Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8804">Aleksandar Šešelj</a>

Aleksandar Šešelj

Srpska radikalna stranka

Govori

Evo, ja pričam o temi.
(Milorad Mirčić: Poverenje je u pitanju.)
Ne, zaista ja pričam o temi.
Dakle, ja mislim da stvarno treba da se to tako objasni. Zašto bi imali mi sumnje ako ne moramo, ako nije istina? Dajte da vidimo o čemu se tu radi.
Dakle, pretpostavljena saglasnost je stvar represije, nepoštovanja građana Srbije, nepoštovanja ljudskih prava i apelujem na poslanike vladajuće većine da ne podrže ovaj zakon jer direktno time rade na štetu sopstvenih građana.
Dame i gospodo narodni poslanici, pomenut je prof. dr Milovan Bojić i pohvaljujem Vladu Republike Srbije što je on postavljen na mesto direktora Kardiovaskularnog instituta Dedinje. Čovek je svetski i uvaženi profesor kardiologije. Kamo sreće i vi da razmišljate za dobrobit građana Srbije, vi biste njega postavili za ministra. Ja bih to pozdravio.

Sa druge strane, čiji su ljudski organi? Da li su ljudski organi pokretna svojina, pa može neko da ih proda ili da ih kupi kako hoće? Kada neki čovek umre, da li oni idu na ostavinsku raspravu, kao ostala imovina umrlog lica? To mi nije jasno.

Gospodine ministre, umesto da odgovarate meni, vi treba da objasnite ova rešenja. Znate, kada se ujutru pogledam u ogledalo, vidim u ćošku vašu sliku sa Dušanom Spasojevićem Šiptarom, to je ono što stoji na mom ogledalu.

Tako mi je na ogledalu. Ja znam kako ja izgledam.

Dakle, apelujem na vas, podržavam to što ste rekli, Milovan Bojić treba da bude ministar zdravlja, trebalo bi to da predložite. Poslanička grupa SRS bi glasala za.

Dakle, nemojte da donosite ove zakone i da maskirate kritiku zakona mržnjom prema Vučiću ili bilo kome. Niko nikoga ne mrzi, samo mislim da su nam na prvom mestu interesi građana Srbije.
Mislim da raspravu ne treba da svodimo na pojedince. Kada zafale argumenti za ovaj zakon, onda je to napad na Vučića, na srpsko zdravstvo itd. Nije. Dakle, ovo je sve o ovom zakonu i poverenju koje država traži od svojih građana, kao što to piše u obrazloženju zakona koji je podnela Vlada, dakle, traži se i cilj je da se poverenje građana u zdravstveni sistem poboljša, to piše u obrazloženju.

Nisam rekao da je Zlatibor Lončar trgovac organima, niti da su lekari u Srbiji loši, niti da je svima cilj samo da se dokopaju organa jeftino kako bi ih prodali na crno itd. Ja sam samo ostavio, tj. čitajući ovaj zakon ostavlja se ta mogućnost da se tako nešto dogodi. Treba da vodite računa o tome, a ne da svaku kritiku ovde povezujete sa iracionalnim napadima na Aleksandra Vučića i ne znam ni ja koga, ne znam ni ja zbog čega.

Voleo bih da vidim šta će da vam kaže Aleksandar Vučić kada kažete da nikad nije izjavio da će Srbija biti član Evropske unije 2025. godine. Izjavio je to više od sto puta i to svi znaju. Sada kada od toga nema ništa, sada će verovatno da se pretvara ili ćete da se pretvarate da to nikad niko od vas nije rekao.

Ne pozivam se na Velimira Ilića zato što je on kredibilan izvor, nego zato što je, jednostavno, kada ste ga pustili niz vodu, a trebali ste to da uradite mnogo ranije, počeo da priča sve ovo što priča, niko ga nije demantovao, a taj čovek je bio zajedno sa vama i gospodinom Lončarom na listi poslaničkoj. Građani koji su birali vas da sedite ovde, birali su i tog Velimira Ilića.
Dame i gospodo narodni poslanici, ponavlja se ova situacija koju imamo u srpskom parlamentu već jedan duži period, a to je spajanje raznoraznih tačaka dnevnog reda u jedinstvenu raspravu. To je ono što je pogubno za srpski parlamentarizam. Izgleda da u vladajućoj većini postoji mišljenje da je kvalitet parlamenta u tome da što više zakona dovede u što kraćem periodu i da parlament treba da bude samo protočni bojler da se rasprave objedinjuju. Imamo situaciju danas da raspravljamo o tri veoma važna zakona iz oblasti zdravstva, o ljudskim ćelijama i tkivima, presađivanju ljudskih organa i Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, a pored toga biramo i sudije, biramo i članove delegacije i članove Komisije za kontrolu i izvršenje krivičnih sankcija i tako dalje.

