da će rast prihoda, a samim tim verovatno i profita tih preduzeća biti u dvocifrenom iznosu.
Tako da nema trgovine do momenta kada akcije izađu na tržište i posle šest meseci. Na taj način imamo mogućnosti da niko ne prevari naše građane, da oni znaju čime raspolažu, kakva je cena i da onda sa svim informacijama odluče kako će raspolagati sopstvenom imovinom.
Bilo je ideja da se ove akcije podele po nekom drugom ključu, ali, na kraju krajeva, kao dobar stari princip demokratije, koji možda nije najbolji, ali je sigurno najmanje loš sistem organizacije jednog društva, podela po principu jedan punoletni građanin - ista prava. To je ono što smo utvrdili.
Što se tiče zaposlenih i bivših zaposlenih u tim preduzećima, ponavljam zato što je tu bilo nekoliko novina prema onom tekstu koji ste prvobitno dobili, zbog dodatnog socijalnog dijaloga, procena je da će svaki zaposleni, bivši zaposleni, u proseku dobiti 4.000 evra, to je konzervativna procena, 200 evra po godini radnog staža, na bazi procenjene tržišne vrednosti preduzeća pre njegove privatizacije.
Posle socijalnog dijaloga, to su bile inicijative i oko toga smo saglasni (nema autorskih prava, jer niko nema autorska prava na socijalni dijalog) prihvaćena je mogućnost u samim preduzećima da izaberu tzv. bonus ili da dobiju novac umesto akcija. To se briše na zahtev samih sindikalaca i prihvatili smo mogućnost da, ukoliko su već ostvarili određena prava u društvenom preduzeću koje je prošlo kroz proces privatizacije, to ih ne eliminiše iz mogućnosti da ostvare prava na akcije u sopstvenom preduzeću ukoliko su radili u njemu.
Ako je neko radio pet ili šest godina u jednom preduzeću, ostvario pravo u jednom preduzeću, a posle toga proveo 15-16 godina u NIS, EPS ili bilo kom pravnom prethodniku tih preduzeća, jer sada je to ovim amandmanima bolje precizirano, neka od tih preduzeća su doživela statusne promene, to je nešto što je moguće i oni će na isti način kao i svi drugi zaposleni i bivši zaposleni u javnim preduzećima ostvariti svoja prava. To je prvi deo.
Drugi deo se tiče samih promena u tim javnim preduzećima. Mnogobrojni diskutanti su bili apsolutno u pravu. Ovaj zakon će biti inicijalna kapisla i isto tako, ako smo metronom koji će davati ritam za promene u javnom sektoru naše zemlje, javna preduzeća će morati da pripreme mnogo jasnije finansijske izveštaje. O tome je bilo dosta priče. Javna preduzeća više neće imati nikakav izgovor da primanja bilo koga, u upravnim odborima ili pak rukovodećih kadrova, budu sakrivena od očiju javnosti, jer će onda četiri miliona građana uz Vladu tražiti prozirnost i transparentnost u njihovom poslovanju.
Ovaj način, gde ćemo većinu našeg stanovništva uključiti u ove promene, isto će biti ona veza koja do sada nije postojala između naših građana i javnih preduzeća – EPS-a, NIS-a, Aerodroma. Ta preduzeća će imati mnogo veći pritisak da budu efikasnija, ali istovremeno mnogo veću podršku da budu bolja, jer onda neće biti više samo odluka i procena nekog birokrate ili političara da li treba razvijati to preduzeće, već će milionski broj naših građana hteti da njihove akcije vrede i da ono što je nacionalno blago bude unapređeno.
