Gospodine Dačiću, postavili ste dva važna pitanja, a tiču su našeg tržišta osiguranja i javnih preduzeća.
Podsetiću vas prvo da sam 2003. godine, ako vas dobro služi pamćenje, proveo dobar deo svog vremena boreći se da DDOR ne preuzmu jedan fond sa Kipra i jedna slovenačka brokerska kuća za ukupnu sumu od četiri i po miliona evra, iz razloga što smo uočili, u poslednjem momentu, kada su skoro došli do 50% glasova, da su, eto, nekim čudom, zaboravili da upišu društveni kapital.
Ako govorite o tradicijama od 1945. godine, valjda sam poslednji bio imenovan, na jednoj od sednica Vlade, kao zaštitnik društvenog kapitala da bih mogao da branim interese naše države i da se izbegne preuzimanje, za ništa, jedne od naših ključnih institucija koja je i tada, kao i sada, imala 35% učešća na tržištu.
Prethodna vlada je donela odluku da se ide u privatizaciju DDOR-a. Kao što smo videli, ove nedelje se pojavila jedna velika italijanska osiguravajuća firma koja je ponudila određenu sumu za 83% kapitala koji je tu udružen.
Ono što je ponuđeno je daleko od onoga što je 2003. godine zamalo otišlo, ako smem tako da se izrazim, za četiri ili pet miliona evra. Ova ponuda je bila oko 180.000.000 evra. U ovom momentu, o tome se već oglasilo Ministarstvo finansija, vode se pregovori da ta ponuda bude poboljšana. Ukoliko ta ponuda ne bude dovoljno poboljšana, onda će taj postupak biti ponovljen.
Ja sam pobornik toga da naša zemlja sačuva jedno osiguravajuće društvo, u ovom slučaju ''Dunav'', kao jednu od kičmi razvoja ne samo našeg tržišta kapitala nego i, generalno, naše ekonomije. Jer, osiguravajuća društva imaju mogućnost, pošto primaju dugoročne izvore, da investiraju na dugi rok i samim tim, kao što se to videlo u mnogim zemljama, odgovornim i socijalno razvijenim, bile su u stanju da stabilizuju akcionarstvo važnih preduzeća i banaka. To je jedan model koji je, čini mi se, uputan za našu zemlju i zbog toga ne treba privatizovati ''Dunav'' u bliskoj budućnosti.
Što se tiče javnih preduzeća, veoma sam blizak vašoj poziciji, iz razloga što ono što nije liberalizovano i ima elemente monopola, nećemo valjda zameniti državni monopol privatnim monopolom. I ne samo to. Moramo obezbediti da regulatorna tela, koja regulišu funkcionisanje na tržištu, stvarno profunkcionišu pre nego što uopšte razmišljamo o otvaranju kapitala.
DS je tokom kampanje, a znam da su se SPS i mnoge druge stranke tome posle pridružile, podsetila da naš zakon predviđa da građani koji nisu učestvovali u procesu privatizacije imaju tu mogućnost, uključujući i javna preduzeća. Oni koji rade u tim preduzećima, ili su radili, moraju da imaju određene privilegije jer nije isto biti student bez ijednog dana radnog staža i dobiti isto kao neko ko je radio 30-35 godina u datom preduzeću. Mora se naći odgovarajući balans i na tome radimo.
Znači, bez većinske privatizacije tamo gde postoji monopol. Ali, sa druge strane, postavlja se pitanje, koje ću i vama izložiti pošto se o tome uveliko razgovara, a to je npr. slučaj ''Jat ervejza'', koji ima konkurenciju, koji je važan za našu zemlju, ali ne strateški, ne na način na koji su važni NIS, EPS ili Telekom.
Čini mi se da, u tom slučaju, postoji dosta argumenata da ta privatizacija može da bude i većinska, ali uz očuvanje značajnih prava naše države, jer se ne možemo dezinteresovati od slučaja JAT-a. Jer, način na koji budući strateški partner bude organizovao poslovanje, naročito obezbedio da Beograd i Niš budu regionalni centri za avio-transport, od prvoklasnog je značaja za razvoj naše zemlje.
Znači, oko javnih preduzeća oprezno, smisleno, bez ikakve žurbe.
Moramo dobro promisliti jer je to jedan od najvažnijih oslonaca razvoja naše ekonomije, koji možemo pametno da iskoristimo i da to bude nešto što će nam dati dodatni zamajac za razvoj naše zemlje i za generacije koje dolaze. Hvala puno na vašoj pažnji.

Što se tiče prirode tog sporazuma, to je ugovorni odnos u koji ulazi naša zemlja sa Evropskom komisijom, a Evropska komisija je za to dobila podršku svih 27 zemalja članica. U tom smislu, postoje i klauzule prema kojima taj ugovor može da se promeni, a isto tako i da se otkaže.         Drugim rečima, ovo je prvi korak prema drugim koracima koji će uslediti, a ovaj cenjeni dom je usvojio pre nekog vremena i rezoluciju prema kojoj je naša želja da uđemo u Evropsku uniju, ali naravno, za ulazak u Evropsku uniju će biti potreban referendum.
Što se tiče statusa Kosova i Metohije, jasno je stavljeno do znanja, i tu su sve formulacije rađene sa našim kolegama iz Ministarstva za Kosovo i Metohiju i sa našim zakonodavstvom, da što se tiče naše zemlje mi oko onih odredaba o kojima se dogovaramo, razgovaramo o ovome gde naša administracija ima ingerencije, a uredno je primećeno i stavljeno, to ćete videti, očekujem da što pre završimo prevod i posle određenih mišljenja, koje će dati razna ministarstva, Vlada će usvojiti taj sporazum.
Naravno, nameravam sa celom ekipom da dođem, da obrazložimo taj tekst, da ga prodiskutujemo, da vidimo sve dobitke na koje naša zemlja sa takvim tekstom može da računa.
Što se tiče Kosova i Metohije, ovaj deo naše teritorije je u ovom momentu, shodno Rezoluciji 1244 Ujedinjenih nacija, pod administracijom UNMIK-a. To ne prejudicira ni na koji način bilo šta. Ja nemam nikakve neformalne diskusije s bilo kim. Radimo na bazi rezolucije koju je ovaj dom usvojio, platforme koju je Vlada Republike Srbije usvojila kada su pregovori počeli novembra 2005. godine i, naravno, Vlada će utvrditi tekst sporazuma i ovlastiti me da ga potpišem u ime naše Vlade.
Drugim rečima, kao što je rekao i sam Oli Ren, koga ste pomenuli, procesi evropskih integracija i pitanje rešavanja statusa naše južne pokrajine su dva odvojena procesa. Ne traži se od nas nikakav ustupak oko Kosova da bismo išli brže ka Evropi. Zašto se ne traži? Da li je to zato što nas neko voli? Ne.
Nego zato što svi vide da neće naći nikog odgovornog da krši Ustav, da krši dve rezolucije ovog doma, pregovaračku platformu našeg pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju i našu državnu politiku, i da će to biti kontraproduktivno.
Niko od nas ne traži da trgujemo Kosovom zarad Evrope, niti će bilo koji član, ni ja, ikada to prihvatiti.
Što se tiče Jelka Kacina, on nije pregovarač u ovom procesu. On je bio izvestilac u ime Evropskog parlamenta o redovnom godišnjem izveštaju oko Srbije u Parlamentu Evropske unije, ništa više i ništa manje. Hvala puno na pažnji.

Rado ću vam izaći u susret.
Što se tiče Agencije za osiguranje depozita, ona je pravni naslednik onoga što se pre zvalo, ako se ne varam, Agencija za restrukturiranje i privatizaciju banaka.
Jutros je gospođa Borka Vučić zatražila i ja sam se već angažovao u ime Vlade, pa će u roku od nedelju dana, shodno članu 200. Poslovnika Skupštine, nužne informacije biti dostavljene.
Tačno je da je u pitanju pozamašan stečajni postupak i veoma vredna imovina. Narodna skupština apsolutno ima pravo da ima uvid u to kako se raspolagalo tom imovinom. Znači, izaći ćemo, naravno shodno i našim obavezama, vama u susret, jer to traje već šest godina i mislim da je dobro da raspoložive činjenice budu date ukoliko mislite da ih nema dovoljno.
Zabrinut sam što laptopovi tako nestaju iz Agencije za privatizaciju, nisam to znao. Ali, ono što mogu da kažem je da to očigledno nije naudilo Boru. Kao što vidimo, danas u podne su otvorene finansijske ponude. Znam da nas nemali broj ljudi iz Borskog okruga gleda.
Danas su dva izuzetno ozbiljna ponuđača u potpunosti predstavila svoju ponudu. Bila su kvalifikovana oba i tu vidimo odluku Vlade, koja je bila da se potpuno pravno utemelji ovaj tender, jer je bilo pitanje, bila su dva kontradiktorna pravna tumačenja, da li treba ponoviti tender ili ne, i pod tim okolnostima Vlada je obnovila tender.
Vidimo da je austrijski konzorcijum Ajtek-Briksleg ponudio 466.000.000 dolara. To je cena za imovinu, koja se predložila. Podsećam da je to 96.000.000 više od ponude drugorangiranog, u finansijskom smislu, ruskog SMR-a, a predstavlja 106.000.000 dolara više od drugorangirane ponude iz prethodnog tendera. Oni koji su bili prvorangirani, sa 400.000.000 dolara, su isto nudili manje, tako da su, očigledno, i građani Borskog okruga i naša zemlja ovde na dobitku.
Dobili smo dve izuzetno ozbiljne ponude. Sada Agencija ima mesec dana da razmotri te ponude i da okonča ovaj veoma važan posao.
Želim da kažem za građane Bora da Vlada Republike Srbije istovremeno ulaže velike napore, što iz sopstvenih sredstava, što iz jednog specifičnog programa koji izrađujemo sa Svetskom bankom, u pitanju je 50.000.000 dolara i jedan višesektorski pristup koji treba da obezbedi, na bazi ove uspešne privatizacije, da krenemo u diverzifikaciju privredne baze.
Ja sam posetio Bor pre dve nedelje. Moram da kažem da sam bio ohrabren, odnosno nekoliko činjenica me je ohrabrilo. Prvo, da su one prodaje nekretnina u bescenje zaustavljene, da cena nekretnina čak počinje da raste. Imamo jedan broj novih preduzeća koja se pojavljuju, nedovoljno doduše, ali to je početak. Kada govorimo o potencijalima i investicijama koje su ovde obavezne, podsećam poštovane narodne poslanike da je jedan od uslova koji je postavljen za učešće u ovom tenderu bio da se puno ulaže, sa strane strateškog partnera, u ekologiju.
Mora se u potpunosti izgraditi nova peć, nova topionica, koja će biti mnogo modernija i neće zagađivati. Na toj bazi onda imamo i dobru šansu da razvijemo mnoge druge branše. Primera radi, turizam. Nije Crni vrh jedini potencijal. Naša policija ima čak dva objekta, lovišta, koja su veoma dobra i u koja bi verovatno trebalo da dolaze turisti i da na taj način dodatno razvijamo ono što može postati jedno dobro mesto za život.
U jednoj zemlji, koja nažalost gubi 35.000 stanovnika svake godine, danas smo o tome dosta pričali, istočna Srbija je još više pogođena. Očekujemo da se taj egzodus zaustavi na taj način, u smislu ravnomernog razvoja. Evo jedne dobre vesti za građane istočnog dela naše zemlje, a najviše Borskog okruga.
To je ono što ste postavili kao pitanje. Siguran sam da ću posle vaših sledećih pet minuta imati možda i dodatne primedbe.

Gospodine Jojiću, postavili ste nekoliko pitanja iz raznih domena.
Što se tiče odšteta koje su plaćene našim građanima, ne raspolažem tim ciframa. Naravno, tražićemo od Ministarstva finansija da ih dostavi u roku od osam dana, u skladu sa članom 200. Poslovnika.
Što se tiče prosvete, zatečeno stanje je bilo takvo da je naš prosvetni radnik bio, upotrebiću jednu reč, lumpen-proleter. Oni su toliko bili bedni 2001. i 2002. godine - njihove plate su bile 60% već veoma niskog republičkog proseka. Ponosan sam što je Vlada, i to ne samo ona Vlada u kojoj sam ja bio član, i sada ova Vlada čiji sam član, već u kontinuitetu, u poslednjih sedam godina, nedovoljno, treba još uraditi, ali sa raspoloživim sredstvima, stvarno dala prioritet prosvetnim radnicima. Oni koji pripremaju naše buduće generacije moraju da imaju prioritet.
Jutros je gospodin Albijanić o tome pričao. Da bismo postali konkurentni, da naša zemlja bude bogata, mi nemamo velika prirodna bogatstva, imamo našu geografsku poziciju, ali naš jedini pravi kapital su ljudi.
Naša zemlja ima samo 7,7% fakultetski obrazovanih građana, što je najniža stopa u Evropi, sa BiH. Pre 25 godina imali smo više fakultetski obrazovanih ljudi od Portugala. Jedina smo zemlja koja u poslednjih 15 godina nije imala napredak u tom domenu, dok je npr. u tom gorepomenutom Portugalu procenat ljudi koji imaju fakultetsko obrazovanje sa 6% prešao na 28%.
Znači, prosveta je važna, trenutna izdvajanja su značajno veća, prosvetni radnici, oni koji rade i predaju našoj deci u osnovnoj školi, zarađuju ovog puta iznad republičkog proseka i naravno više oni koji predaju u srednjim školama i univerzitetima. Da li je to dovoljno? Nije. Da li je u poslednjih 12 meseci prosečna plata u prosveti povećana za 33%? Jeste. Da li je moguće to ponoviti sledeće godine? Ne u toj meri.
Ono što je predloženo prosvetnim radnicima je da se fond plata poveća za 22,6%, što će omogućiti povećanje plata u dva navrata, u aprilu i septembru sledeće godine - do neke mere, pošto ne želim ni na koji način da pokažem stvari u pozitivnijem svetlu nego što one stvarno jesu.
Povećanje fonda plata za 22% je isto deo prenosa iz ove godine. Pošto se plata povećavala ove godine u nekoliko navrata, prosečna plata u 2008. godini će biti veća od prosečne plate u 2007. godini za taj iznos koji sam napomenuo. Napredak će biti osetan i garantujem svim prosvetnim radnicima da njihova kupovna moć neće pasti, ali, istovremeno, to je naša odgovornost.
Mogu da kažem da smo došli do ukupnog fonda plata za državne činovnike, koji je 10,3% našeg bruto domaćeg proizvoda. Problem nije da su plate visoke, daleko od toga, nego je problem da je kolač i dalje previše mali. U tom kolaču 10,3% za plate državnih činovnika - to je evropski rekord.
Susedna Bugarska, koja je već u EU, odvaja 3,6%, skoro tri puta manje od nas. Ne kažem da je to model, ali garantujem da će, u godinama koje dolaze, posle konsolidacije realnih plata sledeće godine, prosvetni radnici nastaviti da imaju prioritet u budžetu Republike Srbije.
Ono što je pravi dogovor sa sindikatima iz pravosuđa, videli ste da su i sindikati, ja sam njima zahvalan zbog toga, preuzeli deo odgovornosti. Priznali smo u pravosuđu, a to je slučaj i u prosveti, da mreža institucija nije adekvatno postavljena. Imamo previše kapaciteta na jednom mestu i nedovoljno na drugom. U pravosuđu je to iskalkulisano da jedna trećina zaposlenih radi dve trećine predmeta. Moramo, kao odgovorni ljudi, postepeno, bez lomova, uz odgovarajuće socijalne programe gde je to uputno i prihvatljivo, da menjamo našu strukturu.
Nažalost, ono o čemu smo pričali u više navrata jutros, naša negativna demografska situacija je dovela do veoma nezgodnih cifara. Primera radi, danas je broj đaka prvaka u Beogradu pao, ako me sećanje dobro služi, za 35%, dok je broj prosvetnih radnika u Beogradu povećan za 10%. Tako da je, u proseku, broj učenika po prosvetnom radniku u našoj zemlji, verovali ili ne, mnogo manji nego u mnogo razvijenijim, bogatijim društvima i mi sa tim činjenicama moramo da se suočimo ...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Đeliću.)
... kao i sa činjenicom da su međunarodna merila pokazala, OECD izveštaji, da bi naša performansa u osnovnom školstvu mogla biti bolja. Naša deca puno uče ...
(Predsedavajući: Molim vas, završite.)
... ali su, nažalost, zbog zastarelih programa, malo opremljena za izazove 21. veka, gde nije dovoljno bubanje, nego je potrebno učenje metodologije i rešavanja problema. To je velika tema za godine koje dolaze. Kvalitetna prosveta je naša budućnost.
Što se tiče Pančeva, gospodine Jojiću, imali ste seriju pitanja ...
(Predsedavajući: Hvala vam, gospodine Đeliću.)
... ali ja neću moći da odgovorim. Samo još jedan minut, ako mi dozvolite.
Oko preciznih stvari mogu da vam kažem da budžetska inspekcija Republike Srbije ima ingerencije prema lokalnoj samoupravi i isto tako ćemo zatražiti od Ministarstva finansija i Sektora za budžetsku inspekciju da vam dostavi informaciju o onome što ste govorili.
Što se tiče upravljanja novcem ...
(Predsedavajući: Molim vas, završite pošto već počinje sedmi minut.)
... po zakonu koji je usvojen lokalne samouprave imaju autonomiju upravljanja tim novcem i kada imaju depozite koji su kratkoročni. To nije po automatizmu kontradiktorno sa nekim dugoročnijim zaduženjima. Možda imaju nešto novca, ali će im on trebati za mesec-dva, a ono za šta se zadužuju, to je za nekoliko godina, i za infrastrukturu. Ne mora nužno značiti da je to nešto loše.
Zaključujem sa jednom veoma važnom temom koju ste pokrenuli, gospodine Jojiću, a to je način na koji se zemlja daje u zakup. To pitanje nije dovoljno dobro regulisano, slažem se s vama. Moramo napraviti balans.
S jedne strane, cepkanje poseda nije uputno, naš posed od 3,7 hektara u proseku je jedan od najmanjih u Evropi, moramo imati mogućnosti da produktivnost bude veća. Ali, istovremeno lokalne samouprave, u čijoj je to ingerenciji, veoma brzo daju zemlju nekima u zakup i sada već konstatujemo da neki od njih nisu u stanju da plate taj zakup.
U pravu ste, moraćemo mnogo više na zakonskom nivou da se time pozabavimo. Nadzor je nužan i tu imamo dobru mogućnost da mladi poljoprivrednici imaju više zemlje da obrađuju. Hvala puno na vašoj pažnji.

U najkraćem, ako pogledate onaj godišnji redovni izveštaj Evropske komisije, pa i sva ona pitanja koja postoje u svim zemljama u našem okruženju, pravosuđe je sigurno institucija koja je najvažnija, a isto tako veoma teška u smislu reforme. Jer, treba pogoditi, s jedne strane, punu meru nezavisnosti da bi se poštovao princip podele vlasti između tri branše vlasti, a s druge strane, treba obezbediti da se sam taj sistem transformiše.
Videli ste i sami, u slučaju Pahomije, da su sudije Vrhovnog suda samo opomenule jednog sudiju, koji je odmah otišao u penziju. Imali smo situacije, jedan broj slučajeva u trgovinskim sudovima, gde je, nažalost, naš sistem pokazao da ne može da se reformiše sam.
Oko novca, gospodine Jojiću. Zakon o sudskim taksama se primenjuje. Mogu da vam kažem da su ove godine to cifre od 7,2 milijarde dinara, koje su bile usmerene ka, s jedne strane, poboljšanju materijalnog položaja nosilaca pravosudnih funkcija i, s druge strane, pokrivanju materijalnih troškova.
