Hvala.
I dalje nismo čuli suštinu. Za PayPal hvala, ali to je kao i sve sa ovom vladom – evo, samo što nismo, evo biće, evo sad su rekli da je u redu, pa biće i „recieve“. Ovo je već 14 meseci tokom kojih govorite da PayPal kreće. Kada?
S druge strane niste ništa rekli o drugim elementima. Da li će te se kao resorni potpredsednik boriti, zato što to još nije odlučeno da PDV, kao što mi želimo, imaćete podršku DS, ne bude po prvi put od 5. oktobra podignut sa 8 na 20% za softver, za hardver tj. za lap top, za desk top i za sve periferne uređaje koji idu sa tim. Verujem da ako vam je stalo, a imate u vašem resoru informaciono društvo, da ćete se složiti da u ovom momentu nemaštine kada dodatno se oduzima od kupovne moći srednje klase i mnogih drugih ljudi, i najsiromašnijih, povećanja stope one niže da je veoma bitno da ostavimo taj prostor da ljudi mogu da se ekipiraju, jer naša zemlja i dalje kaska, ako je uporedimo sa nekim našim susedima, u tom veoma ključnom domenu.
Ono što nisam najbolje shvatio čitajući član 15. koliko smo mi shvatili dajete novu mogućnost komisiji. Dajete mogućnost komisiji da prihvati jednostrani predlog neke stranke. To do sada nije bila praksa. Mi znamo da to postoji u mnogim anglo saksonskim zemljama. Ti dogovori, dogovorićemo se koliku ćete vi kaznu platiti. Ali, ponavljam logični za jednu organizaciju koja je pokazala da stalno uglavnom promašuje metu. Da li imamo neku realnost i neku sigurnost da će ovaj institut dati bilo kakve bolje rezultate. Mi ne verujemo.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, pa evo o čemu mi danas raspravljamo. Da neko slučajno uključi televizor i pitate građane naše zemlje o čemu oni danas pričaju, teško ko bi mogao da pogodi da pričamo o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. To nije zbog nas nego zbog odluke Vlade da umesto da uradi ono što je rekla da će uraditi, doduše izuzetno trapavo, nećemo sada o tome kako ste uspeli da probijete sve rokove, pa onda kada ste ušli u proceduru da ne znate kako da ubacite ovaj zakon na pravi način i, evo nas, danas treba da ozakonimo nešto što se u velikoj meri već odigralo na našim fakultetima i da se mogu upisati studenti sa manjim brojem bodova. Ne, mi danas raspravljamo o temi kojoj danas nije došlo vreme niti je mesto da se sada o tome raspravlja.
Danas raspravljamo pre svega o pitanju jedne akademije koja želi jedan element našeg društva da osnuje. To smo u načelu već rekli. To je sve već apsurdno zato što, po odluci Vlade, 20. aprila ove godine ta institucija je već formirana. Ovde je već nipodaštavanje ovog parlamenta.
Nemojte nam reći da je sve u redu, jer da je sve u redu danas ne bi tražili podršku parlamenta da „ozakonite“ ono što je moralo, danas to priznajete, da se napravi zakonom, a ne odlukom Vlade. To je već prvi problem.
Prvi problem je to što vidimo da se jedan veoma bitan element naše države ne ponaša onako kako očekuje da se ponašaju svi građani naše zemlje.
Gde je bio problem da se prvo napravi javna rasprava, pa da zakon dođe u parlament, pa da onda vidimo koji su argumenti za i protiv i da se onda formira zakonski jedna nova institucija? Kome se toliko žurilo i zašto da sebi napravi nazovi obrazovni spomenik? Čemu to? Čemu tolika žurba? Šta je to toliko trebalo da se brzo uradi u aprilu, maju mesecu što nije moglo da sačeka oktobar ove godine? Niko nam nije dao odgovor na to pitanje.
Ministre, nisam siguran da ste baš kvalifikovani da mi ga date, jer je jasno da je naliv pero u ovome delu zakona držao neko drugi, kao što neko drugi drži naliv pero i za amandmane koji ulaze ovde. Jednostavno, to nije u redu.
Ne može niko da kaže da ne treba da bude bilo kakve bojazni niti ikakvih pitanja, jer nismo mi zemlja gde tajna služba nije bila zloupotrebljena. Nismo mi zemlja koja je živela u mirnijem delu sveta ili Evrope poslednjih nekoliko decenija.
Mislim da je profesor Mićunović sve nas podsetio da problemi sa tajnom službom naše zemlje nisu od juče. Ako hoćete možemo da govorimo o njihovom osnivanju. Uvek je bio pritisak da se politizuju, ali od kraja komunizma, preko raspada Jugoslavije bivše, pa sve do političkih obračuna posle petooktobarskih promena, imamo ozbiljan problem sa tajnim službama.
U ovom domu imamo ljude koji su direktno bili predmet interesovanja ne zbog njihovih suvrsnih aktivnosti te službe, nego samo zbog njihovog drugačijeg političkog mišljenja. To nije slučaj u mnogim drugim parlamentima Evrope. Čak bih rekao, nažalost, mi smo jedan veliki izuzetak u ovom momentu.
Gospodine predsedavajući, poštovani ministre i oni koji su predložili ovu promenu, mislim da je uputno da prihvatite amandman DS, da se oko ovako bitnog pitanja sprovede jedna temeljita rasprava, jer je očigledno da mi danas nemamo prave odgovore na veoma validna, mirna i normalna pitanja.
Postaviću nekoliko pitanja i izložiti nekoliko nedoumica. Prvo pitanje je oko prave potrebe da se formira jedna ovakva institucija. Ako mislite da one institucije koje su bile izvor za regrutovanje unutar BIA i ostatka našeg bezbednosnog sistema, onda bi verovatno trebalo početi sa njima i reći šta je to loše, zašto oni nisu u stanju da izvrše zadatak.
Znamo da je u poslednjih nekoliko godina kada je na javnom otvorenom konkursu bilo regrutovano, ako se ne varam, 120 mladih, mladića i devojaka, i da je među onima koji su ušli u redove BIA bio i đak generacije Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Da li je to loše? Mislimo da je to dobro. Oni koji znaju ovu materiju, znaju veoma dobro da je sve više izazova gde je potrebna jedna velika doza analize gde je potrebno imati veoma široka znanja.
Argumenti koje smo danas čuli da je potrebno da imamo ljude koji će ih učiti unutar institucije specifičnim tehnikama su, strah me je, promašili temu.
Evo da vas pitam jednu veoma jednostavnu stvar. Bivši načelnik VBA nam je rekao jutros da treba da ljudi iz BIA obuče one koji žele da rade u BIA oko nekih veoma specifičnih stvari tajnih i nekim tehnikama za koje ne bi bilo uputno da neko drugi zna. Šta onda ako neki polaznik ne bude primljen u BIA? Zar nije to bezbednosni rizik? Izlazi nam mladi čovek na ulicu sa tajnama BIA i želi da ih proda, ne te tajne, nego svoje znanje. Kome? Privatnim obaveštajcima, tuđim službama? Kome će tako stečeno iskustvo biti od koristi? Čini mi se da će biti od koristi onima koji ne treba da imaju ta saznanja.
Još jedna stvar oko obrazovanja. Ko može nas ubediti, ako želimo otvoren konkurs i jedan normalan postupak za regrutovanje u BIA, da će oni koji dolaze iz drugih institucija biti stvarno smatrani na isti način kao oni koji su završili ovu školu, oni koji su već unutra, onima koji već predaju ljudi koji rade u BIA? Kako se mogu oni koji dolaze sa drugih fakulteta boriti na isti način na tom, nazovi, otvorenom konkursu? Time se krši ravnopravnost.