Ja tu vidim za našu zemlju, za ta javna preduzeća, jednu ogromnu šansu, da pitanje cene usluga tih javnih preduzeća, njihovog poslovanja, postane pitanje nacionalne debate i siguran sam da će na taj način imati mnogo veći pritisak da budu još bolji, da budu poslovno-regionalni lideri, kao što je Telekom počeo da radi, kao što naš EPS ima šansu da uradi. Za svako od tih preduzeća ići će se na jednu transparentnu odluku oko optimalne forme privatizacije, ni na koji način ne pokušavajući da se brani bilo šta drugo no nacionalni interes naše zemlje.
Treći, sada naizgled možda najmanje važan, ali videćemo kroz vreme, jedan izuzetno važan efekat ovog zakona će biti širenje akcionarstva u našem društvu. Zašto je to važno? Nezahvalno je proceniti koji će procenat naših građana koji budu ostvarili ova prava hteti u samom startu da proda sopstvene akcije.
Moj iskreni savet, u smislu socijalne empatije, ako hoćete, neko je prozvao za to mene i Vladu, jeste da sačuvaju ove akcije ukoliko mogu. Ovo su najkvalitetnije akcije koje bilo koja zemlja može ponuditi svojim građanima. Nema predvidivih. Možda ima nekih preduzeća koja će brže rasti, ali ovo su najstabilnija preduzeća koja ima naša zemlja, jer žive od potrošnje svih građana i cele privrede. Samim tim one su u kompletnom skladu sa razvojem naše ekonomije, bez izuzetno iznenađujućih pokreta na gore ili na dole, stabilna su. To je oslonac u smislu akcionarstva koji je najbolji mogući za početak uvođenja velikog broja naših građana u ove finansijske tokove.
Narodni poslanici koji su govorili o rizicima koji postoje zato što veliki broj naših građana nema dovoljno znanja u ovoj materiji apsolutno su u pravu. Ali, hajde da pogledamo ovaj zakon i ovaj proces iz jednog drugog ugla.
Hajde da ga pogledamo kao ogromnu šansu, ogromnu mogućnost da svi naši građani, jer će toliki biti interes oko ovih akcija da će i sama sredstva javnog mnjenja, i štampa i mediji, i serija ljudi koji će od ovoga napraviti sopstvenu profesiju da bi savetovali ljude u momentu trgovanja i širenja naše industrije finansijskih usluga, sve to će dovesti do toga da će srpski građani u našem okruženju, u ovom delu Evrope, a u to ćemo svi zajedno uložiti velike napore, biti najedukovaniji, najpronicljiviji i najmudriji oko odnosa koji se tiču ovoga. Samim tim, to će biti najbolja moguća kampanja edukacije i upoznavanja sa mehanizmima tržišne ekonomije koje bilo koja zemlja može poželeti.
I neće mnogo koštati, za one koji to pitaju , niti će ovaj proces mnogo koštati. A dobit se meri milijardama, jer istovremeno kada govorimo o otvaranju izlaska na tržište tih preduzeća, govorimo o mogućnosti da ona dođu do veoma značajnih sredstava za sopstveni razvoj.
Što se tiče "Galenike", naravno da "Galenika" u ovom momentu ima mogući sindicirani kredit od 60.000.000 evra da napravi fabriku čvrstih farmaceutskih proizvoda. Eventualna dokapitalizacija će omogućiti da dođe do sredstava da napravi fabriku ne u Turskoj nego u Srbiji, da na taj način bude efikasan konkurent u domenu tečnih farmaceutskih proizvoda, da bude, kao što je nekad bila, lider u domenu farmaceutske industrije u ovoj zemlji.
Što se tiče Aerodroma, neće biti nikakve većinske prodaje našeg aerodroma, ali će kroz dokapitalizaciju imati sredstva da ravnopravno učestvuje sa određenim partnerom kroz međunarodni tender, da grade zajedno jedan veliki kargo centar koji će od našeg glavnog grada, samim tim i Srbije, napraviti logistički centar Balkana.
