Vlada je prihvatila ovaj amandman.

Vlada prihvata amandman.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, želeo bih u nekoliko rečenica da odgovorim na ona pitanja koja su postavljena u ovoj diskusiji i da kažem u stvari šta znači glasati, a šta znači ne glasati za ovaj predlog zakona, pošto mi se čini da se kroz ovu diskusiju smisao malo izgubio.
Prva stvar, što se tiče ovog zakona, on proizilazi iz jednog drugog sistemskog zakona, koji je ovaj dom izglasao februara meseca ove godine, a to je Zakon o budžetskom sistemu. Videli smo u prethodnoj tački da je pre bilo moguće, posve zakonski, da Vlada Republike Srbije vrši preraspodelu sredstava, i to je bilo urađeno i 2001. godine.
To više nije moguće, i oni koji kažu rebalans, rebalans - da, apsolutno bi bilo bolje da nikada ne dođe do rebalansa, što bi značilo da se predviđanje i sve ono što je u zakonu uređeno, odvija po planu, međutim, mi kao zemlja smo u velikoj meri stabilizovani, ali ne u potpunosti. I, ako vidite koji su razlozi zbog čega dolazi ovde do rebalansa, doći ću malo detaljnije do toga za koji sekund, vidimo da mi nismo u potpunosti stabilizovana zemlja.
Zbog toga će institut rebalansa najverovatnije postojati sledeće godine, možda jedanput, posve sigurno. Ukoliko ovaj dom usvoji Ustavnu povelju, shodno onim odredbama koje se predviđaju, i budžet za 2003. godinu će morati da bude revidiran, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog te Ustavne povelje i promene koje ona donosi.
Takođe bih hteo da kažem to da, već kada u jednoj zemlji kao što je naša nije moguće sa sigurnošću reći da neće nikada više biti rebalansa, utoliko je dobro što Vlada treba da dođe pred ovaj dom, da bi se taj rebalans i izvršio. I, ako pogledamo realnu situaciju, i tu želim samo da ponovim, poreski sistem je dao i daje onoliko koliko se od njega očekivalo, na stavkama koje su tu za pokrivanje deficita. Stvari su u okviru onoga što je predviđeno, i samim tim, taj finansijski guber ili pak rashodi su na nivou koji se mogao očekivati.
Međutim, imamo neke pozicije koje iziskuju više prostora, i te pozicije nisu neka proizvoljnost Vlade, već je život njih nametnuo. To su penzije, to je nesmetano obavljanje usluga u domenu železnice, ili pak najnužniji remonti u domenu elektroprivrede, ili pak socijalne prinadležnosti.
Na taj način ova vlada pokazuje da veoma ozbiljno shvata zakon, veoma ozbiljno shvata obaveze koje ima prema građanima i samim tim očekujem da i ovaj dom shvati na taj isti način te obaveze, koje imamo prevashodno prema građanima.
Bilo je nekoliko pitanja na koja bih hteo da odgovorim. Što se tiče nevladinih organizacija, i to je bilo pitanje profesora Simonovića, tu želim da kažem da ovde imamo jedan naziv koji proizilazi iz međunarodne klasifikacije, koji smo usvojili u Zakonu o budžetskom sistemu, tako da i naše javne finansije budu čitkije, da možemo da se uporedimo sa nekim drugim zemljama, da vidimo šta i koliko trošimo prema nekim zemljama, koje su nam bliske, ili eks-jugoslovenske republike, ili pak Bugarska, i na taj način uporedimo da li mi manje ili više trošimo, da možemo to da analiziramo.
To je dobro, međutim, šta je iza toga - to je Crveni krst, to je finansiranje vas, tj. političkih partija ovde, u parlamentu, i Udruženje boraca. To je to, znači, nema nijedne druge stavke ovde, i ovde je povećanje prevashodno zbog toga što je Crveni krst imao više sopstvenih prihoda, a imao je više sopstvenih prihoda zbog toga što su prihodi od igara na sreću bili nešto veći od onoga što je bilo predviđeno, a on se finansira delom iz toga i dobio je taj novac.
Ta tema će tek doći na dnevni red ovog cenjenog doma, ukoliko uvrstite u jednu od narednih sednica i Predlog zakona o igrama na sreću, koji vam je prosleđen već pre nekoliko meseci, koji bi trebao na trajni način da bolje uredi tu materiju, koja je veoma osetljiva, i nadam se da ćemo je tim zakonom još bolje urediti.
Isto tako, bilo je pitanja oko RTS-a. Tu želim samo da kažem, što se tiče pretplate, to je nešto što je predviđeno Zakonom o radiodifuziji, koji ste izglasali pre koji mesec, i ono o čemu se čuje, mislim da su to pripremne radnje za to. Ako želimo da imamo delimično i kulturnu baštinu i da imamo neke dokumentarce, neke ne čisto komercijalne emisije, mislim da postoji, i to ste vi pokazali izglasavanjem tog zakona pre koji mesec, konsenzus u našoj zemlji da nam je nužna jedna takva ustanova i da vredi finansirati je iz jedne pretplate.
Jer, ako pogledamo iskustvo iz ove godine, mogu da kažem veoma otvoreno da nije dobro da se RTS finansira na način na koji je finansiran ove godine, da nije dobro da on dolazi direktno iz budžeta, jer u nekoj perspektivi to može da bude i neki element pritiska na tu kuću, a to ne bi trebalo da bude tako.
Zbog toga, ma koliko se lično angažujem da ne postoje te namenske takse i porezi koji dovode do razaranja javnih finansija, evo jednog izuzetka koji je vredan, jer na taj način će ta veoma važna institucija imati svoje prihode, koji neće zavisti od toga šta se dešava u budžetu, kako se izvršava budžet i koji su prioriteti.
Zbog toga je veoma važno da se i ta preplata implementira, kao što je i predviđeno zakonom.
Zadnja stvar koju bih hteo da kažem, to je oko agrara. Naravno, bilo je tu puno, rekao bih, malo i demagogije od onoga što je rečeno. Dokumentacija je ono što je zakočilo isplate, ne to što se hteo žrtvovati agrar, i mogu ovde odgovorno reći da ni jedan seljak neće biti zakinut ovim. Premije za mleko, se isplaćuju redovno, čak smo imali situaciju da je jedan poslanik opozicione stranke rekao pre koji mesec ovde da, ruku na srce, te premije za mleko nikada nisu bile veće, nikada nisu bile redovnije, to je realnost i to je dobro.
Isto tako, premije za šećernu repu, za duvan, sve će to biti isplaćeno, i to je već sledeća tačka dnevnog reda ovog zasedanja. Prostor za to je predviđen, za te isplate, u budžetu za 2003. godinu. Poruka je ovde za naše seljake da niko ovde, ovim rebalansom neće biti zakinut.
Ono što bih hteo da zaključim to je da se ovde često pokušava izvršiti jedna zamena teza - Vlada je ovde, pred ovim domom, shodno zakonu, da bi predložila jedan rebalans budžeta, i to je njena odgovornost; ali isto tako odgovornost je ovog doma da izglasa ovaj zakon. Jer, ukoliko ga ne izglasate - i to želim da bude veoma jasno našim građanima, a sada bih hteo da se obratim nekim kategorijama, penzionerima, da im bude jasno - da oni poslanici koji budu glasali protiv ovog zakona o rebalansu, traže od Vlade da ne isplati delom penzija za decembar, zbog toga što se velikim delom, skoro 37% penzija finansira kroz transfere iz budžeta, i da bi ta sredstva po zakonu mogla biti isplaćena, važno je da ovaj zakon bude izglasan.
Znači, oni koji budu glasali protiv toga, glasaju protiv vaših penzija, a za one koji su iz ŽTP-a, to je ista stvar. Sredstva koja su nužna da bi se isplatile plate u decembru, iziskuju ove zakonske promene. Isto je i za one koji očekuju neke socijalne prinadležnosti.
Vlada ima odgovornost, ali isto tako i stranke, kao i ovi poslanici koji će glasati oko ovoga zakona. Samo sam hteo da to bude veoma jasno i na našim građanima je da prosude kada se glasa, da li se glasa u njihovom najboljem interesu. Hvala.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, treći put za redom imam čast da u ime Vlade Republike Srbije obrazložim velike crte ovog budžeta.
Želim samo da kažem da je ovo još jedan budžet odgovornosti i realnosti i onoga što možemo da kažemo da je odlika jednog kontinentalnog evropskog društva, a koje izražava veliki stepen solidarnosti između generacija, između regija, između delova ekonomije kojima ide nešto bolje, spram onih kojima u ovom momentu ne ide baš sjajno.
Zbog toga, čini mi se da jedan ovakav budžet može biti podržan sa strane veoma širokog broja poslaničkih grupa i poslanika, jer jednostavno on u datim okolnostima, imajući u vidu gde su naše javne finansije, ne odražava, jer i ne može odražavati, neku veliku ideologiju. On jednostavno pokušava u okviru raspoloživih sredstava, u postojećem okviru prava, da na najpravičniji mogući način, sa nekim prioritetima koje ću razložiti, raspodeli ova sredstva uz jednu razumnu fiskalnu politiku o kojoj smo puno pričali koliko već pre dve nedelje.
Hteo bih samo da kratko razložim tri stvari: prvo, ekonomski okvir u kome se ovaj budžet razvija; drugo, ključne cifre ovog budžeta i najzad nekoliko ilustracija ključnih cifara i ključnih programa. Siguran sam da će neke moje kolege, naročito kolege iz agrara, iz poljoprivrede, hteti kao i možda neki drugi da obrazlože i njihov razdeo. No, pre nego što pređem na te tri tačke, hteo bih da kažem da i ovaj budžet, shodno Zakonu o budžetskom sistemu koji ste izglasali u februaru mescu ove godine, predstavlja dalji napredak u metodologiji pripremanja, izglasavanja, a samim tim posle toga i kontrole javnih finansija Republike Srbije. Zbog čega?
Prvo, mogu da kažem da je bilo dosta komentara u momentu kada se izglasavao taj Zakon o budžetskom sistem, u njemu je predviđena jedna dosta pedantno uređena procedura ili pak postupak za pripremu izglasavanja ovog budžeta. Gledao sam kalendar, ovo je jedan od veoma ranih budžeta, danas je 12. decembar i već se u ovom domu razgovara i priprema se usvajanje budžeta za sledeću godinu.
To je dobro, jer na taj način, usvajanjem ovog ključnog zakona, vi ćete omogućiti lokalnim samoupravama da blagovremeno izglasaju njihove budžete da ne idu u privremeno finansiranje koje nikada nije dobro, a isto tako omogućićete našoj privredi i našim građanima da dobiju jasne signale za dalji privredni razvoj naše zemlje.
Isto tako, ovaj budžet je precizan u smislu da, kao što možete i videti, on vam se predlaže na nivou treće decimale međunarodno usvojene klasifikacije budžetskih izdataka. Zahvaljujući tome, svaki budžetski korisnik i njegov razdeo je razvijen u bar pet, u nekim slučajevima i 15 stavki, tako da je moguće doći do nivoa jednog budžeta, jedne zemlje, do nivoa razuđivanja, do nekoliko miliona i nekoliko desetina miliona dinara, tako da je diskusija i kontrola moguća na tom stepenu.
Shodno Zakonu o budžetskom sistemu, u onom momentu kada ovaj dom usvoji ovakav budžet, budžet više nije džak, izvršna vlast ne može više prebacivati, ne samo velike stavke na drugu stavku, već i unutar samog razdela budžetskog korisnika nije moguće premeštati velike svote novca sa jedne pozicije na drugu.
Samim tim, ovakav budžet obavezuje kao što nijedan drugi budžet posle Drugog svetskog rata nije obavezivao izvršnu vlast da ga izvrši na način na koji ga je odredila i izglasala Narodna skupština. U slučaju da dođe do odstupanja, kao što je bio slučaj u prethodnoj tački ovog dnevnog reda, mi kao izvršna vlast u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu bićemo u obavezi da se vratimo pred ovaj dom da bi izglasali rebalans i tih pozicija. To je, kao što se vidi, jedan stepen kontrole nad izvršnom vlasti koja nije postojala u našoj zemlji i to je jedan stepen i kvalitet parlamentarizma i demokratije, a to želimo na ovaj način dodatno da ojačamo.
Isto tako, ovaj budžet je sveobuhvatan i to na dva ključna načina. Prvo, ako pogledate ceo dokument, videćete da ponovo, shodno Zakonu o budžetskom sistemu, on ne dolazi sam. On dolazi sa finansijskim planovima organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, jer jednostavno sve do ovog momenta budžeti tih socijalnih organizacija, koji su u stvari i veći od samog budžeta, ako u njih uvrstimo i one dotacije koje budžet Republike Srbije sada njima daje na te rashode je samo Vlada, a posle nekih glasanja na upravnim odborima tih organizacija, davala saglasnost, a da ovaj dom nije razmatrao, niti je imao podobnu informaciju o tim ogromnim sredstvima, o tim ogromnim svotama novca.
Naravno, kada vidite tih 261,5 milijardi dinara, koji je budžet Republike Srbije, ovog puta možete sagledati, jer shodno Zakonu o budžetskom sistemu tražiće se i vaša saglasnost kroz ovo glasanje na te finansijske planove koji se daju unapred, a ne u toku godine,za te ključne elemente, za te organizacije koje su od prvoklasne važnosti za naše građane.
Prvi put Narodna skupština Srbije kada glasa budžet može da sagleda celu sliku javnih finansija, da pogleda koji su to prihodi koji se predviđaju i koji su to rashodi koji se predlažu i za organizacije obaveznog socijalnog osiguranja. Na taj način, umesto samo jednog dela javnih finansija, ovaj dom može da sagleda celokupnu sliku naših javnih finansija. Ako dodate budžet, odnosno budžete, finansijske planove organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, dolazite do četiri petine svih javnih rashoda Republike Srbije i onda nam ostaje samo današnja federacija koja će se uklopiti, ukoliko se usvoji ustavna povelja prema onom kalupu koji je sada predviđen i tako dolazimo do tih 538 milijardi dinara javnih rashoda koji su predloženi za sledeću godinu.
Na taj način ovaj budžet je sveobuhvatan i omogućava još potpuniji i celovitiji uvid u javne finansije sa strane Narodne skupštine.
Najzad, ako pogledamo ovaj budžet on isto omogućava, ako smem, jednu tranziciju za taj prvi deo mog izlaganja, da stavimo ovaj budžet i ove javne finansije u kontekst i u perspektivu ekonomske situacije naše zemlje i njenog okruženja.
Zbog toga, ovo je prvi budžet koji je vama predložen sa memorandmom o budžetu i ekonomskoj i fisklanoj politici za budžetsku 2003. i naredne dve godine. Možemo svi zajednički debatovati i pričati o tome, ne samo koji su to rashodi koji su predviđeni za budžet sledeće godine, već postaviti možda i neka nova pitanja. Šta je sa sistemom javnih finansija, gde idu naši javni rashodi, koliko trošimo u celokupnom iznosu i na koji način mislimo da se to izvrši, a imajući u vidu kakva je celokupna ekonomska situacija naše zemlje i koja je strukturna politika koja se ovde predlaže. Samim tim, očekujem u ime Vlade da kvalitet diskusije bude utoliko bolji i ove godine.
Naravno, to je ono što bih hteo sada da kažem, ekonomska situacija u našoj zemlji je takva da niko ne može biti u potpunosti zadovoljan sa njom. Dve ključne stvari, ne bih opet da parafraziram ono što je rekao malopre predsednik Vlade, ali dve ključne stavke određuju u mnogo čemu ono što je moguće uraditi u javnim finansijama. Prvi element, ne može se od njega odstupiti i nemojte videti u tome ponovo neku aluziju na ono što su radili oni u bivšem režimu, ali činjenica da kada se nasadi jedna zemlja koja je imala 3.000 dolara bruto nacionalnog dohotka po stanovniku 1989. godine, tj. 28,9 milijardi dolara bruto nacionalnog dohotka, i kada nađete i preuzmete rukovođenje te zemlje u momentu kada ona u 2000. godini ima 1.000 dolara po glavi stanovnika, tri puta je siromašnija nego što je bila.
A industrijska proizvodnja je samo pola onoga što je bila pre 10 godina i jasno je da se iz te rupčage koja je 10 godina kopana, iz tog beznađa, imajući u vidu kolika je bila ta propast, ne može a da to nema duboke efekte i na ono što je infrastruktura jedne zemlje, ne samo fizička, u smislu puteva, energetike, nego i onoga što su institucije jednog sistema - zdravstveni sistem, sistem obaveznog osiguranja, prosvete, svega onoga što treba da bude, da ne pominjem kulturu, život u jednoj normalnoj srednje razvijenoj evropskoj zemlji.
Nažalost, na tom nivou novca, na tom nivou sredstava to ne može tek tako da se obezbedi.
Drugi element je element demografije. On je danas pred vama i pred nama, jer ukoliko bi naša zemlja imala više mladih u proporciji njene populacije, ukoliko bi bilo više aktivnih i ukoliko ne bi bilo one migracije i tih talasa, a naročito mladih koji bi danas stvarali i rukovodili, plaćali poreze i socijalne doprinose, tih 200, 300, 350 hiljada, niko ne zna tačan broj, mi bismo imali mnogo bolju demografsku sliku i ne bismo morali danas da predlažemo cenjenom domu predlog budžeta gde je skoro milijardu evra predviđeno da bi se nadomestio manjak sredstava u penzionom sistemu.
Ali, to je naša realnost i samim tim ovo je budžet koji treba da omogući da, dok uspostavljamo ponovo zdrave baze za razvoj, makroekonomsku stabilnost, očuvamo i ono što je nužna solidarnost između nas, tako da nijedan sloj našeg stanovništva ne može da pomisli da je baš on gubitnik u ovom mukotrpnom procesu tranzicije.
Takva ekonomska situacija je izražena u nekoliko cifara. Naravno, kada kažemo da je 2001. godine realan rast naše ekonomije bio 5,5 odsto i da će dostići predviđenih 4% ove godine, a da za sledeću godinu predviđamo još 5 odsto, koliko će biti u sledeće dve godine, možemo reći da će to biti najbrži privredni rast koji je predviđen u Evropi.
Razne zemlje u okruženju predviđaju između 2-4 odsto, najviše Hrvatska sa 4,8 odsto i možemo reći - evo nas, Srbija koja ima najbrži rast u Evropi, ali naravno podsetimo se onih prvih rečenica i onoga što je premijer rekao, mi krećemo sa dosta niskih grana i nama je nužno 10, 15, 20 godina veoma brzog privrednog rasta da bismo ponovo bili jedna srednje razvijena i srećna zemlja.
Ipak, zahvaljujući privrednom rastu koji se desio, stabilizaciji prilika i revalvaciji dinara, mi smo imali značajan napredak u bruto nacionalnom dohotku po glavi stanovnika. Sa tih hiljadu dolara 2000. godine popeli smo se na 1.300 dolara po glavi stanovnika 2001. da bi dostigli nekih 1.800 dolara po glavi stanovnika ove godine i predviđamo 2.150 dolara po glavi stanovnika sledeće, 2003. godine.
Mi ćemo u dosta ubrzanom tempu uspeti ako nastavimo ovim odgovornim putem, da se odlepimo od samog evropskog dna, gde smo bili 2000. godine, kada je Srbija bila sa Moldavijom ubedljivo najsiromašnija zemlja na našem kontinentu, siromašnija od Albanije, od Bosne, od Makedonije, a da ne govorim o Bugarskoj i Rumuniji. Mi sada već sa ovim ciframa dolazimo do nivoa naših suseda; naravno, put će još biti dug dok ne dostignemo i neke druge zemlje, kao što su Mađarska, Poljska i one koje će ući u Evropsku uniju 2004. u maju mesecu.
Ali, ovo je jedan veoma brz napredak, koji je bio omogućen samo zbog toga što se vodila, prvo, odgovorna politika, bez laži i demagogije, ali i naravno zbog toga što je naša privreda, naši građani su na pozitivan način odgovorili na to i više privređivali, ispoljili veći stepen finansijske discipline, radili više, napravili bolje proizvode i usluge i zahvaljujući tome naš izvoz je ove godine, uprkos mnogim nevernim Tomama koji su govorili da te projekcije nemaju blage veze sa onim što će biti realan život, povećan.
Znači, Srbija će ove godine imati porast izvoza od 17 do 18 odsto, a Vojvodina čak 26 do 27 odsto. To je dobro. Istovremeno, inflacija, koja je hronična boljka naše zemlje, i koja uvek bude nekako izabrana kao mehanizam za prevazilaženje nekih socijalnih tenzija, nadam se da toga više neće biti u našoj zemlji, pala je sa 113 odsto u 2000. godini na 40,6 odsto 2001, da bi dostigla 16 odsto ove godine umesto kako je planirano 20 odsto.
Zbog toga ciljna inflacija za sledeću godinu prvi put devedesetih godina je ta inflacija bila u jednocifrenoim iznosu i to 1997. godine, u mnogo čemu specifična godina zbog prodaje Telekoma u okolnostima koje znamo - mi predviđamo 9%. To je dobro. To je godinu ranije od onoga što je bilo predviđeno, tako da u jednoj perspektivi tri do četiri godine možemo očekivati da će naša zemlja imati jednu normalnu inflaciju, ne dva ili tri odsto, jer bi to već bila deflacija, nego između pet i deset posto u godinama koje dolaze.
Da li to znači da je ekonomska situacija sjajna? Ne.
I dalje imamo velike probleme nelikvidnosti u našoj privredi i isto tako želim ovde da potenciram ono što je bilo i te kako važno kada se pripremao ovaj budžet, a to je činjenica da deficit platnog bilansa naše zemlje, ne u tehničkim terminima, onoliko je viši koliko plaćamo inostranstvu i ukoliko mi dobijamo, kada se uvrsti ne samo trgovinski saldo nego i svi oni drugi finansijski saldovi.
Mi ćemo ove godine dostići 13,6 odsto deficita u platnom bilansu u proporciji našeg bruto nacionalnog proizvoda. To nije dobro i mi moramo u perspektivi da padnemo negde između sedam i osam odsto, ali iza svega toga stoji jedna stvar, a to je da potrošnja, naročito rast potrošnje u našoj zemlji bude na jednom razumnom nivou. Potrošnja je puno porasla ove godine, a drugo, moramo jačati konkurentnost naše privrede, naročito u onom izvoznom delu.
Zbog te potrošnje veoma je važno da rast plata, od onih koji žive od budžeta, u javnim preduzećima i šire, rast bude umeren i prilagođen privrednom rastu naše zemlje. Što znači da u realnom iznosu on ne može ići brže od predviđenih 5% realnog rasta. Toliko o ekonomskoj situaciji.
Ključne cifre ovog momenta znate jer ste pogledali budžet, samo da napomenem da je ova godina prva godina početka smanjenja učešća javne potrošnje u našem bruto nacionalnom dohotku. U agregatu i na konsolidovanom nivou mi očekujemo smanjenje sa 48,4 odsto učešća javne potrošnje u konsolidovanom smislu u našoj zemlji, na 47,6 i ovaj budžet Republike Srbije, njegovo učešće u bruto nacionalnom dohotku pada sa 21,6 na 21,3 odsto bruto nacionalnog dohotka. To je dobro.
Mi moramo istrajati na tom putu da bi bili u stanju da i dalje rasterećujemo na prihodnoj strani naše građane i privredu, a da budemo u stanju da i dalje izvršavamo ono što nalaže zakon na rashodnoj strani.
Oko prihoda ne bih dugo. Naš poreski sistem, imajući u vidu onu poresku reformu koju ste izglasali prošle nedelje, pokazuje da se taj poreski sistem i dalje oslanja na dve poreske forme. Porez na promet i akcize s jedne strane i porez na dohodak građana sa druge strane. To nije poreski sistem neke visoko razvijene zemlje. On je poreski sistem jedne zemlje u tranziciji, gde, kao što ste izglasali, mi pokušavamo da neke druge fiskalne forme, naročito kao porez na dobit preduzeća, svedemo na minimalnu meru, tako da bi pospešili investicije.
Tako, predviđenih 214,6 milijardi dinara odražavaju i onih 10 milijardi dinara smanjenja prihoda o kojima ste odlučivali prošle nedelje. Istovremeno mnogu da najavim da razmatramo eventualno dodatno smanjenje poreza na finansijske transakcije, ali istovremeno i da podignemo u razumnoj meri akcize na naftne derivate bez dizanja cene za potrošače, ni dizela, ni derivata.
Na rashodnoj strani, o tome je pričao predsednik Vlade, samo bih hteo da dam nekoliko ključnih cifara. Od ukupnih 261,5 milijardi dinara predviđeno je da čak 67,6 milijardi dinara treba da ide kao dotacija prema organizacijama socijalnog osiguranja.
Videćete jednu interesantnu činjenicu, a to je da samo sprovođenje tog sistema košta dve milijarde dinara u PIO fondu, dve milijarde dinara u zdravstvenom i milijardu dinara za tržište rada. Sve u svemu, sam trošak sprovođenja tog sistema, plate, doprinosi, investicije, informatička mreža, samo da bi se sprovela neka prava, košta našu državu pet milijardi. Mislim da je to previše ako pogledamo našu mrežu koja treba da obezbedi, a tu ne govorim o bolnicama, ovde govorim o zgradama, činovnicama, svima koji rade za Republički zavod za zdravstveno osiguranje.
Tu vidim mogućnost racionalizacije, vidim tu mogućnost i za dalje uštede, jer oko tih rashoda jedna stvar mora biti jasna. Kako bi obezbedili smanjenje učešća javnih rashoda u bruto nacionalnom dohotku, mi kao zemlja moramo i te kako paziti na šta se troši svaki dinar. Zbog toga, ukoliko će sledeća godina biti na prihodnoj strani borba protiv sive ekonomije i zahvaljujući glasanju koje ste imali pre dve nedelje u ovom cenjenom domu imamo bazu za fiskalne kase, imamo bazu i za mnogo efikasniju poresku upravu, na rashodnoj strani ostaje drugi, možda i važniji deo te priče, a to je racionalizacija javnih rashoda.
Tu imamo, pod jedan, racionalizaciju savezne i republičke administracije; i sami vidite koliki su tu otpori. Mi moramo istrajati na tome kako da uštedimo nekoliko milijardi dinara. Naravno, kontribucije iz Crne Gore sa 50 miliona evra za finansiranje zajedničkih organa u tom vidu. Isto tako, mreže naših kontrolnih funkcija, mreže svih organizacija koje sprovode zakone, koja su armatura naše države, za sve to moramo imati jedan veoma ozbiljan pristup koji će obeležiti, a u tome sam siguran, sledeću godinu. Toliko o ključnim ciframa.
Želeo bih samo da informišem Narodnu skupštinu i o nekoliko ključnih stavki. Koje su to ključne stavke u ovom budžetu? O jednoj smo dosta pričali, a to je, da bi se isplatile penzije na vreme u zakonski usklađenim iznosima, dotacije iz budžeta će biti 55,8 milijardi dinara. Od tri dinara penzije jedan dolazi iz solidarnosti drugih građana. To je dobro. Uzmite upoređenje ne nekog Singapura, upoređenje jedne Bugarske, gde su plate otprilike na istom nivou kao kod nas ili bolje rečeno, plate su kod nas, a bile su dva puta manje, pre dve godine su bile na nivou Bugarske, a čak su za nešto malo i veće. Njihove penzije su pola naših, umesto 115 evra, koliko su sada u proseku, kod njih su 55 evra.
Mogu da kažem da sam ponosan što sam član Vlade Republike Srbije i jedne zemlje koja ispoljava toliki stepen solidarnosti, a to je skoro milijardu evra iz budžeta. Moramo biti svesni koliki je taj napor, jer solidarnost od onih koji su aktivni prema neaktivnim starijim građanima mora biti praćenja i solidarnošću tih starijih prema onim mladima, tako da vide da je i njima nužno ostaviti dovoljno prostora i u budžetu da bi mogli i oni da dođu do nužnih sredstava.
Ovaj budžet ima veoma jaku socijalnu funkciju, podrška porodicama sa decom, isplata dečijih dodataka, boračka i invalidska zaštita, sredstva za izbeglice, sve je to predviđeno u mnogo većem iznosu. Što se tiče plata, to je druga najveća stavka u ovom budžetu sa 62,2 milijarde dinara. U tim platama mi već dve godine ukazujemo da zdravstvo, prosveta i pravosuđe imaju prioritet.
Ako pogledate na primer, platu jednog nastavnika sa srednjim stepenom stručne obuke, njegova plata je bila u januaru 2001. godine 5.780 dinara i to je homogeno, tu smo uključili i topli obrok i onaj deo regresa koji tu pripada. U novembru ove godine ta plata je 14.165 dinara, ta plata je dva i po puta veća za dve godine, a znamo da su troškovi života porasli za 50%.
Znači, naši nastavnici, naši lekari, medicinske sestre, sudije i oni koji rade u sudovima su jasno imali prioritet i plate drugih budžetskih korisnika nisu išle tom brzinom. Napravljena je diferencijacija, jer jednostavno polazna osnova nije bila ista. Našli smo javne službe na prosjačkom štapu. Bili su socijalni slučajevi. Danas oni to više nisu i to je dobro za sve naše građane.
Isto tako, hteo bih da napomenem da u agrarnom budžetu, o kome će sigurno biti više reči, redovno se isplaćuje ono što je obećano, pšenica se otkupljuje u roku, ne sa štampanim novcem, nego iz realnog iznosa i bez devalvacije. Isto tako, imamo novitete. Premije za suncokret, za soju i samim tim možemo očekivati da cena jestivog ulja nastavi svoj pad i to će biti dobro za standard života naših građana, zahvaljujući ovom angažmanu našeg budžeta i mnogim drugim zemljama sa strane.
Isto tako, u oskudici sredstava, ipak se našlo za sledeće elemente: za saobraćajnu infrastrukturu je predviđeno 18 milijardi dinara i to, osam milijardi dinara za puteve i 10 milijardi za ŽTP. To je veoma tesno skrojeno, to je istina i to će bukvalno naterati i to veliko preduzeće ŽTP u jedno dubinsko restrukturiranje. Želim da kažem da, za razliku od onoga što smo imali do sada, a to je da su zaposleni u ŽTP čekali da iz budžeta svakog 15-og dođe novac za platu, sada ta stvar mora da se promeni i da bude sasvim drugačija, da taj novac koji je predviđen bude za dobavljače, za remonte, a da ŽTP bude ponovo ono što nikada nije trebalo da prestane da bude, preduzeće koje bar iz svojih sopstvenih prihoda mora da obezbedi fond plata. To je ono što mi očekujemo sledeće godine.
Primetićete, ove godine, a to je treći budžet, skoro i da nema subvencija za EPS. Znači, da onaj bolni deo, veoma bolni deo priče koji je bio povećanje cene električne energije, sada vidimo taj efekat, to što je bilo nužno dofinansirati iz budžeta, više nije prisutan. Na taj način vidimo i da EPS postepeno staje na noge.
Jedna mnogo veća stavka u ovom budžetu su otplate dugova, čak 24,2 milijarde dinara. Šta imamo tu? Najveća stavka, a to je otplata stare devizne štednje, jer puno je pitanja oko toga, početak otplate zajma za preporod Srbije. Odogovarajući zakon je prosleđen Narodnoj skupštini i čim i ako bude izglasan u ovom domu, mi ćemo početi da vraćamo i taj dug.
Najzad, imaćemo više elemenata i tu do kraja godine da pripremamo vraćanje velikog duga penzionerima i to u roku od tri godine, od 2003. do 2005, a do kraja godine mi ćemo dati i tehničke preciznosti u tom domenu. Tu je i stara devizna štednja, a to je jedan veliki izdatak. To uključuje i dugove "Jugoskandika" i "Dafiment banke", ali isto i otplata 9,2 milijarde dinara po inostranim kreditima. To je cena dobijanja novih kredita i moramo biti odgovorni prema tržištu kapitala, da bi nastavili da budemo podržani.
Najzad, ako pogledamo neke druge elemente, to je 7,5 milijardi za zbrinjavanje radnika u procesu restrukturiranja i ono što je mnogo veća cifra nego prethodnih godina, čak 5 milijardi dinara za tržište rada iz budžeta. To je da nam se ne bi desilo, kao i ovih godina, da i tu ne napravimo pomak, a to je jedno od retkih mesta gde nismo napravili veliki napredak, nastavljamo da redovno isplaćujemo prinadležnosti na tržištu rada. Isto tako, da bude više novca za aktivne mere za zapošljavanje naših sugrađana.
Što se tiče zdravstva, ključno pitanje, a pričao sam o platama, želim da kažem da nikada nije bila bolja snabdevenost lekovima i tako će se nastaviti. Postoje dve nove stavke, čak 1,5 milijarda dinara za kupovinu opreme, tri puta više nego ove godine, a to znači aparati za borbu protiv raka, to znači opremanje mnogih veoma važnih objekata u našoj zemlji.
Mislim da je to poslednja kategorija u našem društvu koja skoro da nije bila na taj način priznata u našim javnim finansijama, 1,6 milijardi dinara za zdravstveno osiguranje izbeglica. Oni nisu bili prisutni u našem budžetu, tako kada bi došli na lečenje zdravstvene ustanove bi ih primile, napisale posle toga fakturu Fondu za zdravstvo, koja bi se dostavila ministarstvu, a ministarstvo bi reklo, žao nam je, nemamo odgovoarajuću poziciju u budžetu. Mogu da kažem da je bilo dosta ne samo dugova, nego i teskoba za naše građane koji su nažalost do dan-danas izbeglice. Na taj način mi jasno kažemo da niko nije građanin drugog reda u našoj zemlji i jedva čekamo da oni postanu kontributori, da uplaćuju u taj fond. U međuvremenu, ima dovoljno mesta u ovom budžetu i ima dovoljno solidarnosti u našoj zemlji da se podmire i njihove zdravstvene potrebe.
Pravosuđe je dobilo budžet koji je u ovoj mukotrpnoj budžetskoj proceduri najmanje smanjen. Ako naš celokupni budžet raste za 20%, a vidite da neke stavke tu puno rastu, budžet za pravosuđe raste čak 34% i to znači da reforma pravosuđa nije prazna reč za ovu vladu. Predviđena su sredstva ne samo za dalje poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih, nego i za neke veoma važne popravke. Primera radi u ovom budžetu su predviđena sredstva za popravku Palate pravde i klimatizacije, koja je po svemu sudeći opasna po zdravlje onih koji tamo rade. Imamo sredstva: za popravku zgrade u Nemanjinoj 9, koja je od 1998. godine namenjena Tužilaštvu i pravosuđu; isto tako, čim na saveznom nivou ili pak na republičkom kroz koju nedelju to bude izglasano, za opremanje i Tužilaštva i sudstva, za obezbeđivanje sredstava za borbu protiv organizovanog kriminala. Sve u svemu, imamo pravi novac i finansiranje za veoma važnu reformu pravosuđa.
Zadnja stvar koju želim da kažem to je da imamo nekoliko inovacija. Primetićete da su dve institucije predviđene u ovom budžetu. Jedna je garantni fond za kreditiranje malih i srednjih preduzeća i tu je predviđeno 500 miliona dinara za njegovu kapitalizaciju i isto toliko novca za kapitalizaciju i za garantni fond za stambene kredite. Međutim, za aktiviranje tih sredstava iz budžeta očekujemo da ovaj dom izglasa odgovarajuće zakone.
Sve u svemu, pred vama je treći budžet Republike Srbije koji smo predložili ovom domu. On je u direktnoj liniji i ne odstupa od prioriteta koji su zacrtani u samom početku mandata ove vlade. Prioriteti za one koji žive od budžeta su jasni i dalje: zdravstvo, prosveta, pravosuđe. Imamo u onoj meri koliko je to moguće sva sredstva za podsticanje popravke naše infrastrukture, osposobljavanja naših institucija i isto tako ovaj budžet više od bilo kojeg drugog budžeta u jugoistočnoj Evropi, ispoljava izuzetno visok stepen solidarnosti između slojeva, između regiona i između onih delova privrede kojima ne ide dobro, zahvaljujući onima kojima je nešto bolje.
Sve u svemu, ovaj zakon smo dopunili i nekim dodatnim objašnjenjima i dopunićemo još ako treba nekim poslaničkim grupama i poslanicima, kao što smo pripremili i treću dopunu za završni račun za 2001. godinu, koju ćete dobiti danas.
Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, iz svih ovih razloga apelujem na vas da glasate za ovaj budžet, jer on će omogućiti da Srbija i dalje nastavi postepeni napredak i da se kroz dve ili tri godine setimo ovih teških i mukotrpnih godina kao godina preobražaja, preokreta i početka jednog veoma dugog perioda blagostanja u našoj zemlji.