Poštovani narodni poslanici, tačno je da je bitno da raspravimo o ovoj temi, ali ne na ovakav način, kao kukavičije jaje koje je podmetnuto u jednom zakonu za koji svi želimo da glasamo zato što želimo da omogućimo našim studentima da idu.
Ministre, želim da nam odgovorite na jedno pitanje – da li će ovi koji budu predavali u BIA imati duplu platu? I još nešto, bili ste u raskoraku sa ministrom finansija. On je rekao da će se ono što je juče predloženo na Vladi primeniti na profesore, a vi ste rekli da neće, pa nam kažite da li će profesori imati manje plate ili ne? Hvala.

Hvala predsedavajući.
Dame i gospodo, evo nas pri kraju ove debate i slušajući naročito poslanike većine, stiče se utisak da je sve u redu. Pričamo o problemima, jeste, svakog avgusta pričamo o malinama, pa malo štrajkuju pa se na kraju nađe neko rešenje, a ovde svakog septembra, oktobra pričamo o bodovima, pa ostatak godina govorimo o tome da imamo čvrste kriterijume koje moraju svi ispuniti, a na kraju svi dobro znaju da ćemo popustiti pod pritiskom ovih ili onih.
Naravno, ne mogu biti krivi naši studenti zbog toga što je ovakva situacija. Mi danas, čini mi se, sa ovim zakonom dolazimo negde i do limita apsurda rada ovog parlamenta, jer šta piše u ovom predloženom zakonu? To su dve stavke. Jedna stavka jeste da se smanji broj bodova nužan da se pređe u sledeću godinu, a danas, evo nas, mi pričamo o tome, svi su se već upisali. Prvi akt novog ministra umesto da obezbedi, pošto je ministar već 30 dana, a to je da se zakonski stvari promene na vreme i da se upis radi na zakoniti način, jeste bio, nažalost da pozove fakultete da krše zakone.
Danas mi raspravljamo o nečemu što se već odigralo. Da li mi trebamo da dalje se rugamo sopstvenom radu i ključnim institucijama demokratije, jer druga stavka u ovom zakonu jeste da se formira institucija koja je već formirana 30. aprila ove godine. Ako se već formirala, da li je ona formirana po zakonu? Ako nije po zakonu, sa kojim pravom je funkcionisala od 30. aprila do danas? To je naročito bitno zbog toga što se radi o instituciji koja je u srcu bezbednosnog sistema.
Ako bezbednosni sistem sebi dozvoljava da mimo zakona formira neke institucije, kako onda imati poverenja u njegovu aktivnost prema građanima? Sa ovim izmenama i dopunama zakona došli smo, čini mi se, do tačke apsurda. Od nas se traži da glasamo za stvari koje su se već odigrale.
Pitam vas da li je ideja vaše vladavine da nastavimo ovako, da se stvari odigravaju tamo gde im nije mesto? Kakvo može biti poverenje građana Republike Srbije kada vide da se ovde neko igra Skupštinom? Nije ova institucija bez mana, ali ako je ne poštujemo sami, ako većina ne kaže u datom momentu – izvršna vlasti, šta si ovde uradila, ne dozvoljavamo da se rugaš onima koji su te postavili, onda nema razvoja demokratije u našoj zemlji. Nemojte se onda iznenaditi ukoliko postavimo pitanje dobre uređenosti naše zemlje i rizika da klizimo ka autoritarnom režimu.
Sa kojim pravom onaj koji vodi ovu agenciju, a danas je ministar odbrane, je napravio ovu instituciju? Mi bi voleli da je i on danas ovde, da nam objasni po kojim zakonima je onda funkcionisali, ko je za to plaćao? Kako je moglo Ministarstvo finansija da plaća za to?
Da ne govorim o tome da jedan izuzetak koji se ovde pravi predloženim amandmanom… Sad smo čuli od šefa poslaničke grupe koji je podneo amandman, gospodina Babića, da je podneo amandman u materiji o kojoj ne zna ništa. To ste vi rekli. Pa, ko vam je onda izdiktirao ovaj amandman? Kažite nam, koji je ovo interes, ako to nije poslanik koji je u svojoj zakonskoj funkciji, da po svojoj savesti i, pre svega, svom znanju predlaže izmene zakona koje je njegova većina predložila pre nekoliko dana, pre nekoliko sati? Zar nije i ovo apsurd? Imamo ljude koji zvanično i javno nam kažu – ja sam nešto napisao sa kojim nemam ama baš nikakve veze.
Znamo da vam je drag vaterpolo. To znamo. Ne znam kakva je bila vaša aktivnost i uspesi u tom veoma plemenitom sportu, samo znam da bi bilo uputno da u ovome domu govorimo o stvarima koje imaju veze sa zakonom i sa onime što mora biti budućnost. Ovde valjda trebamo da nju uredimo, a ne da pokrivamo protivzakonite poteze izvršne vlasti. Razmislite dobro o tome, jer kada se ovakve granice smatraju rastegljivim, kada neko sebi daje za pravo da na ovaj način posle baci eto neki tekst parlamentu, ne boj se ništa, to ćemo mi kasnije pokriti, onda je sve moguće.
Strah me je da ovaj način rada ne nudi ništa dobro našim građanima i to je jedan metod vladanja koji se potvrđuje u poslednjih nekoliko meseci, koji je izuzetno zabrinjavajući.
Ako gledamo po suštini stvari, evo još jednog zakona koji je još jedan momenat zastoja i priznavanja nefunkcionisanja jednog sistema. Koliko puta ćemo posle malina da se bavimo smanjenjem broja bodova? Koliko puta? Hoćemo i sledeće godine? Hoćemo ponovo 48? Pošto studenti i profesori i roditelji nisu naivni i oni lepo vide i kakvo je ponašanje ovog doma i ove Vlade, pre svega.
Nemojte nam reći da trebamo imati samo reči hvale za prethodnika. Mi smo govorili i proteklih godinu i po dana, a i pre o problemima koji su postojali. Broj dva jedne od stranaka na vlasti više nije ministar. Premijer, kako je rečeno, ga se odrekao. Pa, valjda su postojali neki razlozi za to. Zašto broj dva vaše stranke, koji je bio četiri godine, skoro pet, ministar obrazovanja, nije više ministar? Tokom
rekonstrukcije nam niste dali nijedan argument. Samo znamo da je on dao ostavku. Pa, u redu, ali i danas imamo drugog ministra, a ne znamo zašto. Ako je sve bilo tako dobro, kao što kažete, zašto broj dva druge najveće stranke u vašoj koaliciji više nije ministar, očigledno protiv njegove volje? O tome je čak otvoreno govorio i neka mu to služi na čast.
Mi ovde nismo i danas zapravo razgovarali o onome što treba da tišti naše studente, njihove roditelje. Kakva je realna situacija? Realna situacija jeste da je procenat ljudi koji imaju visoko i više obrazovanje porastao. Tačno je. Sa šest i nešto porastao je na 10,6%.
Da vas podsetim, pre dve godine naslovna strana američkog i međunarodnog časopisa „Time“ je bila - Amerika u strahu, konkurenti preuzimaju vođstvo u svetu. Ključni argument jeste bio to da, za razliku od jedne Koreje koja ima 50% visoko obrazovanih, Amerika je tek na nekih 40%. Jedna Portugalija, koja je bila iza nas pre 20 godina, danas ima tri puta više u procentu visoko obrazovanih.
O tome moramo da pričamo, a naročito zbog toga što to povećanje sa 6% na 10,59% nije prošlo bez kontraverzi. Jeste, imamo i ljude koji su na visokim državničkim funkcijama kojima bi bilo veoma teško da objasne kako su diplomirali. Imamo i savetnike premijera koji su odjedanput vaskrsli kao diplomci sa nekih londonskih univerziteta, gde očigledno nisu kročili. To je dodatno ruganje. Da ne govorim o tome da nam premijer ne nalazi ništa interesantnije za Dan za brucoše nego da ide na jedan privatni univerzitet koji je proglasio da privatni univerziteti treba da budu besplatni. Apsurd stvari. I tu smo došli do apsolutnog apsurda, doveli ste ga do apsurda.