Naši razgovori sa sindikatom su doprineli u još dva pravca. Ne bih hteo o svemu da pričam. Prvi pravac je da ćemo ići na promene tog Zakona o sudskim taksama jer smo uočili jednu interesantnu stvar, a to je da za neke veoma važne ugovore, sporove, suštinski imamo maksimalnu sumu, tako da se za jedan ugovor od sedam miliona dinara vrednosti plaća ista sudska taksa kao za ugovor vredan stotine ili milijarde dinara. Naravno, mora da postoji jedna skala, ali očigledno je da je za velike privredne transakcije pravda izuzetno jeftina i to ćemo, naravno zajedno sa sindikatima pravosuđa, promeniti.
Druga stvar, radnici u sindikatu su pristali na jedan važan princip, a to je da ćemo, u momentu oslobađanja dodatnih sredstava posle socijalnog programa koji će se sprovesti do kraja godine, imati mogućnost da oni koji budu radili sledeće godine dobiju ne nužno linearno povećanje plata, već dodatak iz sudskih taksi koji će biti usredsređen na to da prepoznaje više rada.
Drugim rečima, u ovom momentu, kroz dijalog, ministar pravde i sindikati razrađuju sistem koji će prepoznati da u nekim sudovima ima mnogo više predmeta, mnogo više pritiska i da ti ljudi zbog veće produktivnosti budu u stanju i da zarade nešto više.
Napokon, o ovim individualnim pitanjima i preduzećima pitaćemo Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj.
Što se tiče Utve, s jedne strane vidimo tužnu priču jednog potencijalnog giganta koji je nekada radio delove za međunarodno priznate aviokompanije, a isto tako mogućnost i da se bave remontom. Da li je još vreme da rade na onom famoznom avionu koji će biti za našu armiju, to je veliko pitanje, ali je sigurno da i ta fabrika ima budućnost.
Što se tiče zemljišta, ponavljam, tu je ingerencija u potpunosti u rukama lokalne samouprave, a Ministarstvo poljoprivrede samo proverava, u formalnom smislu, da li je sve urađeno. Ali, slažem se s vama da taj sistem moramo da unapredimo. Hvala puno.

Naravno, duga blokada rada institucija je u potpunosti onemogućila napredak. Situacija i dalje nije idealna, ali se ipak krenulo napred. Samo bih napomenuo nekoliko stvari koje se u ovom momentu pripremaju i neke koje su već realnost.
Pod jedan, kao što sam danas rekao, Vlada Republike Srbije je odvojila sredstva da, uz pomoć Grčke, koju su najavili, do kraja mandata završi autoput do makedonske granice. To je veoma važno i to ćemo uraditi.
Pod dva, imamo značajne mogućnosti da izvozimo struju. Makedonija, pa i Grčka, su naša tržišta. Dalekovod, koji ćemo završiti u roku od dve i po godine, prvo ima kao pretpostavku da se završi trafo stanica, gde su obezbeđena sredstva, delimično iz jedne donacije švedske vlade, a delimično iz naših sopstvenih sredstava, plus rad koji je EPS, to sam proverio prilikom nedavne posete Leskovcu sa samim EPS-om, to je projektovano i radovi će početi. To je velika šansa i za Leskovčane.
Treća stvar, u infrastrukturi - to je gasovod, o kome smo pričali, završetak cevi od Sofije do Niša, i posle toga će izgradnja gasovoda omogućiti i da industrija Leskovca ima mnogo veću budućnost. Toliko o infrastrukturi.
Tri reči samo o privredi. Konstatujemo da Zdravlje Leskovac napreduje. Menadžment me je informisao da planiraju da sa sadašnjeg nivoa od, ako se ne varam, 30.000.000 evra izvoza, u roku od pet godina dostignu 120.000.000 evra. Tako da, stabilna radna mesta i, vi ste u pravu, manje radnika, i zbog toga je važno da se ove sledeće dve stvari o kojima ću pričati realizuju.
Pod jedan, razgovaramo sa Aktavisom, koji je vlasnik Zdravlja Leskovac, da se locira zbog toga što su Leskovčani, ja im čestitam na tome, pokazali izuzetan kvalitet u radu u proizvodnji farmaceutskih proizvoda do te mere da postoji interesovanje, i to ne samo iz ove grupacije nego i drugih, da vide da li mogu proširiti kapacitete. Sa jedne strane Zdravlje Leskovac za proizvodnju jedne fabrike za ambalažu za svoje lekove, a isto tako želim da kažem da se napokon rešio i problem sa jednim Leskovčaninom, profesorom Stojkovićem, koji je dobio odgovarajuća sredstva od Fonda za razvoj da locira u Leskovcu.
Moram da kažem da su sve partije učestvovale u tome da otvori institut koji će se baviti važnim problemom veštačke oplodnje. Ima puno parova koji to čekaju. Dalje od toga, mi bismo se nadali, da ide u onom domenu genetike koji on tako dobro poznaje.
Poslednja stvar, postignut je dogovor sa jednom kiparskom firmom gde se sada traži tačno 2.000 radnika. Naravno, neki će reći da je to samo lon-posao, ali krenimo od toga i siguran sam da će postepeno i Leskovac, posle mnogo godina teškoća, ponovo imati ne samo tradicionalnu snagu u domenu tekstila nego će, uz ovu infrastrukturu, rad u domenu farmaceutske industrije, zdravlja i genetske industrije, imati jednu veoma dobru budućnost. Hvala puno na vašoj pažnji.

Gospodine Nikoliću, vi ste jedini ozbiljni protivkandidat Borisu Tadiću. Meni je žao da jedna važna politička figura kao što ste vi upotrebljava ovakve argumente. Ukoliko bilo ko, pripadnici vaše stranke, bilo ko misli da sam prekršio zakon, neka podnesu krivičnu prijavu, neka odgovaram.
Želim samo da kažem da radim na način na koji sam vaspitan, na način za koji mislim da je ispravan za našu zemlju i odgovaram za sve svoje postupke. Naravno da sam i sve poreze platio i da sam sve uradio po zakonu.
Imam tu šansu da sam delimično srećom, ali verujte, jer niko meni tu nije mnogo pomogao, na Zapadu sam završio pet fakulteta, dve diplome, tri magistarska stepena, radio sam u vodećoj konsalting kući u svetu i bio sam jedan od 50 čelnih direktora treće najveće finansijske institucije u svetu. To meni niko nije dao. Znam da mogu, ne bih hteo sad da se upoređujem s nekim u sportu, ali kao možda neki od najtalentovanijih naših fudbalera i tenisera, da nađem mogućnosti da radim i uhlebim se, tako da za tu vrstu argumenata mislim, ukoliko ima bilo kakve sumnje, da se reši tamo gde mu je mesto.
Ali, postavili ste, gospodine Nikoliću, jedno veoma važno pitanje, a to je pitanje nuklearne energije i to je pitanje naše budućnosti u tom domenu.
Protivim se izgradnji nuklearki i da to bude jasno. Ono što je preneseno, to je za vreme jedne javne rasprave strategije održivog razvoja, gde sam na pitanje novinara Večernjih novosti ''šta je sa nuklearnom industrijom'' rekao da su, u okolnostima kada je barel nafte prešao sa 25 na 95 dolara, neke zemlje koje nemaju alternativu, kao što je Velika Britanija, malo se kod nas zna da su njihove zalihe nafte dosta brzo, ne kažem nestale, ali sve su manje i manje, nemaju nova nalazišta, primorane da traže neke nove opcije.
Srbija ima druge opcije. Ja ću napomenuti tri. Prva: imamo lignita za bar 30 dodatnih godina. Drugo: imamo hidro potencijala među pet najboljih u Evropi, i za izgradnju, prema ekspertima, nekih 1000-1500 mini hidroelektrana. Da napomenem, postoje i međudržavne mogućnosti na Drini. Imamo kapitalni remont, prvi posle 1973. godine, na Đerdapu II sa ruskim partnerima, koji treba da krene, što će povećati, kao i Bajina Bašta gde radimo sa kolegama iz Austrije i Nemačke, ne samo da to bude produženo i da može da radi još 20-30 godina nego će i značajno dodatna snaga biti obezbeđena tim putem.
Treće, poslednje i najvažnije: naša zemlja se ponaša kao da je izuzetno bogata zemlja. Mi trošimo 3,9 puta više energije za istu jedinicu proizvodnje kada se uporedimo sa bogatim zemljama Evropske unije. To nije dopustivo.
Daću samo nekoliko ideja: pod jedan - sijalice, pod dva - mašine koje su, otprilike, hiljadu u našim pogonima. Samo te promene bi omogućile da ili izbegnemo izgradnju dodatnih termoelektrana koje se sada planiraju od strane EPS-a, ili pak da ih izgradimo a da tu električnu energiju u potpunosti izvezemo.
Na kraju, ali sigurno ne manje važno, naša zemlja je tek počela sa onom velikom šansom koja se zove obnovljivi izvori energije. Naravno da se puno priča o bioetanolu, naravno da tu imamo puno mogućnosti.
Na svetskim berzama cena kukuruza je mnogo porasla iz razloga što veliki proizvođači kao što su Brazil ili pak SAD, ova poslednja zemlja već 40% ukupne proizvodnje usmerava u energetiku a ne u ishranu.
Samim tim, naša zemlja, kada sve ovo kombinujemo, sve naše mogućnosti, nikada neće graditi nuklearke. Ali treba da izađemo iz učmalosti, iz debate oko energetike, da se svi angažujemo i sa Ministarstvom energetike izradićemo strategiju energetske efikasnosti i revidirati ukoliko je potrebno strategiju od 2015. godine, da naša zemlja, jer ona ima tu potencijal, postane mini velesila energetike.
Dodajte na to gasovod, dodajte na to i naftovod od Konstance do Trsta koji možemo izgraditi i videćete da su blistave stranice našeg energetskog sektora pred nama. Naša zemlja u ovom momentu, ima klimatskih promena, može od energetike ne samo dobiti ono što nam je potrebno za život nego od toga napraviti veliku ekonomsku šansu. Hvala puno na vašoj pažnji.

Gospođo predsedavajuća, poštovane poslanice i poslanici, poštovani građani Republike Srbije, već više od devet sati traje ova rasprava i siguran sam da delim ogorčenost i razočarenje ogromnog broja naših građana koji danas vide, nažalost, što se tiče parlamentarnog života i osećaja odgovornosti da naša zemlja nije napravila dovoljan iskorak i napredak. Suštinski bih hteo da moju intervenciju centriram oko tri suštinska pitanja.
Prvo pitanje je ono o čemu večeras pričamo, šta znači izbor predsednika Skupštine. Drugo pitanje je šta donosi izbor, sa jedne strane gospođe Milošević, a sa druge gospodina Nikolića, šta znače te opcije. Naravno, treća stvar je da pozovem sve poslanike, a najviše poslanike koalicije DSS–Nova Srbija da glasaju za predlog DS, gospođu Milenu Milošević. Na kraju mog izlaganja siguran sam da će njima, a i građanima Republike Srbije biti jasno zašto.
Prvo pitanje, o čemu pričamo mi ovde večeras. U našim parlamentarnim debatama ima mnogo tema, neke su bliske ovoj, a druge su veoma daleko. Suštinski, ako je tačka dnevnog reda izbor predsednika Narodne skupštine, moramo da znamo da obavljamo veoma važan korak. O tome je govorilo već nekoliko poslanika. To uopšte nije tehničko pitanje. Oni koji žele da se u to uvere dovoljno je da pročitaju Ustav Republike Srbije.
Predsednik Narodne skupštine je, po ustavnom poretku, broj dva u našoj državi, odmah iza predsednika Srbije i, u slučaju sprečenosti, zamenjuje predsednika republike. Predsednik Narodne skupštine saziva sednice, vodi ih, određuje dnevni red. Ne samo to, već raspisuje, što je vrlo važno u mesecima koji dolaze, i parlamentarne izbore, i lokalne i pokrajinske izbore. U ovom momentu, imajući u vidu ono o čemu smo danas govorili, treba da se podsetimo da, na predlog Vlade, proglašava i vanredno stanje.
Samim tim ustavno uređenje i ustavna snaga predsednika Narodne skupštine je velika.
To ne može biti predstavljeno ni na koji način našim građanima kao jedno puko tehničko pitanje – pa hajde da izaberemo nekoga, hajde da to bude do petka, pa 14, jer bože moj ionako u Srbiji je sve od danas do sutra, videćemo. To, naravno, nije moguće i nije to što se danas dešava.
Danas ovo nije rezultat nekih tehničkih dogovora između gospodina Nikolića i gospodina Aligrudića, nego ako se ovo potvrdi, kao što su mnogi na to danas ukazali, večeras, 7. maja, vidimo novi politički savez Šešelj–Koštunica, koji se konstituiše pred našim očima. To je nešto što je od prvoklasnog značaja za našu zemlju.
Naravno, moramo da se pitamo kako smo došli do ovoga i kako je moguće da u ovom domu, koji je 5. oktobra video odlučujući korak, gde su i gospodin Koštunica, pokojni Zoran Đinđić i svi lideri DOS rizikovali sopstvene živote i hrabro krenuli u preobražaje, demokratski, koji je omogućio koliko–toliko napredak našeg građanina, odnosno kako je moguće da su danas na različitim stranama istorije.
Naravno, svi smo mi odgovorni i o tome je bilo priče nešto ranije danas. Svi koji su na ovaj ili onaj način, tu uključujem i sebe, držali bar parcelu vlasti, odgovorni su za ovo stanje.
Razdor u DOS–u, a posle toga napadi koji su usledili na pokojnog premijera Đinđića, sve do obaranja reformske vlade Zorana Živkovića, i onda konstituisanje jedne vlade, gde je pokušan, kako je rečeno, sanitarni otklon od DS, na koji način se relegitimisao SPS. Nije čudo što danas njegov lider govori da nema vlasti bez SPS. To je bio prvi korak i za njega su odgovorni i DSS i G17 plus. Danas taj pokret nazad u devedesete se zaokružuje i vidimo da se pruža ruka saveza i SRS.
Danas je veliki broj poslanika DSS postavio pitanje odakle taj preokret – šta vam bi? Ponovo vidimo da se ta pitanja postavljaju na onaj uobičajeni tužan način devedesetih – ko je ovde izdajnik, ko je dobio poziv; ko dobija instrukcije i od koga, iz kog centra moći?
Nisu to mnogo komplikovane stvari. Podsetimo se, čim su proglašeni rezultati izbora 21. januara, predsednik Tadić je po Ustavu pozvao sve parlamentarne stranke i zamolio ih da izađu sa njihovim predlozima za mandatara.
Nažalost, samo DS je izašla sa jednim predlogom, sve druge su pričale o drugim temama.
DS je pokrenula seriju bilateralnih razgovora i posle toga, na pozitivan zahtev G17 plus, bilo je trilateralnih sastanaka, ali nažalost nije se došlo do nečega što bi trebalo da bude podela vlasti i shodno izbornim rezultatima, poštujući izbornu volju građana, već su se izmislili šesti principi, po principu "eci–peci–pec", da bi svi mogli da sačuvaju svoje pozicije.
Ne samo to, odbijen je i danas vidimo zašto, da se prihvati tzv. nulti princip koji smo mi predložili – da se ta buduća većina o kojoj smo govorili tada (DS–DSS–Nova Srbija i G17 plus) odmah pokaže tamo gde je moguće i na lokalnom nivou, na primer, u Novom Sadu. To je odbijeno, danas malo bolje shvatamo zašto.
Dva meseca je DS tražila da se poštuje izborna volja građana, da se prihvati evropski, demokratski princip da od stranaka koje ulaze u koaliciju iz redova one koja ima najveći broj mandata, ovde je nedvosmisleno to DS, dođe premijer.
Uviđajući da nije bilo moguće na taj način konstituisati vladu napravili smo iskorak koji nijedna druga demokratska stranka u Evropi danas nije uradila, predložili smo DSS, preuzimajući veliki rizik ispred onih glasača, njih je skoro milion koji su nama dali poverenje, da napravimo zajednički dogovor. Bilo je puno predloga DS, puno tabela. Učestvovao sam u tim pregovorima i verujte da je uložen veliki trud da se izbegne ovo što se danas, po svemu sudeći, dešava, a to je savez Šešelj–Koštunica.
Pokušali smo do poslednjeg momenta, neki će možda reći da smo preterali u tim kompromisima i u tom konstruktivnom pristupu, da nađemo rešenje za bezbednosni sistem. Ali, ne treba nama Solana da kaže da nešto ne štima u tom delu. Da li je policija uradila neke dobre stvari, jeste u poslednje dve–tri godine, ali je jasno da naša zemlja nema pregovore sa Evropskom unijom ne zato što je inflacija 7 ili 6 odsto, već zato što nema rada u tajnim službama, zato što ne radimo ono na šta nas je obavezao SPS i njihov pokojni predsednik Milošević, pristupajući Dejtonskom sporazumu koji je ustoličio Haški tribunal, jer tada je kroz taj ugovor ustoličen taj međunarodni tribunal.
Jednostavno, do poslednjeg momenta, uviđajući da očigledno DSS nije voljna da deli na pravi način odgovornost u bezbednosnom sistemu, za Biju i MUP smo predložili rešenje, ali su to iskoristili kao prvu mogućnost da proglase da su ti pregovori propali. Poslali smo nebrojeni broj predloga, a DSS i Nova Srbija su poslale jedan. Na taj jedan nismo ultimativno odgovorili, nego smo predložili alternativu i očekivali dalji razgovor.
Onda su krenule priče da smo možda strani plaćenici. Danas očigledno vidimo da se ono o čemu je gospodin Ilić, možda malo prebrzo, pričao pre nekoliko dana dešava, a to je da se polako formira taj politički novi savez između gospodina Šešelja i gospodina Koštunice.
Mi danas moramo da biramo i to je drugo pitanje. Koje su posledice izbora gospođe Milene Milošević, sa jedne strane, i, sa druge, gospodina Tomislava Nikolića. Ne sporeći ni jednom ni drugom kandidatu profesionalne kvalitete i iskustvo u radu u parlamentu, nije teško videti ogromnu razliku za građane Republike Srbije.
Izbor gospođe Milošević večeras će voditi zasigurno ka izboru jedne vlade demokratskog bloka, to će odblokirati naše pregovore sa EU i bićemo u stanju da odmah pristupimo realizaciji mnogobrojnih predizbornih angažmana, što DSS–a, što G17 plus, što DS.
Podsetiću da nismo zaboravili ni jedno od tih obećanja, ni ukidanje poreza na kupovinu prvog stana, ni 100 evra u proseku za hektar zasejane površine u registrovanim individualnim gazdinstvima, ni formiranje državnog stipendijskog fonda, ni izmene u penzijskom zakonu da našim penzionerima obezbedimo povećanje kupovne moći, delimično vezujući rast penzija sa rastom plata, ni seriju drugih stvari koje smo predvideli za naše građane, uključujući za zemlju dobijanje statusa kandidata za ulazak u EU i dobijanje bele šengenske liste krajem sledeće godine. To su stvari koje su još i dan–danas, želim da kažem poštovani poslanici DSS i NS, moguće.
S druge strane imamo izbor gospodina Nikolića. Još jednom ne osporavajući njegove profesionalne kvalitete jasno je, i možda će neko u tome videti neki paradoks, tom izboru najviše će se radovati Tači. Najviše će se radovati oni koji žele da nađu bilo kakav izgovor u razdoru u Srbiji, u lomljenju našeg državnog konsenzusa oko odbrane našeg teritorijalnog integriteta. Ne samo to, to može biti baš taj izgovor za one koji su najmanje naklonjeni našoj zemlji, što u Kontakt grupi, što u svetu.