Već nekoliko dana slušam gospodina Šešelja i vidim da mu ide dosta teško sa budžetskim računovodstvom, ali niko ne može da bude specijalista za sve. Da razjasnimo neke stvari, prvo, ideja da država angažuje neke ljude po ugovoru je dobra, jer na taj način ćemo da limitiramo broj činovnika, znači ljudi koji će biti stalno zaposleni i tako ćemo smanjiti broj permanentne administracije. Druga stvar, to je naravno, ako pogledate razdele, slušao sam tu Litaniju, naravno, što se tiče sudova, tu je veštačenje, tu je i situacija kada ljudi žele da dođu do pravde, ali nemaju novca, onda njima sud odredi nekog advokata koji će ih braniti, a u tom momentu, neko to treba i platiti. Mogu da kažem da jedan od problema u zadnje dve godine je u tome što sudovi nisu imali dovoljno novca i došli su do jednog velikog duga prema advokatima i oni posle toga nisu baš mnogo zdušno plaćali, porez, ali ovog puta priznajemo i tu stvar. Ako pogledate naravno, najveći razdeo u svemu tome, to nije ništa drugo nego, ako gledate specijalizovane usluge, te stvari su naravno za nauku i sve one ugovore koje imaju, koje zaključi posle toga ministarstvo sa tim naučnim institucijama. To je način na koji se finansira tako da nemamo još jednu celu klasu funkcionera.
Naravno, kao što sam rekao na početku ovog izlaganja, ovo je jedan od najpreciznijih budžeta Srbije. On ide do treće decimale, na taj način u stanju je ovaj cenjeni dom i poslanici da dođu do ovih informacija, a ne kao što je pre bilo i kada su se budžeti izglasavali, kada je gospodin Šešelj bio potpredsednik, plate i ostatak, a onaj ostatak, imajući u vidu da bi se budžet izglasao u nekoliko sati i završni račun u nekoliko minuta, naravno o tome se nikada nije ni pričalo.
Znači, ovo je mnogo bolje, jer sada možemo razgovarati i doneti detalje oko svih stavki koje su napomenute, ali naravno, daleko od rasipništva, ovo je jedan veoma precizan i transparentan budžet u koji ovaj cenjeni dom ima pun uvid kao i naši građani. Hvala vam.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika.)

Pa, ne bih puno da polemišem, ali izdavati obveznice a da ne obezbedite sredstva da se one servisiraju, ne znam da li to baš kvalifikuje za nekog finansijskog eksperta; no, dobro.
Vidimo kakvi su bili efekti i kakvi su bili budžeti u nekim godinama, a kakvi u drugim godinama. Neka javnost i naši građani o tome prosude.
Odgovorio bih na nekoliko pitanja koja je postavio gospodin Palma (glasovi - koja Palma)... pa Palma, pa tako je zvanično. Dobro, gospodin Marković. (Smeh - žagor.) Jer, rekao bih da je tu bilo ... ne bih se mogao složiti sa svim što je rečeno, ali čini mi se da tu postoji jedna stvar koju je važno napomenuti. To je - od čega se finansira ovaj deficit. To je još jedan od govornika pitao i zaista jedno od merila kvaliteta nekog budžeta mora biti - da li su sredstva za pokrivanje tog budžetskog deficita obezbeđena, a sa druge strane za šta i da li za to ide taj novac.
Naravno, ako pogledamo pitanje finansiranja tog deficita važno je primetiti da ove godine deficit finansiramo bez ubrzavanja inflacije, naprotiv sa smanjenjem inflacije, umesto 20% inflacija će biti 16%. On je bio i biće ove godine 4 odsto bruto nacionalnog dohotka. Za sledeću godinu predviđamo smanjenje, znači nominalno taj deficit raste u dinarima ali njegovo učešće u bruto nacionalnom dohotku pada. To je manji napor za našu ekonomiju da bi se to pokrilo.
Ako pogledate, a to je već bilo napomenuto u prošloj diskusiji, koja su to sredstva koja su predviđena za pokrivanje tog deficita, mi ih veoma jasno iskazujemo ovde. Ono što se tiče zaduživanja kod međunarodnih finansijskih organizacija, imamo tu samo dva izvora koja su izuzetno povoljna. Najveći je Svetska banka. Tu imamo specifične kredite koji su na 20 godina, sa šest godina počeka i sa nula kamatom, samo se plaća jedan administrativni trošak svake godine. Skoro isti takvi uslovi su dati od strane Evropske unije. To su krediti sa ogromnim delom poklona, jer nisu na tržišnim osnovama. To je dobro. Mogu da kažem da je ceo iznos obezbeđen, jedino u slučaju ako dođe do većih lomova u ovoj zemlji nećemo doći do tih sredstava. Ceo naš program je time obezbeđen.
Što se tiče donacija, pola tih donacija je obezbeđeno od makrofinansijske podrške Evropske unije. Mogu da kažem da je dobijanje tih sredstava uslovljeno, ali samo merama ekonomske politike, a to znači daljim jačanjem kao što smo i do sada radili, javnih finansija. Što se tiče privatizacije, tu imamo jasne izvore, mnogo toga što je već u vidu tendera i pokrenuto, tako da smo pouzdani u to da ćemo obezbediti ta sredstva. Što se tiče NBJ tj. Srbije, ona neće biti jedini izvod za zaduživanje, u veoma skromnom iznosu, pogledajte to ne prevazilazi 0,6% našeg bruto nacionalnog dohotka, to je mnogo manje nego u drugim zemljama u okruženju. To mora ostati na tom nivou sve dok se ne desi šira remonetizacija naše ekonomije, sve dok monetarna masa prema našem bruto nacionalnom dohotku ne poraste.
Tu imamo tri izvora. To je Narodna banka Srbije sutra, poslovne banke i isto tako, što će biti novitet sledeće godine, a to je izdavanje obveznice srpskog trezora. Na taj način ćemo omogućiti da naši građani, banke i privreda mogu da se zaduže, da im pozajmimo i da oni kupe te obveznice. To će biti kičma razvoja našeg tržišta kapitala.
Još jednu stvar bi hteo da kažem, a to je jedna misao koju je jedan prethodnik rekao i čini mi se da je dosta duboko ispravna. To je, sredstva koja se dobijaju iz privatizacije ili zaduženjem, zdrava logika javnih finansija je da ta sredstva ne idu u tekuću potrošnju. Pogledajte strukturu ovog budžeta i uočićete jednu stvar, koja u svakom momentu je jedno drugo merilo zdravog budžeta, a to je da se iz tekućih prihoda poreza i doprinosa daju finansirati svi tekući rashodi. Videćete da u ovom budžetu ako imamo tih 40-tak i nešto manje milijardi dinara koji su za finansiranje našeg deficita, videćete da na rashodnoj strani imamo otprilike toliko rashoda, bilo da je za finansiranje tranzicije, tranzicioni fond, infrastruktura, subvencija u privredi. To su sve stavke koje se daju finansirati iz tih izvora, jer oni su investicije i oni su nešto što ne mora u trajnom iznosu da se finansira.
Mogu da kažem da na tom merilu i na tom ispitu Srbija prolazi mnogo bolje od mnogih drugih zemalja u okruženju, ne bih davao imena, ali u svakom slučaju, pogledajte ovaj budžet, svi tekući rashodi a to su plate, penzije, socijalne prinadležnosti i sve ono što minimalno za normalno funkcionisanje naše države, sve to finansiramo iz tekućih prihoda. Na taj način, niti možemo biti ucenjeni, niti moramo da zavisimo od nekih inostranih kredita ili od donacija za ono što je normalno funkcionisanje naše države. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo, ovo je kratak odgovor na jedno pitanje koje je već dva puta postavljeno, šta je sa bruto nacionalnim dohotkom, odakle ta revalorizacija. Vlada ni u kom slučaju ne revidira sama te agregate. Mi imamo "proizvođača" tog veoma važnog agregata, a to su naš Republički zavod za statistiku i Savezni zavod za statistiku. Doduše, mislio sam da Savezni vrši kompilaciju Srbije i Crne Gore. Međutim, oni u stvari imaju nezavisno dve procene i onda upoređuju do koje se cifre dolazi.
Jednostavno, šta se desilo tokom ove godine? Dve stvari. Kada je prva verzija memoranduma o budžetu bila prisutna i kada smo je podelili svim budžetskim korisnicima i prosledili ovde i rekao bih, malo šire promovisali i objasnili koji su to agregati koje očekujemo, radili smo sa istim ciframa za bruto nacionalni dohodak za 2000. i 2001. godinu. Međutim, kada je došlo do druge verzije memoranduma, imali smo u međuvremenu reaktolizaciju koju su uradili sami zavodi za statistiku i onda su nam predočili nove cifre, koje dolaze od revidiranih cifara za bruto nacionalni dohodak u 2000. i 2001. godini.
Tu je uočeno da je registrovan jedan značajan rast svega onoga što naša statistika nije u potpunosti uspela da uhvati u tom momentu. Ona isto metodološki napreduje. Bilo je više misija za tehničku pomoć i naravno ne po nekom nahođenju i ne po nekom političkom nalogu ta cifra je revalorizovana. Dodatno i to je element za ovaj drugi korak, uočeno je da i ono prvo revidiranje nije bilo dovoljno, jer oni su upotpunili sa nekim dodatnim sektorima i posle dodatnih konsultacija sa specijalistima iz OEBS-a, MMF-a, Eurostafa, koji rade sa njima i zahvaljujući kojima su oni pripremili jedan dubinski program reforme statistike, koja nam je nužna, došli smo do ove cifre.
U momentu pregovora sa misijama Međunarodnog monetarnog fonda došlo je naravno do veoma žustrih diskusija oko tog važnog agregata i možete zamisliti u vidu, ako hoćete, nekog pregovaranja ekipe MMF-a u principu žele da smanje taj agregat da bi onda javna potrošnja izgledala što veća po svom učešću i tako se onda traže dodatni napori i već je to uhodana tehnika koju decenijama upražnjavaju. Međutim, oko ove cifre došlo je do usaglašavanja, to je ta cifra i da vam kažem jednu stvar: sa ovakom cifrom ne bi dobili Pariski klub, kao što smo ga dobili i ne bi dobili isti tretman od strane Svetske banke, kao što smo dobili; jer ta sredstva, takvi krediti sa nula kamatom od 20 godina, krediti sa 6 godina počeka, to je samo za države koje imaju manje od 1.200 dolara po glavi stanovnika. Da budemo do kraja otvoreni, mogli smo i da naslutimo jednu takvu priču. Ta revalorizacija je došla, sada imamo prave cifre i to je dobro.
Hteo bih da dodam još nekoliko primera, jer statistika je često predmet debate i u našem slučaju naravno da mi, ako pogledamo našu strukturu bruto nacionalnog dohotka, nemamo statistički aparat i kakav je danas neće biti u stanju da prati, ma ko bio u Vladi, ma ko bio u Skupštini, evoluciju naše privrede. Zbog čega? Prvo zbog toga što naša statistika i dalje radi po istom kalupu kao što je bilo za vreme Tita. Nije došlo do promena devedesetih godina, ali u ono vreme ona je bila jedna od najboljih u Evropi. Kada kažem u Evropi, to je stvarno ne samo u centralnoj Evropi, nego u Evropi, a njena metoda nije moderna metoda po uzorku. Ona je bukvalno tražila i to su veliki obrasci koje su sva preduzeća, svi preduzetnici popunjavali, da bi se znala tačna situacija. Međutim, takav način i takva statistika nisu podobni za privatnu svojinu, niti za tržišnu ekonomiju. U ovom momentu jedan veliki napor vrši statistika da se upodobi, da bi došli do realnijih cifara.
Dva primera; ako gledate statistiku izgleda da je u 2002. godini proizvodnja hleba pala za 25%. Ako ima jednog dobra u Srbiji, koji je, kako kažu ekonomisti, neelastičan i Srbi u nekom dužem periodu konzumiraju istu količinu toga, naravno da ona količina koju konzumiraju nije pala za 20%; međutim, one društvene pekare koje prati statistika gube utakmicu na tržištu, jer je hleb nešto skuplji i nešto manje ukusan, dok na sijaset malih pekara, koje u ovom momentu niču u mnogim gradovima kao pečurke, ti proizvođači nisu u toj statistici.
Još jedan primer, ako pogledate građevinu imamo dve cifre iz iste statistike koje ne mogu a priori da se prihvate istovremeno. Uzmete i uporedite za građevinu, za prvih devet meseci 2002. godine prema prvih devet meseci prošle godine i izgleda da je broj efektivnih časova rada pao za 6,4%, a dok ista statistika pokazuje da je vrednost izvršenih građevinskih radova porasla za 70%.
Šta je ovde pitanje? Prvo, na sijaset privatnih građevinskih preduzeća ne ulazi u našu statistiku, tako da je realna ekonomska situacija u našoj zemlji bolja nego što bi ova statistika pokazala, ali istovremeno vidimo da ona mora mnogo bliže da uđe u ono što je merenje dodate vrednosti, a ne samo količina koje se mere, jer ovde očigledno dolazi do jednog raskoraka, jer se ne meri dodata vrednost u tom sektoru. Naravno da Vlada nije štelovala. Ako hoćete ima nekih sa kojima sprovodimo finansijske aranžmane i koji nam to ne bi ni dopustili, jer jednostavno nama je više u interesu da sprovedemo nešto što je realnost, nego da zavaravamo bilo koga, a najmanje nas same.

