Dame i gospodo narodni poslanici, došli smo u takvu situaciju… Dakle, malopre smo sada govorili da je za RTS, koji plaćaju svi građani iz budžeta, Kosovo nezavisna država. U svim informativnim i drugim programima oni objavljuju mapu Srbije bez Kosova. To se na veoma obilan način iz budžeta Srbije finansira.

To sada kao argument da bude što se nekad finansiralo više, a danas je manje ne može da stoji. Zato što, ukoliko bi u Srbiji bilo stanje sređenije, valjda bismo trebali da imamo nacionalnu televiziju koja, ako se finansira iz budžeta, onda treba da ima i nadzorni ili upravni odbor koji imenuju parlamentarne političke stranke, a ne da se plaća iz budžeta, da se finansira svako ko koristi struju u Srbiju on tako i koristi javni servis i plaća RTS, a posle toga sami se biraju i nemamo nikakvog uticaja na to ko je tamo izabran u te upravne odbore i po kom principu. To prvo.

Mi smo čuli još ovde da je suština javnog servisa raznolikost i raznovrsnost programa, tj. sadržaja. Jeste raznoliko. Na RTS-u može da se vidi i Vučić i Vulin i Drecun i svi ostali, neki od istaknutijih poslanika ili funkcionere SNS. Gde su ostale političke stranke na javnom servisu i koliko one imaju vremena?

Dakle, to je jedno od osnovnih pitanja što se toga tiče, a to da mi gledamo kako su neki drugi, pa ćemo tako i mi, mislim da to, što se tiče RTS, ne stoji.

Kakva je logika da se pravi razlika između ljudi koji rade u lokalnim samoupravama i u pokrajinskoj administraciji sa ostalim zaposlenima i kakva je potreba da se takva razlika pravi?

Podsetiću vas, finansiranje AP Vojvodine u budžetu za 2020. godinu, nešto više od 715, čini mi se, miliona evra je opredeljeno za pokrajinsku administraciju. Dakle, osim toga što mi imamo jednu izrazitu asimetriju u našem sistemu, gde mi imamo jednu pokrajinu i AP Kosovo i Metohiju, koja nije pod našom kontrolom faktički, već nekoliko godina, tj. decenija funkcioniše kao međunarodni protektorat. Dakle, 715 miliona evra košta postojanje AP Vojvodine.

Gde je specifičnost i opravdanje za tako nešto? Kakva je to posebnost u toj autonomnoj pokrajini, gde ima više od 2/3 građana srpske nacionalnosti? Zašto se to finansira? Ili je to nastavak, kao pritisak iz EU, da se stvori taj fundament po starim komunističkim primerima da postoji neka posebnost, da ta administrativna linija jednog dana može da postane granica itd., kao što znamo da nam se to sprema ukoliko se završi oko pitanja Kosova? Zašto se tolike pare daju? Zar nije moguće i nije bolje da se taj novac raspodeli konkretno lokalnim samoupravama i da se ukine apsolutno posredovanje između pokrajinske administracije i lokalne samouprave.? To samo košta. To samo oduzima vreme i novac. Ništa ta birokratija ne donosi, niti radi za građane Srbije. To je prvo.

Drugo, ovo što se pravi razlika između njih u ocenjivanju i platnim razredima, kakva je to posebnost da ti samozaposleni iz lokalnih samouprava i pokrajinske administracije imaju računanje? Gde je logika tu?

Hvala, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini se da je politika ove Vlade puna kontradiktornosti, jer imajući u vidu da smo imali prilike da čujemo kako je na sceni trenutno zlatno doba, da su takve naše ekonomske prilike, da smo mi šampioni u regionu, a onda u isto vreme vidimo da ova zemlja isplaćuje pomoć penzionerima u vrednosti od 5.000,00 dinara. Pa mi možda nije malo najjasnije, kako to jedna zemlja koja je tako uspešna, koja je balkanski tigar, je onda u situaciji da treba da se penzionerima isplaćuje bilo kakva pomoć.

U našoj zemlji je sve najveće u istoriji, pa onda i smanjenje penzija i plata je u stvari nivo plata i nivo penzija na istorijskim maksimumima, pa tako i u svakoj od tih statistika i uopšte svaki ministar koji nešto pokušava da predoči ili da nešto označi kao svoj uspeh je u stvari nešto što nije niko pre njega mogao ni da zamisli, a kamoli da se tako nešto u Srbiji i ostvari.

Mi, imamo, naravno, imali smo, te tzv. mere štednje, videli smo da se u stvari štedi na najsiromašnijim građanima, još od 2014. godine, ali postavlja se pitanje šta je sa brojnim predizbornim obećanjima, pre svega SNS, kako bi se kod nas uštedeo novac.

Srpska napredna stranka pre nego što je došla na vlast, govorila je da će da spreči partijsko zapošljavanje, da će da ukine veliki broj tih besmislenih agencija i zavoda, saveta i raznih stvari koji samo isisavaju novac iz državnog budžeta, ne služe ničemu, a da se ti ljudi, tj. u tim savetima i agencijama, se ljudi zapošljavaju po partijskom ključu.

Srpska napredna stranka je govorila da će da smanji birokratiju u Srbiji, da će da na taj način smanji sve nepotrebne troškove i uvođenjem kancelarije za brze odgovore. Evo, prošlo je sedam godina, nigde ne postoji kancelarija za brze odgovore, na tom planu se ništa nije uradilo. Čak, šta više, novac se opredeljuje veoma širokogrudo, nevladinom sektoru, nevladinim organizacijama, pogotovo onim koje deluju pod firmom ljudskih prava, zaštite ljudskih prava, a videli smo da su to one nevladine organizacije koje u stvari imaju antisrpsku politiku, predstavljaju se kao civilno društvo, a u stvari su veoma važni politički činioci u Srbiji koji nam kroje raznorazne političke stavove po raznim pitanjima. Njihove teme su nezavisnost Kosova, genocid tzv. u Srebrenici i Srbi koji su po prirodi stvari najveći zločinci i najgori na planeti. Dakle, na taj način se troše pare iz državnog budžeta.