Naš Telekom će moći da refinansira zaduženje koje ima i da ide dalje u širenju u regionu. EPS će doći do sredstava da dalje širi sopstvenu mrežu, da ide u region, da bude u stanju da izgradi nove kapacitete, da izvrši sopstvenu diversifikaciju ka obnovljivim izvorima energije. Niko nije rekao da je EPS firma koja proizvodi samo električnu energiju iz lignita i hidropotencijala, već treba i ona, za sopstvenu budućnost, da krene u alternativne forme proizvodnje električne energije.
Ako razmotrimo NIS, jasno je da u ovom momentu ima značajne potrebe za modernizaciju rafinerija. Vidimo nekoliko veoma snažnih regionalnih lidera u ovom domenu.
Sigurno je optimalno za NIS da se pronađe određeni strateški partner. Vlada Republike Srbije će sve uraditi da to bude u interesu svih naših građana.
Poštovani narodni poslanici, ovo nije kraj priče o privatizaciji. Ostao nam je jedan veoma bitan zakon koji još nije donesen, a to je zakon o denacionalizaciji, tj. restituciji. Istovremeno mogu da kažem da je Ministarstvo finansija pripremilo zakon, on se nalazi u javnoj debati.
Na ovaj način će naša zemlja do kraja 2010. godine, a to znači u rekordnom roku od 10 godina, uspeti da zaokruži privatizaciju društvenog sektora, da zaokruži proces, onaj najteži, preduzeća koja idu kroz restrukturiranje, likvidaciju, da zaokruži u potpunosti privatizaciju i restrukturiranje finansijskog sektora, da izuzetno snažno pokrene promene i delimično otvaranje kapitala javnog sektora na taj način da će biti najkonkurentnija u ovom delu Evrope.
Očekujem, poštovani poslanici, ako budemo u prilici da se vidimo krajem 2010. godine, obećavam, ovde u Skupštini, da ćemo imati veoma pomnu analizu i diskusiju o efektima ovog zakona. Budite uvereni da će njegovi efekti biti izuzetno pozitivni, još bolji od ovoga što je privatizacija do sada uradila.
Na ovaj način bacamo temelje sledećeg perioda ekonomskog razvoja naše zemlje. Kroz ovaj zakon ćemo doći do sredstava da značajni broj kapitalnih i infrastrukturnih projekata i objekata izgradimo. Ova decenija će, uz sve njene izazove i teškoće, ja sam u to duboko uveren, i ova dva zakona su integralni deo tog projekta, biti zabeležena kao decenija kada je Srbija uspela da se iščupa iz siromaštva, kada je uspela da otvori perspektive za ogromnu većinu njenih građana i uspostavi tržišnu ekonomiju koja je istovremeno i socijalno odgovorna.
Hvala vam puno na vašoj pažnji i nadam se da ćete svi glasati za ovaj zakon.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo građani Srbije, ovim se zaključuje rasprava o nekoliko veoma važnih tačaka o kojima smo danas i juče imali prilike da raspravljamo u ovom visokom domu.
Mislim da treba pomenuti da kroz zakon o budžetu Srbija ponovo pokazuje napredak. Vidimo da se spoljno zaduženje zemlje smanjuje i dalje, danas je na 30% bruto domaćeg proizvoda, i dalje će padati u godinama koje dolaze i to je dobro. To oslobađa dodatni prostor za razvoj naše ekonomije i smanjenje izdataka iz budžeta, iz javnih finansija, za skoro jedan odsto bruto domaćeg proizvoda, pokazuje put u budućnost, tako će biti više prostora za privredu i za građane.
Vidimo i da sa izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i novim, izuzetno snažnim, zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu nadoknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije otvaramo mogućnost za više od četiri miliona naših građana da učestvuju u ovom ključnom procesu.
U sledeće tri godine (ne bih se ponovo vraćao na sve detalje) omogućićemo da građani ostvare dobit koja, u to sam duboko uveren, neće biti manja od hiljadu evra po osobi. Veoma je važno da se u sledećih šest meseci, od momenta kada usvojite ovaj veoma važan zakon, evidentiraju svi koji imaju pravo na to i da na taj način obezbedimo za njih mogućnost da se uključe u ove ključne finansijske i ekonomske promene.