Jasno je da ove priče o okretanju ka jednom ili drugom centru nisu povoljne. Jasno je da moramo raditi sa svima, uključujući i održavanje dijaloga sa onima koji su nam najmanje naklonjeni, ukoliko imaju snagu i uticaj u međunarodnoj zajednici, jer izolacija nikada nije pomogla Srbiji, ni priklanjanje nekom carstvu nikada joj nije donelo nikakav dobitak.
Samim tim večeras, posle eventualnog izbora gospodina Nikolića, u stvari najviše će biti oslabljeni Srbi na Kosovu i Metohiji, pozicije Srbije na Kosovu i Metohiji će biti najviše ugrožene, i večeras moramo da mislimo i za njih, i da razmišljamo koji će biti drugi putevi da obezbedimo da se ništa unilateralno ne desi, i na način da povećamo našu aktivnost, da ovo ne bude baš taj izgovor koji je nekima potreban da do kraja raskomadaju našu zemlju.
Želeo bih isto da kažem nekoliko reči o ekonomskim posledicama. Naravno, odlazeća vlada, time pokazujući da ne želi većinu sa nama, odbila je dogovor oko teksta zakona o dopunama Zakona o budžetskom sistemu, a o tome smo se takođe sa kolegama iz G17 plus dogovorili za 20 minuta. Tu je bio dogovor da zajedno, pokazujući tu buduću većinu, izglasamo te veoma jednostavne izmene zakona i da vratimo javne finansije u zakonski i ustavni okvir. To je odbijeno.
Odbijeno je zato što smo hteli, to smo čuli kao obrazloženje, da se napravi jedan paket aranžman, da sve izglasamo zajedno.
Pa evo ga paket aranžman. Danas vidimo zbog čega se to ne dešava i pošto nema nikakve kontrole i dan–danas ne znamo koliko je novca ostalo na računu. Ono što znamo je da se na puteve trošilo bez pokrića, da javno preduzeće "Putevi Srbije" imaju 260 miliona evra dugova. To ne kažem ja, nego sam direktor tog preduzeća. Da imamo seriju problema i u vođenju monetarne i fiskalne politike.
I ne samo to, nego kada se taj novac potroši, možda će u domenu energetike doći do neke investicije, ali samo je pitanje da li je to šest, devet ili dvanaest meseci. To vam kažem sa punom odgovornošću, a nisam neko ko želi da seje paniku ili da plaši građane, ali budimo svesni da novi saziv Šešelj–Koštunica u roku od 12 meseci može ozbiljno da ugrozi postignuti stepen razvoja naše zemlje.
Nivo penzija, nivo plata i vraćanje naših dugova, jer vidimo da postoje čak i neke želje da se izolujemo i od naših poverilaca, sve je moguće, mi smo suverena zemlja, ali ništa nije besplatno. Sve ima cenu i cena po život naših građana, po onome što će se desiti, biće izuzetno visoka, a da, kao što sam rekao, nikakav dobitak se neće dobiti na pitanju Kosova i Metohije.
Zbog toga, nažalost, možemo svi da budemo zabrinuti večeras ovde u Srbiji. Jedini koji mogu da se raduju su Albanci na Kosovu i u Prištini. Samo oni mogu da se raduju ovakvom razvoju događaja, a sigurno ne oni koji vole našu zemlju.
Treće pitanje – zašto treba podržati gospođu Milenu Milošević večeras? Mislim da je to svima valjda jasno. Bez ikakve, da kažem, ocene vrednosti bilo koje parlamentarne stranke ovde, svi građani Srbije su jednaki, svaki je glas naših građana, išao radikalima, LDP–u i DS, jednak.
Ali, jasno je da, sa jedne strane, imamo ubrzanje pristupa EU, a sa druge strane vraćanje u devedesete. S jedne strane imamo bolji život, a sa druge strane imamo neizvesnost i rizike. Sa treće strane, jasno je valjda svim da je mnogo bolje glasati za život, nego za jednu neizvesnu avanturu, jer očigledno je da oni koji ulaze večeras u tu avanturu ne znaju gde je kraj. Vidimo i sami iz redova DSS i NS i njihovi glasači u velikoj većini nisu to očekivali, ovakav razvoj događaja, i da oni u stvari i ne znaju šta će se desiti posle 14. maja.
Kao što reče jedan poslanik malo ranije, možda je to za njih put bez povratka, ali budite uvereni da u veoma teškim nedeljama, mesecima, nadam se ne i godinama koje dolaze, DS će biti tu, braniće i deo evropske Srbije, i braniće ideju suverene zemlje koja brani teritorijalni integritet, koja se otvara svetu i koja obezbeđuje bolji život za sve građane naše zemlje. Hvala vam puno na pažnji.

Gospođo predsedavajuća, poštovani poslanici, dame i gospodo, dva pitanja su ovde postavljena.
Prvo, da li se stidim? Ne stidim se, nego sam rekao da delim razočarenje naših građana. Razočaran sam.
Delim zabrinutost zato što sam zabrinut, zbog toga što večeras, gde su građani Republike Srbije nama dali mogućnost da formiramo, bez ikakvog problema, jednu efikasnu vladu koja će u roku od 18 meseci obezbediti našoj zemlji status zemlje kandidata za ulazak u Evropsku uniju, da privučemo dodatne investicije, da svima bude bolje, iz meni nepoznatih razloga verovatno je tu i mešavina ideologije nažalost, imajući u vidu šta čujemo večeras i malo više od ideologije, bila je reč i o nekoj formi nepoverenja.
Nažalost, čini mi se to ide još dalje od toga, prema onome što predstavlja Demokratska stranka, jednostavno mene nikada neće biti stid, ni mene niti naše zemlje, nego ću se uvek boriti da svim našim građanima bude bolje. To je cilj Demokratske stranke, i uprkos teškim vremenima koja dolaze, mi ćemo se boriti za to.
Sada, pošto ste večeras nekoliko puta to pominjali, u pogledu moje lične situacije želim da kažem da nemam 11 miliona evra, da bih voleo da imam 11 miliona evra i da pojasnim neke stvari. Vratio sam se u našu zemlju posle 25 godina u inostranstvu i nikada nisam krio da sam tamo imao i teške momente, da je moja porodica živela u dubokom siromaštvu i da znam šta je to nemati ni za hleb. Živeo sam u toj situaciji i da znam šta je to nemati ni za hleb.
Živeo sam sa mojom pokojnom majkom, koja je preminula pre dve godine, i mojim očuhom u 7,8 kvadratnih metara i bilo je teško. Znam šta je to biti siromašan, znam šta je to kada ne znate od čega ćete kupiti i hleb u sledećem danu. Meni moj otac i bilo ko drugi, a najmanje država, nije nikada ništa obezbedio. Neću ovde da padnem u bilo kakvu formu patetike, ali sve što sam zaradio, zaradio sam sam bez ikakve veze, bez ikakve privilegije, nego iz mog znanja, iz mog ogromnog truda.
Meni ne trebaju dilovi, meni ne treba ništa prljavo. Sposoban sam da obezbedim i za moju decu, za moje dve ćerke, i za moju celu porodicu i za moje saradnike, bez problema, hvala lepo. Izlazeći iz Vlade Republike Srbije, pre godinu dana, dobio sam angažman u drugoj najvećoj finansijskoj instituciji u svetu i ušao sam u rang čelnih 30 direktora.
To je kao Real Madrid finansija, to je vrh finansija u svetu. To vam je kao Vidić u Mančester junajtedu ili kao Đoković u Top–ten, kao neko ko je u stanju kao Divac da igra u onoj ligi, gde nažalost nema dovoljno ljudi našeg porekla. U tom svetu, uz platu, često dolazi isplata i u akcijama. I ta banka je sto odsto privatna. To nema nikakve veze sa državom, niti imam 10 odsto. I da, naravno, prijavio sam sve što imam. Ne samo što sam prijavio ovom odboru za izbegavanje sukoba interesa, nego, kao što i sami vidite, pošto je taj dokumenat došao iz NBS, uredno sam sve prijavio NBS, jer nemam šta da krijem.
Sa mnom nema tajnih računa, sa mnom nema of–šor zona, egzotičnih ostrva, neplaćenih poreza.
Ljudi, ono što obezbedim to svi znaju i platim porez na to. Ako je neko ljubomoran na to, šta mogu, ali kod mene nema nikakve muljačine. Na sve što zaradim platim porez i ono što je moj uspej je samo moj uspeh. Želim da kažem da je to mogao da bude uspeh i onih ljudi koji rade oko nas i da treba da se bavimo napretkom, ekonomijom i svaki put kada neko od naših uspe negde treba da ga podržavamo.
Voleo bih da ljudi ovde iz SRS kažu – bravo Đeliću, to Božo, pokaži svima kako Srbin može da bude uspešan u finansijama, Božo, to majstore, pokaži svima, mi smo ponosni na tebe, jedan vojvoda, vojvoda od finansija Božidar Đelić, svaka čast!!! A ne ovako.
Posve sam miran, moja savest je čista. Ja sam uspešan čovek. Ne moram da pribegnem ničemu. Sve je poznato, sve je transparentno sa mnom, ne bojte se ništa i novac koji sam zaradio ne dugujem nikome. Za razliku od nekih lidera Demokratske stranke nisam dobio stan od države. Za neke koji ne plaćaju račune za infostan, plaćam moje račune. Eto, toliko, hvala svima! (Aplauz.)

Hteo bih da reagujem na nekoliko činjenica ovde. Velika je stvar u demokratiji da svako može da se izrazi, naravno, ovaj dom je cenjeni dom gde se sva mišljenja mogu izraziti. Međutim, za cenjene poslanike, pa i za naše građane, ipak se moramo podsetiti na nekoliko stvari. Ovi koji danas govore o ekonomiji, koji spore šta je društveni proizvod, šta je pozitivan a šta je negativan rast, to su oni koji su na momente u otvorenoj, a veoma često u jednoj tajnoj koaliciji tokom 10 godina doveli  ovu zemlju do jedne situacije, a to je sledeće. Danas se dele lekcije od strane tih i onih koji ih podržavaju. Srbija je 1989. godine imala 30 milijardi  tog bruto domaćeg proizvoda. Samo vi vičite. Nećete svi da se podsetimo u kom stanju ste ostavili Srbiju. Naši građani to nisu zaboravili. Nisu zaboravili Srbiju koja je 78 dana bila u mraku, jer ste razorili EPS, jer su se davale obveznice penzionerima i EPS nije dobijao za struju.
U poslednji momenat ste ukinuli uredbe, oni koji danas pričaju o tržišnoj ekonomiji, a držali su cene svih namirnica pod administrativnom kontrolom i onda su ih oslobodili. Odatle inflacija od 113% u 2000. godini, a danas, kada će biti 8%, govore da je to mnogo, a oni su nas ostavili sa trocifrenom inflacijom! Ostavili su nas sa dečijim dodacima koji su kasnili dve godine! Ostavili su nas sa zemljoradničkim penzijama koje su kasnile tri godine, ostavili su nas sa budžetskim deficitom koji je krio po tajnim računima i po robnim rezervama, koji je bio 15% bruto domaćeg proizvoda. Ostavili su nas u situaciji gde smo imali zakone koji se nisu sprovodili. Imali smo dugove koji nisu bili evidentirani, pa sve do dugova Kinezima, koje je jedan guverner potpisao na jednoj maramici, na jednom aerodromu u Franfurktu. Da, to je bila ta država i poslednje dve i po godine, tri, mi smo uradili ono što je realno bilo moguće.
Danas je Srbija zemlja koja je u poslednje tri godine napravila najveći napredak u reformama, što je od strane svih relevantnih institucija i priznato. Ona koja je imala realni rast naše ekonomije, minimalno 4% u poslednje tri godine, ona i 2000. godine, zatekli smo Srbiju koja je privukla tačno 25.000.000 dolara investicija. To je bio vaš rezultat. Ta cifra je bila u 2001. godini 165.000.000 dolara, u 2002. godini 625.000.000 i ove godine 1.400.000.000 dolara, rekord Balkana!
Zatekli smo EPS koji je bio u apsolutnom rasulu. Deset godina se ništa nije ulagalo u remont. Vodila se socijalna politika preko nečega što je trebalo da bude ključni stub naše ekonomije. Mi smo se pitali kako ćemo preživeti tu zimu, a zahvaljujući velikodušnosti međunarodne zajednice, ali i velikom naporu naših građana, mi smo u stanju da, u godini kada u Italiji nije bilo struje, kad u Londonu jednog momenta nije bilo struje, u Grčkoj, na Kosovu, ove godine energetski sistem Srbije zahvaljujući tom ulaganju prebrodio je najtežu zimu posle tri godine i najžešće leto koje smo imali u poslednjih 40 godina, bez ijedne havarije. To je uspeh ove vlade apsolutno, i ne samo to, za još godinu ili dve EPS će ponovo biti izvoznik struje kao nekada; i ne samo to, nego ćemo imati situaciju kada se gleda i već danas inicijativa Evropske unije, Balkana, vidi se da će Srbija biti stabilizator u energetskom sistemu celog regiona.
Posle jedne samoubilačke politike koju ste vodili vraćamo Srbiju tamo gde je trebalo da bude. I, bio sam i te kako ponosan kada je juče, i ne znam koliko puta, Srbija pokazana kao uzor i kao mesto gde će se odvijati svi oni procesi koji treba da se odvijaju na pravno valjani način i gde će Beograd, Srbija i naša državna zajednica zauzeti ono mesto lidera koje nikada nije mogla da dostigne. Hvala puno.

Dame i gospodo cenjeni narodni poslanici, čuli smo poslanika koji je pričao o finansijama. Pošto je danas momenat da pričamo o onome što se uradilo u prvih hiljadu dana,  a isto tako da popričamo malo kraće, ali sigurno sa istom preciznošću, o onome što su namere za sledećih hiljadu dana, hteo bih da podnesem izveštaj, kao što sam uradio na nadležnom odboru, da u nekoliko crta baš i pričamo o tim finansijama i o toj ekonomiji. Ako sagledamo današnju situaciju, samo zlonamerni ili krajnje neobavešteni mogu držati do toga da je danas lošije. Naprotiv, danas, ne svima u istoj meri nažalost, ali nema socijalne kategorije, nema mesta u Srbiji, nema velikog broja sektora naše privrede gde nije nešto bolje.
Svaka reč ovde je odmerena - nešto bolje. Zar nije nešto bolje prosvetnim radnicima koje smo zatekli sa nekih 30 evra mesečne plate, oni danas u osnovnim i srednjim školama imaju 220 evra. Naravno, sedam puta veća plata, rast cena je postojao, ali je ipak njihova plata dva do dva i po puta veća u realnom iznosu. Sa cenjenim kolegom Gašom Kneževićem imali smo priliku da sretnemo direktore škola i na tom velikom skupu, pa i na individualnim razgovorima jasno je bilo da nije slučaj zašto ove godine ponovo, treću godinu zaredom i prvi put u 15 godina imamo školu koja funkcioniše - deca kreću u školu 1. septembra i časovi se održavaju i traju 45 minuta, a njihovi učitelji imaju jednu perspektivu koja jeste zahtevna, a to je reforma, najdublja promena koja je postojala u poslednjih nekoliko decenija.
Sve to, naravno, ne bi bilo moguće da nije poboljšan materijalni položaj nastavnika u srednjim i osnovnim školama i izvršen veliki broj popravki ne samo u Beogradu, nego skoro u svim mestima u Srbiji. Pošto smo mi realni ljudi, moramo i u tom segmentu govoriti o problemima. Tačno je da je ove godine od predviđenog iznosa za materijalne troškove pokriveno samo 20%, i to je sledeći korak. Moramo obezbediti uz ona dodatna sredstva, koja su već obezbeđena u budžetu Republike Srbije za sledeću godinu, da dodatno investiramo u infrastrukturu našeg osnovnog i srednjeg obrazovanja.
Ako govorimo o penzionerima, milion i po građana je protekle decenije imalo primanja koja su bila i te kako promenjiva kategorija, na momente ta penzija je iznosila marku, marku i po, dve marke. Veliki broj njih je kopao po kontejnerima, bila je velika neizvesnost, a naročito za one koji zbog zdravstvenog stanja nisu bili u stanju da imaju bilo kakvu dodatnu aktivnost.
Danas, moje ministarstvo i ja smo izuzetno ponosni na to što je svaka penzija došla na vreme, svakih 15 dana naši građani koji primaju penziju mogu računati na njihovu prinadležnost. Ne samo to, danas je penzija, koja i dalje naravno nije velika, nekih 110 evra; ako se uporedimo sa zemljama koje imaju otprilike isto bogatstvo kao mi, Bugarska i Rumunija (nažalost, to su zemlje sa kojima možemo danas tim suvim ciframa da se uporedimo) obezbeđuju njihovim penzionerima penzije koje su dva puta manje - 50 evra u Bugarskoj, a to znam od bugarskog ministra finansija koga sam sreo juče. Što se tiče Republike Srpske, to je 80 maraka, pošto oni i dalje računaju u markama, to je 40 evra.
Znači, za naše građane, to nije mali napor, a mi smo ponosni kao Vlada da je Srbija zemlja u Evropi koja danas ima najjaču solidarnost između generacija i čitavih 14% bruto domaćeg proizvoda je posvećeno toj nameni. Ne bi bilo moguće, sa uplatama u naš penzioni sistem, da penzije budu na tom nivou, tako regularne, da nema dodatnih davanja i subvencija iz budžeta Republike Srbije odgovarajućim penzionim fondovima. Ove godine to će biti blizu milijardu evra, a za sledeću godinu planiramo čitavih milijardu i sto evra, tako da su penzioneri vratili sebi ono dostojanstvo, minimalno, da mogu da planiraju, da znaju sa čime mogu da računaju. Mi smo na to izuzetno ponosni i to je deo i jedan od efekata naših javnih finansija.
Ako govorimo o paorima ili o poljoprivrednicima, koliko puta otkup nekog dobra, krenimo od pšenice pa nadalje, sve te premije su bile krajnje neregularne, kasnile i bivale isplaćene u novcu koji je bio obezvređen u međuvremenu. Veliki ponos ove vlade i ovog ministarstva je to što su prekinuli jednu praksu koja je postojala ne samo 90-tih godina nego i od Drugog svetskog rata, tako da je po prvi put otkup pšenice isplaćen iz realnih izvora, ne iz nečega što je trebalo po nekoj prevaziđenoj teoriji pokrivenosti nekih robnih rezervi ili fondova sa onim što će biti novac, nego, što se ispostavilo kao tačno, jedini način da ne prevarimo seljake, to je da im otkupimo pšenicu realnim novcem iz budžeta.
Zbog toga smo veoma ponosni što smo treću godinu zaredom smo otkupili pšenicu na vreme, po ceni koja je prvi put posle Drugog svetskog rata ne samo najavljena nego je bila ona koja je isplaćena u momentu kada je bilo vreme, tokom leta, za njeno isplaćivanje. I ne samo to, od ove godine smo prešli na dve rate i to ispunili u celosti.
Naravno, pšenica je samo jedan deo priče i možemo isto govoriti o redovnosti isplata premija za mleko, za šećernu repu ili za duvan. Za šećernu repu je dve trećine avansno isplaćeno, tako da treba da ulažu. Mi smo hteli mnogo više, ali to je mera našeg finansijskog gubera. Uspeli smo da obezbedimo dodatnih 2,5 milijarde dinara, da saniramo efekte suše za naše poljoprivrednike, kada nam je bilo najteže. I mi smo ponosni na to.
Uzmimo, primera radi, zdravstvene radnike - danas jedan broj njih, i dalje nezadovoljan svojom materijalnom pozicijom, štrajkuje. Mi imamo sluha za njih i sa tim istim sindikatom koji danas štrajkuje smo se dogovorili, mimo formalnog pristanka ona druga dva reprezentativna sindikata, da prošle godine podignemo koeficijente i da priznamo da doktori kao nosioci posla, kao neki od najvažnijih članova našeg društva, treba da dobiju nešto bolju platu i da ukinemo onu koja je postojala već dugo vremena.