Što se tiče intervencije povodom MUP-a, ako sagledamo budžet Republike Srbije 1999. i 2000. godine i danas, njegovo učešće je smanjeno i sada je mnogo bliže nekoj normi zemalja u okruženju i istina je da plate pripadnika MUP-a nisu rasle sa istom brzinom, ali isto tako je istina da su one bile na mnogo većoj razini i mnogo više; međutim, i  tu je ono što je traženo i želim to javno da kažem, od sada će plate pripadnika MUP-a rasti istom brzinom kao i drugih pripadnika državnih organa. Rekao sam državnih organa, to znači ministarstava, a nisam rekao javnih službi.
Što se tiče rupa u budžetu koje su pomenute, to nisu rupe, to je klasifikacija i nije rupa kada se uzme ono što pre nikada nije bilo u nekim budžetima, a to je jedan presek koji je po nekoj ekonomskoj klasifikaciji i onda se može veoma lako videti u razdelima kako se dolazi do tih cifara.
Mogu da kažem da je bilo brojnih pitanja koja me raduju, jer vidimo da postoje velika interesovanja oko ovih budžetskih zakona, mi smo sa kolegama iz drugih ministarstava pripremili dva dokumenta i oni će vam biti podeljeni sutra ujutru. Jedan je treća verzija dopuna u obrazloženju za završni račun 2001. godine, gde ćete imati, i to je već pomenuto pre koju sekundu, detaljne programe u domenu saobraćaja, u domenu urbanizma, u domenu koordinacionog tela kojim rukovodi gospodin Čović i isto tako detalje što se tiče programa subvencija u privredi, tako da ni jedno pitanje neće ostati bez odgovora i naravno bilo kada i u bilo koje doba, kada ovaj cenjeni dom zatraži dodatne informacije ili nadležni odbori ili pak sama sednica, mi ćemo te podatke vama i dostaviti.
Zadnja stvar, ono što je pomenuto u domenu finansiranja organa zajednice, to je nešto što će biti i te kako aktuelno kroz koju nedelju i čini mi se da, što je gospodin iz Nove demokratije napomenuo, to je taman tačno ono što se predviđa u ovom momentu u Ustavnoj povelji, tako da možete biti uvereni da ćemo se u Vladi Republike Srbije i ovom ministarstvu zalagati da i rashodi na tom nivou budu kontrolisani na isti način kao i na nivou Republike Srbije.

Gospođo predsednica, uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, želeo bih veoma kratko da odgovorim na nekoliko pitanja koja su proizašla iz ove diskusije. Prvo što želim da kažem, to je da danas Vlada pred vama polaže račune, kao i što treba. Isto tako, ma koliko bilo i teških reči i nekih nepreciznosti u onome što je izrečeno za ovom govornicom, ne mogu da se otmem utisku da je danas bio jedan veoma dobar dan za ovaj parlament, za javne finansije Srbije. Čini mi se da na svakom koraku uspostavljamo ono što treba da bude onaj minimalni standard diskusije, onoga što treba da bude informacija koja treba da se dostavi ovom domu sa strane izvršne vlasti. Verujte i sledeći završni računi će biti utoliko bolji.

Hteo bih ovde samo da odgovorim na nekoliko ključnih pitanja koji su proizašli iz ove diskusije. Prvo što bih hteo da kažem, to je da ovaj završni račun, naravno, kao ni mnogo što šta u našoj državi, nije još na onom svetskom nivou ili bar na nekom nivou gde bi mi svi mogli da kažemo da je to jedan dokument na koji možemo svi biti ponosni, uključujući i mene. Međutim, ne možemo zaboraviti da je završni račun prošlih godina bio puka formalnost. To je bio jedan zakon koji se usvajao bez diskusije, veoma često, čak u jednoj godini - devedetih godina, to je prvo bila jedna uredba koja je posle bila naknadn pokrivena zakonom. Ako pogledate diskusiju koja postoji u Saveznom parlamentu, usvajaju se i dan danas zazvršni računi Savezne države ili pak nekih institucija u njenom sklopu, kao Narodna banka Jugoslavije, bez mnogo diskusija.

Mislim da je ova diskusija koju smo imali danas jedan veoma dobar, pozitivan korak. Ja ga kao takvog prihvatam i želim da samo ovde dodam nekoliko preciznosti. Prvo, napominjem, pošto je bilo dosta diskusije oko toga da je ovo prvi budžet, ako gledamo suštinu stvari, koji je bio izvršen u onome što je bilo planirano. Ne u potpunosti, jer, kao što znate, vi ste izglasali budžet tek krajem marta, tako da on nije pokrivao prvo tromesečje ove godine i celokupni budžet je trebao da uklopi nešto što se i desilo pre njega. Međutim, konstatujemo, kao što su i mnogi za ovom govornicom primetili, da je ovo prvi put u 12 godina da, bez uvođenja novih dažbina ili povećanja stopa, prihodna strana je izvršena po planu. Šta to znači po planu? Inflacija koja je bila projektovana na 30%, bila je konstatovana na 40,6%, tako da u realnom iznosu prihodi budžeta su bili veći za 6%. Zbog čega? Zbog toga što, zahvaljujući reformi budžeta, tzv. brutiranju budžeta, ukidanjem specijalnih računa, sve je bilo na jednom mestu. Ona fiskalna reforma koju ste izglasali krajem marta prošle godine je omogućila da imamo efikasniji poreski sistem sa mnogo manjim brojem poreskih formi, izdašnijim, lakšim za kontrolu i za ubiranje. Zahvaljujući tome, a ne višim stopama, došli smo do ovog rezultata.

Naravno, tu je jedna žustra borba protiv šverca, jedna skoro u potpunosti uspešna, a to je protiv šverca naftnih derivata i jedna koja je svakodnevna borba, a to je borba protiv šverca cigareta, gde je učešće nelegalnih cigareta značajno smanjeno. To su činjenice u vidu onoga koliko se ubira na carini. Setimo se, 2001. godine legalno uvezene cigarete, ta količina je dva puta veća nego u zbiru pet godina koje su prethodile 2001. godini. Evo jednog eklatantnog dokaza da se u tom domenu značajan napredak napravio. Toliko o prihodnoj strani. Sve fiskalne forme: porez na promet, porez na dohodak građana ili akcize, pokazale su taj napredak.

Ako pogledamo ono što se posle toga desilo na nivou sredstava koja su bila predviđena za pokrivanje deficita, jednostavno, tu i privatizacija i oni zajmovi sa strane međunarodnih finansijskih institucija i delimično donacije, ili su zakasnije nekoliko nedelja ili nisu bile izvršene u onom iznosu koji je bio predviđen. Zbog toga, prvi put u 12 godina je izvršenje rashoda bilo u tom i samo u tom obimu, bez štampanja novca. Zbog toga, kao što vidite, ne samo u nominalnom iznosu za milijardu - dve, ovaj budžet i realno na rashodnoj strani, zbog inflacije koja je bila nešto veća od planirane, izvršen za nekolliko procenta ispod onoga što je planirano. To je jedan odgovorni budžet. To je vođenje javnih finansija koje je mukotrpno. Iza toga su svakodnevne diskusije između prioriteta, onoga što je zacrtano, ali u svakom slučaju, ne odstupajući od onog kardinalnog principa koji mora, ma ko bio u Vladi od sada, rukovoditi vođenje naših javnih finansija, a to je da se ne pokrivaju problemi kroz stvaranje kvazifiskalnih deficita u robnim rezervama, izdavanje falš obveznica EPS-a ili obveznica za dečije dodatke, samo d bi se prikrio jedan deficit ili da bi proradio Topčider. Sve se, kako se onda to govorilo, peglalo prevazilazilo. Ima tu dosta bogate terminologije na način na koji se to radilo kroz štampanje novca.

Toga nije bilo. Zahvaljujući tome Srbija je imala jednu veoma dobru bazu za 2002. godinu i završila je godinu sa jednim budžetskim deficitom koji je bio jedan od najmanjih u Evropi te godine. To nije neko ogromno dostignuće u smislu da je našoj državi u ovom momentu nužan jedan budžetski deficit u periodu, otprilike 3-4%. To je ono što je održivo i to je ono što je nužno za naše javne finansije. To je bilo manje 2001. godine samo zbog toga što su neka sredstva koja su bila planirana izostala. Umesto da štampamo novac, mi smo samo izvršili datu i nužnu kompresiju na rashodnoj strani. Tako se objašnjava zašto su neki rashodi manje izvršeni nego ono što je bilo predviđeno. Krenuli smo na tom finansijskkom guberu prema prioritetima i oni su bili, za razliku od onoga što je malo pre rečeno, ne u nekom vidu privilegovanih grupa, nego po zakonu i po socijalnim potrebama. Prioritet - penzije. Zbog toga, kao što vidite, pozicija penzija je više izvršena nego što je bilo budžetirana. Isto tako, ono što je bilo nužno po zakonskim prinadležnostima.

Ovaj budžet, prvi put u 12 godina, podmirio je 12 plata, 12 penzija, otkupio pšenicu, bez štampanja novca, bez probijanja rokova, bez devalvacije, bio u stanju da pozajmi nužna sredstva EPS-u da izvrši remont, prvi put jedan ozbiljniji u 12 godina, a da za to ne proradi Topčider. Samim tim, a to je suština ovog budžeta, ovo je jedan odgovoran budžet koji je bio izvršen u okviru koji je bio previđen.

Ako pogledamo, to su bila mnogobrojna pitanja koja su poslanici postavili, ako uzmemo poslaničku grupu DSS-a, dosta brzo se zaboravlja da je i DSS bio član ove vlade 2001. godine, sve do avgusta meseca. Ako pogledamo i pitanja, oni sami sebi, bar dvotrećinski, postavljaju ta pitanja. Od janura do avgusta meseca smo bili solidarni članovi te Vlade i radili smo zajedno na tom budžetu. Teško je prihvatiti, na neki način, postavljena pitanja, kao da se to njih ticalo, kao da oni nisu bili u toj Vladi, kao da oni nisu delili tu tešku odgovornosti vođenja zemlje sa nama i sve to do avgusta meseca te godine. Naravno, sva pitanja te poslaničke grupe i drugih poslaničkih grupa stoje, shodno novim pitanjima koja su se postavila ovog dana, naročito u razdelima privrede i privatizacije, saobraćaja i telekomunikacija, urbanizma i građevine i agrara.