Mi pričamo o stopi nezaposlenosti koja je ispod 10%. Dakle, ono što možemo da čujemo iz diskusija, jeste u velikoj kontradiktornosti sa realnošću u Srbiji. Ne možemo mi da toliko nerealno komentarišemo ovde i govorimo da mi u stvari u Srbiji imamo manjak radne snage i da imamo veliki broj zaposlenih. Možda su ti ljudi zaposleni, ali u Nemačkoj, Austriji, Švedskoj, širom zapadne Evrope, pa i u Rusiji i u nekim drugim zemljama. Ne možemo mi da smanjujemo nezaposlenost na način da negde ljudi koji su radno sposobni, ne rade više u Srbiji nego rade u inostranstvu. Pa, onda, po tom ključu imamo manje nezaposlenih.

Agencija za zapošljavanje, ne znam kako može da se objasni potreba njihovog postojanja u sistemu Srbije, zašto nama trebaju posrednici između poslodavaca i radnika. Ta Agencija za zapošljavanje svakako zarađuje. Da li taj novac, koji zarađuje neka Agencija za zapošljavanje, bi bio drugačije upotrebljen od strane poslodavca, da se tom radniku na primer poveća plata. I dalje su plate u najvećem broju fabrika, preduzeća, kompanija, čega god, oko minimalca, što predstavlja 30.022 dinara.

Kakva je potreba u njihovom postojanju uopšte? Mi vidimo povećanje plata, pomoć za penzionere, itd. Hvalio se gospodin Antić najnižom cenom struje u Evropi. Videli smo da je struja poskupela sada. Dakle, malo ćemo da povećamo plate, ali onda ćemo malo da podignemo i cenu struje.

Mi smo videli u prethodnih nekoliko dana isto jedno prekršeno obećanje SNS, jeste što je trebalo da bude ukidanje pretplate za javni servis, tj. za RTS i RTV. Šta nam treba radio-televizija evropske Vojvodine ili evropske Srbije, šta to znači? Da li je to onda na liniji ovih ljudsko-pravaških organizacija ili to stalno treba da predstavlja Srbiju?

Radio-televizija Srbije, dakle to je imperativ da se finansira, da finansira svaki građanin Srbije uz račun za struju. Koja je tu logika? Radio-televizija Srbije, za koju je Kosovo nezavisna država, koja objavljuje svaki put, od vremenske prognoze do raznih izveštaja i bilo kojih vesti, mapu Srbije bez teritorije KiM, gde su plate ogromne, koja ima upravni ili nadzorni odbor, koji je po ko zna kom ključu sastavljen i niko ne zna po kom se principu to bira, umesto valjda da je to pod kontrolom Narodne skupštine, koja apsolutno ima veliku disproporciju predstavljanja političkih stranaka u svojim informativnim emisijama, pa tako da vidimo da otprilike 99% vremena posvećeno politici u Srbiji, političkim dešavanjima je u stvari određeno za SNS i SPS.

Onda isto tako možemo da vidimo nezadovoljstvo u nekim medijima koji podržavaju Vladu Srbije, tim RTS-om, žutim Bujketom, žutom Oljom i svima ostalima. Je li to kontradiktorno? Dakle, neracionalno se troše sredstva iz budžeta Srbije. Sve ono što SNS zamera bivšem režimu, tim najvećim lopovima i ostalo, danas je u situaciji da isto to sprovodi, samo malo umivenije, ali nema nikakvih razlika.

Mi imamo smanjenje nezaposlenosti u Srbiji, ne zbog velikih fabrika, velikih uspeha, njih ima, naravno, ali to nije na takvom nivou kao što se predstavlja, već zato što imamo jedan ozbiljan demografski odliv iz Srbije svake godine. To je stvar kojom treba da se bavi Ministarstvo za rad. Ovo neće poboljšati status radnika u Srbiji i zaposlenost. Možemo mi da računamo, na kraju možemo da dođemo do računice da nema uopšte nezaposlenih u Srbiji, ali da li će to biti stvarno tako kada izađemo iz ove sale ili kad napuste neko ministarstvo? Pa, neće.

Mi nismo u takvoj situaciji, nemamo takav luksuz da govorimo, da se hvalimo zlatnim dobima, najvećim platama, najvećim penzijama. Hajde da vidimo kakvo je realno stanje u Srbiji, u skladu sa tim da donosimo odluke, a da vidimo gde može novac da se uštedi. Može da se uštedi za finansiranje RTS-a. Ne treba nam televizija koja treba da predstavlja nacionalnu televiziju za koju je Kosovo nezavisna država. Ne treba nam finansiranje nevladinih organizacija za koje je u Srebrenici izvršen genocid, Kosovo nezavisno, Srbi sami sebe bombardovali, Srbi najveći zločinci itd. Tu treba da tražimo rešenje, a ne na teret onih najsiromašnijih građana Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, upućujem pitanje gospođi Ani Brnabić i gospodinu Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade i predsedniku Republike.

Dakle, već mesec dana, možda i više, imamo u našoj javnosti nerazjašnjenu aferu oko prodaje, dakle, „Namenska industrija Krušik“ je prodavala po povlašćenim cenama privatnoj firmi naoružanje. Dakle, tu još nemamo ni jedan odgovor, ni na jedno od tih pitanja.