Mi smo izuzetno ponosni na to što je plata jednog lekara specijaliste prešla sa 8.000 na 21.500 dinara, što ćemo povećati tu platu u mesecima koji dolaze, tako da raspon sa 2,44 pređe na 3,5, i nadam se još neki veći raspon koji će uvažiti važnost rada. Ali, ne samo doktora. Ono što je dogovoreno to je isto revalorizacija pozicije medicinskih sestara i svih onih koji su nosioci poslova u zdravstvu.
Ova godina, dame i gospodo, jeste godina najvećih investicija iz budžeta u rekonstrukciju naših bolnica, uključujući pola milijarde dinara obezbeđenih iz budžeta za kupovinu pet aparata koji će omogućiti zračenje naših građana koji su, nažalost, oboleli od kancera. Zatekli smo situaciju koja je bila krajnje kritična. Samo jedan aparat je ponekad funkcionisao i naši sugrađani su morali da ostaju budni usred zime u hladnim hodnicima te preostale institucije gde je bio još jedan aparat koji je funkcionisao. Najzad imamo ponovo pet aparata koji funkcionišu na našoj teritoriji.
To je samo početak i zahvaljujući stabilizaciji prilika u našem društvu veoma sam ponosan u ime ove vlade i ovog resora da kažem da smo juče potpisali jedan izuzetno povoljan kredit (i vratiću se tom pitanju zaduženja) od 50 miliona evra, ne manje, i to je prvenac - prvi put u poslednjih 25 godina da naše zdravstvo dolazi do značajnih sredstava i čitavih 20 bolnica će doći do sredstava za obnovu njihove infrastrukture. To će biti vidljivo koliko već sredinom sledeće godine.
Što se tiče drugih kategorija našeg društva, primera radi, preduzetnika, za preduzetnike je naravno svaki porez previsok, imajući u vidu zatečenu situaciju, i mi bismo voleli da oni budu još niži. Međutim, ove javne finansije su bile u stanju posle stabilizacije da obezbede najnižu stopu poreza na dobit u Evropi, sa 14%, mi smo najkonkurentniji u Evropi. I ne samo to, krajem prošle godine ovaj dom je izglasao i seriju podsticaja za investicije i zapošljavanje koje su najjače u Evropi. Za one investitore koji investiraju više od 10 miliona evra i zaposle više od 100 radnika imamo oslobađanje od plaćanja poreza na dobit 10 godina, a za one koji investiraju nešto manje imamo, primera radi, za mala i srednja preduzeća smanjenje za čitavih 40% poreza za iznos investicija u osnovna sredstva i 20% za veća preduzeća.
To su najsnažniji podsticaji za investicije, a kada znamo da za iznos ukupne bruto plate za novozaposlene poslodavci mogu da odbiju taj ceo iznos od poreza na dobit, to je velika stvar. Povećali smo i investicije koje su moguće u smislu pomoći nekim veoma važnim segmentima našeg društva. Sa 3,5 počeli smo na 5% ne dobiti nego obrta. Ukupan maksimalan iznos koji dato preduzeće može uložiti je 3,5% za humanitarne ili sportske manifestacije ili pak organizacije i čitavih 1,5% za kulturna dešavanja u našoj zemlji. Naravno, dok nije bilo dobiti, to je bilo malo i teorijsko, međutim ove godine ovo ministarstvo, i ono nije samo u tome, veoma je ponosno da kaže da sa tom nižom stopom 20, sad je postalo 14%, mi smo već u julu mesecu premašili inicijalno očekivanih 3,8 milijardi dinara prihoda od poreza na dobit preduzeća. Zašto?
Zato što je ove godine čitavih 1.900 novih preduzeća ušlo u cenjeni krug poreskih obveznika. Prvi put u 12 godina su počela da prave dobit. Prvi put oni plaćaju porez. To je signal da se naša privreda oporavlja. Ako pogledamo ono što je budžet uspeo da uradi, to je posle inicijalne stabilizacije i pojednostavljenja našeg poreskog sistema koji je ovaj cenjeni dom izglasao u aprilu mesecu 2001. godine.
Jedina smo zemlja koja ima u potpunosti oslobađanje od plaćanja poreza na promet za ono što je minimalna potrošačka korpa (ekonomisti bi rekli neelastična) - sveža hrana, jaja, riba, meso, voće, povrće, ali na to smo dodali i ono što je za najsiromašnije slojeve našeg društva i te kako važno: poreze sa pozitivne liste ili pak komunalije.
Pošto zemlja Srbija želi da bude i zemlja ekonomije i znanja, dodali smo na to i hardver i softver kompjutera. To je ono što smo jedini uradili danas u Evropi, na što smo izuzetno ponosni.
Mogao bih da citiram još veliki broj socijalnih kategorija kojima je nešto bolje. Ako pogledamo ukupnu sliku naše ekonomije, vidimo vrtoglavo padanje gubitaka u našoj privredi, a o tome je bilo reči juče. Ono što je izuzetno važno, to je konstatovati da je bruto domaći proizvod, kojeg smo zatekli na devet milijardi dolara, danas nekih 17,5 milijardi dolara. Delimično to je zbog revalorizacije dinara, zato što ima više poverenja u tu valutu i te kako i ona je stabilnija nego što je ikada bila.
Naše devizne rezerve su veće nego što su ikada bile od kada je formirana SRJ, tako da nema nikakve bojazni za naše građane da će se desiti bilo kakvo neočekivano pomeranje naše valute. Onda će se, kao što i treba i kao što je zvanična monetarna politika naše zemlje, koju sprovodi Narodna banka Srbije, samo usklađivati naša valuta za razliku između nađe inflacije ciljane i one inflacije koja postoji u evro zoni.
Ove godine konkretno mnogi su bili nerealni u tome kada smo rekli da ćemo prvi put u 15 godina imati jednocifrenu inflaciju, ne samo da ćemo dostići 9%, nego ima dobrih šansi da bude i za koji procenat ispod, možda 8%, a znajući da je inflacija 2% i sami možete da izračunate za koliko naš kurs treba da se adaptira. Tu neće biti nikakvih lomova, niti treba da bude bilo kakve nervoze.
Tu je naravno bila mogućnost i da se vrati poverenje u naš bankarski sistem i da prošle godine, sa nekih 800 miliona evra, doživimo najveći kreditni ciklus koji se desio u poslednjih 12 godina. Mi ne govorimo o vicu. Mi uspostavljamo uslove da se on i dogodi.
Zatekli smo kamate koje su bile 5% na mesečnom nivou početkom 2001. godine. Zahvaljujući stabilizaciji naše ekonomije i ukidanju poreza na finansijske transakcije, na kredite, mi danas imamo situaciju gde kamate za većinu naših građana i preduzeća ne prelaze od 1 do 1,5% mesečno. To je i dalje visoko, ali znajući da je inflacija 9% vidimo da su realne kamate kod nas na dosta prihvatljivom nivou. Mislim da ima još prostora da se one smanje i treba još više konkurencija našem bankarskom sistemu i biće je kroz restrukturiranje i privatizaciju.
Pokrenuli smo privatizaciju tri naše dobre banke, JU banke, Novosadske banke i Kontinental banke, i očekujemo kvalitetne strateške partnere koji će ojačati njihov bilans i omogućiti našim preduzećima da imaju tog partnera koji će moći u tom jačem bilansu da ih prati u njihovom izvozu, što je danas jedna od velikih kočnica našeg izvoza.
Zbog toga mogu da kažem da će ili krajnje zlonamerni ili krajnje neobavešteni moći da objasne našim građanima da je ovo lošije. Ovo je mnogo bolje. Januara 2001. godine 90% prosečne plate je išlo na puko preživljavanje, na hranu, na ogrev, na komunalije. Danas je to i dalje veliki deo našeg budžeta, ali to je 50%. Znači, danas 50% ide na preživljavanje, u proseku, i 50% na nešto više. Naravno, to su proseci i naravno da imamo kategorije našeg društva koje su u težoj situaciji. Međutim, objektivne analize su pokazale da danas u siromaštvu živi 10% naših građana. Sa tim ne možemo biti potpuno zadovoljni, jer i dalje imamo dosta veliki broj onih, i koleginica Marković će sigurno o tome pričati mnogo više, koji nisu u toj kategoriji, ali nažalost i dalje nisu toliko daleko od te situacije. Zbog toga moramo, najviše zbog njih, održati ovu makroekonomsku stabilnost i socijalne prinadležnosti.
Ako pogledamo ovog puta nešto uže samo javne finansije, mi smo zatekli situaciju gde smo imali, ako treba da izdvojim tri reči, netransparentne, nepravične i nepouzdane javne finansije. Zašto su one bile netransparentne? Zato što je budžet 2000. godine napravljen i za njega je glasala jedna druga skupština, a da je on u stvari samo nosio pola javne potrošnje. Čitavih 45% prihoda je išlo preko tzv. specijalnih računa i namenskih poreza. Ovaj dom je možda glasao za jedan budžet, ali uopšte nije video celokupnu sliku, već samo pola slike i sigurno ne one najinteresantnije.
Od raznoraznih specijalnih naknada koje su u potpunosti polomile naš poreski sistem nije se videla celina, niti smo imali ukupnu mogućnost da se vodi bilo kakva politika javnih finansija. Išlo se zbog teške situacije zapravo, ali isto i zbog toga što je bilo specijalnih interesa, na veliki broj tzv. kompenzacija, naročito one koje nisu bile bilateralne nego su uključivale lance učesnika i česte su bile malverzacije, gde bi se neki uključivali i nudili nešto što nije bilo ni po paritetu, ni po kvalitetu, ni po nuždi, ni po nameni. Čitavih 23% prihoda budžeta 2000. godine je bilo podmireno kompenzacijama. Ne isplaćuje se penzija papirima, ne isplaćuje se premija za mleko papirima i nije ni čudo zašto taj budžet nije bio u stanju da izvrši ono što su bile njegove obaveze.
Netransparentnost je isto bila ono što se zvalo mogućnost da se na podzakonskom nivou reguliše mnogo štošta i odatle druga reč nepravičnost. Imali smo situaciju gde smo imali veliki broj stopa poreza na promet i ti pritisci da se nešto seli na nižu stopu su bili neprekidni. Isto tako, imali smo situaciju gde je neko mogao u kabinetu ministra finansija, potpredsednika zaduženog za bilo kakve koordinacije ili već ne znam šta, da obezbedi za svoje niži porez ili nikakve doprinose. Naravno, to se uvek vodilo pod nekom firmom osetljivosti za sadašnju situaciju datog sektora. Na samom papiru to je izgledalo sjajno, ali imali smo veliku nepravdu gde je jedan mali broj poreskih obveznika morao da podmiruje ukupne poreske obaveze cele države, i to je nepravično.
Nepravično je bilo i to što je Vlada mogla, što je i te kako radila, da odjednom uvodi bilo kakve naknade, nove namete za građane, a da ovaj dom koji izražava volju naroda ne bude u to uopšte uključen. To nije demokratija, to nije pravičnost.
Najzad, javne finansije su bile nepouzdane. Nepouzdanost znači izneveriti dato obećanje. Nepouzdanost je vezana za budžet 2000. godine koji je skrojen na taj način da predviđa samo 11 penzija. To je nepouzdanost, to je ukalkulisana prevara za penzionere, a isto tako i kada se prihodi čitavog januara ili pak februara upotrebljavaju da bi se prikrilo ono što je istina, a to je deficit i da se pokrivaju rashodi od prethodne godine. To se, dame i gospodo, zvala produžena budžetska godina. To je prevara i to je način na koji neko pokušava da prikrije ono što je realnost, a to je deficit. Taj deficit, kada smo uspeli posle puno napora da sklopimo celu sliku, bio je 15% bruto domaćeg proizvoda, ali to se krilo po raznim računima, u deviznim rezervama, u javnim preduzećima, pravile su se rupe, pravili su se računi bez krčmara.
Danas ja sigurno neću reći da su javne finansije Republike Srbije u potpunosti uređene. Još mnogo toga ostaje da se uradi, ali je jasno da su te javne finansije danas mnogo transparentnije i zahvaljujući vašoj akciji i usvajanju jednog velikog broja zakona, od Zakona o budžetskom sistemu pa nadalje. Više nema mogućnosti da Vlada ili pak sam ministar finansija odredi novi namet nekome. To mora da prođe kroz ovaj dom i o tome mora da bude obavešten ceo naš narod i ne može biti iznenađen. To je velika tekovina demokratije da harač, namet, porez ne može biti nametnut bilo kome mimo izraza narodne volje. To je ključ demokratije i tome smo se najzad vratili u potpunosti. U ime ovog ministarstva i ove vlade ja sam izuzetno ponosan na to.
Ako govorimo o pravičnosti, ukinuli smo sve tzv. specijalne situacije. Jedino preduzeće koje je bilo u situaciji da ne plati bruto platu je bio EPS 2001. godine, jer jednog momenta za "Kostolac" i za "Kolubaru", neki su ih danas pomenuli, nije bilo moguće vršiti remonte i isplatiti u potpunosti bruto plate. Ali, to se nije zaboravilo i čim se ukazala mogućnost za to prošlog meseca i sam EPS je potpisao jedan reprogram i počeo je ovog meseca ažurno da plaća prve rate tog duga koji će omogućiti da i on u potpunosti uplati svoje doprinose za svoje radnike, pa i porez koji nije uplatio.
Porez nije više varljiva kategorija koja važi za neke, a ne za druge, nego je postala ona demokratska neminovnost koja se primenjuje prema svima po istom aršinu, i to je dobro.
Što se tiče pouzdanosti, pričao sam o penzionerima, o svima onima koji primaju plate iz budžeta, o svima onima koji su bili korisnici ovog budžeta i oni bi trebalo da budu ili krajnje zlonamerni ili krajnje neobavešteni, a da se ne slože da je sada pouzdanost mnogo veća. Kako i ne bi bila kada smo za nepune tri godine u potpunosti nadoknadili docnju koja se ticala dečjih dodataka, kada smo skratili sa 36 meseci na 17 meseci docnju za zemljoradničke penzije, kada smo uspeli da vraćamo skoro sve dugove koje je Tito ostavio i koje je bivši režim devedesetih godina napravio i ostavio.
Da krenemo redom od reprograma i dobijanja najpovoljnijeg tretmana od Drugog svetskog rata u Pariskom klubu koji broji sve zemlje koje su bile naši poverioci. Čitavih 66% otpisa duga, a nedelju dana posle toga u hrvatskom Saboru je prouzrokovana nova debata, jer Republika Hrvatska nije dobila nikakav otpis. Mi smo dobili 66% otpisa i zbog toga što bivši režim nije vratio ni dolar, ni evro, ni jen tog duga čitavih deset godina. Ne samo to, mi smo dobili reprogram od Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija za koje ako čovek dobro poznaje finansije vidi da su bile krajnje dobronamerne i uradile maksimum koji im omogućava njihov status.
Najzad, ono što su bili dugovi prema našim građanima, velika pljačka, ogroman šok koji su doživeli oni ljudi koji su mislili da su generacijama postepeno i civilizacijski štedeli za sebe, za svoje stare dane, za svoju decu, za njihovo školovanje, za nešto malo bolji život, kada im je rečeno početkom devedesetih godina da ta štednja vredi samo koliko vredi taj papir na kome je napisan njihov štedni ulog. Ima li većeg šoka u nekoj civilizacijskoj zemlji? Nema.
Zbog toga, velika je čast ovoj vladi i ovom ministarstvu što je septembra prošle godine izdala obveznice na čitavih 4,6 milijardi evra, koliki je taj dug prema našim građanima. Tu su 2,2 miliona štediša kojima redovno i po zakonu servisiramo njihovu staru deviznu štednju. Isto tako, možemo se sporiti da li je to trebalo biti urađeno i onim bivšim štedišama Dafiment banke i Jugoskandika, naravno pod drugačijim uslovima, ali njih je 250.000. Za njih, samo za onaj inicijalni ulog, to jest glavnicu umanjenu za bilo kakvu isplaćenu kamatu, znači, bez ikakvih basnoslovnih kamata koje su eventualno dobijali, jer svima je bilo jasno da to nije bilo održivo.
Ove godine, kada se već priča o dugovima, od ukupno 400 miliona evra, koliko je budžet Republike Srbije servisirao, pola toga novca je išlo našim štedišama. Naša je čast što ćemo do kraja novembra svima njima isplatiti ovogodišnju ratu, bez kašnjenja i pouzdano, kao što je sada budžet Republike Srbije. U godinama koje dolaze mi ćemo održati taj veliki napor od nekih 1% do 1,3% bruto domaćeg proizvoda, koji će nam omogućiti da vratimo taj veliki dug. Sledeće godine ona masa štediša sa manjim ulozima biće u potpunosti podmirena, tako da će veliki broj naših građana biti u potpunosti podmiren.
Ostao je jedan veliki dug koji je napravio bivši režim 1994. godine, a to je tzv. veliki dug prema penzionerima. Tu je budžet Republike Srbije smogao snage i javne finansije su decembra prošle godine počele da servisiraju taj veliki dug. Svakog meseca, sa jednom od dve rate, naš budžet servisira naš dug, tako da i naši penzioneri mogu računati na budžet Republike Srbije.
Ostao je, ako sagledamo celokupnu situaciju, samo još jedan dug, i nije najveći. Žao mi je što ovaj cenjeni dom već godinu dana nije stavio na dnevni red taj zakon, koji smo predložili septembra prošle godine, a to je zakon o podmirenju duga povodom onog davnog zajma za preporod Srbije, jer i taj je proneveren. Doduše, nešto više je vraćeno, ali mi smo ipak odlučili da i taj dug podmirimo. Mi smo ipak odlučili, kada ovaj cenjeni dom usvoji taj zakon, to će biti poslednji dug za koji je garantovala, na ovaj ili onaj način, ova država, koji se vraća. To je unikat. Nema druge zemlje u tranziciji koja je u prve tri godine regulisala i počela da vraća sve dugove koje ima prema inostranim i domaćim poveriocima.
To je izuzetno važno, jer kada govorimo o dugovima, novo zaduženje je samo 3% od zatečenog duga. To nisu basnoslovne sume i sigurno su bolji uslovi od onoga što je režim bio u stanju da obezbedi devedesetih godina. Nije ni čudo, jer je bio isključen iz svih međunarodnih finansijskih institucija.
Što se tiče kineskog duga mi smo zahvalni Republici Kini što je imala razumevanja i u onom momentu da pomogne našem narodu. To nije sporno, ali taj dug je bio komercijalne prirode - libor, tj. za bankare ona međubankarska kamata na londonskom tržištu plus 4,4%. Tada je to bilo nekih 14%, kada je dobijeno. Uporedite sa dugom Republike Srbije juče i to je 2,5%. To je nova Srbija, toliko je manji rizik ove zemlje, utoliko imamo povoljnije uslove, utoliko nam je lakše da nađemo prostor u javnim finansijama da podmirimo i sve one mnogobrojne potrebe koje su nam ostavljene i koje, to je naša čast, podmirujemo maksimalnom brzinom koju omogućavaju naše javne finansije.
Istina je, u godinama koje dolaze, servisiranje duga, ali važno uvek se setiti da za sada pola duga ide u ino valuti našim građanima, ne strancima; to će polako prerasti na jednu trećinu, ali i dalje će biti značajan iznos tog duga i prerašće na nekih 5 do 7% bruto domaćeg proizvoda, sa sadašnjih 3%. To će biti izazov, jer će iziskivati dalju reformu naših javnih finansija.
