Ne, ja sam vas pitao.

Gospodine predsedavajući, pošto je bitno to što kažete, izvinjavam se, nijednog momenta nisam hteo da vas uvredim. Kada sam rekao da ne znate govorio sam o vladajućoj većini koja je izglasala dnevni red, a ne o vama lično.
Ono što želim da kažem jeste da se ne može svesti diskusija ovde na to da li je trebalo šest meseci, godinu dana ili dve godine, već treba govoriti o posledicama predloženog zakona. Izvinite, posledica jeste da unosi određene nejasnoće i rizik u postupak restitucije. Ako neko ima drugačiji argument, neka izvoli.
Efekat jeste da gubimo vreme u upisivanju imovine javnih preduzeća, što onemogućava javnim preduzećima da posluju na jedan efikasan način. Jer, ukoliko bi bili u stanju da upišu tu imovinu, bili bi u stanju da posluju tako što bi mogli da založe njihovu imovinu, a ne da traže garanciju njihovog osnivača. Čini mi se, imajući u vidu da je Vlada rekla da će nam javni dug dostići 65% BDP, da je izuzetno bitno da nađemo mehanizme za ono što je potrebno za poslovanje javnog servisa, javnog sektora, da mogu da upotrebe njihovu imovinu i da ne opterećuju budžete svih. Sve mi se čini da je to legitimno, kao što je legitimno reći da zbog prolongiranja država, pokrajina, grad i lokalna samouprava nisu ušli u ovaj dijalog koji će obezbediti da se sazna koja imovina je stvarno potrebna javnim i javnim komunalnim preduzećima.
Sve je ovo tačno i vezano za ovaj rok, a posledica pomeranja roka je to što jedan deo imovine koji predstavlja i zemlja, koji predstavljaju i nekretnine, koji predstavljaju i pokretne stvari i mnoge druge stvari koje su danas daleko od onoga što je srž funkcionisanja tih javnih i javnih komunalnih preduzeća će ostati u njihovom sklopu nepotrebno. Tako da, kažem, u ime DS, da ovaj rok nije slučajno određen. Kada smo predložili zakon, to je posle pomne diskusije i sa osnivačima i sa javnim i javnim komunalnim preduzećima, nije tada predloženo, kao što se često dešava u našem parlamentu i u našim vladama, šest meseci, tri meseca i onda konstatujemo da nije urađeno, već su predložene dve godine. Dve godine, to su dva budžeta. Dve godine, to je dovoljno vremena da neko prođe kroz lavirint naših propisa. To je dovoljno da se zakažu sednice i, što je veoma bitno, da se u diskusiji između osnivača i javnih i javnih komunalnih preduzeća dođe do onoga što je srž stvari, a to je da stavimo stvari na ono mesto koje im pripada, da se kaže – „Pošti“ je stvarno potrebna ta ekspozitura. Pokažite nam koliko ima aktivnosti u nekoj drugoj. Da li je racionalno da imate te dve ekspoziture tako blizu jedna drugoj? Treba da se postavi pitanje „Železnici“ – da li stvarno treba vama da pripada najmoderniji skener u ovoj državi?
Zar ne bi bilo uputnije da izuzetno skupa oprema bude stavljena na raspolaganje svim građanima Republike Srbije, a ne samo onima koji su korisnici zdravstvenih usluga „Želenice“. Da se postavi pitanje EPS – da li stvarno morate da budete turistička agencija? Zar nema drugih turističkih agencija koje mogu da služe i vaše zaposlene?
To je taj dijalog koji nije završen i mogao je da bude završen. Zbog toga što se nije radilo i što sada ne vidimo ko će raditi, bitno je, očekujem, bez glasova DS jer mi nećemo glasati za ovaj zakon i pričanjem o amandmanima, prema nekim rokovima koji nam se čine prikladnijim, da je apsolutno na mestu da na odboru, a nadam se možda i na plenarnoj sednici do kraja godine vidimo dokle smo stigli oko primene ovog zakona, možda modifikovanog i Zakona o restituciji. Hvala puno na vašoj pažnji.

Povodom nekih kritika da nismo govorili o tem, pa mi postavljamo ovde, čini mi se, legitimna pitanja. U pet minuta do dvanaest na jedan zaista nakaradan način u ovu skupštinu dolazi ovaj predlog zakona, a Vlada u roku od tri dana menja rok koji sama želi da pomeri i mi sa pravom se pitamo šta će biti sada.

Znate, javna preduzeća, to je kompleksni sistem, ali kada vidimo da se ne poštuju ovi rokovi, naša javnost mora da zna da, što se tiče imovine i drugih finansijskih elemenata, ova vlada nije ispunila zakonsku obavezu da finansijski planovi za 2013. godinu javnih preduzeća budu na sajtu Vlade. Njih nema. Mi nemamo ni finansijske kvartalne izveštaje. To je zakonska obaveza i taj zakon se krši.

Kada govorimo o pomeranju ovog roka, daću jedan podatak koji, čini mi se, mora interesovati sve poslanike i sve građane Republike Srbije. Zašto je bitno da javna preduzeća dobiju svoju imovinu, ali samo onu imovinu koja im je potrebna za njihovu delatnost? Ovo oko onoga zašto treba da imaju imovinu za njihovu delatnost, o tome će, siguran sam, pričati mnogo. Ono što je bitno takođe reći to je da ukupno zaduženje najvećih 15 javnih preduzeća na kraju prošle godine je, da ne bude da ja tu politizujem, povećan ove godine, ja nemam taj podatak, ali tražićemo ga za ovu godinu kada se ona dovrši, 6,3 milijarde evra. Najveća javna preduzeća duguju 6,3 milijarde evra, tako da je izuzetno korisno da se izvrši odredba ovog zakona i da se onda priča sa poveriocima.

Evo jedne ideje i mislim da ona može biti korisna kada se ministar finansija vrati sa izvlačenja blendera, da možda razmotri tu mogućnost i da sa poveriocima se garancija, koju danas daje Republika Srbija svojim budžetom, prebaci na imovinu koju će onda oni biti u stanju da založe.

Verujte, mislim da je moguće na ovaj način uštedeti i smanjiti suvereni dug Republike Srbije za nekoliko stotina miliona evra. O tome pričam.