Da bi Narodna skupština kvalitetno mogla da obavlja svoj posao i narodni poslanici da predlažu predloge zakona i amandmane mora se prekinuti sa ovakvom praksom, organizovati i zasedanja na kojima će biti zakoni koji su iz iste oblasti kako bi svi mogli maksimalno da se posvete i da kvalitetno rade, a ne da bude po principu što više zakona za što manje vremena. Stoga izlazi ono što imamo posle toga, a to je rat amandmanima gde se stigne u vreme u pojedinostima samo da se razgovara eventualno o jednom zakonu i imao situaciju da vladajuća većina onda podnese veliki broj amandmana. To nije kvalitet Skupštine, to nije parlamentarizam. To je izrugivanje parlamentarizmu i to je potpuno posedanje parlamenta od strane izvršne vlasti, to jest Vlade.

Isto tako, Komisija koju je formirao Savet Evrope, GREKO, gde mi treba da usvajmo njihove… kako smo mi na putu u EU itd, oni su kao anomalije srpskog parlamenta utvrdili da je, osim ovoga što se raspravlja sve u vreme jedne rasprave i to što se zakoni raspravljaju po hitnom postupku, to treba da bude izuzetak, a ne pravilo. Treba da budu po redovnom postupku i da se ostavi dovoljno vremena, a ne danas za sutra i 24 sata ranije da se javlja kako zaseda skupština. Ko može kvalitetno da radi na taj način?

Imamo samo ovoliko vremena, a imamo veoma važnu temu oko Zakona o transplantaciji i pogotovo za nas mora da bude važna iz našeg iskustva koja smo imali nedavno na našim prostorima, a to je slučaj „Žute kuće“, gde su teroristi OVK, koji danas sebe predstavljaju liderima samoproglašene republike Kosovo, imali kao jednu privrednu granu vađenje i prodavanje organa po zapadnoj Evropi, naravno, zarobljenih, a potom ubijenih Srba. Sa samim znanjem te činjenice mi moramo da pristupimo mnogo opreznije i da sagledamo bolje sve aspekte šta može da nam donese ovo što je danas izmena, a to je pretpostavljena saglasnost.

Ono što je isto tako problematično jeste što mi ove zakone ne donosimo zato što je to potreba građana Srbije, zato što je to važno, zato što će to poboljšati standarde u zdravstvu, možda i hoće, ali to nije prioritet predlagača. Prioritet je usklađivanje sa direktivama EU i tim povodom je morao da zaseda i Odbor za evropske integracije. Kakve veze Odbor za evropske integracije ima sa zdravstvom da oni izdaju preporuke kakvi su ovi predlozi, da li su oni dobri ili nisu?

Dokle mi da naše interese i interese građana Srbije stavljamo po strani da bi se dopali komesarima iz EU i da bi dobili neko tapšanje po ramenu? To nam neće ubrzati put u EU, to može samo da nam odmogne na tom putu iz razloga što mi time pokazujemo servilnost, kao već i 18 godina unazad prema nekim činovnicima koje niko nije birao, koji su administrativni radnici u Briselu, koji su birokrate koje posle svog mandata nemaju nikakvu težinu i svi ih brzo zaborave, a mi ovde mislimo da su Alfa i Omega.

Ako nekog zanima pristupanje EU iz vladajuće koalicije, mora da kaže otvoreno u Skupštini Srbije - osnovni uslov za pristupanje Srbije EU jeste priznavanje samoproglašene republike Kosovo, a džabe nam sve direktive i sve preporuke i sve ostalo ako se to ne reši.

Treba da prestanemo sa tim i da proces harmonizacije bude stvar prošlosti. Šta nas briga proces harmonizacije i kakvo je pravo EU? Treba valjda da bude u skladu sa potrebama građana Srbije?

Isto tako, ministar je jednom prilikom oduševljeno rekao kako će naše zdravstvo prvo ući u EU, budući da je Srbija primljena u „Eurotransplant“. Inače, organizacija koja ne obuhvata i nije deo EU i ne obuhvata države članice EU. Obuhvata samo osam zemalja. To su Nemačka, Hrvatska, Mađarska, Austrija, Slovenija i zemlje Beneluksa. I, naše zdravstvo ulazi polako u EU?

Ono što je ovde veoma problematično jeste izjava povodom toga nemačkog ambasadora, odlazećeg, iz Srbije Aksela Ditmana, koji je hvalio učlanjenje Srbije u „Eurotransplant“ i rekao da je potreba za organima daleko veća od donora i to nije situacija samo u Srbiji, nego je tako i u Nemačkoj.

Da li će onda ovi zakoni pomoći da mi zadovoljimo tržište EU, crno tržište za organima, kao što smo već u potpuno kolonijalnom položaju. Mi smo jeftina radna snaga, mi smo parking za migrante, mi smo poligon za eksperimentisanje. Sada će moći verovatno da nalaze i jeftine organe u Srbiji.

