Hvala, gospodine Marinkoviću.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o Memorijalnom centru Staro Sajmište.
Nažalost, država Srbija ovakve stvari nije shvatila na ozbiljan način. Dobro je što se ipak setila da donese zakon koji govori o srpskim stradanjima. Ono što nije dobro je činjenica da se zakon odnosi samo na jednu lokaciju, odnosno Staro Sajmište.
Šta je sa ostalim srpskim stratištima kojih, nažalost, ima mnogo i na teritoriji Republike Srbije, a pogotovo na područjima koje danas pripadaju drugim državama bivše SFRJ? Kao lice koje je rođeno i odraslo na Kosovu i Metohiji, uvek sam pokazivao zanimanje za ovu oblast, gde je samo tokom 20. veka stradao ogroman broj Srba.
Kada govorimo o podizanju memorijalnih spomen obeležja i sličnih kompleksa, Kosovo i Metohija, kao i cela Srbija, dalo je brojne žrtve, počev od balkanskih ratova, preko Prvog i Drugog svetskog rata, do najnovijih ratnih sukoba od 1998. do 2004. godine i kasnije.
Posebno su nedužne žrtve stradale u višenacionalnim sredinama, kakva je zapravo bila naša pokrajina Kosovo i Metohija. Tamo je bilo žrtava i u periodima kada ne bi trebalo da ih ima, u periodima mira i razvoja bratstva i jedinstva, u periodima pobuna ekstremnih separatističkih snaga, inače dominantnog stanovništva kosovskih Albanaca posle oba svetska rata.
Moderna svetska istorija nije zapamtila zločin kakav se desio na Kosovu i Metohiji. Primera ima mnogo, a ja ću odavde pomenuti samo jedan, a to je onaj koji se desio nakon prestanka ratnih dejstava 1999. godine. Reč je o zločinu u selu Staro Gracko kod Lipljana, kada je usred bela dana na zverski način pobijeno 14 žetelaca pomenutog sela. Ni do današnjeg dana počinioci ovog strašnog zločina nisu otkriveni.
Sve te žrtve zaslužuju svoje obeležje. Predlažem da se donese odluka o podizanju spomen obeležja stradalima od balkanskih ratova do danas sa teritorije Kosova i Metohije, ma gde da su ostavili svoje kosti, u zarobljeništvu, kazamatima, Golom otoku ili na pragu svoje kuće, i postavi u centralnom delu naše južne srpske pokrajine.
Na kraju još ovo da kažem – u Srebrenici nije bilo genocida. Zahvaljujem.