Mislim da sam poslednji iz DS na ovoj listi i time bih hteo da zaključim ovu diskusiju.
Nećemo glasati za ovaj zakon iz razloga. Videli smo kroz ovu raspravu, tokom ovog dana, da ova Vlada, ne samo da nije ništa uradila u proteklih 14 meseci, da uvede red u javne svojine. Pokušali smo tokom ove rasprave da pokažemo da ovo nije samo puka tehnika, kao što je neko rekao, da nije bitno, bože moj, šest meseci gore-dole. Ovde se radi o sektoru gde radi nekoliko stotina hiljada ljudi i radi se o veoma značajnim resursima naše zemlje, koji nisu optimalno upotrebljeni danas.
Iza svega ovoga je jedna bitna politika decentralizacije. Verujem da smo ovde jasno pokazali, ne samo da Vlada ne može da se krije iza bilo koga, nego iza sopstvenog nerada. Ovde nije bilo potrebe za nekom velikom ideologijom, nekih kvantum skokova. Ovo je zakon koji treba primeniti. Zakon treba primeniti tako što svako javno preduzeće, svako javno komunalno preduzeće mora u mesecima koji dolaze, ako imate većinu za ovo, a ona će biti bez nas, u sledećih 12 meseci, da radite, da prvo odredite ko je u Vladi zapravo odgovoran, jer umesto ministra finansija, kojeg smo danas očekivali, došao je ministar za regionalni razvoj. To nije direktno njegova ingerencija, mada indirektno prati i pitanje javnih komunalnih preduzeća. Vidimo da se time u Vladi pre svega bavi ministar privrede, da govori o nekim konceptima koji nemaju zakonsko utemeljenje, poput ličnih karti javnih preduzeća.
Mislim da sve to treba da se vrati u jedan normalan zakonski okvir i da Vlada formira jednu, recimo, međuresornu grupu, ako jedan ministar ne može sam da radi to i da već krajem godine vidimo dokle ste stigli, ne da bismo kritikovali, jer teško je da bude lošije od trenutne situacije gde i ministar ovde prisutan nije bio u stanju da nam da jedno ime jedne firme koja je do kraja završila ovaj posao. Bitno je da se to uradi što je moguće pre i što je moguće bolje.
Da podsetim, ova odredba treba da obezbedi da se osnivač svakog javnog preduzeća na nacionalnom nivou i javnog komunalnog preduzeća na nivou opština i gradova izjasni i kaže – ovo je imovina, pokretna, nepokretna, pa čak i imovina koja danas postoji u nematerijalnom smislu, to su patenti, koja meni pripada, tj. danas sam korisnik, ali po zakonu mislimo da je uputno da budem upisan kao vlasnik. Taj dijalog nije samo pitanje jedne ili druge partije, taj dijalog interesuje sve građane Republike Srbije, jer poslednjih 60 godina od kada je Srbija unutar Jugoslavije izašla iz Drugog svetskog rata imali smo postepenu kumulaciju imovine i proširenje predmeta delovanja javnih preduzeća. To je tako. Birokratije svuda, pa i kod nas, imaju tendenciju da rastu, a nismo imali mehanizam da obezbedimo da taj proces bude uređen i da se nađe optimalna mera bilo čega.
Zašto? Zato što je za vreme socijalizma sve bilo društveno, a potom, tokom vladavine SPS i radikala, u drugom delu njihove vladavine, zato što su lokalne samouprave imale drugačije političke boje, došlo se do ekstremne centralizacije imovine, ekstremne centralizacije finansija. Evo nas, deset godina nam je trebalo, i evo 2011. godine se došlo do dva ključna zakona – Zakona o javnoj svojini koji na jasan način vraća zakonito utemeljeno na nivou pokrajine. Danas je bilo priče o tome i videli smo da se ne slažu baš svi oko optimalnog obima imovine pokrajina, a na Kosovu postoji specifičnost trenutne situacije.
To je bilo izuzetno teško uraditi. Imamo zakon, sprovedimo ga, sprovedite ga. Imate podršku DS da sprovedete ovaj zakon u delo. Mislim da smo pogodili 2011. godine tu tačku ravnoteže koja može da zadovolji sve legitimne interese.
Mislim da je veoma bitno da se to uradi. To je taj politički deo priče, ali postoji i taj ekonomski, a to je da će osnivač biti u stanju ovim zakonom, a ne nekim ekstra merama ličnih karata, koje sprovodi mala grupa savetnika oko ministra privrede, koji su danas ovde, a sutra ih nema, mora da postoji utemeljenje u zakonu i da se kaže – ne, Vlada Republike Srbije ne prihvata da železnice imaju toliko zemlje, ne prihvata, to je nešto o čemu ćemo se mi informisati, ne prihvata da EPS ima ove sporedne aktivnosti i tu imovinu, to nije potrebno, onda će biti u stanju da uzme tu imovinu i da je upotrebi na optimalan način, izda, proda ili ono što će biti bolje urađeno mimo okvira tih javnih preduzeća.
Sa druge strane, javna preduzeća, javna komunalna preduzeća, neće više biti u poziciji da za sve kredite traže podršku njihovog osnivača.
U ovom momentu izuzetno teške finansijske situacije, mogućnosti da se uđe u pregovore sa poveriocima i da se kaže – jeste, u prethodnom zakonskom okviru ova javna preduzeća nisu mogla da vam ponude kao kolateral hipoteku sopstvenu imovinu, danas mogu. Izvolite preuzeti tu imovinu kao kolateral, a skinite i skinućemo obavezu budžeta grada, budžeta opštine, budžeta Republike Srbije.
Evo jednog načina, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, jedne ideje koju dajemo ovoj većini, pošto ih nema mnogo, kako da smanji za nekoliko stotina miliona evra suverene garancije Republike Srbije i da ne povećavajući okvir zaduženja možda smanji nivo zaduženja ili upotrebi tako osvojeni novi okvir, da pokrene neke projekte koji mogu da pokrenu ekonomski rast, bilo da je poljoprivreda ili infrastruktura.
Zaključiću sa jednom opaskom, a ta opaska nije politički natopljena. Mislim da smo dokazali ovde da ova Vlada ne zna da upravlja sistemom. Mislim da smo danas to dokazali. Ali, ono što je veoma interesantno, to je da danas nismo čuli plan kako će to uraditi, nismo videli kog kvartala će koje preduzeće ići, kojim ćete mehanizmima obezbediti. Evo sad opaske koja bi možda mogla da se primeni na jednu drugu vladu. Ovaj član, koji se sada menja ovim zakonom, je član 82. Kada smo pravili ovaj zakon, hteli smo da imamo veoma snažni podsticaj za javna i javna komunalna preduzeća, da se izjasne i da kažu tokom perioda od dve godine – koja imovina im je potrebna za njihovu funkciju. Nije tačno da nema kaznene odredbe. Ona postoji i vi zapravo pomerate danas rok, nudite da se pomeri rok, baš zbog toga da se taj „kazneni mehanizam“ ne upotrebi, a to je da po službenoj dužnosti se upiše ta imovina kao imovina države, ne da ode u tuđe ruke, nego da se kaže javnim preduzećima i javnim komunalnim preduzećima – ako niste uradili vaš posao, ako niste ušli u dijalog sa osnivačem, molim lepo. To znači da vama ta imovina ne treba.
Šta konstatujemo? Konstatujemo da javni sektor na republičkom, na pokrajinskom, na gradskom, na opštinskom nivou, misli da ova odredba nema kredibiliteta. Nisu se previše uzbudili zbog toga što su mogli za dva dana da ostanu bez ijednog elementa iz jedne imovine koja treba da im obezbedi da rade njihov posao. Toliko o ovom dijalogu, između onih koji vrše vlast u datom momentu i onih koji su u javnom sektoru, gde očigledno neko misli da se nalazi u preimućstvu. Zbog toga, čini mi se, to je moja poslednja sugestija u interesu svih nas ovde u Skupštini i šire u našoj državi, da treba da se dobro promisli kako će se ova odredba sprovesti, ali njena lekcija jeste da javni sektor Srbije ne veruje da je država jača od njega.
Zbog toga mislim da bi, uz ovo što vidimo, od nesprovedenih elemenata u Zakonu o javnim preduzećima, jer se i dalje ta departizacija ne sprovodi, mislim da ćemo morati ponovo, ukoliko stvarno želimo da reformišemo ovaj sektor, da se vratimo na to pitanje i da vidimo, uz sve ovo što sada imamo, koje možda dodatne mehanizme, demokratske, moramo da upotrebimo, da javni sektor ne vidi sebe kao državu u državi, da se ne osete otuđenim, da ne misle da oni, zbog toga što su im povereni neki resursi za upravljanje u ime svih nas, da je to jednostavno njihova dedovina, njihov profit i njihova mogućnost. Čini mi se da to prevazilazi bilo koju vladu i bilo koju većinu u datom momentu i mislim da ovo što danas doživljavamo, ponavljam, zbog manjka rada i revnosti ove vlade, je ipak neka dublja priča i pokazuje da ćemo javnim sektorom morati i te kako da se pozabavimo i u godinama koje dolaze. Hvala puno na vašoj pažnji.