Nadležna ministarstva će dostaviti naknadno dodatne informacije, shodno onome što je danas zatraženo, zatražene su dodatne tabele. Nema ni jednog pitanja na koje nećemo odgovoriti, jer jednostavno, to je ne samo naša dužnost, ne samo naša obaveza, nego i naša čast da odgovorimo na pitanja koje postavlja ovaj cenjeni dom.

I, nadležni ministri, koliko već sutra, odgovaraće lično na sva ta pitanja i na ono što je trošeno na njihovom razdelu. Budžet Srbije, ova vlada, ne smeju i nemaju nikakvu tajnu i nemaju i nikada neće imati ni jedno neodgovoreno pitanje, na ono što ovaj dom bude postavljao kao pitanje za njih.

Uz to, hteo bih da odgovorim na nekoliko specifičnih pitanja, jer moje kolege će sutra odgovoriti lično na na pitanja koja se tiču njihovih resora. Želim samo da kažem, ako pogledamo Republičku upravu javnih prihoda, iznenađen sam bio da onaj ko je postavio pitanje, koji jeste vrstan poznavalac naše državne uprave, da je zaboravio da ta uprava nije u sklopu Ministarstva finansija, niti će biti sve do 31. decembra u ponoć ove godine, jer to je momenat kada će stupiti na snagu zakon koji ste izglasali prošle nedelje, u utorak. Ona je za sada organ koji je na nivou Vlade.

Naravno, ako pogledamo ono što se tu dešavalo, pa pogledajte prihodnu stranu, možemo isto tako dati zahvalnost koje vrši jedan teški zanat. Ona je prvi put, i to svojski doprinela, da ti poreski prihodi budu tu, na onom nivou koji smo očekivali, čak 5% više od onoga što je bilo planirano u realnom iznosu.

I naravno da ne stoje priče o nekim tajnim grupama, i naravno da ljudi koji su tu bili angažovani, da su radili kao savetnici, i naravno da su tu prevashodno pomagali da se i izgradi takav efikasan i moderan zakon, i naravno do sada, kada je taj zakon donešen od strane ovog doma, njihova uloga više nije nužna.

Naravno da sve mora biti u sklopu organizacija i uprava, i naravno da sve mora biti po zakonu. Isto tako hteo bih da dodam, pošto je bilo pitanja oko toga - zašto 50 stranica, a ne 278, pogledajte završni račun za 2000. godinu i uočićete da jedan dobar deo tog završnog računa, koji se tiče raznih razdela, podsetio je i dom i poslanike koji su to zakoni koji se sprovode od strane raznih ministarstava.

Imamo mi malo tradicije u javnim finansijama i mnoge od njih moramo da jačamo. Ali, postoji jedna, a to je da u prvom završnom računu u novom sazivu Narodne skupštine, dosta se obimno opisuje koji su to zakoni koji se sprovode u tom delu i bilo bi, čini mi se, nepotrebno da se oni ponavljaju i u ovom završnom računu, još manje imajući u vidu da, kao što vidimo kalendarski, oni se diskutuju jedan posle drugog.

Naravno, isto tako želim da kažem da, ako pogledamo i neke druge razdele, više puta nadležni odbori ovoga doma su zatražili informacije i na sva pitanja nadležna ministarstva su odgovorila. Tako ćemo raditi i u budućnosti. Zbog toga, čini mi se, da ne stoje pitanja u smislu da niko ne želi da odgovori, ili da se nešto krije. Ne, Vlada Republike Srbije, nijedan resor, ne krije ništa od ovoga doma. Na svako od vaših pitanja u nadležnom odboru, ili pak na ovoj sednici, ili na nekoj kasnijoj sednici, mi ćemo odgovoriti.

Ako pogledamo ovaj završni račun, on ima dva važna noviteta - prvi je da mimo bilo kakve zakonske obaveze, i malo je onih koji su to priznali i pohvalili, ova vlada je uvrstila izveštaj budžetske inspekcije. Tu konstatujemo da postoji jedna rđava navika, a to je da pri kraju godine, shodno zakonu koji je postojao i koji se primenjivao, znači, ništa tu nije protivzakonito, pre Zakona o budžetskom sistemu, bilo je moguće od strane Vlade da se vrši preraspodela sredstava.

Ali, to nije dobro i mi nismo mislili da je to dobro. Baš zbog toga je predložen Zakon o budžetskom sistemu i zato i postoji sledeća tačka dnevnog reda ovog zasedanja, jer takve preraspodele sredstava od strane Vlade više nisu moguće po zakonu.

Najzad, ovo će biti prvi završni račun i prvi budžet gde će ovaj dom biti u stanju, shodno članu 80. prelaznih odredaba Zakona o budžetskom sistemu, da dobije jednu eksternu ocenu ovoga što se radilo. I na kraju, kada budete glasali za ovaj zakon, neće biti kraj priče o budžetu 2001. godine, ni o završnom računu za tu godinu.

Prvi put u istoriji javnih finansija u Srbiji imaćete jedan izveštaj nezavisnog revizora, koji će vama dostaviti izveštaj, a ne Vladi. Tu želim da zaključim da ovaj završni račun gleda jedan budžet gde nije zaboravljeno 16% prihoda, jer svih prihodi po bruto principu su ovde. Nema više specijalnih računa. Ovaj budžet i ovaj završni račun oko tog budžeta ne pokazuju neke skrivene dubioze, jer sve ono što je finansirano iz državnog novca je na jednom mestu. Nema nekih kvazi-fiskalnih deficita koji se gomilaju u javnim preduzećima, u robnim rezervama, ili pak kroz neke politički motivisane kredite NBJ, ili pak poslovnih banaka.

Sve je to, na dlanu, da pogledate. Ovaj zakon o završnom računu pokazuje jednu sliku, prvi put u 12 godina, sliku budžeta koji nije izneverio one koji su očekivali nešto od njega, ni penzionere, ni seljake, ni sve one koji imaju i primaju socijalne prinadležnosti, prvi put.

Isto tako, ovaj završni račun pokazuje jedan odgovorni budžet, gde nema štampanja novca, i to iskušenje je uvek prisutno, ali mi njemu nikada nećemo podlegnuti.

I još nešto, želim takođe da kažem da će ovo biti prvi završni račun, gde smo priložili jedan izveštaj budžetske inspekcije. To će jačati njenu nezavisnost, i ne samo to. Dok se ne osnuje eksterna revizija naših javnih finansija, imate mogućnost, shodno članu 80. da dobijete izvršnog nezavisnog revizora.

Za sledeću godinu (tu jedan govornik nije bio u pravu) ovaj zakon ne primenjuje ove godine članove 64. i 65. Međutim, već za budžet 2002. godine, rad na završnom računu za ovu godinu je već počeo 1. decembra. Pogledajte te članove i videćete da prema njima, zakonski određeno, imamo izuzetno precizno određene stvari, koje moraju da prate završni račun. Tu neće biti samo izvršenje novčano, tu će biti i garancija, tu će biti i mnogo preciznijih tabela oko dugova.

Vidimo ovaj završni račun kao jedan važan momenat u napretku transparentnosti naših javnih finansija, koji će biti praćen još boljim koracima.

Iz svih ovih razloga i zbog toga što ovoga dana prvi put, u ovom sazivu Vlade, za prvi budžet koji smo izradili, polažemo pred vama račune. Ja vam se zahvaljujem na ovoj diskusiji i apelujem da glasate za ovaj završni račun. Hvla puno.