Mi moramo ode da postavimo pitanje adekvatnosti visokog obrazovanja. Sistem koji vodi do toga da pola mladih nema radno mesto, ne može biti bilo kakvu formu pohvale. Nikakvu pohvalu niko ovde ne zaslužuje. Ovo je kritična situacija, gde pola onih koji dođu da nađu radno mesto ne mogu da ga nađu. Malo je bolja situacija sa ljudima koji imaju diploma visokog ili višeg obrazovanja, ali znamo da nije sjajna. Pa i trenutni ministar je priznao da njegov matični fakultet zapravo ne proizvodi optimalan broj diplomaca svake godine.
Javna je tajna da na Medicinskom fakultetu i u Beogradu jedan broj profesora ne stigne na red da predaje godinama. Imamo inverznu piramidu gde je manje onih koji završe kao lekar opšte prakse, a znamo da imamo veliki deficit u mnogim delovima naše zemlje i da imamo veliku inflaciju onih sa specijalizacijama koje nisu potrebno, ali to je jak lobi. To je snažan lobi. Uvek se nađe neko da to artikuliše i da kaže da čak nema dovoljno specijalizanata u tom domenu.
Zar ne bi morali da se pitate, pošto vi danas vodite državu, a DS od petookotbarskih promena nikada nije vodila kao stranka obrazovanje. To jeste jedna od naših grešaka poslednjih deset godina, to otvoreno kažem. Ja vam garantujem da tu grešku nećemo napraviti u budućnosti. Između 2001. i 2003. godine bilo je napretka itekako i puno otpora, ali se tu bar napredovalo i radilo, eksperimentisalo. Od onda je sve zakržljalo. Danas je situacija da nastavljamo da proizvodimo sa strane i državnih fakulteta armije ljudi za koje svi već znamo unapred da neće biti radnih mesta. To je najgora stvar koju možemo da im uradimo, da dobiju diplomu za koju svi mi znamo unapred da neće biti sankcionisana uspehom na radnom tržištu. Sa tim zaista moramo da prestanemo i radujemo se u DS što ćemo ponovo pričati o visokom obrazovanju. Nije dobro što se ovako ključni zakon menja svake druge godine. Izglasan je 2005. godine, pa promenjen 2007. godine, pa 2008. godine, pa 2010. godine, pa 2012. godine i sada će 2013. dva puta, ali nema veze, manji je to problem nego da nađemo pravo rešenje za prave izazove koje imamo u našem visokom obrazovanju.
Danas pričamo o ovome kao da sutra Vlada neće reći kojim profesorima, učiteljima će biti smanjena plata. To nas očekuje koliko sutra, u 10 ujutro. To je situacija. Solidarni porez će izgleda biti pre svega na teret onih koji trebaju da uče našu decu i naše studente. Šta je bilo sa sopstvenim prihodima univerziteta? Ta debata gde idu školarine, nikad nije zatvorena, ali novac im je uzet.
Ono što bi mi, kao opozicija hteli da čujemo to je šta će biti sa našim sistemom i kada se ove promene usvoje? Šta se nazire za budžet u 2014. godini? Ne možete nas ubediti, što je manji problem, nego građane Republike Srbije da vam je znanje na prvom mestu, zbog toga što ste svi vi glasali za rebalans koji je smanjio za još dve milijarde dinara budžet nauke. Po prvi put, od 5. oktobra, naučni su bili dva puta na ulici. To im nije svojstveno. Po prvi put, od 5. oktobra, dobijaju sredstva za materijalne troškove bez kojih ne mogu da rade samo onda kada se digne velika buka, izađu na ulicu i to se u medijima prelama. Zapravo, ovo ministarstvo i ova Vlada zna da reaguje samo na to.
Tako i samo tako je uplaćena članarina za časopise koji su potrebni našim naučnicima. Tako i samo tako je malo novca, nedovoljno uplaćeno za Petnicu. Tako i samo tako na kraju smo platili našu članarinu u Cernu. To je realnost, a na sve to, dve milijarde dinara manje sa perspektivom za sledeću godinu, koja je sigurno veoma, veoma zabrinjavajuća.
Tamo gde ima novca, tamo gde je prethodna Vlada našla načina da obezbedi sredstva za opremu, potrošna sredstva, jedan broj kapitalnih investicija, kakva je vaša performansa? Periodički centar u Svilajncu, koji treba da pripremi svake godine naše osnovce da kao njihovi vršnjaci svuda u Evropi vide kako se formirala zemlja, da vide nešto o paleontologiji, da vide malo kako je život evoluirao, da vide te veoma popularne dinosauruse, koji su samo jedan način na koji možemo najmlađe da uvedemo u tu materiju.
Mesecima, mesecima tražite kriminal gde ga nema. Mesecima odbijate da date šansu našoj deci. Park na Zvezdari, 20 godina betonska avetinja, završen, 16.000 prvoklasnog prostora, nikako da ga otvorite. Obezbeđena sredstva u bloku 26. u Beogradu za 139 porodica koje čekaju 10 godina da dobiju krov nad glavom, niko da završite tu zgradu. Pa, gde je problem? Šest meseci Jedinica za upravljanje projektima, jedan projekat nije započela. Jedan dinar da završi stvari nije obezbedila. Nema para, a tamo gde ih ima ne radite ništa. Ama baš ništa.
Naši naučnici dolaze na pola ovog poziva koji je zaključen za period 2010/2014. godine, a da apsolutno nemaju podršku ni sredstva za ono što je bio preduslov da možemo uopšte da ih rangiramo i da ih vrednujemo. Ako je takav odnos prema profesorima, prema naučnicima, ne treba da se mnogo iznenađujemo da se takav odnos posle toga preslikava i na studente.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, čini mi se da se oko nekih stvari mi slažemo, a to je da Srbija nema budućnost bez znanja, pa ako hoćete i zbog toga što nema ništa drugo. Mi nemamo izbora. U 21. veku bogate nacije su one poput Koreje…
(Predsedavajući: Vreme.)
… a Južna nije ništa bila bogatija od Severne. To je resurs koji mi moramo da obezbedimo…
(Predsedavajući: Vreme.)
… dali ste 30 sekundi više. Daćete i meni.
(Predsedavajući: Dobro, daću vam da završite misao, samo da vam kažem da je vreme utrošeno.)
Znam da volite da me prekidate, ali ja znam šta je vreme i privodim kraju.
Molio bih vas da pokušamo u budućnosti, u interesu nacije da ne raspravljamo u apsurdu o zakonima koji više zapravo i ne postoje, jer su se stvari već odigrale i da razgovaramo o realnim problemima i da pokušamo u mesecima koji dolaze, u ovoj neuralgično tački, u ovom domenu koji je samo i samo budućnost naše zemlje, da nađemo zajedno onoliko hrabrosti koliko je potrebno i sredstava da se situacija izvuče iz ove beznadežnosti. Imaćete tu podršku DS. Hvala.

Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Krstiću, prvo da vam poželim dobrodošlicu ovde. Prvi put ste u ovom domu. Ukoliko ostanete ministar finansija, znajte da ćete provesti između trećine i polovine vašeg vremena ovde. Tako to ide u našem sistemu i to su te teškoće tranzicije, da finansije budu često mesto gde se stvari prelamaju.