Hvala.
Gospodine Miroviću, vi ste onako dosta indirektan ministar. Jednostavno, ovo nije vaš resor i moram da kažem da danas na veliki broj konkretnih pitanja poslanika nismo čuli nijedan direktan odgovor. Vi nam govorite o kolateralima, o indirektnim stvarima, o srodnim aktivnostima, ali nam niste rekli koja preduzeća nisu dostavila dokumenta, zašto, koja su dostavila, da li je to kvalitetno, šta ste time odlučili, niste nam rekli kada ćete, sada kada tražite produženje roka, uraditi ovaj zadatak koji vam daje ovaj zakon, koji podržavate, jer očigledno, jedinu stvar koju ovde radite, to je da produžavate rok. Niste predložili nikakvu suštinsku promenu u Zakonu o javnoj svojini, tako da indirektno, kako vi to kažete, vidim da ga podržavate, mada niste glasali za njega, ako se dobro sećam, pre dve godine.
Mislim da ste dali jedan veoma loš primer – JAT. Kakvo je to rešenje kada prebacujete na državu sve dugove koje je ikad JAT napravio? Da vam kažem jednu malu tajnu, pošto se vi time ne bavite, veliki deo tog duga se vuče još iz Titovih vremena.
Gospodine Miroviću, dajte nam bar jedno jasno razjašnjenje. Ja bih od vas tražio samo jedno veoma skromno obećanje. Da li možete, pred nama i građanima Republike Srbije, da nam obećate da ćete nam dostaviti ugovor koji je potpisan između „Etihada“ i JAT-a, pošto ste danas potvrdili da se ovde i te kako radi o javnoj svojini, da je i te kako angažovan budžet Republike Srbije i zato mi u DS ne razumemo zašto ste toliko stidljivi. Govorite da će uskoro da poleti avion, a taj avion, koliko znamo iz civilnog vazduhoplovstva, nije prošao nijednu proveru. Koliko mi kažu ljudi iz JAT, nijedna od tih destinacija koje su predviđene nisu…
(Predsedavajuća: Vreme.)
…formalno ni usvojene. Tako da, pošto govorite o tom javnom preduzeću, da li, gospodine Miroviću, ćete nam dostaviti recimo u nedelju, pošto ćemo se videti u nedelju, ili par dana više ako vam treba da kopirate…
(Predsedavajuća: Hvala gospodine Đeliću.)
…taj ugovor i da vidimo kako ste to sjajno rešili.
(Isključen mikrofon.)