Dame i gospodo, želeo bih kratko da obrazložim Predlog o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2002. godinu.
Indikativno je, da je pre svega, ovaj predlog danas pred vama. On je direktan rezultat vašeg glasanja ovog zakona, Zakona o budžetskom sistemu, koji zahteva od izvršne vlasti, da svaki put kada dođe do iole ozbiljnije preraspodele u državnoj kasi, bilo to u postojećem okviru, da dođe pred ovaj dom i da zatraži glasanje i vašu saglasnost da bi takva preraspodela mogla da se izvrši. Time, kao što vidimo, imamo još jedan korak prema većoj kontroli zakonodavne vlasti nad izvršnom vlašću u domenu javnih finansija i to je dobro. Ono što bih hteo isto da kažem, to je da, ako pogledamo suštinu ovog predloženog rebalansa, na žalost, ove godine imaćemo jednu inflaciju i to je dobra vest, koja će biti za koji procenat niža od one što smo predviđali, 16% umesto 20%, a isto tako realni rast naše ekonomije će biti tačno onoliko koliko je predviđeno, 4% realnog rasta društvene proizvodnje.
Ako pogledamo prihodnu stranu, predviđamo da ćemo imati 700 do 800 miliona dinara manje u kasi, od onoga što je predviđeno u nominalnom iznosu, što znači da ćemo u realnom iznosu ima za koji procenat više prihoda od onoga što je predviđeno. Isto tako, ako pogledamo sredstva za finansiranje i pokrivanje predviđenog deficita budžeta, tu vidimo da imamo isti okvir, mada je, rekao bih, ako uđemo u samu kompoziciju tog pokrivanja, imamo malo različite stavke, ali predviđen deficit od 39,8 milijardi, biće izvršen sa 40,7 milijardi i to je 2% odstupanja, gde ćemo imati nešto manje kredita od međunarodnih finansijskih institucija, kao i prošle godine, rekao bih, prva tranša jednog zajma Svetske banke, biće sa nama i našem budžetu, dva do tri meseca nešto kasnije od onoga što je predviđeno, prevashodno zbog, rekao bih, dugog trajanja pregovora oko ustavne povelje i pitanja na kom nivou nužni zakoni koji idu sa tom podrškom, treba da budu izglasani. Isto tako, ako pogledamo donacije i prihode od privatizacije, oni će biti na predviđenom nivou, tako da razlika u zaduživanju kod međunarodnih finansijskih organizacija i kod Svetske banke, biće nadomesteno zaduživanjem u našem domaćem finansijskom sistemu. Znači, i prihodi i sredstva za pokrivanje deficita su u predviđenom okviru, samim tim rashode koje predlažemo da se finansiraju iz budžeta za ovu godinu su istovetni, kao i u onom momentu kada smo imali i glasanje ovog budžeta, 27. decembra ako se dobro sećam, prošle godine, pa i rebalansa koji se desio juna ove godine, zbog promena koje su dovele do izglasavanja Omnibus zakona i prenošenja određenih nadležnosti na AP Vojvodinu.
E, sada, prihodi su otprilike isti, deficit će biti isti, rashodi će biti isti, pa se možemo pitati čemu predlog ovog rebalansa? Predlog ovog rebalansa je pred vama zbog toga što imamo jedan broj stavki koje moramo izvršiti u iznosu koji je nešto veći od onoga što je planirano. Ja bih hteo ovde da vam predočim koje su to stavke i zbog čega predlažemo da one budu izglasane, koliko već na ovoj sednici.
Stavke koje predlažemo da budu veće su, i najveća je subvencija za PIO Fond zaposlenih, to su penzije, a zašto 4 milijarde više od onoga što je predviđeno? Tu želim odmah da kažem da to nije neki dodatni izdatak za penzije u vidu povećanja koje nije predviđeno Zakonom o penzijama, naravno, nego taj rebalans je nužan da bi bili u stanju da zakonski isplatimo penzije za decembar, jednostavno, prema onome što su bila predviđanja decembra prošle godine, tu imamo nešto veći broj penzionera od onoga što je predviđeno, to je pod jedan.
Pod dva, imajući u vidu da su plate porasle nešto brže od onoga što je bilo predviđeno ove godine, a da se penzije za pola rasta vežu za rast tih plata, i sam rast penzija je bio nešto brži, najzad, Odlukom Saveznog ustavnog suda, mi smo morali da isplatimo razliku koju je on odredio od odprilike 1,5 milijardi dinara za razliku u isplati za prvu polovinu ove godine i odatle te 4 milijarde. Druga stavka koja je ovde predložena, to je stavka za Javno preduzeće ŽTP, to je 1,5 milijardi dinara, a to je zbog toga što jednostavno, na žalost, i dalje ove godine to javno preduzeće ne ubira dovoljne sopstvene prihode da bi bilo u stanju da podmiri njihov fond plata, a kamo li da podmiri potrebe za neke remonte i normalno funkcionisanje naše železnice. Zbog toga je taj iznos nužan, da bi mogli da obezbedimo normalno funkcionisanje naše železnice.
Trista miliona dinara za EPS, jasno, za remonte, taj novac ne ide u EPS, nego ide direktno tim dobavljačima da bi isto tako mogli da završimo tu remontnu sezonu, koja je ove godine, 2002. godine je bila još bolja nego prošle godine, ovo je bila najbolja godina za remonte u zadnjih 15 godina. Isto tako, imamo nužnost da povećamo stavku za boračku i invalidsku zaštitu, i to za 500 miliona dinara, i 600 miliona dinara za Fond za tranziciju, imajući u vidu da jedan veliki broj preduzeća želi da uđe u program restruktuiranja. Postoji dogovor sindikata rukovodećih kadrova lokalne samouprave i oni traže od Vlade Republike Srbije i ovog budžeta pomoć da bi mogli da uđu u taj proces. To su najvažnije stavke koje se povećavaju, tu imamo jednu stavku koja se rasknjižava u velikoj meri, tako da možete u ovom momentu da vidite na šta je trošena tekuća budžetska rezerva, i videćete da je najveća stavka tu RTS zbog toga što izglasavanje Zakona o radiodifuziji, usledilo je dosta kasnije od onoga što je bilo prvobitno predviđeno i zbog toga, i to je bio jedini način za njegovo finansiranje da bi mogli da nastave normalno funkcionisanje i to je bilo iz svih rezervi. I ovog puta vidimo da će RTS koštati "2,6 milijardi dinara" iz budžetske kase. Sa druge strane, naravno, ako je gubar isti i ako je nužnost zbog penzija, socijale, normalnog funkcionisanja nekih javnih preduzeća, povećati neke stavke, isto tako je nužno i u istom iznosu smanjiti neke stavke, neke, kako da kažem i nije bilo teško smanjiti.
Jedna je otplata inostranih kamata za 1,8 milijardu dinara. To je zbog toga što su bilateralni pregovori sa pariskim klubom, to su tehnički pregovori, potrajali koju nedelju i koji mesec više, pa ćemo ove godine plaćati manje za te kamate koliko je bilo predviđeno. Isto tako, imajući u vidu da pregovori sa londonskim klubom nisu napredovali ritmom koji je bio predviđen, neka sredstva koja su bila predviđena na toj stavci za eventualni početak otplate tog duga, posle njegovog značajnog smanjenja, neće biti zvršena.
Isto tako imate tekuću budžetsku rezervu, a to je već nešto više računovodstveno nego suštinski, a smanjuje se time što se prikazuje ono za šta je ona bila upotrebljena u toku ove godine, prevashodno za RTS. Najzad, ono što je bilo nešto teže, ali što će biti veoma dobro primljeno i u ovom domu i od strane naših sunarodnika, je to ono što će država manje potrošiti na sebe, u iznosu od 1,4 milijarde dinara, za korišćenje usluga i roba. To su troškovi putovanja, usluge po ugovoru, specijalne usluge i materijal, organi i Vlada, država, će manje trošiti na sebe.
Takođe, imaćemo manju stavku za 900 miliona dinara za osnovna sredstva a to su zgrade i građevinski radovi, održavanje onoga što su nepokretna sredstva Vlade. Imamo i smanjenje otplate glavnice. To su isto neki krediti koje ne moramo da vratimo u ritmu koji je bio predviđen, zatim nabavka finansijske imovine imajući u vidu da još nije izglasan zakon o garantnom fondu za kreditiranje malih i srednjih preduzeća. Nadam se da ćete taj zakon brzo izglasati, a nije izglasan ni zakon o garantovanju stambenih kredita. Nadam se da ćete i njega brzo izglasati. Prosto za to je obezbeđen u budžetu za 2003. godinu, ali nećemo biti u stanju da lansiramo te institucije sve dok ne izglasate te zakone.
Na kraju dolazimo do onih nešto težih stvari, a to su da ćemo biti u stanju da potrošimo nešto manje za puteve, za oko 1,5 milijardi manje, što nije lako, ali jednostavno morali smo uklopiti rashode u skladu sa onim što je naša realnost, a to je da možemo da potrošimo ove godine tačn onoliko koliko je bilo predviđeno.
Ovaj rebalans budžeta je možda tehničke prirode u smislu da on ne traži veću potrošnju, niti je smanjuje, ali je od izuzetnog značaja, jer bez njega i njegovog izglasavanja po zakonu mi ne bi bili u stanju da platimo penzije u decembru, da isplatimo socijalna davanja koja su predviđena, ili pak da obezbedimo nesmetano funkcionisanje veoma važnih javnih preduzeća.
Zbot toga, cenjene dame i gospodo narodni poslanici, apelujem na vas da izglasate ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu 2002. godine. Hvala na pažnji.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, otvarajući ovaj paket budžetskih zakona, mislim da je uputno da počnemo sa završnim računom za budžet 2000. godine. Taj zakon se našao pred ovim domom već prošle godine. Međutim, u tom momentu većina poslanika DOS-a i DSS-a su zatražili da taj zakon ide na doradu, ne zbog toga što je sam zakon bio nepotpun, već zbog toga što je većina poslanika htela da se upotpuni izveštaj budžetske inspekcije i to za 2000. godinu, kao što je bilo u tom momentu i urađeno. Produženo je na nekoliko godina pre toga i da se pokrenu neki postupci po nalazima te budžetske inspekcije. Nakon toga, Ministarstvo i Vlada su postupili po tom zahtevu Narodne skupštine i ovaj izveštaj je upotpunjen, a on je danas pred vama.
Želeo bih samo da kažem, čini mi se da ćemo ovim završnim računom i ovom diskusijom - ukoliko smo prošle i ove godine kroz nekoliko zakona dosta i manje burnih rasprava na prihodnoj strani, a glasanje Zakona o budžetskom sistemu u februaru ove godine sa strane ovog cenjenog doma i ova rasprava o ovom paketu od šest tačaka vezana za budžet - na ovaj način okrenuti jednu veoma važnu stranu u istoriji javnih finansija Srbije, uozbiljiti ceo ovaj posao, dovesti do mnogo boljeg trošenja iz državne kase i mnogo veće odgovornosti za one koji to rade.
Pre nego što uđem u srž ovog predloženog zakona, hteo bih da napomenem malo preciznije kako smo došli do ovog teksta koji je pred vama i šta on sadrži. U njemu imate završni račun za budžet 2000. godine, kao i dodatni izveštaj budžetske inspekcije za godine od 1996. do 1999, koje ste tražili. Isto tako, u toku ove diskusije danas će vam biti dostavljeno ono što ste usvojili prošli put kada je došlo do rasprave, a to za izveštaj budžetske inspekcije za 2000. godinu. Sa tim završnim računom, izveštajem budžetske inspekcije za period od 1996. do 1999. godine i ovim tekstom koji ste već usvojili i koji će vam biti ponovo podeljen, a ticaće se izveštaja budžetske inspekcije za 2000. godinu, imaćemo dosta jasnu sliku javnih finansija od 1996. do 2000. godine.
Vlada Republike Srbije je već u februaru 2001. godine jednim zaključkom odlučila da se izvrši budžetska inspekcija i da bude paralelno uvođena dok se priprema završni račun budžeta za 2000. godinu. Bilo je dobrih razloga za to. Prvi razlog je zbog toga što je bilo puno priča da je bilo nenamenskog i nezakonitog trošenja i bilo je važno da se dođe do onih nužnih činjenica, da bi se o tome moglo na bolji način prosuditi. Zbog toga je angažovano nekih pedesetak specijalista, skoro svi su bivši SDK-ovci, kako se kaže kod nas, jer u samom Ministarstvu smo zatekli situaciju koja je bila krajnje poražavajuća. Bilo je samo četiri budžetska inspektora i ti ljudi nikada nisu imali obuku, nisu imali ni bazičnu opremu, ni kompjutere, ni vozila, a još manje su imali podršku da rade njihov zanat. Ako pogledamo koji je bio plan rada tih budžetkih inspektora, onda uočavamo da nikada nisu išli u kontrolu nekih većih budžetskih korisnika. Njihov rad se uglavnom sastojao od kontrole nekih opština, a ne ulazeći u neke političke motive, naročito onih koji je posle izbora 1996. godine osvojila tadašnja opozicija. Samim tim, bilo je nužno upotpuniti te redove i to je urađeno tim zaključkom. Ta ekipa je radila.
Ovde želim javno da se zahvalim gospodinu Radmilu Nikodijeviću, koji je bio pomoćnik direktora Savezne uprave carina, kada je gospodin Kertes postao direktor. On je posle pet nedelja dao ostavku na to mesto, jer nije hteo da pokriva razne stvari koje je taj direktor hteo od njega. To je jedan od najčestitijih ljudi koje sam sreo u Srbiji. Želeo bih javno da se zahvalim, pošto on već godinu i po dana radi i pomaže, a jedini razlog zbog čega on danas nije pomoćnik za poslove budžetske inspekcije je njegovo starosno doba, ima 68 godina. Neki zakon kaže da se ne može biti pomoćnik u Vladi Republike Srbije. Meni je žao zbog toga i želim da mu se ovde zahvalim javno pred svima za njegov ogromni trud i naročito njegovu veliku hrabrost, jer trebalo je hrabrosti u raznim momentima dok se sprovodila ova inspekcija.
Drugo što bih hteo da kažem, to je da kada vidite kako je pripremljena ta budžetska inspekcija moramo reći da ne možemo očekivati od nje neke rezultate, kao od neke dobro ustoličene i dobro istrenirane, potporne budžetske inspekcije. Ovo o čemu ćemo pričati danas stvarno pokazuje da javne finansije apsolutno nisu imale stepen transparentnosti, niti je bilo dovoljno kontrole, niti je bilo dovoljno discipline u načinu kako se trošilo iz državne kase.
Danas ćemo pričati o završnom računu za 2001. godinu i tu ćemo videti da između 2000. i 2001. godine nije odjedanput nastupila perfekcija, ali ogroman napredak je napravljen, o tome ćemo pričati kada dođe vreme za to i kada dođe na dnevni red, kao druga tačka dnevnog reda. Hteo bih da kažem, da se i u javnim finansijama najbolje odslikava rasulo ovog društva, rasulo koje je bilo finansijske prirode, ali bih hteo isto tako da pričam i o rasulu koje je bilo moralne prirode.
Dozvolite da počnem sa onim što je finansijsko rasulo. Time bih hteo da počnem moje izlaganje oko pitanja koje se tiču završnog računa i da vidimo šta se desilo u toj državnoj kasi 2000. godine, spram onoga što je bilo budžetirano. To bi bio prvi deo mog izlaganja. Posle bih hteo da dam nekoliko preciznosti o tome koji su efekti te budžetske inspekcije i najzad, da kažem nekoliko reči o statusu postupaka koji su pokrenuti tim povodom, u ta tri dela.
Prvo što moramo da konstatujemo, je da su budžeti koje je usvajala ova skupština 90-tih godina bili sve manje i manje verodostojna slika javnih finansija naše zemlje. Zbog čega? Iz mnogih razloga, ali dva su ključna.
Prvi razlog, to je zbog toga što su se vremenom otvarali razni posebni, specijalni računi, nekada odlukom ovog doma, ali veoma često i sve češće odlukom izvršne vlasti. Znači, izvršna vlast, Vlada bi odlučila da ostvari jedan posebni račun, da razreže taksu, naknadu ili pak neku drugu dažbinu i da se posle taj novac sliva na jedan račun koji nije bio pod kontrolom Skupštine, niti je bio predmet budžetske diskusije, niti je bio predmet, kao što sam malopre rekao, budžetske inspekcije, a najmanje nekog završnog računa. U 2000. godini iznosi na tim specijalnim računima su bili čak 16% ukupnih prihoda budžeta Republike Srbije.
Drugi ključni razlog, zbog čega je bilo veoma teško kontrolisati ovaj budžet, je zbog toga što se ustanovila jedna veoma rđava praksa - kompenzacija. Kompenzacije su često nužno zlo u nelikvidnim privredama i u nelikvidnim javnim finansijama, kada neki subjekti kojima država duguje, a oni duguju državi, žele da u bilateralnom odnosu prebiju, kako se kaže kod nas, te dugove. Ako se prebijaju stari dugovi koje država ima prema tim preduzećima za neke stare obaveze koje ta preduzeća imaju prema državi, do neke mere to je priznavanje nemoći celog sistema i manjka likvidnosti.
Međutim, kada se dođe do jedne situacije kada u budžetu za 2003. godinu čak 23% ukupnih prihoda Republike bivaju uređeni kroz kompenzacije, to znači da se tekuće obaveze privrede i građana ne podmiruju u gotovini, nego se time podmiruju neki dugovi koje je država često opravdano, ali često, (kao što ćemo i videti u raspravi) apsolutno neopravdano pravila prema tim preduzećima, i utoliko je manje bilo novca da se podmiri sve ono što je bilo ucrtano u samom zakonu. Nije bilo moguće platiti tim papirima ni penzije, ni dečije dodatke, niti bilo šta što je bilo nužno za funkcionisanje naših državnih organa. Znači, ova slika koju smo pokušali u završnom računu da upotpunimo, i zbog toga imate dosta pomne izveštaje o tim specijalnim računima, jednostavno je jedna poražavajuća slika javnih finansija, koje su bile razuđene.
Treća stvar, koju je nužno pomenuti, to je: čak i u slučajevima kada bi nešto prolazilo kroz račun, desila se devedesetih godina inflacija, tzv. namenskih taksi i dažbina i na taj način su bile razorene naše javne finansije od 3% od poreza na promet za železnicu, 0,15% od onoga što bi trebalo da bude porez na finansijske transakcije, bila je taksa na platni promet. Na sijaset budžetskih korisnika je pokušavalo da sebe odvoji od one jedinstvene kase, iz koje trebaju svi da se podmiruju po istom aršinu, tako da je dolazilo do velike nejednakosti u načinu na koji su podmirene neke obaveze. Nekima koji bi se "izboksovali", kako se kaže u narodu, za neke povlašćene pozicije i neke namenske takse, namene (i to vidite u završnom računu) bi bile u potpunosti podmirene, dok oni koji bi trebalo da žive, a tu su uglavnom oni koji primaju penzije, oni koji treba da dobiju socijalna davanja, nikada nisu bili dovoljno ni ujedinjeni, ni dovoljno snažni da dobiju te specijalne takse i njihove potrebe bi bile uvek ispoštovane u daleko manjem iznosu.
Odatle jedna duboka nepravičnost takvog načina vođenja javnih finansija. Uz to pogledajmo isto način na koji je skrojen taj budžet. U momentu kada je krajem decembra on izglasan, možemo da vidimo da tu nije planiran ceo iznos za sve ono što je nužno. Pogledajmo prvo pretpostavke. One su bile krajnje nerealne. Predviđao se jedan rast društvenog proizvoda za 14%, a on je bio 5,9%. I, ono što je krajnje poražavajuće, jer time se pokušavala prikriti realnost javnih finansija koje su bile u rasulu i koje nisu bile u stanju da podmire ono što je zakonom određeno, tu je napisano da će inflacija biti nula posto, a znamo da je ona na kraju bila 116% u 2000. godini. Na taj način se pokušavalo prikriti ono što je bila realnost, a to je da te javne finansije u samom početku ni u kom slučaju u tom zakonu nisu predvidele onoliko koliko je bilo potrebno da se podmiri ni 12 penzija, a kamoli dečiji dodaci i mnogo drugo što navodno po zakonu i po nekoj socijalnoj brizi, kojih su bila puna usta onima koji su vodili zemlju u to vreme; sredstva nisu bila jednostavno obezbeđena.
Zadnja stvar koju bih hteo da napomenem se tiče, možda bi neki rekli - budžetske tehnike, ali to je izuzetno važno. Ta godina je bila zadnja godina kada se primenila praksa, veoma rđava, produžene budžetske godine. Na taj način budžet se prikazivao kao u balansu, bez deficita, ali to naravno nije bilo tačno i to iz dva razloga. Prvi razlog je zato što je u ovom budžetu, kao što vidite, zahvatano u januaru mesecu od prihoda koji je trebalo da pripadaju za tu budžetsku godinu, na račun budžeta 1999. godine. Na taj način je pokušavano da se prikrije deficit koji je postojao u državnoj kasi, jer neki rashodi za decembar mesec 1999. godine bi bili podmireni prihodima koji su bili normalno nadređeni za budžet za 2000. godinu. Samim tim kretalo se u jednu gubitničku trku i nešto što nikada nije moglo da bude izbalansirano, krpilo se i prikrivalo ono što nije htelo javno i jasno da se prikrije, da taj budžet nije bio u balansu.
Drugi način na koji se prikrivala ta rupa u budžetu, koja nije imala drugog pokrića nego štampanje novca, kao što se na kraju i videlo, to je kroz kreiranje tzv. kvazifiskalnih deficita. Cela priča tek ostaje da bude ispričana: o robnim rezervama, o javnim preduzećima, o hiljadu načina na koje je vođenje javnih finansija pokušavalo da prikrije tužnu priču i sliku onoga što se dešavalo u javnoj kasi. Primera radi, izdaju se obveznice koje mora da prihvati EPS, a da se ne obezbedi za to preduzeće iz državne kase nužan novac da bi se te obveznice podmirile. Izdaju se obveznice za dečije dodatke, a da se ne predvidi stavka na rashodnoj strani da bi se te obveznice podmirile; na taj način stavlja se glava u pesak i ne kaže se istina ovome domu i našem narodu kakva je situacija u javnim finansijama.