Kako je moguće da jedna privatna firma može da to kupi od „Krušika“ po povlašćenim cenama, pre nekoga ko je pod kontrolom države, kao što je to SDPR i šta je povod za to, a i razlog svemu tome?

Dakle, nismo dobili odgovor, već više od mesec dana, ta tema jeste prisutna u javnosti, a očigledno je da se iz Vlade Republike Srbije još uvek tom temom niko ozbiljno ne bavi.

Dakle, pre nego što možemo čitamo sve ove navode gde je završavalo srpsko oružje, mi moramo da znamo sve o tom slučaju, da se to istraži i to treba da bude inicijativa Vlade da se to istraži, bez obzira o kojoj tačno privatnoj firmi se radi, ali činjenica je da je privatnik imao u odnosu na državno preduzeće povlašćen status. To je ono što je nedopustivo u svemu tome.

Trebalo bi gospođa Brnabić kao predsednik Vlade da izađe i da se konkretno bavi tom temom, da kaže sve o tome, a ne da se ta tema sklanja iz javnosti.

Sa druge strane, postoji još jedna tema koja je bila prisutna proteklih nekoliko dana. Dakle, videli smo u nekim novinama i ostalim medijima pod naslovima koalicija protiv Srbije i tome slično, udruživanje i sastanke budućeg premijera tzv. Kosova Aljbina Kurtija i predsednika stranke Demokratske akcije Sandžaka Sulejmana Ugljanina, dakle, podnaslov „koalicija protiv Srbije“.

Dakle, mogli smo da vidimo opet ponovljene stvari o Srbiji i srpskom narodu na koje smo već navikli od Sulejmana Ugljanina, da je Srbija fašistička, da su Srbi izvršili genocid nad Bošnjacima, još pre 1.000 godina, da su Srbi najveći agresori i krvnici i da su krivi za sve što nam se dešava na prostoru Balkana i Srbije i Raške oblasti, odnosno Sandžaka.

Onda smo videli, dakle, udruživanje sa tim kandidatom za premijera tzv. Kosova. Sada mene naziva, kakva je reakcija Vlade Republike Srbije na sve to, dokle treba da se tolerišu takve izjave Sulejmana Ugljanina? Naravno, u skladu sa tim, ukoliko je to „koalicija protiv Srbije“, kakav karakter imaju koalicije SNS i stranke Demokratske akcije, dakle, u nekim opštinama u Srbiji kao što su opština Prijepolje, opština Priboj i opština Tutin.

Videli smo da koalicioni partneri SNS, stranka Rasima Ljajića, koalicioni partner svih vlada već 19 godina podržava Sulejmana Ugljanina i njegovu listu u bošnjačkom nacionalnom veću.

Ako se Sulejman Ugljanin udružuje protiv Srbije, kako se onda zove udruživanje Sulejmana Ugljanina sa SNS i njenim satelitima? Kakav je odgovor na njegove izjave, na njegove tvrdnje, a podsetiću da to nije prvi put, da to možemo da slušamo od 2014. godine, tj. od kada Sulejman Ugljanin više nije ministar u naprednjačkoj vladi u Srbiji.

Mi mislimo da je to nedopustivo i da treba jasno Srbija da se opredeli po tim pitanjima. Naravno, u skladu sa zakonom da se reaguje, budući da to predstavlja poziv na otcepljenje određenog dela Srbije, kao što je to KiM ili Sandžak ili Raška oblast. To predstavlja kršenje Ustava, napad na ustavni poredak, odnosno krivično delo veleizdaje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podsetiću vas u svetlu ove priče naše najnovije ekonomske šanse oko tzv. „malog Šengena“ ili balkanska unije ili kako god se to već zvalo da smo imali situaciju pre više od godinu dana kao jednu veoma skandaloznu. Dakle, vlast tzv. Kosova je uvela takse od 100% na robu iz centralne Srbije i iz BiH. Ministri u ovoj Vladi kažu da je od prilike procenjeni gubitak zbog režima taksi koji je podržan od strane tzv. međunarodne zajednice, budući da nije bilo nikakvih reakcije ili pritisaka da se tako nešto ukine, oko 400 miliona evra. Dakle, 400 miliona evra manje nego prošle godine je prihod od te razmene i mi se sada, pored toga, guramo u taj tzv. „mali Šengen“, tražimo svoju šansu, govorimo kako ćemo sa srpskom ličnom kartom moći da putujemo u Albaniju ili u Severnu Makedoniju, valjda ćemo sada ići na letovanje u Albaniju i da poboljšamo naše trgovinske odnose sa Severnom Makedonijom kao zamenu za članstvo u EU.

Imajući u vidu da je politika Srbije kada je u pitanju i ta vlast tzv. Kosova i uopšte u regionu veoma mazohistička, mi ćemo kroz balkansku uniju da legitimizujemo već na sledećem sastanku u Draču nezavisno Kosovo samim tim što sedimo sa njima za istim stolom, a oni čak ni glasove iz centralne Srbije ne prihvataju.

Imajte u vidu da to ne sme da se posmatra kao razvojna šansa, pogotovo ne kao oblik kolektivnog pristupanja budućih članica EU ovoga nečega što se naziva Zapadni Balkan. To je ono što je za nas predviđeno kao utešna nagrada, budući da sada trenutno ne postoji više perspektiva proširenja EU, već isključivo formiranje tzv. balkanske periferije ispred EU, čiji Srbija treba da bude član. Mi ne treba time da se ponosimo, ne treba da time budemo zadovoljni, već da sagledamo te činjenice i onda pronađemo neke druge ekonomske alternative, pre svega u produbljivanju saradnje Evroazijskom unijom. Vlada Srbije je potpisala neki sporazum sa Evroazijskom unijom koji omogućava izvoz neke, pre svega, poljoprivredne robe, ali to nije dovoljno. Srbiji za ekonomski oporavak i razvoj bi bilo potrebno pre svega punopravno članstvo u Evroazijskoj uniji i što pre orijentacija ka saradnji sa nekim istočnim državama koje danas predstavljaju najrazvijeniji deo sveta.