Ponoviću. Imajući u vidu da nam Vlada govori svaki dan o fantastičnom Sporazumu između Etihada i JAT, mi imamo samo jedno veoma jednostavno pitanje i tražim obećanje ministra da nam u danima koji dolaze i u skladu sa Zakonom o javnom informisanju, tj. sa Zakonom o dostupnosti informacija od javnog značaja, izvinite na grešci, dostavi kao predstavnicima građana jednostavno taj ugovor. Nema nikakvog razloga da ugovor između JAT i Etihada bude tajna. Radi se o javnom preduzeću koje bi trebalo i po ovom zakonu da dostavi celu svoju imovinu. Valjda mi kao građani Republike Srbije imamo pravo da znamo koje obaveze ima Republika Srbija u tom sporazumu.
Čujemo stvari, pošto nemamo prave informacije. Govorilo se da će to biti izuzetno novi avioni, a neke informacije pokazuju da se neki avioni koji imaju deset godina iz Arizone sada spremaju za Srbiju. Mi ne znamo koje su obaveze strane iz Arapskih Emirata i koje su obaveze srpskog budžeta, koliko novca mora da se obezbedi i koje su garancije. Šta se dešava ukoliko zajednička firma ne napravi profit? Ko će da pokrije dugove? Za šta odgovara budžet Republike Srbije? Da li strana Emirata preuzima bilo kakvu odgovornost za bilo šta? Tu nemamo informacije.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam. Govori se da to neće imati veliki efekat. Prema informacijama koje mi imamo, od 1.300 zaposlenih u JAT, samo 200 će naći uhlebljenje. Ako to nije tačno, izvolite i dostavite nam informacije o svemu ovome i mi ćemo vam na tome biti zahvalni. To i onako po zakonu morate da uradite.

Gospodine Iliću, uvek je bilo zabavno sa vama. Evo još jedne diskusije koja se nikada nije desila. Ja sam išao tamo gde je odredio predsednik Vlade da treba da idem, gospodin Koštunica. Žao mi je što me niste pozvali na otvaranje vaše bolnice, koja se na kraju izgleda nije otvorila.
Da se uozbiljimo malo, gospodine Iliću, vi dobro znate da što se tiče gradinarstva, to je sektor koji pokreće bar 16 drugih sektora i ako treba da tražimo neki motor koji može ponovo pokrenuti privredu Srbije, to je sigurno resor koji vi bar delimično pokrivate i znamo da imate određene probleme zbog podele u ovoj Vladi i žao nam je što niste tokom rekonstrukcije, za koju ste evo sada javno priznali da je bila recept za nerad i za izbegavanje odgovornosti, da šest meseci ljudi koji očigledno nisu znali da li će ostati ministri, nisu ništa radili ili bar ne radili u onom kapacitetu i intenzitetu koji se očekuje od ljudi koji moraju da se suoče sa ovom krizom.
Ono što nije jasno, to je možda – zašto od kad se bavite svim ovim poslovima legalizacije nema? Legalizacija autoputa, evo bili smo zajedno u Vladi, pa smo se trudili godinu dana da spasimo onu koncesiju koju ste vi potpisali par dana pre nego što je došla nova Vlada. Od toga ponovo nije bilo ništa. Tako da, mislim da je bitno da i vi imate neku zaostavštinu posle vas, da nešto ostane. Evo, ja vas pitam jedno konkretno pitanje, jer ste vi o tome pričali malopre, dopustili ste kao ministar da se rebalansom skine i ono malo što je bilo predviđeno za građevinu i da ne pričaju oni koji politizuju sve, mnogo toga je već odobreno da se gradi, u Gradu Beogradu čak dva miliona kvadrata bi moglo da se gradi kada bi bilo sredstava i neke perspektive u ovoj zemlji. To se ne dešava i nije sve, mada ima i toga u toj giljotini propisa.
Koliko znamo, gospodine Iliću, do kraja godine ministar finansija je sve skinuo. Vaša kvota je nula. Da li ćete se izboriti bar za neki budžet za 2014. godinu, da ne umre ovih 100.000 radnih mesta, koliko ih ima u građevini i da li ćemo posle nekoliko velikih bankrotstava konstatovati da od naše operative više nema ništa? Da li to želite da ostavite iza vas?

Veoma sam ponosan što je, u ime DS i skoro svih stranaka prisutnih u parlamentu, čini mi se, SSP stupi na snagu. Danas čujemo da je on navodno loše ispregovaran.
Radi istorije, preuzeo sam pregovaranje u momentu kada je odredba koja je pomenuta, a to je da je prodaja poljoprivrednog zemljišta već bila dogovorena, i to od strane prethodne Vlade, predstavnika onih koji su upravo govorili i gospođe Dulić Marković, koja je bila zadužena za to.
Ne menjam svoje mišljenje. Kada sam 29. aprila 2008. godine, u ime naše zemlje, u Luksemburgu potpisao Sporazum o stabilizaciji, SRS, sada SNS, su pretili da će me uhapsiti. Danas smatram da je veliki uspeh za celu Srbiju to što su promenili mišljenje, što je gospodin Vučić, koji je tada lepio plakate preko imena Zorana Đinđića i stavljao Ratka Mladića, promenio svoje mišljenje i danas smatra da Srbija treba da ide u EU.
(Predsedavajući: Gospodine Đeliću, molim vas.)
To ćemo smatrati pobedom DS koja je u interesu naše zemlje. Da ne zaboravimo, u domenu poljoprivrede SSP nam je omogućio da dobijemo povlastice za izvoz nekih naših veoma bitnih proizvoda. Kako to da je loše ispregovaran, a da danas jedna Hrvatska, koja je 1. jula ušla u EU, se upinje da obezbedi da se na nju ne primenjuju odredbe SSP, nego da se primenjuju odredbe CEFTA. To nedvosmisleno pokazuje, jer ono što smeta Hrvatskoj… Žao mi je što gospodin Ljajić, koji to pregovara, nije u ovom momentu u sali. Naravno da smo zaštitili naše proizvode, a naročito one koji su bitni za naše poljoprivrednike. Zbog toga Hrvatska, koja ima carine između 10 i 30% u raznim proizvodima, se trudi da to izbegne.
Zbog toga, da ponovim, SSP, kao garant stabilnosti trgovinskih odnosa između naše zemlje i EU, je ne samo dobar, jer svi investitori iz celog svega traže da imaju tu stabilnost sa najvećim tržištem u svetu, ona je dobra i za naše poljoprivrednike. Hvala vam.