Ako sagledamo celu sliku, posle konsolidacije naše javne finansije su, eksperti će se sa time složiti, najtransparentnije danas u jugoistočnoj Evropi, jer ne ostavljaju nikakav prostor za tzv. kvazibudžetske fondove, ekstrabudžetske fondove. Sve mora ući u budžet i sve mora izaći iz budžeta, od privatizacije, a ne kao "Telekom", za koji se uplati na Kipar, a da nije bilo potrebe za to, jer zemlja nije bila pod sankcijama tada, nego u budžet i taj novac na račun budžeta Republike Srbije u Narodnoj banci Srbije.
Mi smo sada u stanju da postepeno vršimo tu racionalizaciju javnih rashoda. Prvi ću se složiti sa onima koji kažu da je naša javna potrošnja malo prevelika prema našem nacionalnom bogatstvu. Mi trošimo nekih 45,9% konsolidovano, naših javnih rashoda prema bruto domaćem proizvodu. To sve treba prevesti na nekih 41-42%, a istovremeno smanjiti deficit, kao što i radimo, sa 3,4% bruto domaćeg proizvoda prošle godine na 2,6%, koliko ćemo predložiti za sledeću godinu. To su uređene javne finansije, to su transparentne, pravične, pouzdane javne finansije. Javne finansije, to je država, javne finansije, to je budžet koji je izglasan u potpunosti i parlament vidi sve što ima bilo kakve veze sa javnim finansijama.
Najzad želim da kažem, jer to se često zaboravlja, lokalne samouprave su bile u velikoj meri hranjene na kašičicu od strane bivšeg režima, a Zakonom o lokalnoj samoupravi i posle toga fiskalnom decentralizacijom došli smo do situacije, i to je valjda jedini amandman za koji ste svi glasali, uz deljenje onog tzv. viška, iznad limita za porez na promet, gde samo nekih 9 - 10% ukupnih prihoda lokalne samouprave se deli na neki način sa budžetom.
Od svih segmenata javnih finansija poslednje tri godine, u prvih 1000 dana Vlade, budžeti lokalne samouprave su oni koji su najbrže napredovali. Oni su napredovali tako da su danas realno dva puta veći nego što su bili pre tri godine. Učešće javnih finansija i lokalne samouprave je poraslo u našem kolaču i to je dobro, jer taj novac je upotrebljen, a da nisu nikakve nove ingerencije prenesene na lokalni nivo, da se rešavaju mnogobrojni problemi naših građana, koje su lokalne vlasti u stanju da najbolje rešavaju na tom nivou.
Želeo bih samo da kažem, ako već govorimo i o javnim preduzećima, da prvi put posle Drugog svetskog rata ova vlada i ovo ministarstvo, nije bilo jedino u tom naporu, smoglo je snagu da pogleda i javna preduzeća u oči i da sagleda tu situaciju u tim preduzećima i zatekli smo javna preduzeća, koja su sva pravila gubitke, a plate su bile 2,2 puta veće od proseka Republike.
Danas konstatujemo da je NIS prvi put prošle godine imao neto dobit od 6,6 milijardi dinara i prvi put u istoriji javnih preduzeća u Srbiji platio je dividendu preduzeću. Zahvaljujući toj dividendi, mi smo bili u stanju da premiramo dizel za naše poljoprivrednike i uspeli smo time da smanjimo cenu za ono što im je veoma važno za njihovu dalju aktivnost. Toliko je to bilo neočekivano, da u samom Zakonu o javnim preduzećima nije nam bilo lako naći način da se isplati ta dividenda. Toliko je to novo i toliko je to dobro.
Da ne govorim o Telekomu, koji i dalje nema ekonomske cene za njegove usluge, ali već je počeo da pravi profit. To je dobro i tako će biti i sa EPS-om. EPS se oporavlja. Mnogi su pričali o tome šta se dešava u energetici. Našoj energetici, hvala lepo, ide sve bolje i bolje. Nije to slučajno, čitavih 492 miliona evra donacija je uloženo u našu energetiku, dodatnih 352 miliona evra kredita i dodatnih 80 miliona evra iz budžeta Republike Srbije je uloženo u te namene. Danas je naš EPS u stanju da funkcioniše. Ne pravi više gubitke u onoj meri u kojoj je pravio. Isto tako, u stanju je da plaća svoje dobavljače.
Bio sam u Kruševcu prošle nedelje i javio se jedan gledalac i rekao je istovremeno dve stvari: "Radim u "14. oktobru" i moram da priznam da mom preduzeću ide nešto bolje. Priznajem i da će ovaj socijalni program, koji finansira Vlada Republike Srbije, pomoći. Stajemo na noge. Ali, gospodine Đeliću, struja - skupa je, nije nam lako".
Igrom slučaja, kada sam pitao tog radnika da li zna ko je najveći klijent te fabrike, odgovor je bio EPS. Drugim rečima, kada se stvari postave na jedan realni nivo, kada ekonomija počne normalno da funkcioniše, a za cenu struje javne finansije su našle prostora da se čitavih 42.000 porodica zbrine time, pod nekim uslovima, da ne bude prevare, da se njima oprosti njihova fiksna naknada i da im se pomogne da plaćaju njihove cene struje. To uopšte nije neka bezočna i nedovoljno socijalna politika koja se ovde vodi.
Imamo EPS koji plaća i taj EPS je pokretač čitavih 20 do 30% cena naše privrede, i ako danas radnici u Kruševcu primaju platu, to je zbog toga što je cena struje postepeno podignuta na jedan realniji nivo. I to je ekonomija istine, to je ekonomija koja daje napredak. To je ekonomija i javne finansije koje će omogućiti da u našoj zemlji postepeno, na realnim osnovima bude svakog meseca, svakog tromesečja, svake godine sve bolje i bolje.
Ako je suditi po onome što su merila onih koji gledaju sve zemlje u tranziciji, da dam samo nekoliko zlatnih medalja; znam da za naše građane mnogi će reći - lako je njima, oni žive u Londonu, u Minhenu, u nekom Vašingtonu, teže bi njima bilo da žive sa platom u proseku od 180 evra, ali to je i dalje niska plata. Imamo jednu od najozbiljnijih kuća u svetu, koja se zove "Ekonomist", koja je bila najveći napredak u smislu privlačenja investicija, na Balkanu. Imamo Evropsku banku za obnovu i razvoj koja je tri godine zaredom od svih 29 zemalja u kojima funkcioniše proglasila Srbiju kao zemlju koja je najviše napredovala u reformama.
Imamo od strane međunarodnih kapitalnih krugova jedan kompliment za koji možemo da kažemo da je dobar ili nije dobar, ali naš dug na sekundarnom tržištu je prešao sa 10% svoje nominalne vrednosti na nekih 70%. Da li ima špekulacija u tome? Ima. Da li je to realno tržište? Nije, ali da li je to bilo zbog toga što smo imali veliki broj analiza koje su urađene u našoj mnogo boljoj ekonomskoj situaciji - apsolutno da.
Naš proces privatizacije je od strane Evropske banke za obnovu i razvoj proglašen kao najuspešniji. I ne samo to, jedna od vodećih konsalting firmi je posle analize svih zemalja u svetu napravila selekciju i selekcionirala 27 zemalja koje će biti u sledećih pet do deset godina najprivlačnije za investicije. Među njima su samo dve u jugoistočnoj Evropi: Hrvatska i Srbija. To je Srbija danas. To je Srbija koja se oporavlja. To je Srbija koja je otvorila na desetine hiljada novih malih i srednjih preduzeća, i to je samo početak. To je Srbija sa kojom je prestalo beznađe i koja ima perspektivu. To je Srbija koja je sa stanovišta javnih finansija ispunila sva svoja obećanja.
Kompliment je došao kada su sindikalci prosvete i zdravstva, sa kojima smo pregovarali, treću godinu zaredom, nezavisno i od ove buke u ovoj sali i od političke situacije, hteli sa ovom vladom da potpišu memorandum i da potpišu dogovor. Pitao sam ih - zašto hoćete? Sami vidite da se postavlja pitanje poveranja ovoj vladi. Odgovor onih sa kojima smo pregovarali danima i noćima - zato što vam verujemo, zato što nijedno obećanje niste izneverili. Dame i gospodo, to je Vlada Republike Srbije, njoj se veruje. Hvala.

Gospođo predsednice, poštovani poslanici, dame i gospodo, predstavljajući zakon o akcizama tj. zakon izmenama i dopunama Zakona o akcizama i novi carinski zakon, želeo bih da kažem nekoliko reči. Prvo o akcizama, a posle o ovome što je istina i već nekoliko poslanika je za ovom govornicom reklo da je ovo pravi sistemski zakon.
Možda ovih prvih nekoliko reči o akcizama bi ipak tebalo da privuku vašu pažnju, jer one imaju specifičnu težinu. Zakon o akcizama je važan, jer akcizna roba je često osetljiva roba, gde se šverc isplati, i zbog toga u samom postupku oporezivanja ona ima specifičan tretman. Nešto što je akcizna roba se odmah ili ocarini ili oporezuje. Ne dopušta se da se u daljem protoku robe, tek pri kraju samog ciklusa i onoga što je krajnja potrošnja to oporezuje, već zbog same osetljivosti te robe to se mora oporezovati ili ocariniti odmah.
Ako pogledamo ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, vidimo da vam Vlada Republike Srbije predlaže dve stvari, od kojih je prva predmet harmonizacije sa Republikom Crnom Gorom i omogućavanje veće konkuretnosti naših roba.
Prvo i najvažnije, predlaže se ukidanje akcize na prirodno vino i to je veoma dobra vest za sve naše proizvođače, jer bili smo poslednja zemlja u regionu koja je imala akcizu na prirodno vino. Zbog toga su naši proizvođači imali sve više problema u konkurenciji sa crnogorskim i makedonskim vinima.
Kao što znamo, imamo jedan sporazum o slobodnoj trgovini sa Makedonijom, koji je dobar za privredu Republike Srbije, jer nema puno zemalja sa kojima imamo pozitivan trgovinski saldo. U domenu vina imamo veliki negativni saldo i naši proizvođači odvano čekaju ovu meru. Zato mislim da je ovo veoma dobra vest za proizvođače vina. Na taj način oni će moći mnogo lakše da plasiraju njihove proizvode na naše tržište, a posle toga i na neka druga tržišta.
To je onda povezano sa nekim širim konceptom poljoprivredne politike, koja je u Agrarnom budžetu prvi put ove godine obezbedila premije po hektaru vinove loze i na taj način mi ćemo nadograditi, a i novi ministar poljoprivrede će sigurno to predložiti, u Agrarnom budžetu za ovu godinu, koji će biti pred vama za koji mesec, sveobuhvatniju strategiju Republike Srbije u domenu proizvodnje vina.
Ako pogledamo ovog puta na globalnom nivou, to je jedna od branši u poljoprivredi koja je doživela veliki razvoj i naročito ono što može biti šansa za naše proizvođače, to je da uz već poznate tradicionalne proivođače, kao što su Francuska, Italija, Španija, postoji mesto i postoji ukus potrošača svuda u svetu da se proba nešto novo. Tu su vina, kao što su vina iz Čilea, ili pak iz Bugarske i sada iz Crne Gore, uspela da se sa dosta uspeha plasiraju na međunarodnim tržištima. Mi očekujemo da naša vina, prvo na domaćem tržištu a i nešto dalje, nađu njihovo pravo mesto.
Uz to, predlaže se ukidanje akcize na zlato, i to je jedan veliki podstrek za Majdanpek, koji poboljšava značajno kvalitet proizvodnje u poslednje dve godine. Znamo da je tamo izuzetno teška situacija, znamo zbog čega, to nije ničija individualna krivica, mada ima i toga, bilo je krađe zlata, međutim, kada je ruda sve siromašnija, i dalje ima zlata i to je šansa koju ne treba da propustimo.
Kod same primene akcize na zlato je došlo do velikog problema, jer smo uz nekoliko manjih proizvoda, kao što su so i neki luksuzni proizvodi, bili poslednja zemlja u Evropi koja je imala takve akcize. Na ovaj način mi imamo harmonizaciju sa Crnom Gorom i to je harmonizacija plana koji ste usvojili pre koju nedelju, isto tako harmonizacija sa principima oporezivanja Evropske unije.
No, najvažnija mera u izmenama i dopunama akciza je ono što se predlaže na dugačak rok, u smislu oporezivanja cigareta. Lično sam veoma zadovoljan što je ova mera danas pred vama i što ćete, po svemu sudeći, glasati o ovome koliko već sutra, jer u pitanju je jedna veoma lepa mogućnost da Republika Srbija, u momentu kada se priprema vlasnička transformacija, tj. privatizacija duvanskih industrija Niš i Vranje, bude u stanju da unapred nedvosmisleno izglasa ono što će biti zakon i što će dati okvirno veoma dugačak rok za one koji žele da se bave uvozom, distribucijom, proizvodnjom cigareta. To je izuzetno osetljiva industrija.
U utorak sledeće nedelje, kada budemo otvarali ponude za duvanske industrije Niš i Vranje, videćemo i ubraćemo plodove prve dve godine mukotrpnog rada na čišćenju tržišta cigareta na našoj teritoriji. Moram da kažem, tu će u jednom momentu blesnuti i videće se eklatantno koliko je bila dobra borba protiv šverca, koja je omogućila da prvi put u poslednjih 12 godina ne posluju sa gubitkom.
Ne samo to, prvi put posle 12 godina Niš radi u tri smene, plate nikada nisu bile bolje, a poslovanje nikad bolje u poslednjih 30 godina. Ne samo to, u poslednje dve godine ta dva naša domaća proizvođača su zauzela veoma važnu situaciju na tržištu, skoro dve trećine vrednosti tržišta pripada njima, a ne inostranim cigaretama.
Situacija je bila obrnuta pre dve godine i to je dobra vest, ne samo za duvanske industrije Niš i Vranje, kao lokalne samouprave, koje će dobiti 5% od privatizacije tih fabrika, nego i za PIO fond, za Fond za restituciju i uglavnom za našu zemlju koja je dokazala, na onome što je bio simbol šverca i povezanosti vrha vlasti sa kriminalom, da je u stanju da istera nešto do kraja, mada je to biljka koja će se nastaviti u godinama koje dolaze.
Danas, ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama je još jedan veoma krupan korak čišćenja tog tržišta na dugi rok. Ukoliko, poštovani poslanici, ove nedelje izglasate ove izmene i dopune, poslaćete snažnu poruku za sve vlade i za sve sastave skupština koje dolaze da se u ovom osetljivom domenu stvari ne menjaju, jer pre nego bilo koji od mogućih kandidata za kupovinu Niša i Vranja vagaju njihove ponude, vi ćete njima poslati snažnu poruku da niko u Skupštini ni u Vladi nije spreman za neke naknadne nagodbe, da se primenjuje isti aršin prema svima, da svi mogu da se mere prema jednoj poreskoj politici, koja je i te kako važna u smislu procene vrednosti, ne samo tih fabrika nego celog tržišta.
Tu je onaj poslednji element koji nije bio još tu, da se jasno pokaže da Srbija neće šverc cigareta, da Srbija hoće da postane regionalna sila u domenu proizvodnje ne samo cigareta, nego i duvana. Mi imamo tu mogućnost, kada već imamo tu nesreću da smo jedna od zemalja, sa Grčkom, gde se najviše konzumira duvan. I naravno, kada se sve ovo zaokruži, glavna, ključna tema treba da bude smanjenje konzumiranja duvana u našem društvu. Kada već prolazimo kroz to, važno je da iskoristimo i ekonomski tu poziciju.
Imamo i Zakon o duvanu koji ste izglasali, agencija je konstituisana, njeni organi funkcionišu, njen statut je donet, doneta je jasna odluka koja kaže da postoji moratorijum o donošenju licenci za otvaranje novih fabrika cigareta do 3. januara 2005. godine. To je 18 meseci, razuman rok da se obezbedi učešće samo onih koji budu učestvovali u privatizaciji, koji budu pobedili, a da to ne zatvara utakmicu za sutra.
Naravno, bilo koja licenca, to je tema za 2005. godinu, biće javno organizovana i biće jasni kriterijumi po kojima će se one dodeljivati. Ti kriterijumi su već u zakonu.
Na taj način, i ako izglasate ove izmene i dopune, neće biti nikakve mogućnosti da bilo ko napadne vas ili nas da se nešto prljavo desilo u momentu privatizacije, jer je sve jasno za sve. Ono što se ovde predviđa, uz taj element moralizacije rada u ovoj industriji, dodatno je potpomognuto time što se u predloženim izmenama i dopunama ukida ono što je bio poslednji element diskrecije u vođenju poreske politike prema proizvođačima cigareta, ili pak uvoznicima, a to je da sadašnje tri grupe A, B, C, koje su omogućavale Ministarstvu poljoprivrede da razvrstavanje prema nekim poljoprivrednim kriterijumima, ali koje su, kroz moje lično iskustvo u poslednje dve godine, ostavile ipak neku dozu diskrecije, da se vidi šta je cigareta za klasu A, B ili C.
Ovde se jasno stavlja do znanja da je, počevši od 2005. godine, sa tim gotovo. Postoje samo dve kategorije i to je kristalno jasno: cigarete koje se proizvode u Srbiji i cigarete koje se proizvode van Srbije. Tako da tu nema nikakve dvojbe i nikakve mogućnosti da se nešto prekvalifikuje u nešto što nije. Ne samo to. U ovim predloženim izmenama i dopunama imamo konvergenciju, to jest jasno zacrtani put prema onome što su standardi Evropske unije i Svetske trgovinske organizacije, a to su naša dva ključna cilja.
Prvo, što se tiče Evropske unije, imamo jednu direktivu Evropske unije koja traži ne samo od članova, nego i od kandidata za ulazak u Evropsku uniju, da postepeno usaglase njihovu akciznu politiku prema standardima te unije. Jedna od stvari tu je da ukupno poresko opterećivanje za najprodavanije cigarete mora biti oko 59% i ako pogledate ove izmene i dopune jasno stavljamo do znanja da mi očekujemo da to bude dosegnuto 2010. godine.
Da li time na možda malom primeru prema tom velikom pitanju, ulazak u Evropsku uniju, kažemo da tada očekujemo da uđemo. Ne, očekujemo nešto ranije, nadamo se nešto ranije. Premijer Živković je naznačio 2007. godinu kao možda malo preambicioznu, ali ukoliko bude sloge, volje i znanja ni to nije nemoguće, ali u svakom slučaju i one zemlje za koje je naznačen ulazak u Evropsku uniju 2007. godine, kao Bugarska i Rumunija, isto tako imaju neki period posle ulaska u Evropsku uniju da usaglase tu politiku. Poljska ili Slovačka, primera radi, koje ulaze u Evropsku uniju sledeće godine, imaće tri do četiri godine da dođu do tog nivoa.
Što se tiče Svetske trgovinske organizacije, regulative Svetske trgovinske organizacije, njihova preporuka, njihov zahtev je da kroz poresku politiku nema diskriminacije prema inostranim proizvođačima. Mi kažemo i predlažemo da kroz ovaj zakon u 2010. godini to uistinu bude činjenica, ali - i to je poslednja stvar koju želim ovde da naznačim - to ne znači da u međuvremenu ne dajemo snažnu podršku onima koji žele da proizvode na teritoriji Srbije.
Takođe, što vidite, počevši od 1. januara 2005. godine predstoji prelazak na tzv. mešani sistem oporezivanja, delimično prema procentu vrednosti paklice i delimično po specifičnoj akcizi. To je ono što će omogućiti prvo da se približimo sistemu Evropske unije, koji je baš takav. Ali, isto tako, za ono što je proizvedeno u Srbiji specifična akciza treba da bude jedan dinar, a ono što je proizvedeno napolju 10 dinara, pa onda 2007. godine dva dinara za domaće, 10 dinara za inostrane, a 2010. godine 5 dinara za obe i to je taj put prema usaglašavanju sa Evropskom unijom i sa Svetskom trgovinskom organizacijom.