Prvo, ne znam kada ste vi gospodine Martinoviću saznali uopšte za varijantu „malog Šengena“? Verovatno kad i ostatak Srbije, što je to došlo kao grom iz vedra neba, a ne kao neka ozbiljna strategija ili neka dugogodišnja ideja, nego je to samo jednom prilikom Aleksandar Vučić najavio.

Između ostalog, on je rekao - „mali Šengen“ je za Srbiju važniji od povlačenja priznanja Kosova. Dakle, to je nešto sa čim ne možemo da se saglasimo. Kako je moguće da je "mali Šengen" unija između Severne Makedonije, Albanije i Srbije može da bude važnija od povlačenja priznanja Kosova?

Dakle, mi možda možemo sami sebe da tešimo da to nije zamena, utešna nagrada itd. za članstvo Srbije u EU, ali to tako, pre svega, se na zapadu smatra i prikazuje i objašnjava i tako su to shvatili i predsednik Makedonije i premijer Albanije, a samo mi ovde u Srbiji se foliramo kako to u stvari je nešto drugačije.

Vi kažete da treba da razvijemo odnose bez strane medijacije. Tako je, treba da razvijamo odnose i da se povezujemo bez strane medijacije, ali Balkanska unija i "mali Šengen" je zbog strane medijacije uopšte ovde lansirana kao ideja, kao princip povezivanja i kao nešto što treba nas da približi kolektivno članstvu EU, to su govorili predstavnici Srbije, Makedonije i Albanije. Nije to niko izmislio. To su oni rekli na konferenciji za štampu.

Da li je to realno očekivati? Nije. Da li mi o sebi mislimo da smo mi lideri u regionu po svim mogućim ekonomskim parametrima, da smo središte stabilnosti i mira i naravno ekonomskog uspeha? I sad treba zbog toga svega naše tako dobre situacije da takođe pomognemo i Albaniji i Severnoj Makedoniji koji su mnogo lošiji od nas, pa će se u okviru naše unije i oni tako razviti.

Šta mi možemo da tražimo na albanskom tržištu? Gde ćemo mi da plasiramo svoju robu tamo? Pa nećemo. Da li ćemo tamo ići na odmore, na letovanje? Nećemo. Šta možemo mi da obezbedimo?

Možemo da obezbedimo njihove proizvode ovde i to da Albanci mogu nesmetano sa ličnim kartama da ulaze osim na Kosovo i Metohiju, takođe i u centralnu Srbiju.

Da li je to nešto što je bilo predizborno obećanje, što je nešto ozbiljno promišljano, što je neka ozbiljna strategija bila pa sada mi možemo da očekujemo neke efekte svega toga? Nije. To je samo, jednom se pojavilo jednog dana u javnosti i onda smo se mi, tj. predstavnici vladajuće većine ili neki ministri u Vladi utrkivali ko će to više da pohvali i to više da objasni.

Mi sada da se tešimo da zato što smo se mi sa balkanskim narodima povezivali, da smo se zbog toga oslobodili u balkanskim ratovima itd, pa nije. Nikad ne bi Srbija ništa napravila u geo-političkom smislu u istoriji da nije iza nje stajala Rusija, kao zaštitnica. Od toga ne možemo da pobegnemo niti možemo da negiramo, niti možemo da poredimo važnost toga sa važnošću saradnje sa bilo kojom drugom zemljom. To su neke istorijske činjenice. Mi treba da im na tome budemo zahvalni, a ne da tražimo za ovakve neke eksperimente kao što je "mali Šengen" primere u prošlosti iz nekog drugog konteksta, pa da se onda poredimo i govorimo kako je u stvari to viševekovna ili višedecenijska misija koja se sada ostvaruje.

Pre svega, koliko mi se čini, Boris Tadić je privi put bio, ako se ne varam, 2007. godine, a možda i ranije, u Srebrenici, a onda možemo da zaključimo da je 2015. godine tek Vučić došao na onu ideju i one planove koje je imao Boris Tadić 2007. godine.

On je svesno otišao da učestvuje u tom nekrofilskom performansu u Srebrenici, koji prihvata tu činjenicu i uopšte promoviše činjenicu takozvanog genocida, optužuje Srbiju i srpski narod da je genocidan, a predsednik Srbije došao na to mesto i on je, naravno, nije to očekivao, ali oni su to i hteli, hteli su da ponize Srbiju, da ponize srpski narod i predsednika Srbije.

To trenutno apsolutno nema nikakve veze sa našim ovde međunacionalnim povezivanjima i uopšte ne može da se opravda postojanje "malog Šengena" kroz bilo koji ekonomski parametar, zato što mi već imamo taj neki CEFTA sporazum.

Šta je različito u odnosu na CEFTA sporazum uopšte plan oko "malog Šengena" i balkanske unije, osim što će sad moći da se putuje sa ličnim kartama? Da li vi smatrate i da li bilo ko u Srbiji smatra da je to potreba za građane Srbije koji sad imaju poteškoće da idu sa putnim ispravama, tj. pasošima u Albaniju, pa ćemo sad njima mi to da olakšamo? Koji je to broj Srbije koji putuje u Albaniju, pa će sad oni da brže i sa manje poteškoća da idu u Albaniju sa ličnim kartama umesto sa pasošima?

Mi već imamo mogućnost da u Severnu Makedoniju idemo bez pasoša, isto tako u BiH i Crnu Goru. Samo je novina kod Albanije.