Hvala, gospodine Vučiću.
Kako da vam kažem, karakter je osoba. Naši postupci sačinjavaju ono što mi jesmo. Niče je rekao – ma koliko se trudili ne možemo biti veći od sopstvene biografije.
Pre, valjda, šest godina pričali ste o nekom mom navodnom nezakonitom bogaćenju. Hvala, što danas, šest godina kasnije, i posle, otvoreno ću reći, orkestriranja sa vaše strane mog medijskog ubistva. Da, to su konkretne reči. Milo mi je što ste danas potvrdili da u tome nema ništa.
Pošto ste izabrali kolegu koji radi u firmi gde sam ja nekada radio, doduše na nekom višem hijerarhijskom mestu, pitajte njega da li sam se ja vratio na tetkin kauč, pitajte ga da li je to bila istina. Milo mi je što danas, čini mi se, zatvaramo i ovu neku sterilnu polemiku i što ćemo, nadam se, biti u stanju da se skoncentrišemo na ono što su potrebe naših građana. Ova kriza je velika, veća i od ove vlade i od ove koja će biti izabrana i nadam se da ćemo na ovaj način upristojiti i rad Narodne skupštine i naš politički diskus. Hvala.

Hvala vam. Ovo je direktna pretnja poslaniku. Nemam nikakvog problema sa tim, ali želim samo da kažem jednu stvar.
Gospodine Vučiću, šest godina kasnije imate svu vlast. Pred svim građanima Srbije, pozivam vas lično, sve pripadnike vaše radne grupe, sve organe države Republike Srbije, dođite kod mene kući sutra, dođite prekosutra, dođite kada imate vremena, dođite da sve pogledamo. Ako bilo šta ima u onome što sam ja uradio, a nema, znam šta mi sleduje. Ako ne, gospodine Vučiću, najmanje što očekujem od vas je jedno javno izvinjenje. Da li je u redu?