U međuvremenu vidimo da je naša stopa carine od 15% na cigarete niska prema regionalnim standardima. Primera radi, u Bugarskoj carinska stopa je 30%, u Hrvatskoj 42% i spušta se na 38%. I na taj način mi "dodajemo" dodatni element, da ne kažem da je to protekcija, ali to su u stvari dodatne zaštite, dodatni podstrek za domaće proizvođače od nekih 30 do 40%, u zavisnosti od vrednosti onih brendova ili marki koje se proizvode i njihove cene.
Šta to znači? To znači da 2005. godine nastavljamo sa onim sistemom akcizne politike koji je dao dobre rezultate. Danas to vidimo i to ćemo i te kako videti u utorak sledeće nedelje, ali onda prelazimo na jedan sistem gde se jasno daje podstrek i povećava vrednost čina proizvodnje na našem tržištu bilo kome. Time dižemo snažno vrednost naših fabrika DIN-a i DIV-a i isto tako vrednosti bilo koje licence koja će biti data u budućnosti.
Samim tim, ako sagledamo ove mere, koje su naravno bile prodiskutovane na velikim skupovima sa svim onima koji učestvuju u ovoj industriji, mi dajemo tri ključne poruke.
Prva je da niko neće moći tek tako da menja poresku politiku u domenu cigareta i to ne sme da postane praksa, jer mora da se čuva doza fleksibilnosti, ali ne u domenu cigareta i na taj način ova privatizacija ima jasne okvire koji se neće moći menjati naknadno.
Drugi element je da imamo usklađivanje sa međunarodnim standardima Svetske trgovinske organizacije i Evropske unije i najzad, dajemo snažni podstrek za razvoj proizvodnje cigareta na našem tržištu. To nije samo nešto što podiže vrednost našim fabrikama. To diže vrednost našem tržištu.
To je, ako se setimo, zahvaljujući odredbi u Zakonu o duvanu, koji nalaže domaćim proizvođačima da kupuju bar 50% njihove proizvodnje od domaćih proizvođača sirovog duvana, snažan podstrek za našu poljoprivrednu proizvodnju u tom domenu, koja je bila jača i koja će na taj način biti mnogo jača, a imajući u vidu da ova važna branša utiče veoma negativno na naš spoljnotrgovinski saldo, jer skoro sve se uvozi, sirovi duvan, aromati, papir i oprema. Samo za sada imamo radnu snagu i ambalažu, a i ambalaža se čak uvozi u velikoj meri.
Očekujemo na taj način da ono što je negativno uticalo na spoljnotrgovinski deficit naše zemlje postepeno se preokrene i postane podsticaj ne samo da dođe do ravnoteže, nego ima naznaka zato što mi se čini da smo ovo stvarno dobro pogodili u poslednje dve godine, da Srbija postane regionalni centar proizvodnje za bar dva, a možda i nešto više velikih svetskih proizvođača cigareta, koji će odavde pokrivati regionalna tržišta i na taj način ta branša treba da postane pozitivni dodatak u domenu naše spoljne trgovine. Toliko o ovim akcizama.
Nekoliko reči o carinskom zakonu.

Neću moći sutra da dođem. Samo tri rečenice.
Znači, šta bih želeo da kažem o carinskom zakonu, veoma kratko. Sistemski je zakon, dolazi u pravi momenat, jer on isto treba da nam omogući harmonizaciju sa Crnom Gorom, koja je usvojila sličan zakon 1. aprila ove godine. On je urađen po standardima Evropske unije i moram da kažem da u svim kontaktima sa čelnicima Evropske unije ovaj zakon se postavlja ne kao uslov, jer mislim da prečesto pričamo o tome da moramo nešto da uradimo zato što imamo uslov, nego zbog toga što Evropska unija, koja je jasno naše najveće tržište i sve zemlje koje ulaze u Evropsku uniju izvoze bar 65% njihove robe na to tržište, mi ćemo danas ovim zakonom omogućiti pre svega da na pravi način izdajemo tzv. sertifikate o poreklu robe, bez kojih nema mogućnosti izvoza u Evropsku uniju.
Jedan prethodni govornik je govorio o šećeru. Šećer, to nije samo jedan element, primer kršenja zakona. To je naš sistemski problem. Mi nismo bili u stanju da pokažemo Evropskoj uniji poreklo robe, a za to je najmanje kriva Republička vlada, jer mi smo ovaj posao preuzeli tek u aprilu ove godine i ako negde treba tražiti odgovornost to je Savezna vlada, u čijoj je ingerenciji bila ova carina i ovo pitanje.
Mi smo krenuli i moramo imati jedan ovakav zakon da bismo mogli na pravi zakonski način urediti i omogućiti našoj carini da izdaje te overe o poreklu robe. Tu nije samo šećer, tu su sve robe. Evropska unija će otvoriti svoje tržište samo onim zemljama, pa i našoj, koje su u stanju da dokažu da su uredile sistem da bi bile u stanju da daju te sertifikate porekla.
Druga stvar, koja je veoma važna u ovom zakonu, to je da on daje mnogo šire ingerencije onima koji rade u carinskoj upravi. Pretkrivične radnje, mogućnost da se ne nalaze samo na obodu, jer danas imaju zahvaljujući ovom zakonu jasno naznačenu teritoriju, to je teritorija Srbije i vratiću se do AP Kosovo za sekund. Mi ovde imamo mogućnost da oni ne budu samo na ulazu u našu zemlju, nego da budu svuda.
I ne samo to. Uvode se moderne metode koje omogućavaju da ne bude više, za one koji žele nešto da prošvercuju na našu teritoriju, moment tenzije samo prelazak granice, a da posle budu sigurni da ih više niko neće uznemiravati. Zahvaljujući odredbama ovog zakona biće moguća naknadna provera po sistemu uzorka i naravno mnogo profesionalnija organizacija tih provera.
Na taj način oni koji žele da švercuju moraće da znaju da država, ukoliko ih propusti na granici, postoji i dalje veliki rizik da ih uhvati kasnije kada roba uđe na našu teritoriju i na taj način mi ćemo ući u ono što je mnogo efikasnija borba protiv šverca i poreske utaje koji se dešavaju kroz carinu. Uz to želeo bih da naznačim da imamo komplikaciju sa Autonomnom Pokrajinom Kosovo i Metohija.
Znači, Rezolucija 1244 je realnost i mi moramo organizovati, i to je omogućeno u ovom zakonu, na jedan valjani podzakonski način da, naravno, smatramo AP Kosovo i Metohiju delom naše teritorije, što je u ovom zakonu i predviđeno, ali isto tako da ublažimo realnost neprisustva naših organa na teritoriji te autonomne pokrajine.
Na taj način omogućićemo rad carini da, sa jedne strane, omogući našim proizvođačima da plasiraju svoju robu na taj deo naše teritorije, a da sa druge strane imamo evidenciju da se ne dešava povratak te robe koji je bio omogućen na neki način do sada.
Što se tiče Crne Gore, ona je u Glavi IDž ovde jasno predviđena i tu imamo, da kažem, dva aspekta. Prvi aspekt je nužnost harmonizacije, zajednička kancelarija na nivou državne zajednice, ali istovremeno, da bi se izbegla poreska utaja, da bi se čak i posle harmonizacije omogućilo jedno normalno funkcionisanje i obezbeđivanje naših tržišta, moraćemo neko vreme da nastavimo sa evidencijom roba i to će potrajati neko vreme.
Ono što je važno, to je da infrastruktura prati, da prati na taj način da ne bude zastoja, da se evidencija radi, tako da ono što se u knjigama, u statistikama prikazuje kao suficit Srbije prema Crnoj Gori, ima toga, ali ne u onoj meri u kojoj se prikazuje, nažalost u tim ciframa vidimo delimično srpsku poresku utaju, a to da naši građani, pravna lica kažu da roba ide dalje na prodaju u Crnoj Gori, papiri se tamo zatvaraju, kada nije bilo evidencije, a u stvari roba ostaje neoporezovana ovde u Srbiji.
Na taj način, mi ćemo, ono što smo počeli, bolje urediti, na toj administrativnoj granici sa Crnom Gorom i moraćemo prizanti tu realnost da sve dok ne postoji, a nema naznaka da će postojati u državnoj zajednici tako brzo jedinstvena uprava carina, sa jednim zakonom na nivou državne zajednice, moraćemo da imamo tu komplikaciju za naše privrednike, ali ćemo se truditi da ona bude što manja.
Najzad, ono što je veoma važno, to je da je ovaj zakon isto jedan zakon o carinskoj upravi. On omogućava mnogo veće ingerencije za one koji rukovode, mnogo lakše raspoređivanje resursa. Najzad, to se radi uporedo, očekujući glasanje ovog zakona, nova sistematizacija, nove funkcije, novi informacioni sistem i novi odnos prema onima koji rade carinske poslove.
Nažalost, mala manjina je dala loš glas Upravi carina i kao što znamo, kao što ste verovatno čuli, jedan broj, negde oko 200-300 ljudi neće ni biti preuzeto u novoj sistematizaciji srpske Uprave carina, jer su se pokazali kao nestručni ili pak korumpirani i oni neće biti preuzeti.
Sa druge strane, veoma je važno da svima onima koji budu radili u carinskoj upravi omogućimo da rade njihov posao časno, jer verujte u ovih poslednjih nekoliko nedelja, gde je po prvi put carina pod istim krovom kao poreska uprava, video sam koliki je broj profesionalaca u carini, koji ne žele ništa drugo nego samo da vrate čast i ugled jednoj veoma važnoj instituciji, koja je možda nalik onome što će se dešavati na svim graničnim prelazima, i sa vojskom i policijom žele da obezbede da na našu teritoriju ulaze samo one robe koje mogu, koje su, da kažem, korektno ocarinjene i da na taj način obezbedimo ono bez čega nije normalna privredna aktivnost, a to je jedno tržište koje je obezbeđeno i ima svoj integritet.
Reći ću, i meni je žao što nemamo malu dublju diskusiju oko ovog sistemskog zakona, on se sprema već godinu i po dana. Postojala je jedna velika debata, tako da je ova javna rasprava trajala i jednostavno apelujem da vi glasate za njega.
Hvala puno na pažnji i za vreme.

Poštovani poslanici, dame i gospodo, pred vama je objedinjena diskusija o dva zakona: o Narodnoj banci Srbije i izmene i dopune Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Oba zakona se tiču centralne, monetarne institucije Republike Srbije. Predlažući ove zakone mi ispunjavamo obavezu koja je preuzeta Ustavnom poveljom i Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje, kao i neke obaveze preuzete u sprovođenju programa trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om, ali, što je mnogo važnije, na taj način dolazimo, ukoliko usvojite ove predloge zakona, do modernih zakona koji regulišu jednu izuzetno osetljivu i važnu oblast.
Znači, ovaj zakon ne donosimo zbog drugih i predlažem da donesemo najviše zbog nas samih, jer u domenu monetarne politike, nadzorom nad bankama, deviznom politikom, ali isto tako i nad radom centralne monetarne institucije, mi ćemo usvajajući ove zakone napraviti veliki napredak. Ne samo to, prestaćemo da budemo izuzetak. Izuzetak sa tek nekoliko drugih zemalja, gde centralna monetarna institucija nema nikakav nadzor. Kao što smo videli, sa posebnim finansijskim planom, koji je predložilo rukovodstvo Narodne banke Jugoslavije, ceo finansijski plan se sastoji od tri reda: ukupni prihodi, toliko milijardi, tada je bilo 17,8 milijardi; ukupni rashodi, isto toliko 17,8 milijardi; i treća tačka, ovaj finansijski plan stupa na snagu osam dana posle njegovog proglašavanja.
Primetićemo, imajući u vidu koliko diskusija imamo i u ovom domu, o mnogo manjim efektima, ciframa, a isto tako možda i o nekim manje važnim temama, veoma je važno da zbog valjanog sprovođenja monetarne politike, valjanog funkcionisanja platnog prometa, nadzor nad bankama moramo inovirati u ovome domenu, ne samo u interesu demokratskog nadzora nad radom stručne institucije, nego i zbog samih onih koji rade u centralnoj banci. Jer, naravno, pojačani nadzor i samim tim prihvatanje pomnih izveštaja, bolje znanje o tome što se dešava, usvajanje nekih predloga, to je način na koji će samo rukovodstvo i oni koji su zaposleni u Narodnoj banci dobiti više vere u sebe i demokratsko pokriće i uveravanje da je ono što rade po zakonu i po onome što je zacrtano u ekonomskoj politici, naročito u monetarnoj politici.
Samim tim, ova dva zakona su u najboljem interesu i onih koji su zaposleni u Narodnoj banci, jer na taj način imaće mnogo više ingerencija, mnogo više nazavisnosti i sigurno, uz pojačani nadzor, sigurnost da je ono što rade posve po zakonu. Zato apelujem na vas da glasate za ova dva zakona.
Hteo bih da uđem u nekoliko detalja i da kažem nekoliko reči o tri ključna elementa koja se nalaze u ova dva zakona. Prvo, suprotno onome što se nažalost čulo, jer oko ovog zakona se digla jedna posve drugačija priča o javnom životu, ovaj zakon jača nezavisnost Narodne banke. Zašto? Zato što je iskustvo zemalja u tranziciji i razvijenih zemalja u poslednjih 30 godina - bez trunke sumnje i to je jedan od retkih elemenata gde bukvalno nema sumnje, jer u ekonomiji mnogo toga može da se diskutuje, mnoge teorije mogu biti opovrgnute time što se dešava u praksi, međutim, ovde se i teorija i praksa slažu - da su jaka centralna banka, nezavisna monetarna politika na srednji i na duži rok pravi recept za bilo koju zemlju, bilo da je ona siromašna, srednjerazvijena ili bogata.
One zemlje gde su centralne banke jake i nezavisne u sprovođenju monetarne politike su isto zemlje gde je inflacija niža, i na srednji rok, mada je to i jedna od onih specifičnosti sprovođenja ekonomske politike na kratak rok. To nije uvek dobro. Nije uvek lako uklopiti sa privrednim rastom. To su isto zemlje koje na duži rok imaju povećanje produktivnosti rada, a isto tako i povećanje bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika, i na kraju krajeva bolji život i standard za njihove građane.
Na drugom kraju spektra nalaze se zemlje sa slabijim monetarnim centralnim institucijama, slabom monetarnom politikom, velikim uticajem dnevne politike. Naš narod je i te kako okusio, i to dva puta u poslednjih 13 godina, kroz hiperinflaciju šta je to što može da donese slaba monetarna politika, slaba centralna institucija i direktan politički pritisak na nju, uz posve neodgovorne javne finansije koje idu kao tandem sa njom. Zbog toga, veoma je važno naglasiti ovde da ovim zakonom, kao što kažu naši domaći eksperti, ali i mnogobrojni inostrani eksperti i relevantne institucije, kao što su MMF, Svetska banka ili pak Evropska unija, značajno unapređujemo nezavisnost Narodne banke Srbije.
Ja ću to obrazložiti u nekoliko kratkih rečenica. Drugi element koji imamo u ovom zakonu, to je nešto jači nadzor nad radom centralne banke, jer ako pogledamo ono što se nalazi u ovom predlogu pred vama, mogu vam reći da je ovaj nadzor jedan od najmanjih i najmanje obimnih i dubokih, koje ima bilo koja centralna banka. Pitaćete se - zašto to? Zato što smo duboko uvereni da je to prava mera za Srbiju u ovom momentu, da se taj nadzor ne bi pretvorio ponovo u neko uplitanje, u neku formu egzibicije u javnom životu i, ne daj bože, kroz uplitanje ljudi sa strane, da dođe do nekih nepravilnosti u radu, prodaje poverljivih informacija o nekim finansijskim organizacijama koje mogu izvući dobrobit od njih.
Zbog toga ovo što je predloženo u domenu nadzora odskače od modela koji je sada opšteprihvaćen, gde imate uplitanje ljudi sa strane koje izglasava Skuština, u srcu operacija Narodne banke, to je sprovođenje monetarne politike, devizne politike i funkcionisanje platnog prometa i nadzora nad bankama, ali za to ima veoma valjanih argumenata za Srbiju danas.
Poslednja stvar je, uvažavajući sve što sam do sada rekao, unapređenje koordinacije rada Narodne banke Srbije sa radom Vlade Republike Srbije i naravno sa Skupštinom. Ako mi sad dozvolite želim da pređem na svaku od ove tri tačke, da kažem nekoliko rečenica o svakoj od njih.
Prvo, nezavisnost Narodne banke Srbije. U Predlogu zakona u članu 2. stav 2. i 3. se kaže - Narodna banka Srbije je samostalna i nezavisna u obavljanju funkcija utvrđenih ovim i drugim zakonima i za svoj rad odgovorna je Narodnoj skupštini Republike Srbije. Vama, ne Vladi. Naravno, Vlada je emanacija većine i tu je korespondencija i ne treba sada videti neku apstrakciju. Ipak, ako smo demokratija, kako reče Tokvil - to je tiranija većine, znači da ta većina u mnogo čemu ima uticaj na ono što se dešava u društvu, ali, sa druge strane, kao što su neki drugi znameniti ljudi rekli - to je najmanje loš način organizacije života u jednom društvu. Samim tim ne može se izbeći neka većina i neka demokratičnost, neki nadzor, ali ipak imate u stavu 3. ovog zakona nešto što je Slovenija, ili pak Češka, uvela tek prošle godine, 2000. godine, a to je da Narodna banka Srbije u obavljanju svojih funkcija neće primati niti tražiti uputstva od državnih organa i drugih lica.
Da budemo jasni, Narodna banka Srbije će sarađivati, ali na ovaj način i u zakonu je jasno rečeno, u tim prvim opštim odredbama, da nema više onih telefona koji kažu - daj primarnu emisiju tom preduzeću. Uzgred budi rečeno, primarna emisija za preduzeća ni u kom slučaju nije moguća, a što se tiče budžeta Republike Srbija ona je izuzetno limitirana na 5% ukupnih prihoda. Isto tako, kroz amandmane koje smo prihvatili, te pozajmice će morati da budu vraćene do kraja godine, tako da su to veoma kratkoročna premošćavanja nelikvidnosti i nema štampanja novca ukoliko usvojite ovaj zakon, nema finansiranja deficita kroz neka uputstva koja neko može da da Narodnoj banci.
Želim da to bude jasno jer se u zadnje vreme puno licitira na ovu temu, bez ikakvog uporišta u ovom zakonu. Najzad, Vlada niti predlaže niti imenuje ijednog od rukovodilaca u Narodnoj banci, niti imenuje, niti predlaže ijedan organ upravljanja Narodne banke. Ta odgovornost i čast su prepuštene ovom domu.
Što se tiče ciljeva Narodne banke, tu imamo nešto što je postao standard i što je vezano za efektivno iskustvo koje imaju sve zemlje, a to je da je osnovni cilj koji se ovde predlaže za Narodnu banku Srbije postizanje i održavanje stabilnosti cena. To je jasno naznačeno kao osnovni cilj i kada se kaže osnovni cilj, to znači da su drugi ciljevi podređeni tom cilju. Tako da ona sterilna i zastarela priča upošljavanja deviznih rezervi za rast ili pak mogućnosti da se nešto pozajmi na momenat pa se vrati, da se to malo bolje zavrne, to je nešto što neće prihvatiti ova institucija, samo zbog toga što neko ne može imati nešto i njegovu suprotnost, devizne rezerve su upotrebljene da se obezbedi pokriće za našu nacionalnu valutu.