Pre 12 godina sam odbranio prvi zakon, koji nije bio Zakon o porezima, ali to je, čini mi se, već neka prva razlika. Bilo je i ukidanje pretplate. Mi smo tog dana predložili i Skupština je ukinula pretplatu za Javni servis. Vaša Vlada već mesecima govori o tome i ništa tim povodom ne preduzima. Tog dana sam bio ovlašćen, jer, po Zakonu o ministarstvima, to je bila moja nadležnost. Vi danas niste nadležni i mislim da činjenica da ova vlada ne samo da ne zna koji rok je potreban da se neki rok produži, za jedan dan kažu da je to šest meseci, a tri dana kasnije, valjda nakon što ste obavili tri, četiri konsultacije, da je potrebno godinu dana. To je sve krajnje neozbiljno.
A šta reći o neozbiljnosti o kojoj je govorio moj kolega Miković, da vi niste ni primetili da ste promenili Zakon o ministarstvima? To vam je promaklo i ovde bi trebao zapravo da bude ministar Selaković, ne vi, ne Mirović, a ponajmanje kolega Radulović, koji, čini mi se, je jedini koji govori o ovoj tematici. Zbog toga mi u DS imamo ne dozu zebnje nego dosta sigurnosti da, nažalost, pošto niste ništa uradili, a predstavnica Ministarstva finansija, koja je ovde, pa valjda zbog toga što nije u političkoj igri, je na odboru, imate zapisnike, imate video zapis toga, rekla istinu. Na pitanje zašto tražite produženje roka, rekla je – gospodine Đeliću, nismo ništa uradili. E, to je istina i zbog toga mi danas kao DS vama predlažemo izbor da vam pomognemo.
Očigledno je da ni sami ne znate koje vam je potrebno produženje roka, pa pošto ste u roku od tri dana promenili mišljenje, a ovo traje bogami već dva dana, mi smo vam omogućili da eventualno ponovo promenite vaše mišljenje, pa da, umesto da to bude godinu dana, bude ili ništa ako ste u međuvremenu nešto preduzeli ili tri meseca ili šest meseci. U svakom slučaju, mnogo brže od ovoga što ste vi predložili.
Malopre smo čuli da je to samo jedna reč, ali ponekad je jedna reč bitna reč, kad se dvoje venčavaju, na primer. Ima bitnih stvari. Vama je trebala cela Vlada da ponudite jednu reč. To vam je bio krajnji domet, pa ste onda u roku od tri dana promenili tu jednu reč i sada mi vama moramo da verujemo na reč. Građani Srbije vam svakoga dana sve manje veruju na reč. Na jednu reč, na dve reči, na tri reč.
To što smo danas čuli od novopečenog ministra ne uliva poverenje. Rekao nam je – evo, sada ćemo mi ozbiljno da se bavimo analizom, mi ćemo da vidimo šta se tu uopšte dešava. Nemate ni početak analize.
Mesecima ste govorili tokom prethodnog mandata da radite na toj bazi podataka zaposlenih. Da vas podsetim, jedina stvar koja nije javna svojina to su ljudi. To je jedina stvar koja se ne tiče ovog zakona. Vi ste nam, gospodine Krstiću, pričali o jedinoj stvari u domenu javnih preduzeća koja se ne tiče ovog zakona, Zakona o javnoj svojini, a to su ljudi. Sve je državno, osim ljudi koji su tamo zaposleni. Zbog toga mislim da bi bilo mnogo bitnije, ako želite, a ja vam to želim na ličnom nivou, da ostavite neki trag, da ne počnete tako što konstatujete da imate četiri plate, kao da niste to sami prihvatili. U „Utisku nedelje“ ste rekli da će tako biti. Već ste počeli da gubite kredibilitet. Na prvom televizijskom nastupu ste rekli da će biti povećana primanja, a sad se čudite što je to tako urađeno.
Nemojte konstatovati stvari. Vi ste vlast. Ako vam se nešto ne sviđa, menjajte, odgovarajte. Sve manje će vam građani verovati o tome da je za to neko drugi kriv.
Ovde je veoma jasno da je ova vlada kriva zbog toga što nije uređen upis imovine javnih i javnih komunalnih preduzeća i ta jedna reč ima velike posledice. Te posledice su političke prirode iz razloga što sve dok nemamo realnu decentralizaciju, a ona se zapravo tiče i javnih i javnih komunalnih preduzeća, mi ne možemo da imamo dobro uređenu državu.
To što jedno JKP nema upisanu imovinu, ima i određene političke posledice koje smo videli tako što se i dalje na izvršnim organima nekih političkih stranaka raspravlja o vodećim kadrovima javnih preduzeća, a tu ste ponovo izgleda zaboravili da ste izglasali Zakon o javnim preduzećima, gde ti vodeći ljudi ne smeju biti partijske ličnosti, a sigurno je da će departizacija, koju u ogromnoj većini naši građani žele, biti itekako potpomognuta upisom te imovine, jer onda će ta javna preduzeća, javno komunalna preduzeća u mnogo kredibilnijem smislu te reči biti ponuđena profesionalnom menadžmentu, tako da mogu da posluju a da ne pitaju političkog tatu ili političku mamu, jer ovaj sistem danas jeste da za svaki bitniji poslovni potez se mora tražiti saglasnost zbog imovine, koja je data samo na korišćenje, a još više zbog nekog kreditnog aranžmana od osnivača, gde se, po prirodi stvari, nalaze ljudi koje je neko izabrao.
Nije to laka materija. Treba naći pravu ravnotežu između, s jedne strane, demokratski obezbeđene kontrole nad državnim sredstvima i ne treba da ulazimo ponovo po ko zna koji put u demagogiju da kažemo da one koje su građani izabrali ne smeju nigde da se pojave. Pa, valjda je to srž demokratije. Istovremeno, modernim mehanizmima, a ovaj zakon i ova reč koju danas želite da promenite su bili korak napred da ta Pandorina kutija politizacije u javnom sektoru bude otvorena na transparentan način, posle toga zatvorena i tamo gde joj je mesto, na skupštinama opština, gradova, Vlada Republike Srbije gde je nekoliko partija i Vlade koja mora da polaže računa za javnost njenog rada, da na taj način vidimo kako će se ta stvar preseći.
Naravno da i ovaj zakon koji sam odbranio pre dve godine je plod diskusija. Nije bilo lako podmiriti jedan veliki broj legitimnih interesa u domenu javnog sektora, na nivou lokalne samouprave, gradova, pokrajina. Bilo je to predmet kada smo raspravljali o ovom zakonu, jedne reči, pre koji sat, ali ono što je bitno reći to je da sada, kada predlažete odlaganje primene ovog zakona, mi nemamo ni jedan jedini razlog da budemo uvereni da ćete uvesti više reda u taj javni sektor.
U ekonomskom delu neću ponoviti argumente o kojima smo raspravljali tokom rasprave u načelu, a posle toga je i moj kolega Veselinović jutros o tome raspravljao.
Kada ste nam rekli da u petak niste bili sa nama, a morali ste biti i očekujem da sada u svakom slučaju, osim neke ključne sprečenosti koja mora biti dobro obrazložena, kao ključni ministar u ovoj vladi, ne znam da li ste toga svesni, morate biti ovde. Ovde se stvari dogovaraju. Ne dogovaraju se one u Vašingtonu. Ne može šeik da odluči u kom pravcu idu javne finansije.
Sada ste nam rekli indirektno da pregovarate za još dodatni dug, evroobveznicu. Šta se tu dešava? Koliki će biti taj javni dug? Već četiri milijarde evra više i dodatne dve milijarde, to ste nam već najavili, do kraja ove godine.
Postali ste ministar finansija u Vladi koja je najbrže zadužila jednu evropsku zemlju od Drugog svetskog rata u zemljama u tranziciji. To je činjenica. Povećanje duga od 25% nijedna druga zemlja nije uradila u roku od godinu dana. Ni Grčka se nije zadužila tom brzinom.