Pošto je jedan od uslova da budu upisani u biračke spiskove, to je, dodatni podsticaj da građani u potpunosti učestvuju u javnom životu. To je dodatno utemeljenje demokratije u našem društvu, nezavisno od onoga za koga će oni sutra glasati.
Istovremeno, kroz ovaj zakon imamo uređen i veoma tesno raspoređen raspored za restrukturiranje i pripremu za izlazak na berzu i za strateško partnerstvo šest ključnih preduzeća u našoj zemlji. Tri su velika - NIS, EPS i Telekom Srbija; tri su nešto manja, ne manje važna - Aerodrom Beograd, JAT i Galenika. U svim tim slučajevima imaćemo specifični tretman, strategiju i, verujte, Vlada Republike Srbije će sve uraditi da, ukoliko dođe do otvaranja kapitala, ono bude što je manje moguće, ali istovremeno dovoljno da obezbedi konkurentnost na međunarodnom nivou za sva ta preduzeća.
Javna preduzeća su važna jer, za razliku od drugih preduzeća, ona imaju lančani efekat na konkurentnost ostatka privrede i, samim tim, i na standard naših građana. To je šansa i za njih jer, od momenta kad dobiju višemilionsko akcionarstvo među građanima, to će značiti veću disciplinu za njih, veće zahteve od strane njihovih akcionara, ali istovremeno, uveren sam, i mnogo veću podršku za još smelije poteze, da i posle Telekoma Srbije i oni krenu u osvajanje drugih tržišta u regionu i šire.
Tu vidim i veliku dozu kontinuiteta. Od prvog nacrta zakona o budžetskom sistemu, koji je izvršio svojevrsnu revoluciju u domenu javnih finansija naše zemlje, pet godina kasnije imamo posve nov tekst, koji je preuzeo dobar deo onoga što je bilo dobro, ali je istovremeno ispravio ono što je moglo i što je trebalo da bude bolje. I ponajviše u zakonu o budžetskom sistemu vidimo onaj napredak koji je naša zemlja napravila.
Daleko od toga da je sve perfektno, ali je i te kako dobro što danas možemo razmišljati o mogućnosti, sigurno ne i obavezi, da se pripremi jedan trogodišnji budžet. Trebaće neko vreme da se to uradi i naravno da će uvek ostati mogućnost za ovaj dom da prepravi stvari, da izglasa ono što je nužno, da javne finansije u potpunosti prate okolnosti u našoj zemlji. Ni na koji način to neće postati neka birokratska sprava koja se, nezavisno od toga što su potrebe građana i privrede, neće upodobljavati.
Ali, dobro je da počinjemo da razmišljamo na srednji rok. I u ovome zakonu vidite programski budžet, vidimo trogodišnji budžet, vidimo srednjoročni plan javnih kapitalnih investicija. Dobro je što je danas, večeras, više od 1,3 milijarde evra budžet Republike Srbije, tj. u Trezoru Republike Srbije, na računu u Narodnoj banci Srbije. Taj novac nije novac bilo koje vlade. To je novac, i rezerve koje sada imamo, naročito za pokretanje novih kapitalnih investicija.
Tu vidimo koherentnost. S jedne strane, imamo zakon koji uređuje dodeljivanje besplatnih akcija našim građanima i daje tri godine da oni izvrše njihovu dokapitalizaciju, izlazak na berzu i pronalaženje strateških partnera.
Istovremeno, kroz ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji vidimo šta je dobro urađeno, imamo i finansijske efekte o kojima sam govorio, to je taj novac, ali istovremeno idemo dalje, spremamo dalje pohode, dalje poduhvate u domenu infrastrukture. O tome se mnogo priča ovoga puta.