To je cena poverenja u našu nacionalnu valutu. To ima cenu, ali zauzvrat imamo stabilnu valutu i posle dve i po godine to je sigurno jedno od najvećih dostignuća u našoj državi i za to možemo biti zahvalni i guverneru Dinkiću i celoj njegovoj ekipi, jer su oni radili sa puno žara, sa puno angažovanja i energije na postizanju tog cilja. To nije pisalo u tom zakonu, ali oni su se svesrdno angažovali na tom cilju.
Naravno, znamo šta se dešava ovih dana, ali želim da kažem da u ovome što sam rekao nema ni trunke licemerstva, ili pak neke ironije. Ja ovo iskreno mislim. Isto tako, imate u ovim ciljevima i jedan sporedni cilj, a to je očuvanje finansijske stabilnosti. Znači, Narodna banka Srbije treba da obezbedi stabilnost našeg finansijskog sistema. Šta to znači? To znači da ukoliko jedna banka upadne u neki problem likvidnosti, Narodna banka mora biti tu kao prvi branilac stabilnosti. Mi smo videli da Narodna banka ne može uvek to sama da uradi.
Nažalost, ono što smo morali da uradimo početkom prošle godine, a to je pokretanje postupka stečaja nad četiri banke, gde ne samo da je Narodna banka intervenisala, preduzela mere koje su bile nužne, da te četiri banke ne bi same po sebi, zbog njihove važnosti, likvidnosti, i povukli ceo finansijski sistem, nego naravno budžet Republike Srbije je bio angažovan, i to pozamašno sa nekih 7,6 milijardi dinara, naravno, to je bilo blagovremeno obezbeđeno u budžetu, nadoknadili likvidnost banaka i preduzeća i građana koje su mogle da budu zarobljene na računima koje su te banke imale u momentu kada su bile zatvorene.
Naravno, sada se taj novac vraća jer budžet Republike Srbije je poverilac prvog reda. U protekle dve-tri nedelje, shodno ročištima koje je trgovinski sud organizovao, mi smo već "vratili" nekih 1.200.000.000 dinara od angažovanih sredstava i biće ih još. Sigurno je, nikada nećemo vratiti ceo iznos. Zbog toga moramo imati tu jasnu ideju gde Narodna banka čuva finansijsku stabilnost, a Republika Srbija jemči, i to je u članu 1. ovog zakona, za njene obaveze. Cela država stoji iza Narodne banke. Nema mogućnosti da ona bankrotira, suprotno onome o čemu se isto spekulisalo u javnosti.
Najzad, treći stav u tom ključnom članu nalaže da će, ne ugrožavajući osnovni cilj, Narodna banka Srbije podržati sprovođenje ekonomske politike Vlade Republike Srbije. To je jedna standardna formulacija gde se vidi da Narodna banka mora imati apsolutnu nezavisnost u onome što je njen cilj, mora da ima veoma jasan cilj, ali to ne znači da je ona negde u nekoj apstrakciji, da je na nekoj drugoj planeti, da njeni ciljevi ne treba da budu u onoj meri, koliko je to moguće, harmonizovani i njeno delovanje apsolutno koordinisano sa ostatkom ekonomske politike Vlade Republike Srbije. To je jasno i moderno naznačeno i zbog toga je formulacija ovog člana jedna od standardnih koje možemo imati.
Ako sada pređem na pitanje u smislu jačanja nezavisnosti, hteo bih da kažem nekoliko reči o onome što su organi upravljanja Narodne banke Srbije, utoliko više što je bilo dosta spekulacija u javnosti i puno netačnih informacija koje su lansirane. Ako sagledamo imenovanje i organe, vidimo da način na koji je organizovano upravljanje Narodnom bankom dovodi do najblažeg nadzora, ali mnogo boljeg od onoga koji imamo danas, nad radom te institucije, koji sigurno postoji u Evropi i šire.
Predlažu se tri organa. Prvi organ je monetarni odbor Narodne banke Srbije gde po funkciji sede guverner i viceguverneri, njih tri do pet. Sednicama prisustvuje, bez prava glasa, ministar za državne poslove finansija u smislu koordinacija, ali bez prava glasa. To je mesto gde se radi kolegijalno, za razliku od danas kada sve radi guverner, bez neke propisane procedure, jer i sama Narodna banka ima i zapisnike i odluke.
Ni u kom slučaju ne želim da ovo što kažem znači da se tu nešto loše radi, ali u svakom slučaju, kroz jedno kolektivno odlučivanje imaćemo bolju transparentnost u onome što je srce Narodne banke, a to je sprovođenje monetarne politike, dizanje i spuštanje stope obavezne rezerve, intervencija na deviznom tržištu, odluka oko eskontne stope ili pak intervencija na otvorenom tržištu.
Rečju, imamo kolegijalnost, imamo organizovani način postupanja, imamo zapisnike, imamo odluke, ali sve to se održava unutar Narodne banke Srbije. Želim jasno da kažem da to odstupa do neke mere od standarda svih zemalja u našem okruženju, pa i razvijenih zemalja, gde istovremeno imate jedan jedini organ koji je upravni i nadzorni u isto vreme, a koji se često zove savet, gde se donose odluke o monetarnoj politici, o nadzoru nad bankama i mnogo čemu drugom što je veoma osetljivo i gde glasaju ljudi koji nisu zaposleni u Narodnoj banci i koji su došli sa spolja.
Ne samo to, nego ako pogledamo uporedno iskustvo u drugim zemljama konstatujemo da u dosta velikom broju tih zemalja oni koji dolaze van banke su često u većini, tako da u tim zemljama, i daću vam primer Hrvatske, Poljske, Češke ili pak Rumunije, u tim savetima ima više ljudi koji su imenovani, a da nisu guverner, viceguverner ili koji rade unutar centralne banke i oni glasaju sa istim pravom glasa kao guverner i njegova ekipa, koja je u manjini. Ta situacija nigde nije toliko ugrozila nezavisnost. Vidimo da je to posle moguće, jer to se tako radi, ali ono što se vama predlaže ovde to je da se uvaži specifičnost Srbije, njenih političkih i društvenih prilika.
Činjenica je da je ovo početak tranzicije i da možda još nije momenat da se odluke o sprovođenju monetarne politike otvore na taj način prisustvu i glasanju i samim tim mogućnosti većeg javnog pristupa tim informacijama i, ne daj bože, da neko od tih članova te informacije koje su poverljive i osetljive plasira na jedan način koji je u interesu neke grupe, a ne druge. Na taj način mi obezbeđujemo da taj organ, prvi organ o kome sam pričao, monetarni odbor, ima kolegijalnost u odlučivanju, ali to ostaje unutar centralne banke. Ovde je inspiracija Švajcarska, koja ima ovu organizaciju i do neke mere Mađarska. U Mađarskoj postoji isto takva organizacija, s tim što ipak u Mađarskoj postoji odredba prema kojoj postoje ljudi u monetarnom odboru koji dolaze spolja, i to je nešto što smo ovde eliminisali.
Drugi organ je guverner, guverner koji je u Ustavu SRJ i Zakonu o Narodnoj banci Jugoslavije bio jedini organ i to je unikat u svetu, da je jedna osoba odlučivala apsolutno o svemu i bila odgovorna za sve. Sada i ono što je samo rukovodstvo Narodne banke Jugoslavije predložilo u nacrtu zakona i predlogu zakona, u Saveznoj skupštini aprila prošle godine, znači baza za ovaj tekst postoji već 15 meseci i to je obilato korišćeno ovde. Tu je bio predviđen isto jedan nadzorni organ. Međutim, taj nadzorni organ je bio zbog toga što je sam Ustav bio prepreka, jer je predviđao samo guvernera kao organ. I, setimo se devedesetih godina, jedan savet koji je bio napravljen, bio je skinut, bio je zabranjen odlukom Saveznog ustavnog suda, koji je gledao Ustav i rekao - dok se ne promeni Ustav ne može se imati jedan takav nadzorni odbor.
Sada se na ovu banku primenjuje Ustav Republike Srbije. Naravno, posle diskusije i konsultacije sa Ustavnim sudom Srbije ustanovljeno je da postoji ustavna baza da se donese jedan ovakav zakon i nema ograničenja da se napravi dodatni organ, kao što će biti savet Narodne banke Srbije, gde će, prema predlogu, biti pet osoba, četiri plus predsednik, koje najviše nadziru, ali pošto ipak donose neke odluke naši pravnici su rekli da se to ne može nazvati nadzornim organom i nadzornim odborom i onda se to samim tim zove savet Narodne banke Srbije. Taj savet se sastaje u proseku jednom u tri meseca i ima važne funkcije jer usvaja finansijski plan i godišnji račun, utvrđuje jedinstvenu tarifu Narodne banke, i na taj način biće malo više dijaloga oko tog pitanja.
Ako pogledamo finansijski plan Narodne banke Jugoslavije od prošle godine, ustanovićemo da su naknade koje je naplatila privredi i bankama porasle sa nekih šest milijardi na skoro 12 milijardi dinara. Čini nam se da nadzor treba da pogleda šta se tu dešava i da vidi do koje je mere ono što Narodna banka i rukovodstvo želi da naplati od građana i privrede nešto što je primereno, a ne da bude neka forma pokrića za neke fiksne troškove koji možda nisu nužni, jer u našoj Narodnoj banci danas je zaposleno 4.700 ljudi, mada nema pouzdanih informacija.
Naravno, tu je Zavod za izradu novčanica i treba da ostane. Lično sam apsolutno protiv bilo kakve sulude ideje, koja se nekada čuje, o privatizaciji takve institucije, i to apsolutno nije primereno. Isto tako, tu ima nekih organa koji će izaći iz sklopa Narodne banke, centar za bonitet, centralni registar, ima nečega što je tu predviđeno, tako da sada srce Narodne banke plus njene ekspoziture, teško je reći, ali možda je to negde oko 2.500 do 3.000 ljudi.
U Grčkoj, koja ima najveću narodnu banku prema njenom broju stanovnika, to je 3.000. Velika Britanija ima narodnu banku koja ima 2.000 zaposlenih. Makedonija ima narodnu banku gde ima 290 zaposlenih, a Hrvatska 550, tako da imamo do neke mere jednu narodnu banku koja iziskuje još dodatnu reformu da ona ne bi njene fiksne troškove prenosila kroz naknade, kroz razlike koje će naplaćivati na kursu kada se kupuje i kada se prodaje i na neke druge načine na koje ona dolazi do prihoda, da to ne bude motiv za nju da naplati više, jer to je kao kada na samom izvoru novca on poskupi i onda se to prelama kroz ceo bankarski sistem i kroz celu privredu. Zbog toga to pitanje ima nekih prelaznih odredbi u ovom zakonu, koje treba da se bave tom krajnje nepopularnom merom, a to je racionalizacija samih operacija Narodne banke.
Samim tim postoje neke odredbe u nadzornom organu, savetu, koje se tiču visine zarada guvernera i viceguvernera, kao i kriterijuma za zarade za ljude, za zaposlene sa ovlašćenjima. Tu moram da kažem da treba izbeći svaku formu demagogije da visokostručni zaposleni u Narodnoj banci Srbije moraju da imaju veoma dobre plate. One moraju biti uporedive sa ljudima koje oni nadziru, sa kojima rade, a to su banke, i iskustvo je da su u tim institucijama, bankama, plate uglavnom u zemljama u tranziciji dosta visoke i ne bi trebalo uopšte da bude predmet kontroverze da stručnjaci Narodne banke Srbije imaju posve korektne plate, čak i nekoliko puta veće od ljudi koji rade u Vladi.
To se ne sviđa puno ljudima u Vladi, ali to je jednostavno neki standard koji postoji i ne bi trebalo da se to odrazi na odliv kadrova i odgovorno tvrdim da ovaj zakon neće dovesti do odliva, jer se jednostavno neće dozvoliti da zbog smanjenja njihovih plata vrsni stručnjaci odu.
Ne samo to, nego ono što je veoma važno, ovaj organ nadzora, savet, vrši izbor ovlašćenog revizora koji treba da verifikuje finansijske izveštaje Narodne banke Srbije.
Što se tiče imenovanja organa, bilo je puno priča o tome zašto i da li je to napad na nezavisnost Narodne banke i na status guvernera to što se u ovom predlogu zakona predlaže da njega ili nju predlaže Odbor za finansije Narodne skupštine. Želim da kažem da ukoliko je Ustav SRJ bio relevantan za zakon pre, sada je relevantan Ustav Srbije. Pre nije bilo moguće zbog ustava uvesti nadzorni organ i sada zbog Ustava Srbije, dok se on ne promeni, nije moguće predsednik Republike, što je ideja i standard, bude ta osoba koja predlaže guvernera, zato što je u Ustavu Srbije taksativno navedeno ono što može da radi predsednik. Ustavni sud Srbije je pre koju nedelju to napomenuo, jer vršilac dužnosti Republike Srbije je doneo neke odluke koje su bile poništene zbog toga što nije bilo uporišta u ustavu da one budu donesene. Zbog toga nije moguće da predsednik predlaže guvernera, sve dok se ne promeni Ustav, ali, naravno, jedna od promena koja će uslediti posle ustava biće jedna od ovih, da predlaže guvernera.
Onda smo ostali sa dve mogućnosti. Prva je da guvernera predlaže Vlada, što jednostavno, kao što vidimo u ostatku ovoga, nije baš u skladu sa ovim principima, ili pak da to bude Skupština i odbor koji je relevantan za to, Odbor za finansije. To je praksa u Hrvatskoj. Guvernera Narodne banke Hrvatske predlaže Odbor za finansije i to nije smetalo guverneru Narodne banke Hrvatske da ove godine bude izabran za najboljeg guvernera u svetu od strane najboljeg časopisa finansija, tako da ne treba ni tu licitirati sa nekom demagogijom. To ne znači da guverner ne može biti dobar zato što ga predlaže odbor za finansije.
Isto tako, ako pogledamo viceguvernere, za razliku od drugih zemalja gde se skoro svuda viceguverneri biraju u skupštini, na predlog guvernera često, a ponekad vlade, ponekad isto predsednika, ovde se predlaže da viceguvernere, odnosno najbliže saradnike guvernera, predlaže sam guverner, i to savetu Narodne banke Srbije. Tako da to ne bude ponovo neka tema za priču da postoji nadzor i postoji kontramehanizam i da se vidi koji su to ljudi koji su imenovani, jer u sadašnjoj situaciji i u sadašnjem zakonu, guverner imenuje koga hoće, totalno je autonoman u smislu imenovanja svojih saradnika. Može da ih ima koliko god hoće. Ostao je samo zamenik, koga treba da postavi Narodna skupština, tj. skupština Jugoslavije. Ovde se predlaže da nema zamenika, jer to je malo zastarela odredba.
Ono što mogu još da kažem, to je da je u ovom zakonu veoma pomno razrađena procedura prema kojoj može doći do smene guvernera. Prvo, u zakonu imate taksativno numerisane razloge zbog kojih bi eventualno mogao da bude pokrenut postupak za smenu guvernera. To treba da pokrene savet Narodne banke Srbije sam. Posle toga, taj savet može proslediti, ukoliko ustanovi da ima baze za pokretanje tog postupka, nadležnom organu tj. Odboru za finansije Narodne skupštine.
Odbor Narodne skupštine treba da traži izveštaj samog guvernera, što znači da se približavamo nečemu što bi Amerikanci nazvali impičment, zainteresovan je i ima mogućnost da se odbrani, da objasni i da cela javnost sazna o čemu se tu radi. Samo ukoliko tada Odbor za finansije ustanovi da ima elemenata za to, onda to ide na glasanje u Skupštinu Republike Srbije. Na taj način se dodatno jača nezavisnost Narodne banke i guvernera, koji njom rukovodi i predstavlja je.
Poslednja stvar koju bih hteo da napomenem, to je treća tačka, a to je saradnja između Narodne banke Srbije i drugih nivoa vlasti. Čulo se puno o tome ovde. Po prvi put zakonski postoji obaveza Vlade, tj. Ministarstva finansija da dostavi Narodnoj banci Srbije na mišljenje memorandum o budžetu i sam nacrt budžeta, pre nego što bude prosleđen Narodnoj skupštini. Ne samo to, Narodna banka i Ministarstvo finansija formiraju jedan strateški savet, a mislim da smo prihvatili jedan amandman koji briše u zakonu da je to izlišno, ali to već postoji i nastaviće da se dešava za koordinaciju fiskalne i monetarne politike.
Narodna banka će imati jedan broj izveštaja Narodnoj skupštini i veliki broj njih će biti publikovan, neki od njih u "Službenom glasniku Republike Srbije", a neki na internet prezentaciji Narodne banke. Ruku na dušu, ona to već efikasno radi i mogu da kažem da je to institucija koja danas možda od svih institucija u državnoj upravi najviše publikuje informacije o makroekonomskim kretanjima, kretanjima monetarne politike. Mogu već danas da budu neka vrsta uzora za druge institucije, u smislu dostavljanja javnosti podataka koji su važni za shvatanje vođenja monetarne politike. Ono što sam rekao što je dosta netransparentno i šturo u samim finansijama, nije tačno za ono što je javno za njihov rad i njihovi podaci koji se tiču sprovođenja monetarne politike, odluka koje su donešene ili zakona ili podzakonskih akata i drugih akata koji se donose u sprovođenju njihovih nadležnosti.
Želeo bih još nešto da naznačim, da imamo ovde jednu inovaciju, a to je da se naznačuje osnovni kapital i predloženo je 10 milijardi dinara. Biće upotpunjen progresivno, kroz zahvatanje od 30%, jer smo prihvatili jedan amandman viška prihoda nad rashodima Narodne banke Srbije. Predviđeno je u smislu toga da Republika jemči za obaveze Narodne banke u slučaju da dođe do problema i da u godinama kada su rashodi veći od prihoda.
Naravno, sam savet treba da reaguje, ali ukoliko nije moguće pokriti višak rashoda nad prihodima iz rezervi, kao i samog kapitala, u tom slučaju Republika Srbija će uskočiti, ako smem tako da se izrazim, sa sredstvima budžeta i hartijama od vrednosti.
U svakom momentu stabilnost našeg finansijskog sistema će biti obezbeđena.
U zaključku želim da kažem nešto što se tiče zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, gde predlažemo neke izmene. One daju veoma široka ovlašćenja centralnoj banci za sprovođenje jednog oštrog nadzora nad bankama. Imamo tu jedan izuzetak od izvršnog postupka, gde Narodna banka i guverner mogu izricati novčane kazne. To nije standard, to radi prekršajni sud i to nisu samo kazne koje idu za pravno lice, nego se odnose i na rukovodioce samih banaka. Iskustvo je pokazalo da, nažalost, u našoj zemlji, ukoliko nemate neki način da sankcionišete nešto, teško je uvesti disciplinu i red.
Mogu da kažem, a tu je bilo dosta kontroverze i netačnosti iznesene u našem javnom životu, što se tiče monetarne politike, devizne politike, to su odredbe koje je samo rukovodstvo Narodne banke Jugoslavije, a danas Srbije, predložilo u prethodnom nacrtu zakona. Mi smo ih usvajali kao takve. One su u nekoj meri manje određene nego što bi trebalo da budu.
Primedbe MMF-a, Svetske banke i Evropske unije, koje nisu prihvaćene u ogromnoj meri, jesu one primedbe da nema u zakonu još boljeg omeđivanja onoga što može da radi Narodna banka u sprovođenju monetarne politike i devizne politike. Oni su hteli da imamo, pa i Evropska unija, više preciznosti u zakonu koje hartije može da kupi i prodaje jedna banka, kako se deli rizik u sprovođenju devizne politike. Rukovodstvo Narodne banke i oni najodgovorniji za to, njihova primedba je bila da za to još nije vreme. Nije vreme da se u Srbiju uvedu tako stroge odredbe i treba da postoji ta diskrecija da bi mogli da sprovode jednu monetarnu i deviznu politiku koja će biti primerena Srbiji. Mi smo te njihove primedbe uslišili.