Zašto je ovo bitno u sklopu ovih amandmana i ovog zakona? Mislim da, jednostavno, niste toga svesni. Upisom imovine javna preduzeća, naročito ona najveća koja nose pet milijardi evra duga, postaju mogući ekonomski činioci koji mogu da založe sopstvenu imovinu.
Jedna ozbiljna Vlada bi po usvajanju ovih amandmana eventualno brzo sprovela ovaj spisak i posle toga obezbedila diskusiju sa poveriocima da jedan broj državnih garancija, koje su date, budu skinute i da poverioci prihvate imovinu tih preduzeća sada legalno, konstituisanu kao obezbeđenje za njihova potraživanja.
Evo jedne ideje koja može da obezbedi da javni dug Srbije koji ste povećali za šest milijardi evra, kako će biti do kraja ove godine, bude smanjen za bar nekoliko stotina miliona evra. Ako kaže da neće, vi im kažite da u ovom momentu i nema baš toliko, zbog politike ove Vlade, drugih mogućnosti da investiraju, da one komercijalne banke koje su dale njihove kredite znaju da će se morati ponovo susresti sa državom i da im bi bilo mnogo pametnije da prihvate obezbeđenja koja im daju neka javna preduzeća poput „EPS“, „Srbijagasa“, nego da traže po sistematizmu i dalje garanciju budžeta Republike Srbije, nekih gradova i nekih opština.
Zbog toga je to veoma bitno. Bitno je i zbog toga što napokon i na ovaj način, ne kroz neke ekstra institucionalne stvari, ličnih karata… Molim vas da obavestite ministra privrede da to ne postoji. Ličnu kartu imaju samo građani. Javna preduzeća imaju ono što je zakonski regulisano. Ti upiti koji se šalju ne mogu imati efekta, nego se moramo skoncentrisati na sprovođenje zakona. Kroz sprovođenje ovog zakona gospodine ministre, ćete dobiti jedinu pravu sliku šta tačno ima taj „ŽTP“, kako „PTT“ formira svoj profit. Da li je to od neke imovine ili od neke osnovne aktivnosti. Mislim da će to biti veoma interesantna debata. Da li stvarno „ŽTP“ treba najmoderniji skener u našoj zemlji na koji mogu da idu samo ljudi koji rade u tom javnom preduzeću ili po mojim informacijama se naplaćuje drugim korisnicima, tj. da „RFZO“ mora da plati? Da li EPS-u treba turistička agencija? Da li u momentu ove velike krize ipak imamo jedan broj javnih komunalnih preduzeća koja raspolažu sa nekretninama kod nekih jezera, u nekim letnjikovcima i omogućavaju njihovim zaposlenima dodatne beneficije? Dok vi gledate kolika im je plata, zapravo i ne vidite kolike druge beneficije imaju zbog imovine koju ta javna preduzeća stavljaju na raspolaganje.
Onda na kraju krajeva kao neko ko treba ceo bilans države, Ministarstvo finansija, a generalno Vlada će bit u stanju da pogleda celovitu sliku i da kaže – ova imovina je najbolje upotrebljena na ovom nivou. Destinacije te imovine optimalno gledajući jeste da ostane državna, da se da u zakup ili eventualno da se proda.
Evo druge ideje, da se dođe do toliko potrebnih sredstava tako da ta jedna reč vredi na stotine miliona evra. Nerad ove Vlade košta ove građane papreno. Mogao se smanjiti suvereni dug. Jedan deo imovine mogao je biti dat nekim drugim preduzećima pod transparentnim uslovima da mogu bolje da posluju. Koliko ljudi kaže – ne mogu da gradim, a ima praznih hala koje pripadaju nekim javnim preduzećima i danas zvrje prazne. To je realni život.
Više niste konsultant, nema više power-point prezentacija. Danas se mora raditi direktno. Moraju se odrediti neke stvari i treba se odlučiti. Ne može se uvek analizirati, mora se preuzeti odgovornost. Predlažem vam da počnete da preuzimate tu odgovornost.
Imam pet jednostavnih pitanja za vas i voleo bih da nam danas date odgovor i ako nemate odgovor da kažete jednu stvar, a to je – gospodine Đeliću, ne znam, tek sam stigao, nije mi struka, naučiću, dajte mi još koji dan, još koju nedelju, još koji mesec. To ima određene posledice i to je sve ono što bi možda u nekoj drugoj postavci neko drugi mogao da radi mnogo brže.
Evo prvog pitanja – koja javna preduzeća, počevši od najvećih su završila ovaj posao, koja nisu i zašto? Dokle je stigao taj proces i ko treba da odgovara za to nečinjenje? Mislim da je to fer zato što to ima posledice na građane.
Drugo pitanje, ako kroz koji sat imate bez nas većinu da izglasate ovaj zakon i produžite rok za 365 dana – u kom danu od tih 365 dana će biti usvojen koji plan i koje će preduzeće ući u okvir zakona? Da li uopšte imate taj plan? Da li znate kada će EPS završiti ovaj posao? Da li znate pošto smo čuli da je eventualno „Srbijagas“ predala ta sredstva, da li ćete da uknjižite tu imovinu ili ćete kao što resorna ministarka najavljuje razbiti „Srbijagas“? Pitam vas, mi u toj debati ne učestvujemo, nego vi kažete jednog momenta – tako će biti, a onda čujemo da će ta imovina ići na neku drugu destinaciju. To nije nebitno. Budžet Republike Srbije je izložen oko milijardu evra u tom preduzeću. Nemamo ovde neke dnevnopolitičke prozivke u ovom domenu, tražimo odgovore za milijardu evra sredstava ove nacije.
Treće pitanje – šta ćete raditi sa imovinom koja neće biti ostavljena javnim preduzećima? Koji je vaš plan? Vaša Vlada radi veoma netransparentno. Imam pitanje za vas zato što ne možemo da dobijemo… Ministar Mirović koji je bio ovde pre dva dana nam je onako rekao – vi imate zakonsko pravo da znate šta je ugovor između JAT-a i Etihada, ali ja neću to da vam dam. Idite zakonskim putem, pa ćete dobiti.
Šta je ideja? Da dobijemo punu sliku tog aranžmana posle leta prvog aviona „Er Srbija“, da se napravi spin marketing, a onda da vidimo da je 900 ljudi u JAT-u izgubilo radno mesto i za svo poslovanje dobar deo rizika snosi Republika Srbija i da arapska strana nije preuzela nijedan cent, nijedan dolar od onoga što je bila prošlost i da je spremna da inkasira sve profite, a da ćemo eventualne gubitke deliti sa njima. Da li je to istina? Koliko će godina imati ti avioni? Čuli smo da su novi, to ne znamo.
Gospodine ministre, obećate nam danas da ćete nam dati u roku od dan-dva koliko to treba da se isfotokopira, ozbiljni smo ljudi znamo da možda ima nekih odredbi koje su poslovna tajna, ali obrazložićete nam zašto je to tako. Dajte nam ugovor. Stavite ga na sajt vašeg ministarstva. Gde je problem? Ako je veliki uspeh Srbije, hajde svi zajedno da se radujemo. Mi ćemo to pozdraviti. Nije lako biti u aero industriji. Prethodna Vlada, doduše mi nismo vodili taj resor, nije uspela da nađe partnera. To je mnogo teško, ali hajde da vidimo koji su konkretni uslovi u tom domenu.
Četvrto pitanje – šta ćete raditi sa državnim resursima? Imamo informaciju a od vas tražimo transparentnost, ništa više, da zbog toga što se aranžman sa Al Dahrom ne sprovodi u delo i da se ozbiljno razmišlja da se da državno poljoprivredno zemljište u iznosu od nekoliko hiljada hektara njima kao zalog?