Mi nismo toliko ekonomski jaki, šta god mi mislili o sebi, kakve god imali izveštaje ili nastupe naših ministara, da možemo drugima toliko da pomažemo i da možemo da budemo oslonac za neke druge u regionu. Mi treba, pre svega, da tražimo način za ekonomski oporavak Srbije.

Mi nismo ni dan danas na onom nivou koji je bio pre 1989. godine, tj. 1989. godine, a ne da smo sad toliko jaki da možemo da izvozimo ekonomske uspehe, stabilnost, mir i sve ostale stvari.

U tom pogledu, Srbija treba da se orijentiše tako da bi ona mogla da ekonomski napreduje, da građani Srbije žive bolje, a ne da mi kroz firmu pomirenja, povezivanja ili čega god, tražimo naše šanse, koje ne mogu da se porede sa onim što nam je od 2000. godine obećavano, a to je članstvo u EU. Od toga već jasno da nema ništa. Slaba nam je uteha to što ćemo biti povezani sa još nekim zemljama koje takođe neće postati nikad članovi EU, kao što su Severna Makedonija i Albanija.

Dakle, to je predviđeno za Srbiju kao utešna nagrada i nama će biti mnogo bolje ako budemo bili svesni te činjenice, a ne da se zavaravamo i da mislimo da ukoliko nekog poslušamo, tj. reagujemo pozitivno na neki diktat iz inostranstva, da ćemo nekog posle odobrovoljiti da vidi kako smo mi dobri, lepi i pametni, pa ćemo posle možda u perspektivi opet da nastavimo sa našim evropskim integracijama.

Nekrofilski performans u Srebrenici se održava svakog jula, svake godine, a samo je jedne godine u tome svemu, na žalost, uzeo učešće i predsednik Srbije. Dakle, on je tamo svesno otišao znajući o kojoj se tamo laži radi, šta se tamo promoviše i afirmiše, a onda su ga ponizili. Zato su ga i zvali.

Danas je Srbija tržište od šest miliona stanovnika. Koliko imaju stanovnika Severna Makedonija i Albanija? Nemaju ukupno četiri ili imaju četiri. Šta mi možemo da dobijemo od tog tržišta? Šta je ono što sada pospešuje ekonomsku saradnju između naših država, a nije predviđeno CEFTA sporazumom, osim mogućnosti da tzv. Kosovo koje je kroz CEFTA predstavljeno kao Kosovo sa fusnotom tj. sa zvezdicom, gde se govori o tome kako, predstavljeno po Rezoluciji 1244, između ostalog, sada može samo da se otvori mogućnost da Kosovo bude predstavljeno kao nezavisna država, kao republika Kosovo. To je realna opasnost da se to dogodi kroz ovu balkansku uniju ili „mali Šengen“.

Mi treba da rešavamo naše probleme bez intervencije stranaca, tako je. Treba da sve rešavamo bez stranaca. Da li smo mi za to sposobni? Da li je ova Vlada za to sposobna? Nije. Mi smo pokazali svima da mi nismo u stanju da rešimo naše probleme u Srbiji bez intervencije stranaca između političkih stranaka, a ne u regionu da ih rešavamo. Mi smo ovde ukazivali na povrede tj. na kršenje Poslovnika i na funkcionisanje Narodne skupštine tri godine, a ništa se nije promenilo dok nisu stigle preporuke Evropske komisije i Nacionalnog konventa za saradnju sa Evropskom unijom. Ovde u Srbiji umesto dijaloga, umesto rada kolegijuma Narodne skupštine, dijaloga između svih parlamentarnih stranaka, vlast u Srbiji je prihvatila da posrednici, da medijatori budu u tom nekom tzv. dijalogu predstavnici nevladine organizacije Fonda za otvoreno društvo koju kontroliše Džordž Soroš.

Šta mi možemo da radimo u regionu, da se orijentišemo na saradnju bez intervencije stranaca, kada se nama ovde dijalog u Srbiji o izbornim uslovima i izbornom procesu odvija pod pokroviteljstvom Džordža Soroša i njegove nevladine organizacije? Nemojte da se zavaravamo.

Treba da sarađujemo ekonomski, treba da produbljujemo tu saradnju. Sve je u redu, ali treba da budemo orijentisani na zaštitu srpskih nacionalnih interesa, a ne da stavljamo naše interese u stranu kako bi mi pomogli nekima, jer tobože to je naš vekovni san – povezivanje naroda na Balkanu. U vremenu o kojem govorite neke nacije nisu ni postojale. Pre 100 godina te nacije nisu postojale u vreme Milovana Milovanovića, Nikole Pašića itd.

Nemojte da tražimo neke paralele tamo gde ih nema. Nemojte da se tešimo da kada čujemo od nekoga da je ono što smo uradili pohvalno. To ne znači da je to tako. Mi treba da budemo orijentisani na osnaživanje naše ekonomije. Da li ćemo to uraditi kroz saradnju sa Albanijom i Severnom Makedonijom? Nećemo. Da li treba da budemo u konfliktu sa tim državama? Ne treba, ali ne sme to da bude naš spoljno-politički ili spoljno-trgovinski prioritet.

Replika.

Pre svega, na konferenciji, čini mi se, na Ohridu, Aleksandar Vučić je govori o plasmanu albanskih proizvoda, tj. albanskih poljoprivrednih proizvoda. Ništa nije rekao o srpskoj poljoprivredi i našem plasmanu. Treba valjda njegova glavna preokupacija da bude, ukoliko ima susreta sa nekim drugim zvaničnicima, ukoliko ostvaruje neku saradnju, da se stara o tome gde će da se srpska roba plasira, a ne da razmišljamo o albanskoj.