Da zaključim povodom toga: ovaj završni račun je zadnji tog tipa, i uveren sam u to, zahvaljujući raznim zakonima koje je ovaj cenjeni dom izglasao i drugim praksama koje se ustanovljavaju. Ovo je zadnji budžet, kao što pokazuje ovaj završni račun, koji je nepotpun, netransparentan, nepouzdan i koji u startu laže one koji treba da žive od budžeta. Sa tom praksom smo ja se iskreno nadam raskrstili, ma ko bio u Vladi, ma ko bio u Skupštini, ma ko bio u Ministarstvu finansija, ja sam u to duboko uveren. Zbog toga želim verovati, i lično sam u to ubeđen, da je to jedan zadnji završni račun ovog tipa koji vidimo.
To je ono što se tiče prvog dela mog izlaganja, gde sam hteo da prikažem zbog čega i sam završni račun kada prikazuje elemente i tu vidimo da u stvari budžet kada se izglasao ni u kom slučaju nije mogao da bude ispoštovan. I nije nikakvo iznenađenje da kada je došlo do promena i kada je prelazna vlada pogledala šta se dešava u toj kasi, da se odjednom ustanovi da se kasni 36 meseci za isplatu zemljoradničkih penzija, da se kasni dve godine za isplatu dečijih dodataka, da se kasni mesecima za razna socijalna davanja i da je te godine teško koja penzija išla na vreme, jer jednostavno takav budžet nije bio realan, nije bio pravičan, nije bio transparentan, nije bio kompletan i u startu je bio tako napravljen da ne može biti ispoštovan.
Međutim, kada bi se sve svelo na to rekao bih da bi to moglo da bude i delimično element neke prakse, element teških momenata kroz koje je prolazila naša zemlja, naročito 1999. godine; ali, sa druge strane (i to je drugi deo mog izlaganja) budžetska inspekcija, onakva kakvom sam je opisao, pokazala je i dodatnu sliku tih javnih finansija. Ovde već govorimo o nečemu, ako je ova prva tačka pokazivala jedno finansijsko rasulo, ova druga tačka će pokazati i moralno rasulo u našoj zemlji.
O čemu se radi? Prvo želim da kažem da jedna takva budžetska inspekcija ne može biti uzeta kao budžetska inspekcija koja je dala zadnju i konačnu sliku onoga što se dešavalo u državnoj kasi od 1996. do 2000. godine. Zbog čega? Prvo zbog resursa sa kojima smo raspolagali da sprovedemo tu budžetsku inspekciju. To nije bilo dovoljno. Jednostavno, rokovi, obim i metod koji se zove izbor na preskok, koji pokušava da ide tamo gde su najveći budžetski korisnici, pa onda prati trag nekih eventualnih zloupotreba koje su otkrivene, sve do onog krajnjeg elementa kada se dođe do dokaza i onoga što može formirati osnovanu sumnju da postoje zloupotrebe, to ni u kom slučaju ne može biti smatrano kao revizija budžeta. Prvu realnu reviziju bilo kog budžeta ovaj cenjeni dom će dobiti za budžet 2001. godine. Na vama je da usvojite odluku koju je Vlada predložila i da izaberete nezavisnog revizora koji će vama, a ne Vladi, dostaviti izveštaj o načinu na koji je trošen budžet 2001. godine.
Ako pogledamo 2000. godinu i one godine pre, to je predmet te objedinjene budžetske inspekcije, konstatujemo da i takva budžetska inspekcija nije dovoljno opremljena, nije dovoljno iskusna, nije dovoljno vična u formiranju predmeta za dalji postupak. Ona je naišla na potencijalnu osnovicu zloupotreba i nenamenskog trošenja 1.076.000.000 nemačkih maraka, ako govorimo u ovoj valuti koja ne postoji više, ali koja je i dalje veoma prisutna u našoj zemlji. Ako pogledamo koje su to glavne stavke, onda konstatujemo da su prisutni skoro svi vidovi koje možete zamisliti u nenamenskom i nezakonitom trošenju iz neke budžetske kase. Hteo bih samo da napomenem nekoliko tih elemenata koji su došli do te ukupne slike od, otprilike, milijardu nemačkih maraka ili 500.000 evra. Računali smo u toj valuti, jer u dinarima to sve ukupno iznosi 15,34 milijarde dinara, ali imajući u vidu inflaciju i devalvaciju, želeli smo da prikažemo i u toj valuti koji je iznos tih sredstava.
Od tih milijardu maraka nenamenski utvrđena sredstva su 322,7 miliona maraka, nenamenski trošena sredstva solidarnosti su 43 miliona maraka, nezakonito korišćena sredstva su 224,65 miliona maraka, nezakonito sprovedene kompenzacije, o kojima sam pričao malopre, iznose 105,9 miliona maraka. Neuplaćeni prihodi koje organi ostvaruju vršenjem svoje delatnosti - 206,4 miliona maraka, neuplaćeni porezi i doprinosi - 38,9 miliona maraka, nezakonito oročavanje i plasiranje sredstava kod poslovnih banaka - 56,6 miliona maraka, nezakonito zaduživanje ministarstva kod poslovnih banaka - 74,4 miliona maraka.
Ako pogledamo razne vidove nenamenskog i nezakonitog trošenja, uočavamo da se iz državne kase trošilo ne samo bez dovoljne kontrole, nego se trošilo kao da je to ili privatna ili partijska ili ministarska kasa, a oni zakoni koji su postojali nisu bili poštovani. Želeo bih samo da napomenem da od ovih raznih vidova, jer neki od njih su i dalje aktuelni, želim da izdvojim nekoliko tih aspekata.
Prva stvar koja je izuzetno važna i koja je konstatovana u apsolutno svim budžetskim inspekcijama, to je da nije bilo ni jednog jedinog organa koji je imao uredne knjige. Nigde nije bilo proknjižavano na vreme, nigde nije postojala evidencija dugovanja i obaveza, nigde nije u potpunosti postojala evidencija imovine i inventara, nigde se nisu evidentirale one stvari koje treba da se vraćaju u budžet. Znači da ni u jednom domenu nije postojala nužna disciplina i sprovođenje zakona koji postoji. Da ne govorim o tome da mnogobrojni organi ne bi nikada ni usvojili svoj finansijski plan, kao što su morali da urade, da ne govorim o tome da su mnogi funkcioneri, pa i službenici, uzimali velike slobode u rukovođenju onim što je prikupljeno od naših građana.
Jedan primer je način na koji se radilo sa poslovnim bankama. Devedesetih godina i od onog nesrećnog dana kada je saopšteno generacijama naših štediša da ono što su godinama štedeli vredi samo onoliko koliko papir na kojem je napisana njihova štedna knjižica, od tog momenta je totalno razrušeno poverenje u naše banke. Samim tim, štednja u dinarskim iznosima u bankama je bila svedena na skoro ništa. Naši ljudi su odmah hteli da dobiju novac u gotovini, da ga pretvore u tvrdu valutu i nije bilo nikakvog poverenja. Samim tim, skoro jedina sredstva, jedini depoziti u dinarima koji su bili raspoloživi, bila su sredstva javnih prihoda.
Mimo zakona, na taj način je jedan broj poslovnih banaka, a drugi ne, dobio veliki iznos takozvanih depozita. Ogromna bitka, ničim regulisana, pa čak i kada je bila regulisana, ničim poštovana, gde su mnogi organi davali i oročavali svoja sredstva, često i bez oročavanja, u vidu tekućeg depozita - a vista; bez ikakve kamate bi taj novac bi ležao na tim računima, da bi ti isti organi posle dobijali kredite sa apsolutno tržišnim kamatama od tih istih poslovnih banaka. Kada pogledate, ta mehanika uopšte nije komplikovana. To je isisavanje državnih para koje ni u kom slučaju ne treba da služe za to da se daje potencijal poslovnim bankama, pa da se posle plaća kamata na to. To nije samo loše upravljanje javnim finansijama, to je isisavanje državnog novca u korist poslovnih banaka.
Moram da kažem da se čak dešavalo da je budžet davao pozajmice bez kamate nekim bankama. Na primer, Užičkoj banci. Do dana današnjeg taj novac nije vraćen, jer je ta banka bankrotirala. Ili, Karić banci koja je posle postala ta Astra banka, koja je u postupku vratila, brže - bolje, šest miliona dinara koji su bili pozajmljeni bez kamate. Kada je došlo do kontrole, oni su bili vraćeni. Imate veliki broj slučajeva da je neki funkcioner oročio sredstva kod neke banke, a onda dobio neke povlastice za svoju instituciju. Na istrazi je da ustanovi da li je bilo nekih drugih privilegija u tom domenu.
Drugi način koji bih hteo da pred ovim cenjenim domom predstavim, to je kako se ophodilo prema nekim osnovnim sredstvima. Imamo primer i da je Ministarstvo prosvete nabavilo putnička kola, platilo iz budžeta, a da ta kola nikada nisu prebačena u svojinu Republike. Naprotiv, ona bi posle bila uknjižena u jednu omladinsku zadrugu, radi se o Studentskom standardu. Posle toga, da bi ironija bila što veća, usluge te zadruge bi bile naplaćene tom ministarstvu, za upotrebu tih kola i tog vozača, a kola su kupljena sredstvima naše države.
Da ne govorim o tome da je u Ministarstvu finansija bilo na litre goriva, štancovanja računa bez ikakvog upoređivanja sa mogućom kilometražom. Da ne govorim da za mnoga službena putovanja, nikada nije dostavljena dokumentacija da se potvrdi da su ta putovanja postojala. Da ne govorimo o tome da je nezakonito finansirano putovanje u inostranstvo nekog Sportskog društva "Milicionar" i date devizne dnevnice ljudima koji ni u kom slučaju nisu bili državni činovnici. Da ne govorim o tome da je u mnogo čemu što bi trebalo da bude normalna svakodnevica rada dolazilo do mnogobrojnih, tu i tamo sitnijih, tu i tamo krupnijih, zloupotreba.
Još jedna stvar koju bih hteo da napomenem, to je da je bilo nekih čudnih transakcija. Hteo bih da dam samo jedan primer ovde. To je kako je jedna vila u Tolstojevoj 4 postala u samo nekoliko meseci privatna svojina jednog penzionisanog generala Vojske Jugoslavije, onoga koji je potpisao Kumanovski sporazum. Nekoliko nedelja kasnije on je dobio ono što se tada vodilo kao svojina Savezne Republike Jugoslavije, kao višesobni stan, koji se vodio na nekih 200 kvadrata. Posle toga, Republička direkcija za imovinu je odlučila da se vrše radovi na tom objektu, a to nije smela da radi bez tendera, nekih 17,5 miliona dinara, mislim da je to u to vreme bilo nekoliko miliona maraka, nekih dva - tri miliona maraka. Radove za poboljšanje tog objekta je dobila firma "Koling", koja je, kao što svi znaju, bila firma bivšeg ministra finansija.
Ne samo da je to isplaćeno iz budžetske kase Srbije, a da je tada bilo svojina savezne republike, nego je naknadno, posle toga, došlo do raznih aneksa tih radova koji su ne samo bili plaćeni, nego su bili i preplaćeni, a da se ta razlika nikada nije vratila. Naravno, dok su se izvodili radovi ustanovilo se da taj objekat nema 200 i kusur kvadrata, da to nije stan, nego jedna vila od 700 kvadrata. Na taj način je došlo do privatizacije državne imovine, došlo je do nenamenskog trošenja. Da ironija bude još veća (i nek bude to jedan primer kako se, kada se želi, sve može), u tom periodu je taj novac uzet iz sredstava koja su bila namenjena opštinama.
Znači, umesto da te godine dodatnih 17,5 miliona dinara ide u neophodne, neodložne obaveze i potrebe naših građana u lokalnoj samoupravi, jedan penzionisani general je imao višemilionsko opremanje njegove vile i decembra meseca te godine je dobio tu vilu, kao privatnu svojinu.
Zadnji primer koji bih hteo da dam je primer koji me je, mogu da kažem, lično iznenadio. Očekivao sam da će biti nekih zloupotreba, ali da se u jednom periodu, naročito 1998/1999. godine, desi direktno finansiranje političkih partija iz državne kase, i to na žiro račun, to je, jednostavno, bilo teško za očekivati.
Uglavnom, bilo je finansiranje SPS-a. Hteo bih da dam nekoliko primera. Na primer, imamo sa strane tržišta rada, uplaćivanje sredstava 1998/1999. godine gradskom odboru SPS-a, kao i "Klub S"; imamo uplaćivanje Republičkog zavoda za zdravstvo, oni su, naravno iz sredstava koja su trebala da idu za lečenje naših građana, kupovali stanove za vodeće ljude u toj ustanovi, o tome će tek biti priče, i to sa višemilionskim iznosima, 3,7 miliona dinara.
Isto tako su plaćali kamatu ICN Galenici, a novac koji je trebalo da se isplati, bio je plaćen avansno. Znači, nije bilo nikakve baze za isplaćivanje te kamate. Isto tako su dali, u momentu kada je naše zdravstvo grcalo u dugovima, u nemaštini, 8,1 milion dinara donacije "S" grupi. Isto tako RZZO, u ovom slučaju Dedinje, znači, Klinički centar Dedinje, koji je vodio gospodin Bojić, reklamirao se na Radiju "S", sa iznosom od 3,8 miliona dinara.
Mogao bih da dužim, imamo na desetine primera. Evo još jednog primera: Republička uprava javnih prihoda, neposredno posle bombardovanja, uzela je u zakup veliki poslovni prostor u zgradi CK - Ušće; tu vidimo da je fiktivno na taj način finansirana politička partija, jer novac koji je bio isplaćen SPS-u bio je plaćen za jedan objekat za koji su svi, nažalost, znali da je bio bombardovan i da je bio apsolutno neupotrebljiv.
Ista stvar se desila i u centru u Kragujevcu, a da ne govorim o tome da je Republička uprava javnih prihoda u više navrata plaćala političke funkcionere, koji nisu ni jedan jedini dan proveli na poslu.
Što se tiče npr. Ministarstva za zaštitu životne sredine, oni su otkupili od otadžbinske centrale Srpske radikalne stranke veliki broj knjiga koje nisu imale ama baš nikakve veze sa ekologijom, i to po cenama koje su bile sve osim tržišnih. Pitanje je - zašto treba ekologiji teorija statistike, i to po nekoliko hiljada dinara po primerku?
Ili, pak zašto je iz Ministarstva trgovine bilo uplaćeno na žiro račun za neke navodne usluge otadžbinske centrale Srpske radikalne stranke?
Zadnji primer da je sve ovo teška materija i da ona odslikava da postoji jedan broj onih koji je trebalo da vode zemlju u interesu građana, a ne u interesu svojih partija i u svojim ličnim interesima, za svoju vilu, za svoj stan, za svoj životni standard. Kada Uprava prihoda, zapleni cigarete ili alkohol, zašto ih troši za svoje lične potrebe, a ne uplati u budžet, primera radi, zašto sa budžeta nauke, ono što se vodi kao sok, jeste u stvari vinjak i upotrebljava se za partijske skupove?
U svakom slučaju, uzmimo zadnji primer, a to je način na koji se našlo 2,2 miliona dinara za SO Žagubica, gde je trebalo da se gradi jedan dom za japanske penzionere. Kada su srpske penzije kasnile, taj novac je uplaćen, nikada nije vraćen, i, naravno, ni prva cigla tog doma za penzionere nije postavljena.
Da nije toliko ozbiljna materija, ovo bi bila materija o kojoj bismo mogli satima da diskutujemo. Ni u kom slučaju ne pretendujem da je sada situacija u ovim finansijama apsolutno perfektna, ali jasno je da se raskrstilo sa ovom praksom. Toliko u drugom delu mog izlaganja.
Želim samo da kažem da je poražavajuća slika koja izlazi iz svega ovoga, a dalji postupak će utvrditi da li su ti iznosi oni koje je našla budžetska inspekcija, ali po postupku koji je morala da okrene po službenoj dužnosti; govorimo o milijardi nemačkih maraka, o zloupotrebi od 1996. do 2000. godine, i to odslikava i moralno, ne samo finansijsko, rasulo državnog vrha i način na koji je vođena naša zemlja. Sve, osim u interesu naših građana, sve osim u interesu onih koji su možda u najtežim momentima, u 20-om veku za srpski narod. U nekim momentima, neki od njih su koliko-toliko plaćali te poreze, i ta privreda koja je bila pod sankcijama; eto kako se vodio taj državni posao i kako se trošio novac.
U zadnjem delu bih hteo da napomenem pitanje koje su nam postavili mnogi poslanici i naročito Odbor za finansije, a prošle godine je i Skupština zatražila da se pokrenu postupci da se imenuju lica i da se nešto preduzme ovim povodom. Isto tako, Odbor za finansije je tražio da mu se dostavi izveštaj, koji bi bio pojedinačan i koji bi pokazao koji su to postupci koji su pokrenuti i dokle su stigli.
Želim samo da kažem da su rezultati budžetske inspekcije sledeći - za sada je pokrenuta 41 krivična prijava protiv 91 odgovornog lica, 50 prijava za privredne prestupe protiv 207 odgovornih lica, 16 prijava za prekršaj protiv 26 odgovornih lica. To je početak. Mislim da će dalji postupak proširiti neke od ovih predmeta i mislim da to neće biti konačna cifra.
Neki od ovih postupaka će biti obustavljeni, dva od njih su već obustavljena, jer nije bilo dovoljno dokaza, ali očekujem da će veliki broj njih biti i proširen.
Pre nego što iznesem nekoliko pojedinosti, rekao bih da je prošle nedelje bilo dosta špekulacije u medijima - ko, dokle? Želim samo da kažem da u postupku budžetske inspekcije nije bilo nikakvog osvetničkog duha; niti je ona, niti sam ja lično ovde zadužen da se neko proziva. Moramo da se naviknemo da budžetska inspekcija po svojim nalazima, u momentu kada dođe (prema njenom načinu rada i pravilniku) do elemenata koji mogu dovesti do toga da postoji osnovana sumnja da je postojao prekršaj, prestup ili krivično delo, po službenoj dužnosti pokreće postupak.
Međutim, na tužilaštvu, na MUP-u i na sudstvu, jeste da preuzmu taj postupak i da u daljem postupku utvrde da li su ti dokazi dovoljni, da li postoji u tom elementu i u tim dokazima dovoljno toga da se donese jedna presuda. Zbog toga u ovom izveštaju ne vidite imena, ne zbog toga što se ona kriju, ne zbog toga što je neko ovde protežiran, već je nadležni odbor dobio jedan dokument, koji za svaku krivičnu prijavu i za sva lica kaže zbog čega je pokrenuta ta istraga i taj postupak i dokle je stigao taj postupak. Nadležni ljudi u tom odboru su dobili te elemente.
Želim samo da kažem - jer je bilo čak i nekih prepucavanja, oko ovog pitanja ili je bar na to ličilo, između izvršne vlasti, tužilaštva i sudstva, da ni u kom slučaju jedni ne smeju da se mešaju u poslove drugih. Sada je na daljem postupku da se ustanovi da li je bilo krivice.
Zbog toga, izvršna vlast, uključujući i MUP, tužilaštvo i sudstvo, moraju da rade svako svoj deo, i to profesionalno. Jedina stvar koju želim da kažem to je da, ako sagledate rad budžetske inspekcije, ne možemo a da ne budemo iznenađeni zašto je trebalo toliko vremena da tužioci krenu da rade, da sudije krenu da rade, da MUP krene da radi oko ovih pitanja.
Čini mi se da su ova pitanja veoma važna, jer ova budžetska inspekcija, po meni, nema samo direktan efekat suzbijanja nekih zloupotreba, nego ima jedan malo širi i veći značaj, a to je da svima onima koji rukovode javnim finansijama treba staviti do znanja da je kontrola svakog momenta moguća, pa čak da je izvesna, i da samim tim to bude dovoljni element da oni rade po zakonu i namenski.
Ako je suditi po velikim broju, telefonskih razgovora, dopisa postoji interesovanje, želja da se upozna sa tom materijom; čini mi se da je i ovo jedan od elemenata koji će navesti sve budžetske korisnike da od sada pa ubuduće, ne zbog toga što je taj i taj na vlasti i taj i taj u parlamentu, nego zbog toga što tako treba da se radi, budžetski novac bude svetinja i da se sa njim rukovodi i bolje nego što bi se rukovodilo nekim ličnim novcem, ali ne, naravno, u lične svrhe.
Zbog toga želim da kažem da lično nisam zadovoljan time što nijedan od ovih postupaka nije došao do glavnog pretresa, nije došao ni do optužnice, jedan broj ovih predmeta još uvek je u tužilaštvu. Istina je da je jedan broj tih predmeta nedovoljno formiran od strane te budžetske inspekcije, ali oni su morali da ispeku taj zanat.
U svakom slučaju, i kao građanin ove zemlje, želim da ovo ne bude shvaćeno ni na koji način, kao pritisak na tužilaštvo, na sudstvo, jer to nije, nego je samo jedan apel, da oni (kao što se i svi u ovom momentu trudimo) urade sve što je u njihovoj moći, u njihovoj nadležnosti da se ovi postupci završe i da saznamo ko se od ovih 90 odgovornih lica u istinu ogrešio o zakon i da primerene kazne po zakonu budu izrečene.
Tu bih hteo da zaključim. Ovaj završni račun, u to sam duboko uveren, i ovaj paket, na rashodnoj strani budžeta ovog puta, otvaraju novu epohu javnih finansija naše zemlje, ne zbog toga što sam ja ministar finansija ili što je ovaj saziv Vlade, nego zbog toga što je ovaj dom izglasavanjem Zakona o budžetskom sistemu ove godine, time što on predviđa i ekstremnu reviziju budžeta; time što ne verujem da će se iko usuditi sledeće godine, ma ko bio ministar finansija, ma ko bio u Vladi, da dostavi završni račun bez budžetske inspekcije i zbog toga što se, na ovaj način vidi da zloupotreba i nenamensko trošenje sredstava iz državne kase neće biti tolerisano.Iz svih tih razloga imam čast da vam predložim, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, da glasate za ovaj završni račun i za ovaj izveštaj budžetske inspekcije. Hvala puno.