Gospodine ministre, molim vas da nas informišete vi, ali izgleda da to ne radite, niti ministar Radulović, izgleda da to radi kolega Dinkić, da li biste mogli da zamolite gospodina Dinkića da da gospodinu Raduloviću, ili vama ili već kome elemente pregovora platforme da li se u smislu javne, državne svojine predviđa da od nekih javnih preduzeća se da kao zalog za taj aranžman jedan od najdragocenijih resursa ove države, a to je državno poljoprivredno zemljište?
Na kraju, poslednje pitanje za vas je – da li biste mogli da potvrdite dogovor na Odboru za finansije, koji smo postigli na predlog DS, ali bitno je da čujemo i vaš glas da ćete do kraja godine, ne znam ko više, vi, ministar privrede, ministar pravde koji je ovde nadležan, jer očigledno je da ste promenili zakon a hteo sam da predložim u ime naše stranke i amandman da to ostane u Ministarstvu finansija zato što je to bilo pravo mesto. Danas vidimo da Ministarstvo pravde predlaže a da cela operativa koja treba to da sprovodi u delo se nalazi i dalje u Ministarstvu finansija. Bilo kako, da li prihvatate pred građanima Srbije da do kraja godine dođite u bilo kojoj formaciji koja je vama prigodna i zakonski manje-više utemeljena, da ovom Domu napokon položite neki račun, pa kada ste već eto sa jednom rečju produžili sebi rok za 365 dana da uradite nešto mnogo bitno za građane, da za manje od 90 dana, do kraja godine dođete i kažete nam dokle ste stigli. Napokon da vidimo da ukoliko niste daleko odmakli šta ćete uraditi i ko za to odgovara. Hvala puno na vašoj pažnji.

Uz svu najbolju nameru, činjenica je da se ovde menja jedna reč, implicitno se potvrđuje da i ovaj režim na vlasti potvrđuje validnost ovog koncepta. Mnogo ste kritikovali pre dve godine, neki od prisutnih poslanika, ovaj zakon, ali vidimo da se kao koncept on potvrđuje – menja se jedna reč. Utoliko je to lošije zbog toga što danas nemamo nijedan konkretan odgovor na mojih pet pitanja. Dakle, ja nisam dobio nijedan jedini odgovor. Šta smo čuli – videćemo, kad bude – biće, a kad bude biće a onda ćemo da vidimo šta ćemo. To je ono što sam ja čuo od odgovora.
Još jedna stvar, ne smete ovde da nam kažete kao ministar finansija da, eto, pričam o amandmanima, pa ću onda da pobegnem u neku mišju rupu, ne želim da vam odgovorim oko pitanja JAT-a i „Etihada“. Ja se izvinjavam, po Zakonu o ministarstvima, Ministarstvo finansija odgovara za integritet javnih finansija Republike Srbije i za sve implicitne i eksplicitne garancije. Vi ste pozvani da nam kažete da li u tom aranžmanu je izložen budžet Republike Srbije i ne možete da nam kažete da to radi neki drugi ministar.
Tačno je da se Zakonom o poljoprivrednom zemljištu uređuju razni aspekti, ali, ako želite da upravljate ovom državom, morate da imate i određenu politiku, doktrinu, i da kažete – naš pristup će biti da državno poljoprivredno zemljište neće ili hoće biti upotrebljeno kao kolateral u raznim aranžmanima.
Da vam kažem jasno stav DS. Demokratska stranka će predložiti i određeni zakon a to je da treba da bude zabranjena prodaja i zaloga poljoprivrednog zemljišta koje je u državnoj svojini. Mi imamo jasan predlog i jasnu politiku i predlažemo da tako bude…
(Predsednik: Vreme)
… Zato se nadam da možda u ovom drugom odgovoru ćete nam reći nešto malo preciznije, jer i na ono najbazičnije što sam vas pitao, ovim završavam, gospodine predsedniče, dali ste mi pogrešnu listu. Vi ste pogrešni ministar danas koji ste nam dali pogrešnu listu. Ja sam vas pitao – koja javna preduzeća su uradila posao? Vi ste mi rekli – neka preduzeća u restrukturiranju. Odgovorite nam koliko je 36 ključnih javnih preduzeća je uradilo posao, koja nisu – zašto nisu i vidimo se do kraja godine.

Hvala gospodine predsedniče.
Mislim da posle intervencija, da bi napokon samom kraju ove debate rekla punu istinu. Mislim da sada znamo zašto ste od šest meseci produženja roka prešli na godinu dana. Danas smo čuli i potvrdili ste da vi ne nameravate da radite, nameravate, i čuli smo ovo oko Beograda da sprovodite i dalje predizbornu kampanju, i zato je to na godinu dana, da i onako ne radite ništa, da napadate ljude sada u Beogradu, sutra u Vojvodini da bi osvojili neku apsolutnu vlast.
Sada ću da vam dam nekoliko podataka o Beogradu, pošto ste ga prozvali. Upoznaću našu javnost sa činjenicom da je 3. decembra 2012. godine, možda je to moglo ranije, ali je to jedno od veoma retkih lokalnih samouprava gradova koja je to uradila. Formirana je radna grupa za popis i evidenciju. Da je do današnjeg dana 11.425 objekata raznovrsnih, od saobraćajnica, pa do poslovnih zgrada, od svega onoga što pokriva ovaj zakon je evidentirano. Da su sva javno-komunalna preduzeća u gradu Beogradu krenula ovaj posao i da se susreću proteklih meseci sa ogromnim problemima koji su političke prirode.
Problemi sa RGZ koji treba da im pomogne. Problemi sa Republičkom direkcijom za imovinu koja ne odgovara na njihove zahtev. Po dubini se osporava onima koji su do skora vodili Beograd, mogućnost da nastave da rade u punom kapacitetu, kao što vi kažete, u interesu naših sugrađana glavnoga grada. Saznajte da ste vašim nesmotrenim vođenjem javnih finansija, a i političkom odmazdom čini mi se, koja na žalost ima štetne posledice po građane grada Beograda i sve građane naše zemlje, ste oduzeli 100 miliona evra budžeta gradu Beogradu, mogućnosti da se nešto dodatno gradi.
Ovo što smo videli proteklih dana, a to je smena gradonačelnika i vaša intervencija pokazuju da ovaj režim će nastaviti samo da se bavi nekom predizbornom taktikom, retorikom, a da vam ne padne na pamet da radite po dubini sistema u interesu građana Republike Srbije.

Znate kako, sada počinje da bude i zabavno. Upletete se u neku argumentaciju i čini mi se da ne možete ni sami da razaznate u kom ste pravcu krenuli, jer mi samo kažemo jednu jasnu stvar, a to je da umesto da pričamo o onome što je na dnevnom redu, vi odjedanput počinjete da pričate o Beogradu.
Da vam kažem, ja sam vam rekao tačne cifre onih stvari koje je uradio grad Beograd, koji je ubedljivo najviše uradio u ovom domenu. Ali sam isto vama svima, a i građanima Republike Srbije rekao ono što zna i vrabac na grani u Beogradu. Svi to znaju, a to je da već mesecima od kada je uspostavljena ova vlast radi se sve da se onemogući normalno funkcionisanje grada Beograda po dubini. Ne daju se dopisi, čak blokira se grad Beograd, ceo budžet za neke apsurdne cifre koje se posle ispostave kao nerealne.
Imate kulminaciju da u veoma personalizovanom rivalstvu koje je postojalo, i to više puta, između Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića, Beograđani su jasno rekli koga žele kao gradonačelnika, a vi kroz jednu nestabilnu koaliciju niste u stanju da se dogovorite oko bilo čega drugog osim da skinete Dragana Đilasa ste išli protiv njihove izborne volje. Vidimo čime vi želite sada da se bavite. Produžujete rokove nadajući se da će na taj način, na taj pristup vama građani Beograda, a i generalno Republike Srbije poverovati.