Srbija, i znam da se niko zbog toga neće žaliti, ima mogućnosti da planira na malo duži rok prvi put posle 15-20 godina. Ovde ne želim ni na koji način da kažem da je to zahvaljujući ovoj ili onoj vladi, ovoj ili onoj partiji, ne želim da se vraćamo u devedesete godine, da delimo krivicu, da delimo zasluge.
Ali, činjenica je da prvi put od kraja '70-ih godina naša zemlja ulazi u jedan period kada će biti u stanju da projektuje sopstveni razvoj, da njeni građani imaju dugoročniju perspektivu, da ogromna većina njih dođe u posed vrednih akcija, da mogu da planiraju budžet domaćinstva, da vide u javnim finansijama srednjoročni plan, a da lokalne samouprave, o kojima je bilo puno reči danas, imaju mogućnosti da planiraju sopstvene izdatke.
I naročito, kao što je bio slučaj u Kraljevu, želim da kažem da sam se posle vaše intervencije raspitao. U januaru počinje donacija od 800.000 evra, koja će biti prva faza. Posle ide dodatnih dvadeset miliona evra za pet opština. Nadam se da će Kraljevo to uraditi. Gospođo, apsolutno ste u pravu, u Kraljevu postoji problem pijaće vode. Nažalost, to nije slučaj samo u Kraljevu. Imamo skoro 50 opština, trećinu naših opština, gde ne možemo biti zadovoljni kvalitetom pijaće vode.
Ali, danas Srbija ima taj kapacitet, ima taj sistem i, što je možda još važnije, formiraju se ponovo kadrovi, nezavisno od njihove partijske pripadnosti, koji će biti u stanju da planiraju na lokalnom, pokrajinskom, nacionalnom nivou ono što će biti razvoj naše zemlje.
Imamo i promene u poreskim zakonima. I tu je ista koherentnost ovog paketa koji je predložen danas. Nije predizborni, ali sigurno je da postoji logika u onome što je predloženo.
Za sve one građane koji će sada izaći na berzu kao akcionari imamo smanjenje poreza na kapitalnu dobit sa 20% na 10% i ono što je bilo veoma teško za sve investitore, a to je nužnost da se svaki dan izvrši poreski bilans, ovoga puta, kao svuda u svetu, to se radi jedanput godišnje da bi se prebili gubici i dobici i da se na kraju plati porez onako kako i treba. Naime, nešto što je neto pozicija.
Želim da kažem i samo nekoliko reči o zakonu koji je danas možda prošao malo nezapaženo, a to je ovaj zakon koji omogućava potvrđivanje Okvirnog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Komisije Evropskih zajednica o evropskoj pomoći. Radi se o milijardi evra za period 2007-2011. godine.
Kada se priča o nekoj bespovratnoj pomoći, u našoj zemlji se odmah, shvatam i zašto, postavlja pitanje - a zašto su tako velikodušni, kakva je njihova računica, da li su nas obavezali na nešto?
Oni to ne rade zato što nas vole, nego zato što je to u njihovom interesu. U njihovom je interesu da Srbija bude stabilna, prosperitetna zemlja, iz koje neće ljudi odlaziti kroz ilegalnu emigraciju, gde neće biti organizovanog kriminala, koja će biti otvorena za infrastrukturu i, naravno, dobro i interesantno tržište, kao i ceo region, za njihova preduzeća.
Evropska unija već 60 godina, dodeljujući sredstva onim zemljama čija je destinacija da joj se jednog dana priključe, uspela je značajno da unapredi stanje. Pogledajte Portugal. Onima koji su imali šansu da vide tu zemlju pre 25 godina, danas je skoro nemoguće prepoznati način na koji funkcioniše i život i standard njenih građana.