Poštovane kolege, pri kraju smo ove debate očigledno i moja intervencija će biti okrenuta ka pitanjima ekonomije i finansija. Nema mnogo vremena za možda neke retoričke figure, te gospodine predsedniče Vlade, obraćam se njemu pošto je očigledno da imamo stvarno jedan dvojac bez kormilara, imamo jednog drugog premijera, koji je po mnogim temama bio mnogo precizniji od ovoga koji danas formalno nosi tu titulu.
Pre svega ću postaviti nekoliko konkretnih pitanja i to tačno četiri pitanja po pitanju vašeg učinka tokom prvih 13 meseci ove vlasti i pet pitanja koja se tiču ekspozea, tj. perspektive, jer mislim da ova tri dana rasprave sa pravom otvaraju mnoge nedoumice u našem narodu, jer pri kraju ove debate penzioneri ne znaju da li će penzije biti zamrznute ili ne, ne znamo šta će se desiti u privlačenju investicija.
U suštini mi nemamo ni jedan odgovor na bitna pitanja koja se tiču budućnosti naše zemlje, onda pređem prvo na pitanje vašeg učinka. Neću govoriti o onome što je bilo u prvom ekspozeu, osim za dve stvari, pošto, gospodine premijeru, vi ste ih lično izdvojili i mislim da ste bili u pravu kao dve ključne stvari za budućnost naše zemlje.
Sa pravom ste rekli da je centralna dugoročna stvar i pitanje za našu zemlju to što naš narod nestaje. Populaciona politika, verujte DS bi podržala svaku meru koja bi išla ka tom pravcu. Možda mi je nešto promaklo, ali moram vam reći da prvih 13 meseci mi nismo registrovali ni jednu jedinu konkretnu meru bilo kakvog većeg gabarita koja bi pomogla da nas bude više. Čak, odbili ste ono što je bila inicijativa DS da se ukine PDV na bebi opremu i videli smo i tu je Ministarstvo finansija i privrede u poslednji momenat priznali sopstvenu grešku, službe nisu htele da vrše refundaciju PDV na bebi opremu ukoliko su se roditelji odlučili da kupe i pre tog radosnog događaja. Tako da, to je prvo pitanje, zašto niste ama baš ništa uradili u domenu populacione politike?
Drugo pitanje, sa pravom ste rekli, ruku na srce to ste i ponovili na ovom drugom vašem ponovljenom ekspozeu, da je pitanje ekonomije i finansija ključno. Nije sporno to da ova trenutna kriza u mnogo čemu otežava i vaš rad, kao što otežava rad bilo koje vlade koja bi bila na našem mestu i vladama, naročito na starom kontinentu.
Ali ipak, ne možemo shvatiti zašto niste više uradili, da kupovna moć, naročito onih koji su u najnezavidnijem materijalnom položaju, ne bude malo više zaštićen. Kupovna moć je u proseku pala za 6%, ali ni jedna konkretna mera nije doneta, da kupovna moć onih koji imaju najnezavidniji materijalni položaj bude zaštićen.
Činjenica jeste da od rekordera u privlačenju stranih investicija, naša zemlja je sada na začelju, sa 2 milijarde evra investicija u 2011. godini, bilo je jedva 200 prošle godine, hajde da to podelimo pola-pola, jer je prethodna vlada bila do sredine godine, a vi od početka, a za ovu godinu, koliko me sećanje dobro služi, za prvo polugodište smo na nekih 400 miliona evra, ništa više, tako da smo daleko i od onih 10 milijardi godišnje i od 2 milijarde evra koje su bile u vašem, tj. u ekspozeu prethodnog ministra, i dalje aktuelnog ministra finansija i privrede i mislim da nam dugujete objašnjenje zašto niste bili efikasniji u, pre svega, privlačenju investicija.
Etihad pozdravljamo, ali pošto nismo uspeli da dobijemo ugovor, ja vas molim gospodine predsedniče Vlade da nam dostavite svima ugovor o saradnji između JAT i Etihada. Koliko su mi rekli nadležni ljudi u JAT, za sada, dogovor sa Etihadom znači da sa 1200 zaposlenih, biće ih samo 200. Jedan broj njih će postati novi penzioneri, a znamo da je već 1,7 miliona penzionera i pitanje je šta će biti sa drugim ljudima i kakva je perspektiva i koje su finansijske obaveze koje je naša zemlja preuzela u tom aranžmanu, koje mi podržavamo? Bilo bi dobro da budemo načisto u tom domenu.
Toliko o učinku, mogli bi dugo ali nemam vremena, jer mislim i to je bitni je da se okrenemo ka budućnosti. Vi ste, gospodine Dačiću, jedan od najiskusnijih političara danas u ovoj sali i niko vam ne može osporiti spretnoću i kapacitet da na bilo koje pitanje odgovorite kroz unutrašnje neke političke priče, ali to u suštini ne može da opravda ovoliko prazan, bez ikakve želje da vas uvredim, govor.
Pokušao sam, uz najbolju nameru da prođem jednu jedinu konkretnu meru koju bi onda mogli da proverimo, da vidimo da li ste bili uspešni u onome što ste predložili ili ne.
Ovo se svelo na opšta mesta, na dobre želje svih građana RS. Činjenica je da regulativa mora biti smislena, a to je već pomenuto, da ono što ima smisla i mnoge druge stvari koji samo najavljuju da ćete imati kratkoročne, srednjoročne mere. Mislim da je to veoma tanko posle 13 meseci na najodgovornijoj poziciji. Niste izabrani direktno od strane naroda, bar formalno govoreći po našem Ustavu pozicija predsednika Vlade nosi najveću odgovornost i najveće ingerencije. Zbog toga dozvolite da postavim pet pitanja oko naše budućnosti jer u ekspozeu odgovore na ta pitanja nisam video.
Prvo pitanje – da li će biti sporazuma sa MMF ili ne? Prvi potpredsednik Vlade je rekao i u jedinom njegovom zvaničnom nastupu budući ministar finansija je rekao da hoće. Jedna bitna članica vaše koalicije PUPS je rekla da što se njih tiče treba da bude politika ala urban, u Mađarskoj, a za građane koji to ne znaju – oni su upravo isplatili poslednji dug koji imaju prema MMF i zatvorili njihovu kancelariju. To pitam, zato što kao što je i sam prvi potpredsednik rekao pre nekoliko nedelja, meseci, kada je bilo nekih diskusija o aranžmanu, da što se njega tiče MMF je prestrog zato što traži i nominalno smanjenje plata i penzija. Mislim da se nećete naljutiti ako vas pitam – šta će biti? Da li će biti sporazuma sa MMF ili zamrzavanja plata penzija i u kojoj formi? Možda imate neke ideje kako to sprovesti ili možda nemate.
Drugo pitanje za vas – šta ćete uraditi u aktivnim merama za zapošljavanje. Rebalans koji je ovde izglasan protiv naših glasova je ukinuo sve aktivne mere zapošljavanja. U ovom momentu u budžetu RS 51,2% mladih koji nemaju radno mesto nemaju ništa u budžetu da im pomogne da budu zaposleni. Da li ćemo ostati na ovoj situaciji ili ne?
Treće pitanje, kada govorite o konsolidaciji i tu ste kao Vlada ostali nedorečeni, rekli ste, što podržavamo, da treba rasteretiti radnika, a sa druge strane niste nam rekli da li ćete povećati PDV, da li ćete smanjiti opterećenog radnika, u kojoj formi i da li ćete zauzvrat povećati PDV.
Četvrto pitanje je pitanje investitora. I vi gospodine premijeru i prvi potpredsednik ste rekli da ne može da se sedi i da se čeka da investitori dođu. Pitam vas, ako je to tako, zašto ste kao vaš izbor izabrali gospodina Radulovića protiv koga nemam apsolutno ništa, ali ako ne možete jedan bez drugog, jer to je politička matematika većine u parlamentu, jer nemam odgovore u vašem ekspozeu. Tražio sam ono što je raspoloživo. To je njegov blog. Citiraću vam njegov blog iz ove godine. Ovo je, ako se ne varam jul ove godine – strani investitori ne čine privredu, niti će spasiti našu privredu. Njih ne treba juriti. Oni nisu glavna i jedina ekonomska politika naše Vlade. Oni su šlag na torti, a nama nedostaje torta.
Da li to znači da će budući ministar privrede ukinuti „SJEPU“, agenciju koja to sprovodi u delo, da li ćete ukinuti subvencije za privlačenje investitora ili ne? Šta je vaša politika? Na drugom blogu u junu mesecu, to govorim pošto nemam informacije, rekao je – ne treba nam deindustralizacija, a vi ste govorili da nam je i te kako potrebna i mi u DS smo na stanovištu, i to smo predložili u našem planu za izlazak iz krize u martu mesecu ove godine, da nam je potrebna. Više nam ne trebaju subvencije da ožive privredu. Govori da sve treba poslati u stečaj i ne dozvoliti spajanje „IDEA“ i „Merkatora“, kao da to nije deo rada nezavisnih regulatornih agencija, a ne nekog ministra.
Poslednje pitanje koje imam za vas je pitanje onoga što ste najavili u smislu restrukturiranja. Od ovih 179 preduzeća, da li ćete ih zatvoriti, odvesti u stečaj. Najavljena su drastična smanjenja subvencija za „Železnicu“. Svi znamo da one idu za platu. Koliko će ljudi izgubiti posao u tim preduzećima u restrukturiranju i koliko će izgubiti u javnim preduzećima?
Postavio sam vam devet pitanja. Molim vas da odgovorite konkretno bar na neka od njih. Možda ovo nije toliko bitno, jer koliko vidimo u političkom smislu nesloga među vama je tolika da je ovo verovatno sve privremeno i da ćemo imati i nekog drugog mandatara i neku drugu formaciju već u martu mesecu naredne godine.

Pošto sam imenom pomenut, prvo ću se složiti sa jednim delom onoga što je govorio prethodnik, a to je da ovaj zakon je stvar antiklimaks svega onoga o čemu smo mogli da slušamo i naši građani poslednjih šest meseci. Ponavljam, ovo je jedno veliko ništa u pravnom smislu, ovo je isti zakon i niko ne može ubediti ni nas ni građane Republike Srbije, da je nekome, pa i mnogo manje talentovanima, nisu mnogo talentovani oni koji vrše trenutno izvršnu vlast i trebalo je toliko vremena da samo podele jedno ministarstvo na dva, a onda vrate onoga koji je zapravo izbačen na jedino mesto prvog zamenika, prvog potpredsednika na prvi komitet za jedinog investitora kojeg možda imamo u ovoj zemlji.
Sada ono sa čim ja ne mogu da se složim, a to mislim proizilazi iz toga da neko ko se nekada bavio evropskim integracijama, sada je uveo ideologiju tog. Ponosan sam na to što smo se borili nekada zajedno i gospodin Samardžiću, da vas podsetim, hvala vam na vašem glasu, na nekadašnjoj Vladi Republike Srbije…
(Predsedavajući: Gospodine Đeliću, molim vas, nemojte se direktno obraćati poslaniku.)
Dobro. Ima poslanika ovde, zahvaljujem se onim poslanicima koji su nekada bili ministri u nekim zajedničkim Vladama, što su me ovlastili da potpišem Sporazum o stabilizaciji koji danas kritikuju i što se tiče fondova…
(Predsedavajući: Molim vas da me saslušate, da vas ne bih isključivao, da se čujemo, molim vas da pređete na amandman i nemojte se obraćati narodnim poslanicima.)
Ovo je replika, gospodine predsedavajući, pomenut sam. Niste čuli da sam pomenut? Dali ste mi reč.
(Predsedavajući: Nisam čuo, ali ne vidim ni osnovu replike, izvinite.)
Izvinite, mislio sam da ste svi čuli da sam pomenut i da sam davao navodno neka obećanja koja nisu realna.
(Predsedavajući: Gospodine Đeliću, vi niste imali osnova replike, gospodin Samardžić ni jednom rečju nije vas ni spomenuo niti je vašu partiju, prema tome, nemate onda pravo replike, izvinjavam se.)
Gospodine predsedavajući, nije zbog mene, ali zatražite stenogram.