Složio bih se da nemamo ništa protiv srpskih radikala, ni ja lično, niti protiv ikoga od ličnosti koje se ovde nalaze;  baš zbog toga, da ne bi bilo zabune, to je razlog zbog čega, imajući u vidu reakcije medija, moramo da respektujemo i privatnost. Ti ljudi imaju familiju i sve dok se nešto ne ustanovi veoma je važno da se ne vitla tek tako imenima i ugledom ljudi. Koja je procedura? Tu se niko ne protežira, naravno kada nadležni odbor traži od jedne službe, a to je sektor za budžetsku inspekciju Ministarstva finansija, da dobije dopunski izveštaj i traži neke preciznosti, mi kao izvršna vlast nemamo šta da krijemo od zakonodavne vlasti i od ovog cenjenog doma, ali sa druge strane na ovom domu, na tom odboru, na ljudima kojima je dostavljen taj izveštaj je da li je celishodno da se to nađe u medijima.
Lično mislim da bi bilo bolje, kao što su neki članovi odbora sugerisali, da se sačeka da pravosuđe i sudstvo sprovedu celu proceduru, pa da se na osnovu tog nalaza, kada se eventualno do kraja sve utemelji, da se onda to i publikuje. To je razlog zbog čega ovde na sednici nije na inicijativu Ministarstva podeljen taj izveštaj.
Što se tiče spornih stvari ovde, o kojima pričamo, što se tiče Kolubarskog okruga, postavlja se pitanje ovog puta, možda ne zakonskog i namenskog trošenja, ali celishodnosti jedne vlasti kada je na stotine kuća porušeno, da li je baš prioritet da se popravi jedna stranačka kuća. Možemo se pitati da li je to celishodno.
Druga stvar koju postavljamo kao pitanje i to je odgovor, to je da jedna stvar koja se stvarno ispostavila i to prvi put, pošto je prvi put jedna takva budžetska inspekcija napravljena, to je ono što je nezakonito i ono što je nenamensko. Tu dobro osećamo da postoji razlika, da kada i ima toga na sijaset u ovom izveštaju, vidimo da je bilo nekih nezakonitih radnji i tu je jasno kršen zakon - neki ljudi koji nisu bili budžetski korisnici ili je na nezakonit način potrošen neki novac.
Onda imate nešto što je nenamensko i ovo se tiče baš toga. U ovoj odluci za koju je gospodin Šešelj pitao, Vlada je odlučila da uzme iz jednog izvora i da ga potroši na nešto što nije bila namena po zakonu, i to je nenamensko trošenje. Postavlja se pitanje da li je nenamensko u redu. Da li je nenamensko trošenje nešto što može da se toleriše? Naravno. Nenamensko je, ako pogledate neku gradaciju, blaža stvar nego nezakonito, ali problem je u tome što ukoliko se ostavi ne bivšoj ili sadašnjoj, nego svakoj vlasti da posle u sprovođenju budžeta po svom nahođenju preusmerava sredstva protivno zakonima koji regulišu tu materiju, onda je to u minimalnoj ruci nipodaštavanje ovog doma, jer ono što se izglasa u budžetu treba izvršna vlast i da troši po tom zakonu o budžetu, a ne u toku godine da preusmerava sredstva na ovaj i na onaj način.
Sigurno je da su okolnosti bile izuzetno teške u momentu kada se to dešavalo i želeo bih samo da kažem da ovde nema nikakve osvetničke pobude ni u kom slučaju. Shvatite da u momentu kada budžetska inspekcija odradi taj posao, podnese izveštaj, po službenoj dužnosti prema onome što je našla pokreće jedan postupak; i nije ni na nivou Vlade, ni na mom ličnom nivou, da stvari budu jasne, bila intervencija da se neko ganja, da se neko skine, nego prema onome što je budžetska inspekcija našla i to mogu svi inspektori koji su radili na tome da vam potvrde. Urađeno je tako na način na koji su oni zaključili po njihovom profesionalnom određenju i prema onim stvarima koje su našli. Na daljem je postupku u tužilaštvu, u sudstvu (i zbog toga i Vlada i ja lično nismo želeli da se vitla sa imenima samo zbog toga što je jedan postupak pokrenut) da se odredi koje je činjenično stanje i da li su zakoni ovde bili prekršeni.