Mi smo mogli da slušamo u proteklih sedam godina obećanja kako ćemo imati fabriku čipova i „Mercedese“ i da ćemo da proizvodimo delove za „Boing“ i da ćemo imati i ovo i ono i sve ostalo, naravno kada dobijemo taj datum da ćemo postati članovi EU, pa „Mitros“ iz Sremske Mitrovice kad je prodat, tj. kada je trebao da dođe veliki „Tenis“ nemački proizvođač, pa 500.000 svinja itd. Od toga svega nije bilo ništa i sad je ovo sad nova jedna epizoda u svemu tome balkanska unija „mali Šengen“ i sada tu tražimo našu razvojnu šansu i napada se bilo šta ukoliko to se kritikuje. To je samo trezveno razmišljanje.

Mi ne možemo da napredujemo i ne možemo da se oslonimo na saradnju sa tim državama. Nema „malog Šengena“, nema balkanske unije fizički bez teritorije AP KiM gde Srbija faktički danas nema vlast. Ona je danas pod međunarodnim protektoratom i bez njihovog predstavljanja u svemu tome nema balkanske unije. Kako će to da bude? Da li će to da bude u skladu sa Rezolucijom 1244 predstavljeno ili će biti predstavljeno kao nezavisna država? Šta vi mislite? Pa biće predstavljeno kao nezavisna država naravno jer su sve te zemlje, i Makedonija i Albanija, priznale nezavisnost Kosova. Šta mi imamo onda tu pravo glasa u svemu tome?

Vučić nije rekao nikad – genocid u Srebrenici. Dobro, nije rekao, ali Vlada kojoj je predsednik bio Aleksandar Vučić, pa i danas Vlada SNS ogroman novac svake godine opredeljuje kroz finansiranje, kroz projekte, kroz konkurse koje raspisuje Kancelarija za ljudska i manjinska prava za nevladine organizacije koje se bave promocijom i zaštitom ljudskih i manjinskih prava na kojima dobijaju, ove godine je predviđeno 300 miliona dinara, projekte „Žene u crnom“, helsinški odbori, Fond za otvoreno društvo, Fond za humanitarno pravo, Kuća ljuskih prava i građanske inicijative. To su sve antisrpske nevladine organizacije koje imaju zadatak, naravno da su mnogo više finansirani iz inostranstva nego iz budžeta Srbije, da ovde promovišu, da urade sve da se ovde stvori svest i da se prihvati kao činjenica da je u Srebrenici izvršen genocid, da je za taj genocid kriv srpski narod u celini, ne samo Srbi koji su tamo ratovali, nego srpski narod je genocidan narod, to je njihova agenda, rade na ispunjavanju toga, a mi to plaćamo na posredan način kroz Kancelariju za ljudska i manjinska prava.

Tako da ukoliko zaista SNS prepoznaje tu laž oko Srebrenice kao problem, onda bi trebalo da poradi na tome da takve laže i besmislice i ponižavanja, kao što su i oni performansi koje smo imali više puta na Trgu Republike, poslednji put oko Vukovara, ali više puta oko Srebrenice, ne budu finansirane iz budžeta Srbije.

To bi ste trebali da objasnite možda predsedniku Makedonije i premijeru Albanije oko pozicije Kosova.

Dakle, kroz „mali Šengen“ sigurno neće da se promeni njihovo mišljenje i njihovo priznavanje nezavisnosti Kosova. Šta mislite, da li će tamo da predstavlja Kosovo i Metohiju kroz „mali Šengen“ Marko Đurić ili Aljbin Kurti? Ja mislim da će Aljbin Kurti, a mi posle možemo da pričamo o njima, da objašnjavamo kad se vratimo ovde kako su oni u stvari priznali teritorijalnu celovitost Srbije.

Dakle, to je jedna velika opasnost za Srbiju, da umesto kao međunarodni protektorat u okviru CEFTA sada bude Kosovo promovisano kao nezavisna država, budući da jedino Srbija od ovih država nije priznala kosovsku nezavisnost.

Što se tiče finansiranja nevladinih organizacija, ukupan budžet, tj. ukupan novac koji treba da bude opredeljen za nevladine organizacije jeste nešto više od devet milijardi dinara, ali Kancelarija za ljudska i manjinska prava 300 miliona dinara isključivo za one organizacije koje upravo u Srbiji promovišu nezavisnost Kosova. To su organizacije koje su u Beogradu više puta održale festival „Mirdita“, promocija kosovske kulture u sred Beograda, a čak na toj promociji kosovske kulture festivalom „Mirdita“ bili su prisutni i neki gradski odbornici SNS, bivši ministar kulture Tasovac, na primer. On je bio na „Mirditi“.

Te nevladine organizacije, osim što promovišu tu laž po Srbiji o navodnom ogromnom zločinu, masovnim silovanjima, istrebljenju, etničkom čišćenju, koje su pripadnici Srpske vojske i policije počinili na teritoriji AP Kosova i Metohije. Glavne teme su im pored toga i Srebrenica i sve ostalo što ima za cilj da naš narod sasvim proceni.

Dakle, to se plaća, to je 300 miliona dinara od ukupnog budžeta od devet milijardi dinara, koji je predviđen za nevladine organizacije, za one o kojima je pričao gospodin ministar. Dakle, neće ni Crveni krst, ni Srpska Pravoslavna Crkva, ni Matica Srpska dobiti novac od Kancelarije za ljudska i manjinska prava, nego će dobiti Nataša Kandić, Sonja Biserko, „Žene u crnom“ i svi ostali.

Ukoliko gospodine Martinoviću vi uspete da ubedite celovitost Srbije u to da je Kosovo deo Srbije, predsednika Severne Makedonije i premijera Albanije, mi automatski podržavamo „mali Šengen“. Ukoliko oni povuku priznanje Kosova, mi odmah podržavamo „mali Šengen“.