Javljam se po osnovu replike  i na pogrešno interpretiran stav i povezujući to sa mojim imenom.
Poslanik je potvrdio, što je verovatno i cela Srbija, a izgleda ne i vi, gospodine predsedavajući, čuli da sam pomenut.
Neću dugo i nije mi neka namera da ovde raspravljam. Mi ćemo govoriti malo kasnije. Želim samo da kažem o suštini.
Slažem sa onim koji me je pomenuo, da je ovde dodatno i tehnički loše urađeno pitanje i materija evropskih integracija. Ispravka na grešku. Nikada nisam rekao da će Srbija dobiti 500 miliona evra predpristupnih fondova kada dobije status kandidata, nego sam se borio sa mnogim ljudima iz naše administracije da u ovoj, evo, sada predstojećoj finansijskoj perspektivi EU se obezbede dodatna sredstva. Uspeli smo u jednome, a to je jedan Fond koji se zove „Povežimo Evropu u domenu infrastrukture“, da u predviđenoj regulativi omogućimo, to nije sigurnost, nego mogućnost da se delimična infrastruktura naših teritoriji finansira iz tog fonda. To je prvi put.
Ono što ćemo mi reći to je da ova Vlada godinu dana nije ništa uradila, ama baš ništa da se obezbedi povećanje tih sredstava. Ništa se nije uradilo i želim da vam kažem, i to je druga greška, gospodine Samardžiću, mogli ste to da vidite kada je komesar File došao u Beograd, posle sporazuma između lidera EU koje je postignut pre neki mesec, zna se da će biti predpristupnih fondova i, nažalost, zna se da neće biti povećani ni za jedan evro u nominalnom iznosu, što znači da u realnom iznosu, nažalost, oni će dodatno pasti za našu zemlju i za to nije odgovorna samo ova vlada, tu je i kriza i problem budžeta, ali sigurno da je ova vlada mogla mnogo više da se bori, a to nije radila, da Srbija dobije nešto više predpristupnih fondova. Hvala vam.

U jednom ste u pravu, a to je da, po Lisabonskom sporazumu, belgijski parlament ima veće učešće u toj budžetskoj raspravi i znamo koliko je ona bila burna, ali je ona završena. Pao je dogovor ne samo između svih zemalja članica i Evropske komisije, nego i sa Evropskim parlamentom.
Tu gde ste vi u pravu, a to je pitanje tehnike, to još treba da se i izglasa. Tamo gde niste u pravu to je da postoji, naravno, regulativa. Na nekoj bazi mora da se raspravlja i postoji alokacija. Mi smo se borili da veći deo sredstava predpristupnih fondova bude dostupan po zasluzi. Drugim rečima, da one zemlje koje imaju bolje projekte dobiju više. Ta rezerva postoji. Neka to bude moja značkica koju ću i sebi i sa drugim kolegama iz regiona prikačiti ovde, ali to je samo 5% ukupnih sredstava.
Ja sam se borio, i za to sam bio ovlašćen sa strane svih naših kolega iz regiona, da to bude nekih 20%. Tako to ide sa EU – sporo, ali u nekom pravcu.
Nemojte meni govoriti o neispunjenim obećanjima oko EU. Verujem da, kada sam 9. decembra dao ostavku na moje mesto u Vlade zbog toga što sam se angažovao pred građanima Republike Srbije da ćemo dobiti status kandidata do kraja te godine, sam pokazao put, čini mi se, kojim treba da se ponašamo, da kada se obavežemo na nešto, to i ispunimo ili se povučemo. Mislim da je to bio jedan pozitivan primer. Hvala vam.