Danas smo imali jedan zakon, to je bila jedna reč, ali vama se više neće verovati na reč. Na kraju, krajeva morate nešto i da uradite za građane i grada Beograda. Za koji dan više nemate ni tehničkog gradonačelnika. Rekli ste tri dana posle njegove smene da ćete nam reći ko će voditi grad. Sada smo čuli juče, sa strane ministarke energetike da to niste počeli ni da raspravljate u vašoj koaliciji. Toliko o ozbiljnosti. Mislim da način na koji govorite danas, na kraju ove debate, i o gradu Beogradu, za koji nemate ni plan, ni ljude, ni nikakav način, nikakav predlog građanima Beograda, u ovaj zakon, i to smo čuli od ministra finansija, koji je nenadležan, a nije znao da je nenadležan, da nemate ni plan kako ćete sprovesti ovaj zakon u delu. E to je realnost.

Hvala vam.
Na kraju, očigledno je da nećete prihvatiti amandmane DS. Demokratska stranka neće podržati ovaj zakon. Ovaj zakon je jedan od onih sistemskih zakona za koje bi bilo bolje da smo ga svi doneli mnogo ranije, ali ipak našla se većina u datom momentu da otvori i na jedan transparentan zakoniti način zatvori Pandorinu kutiju javne svojine i da znamo šta treba da pripada kome i da se stvari stave u prave ruke na pravo mesto i da osposobimo javna preduzeća, da budu ono što su u nazivu, a to je da su javna, a istovremeno i preduzeća koja moraju da imaju i imovinu da bi ona takva bila.
Ne možete dobiti sjajne menadžere ukoliko im ne dajete alatke da to budu. Dobar menadžer, nepartijski, želi da bude u stanju da na taj način upravlja. Nažalost, produženje ovog roka, kao što smo videli kroz ovu diskusiju, jeste političke prirode. Stvari se odlažu…
(Predsednik: Vreme.)
… da bi i dalje bile u jednom inderegnumu i da bi se pre svega bavili dnevnom politikom, a ne ozbiljnim radom. Strah me je da ovim putem nećemo poboljšati, ni na koji način, ni rad u javnom sektoru, a ni život naših građana. Nemate našu podršku oko ovoga.

Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, ja sam pre dve godine branio u ovoj sali ovaj zakon i velikom većinom ga je ova Skupština i usvojila, iz razloga što je ovaj zakon omogućio, iznad ekonomskih efekata koji se od njega očekuju, i određeni politički iskorak. Da se podsetimo.
Realna decentralizacija podrazumeva da i drugi nivoi vlasti imaju svoju imovinu i svoje finansijske resurse. Ako to nemaju, onda je priča o decentralizaciji prazna priča. Ali, ono što smo pre dve godine ovde usvojili i što je onda Narodna skupština rekla da mora da se sprovede u delo, to je da sad napokon zna šta kome pripada u našoj zemlji. Istoga dana su usvojeni Zakon o javnoj svojini i Zakon o restituciji, a ovaj Zakon o javnoj svojini nije samo tu da uredi koja državna svojina pripada kom nivou vlasti, republici, pokrajini, lokalnoj samoupravi, nego je i napokon trebalo da se sazna koja imovina je potrebna kom javnom preduzeću ili javnom komunalnom preduzeću i da ta imovina bude upisana, da tako to javno ili javno komunalno preduzeće bude u stanju da ga upotrebi, da ga da kao kolateral i da bude u mogućnosti da posluje, da eventualno kroz tu imovinu za sve što mu je potrebno ne opterećuje lokalne, pokrajinske ili državne budžete kroz neke forme garancije, nego da odgovara za svoje poslovanje sa tom novinom, ali istovremeno da se pročešlja i proveri da li ona imovina koju ta javna komunalna preduzeća upotrebljavaju je njima potrebna.
Šta konstatujemo još od pedesetih godina prošlog veka? Konstatujemo da se delatnost tih javnih komunalnih preduzeća konstantno širi. Konstatujemo da imaju sve veći iznos imovine i konstatujemo da samim tim državna imovina nije optimalno upotrebljena. Zato je dat rok od dve godine, da ta javna javna komunalna preduzeća izvole predstaviti svojim osnivačima, a to je skupština opštine grada, pokrajine, ili pak Vlada Republike Srbije, kao osnivač javnih preduzeća na našem nacionalnom nivou, ekstenzivnu listu i da kažu – ovo nam treba, treba nam za ovu svrhu, a sve ovo drugo nam ne treba, i da imamo žustar dijalog koji je očekivan između javnog javnog komunalnog preduzeća i osnivača, koji onda treba da kaže – mi se sa tim slažemo, ili, što je mnogo verovatnije u našim okolnostima – ne slažemo se da sačuvate i taj deo imovine, jer taj imovine, npr. silne turističke agencije, medicinske usluge koje neka naša javna preduzeća imaju, nisu element vaše delatnosti i tu imovinu prebacujemo na onaj nivo državnog organa kome pripada, da li je to zdravstvo, da li je to neki drugi deo države, ili pak imamo bolje ideje, eventualno privatizacije, eventualno načina da založimo tu imovinu za neke korisnije uslove i samim tim Zakon o javnoj svojini je tu da omogući da se državna svojina optimizuje i stavi tamo gde joj je mesto. To sam hteo u ime DS ovde da podsetim i u ime one veoma široke većine koja je podržala ovaj zakon pre dve godine.
Šta smo danas čuli na odboru? Prvo, žao mi je što onaj koji treba da nosi ovaj zakon, a to je ministar finansija, je ponovo našao način da ne dođe u ovaj dom. Tako da, ako neko vidi danas, ovih dana Lazara Krstića, da ga zamoli da dođe do Narodne skupštine i da napokon izvoli izvršavati njegove funkcije ministra finansija. Nije dovoljno izvlačiti srećke u Zaječaru i davati blendere. To nije u potpunosti ono što treba da radi jedan ministar finansija. Treba da bude ovde i da nam on objasni, jer je to njegova zakonska ingerencija, a ne da dolazi ministar za regionalni razvoj, uz svo dužno poštovanje, jer današnja odredba koja se menja se ne tiče lokalne samouprave, ona se tiče javnih preduzeća. Tu vidimo haos koji postoji u ovoj vladi. Postoji haos i ingerencijama.
Ovaj zakon koji brani Ministarstvo finansija, o javnim preduzećima priča samo ministar privrede i to priča o nekim ličnim kartama koje nisu zakonska kategorija. To, ljudi, poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, ne postoji. Ličnu kartu imaju samo građani Republike Srbije, a javna preduzeća imaju zakone koji regulišu njihovu delatnost, naročito ovaj zakon, i ako hoćemo da znamo istinu i da upravljamo sistemom i državom, moramo proći kroz ove sistemske promene.
Danas je predstavnica Ministarstva finansija, ja sam njoj zahvalan zbog toga, rekla istinu. Na moje pitanje – zašto tražite produženje roka, rekla je – gospodine Đeliću, zato što nismo ništa radili. To je istina. Prethodni ministar nije ništa radio i ova vlada već 14 meseci nije ništa uradila da se ovaj zakon sprovede u delo, tako da ni jedna kvantum konferencija neće mnogo pomoći, ni slikanje sa raznima, bez ugovora. Treba se urediti sistem. To je mnogo teže, ali to je jedini način da Srbija krene napred.