Ovaj zakon je zakon koji će obezbediti nezavisnost Narodne banke Srbije. On će omogućiti, po prvi put i tu smo veliki izuzetak i ne samo u razvijenom svetu, nadzor, ali on je jedan od najblažih od modela koji postoje; zato ga i predlažemo, on je primeren našim prilikama, našem javnom životu. Imamo bolju koordinaciju kroz veću razmenu informacija, više zajedničkog rada, koji neće ugroziti nezavisnost Narodne banke Srbije i drugih nivoa vlasti, a njene ingerencije u domenu monetarne politike, devizne politike i nadzor nad bankama ne samo da nisu oslabljene, nego su značajno ojačane. Samim tim, imamo odličan zakon o Narodnoj banci Srbije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i apelujem na vas da ih izglasate. Hvala.

Gospođo predsednice, poštovani poslanici, dame i gospodo, velika je čast predstaviti danas ovo što je možda jedan od najvažnijih zakona koje je Vlada Republike Srbije predstavila ovom cenjenom domu. Izuzetna mi je čast da predstavim ovaj zakon koji će, čini mi se, u mnogo čemu poboljšati prilike u našoj zemlji i dovesti do veće moralizacije javnog života i mnogo veće transparentnosti u finansiranju političkog života.
U svim zemljama, ne samo u tranziciji, nego u svim razvijenim zemljama, uvek se postavlja pitanje uticaja koji može imati ekonomska ili pak kriminalna moć na političku vlast i na koji način se može sprečiti ili do najmanje mere veoma žustro suzbijati jedan takav uticaj.
Ovaj predlog zakona koji je danas pred vama je jedan decidan korak napred, koji na pragmatičan način, sa jedne strane, uvažava realnost naše zemlje i njene specifičnosti i pre nego što razložim malo više neke od odredbi koje se nalaze u ovom zakonu želim da se zahvalim CESID-u, nevladinoj organizaciji koja je predložila neke od elemenata koji su u ovom zakonu, ali isto tako prof. dr Vladimiru Goatiju, koji je radio u ime Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije.
Oni su, ne samo prof. Goati nego i svi članovi Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, razmotrili neke ranije verzije ovog zakona, dali svoj doprinos i njihove kritike su u potpunosti uvažene. Oni su, kao i svi oni koji su učestvovali u mnogobrojnim javnim raspravama sa domaćim i inostranim ekspertima, sa ljudima koji vode političke partije, doprineli da ovaj zakon, koji nije od onih najdužih koje sam imao priliku da vam predstavim, ali je jedan od najvažnijih, da ovaj tekst bude taman onakav kakav treba Srbiji.
Ono što možemo da kažemo to je da je ovo bilo jedno od ključnih predizbornih obećanja DOS-a. Da li je sada došlo do nekog zakašnjenja? Jeste, ovaj zakon je trebalo da dođe nešto ranije, međutim tražilo se najbolje rešenje i mislim da je veoma uputno i da je dobro da jedan ovakav zakon bude predložen ovom cenjenom domu. Radujem se unapred najavama da će mnoge poslaničke grupe podržati ovaj predlog zakona, tako da postoji jedan veoma široki konsenzus oko odredbi koje se nalaze u njemu.
Ako pređemo na nekoliko ključnih elemenata ovog zakona, želim da predočim sledećih sedam tačaka. Prva tačka je da u ovom zakonu postoji razuman balans između finansiranja iz javnih i privatnih izvora. Ako pogledamo druge zemlje, postoje zemlje i to razvijene gde ne postoji javno finansiranje političkih partija: Švajcarska, primera radi, a u Italiji samo za kampanje. Isto tako, imamo jedan broj, i tu je već većina zemalja, gde postoji bar delimično finansiranje troškova političkih partija iz budžeta. Rekao bih da je taj standard nešto što se sve više i više viđa.
Mogu da kažem da ako pogledamo ovaj zakon u celini, on je već doveo našu zemlju do jednog nivoa koji je u skladu sa preporukom Saveta Evrope i onom koja je usvojena 8. aprila 2003. godine na 835. sastanku, koji se ticao opštih pravila protiv korupcije u finansiranju političkih partija i izbornih kampanja. Ovi standardi koje imamo u ovom zakonu su u potpunosti u skladu sa onim što je Savet Evrope preporučio, tako da u samom startu i sa ovim zakonom mi smo u nekim evropskim merilima i trendovima, a istovremeno uvažavamo našu realnost. To finansiranje i balans između javnih i privatnih priloga i izvora su prava mera za Srbiju.
Što se tiče javnih izvora, u ovom momentu ne postoji pravna praznina u smislu da već postoji jedan zakon o finansiranju političkih stranaka u Srbiji i isto tako postojao je doskoro, sve do ustavnih promena, jedan istovetan zakon koji se ticao partija koje su bile na saveznom nivou. Tu je, moram reći, bio jedan svojevrstan paradoks, jer svakog meseca, shodno zakonu, Ministarstvo finansija i ekonomije Republike Srbije prosleđuje svim političkim strankama jednu sumu koja omogućava da se finansiraju političke partije.
Međutim, ta sredstva su dosta limitirana i to je nekih 70 miliona dinara ukupno; do prošle godine, primera radi, ukupna sredstva koja su bila dostavljena političkim partijama na saveznom nivou su bila 260 miliona dinara. Znajući da je tamo dobar deo političkih partija bio iz Crne Gore možemo reći, a da istovremeno znamo da je sve to finansirao srpski poreski obveznik prošle godine, da je srpski poreski obveznik nekih 300 miliona dinara posvetio toj nameni.
Ovaj zakon, ukoliko ga ovaj cenjeni dom usvoji, predviđa da 0,15%, znači bez diskrecije, tako da ne postoji nikakva diskrecija ma koja vlada bila na vlasti, mi imamo mogućnost da izdvojimo prema budžetu za ovu godinu i to bi bila jedna procena za ovu godinu i to bi iznosilo nekih 400 miliona dinara za one partije koje su u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Neće postojati dodatno finansiranje na saveznom nivou, tj. na nivou državne zajednice, to nije predviđeno, kao što i ne postoji na nivou državne zajednice registracija političkih partija. Ako pogledamo prve nacrte budžeta za sledeću godinu, ekvivalentna cifra bi bila oko 500 miliona dinara i tu je ključ da se 30% tih sredstava deli, po istim nivoima, političkim partijama, ma koliko one imale poslanika, a da se ostatak, tj. 70% deli po ključu prema broju poslanika koje ta politička partija ima.
Naravno, na Odboru se postavilo pitanje šta je tu merilo, da li je to ono što je bila prvobitna volja birača, onaj prvi sastav, ili, posle odluke Ustavnog suda Republike Srbije, da li je to sadašnja situacija i da li ona treba da se menja. Odgovor je da tu nije nadležan ovaj zakon, već izborni zakon i sve one odluke, naročito Ustavnog suda koje određuju ko je pripadnik koje političke grupacije u ovom domu.
Drugo je pitanje da li je dobro za zemlju da ne postoji imperativni mandat, u to ne bih ulazio. Lično mislim da nije dobro. Jer, naš ustav i zakon, njihova interpretacija i mišljenja Ustavnog suda su onakvi kakvi jesu. Tim novcem dolazi i maksimum koji neće moći da pređe bilo koja politička partija iz privatnih izvora. Odmah da napomenem, kada govorimo o balansu između javnih i privatnih prihoda političkih stranaka, mora se naći balans između minimuma koji budžet treba da obezbedi, priznajući tako da je demokratija, kao što je Čerčil rekao, najmanje loš način organizovanja života u društvu, da demokratija ima puno vrlina, ali isto ima i neku cenu.
Na taj način i kroz to finansiranje, kroz budžet, a u to smo ubeđeni, veliki broj stranaka i lidera stranaka imaće glavobolju manje u smislu da neće biti u stalnom grču da obezbede taj minimum finansiranja za onaj minimum funkcionisanja njihovih partija, od kancelarija, nekoliko ljudi koji to rade, troškova za struju, telefon, poštanske markice i mnogo štošta, a što je normalni život jedne političke stranke.
Na taj način, za one manje stranke, pritisak od strane nekih donatora, pritisak sa strane novca biće manji i očekujem da, zahvaljujući ovom delu finansiranja, to bude napredak za demokratiju i da oni koji možda nemaju puno glasova ne budu, ukoliko većine budu tesne, predmet velikog interesovanja i velikih iskušenja od strane nekih ekonomski uticajnih ljudi.
S druge strane, uzmimo primer Slovenije, zahvaljujući njihovoj veoma dobroj ekonomskoj situaciji, bili su u stanju da obezbede da iz njihovog budžeta finansiranje političkih stranaka bude toliko da bukvalno danas ne postoji interes političkih partija da dobijaju nove članove, jer, jednostavno, to im je finansijski manje važno i to je nešto što se u ovom zakonu izbegava. Opredeljenje u ovom zakonu je da se jedna vitalnost političke ideje dokazuje time što se prikuplja veliki broj članova, a članarina je pitanje statuta.
Svi dobro znamo šta otprilike može biti članarina i tu nema nikakvog limita da političke partije mogu da prikupljaju. Naravno, imajući u vidu da će i to biti javno, veoma brzo će se razotkriti neka zloupotreba u smislu da neko propisuje enormno velike članarine. Zna se šta je normalna članarina za fizička i pravna lica i, na taj način, ne bi trebalo da bude problema u toj promeni.
Međutim, za ono što je privatni deo tu postoji višestruko ograničenje. Prvo ograničenje, to je da nijedno fizičko lice ne može dati članarinu iznad 10 prosečnih plata Republike Srbije u datoj godini. Nijedno pravno lice, niti preduzetnik ne može dati više od 100 prosečnih plata za finansiranje političke partije. Na taj način, maksimalni iznos, kao što vidimo, jeste nekih milion dinara ili nekih 15.000 evra koliko može maksimalno neko pravno lice biti donator iznad te statutarne članarine bilo kojoj političkoj partiji.
Ne samo to. Ako znamo da je ovo predloženo, a to je 0,15% od budžeta Republike Srbije, umanjeno za transfere prema fondovima socijalnog osiguranja i drugim nivoima vlasti, predviđeno je da postoji i finansiranje političkih stranaka na nivou AP i lokalne samouprave sa 0,10% njihovih budžeta, isto umanjeno za transfere drugim nivoima vlasti.
Na taj način, omogućuje se i javno finansiranje iz budžeta možda nekih manjih stranaka koje imaju jedan interes koji je više lokalne prirode iz raznoraznih razloga, bilo da oni predstavljaju neku precizniju grupu ili grupaciju, ali istovremeno pokazuje se da postoji jedan limit. U svakom slučaju, bilo koja stranka, sa izuzetkom članarina, a shodno odredbama ovog zakona, ne može prikupljati iz tih privatnih priloga više od 100% istog iznosa koji dobija iz budžeta.
Na taj način, ako kažemo da u redovnoj godini, bez izbora, otprilike, ako uzmemo budžet ove godine, nekih 400, 500 miliona dinara bude dolazilo iz budžeta na sva tri nivoa, to znači da je ukupno novac koji se može u jednoj godini koja nije izborna uvesti u finansiranje političkih partija nešto manje od milijardu dinara. To je, otprilike, neki ishod koji je, čini nam se, nešto što je primereno trenutnoj situaciji.
Kada budem dodao da se u jednoj izbornoj godini na to dodaje dodatno finansiranje od 0,1% iz budžeta Republike Srbije i 0,05% za ostala dva nivoa, tu se isto na to dodaje isti limit i maksimum koji dolazi iz privatnih priloga, vidimo, imajući u vidu ekonomsku situaciju u našoj zemlji i njene prilike, da se na taj način onemogućava da pojedinac ili neka grupa bukvalno kupi izbore, jer dodatna odredba u izbornoj godini, to je da uz ove limite nijedno fizičko lice, niti pravno lice ne može biti donator više od nekoliko procenata u ukupnom finansiranju te kampanje.
Na taj način Srbija jasno kaže da ne želi situaciju koja se desila u nekim slučajevima u Rusiji, gde oligarsi ili neki moćni ljudi bukvalno daruju ogromne svote novca političkim grupacijama iz sopstvenih interesa. Na taj način, u jednoj zemlji gde je prosečna člata 11.000 dinara, veliki napredak ali naravno i dalje je veoma nizak nivo, gde je privreda u mnogo boljoj situaciji nego što je bila pre, ali i dalje je u teškoćama, u jednoj takvoj zemlji onemogućava se da samo nekoliko centara ekonomske moći bukvalno preuzme na sebe i finansira u potpunosti taj politički život.
To je nešto što je važno. Prva stvar, razuman balans između finansiranja iz javnih i privatnih izvora, a drugi je pravičan kriterijum u dodeli sredstava iz javnih izvora koji daje deo po istom ključu za sve, a isto priznaje, a to je demokratično, onoj partiji dajem više, onima koji imaju više poslanika. Imamo jasna pravila, a to je treća stvar, u prikupljanju sredstava iz privatnih izvora i ograničavanje, a to je četvrta stvar, obima sredstava koja mogu da se troše u izbornoj kampanji.
Poslednje tri tačke koje bih hteo da napomenem, a peta je potpuna javnost izvora sredstava. To je bila jasna preporuka Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije i preporuka raznih domaćih i međunarodnih eksperata, kao i relevantnih institucija kao što je Savet Evrope, a članice smo, kao što znate, u poslednjih nekoliko meseci i sa čijim načelima se moramo uskladiti. Dakle, teži se ukidanju bilo kakvih anonimnih donatora.
Isto tako, u organizaciji rada stranke i u finansiranju imate označavanje odgovornog lica za finansije u svakoj partiji, kao i sabiranje svih prihoda koji mogu ići preko nekih podračuna, ali, u krajnosti, sva sredstva jedne partije moraju proći kroz jedan račun, i na taj način će se videti na koje se namene troše. Znači, tako se onemogućava finansiranje kroz neke bočne institucije i institute fondacija, fondova, bilo kojih drugih kvazisatelita političkih partija, sve mora proći kroz jedan račun i na tom računu se uredno evidentirati.
Kada govorimo o javnosti, postoje izuzeci koji ne mogu finansirati političke partije u našoj zemlji, a to su strane države, strana pravna i fizička lica; a, rekao sam već, anonimni darodavci, kao i javne ustanove, javna preduzeća, ustanove i preduzeća sa učešćem državnog kapitala, ma koliki bio taj procenat, ne mogu finansirati političke partije. Dalje, privatna preduzeća koja obavljaju usluge po osnovu ugovora, kao i preduzeća i organizacije koje vrše javna ovlašćenja, na primer privredne komore ili humanitarne organizacije, verske zajednice, priređivači igara na sreću, kao i uvoznici, provoznici i izvoznici akciznih proizvoda.
Najzad, tu su i sva pravna i fizička lica koja imaju dospele, a nepodmirene obaveze po osnovu javnih prihoda, znači ljudi koji nisu platili porez ne mogu da finansiraju političke partije.
Sve u svemu, ta javnost se ne vidi samo kroz to da sve treba ići kroz jedan račun i da treba znati ko daje novac, već i što postoji nadležni organ. Moram da kažem da tu postoji jedna debata o tome koji je to organ koji može kontrolisati primenu, u finansijskom smislu, ovog zakona. U ovom predlogu to je Odbor za finansije Narodne skupštine. Postoji druga ideja, to je da to postane Republička izborna komisija i moram da kažem da je uglavnom standard u svetu da ekvivalentna organizacija kao Republička izborna komisija, da je ona ta koja proverava sprovođenje ovog zakona. Ima ideje da se to tako uradi u ovom zakonu. Mislim da to ne bi bila loša ideja.
Postoje i druge ideje, da to bude Ministarstvo finansija, međutim, Ministarstvo finansija i Vlada su izraz jedne većine i čini nam se da je uputno da se kontrola jednog ovakvog zakona dešava u organima gde je prisutna i pozicija i opozicija, tako da je tu i Republička izborna komisija i Odbor za finansije, i to su dobra mesta.
Najzad, sedma i poslednja stvar koju bih hteo da napomenom, to je da postoje značajne sankcije za kršenje ovog zakona; one su novčane, nisu krivične za sada, možda će se u nekom vremenu i to desiti, ali sigurno je da je najveća sankcija sud javnosti, jer u smislu javnosti svaka stranka će morati da ima ovlašćenog revizora i postoji obaveza da taj bude publikovan u "Službenom glasniku Republike Srbije". Na taj način on će biti dostupan svima, i građanima i medijima, i građani imaju pravo da besplatno dobiju kopiju završnog računa bilo koje stranke.
Mada ima uvek puno skeptika, govori se da će taj zakon samo do neke mere imati svoj efekat, ja sam uveren da kada se dođe do tih cifara, kada ovlašćena lica u političkoj partiji stanu iza jednog završnog računa, kada ga revizor pogleda i kaže da je to to, kaže da je sve prošlo kroz taj račun i vidi se koji su to izvori, koji su rashodi, koje su namene i da se taj račun, izveštaj da na uvid svima, onda će, da tako kažem, jasna surova politička konkurencija na našoj sceni odraditi svoje i siguran sam da će ne samo druge političke partije, nego i mediji reći - pa, ako ste rekli da su vaši prihodi bili toliki, odakle vam onda novac i koliko je koštalo da imate te bilborde, toliko minuta na toj televiziji, te promotivne materijale, te manifestacije, jednostavno, ovde nešto ne štima.
Na taj način, taj sud javnosti i ta transparentnost su veoma snažni efekti koje će ovaj zakon imati (ali naravno, jedan zakon ne može sve) i njegova dosledna primena kroz ovih sedam elemenata koje ću sada samo ponoviti: balans između javnih i privatnih izvora, a građani priznaju da demokratija ima određenu cenu i spremni smo da je platimo da bi ona bila valjana i poštena. Drugo, to je pravični kriterijum u dodeli sredstava iz javnih izvora, jasna pravila u prikupljanju sredstava iz privatnih izvora, ograničavanje obima sredstava koja se mogu trošiti u izbornoj kampanji, potpuna javnost izvora sredstava, način trošenja, evidencija o imovini i, najzad, uspostavljanje nezavisnog tela za nadzor, postavljanje nekih sankcija koje su novčanog karaktera.
Da li su vanparlamentarne stranke ovde zaboravljene? Nisu, u smislu da skoro ni u jednoj zemlji nije predviđeno finansiranje vanparlamentarnih stranaka. Zamislimo Srbiju, gde bi, primera radi, bilo moguće samim tim što bi rekli da imate jedan broj članova dobiti iznose iz budžeta, a gde je to pokušano, već je kažnjeno, jer ljudi su pravili neke kvazipolitičke partije da bi došli do nekih sredstava.
Znamo dobro da u Srbiji tokom predsedničke kampanje ponekad iznikne neki kandidat koji jednostavno želi da dobije neka sredstva iz budžeta koja su predviđena, a ne da brani neke političke ideje. Samim tim, u ovom zakonu je predviđeno da za tu specifičnu kampanju, predsedničku, postoji nešto što je limit, ali da se tu moraju pravdati realni troškovi.
Sve u svemu, ako sagledamo efekte ovog zakona, ukoliko ga izglasate, njegova primena bi počela 1. januara 2004. godine moći ćemo predvideti blagovremeno i nacrt u budžetu za 2003. godinu i biće spremna i AP Vojvodina i lokalne samouprave, tako da ovaj zakon zaživi koliko već sledeće godine.
Ubeđen sam i izuzetno sam ponosan da predstavljam danas nešto za šta sam siguran da je veliki napredak u uspostavljanju jedne valjane demokratije u našoj zemlji. Hvala puno.