Bliže nama - Grčka, Mađarska. I već sada pogledajte efekte, direktne i indirektne, koje približavanje Evropskoj uniji ima na Bugarsku i Rumuniju. Ove godine će Bugarska, prvi put u svojoj istoriji, privući četiri milijarde evra direktnih investicija i imaće više od milijardu evra godišnje zato što je članica ovakve budžetske pomoći.
Da li je to uslovljeno nečim u vezi s Kosovom i Metohijom? Ne! I nikada Vlada Republike Srbije, i nijedan državni činovnik, neće prihvatiti bilo kakvu trgovinu ''Kosovo za Evropu''. To se od nas ne traži.
Zaključci Evropskog saveta, koji se upravo završava, takvi su da se pozdravlja napredak Srbije i da se odvojeno priča o problemima koji se rešavaju na Kosovu i Metohiji. Ni na koji način se ta dva pitanja ne vezuju. Mi nikada nećemo prihvatiti takvu trgovinu i nikada nećemo prihvatiti da nas Evropa ucenjuje na bilo koji način
U ovom momentu, to proizilazi iz zaključaka, priznaje se veliki kapacitet naše zemlje i već se govori ne samo o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji će dati dodatnu perspektivu našim građanima, već se najavljuje i naš kapacitet da veoma brzo postanemo i kandidat za ulazak u Evropsku uniju. To nije uslovljeno Kosovom i Metohijom. To nikada nećemo prihvatiti. Naš Ustav, rezolucije ovog skupštinskog doma, kao i platforma našeg pregovaračkog tima su tim povodom jasni.
Želim da kažem istovremeno i da u ovom zakonu, čini mi se da o tome nije bilo reči danas, pripremamo za sledeću godinu izdavanje novih putnih isprava.
Ovaj dom je u septembru izglasao odgovarajući zakon. Zavod za izradu novčanica i MUP se pripremaju da, počevši od proleća sledeće godine, dobijemo, prvi put posle nekih 90 godina, srpske pasoše, po evropskim standardima, sa biometrijskom zaštitom, sa onim što će nam omogućiti da, koliko već krajem sledeće godine, pretendujemo na jedan režim koji će biti bezvizni, da naši građani ne moraju da čekaju pred konzulatima raznih zemalja ovde u Beogradu, Nišu ili drugim gradovima naše zemlje gde ima konzulata.
Moram da kažem da smo u ovom zakonu o taksama istovremeno predvideli da dobijanje srpskog pasoša ne bude preveliki teret. Izdaje se na 10 godina i koštaće, u zemlji, 1.000 dinara. Vest za dijasporu je, želim ovde da napomenem jer sam i ja jedan od onih koji su se vratili iz rasejanja, onih 165 evra po osobi stvarno su bili preveliki izdaci za njihove porodice i ovaj zakon omogućava da se taj izdatak smanji na 25 evra. To jeste više nego u Srbiji, ali to je normalno, a prihvatljivo je za budžet naših ljudi koji žive u rasejanju.
Na kraju, želim da kažem da iz ove evropske pomoći, i to je bilo pitanje, pa dobro, to su sve neke strane reči - transparentnost, IPA, OPA, imamo ovde razne skraćenice - šta to znači za građane? Daću vam samo nekoliko primera već pripremljenih projekata koji će početi da se primenjuju kada Narodna skupština ratifikuje ovaj sporazum i kada do kraja razradimo mehanizme za njihovo uspostavljanje tokom sledeće godine.
Jedna je podrška lokalnom i regionalnom razvoju - četrdeset miliona evra. Reforma srednjeg stručnog i visokog obrazovanja - jedanaest miliona evra. Rečni informacioni sistem na Dunavu - jedanaest miliona evra, i to je nešto što će omogućiti da Dunav postane koridor 7 za transfer roba i ljudi. Rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica - deset miliona evra. Reforma hitne medicinske službe (imali smo kikseve, bilo je problema, ima ih i dalje) - deset miliona evra. Rekonstrukcija elektrane "Nikola Tesla" - dvanaest miliona evra. Podrška u pripremi projekata za sve.