Toliko o toj temi. Jeste, Kosovo nije uspelo da postane član Interpola, nije uspelo da postane član UNESKA, to je zasluga ove Vlade, jeste. Malo smo možda imali pomoći od naših tradicionalnih saveznika u Savetu bezbednosti, pre svega od Ruske federacije, ali dobro nije ni srpska diplomatija tu bez uspeha.

Podsetiću vas da je to politika koju mi podržavamo što se tiče povlačenja priznanja i to je za pohvalu srpske diplomatije, ali ništa nam neće značiti povlačenja priznanja, neće nam ništa značiti to što smo sprečili Kosovo da postane član Interpola i UNESKA, Srbija ukoliko nastavi i potpiše tzv. pravno obavezujući sporazum sa Kosovom, koji treba Kosovu da otvori vrata članstva u UN, Kosovo će automatski postati član bez ikakvog glasanja i UNESKA i Interpola i smatraće se da je svaka država kosovsku nezavisnost priznala. To su činjenice i to je kontradiktornost naše spoljne politike.

Dakle, mi treba da budemo posvećeni očuvanju našeg teritorijalnog integriteta, a ovo nije način da to uradimo. Mi treba da se borimo za tržište, da li ćemo da uspemo na nekom tržištu od manje od četiri miliona stanovnika ili je bolje da se orijentišemo na tržište od 200 i više miliona stanovnika, koliko ima Evroazijska unija. Mislim da je bolje 200 i nešto.

Pre svega, nećemo da funkcionišemo tamo kao ovde sa stranim mešanjem, već ćemo da funkcionišemo i da sarađujemo bez političkih uslovljavanja …

(Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, dakle, model razvoja na koji Srbija računa danas tj. SNS koja je na vlasti u Srbiji, jeste onaj koji je u Srbiju uvela DS, dakle, davanje subvencija stranim investitorima u visini nekad i više od 10 ili 15 hiljada evra.

Dakle, na taj način država Srbija plaća stranom investitoru, na primer, 15 hiljada evra po radnom mestu, taj strani investitor posle toga isplaćuje najčešće minimalnu platu i onda se ispostavi da je to u stvari plata za nekoliko godina koja je finansirana iz državne kase. Taj investitor pored toga dobije još i zemljište besplatno, kao i sve ostale dozvole koje su mu potrebne. Na taj način, samo zato što kaže MMF da je to pozitivno, Srbija računa da će se razviti, a ni jedna, pogotovo ne država istočne Evrope, nije se razvila na taj način, jer taj sistem odgovara samo MMF-u, interesima koje on zastupa i ostalim, tj. lobiju od stranih investitora koji dolaze najčešće iz zapadnih zemalja, zemalja zapadne Evrope.

Na taj način srpski privrednici su diskriminisani, jer ne mogu da imaju iste takve uslove. Nastavlja se ta strategija ekonomska koja je u stvari poreklo tj. vuče korena iz dosovskog režima i posle se mi hvalimo sa tim podacima, 750 miliona evra treba da se da u sledećem tonusu za te subvencije. To je pogubno, em što je loše za naše domaće privrednike, em što stvara jednu situaciju koje izgleda niko nije svestan, jeste ucenjivački potencijal koji će, kada jednom taj broj stranih investitora dostigne većinu radnika u Srbiji biti veliki i oni će početi da pritiskaju Vladu Republike Srbije, ministre pod pretnjom da će da napuste i da ostave te ljude bez posla, a država Srbija za to ulaže novac. Kao što je bilo sa fabrikom „Fijat“ u Kragujevcu, kao što imamo sada prilike da vidimo vrlo često u svim delovima Srbije, to se predstavlja kao spasenje, kao nešto što će da nas preporodi, a uglavnom nije tako, uglavnom je samo dobro za onog koji dolazi ovde, koji dobija sve besplatno, nije dobro za naše radnike, nije dobro za našu ekonomiju i nije dobro za budućnost Srbije.

Što se tiče investicija. Prvo, mi odavno valjda imamo i fabriku čipova, i proizvodimo delove za avione, i proizvodimo mercedesove autobuse i šta sve nismo čuli kao nešto što će da bude bum u našoj privredi, a od toga na kraju nije bilo ništa.

Da je to srpski proizvod, iako prave strani investitori ovde, to se možda mi zavaravamo, možemo da lažemo sami sebe. To smo videli kada su naši snovi o izvozu „Fijata“ u Rusiju srušili. Aleksandar Vučić je više o tome govorio u javnosti, kako je to jedna odlična prilika za Srbiju i da iskoristi sporazum koji ima sa Rusijom. Sa ruske strane smo čuli da je to italijanski proizvod, koji se sklapa u Kragujevcu, sklapaju ga Srbi zato što su Srbi jeftiniji od Italijana. Dakle, jeftinije je da ga sklapaju u Srbiju, u Kragujevcu, nego Italijani u Torinu. To posle, čiji je šta proizvod, to možemo sami sebi da pričamo.

Dakle, što se tiče modela subvencija, to da je dobro primenjivali bi valjda u zapadnoj Evropi, te zapadne zemlje koje nam to govore, primenjivali bi u svojoj kući, u svojim zemljama te stvari, a ne bi dolazili ovde. To je nešto što je predviđeno za ove zemlje koje treba samo da bude pod kontrolom, da im se kontroliše između ostalog i privredni tokovi. To je ono što je predviđeno za Srbiju, kao i za ostale zemlje istočen Evrope bez ikakve diskriminacije.