Javljam se po ovom izjavljenom amandmanu. Prvo komentar na ponovne rokove, šest meseci priče, dizanja tenzije u društvu i na kraju zakon koji je jedno veliko ništa a za koji ste nam dali malo vremena da ga uopšte prepravimo. Zbog toga sam zahvalan ne znam kome ovde u Skupštini na činjenici da smo mi iz DS bar neke amandmane uspeli da ovde uvrstimo u dnevni red.
Govoriću o onom delu koji se tiče našeg predloga da u strukturi ministarstava se pojavi ministarstvo visokog obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja. Da se broj ministarstava ne bi povećavao, predlažemo da se omladina i sport priključe prosveti kao što je to slučaj u većini evropskih zemalja.
Mislim da svi ovde svakoga dana govorimo o državnom interesu, govorimo o konsenzusu. Formiranje jednog ovakvog ministarstva je nešto što bi, siguran sam, podržali svi ministri nauke koji su radili posle 5. oktobra i kolega Domazet iz DS i kolega Popović iz DSS i Ana Pešikan i G17 plus, da ne govorim o sebi. Imao sam čast da vodim to ministarstvo skoro tri godine.
To nije najbitnije. Najbitnije je da je u momentu neke prethodne rekonstrukcije ovaj resor pripojen prosveti. U tom momentu 5.750 naučnika je potpisalo peticiju. Time su se protivili ukidanju Ministarstva nauke. Za one koji imaju prilike da se druže ili da pregovaraju sa naučnicima, znamo da njima ovakva kolektivna akcija nije svojstvena. Onda možete reći – to je nešto što je kategorija, gledaju svoje sopstvene interese. Kako onda objasniti da se više od 25.000 drugih ljudi pridružilo na društvenim mrežama? I to su oni o kojima se danas mnogo razgovara, mladi koji su naše gore list i koji studiraju u inostranstvu, petničari koji su i dalje u našoj zemlji, misleći ljudi i svi oni koji žele dobro Republici Srbiji.
Ono o čemu uopšte nije bilo diskusije, možda malo kada je ministar obrazlagao ovaj predlog, rekao je, mada to posle nismo videli u predlogu samog zakona, da bilo koja struktura bilo koje vlade mora da odgovara na izazove date zemlje u datom momentu. Tu je on u pravu. Ako smo svi ovde saglasni da će Srbiju izvući iz siromaštva samo ekonomija znanja, koja je dovela do vremena internet revolucije, pre svega do toga da postoje danas ne radno intenzivne, kapitalno intenzivne, nego profitno intenzivne grane, koje prave ogromnu razliku sa drugim granama koje su ostale na starom modelu.
Da vam dam nekoliko primera. Da li znate da „Pežo“ ili „Fijat“ sa „Krajslerom“, to su firme čija je vrednost na svetskim berzama između pet do osam milijardi evra? Za to vreme, jedan „Fejsbuk“ sa 7.000 zaposlenih i posle pada deonica, posle jakih špekulacija, ima vrednost koja je iznad 50 milijardi dolara. Da ne govorim o tome da veliki broj drugih tehnoloških firmi obezbeđuje prosperitet sopstvenim zemljama, omogućavajući da najtalentovaniji, često u manjini u tim zemljama, obezbede veliki deo kolača koji može posle da se deli sa drugima i da se uspostavi jedan pozitivan ciklus u razvoju tih zemalja. Druge nema.
Jedine zemlje koje su prešle iz treće svetske ekonomske društvene lige u prvu ligu su one i samo one koje su prepoznale ekonomiju znanja. Srbija je imala određeni kontinuitet u tom domenu. Citirao sam tri ministra pre mene iz drugih političkih partija, dvoje među njima i taj kontinuitet od deset godina u principu je doveo, i tu sebi ne pridodajem veću zaslugu od one koja mi pripada, da Srbija pomnoži sa četiri broj kvalitetnih naučnih radova za deset godina, da 2009. godine dospe na sam vrh liste zemalja koje najbrže napreduju u tom domenu, na sajtu „Thomson Reuters“ koji meri količinu i kvalitet naučnog rada, da imam čast kada sam predstavljao našu zemlju da na sastanku sa predsednikom Američke akademije nauke diskusija počne tako što gleda isečak sa tog sajta i kaže – vi nešto u Srbiji dobro radite, napredujete.
Tu nema iluzije. Ako je Beogradski univerzitet, pitajte i današnjeg rektora i onoga pre nas, dospeo na tzv. šangajsku listu, to je prevashodno zbog toga što smo uspostavili vezu, nedovoljnu, ali bolju vezu između instituta i fakulteta, univerziteta. Veći broj kvalitetnih radova, to je ono što je bilo ključno da Beogradski univerzitet dospe na listu od 400. Svi ljudi koji se time bave kažu – jedno ovakvo ministarstvo nam treba.
Tako da, danas pozivam većinu, a mi ćemo dati podršku da se prihvati ovaj amandman, da se formira jednog ovakvo ministarstvo. U njemu nema mnogo politike, ali imamo iskustvo i neka se kolege ne ljute, verujem da smena još aktuelnog ministra prosvete ima mnogo sa time što je došlo do ove velike bruke sa malo maturom, ali verujem da je najveći njegov problem to što je u potpunosti obustavio ciklus investicija koje smo pokrenuli 2009. godine u iznosu od 400 miliona evra u naučnu infrastrukturu i opremu. Još aktuelni koji sat ministar finansija je podrugljivo govorio o tome da pravimo neke dinosauruse u Svilajncu. Time se rugao svim mališanima i učiteljima u našoj zemlji, jer se tu pravi prirodnjački centar. Pozdravljam napor da se konačno otvori, jer će tako nekih 200.000 naših mladih moći da vidi ono što vide njihovi vršnjaci u Evropi.
Završena je zgrada rektorata Univerziteta u Novom Sadu. Završen je velelepni centar od 16.000 m2 „Naučno-tehnološkog parka“ na Zvezdari. Kupljeno je u vrednosti od 50 miliona evra nužne i preko potrebne naučne opreme. Da se podsetimo, u ovom ciklusu, 2009. godine broj naučnika je povećan za 30%, delimično našeg podmlatka, ali delimično i iskusnih profesora koji su osetili potrebu da se ponovo angažuju u ovom jednom ozbiljnom naučnom radu.
To nije samo pitanje državnih instituta. To nije samo pitanje državnih fakulteta. To nije samo pitanje državnih firmi. Jedno ovakvo ministarstvo je u ovom momentu potrebno našoj zemlji zbog toga što će biti i fokalna tačka za sve one investitore koji su u domenu tehnologije, koji će moći da naprave sinergiju tamo gde je ona potrebna. Mi smo uspeli da obezbedimo 10 miliona evra za Fond za inovacionu delatnost. Ova Vlada nastavlja da ga primenjuje i u redu, tako i treba.
Bilo bi dobro da jedno ovakvo ministarstvo pokuša da pomnoži sa četiri taj broj i da napokon veći broj naših firmi, a ne samo po jedna i onda se služimo njom kao marketinškim primerom, da po dubini naši pronalazači nemaju kao jedino rešenje da uspostave neku firmu ili da njihov patent pretvore u realnost, da emigriraju.
Zbog toga, i time završavam, pozivam sve ovde da prihvate ovaj amandmane. Nećemo povećati broj ministarstava, ali poslaćemo najjaču moguću poruku mislećim ljudima naše zemlje, onima koji danas rade u institutima, na fakultetima, u firmama domaćim i inostranim i međunarodnim tehnološkim partnerima koji razmatraju Srbiju kao moguću destinaciju za ekonomiju znanja. Uveren sam, ovo bi bio jedan državnički potez. Sve vas pozivam na njega. Hvala.