Želim da kažem, pošto ste postavili legitimno pitanje - a kako mi u Kraljevu, kako mi u Loznici, kako mi u Nišu, Trgovištu, Plandištu, Subotici da dođemo do tog novca, kako možemo da kandidujemo naše projekte? – od momenta ratifikovanja ovog sporazuma, mi ćemo pokrenuti ne samo veliku kampanju komunikacije, nego ćemo napraviti mrežu institucija na nivou lokalnih samouprava, mesnih zajednica i nevladinih organizacija koje žele da se priključe ovom pokretu, ići ćemo na obuku, tako da svi oni koji to žele mogu da budu u stanju da pripreme odgovarajuće projekte, naravno, u skladu sa prioritetima koji su definisani u našem partnerstvu sa Evropskom unijom.
Samim tim, želim samo da kažem da i današnja rasprava, i jučerašnja rasprava, ovaj dnevni red, vrvi od odličnih stvari za Srbiju. Znam da na momente to tako ne izgleda, ali suštinski svaki od ovih zakona i predloga, nadam se da će ih sve poslaničke grupe podržati jer nisu ideološki obojeni, naprotiv, oni su samo temelji i mogućnosti da svako iskaže sopstveni talenat, a sveukupno naša zemlja da brzo napreduje.
Neću apelovati da se glasa za ovog ili onog, ali nadam se da ćemo u nedeljama koje dolaze isto imati fer i demokratsku debatu oko pravca u kojem želimo da naša zemlja ide dalje. Predsednički izbori su veoma važni.
Želim da kažem istovremeno da su ovaj današnji dan i kvalitetna rasprava imali jedan tužan momenat. Iznenada je preminula gospođa Tanja Stanković, izuzetno kvalitetni ekonomski novinar, radila je u listu "Danas" i mnogo godina je izveštavala iz ovog doma. Mislim da je mnogi ovde poznaju i želim da izrazim, uveren sam u ime svih, iskreno saučešće njenoj porodici. Imala je 57 godina, otišla je i ostavila dete iza sebe. Nadam se da moje izlaganje u ovom tužnom momentu neće dobiti bilo kakvu formu patetike.
U vezi s ovim što sam danas čuo o sebi, verujte, ako imate bilo kakvu sumnju da sam bilo šta sumnjivo uradio, ja nisam čovek koji se krije iza bilo kakvog imuniteta. Izvolite, dajte te krivične prijave, istražite. Ovde sam, nikada više neću otići iz Srbije. Ovo je moja zemlja i ja je volim, hoću da posvetim svu svoju energiju i znanje koje imam da stvari idu nabolje, ali ta će odluka biti na građanima, naravno.
Ali, ako bilo ko sumnja u bilo šta, neću odgovarati na ove napade, njima nije mesto u ovako važnom domu. Ako bilo ko ima bilo kakvu sumnju, hajde da to rešimo tamo gde je tome mesto, u nadležnim organima, tužilaštvu, policiji i sudstvu, nema nikakvog problema.
Ovo moje izlaganje želim da posvetim osobi koja je prebrzo otišla - Tanji Stanković. Stvarno je bila oličenje dobrote, neko ko se u potpunosti posvetio pitanjima ekonomije, bila je jedan od najkvalitetnijih ekonomskih novinara ove zemlje i puno je činila da svi bolje shvatimo šta se zapravo dešava u našoj zemlji i da bolje objasni te na momente trnovite puteve ove tranzicije. Neka joj je večna slava.
Drage kolege narodni poslanici, nadam se da ćemo kroz dalju raspravu o amandmanima i ovim projektima doći, što je moguće više, do konsenzusa, a 20. januara hajde da svi glasamo. Nije tajna za koga ću ja glasati, za koga mislim da treba glasati, ali to neću reći za ovom govornicom. Hvala puno na vašoj pažnji.