Isto tako kao što pričamo o tim investicijama i kako je to dobro za nas, mi se zavaravamo tako i da je nezaposlenost u Srbiji smanjena. To što sad drugačije računamo ko je zaposlen, a ko nije ne znači da zaista više ljudi rade. Danas je, nažalost, onaj ko ima najredovnija primanja i onaj od kojeg svaka prosečna srpska posledica finansijski zavisi onaj koji ima penziju, a ne onaj ko je zaposlen. To što imamo više zaposlenih, ne znači da imamo manje nezaposlenih, nego ti što su bili ovde, oni su sad zaposleni, ali u Nemačkoj, Austriji, Švedskoj, nisu u Srbiji.

Najlakše je možda banalizovati pa reći da ukoliko se kritikuje nešto što je u našoj ekonomiji loše, onda smo mi za otkaze i da ti ljudi ne rade itd. Dakle, nismo mi za to da ti ljudi ne rade, ali to je činjenica da Republika Srbija te plate isplaćuje, da to ona sve plaća, a taj strani investitor, kao što je na primer „Fijat“ u Kragujevcu, izvlači ekstraprofit iz svega toga. Još smo imali više puta situaciju kada su oni pod pretnjom napuštanja Srbije tražili izvesne ustupke od Vlade Srbije. Je li to istina? To što imamo sada „mercedesovu“ šasiju pa mislimo da imamo sada i proizvodnju „mercedesa“ verovatno. Šta je sa fabrikom čipova? Šta je sa preporodom privrednim Srbije? Šta je sa sto milijardi investicija koje je najavio bivši predsednik SNS Tomislav Nikolić na predizbornom skupu SNS? Šta se sa tim desilo? Vi poredite investicije koje dolaze sa zapada i one koje dolaze iz Kine. Pa to je ono što smo mi prvi primetili, to nije isto. Ne možete ih stavljati u isti koš, pogotovo što kineske kompanije koje dolaze ovde, na našu veliku sreću, dolaze ovde da bi ostali, a ne da bi zaradili u prvih dve ili tri ili pet godina poslovanja u Srbiji. To je ono za šta se mi zalažemo, da se Srbija orijentiše na saradnju sa tim zemljama, a da napusti ono što nam govore Međunarodni monetarni fond i Svetska banka.

Vi kažete – oni su objektivni, oni hvale naše uspehe. Pa oni su sve, samo nisu objektivni. Oni zastupaju interese krupnog kapitala na svetu i njih ne zanima naš razvoj i naša zaposlenost. Kako mi to ne možemo da shvatimo? Šta njih briga kakve će biti plate u Srbiji, koja će biti cena struje? Ako se dugovi i krediti servisiraju na vreme, mi smo super. A to koliko ima zaposlenih, kakvi su uslovi rada, kakva je ekonomska politika Vlade u smislu stranih investitora, to za njih apsolutno nema nikakve veze. Nemojte da se zavaravamo, hajde da nazovemo stvari pravim imenom i da se u skladu sa tim i ponašamo, a ne da pričamo i dalje i maštamo o zlatnom dobu i ne znam ni ja čemu, najvećim investicijama, Duing biznis listama itd. Ne možemo toliko da slažemo sami sebe i da kažemo onda da se toliko dobro živi u Srbiji.

Što se ne bismo poredili sa Amerikom, kad već možemo da imamo švajcarsku penziju, nemački standard, onda možemo da se poredimo i sa Amerikom.

Šta je to za budžet Amerike i za ekonomsku moć Amerike da da tolike subvencije „Boingu“? Njih baš briga da to urade. Ali, ne možemo mi da se ugledamo na Ameriku i da mislimo da mi možemo to isto. S druge strane, videli smo i 2008. godine kada je bila svetska ekonomska kriza, novac poreskih obveznika Amerike je bio korišćen da bi se spasile najveće multinacionalne kompanije i to je njihova politika ekonomska i šta se mi onda poredimo uopšte tu sa njima. Mi se hvalimo doveli smo nekoga zato što, a nisu ga doveli Bugari ili Rumuni ili Slovaci ili ko ne. Pa, to je zato što mi najviše dajemo po radnom mestu.

Cilj svakog ekonomskog razmišljanja valjda treba da bude da to bude dovođenje investitora, ali uz što manje sopstvenih troškova, a ne da mi imamo maksimalne troškove, neko dođe pokupi iz Srbije ekstraprofit. Pa, mogla je Vlada Srbije sama da uloži i da osnuje takva preduzeća i da se time bavi, šta će im investitor iz inostranstva, valjda je mogla Vlada Srbije sama to da radi.

Mi se hvalimo prosečnom platom od 500 evra. Koliki broj ljudi u Srbiji danas prima tu platu? Da li najveći broj ljudi u Srbiji danas i dalje prima oko 300 evra, koliko iznose u „Mediani“ u Srbiji, a ne prosečna plata od 500 evra. O čemu mi pričamo? Dakle, npr. moja plata je 70.000 dinara. Guverner Narodne banke, Jorgovanka Tabaković ima 600.000 dinara, mi u proseku primamo po 330.000 dinara. Eto, to je metod izračunavanja prosečne plate danas od strane Vlade Republike Srbije. Dakle, pola stanovništva jede kupus, druga polovina jede meso, a svi u proseku jedu sarmu. Tako Vlada ovo izračunava.

Nemojte, opet kažem, ono što je pogubno za Srbiju jeste što mi, a i vi ste to radili gospodine ministre, snimali ste i promotivne spotove kada ste se hvalili pozitivnim ocenama MMF, ako nešto možemo da znamo da nije u radu, jeste kada je MMF nastavlja aranžmane. Znamo onda da smo i dalje kolonija, i dalje im trebamo da bi nam davali ove subvencije, da bi isplaćivali kredite, a to koliko će biti zaposlenih u Srbiji to je najmanje važno.