Zbog toga DS neće podržati ovaj zakon. Zbog toga smo mi predložili jedan broj amandmana, jer želimo da svako snosi svoj deo odgovornosti. I nije tačno, gospodine ministre, da vam treba bilo kakva zakonska odredba ili neki osnov da kažete ko je ispunio a ko nije ispunio ovu obavezu, jer ako su javna preduzeća, sve što rade mora biti javno i upis je u javne registre, pa ako to ne sme i ne treba da bude javno, ja ne znam šta mora biti. Izgleda da ova većina vidi to na drugi način. Umesto da se ovde objasni ko nije ispunio zakonski osnov i ko će i kada ispuniti, u kom formatu, danas izvršni odbor SNS raspravlja o direktorima javnih preduzeća kršeći zakon, jer Zakon o javnim preduzećima je jasno rekao da oni koji su direktori javnih preduzeća ne mogu biti partijski penzioneri. O čemu onda raspravljate? Taj sastanak je nezakonit, raspravljan na nezakonit način o onome što se dešava u javnim preduzećima i veoma jasno stavlja do znanja, eklatatno, rekao bih, da od departizacije nema baš ništa i da ta partizacija nije samo u javnim preduzećima, nego oni koji u GAK Narodni front štrajkuju, vide da sve više instrukcija za imenovanje bilo koga od autoriteta u ovoj zemlji mora da bude odobreno sa strane jednog čoveka. To je naša realnost. Moram vam reći da i ovaj način na koji tražite produženje roka ne uliva nikakvo poverenje.
Kakva je ta vlada koja u roku od tri dana odluči da pomnoži sa dva rok koji je potreban? Koje su to brilijantne analize koje su vam u početku govorile da 30. septembra predložite ovoj skupštini produženje roka za šest meseci, a tri dana kasnije, koje su još eklatantnije i bolje analize za koje su vam rekli da treba još godinu dana. Ako ne znate za tri dana koliko vam treba vremena, kakvo je uopšte poverenje koje možemo imati u vas i građane Republike Srbije, da ćete biti u stanju da ovaj zadatak izvršite sada u predloženom roku od godinu dana? Baš nikakav, iz razloga što ni oni drugi akti koji moraju da se usvoje nisu pripremljeni, iz razloga što od departizacije nema ništa, iz razloga što ingerencije unutar Vlade nisu jasno određene i umesto da se, kao što je po Zakonu o Vladi i ovom zakonu kojeg brani ministar finansija, se Ministarstvo finansija time bavi i zato je gospođa koja je iz strukture Sektora za imovinu Ministarstva finansija. A vidimo juče ili preključe da se time bavi samo ministar privrede. Sa kojim ingerencijama? Sa kojim resursima? Gde treba da se obrati direktor? Kome treba da odgovara? Koji je vaš plan? Da li ćemo do kraja godine imati bar neke od ovih odluka?
Ove odluke su i te kako bitne. Nije nevažno uopšte koju će imovinu na kraju Železnicama Srbije odobriti Vlada Republike Srbije, zato što Železnice koriste ogromnu imovinu koja je daleko od njene ključne funkcije transporta ljudi i robe. To se, eto tako, za vreme socijalizma nataložilo, niko to nije gledao, ljudi su usvajali neke akte i to je sve izgledalo kao neka društvena imovina, ali vremena se menjaju i pod ovim teškim finansijskim i ekonomskim okolnostima jedna stvar je sigurna, a to je da državna imovina mora biti optimalno iskorišćena.
Još jedna stvar. Činjenica da ne poštujete rokove ovog zakona dovodi u pitanje jedan drugi zakon, a to je Zakon o restituciji. Oni koji su decenijama tražili da im se vrati njihova imovina su sa pravom tražili da im se ne dešava ništa što bi ponovo onemogućilo povraćaj njihove imovine i zbog toga smo u jednom danu usvojili oba zakona.
Naravno, ideja je bila da se ništa ne dodeli nekom javnom preduzeću pre nego što se proveri da li će biti vraćeno. Pa, možete reći – pošto rokovi klize, to je bolje za restituciju. Ali, to nije dobro iz razloga što teku neki drugi rokovi u Zakonu o restituciji, a toga vi uopšte niste svesni. To je da ima još samo nekoliko meseci da se prijavi imovina koja želi da se vrati do marta sledeće godine. Onda postoji još kraći rok do kraja sledeće godine kada bi ministar finansija, ponovo on, kada nije u Zaječaru, da vadi srećke i deli neke blendere, morao da donese na Vladi izuzetno bitnu odluku i da je predloži, a to je da se zna šta će se vraćati u naturi i koliki je iznos imovine koja će se vratiti u finansijskom smislu.
Sve dok mi ne znamo šta se dešava u javnoj svojini, teško je znati do tančina šta će se desiti u domenu restitucije. Neka to bude još jedna ilustracija nesnalaženja ove Vlade. Neka to bude još jedna ilustracija vašeg manjka kapaciteta da vodite kompleksne sisteme. Nije dovoljno samo reći – kriv je neko pre. Imali ste 14 meseci da ovo sprovedete u delo i, kao što je rekla predstavnica Ministarstva finansija, niste uradili ništa.
Zbog toga što mi iz našeg iskustva nemamo poverenja da sami vodite ovo dalje, veoma sam zahvalan kolegama iz Odbora za finansije koji su usvojili naš predlog, a to je da na svaki kvartal, sada više ne znam ko u Vladi, da li će to biti ministar finansija, privrede ili ko će to biti, dolazi i pred Odborom i našom nacijom kaže dokle se stiglo u ovom domenu.
Performansa javnih preduzeća, o tome se stalno priča. Ovaj zakon, pošto sam bio nosilac njegovog donošenja, mogu vam posvedočiti da je to izuzetno teško uraditi, jer morate pomiriti nekoliko veoma validnih interesa – interes države da postoji jedan sistem i da se zna kojim putem se tu upravlja, da postoji jedan centralni organ koji će nadzirati da slučajno zbog nekih specifičnih okolnosti ne dođe do zloupotrebe i da neko tu novododeljenu, po zakonu, državnu imovinu ne založi, da ne ode budzašto. U tom zakonu koji je usvojen pre dve godine ne postoje kontrolni mehanizmi. Postoji, naravno, interes lokalne samouprave i pokrajine da budu vlasnici njihove imovine. I još bitnije možda, zato što se sa tim susreću naši građani svaki dan, da javna komunalna preduzeća, na srpskom – ljudi koji čiste, ljudi koji odnose đubre, ljudi koji obezbeđuju da se grejete, ljudi koji obezbeđuju da postoji normalni transport, bitno je da oni znaju sa čime raspolažu.
Bitno je da znamo i da se prekine bilo kakva forma, demagogija oko toga da li je EPS, „Železnica“, da li je „Pošta“ ili neko drugo javno preduzeće efikasno. Ovo je zakon, i zato smo bili toliko zadovoljni kada je usvojen, čini mi se svi zajedno, koji otvara tu Pandorinu kutiju, sa idejom da se on na jedan transparentan način, kroz odluke, gde ne prisustvuje samo većina, jer odluka o tome šta pripada javnom komunalnom preduzeću ili javnom preduzeću nije odluka koju donosi gradonačelnik, nije odluka koju donosi ministar, nego su to odluke koje donose kolektivna tela, skupština opštine, tako da tu budu prisutni i oni koji su članovi opozicije i ovo prolongiranje ovog roka…

Izvinite, ako je vama teško da me slušate o jednoj izuzetno bitnoj temi, meni se čini da građane Srbije ovo i te kako interesuje, gospodine generale. Ne smete da me prekidate na ovaj način, uz svo dužno poštovanje. Govorim isključivo o Zakonu o javnoj svojini.

Šta je na dnevnom redu?

Koji zakon, gospodine predsedavajući?

Kako se zove zakon?

Dobro. Zahvaljujem vam se. Milo mi je što smo ustanovili da je na dnevnom redu Zakon o javnoj svojini, pošto mi se čini da način na koji vodite ovu Skupštinu pokazuje da smo došli do situacije da više i ne znamo šta je na dnevnom redu. Na dnevnom redu je Zakon o javnoj svojini i traži se prolongiranje roka za dve godine za izuzetno bitan element koji se tiče javnih preduzeća. Ja pričam o tome.

Nijednog momenta vas nisam uvredio.