Samo nekoliko preciznosti, i naravno ne bih hteo da se stvari postavljaju na neki lični način, ali bih samo hteo da kažem, prvo, kada je podeljeno ono što sam u uvodnom izlaganju napomenuo, a to je izveštaj koji dopunjuje izveštaj budžetske inspekcije, a to je ono što je prošle godine bilo dostavljeno sa završnim računom za 2000. godinu, ponovo vam se dostavlja, pošto su naročito mnogi poslanici na Odboru zatražili da dobiju taj izveštaj.
Znači, nema ničega novoga u ovome, prema načinu na koji je to ustanovljeno u junu prošle godine. Što se tiče samog izlaganja, želim da kažem da u ovom konkretnom slučaju istraga nije krenula sa mrtve tačke, zato što se u ovom slučaju pozvalo na poslanički imunitet. I drugo, što se tiče gospodina Ivkovića, ako pogledamo Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj, moramo ipak konstatovati da je nalaz budžetske inspekcije ustanovio da je nekih 680.193 dinara direktno plaćeno sa žiro računa tog ministarstva, na žiro račun SPS-a, da je Srpskoj radikalnoj stranci uplaćeno 183.880 dinara, izgleda za knjige.
Znači, vi ste bili čitalac, ali izgleda da niste raspakovali te knjige, pošto možda nisu bile dovoljno interesantne, ne znam. U svakom slučaju, i vi ste, kao Ministarstvo, uplatili taj iznos. Fondacija FONAS, čiji je osnivač Opštinski odbor SPS-a Vračar, direktno je dobila 570.000 dinara od tog ministarstva, i indirektno preko drugih žiro računa, drugih pravnih lica, jer se onda tu pratio trag novca, pa bi to pravno lice dobilo novac, pa bi onda uplatilo na žiro račun FONAS-a. To bi bilo još 1.675.000 dinara.
Bilo je plaćanja od 409.000 dinara, a da ne postoji pravni osnov za to, ili pak, 1.500.000, što je isplaćeno za robu bez dokaza da je preuzeta ta roba ili da je usluga izvršena. Isto tako, isplaćeno je fizičkim licima na računu otvorenom kod poslovnih banaka 600.000 dinara, a da nikakav ugovor o delu nije sačinjen. Eto toliko.

Želeo bih samo da kažem da priroda ovog rada ni u kom slučaju nije neko političko komesarstvo. Želim samo da kažem, pošto ste napomenuli da se nije ništa desilo, zbog čega se nije desilo i isto da napomenem da je rečena  jedna rečenica koja je veoma važna, a ja ne mogu a da ne reagujem na nju. Ni u jednom momentu tim osobama koje su radile ovaj teški posao nikada niko nije rekao - idi na ovo, radi ovo, radi ono, ganjaj onoga. Nikada to nije urađeno. Sa druge strane, realnost njihovog rada je da je u više navrata njima neko pretio i govorio baš ovo što smo čuli malopre za govornicom - zapamtiću ti ime, pa ćeš da vidiš ako se slučajno drzneš da nešto proveriš ovo što sam ja radio, ja ću ti se osvetiti sutra.
Ja ne mogu a da ne reagujem na to, vreme je da pustimo inspekcijske službe da ne rade ni po pretnji ni po nalogu, nego samo da rade njihov posao. Moram reagovati drugi put kada neko kaže da će se setiti imena nekog službenika koji radi samo svoj posao.

Prvo bih hteo da kažem, da u ovom sprovođenju postupka i u onome što je uradila ta služba, i što se  mene lično tiče, nema ni trunke mržnje. Samo se želi utvrditi koje su činjenice. O ovome o čemu je bilo reči na govornici pokazuje da dalji postupak treba da utvrdi koje su činjenice. Po službenoj dužnosti služba mora da pokrene postupak, a na tužilaštvu i na sudstvu je da ustanove činjenice i po tome da postupe.
Ako pogledamo ovaj konkretan slučaj, naravno da ovde imamo jedno računovodstveno veštačenje, da li ono za šta se mislilo da postoji i zaista postoji. Utvrđeno je da postoji. Drugo je pitanje da li je to po finansijskom planu i na javnosti je da prosudi da li je prioritet jednog ministra za saobraćaj da plaća bez ugovora jednu televiziju u Jagodini ili da kupuje neke knjige koje izdaje njegova partija.