Ima tu spisak. Može da se nađe relativno lako. Jedno zdravo srce košta 600.000 evra, oba plućna krila koštaju 300.000 evra, jetra 150.000 evra, oba bubrega 150.000 evra, koža 30.000 evra, dve rožnjače 27.000 i tako dalje. Da li mi sada sa našim organima izlazimo na tržište EU?

Ono što je isto jedna ogromna nebuloza, što se priča u našoj javnosti i poredi se pretpostavljena saglasnost sa doborovoljnim davanjem krvi i sa obaveznom vakcinacijom.

Dakle, ne može da bude analogija da se uvodi pretpostavljena saglasnost zato što je obavezna vakcinacija, jer je vakcina jedna civilizacijska tekovina, a ovo treba da bude stvar izbora, ljudsko pravo i isto tako dobrovoljno davanje krvi.

Dakle, to je ono od čega razvijene zemlje odustaju i tamo gde se pokušalo da se uvede ta pretpostavljena saglasnost veoma je loše prošlo. Na primer, u Francuskoj i u Brazilu. Organizovane su ulične demonstracije povodom toga i svaka vlada koja razmišlja u interesu svojih građana je odustala od toga.

Negativna iskustva imaju i neke druge države, kao na primer Španija. Bila je na snazi pretpostavljena saglasnost više od deset godina, ali nije bilo nikakvog efekta na stope doniranja. Isto tako je i u Švedskoj, koja je prešla na pretpostavljenu saglasnost, niska stopa doniranja organa.

Pretpostavljena saglasnost, kaže dr Milenko Stojković, član Komisije za transplantacije u Vladi Srbije, to je izjava iz 2017. godine, ne znam da li je taj čovek još uvek član te Komisije, ali kaže: „Novi zakon podrazumeva prelazak na pretpostavljenu saglasnost donorstvaa, a pretpostavljena saglasnost znači da smo svi saglasni da budemo donori organa. Onaj ko ne želi da donira organe posle smrti moraće da se prijavi u opštinu ili u sud i da potpiše formular. Postojaće baza podataka u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uz koju će u svačije ime stajati podatak da li je odbio da bude donor“.

Dakle, nakaradno zakonsko rešenje. Umesto da bude tako da ako neko želi da donira organe onda se prijavi za dobrovoljno davanje organa, a ne da to bude činjenica, pa ako neko ne želi onda mora da ide da overi izjavu kod notara, mora da se prijavi, mora da ne znam ni ja šta sve uradi i, naravno, to sve da plati.

Dakle, ako nam je već to tako važna tema, a vi ste, ministre, danas govorili kako je to u skladu sa svim evropskim standardima i direktivama EU i tako dalje, zašto se mi nismo onda ugledali na SAD, koji imaju najbolje uređen sistem doniranja organa. Dakle, samo onaj ko izričito želi da donira organe on to se prijavi, a ovi koji ne žele, ne žele i to je ljudsko pravo, pravo izbora.

Dakle, neće nam pomoći represivni zakoni i neće nas približiti EU, iako nam je to veoma pomoglo što smo ušli u „Eurotransplant“ i benefite od toga već ubiramo. Treba da se fokusiramo na interese građana Srbije i još jedna stvar tu postoji, a to je poverenje pacijenata u lekare. Pacijenti koji su teško bolesni od nekih bolesti koje se teško leče, kojima možda nisu velike šanse da ostanu živi, kako će oni imati poverenje u lekara ako imaju u vidu da lekar njega, kakvih smo mi slučajeva imali i koliko smo imali korupcije u zdravstvu, nažalost, ne gleda samo kao neki izlog sa zdravim organima gde to šta može da se proda? Jedna cela nova grana kriminala može iz toga da se izvede. Kako će uticati na to?

Dakle, svi koji su razgovarali, sve zemlje, prilaze ovaj temi sa velikim oprezom, a ne prepisuju evropska rešenja i ne rade to što je u skladu sa evropskim direktivama, protokolima itd, nego zato što je to u skladu sa interesima i sa poboljšanjem zdravlja njihovih građana.

Tako treba da radi Srbija i zato vi treba da povučete ovaj zakon i da se ne blamirate i da krenete da razmišljate malo da popravite stvari u zdravstvu, a ne da prepisujete već loša rešenja.

Isto tako moždana smrt. Nastupanje moždane smrti je kraj života i posle toga se proglašava smrt itd. Ko može da ima poverenje u to? Koliko je bilo slučajeva da se posle 24 sata ljudi probude? To se dešavalo čak i na sahranama.

Dakle, to uopšte ne može da bude jedna pouzdana činjenica i sigurnost da je neki čovek preminuo, pogotovo ako je srce još ostalo da kuca, ne samo u Srbiji, nego širom sveta su se takve stvari dešavale. Kako može to da nam bude neka sigurnost da taj čovek više nije u životu?

S druge strane, isto postoji nešto što je tragikomično. Kaže se u obrazloženju – U cilju povećanja broja davalaca i smanjenja broja pacijenata koji se nalaze na listi čekanja za presađivanje, bilo neophodno utemeljiti osnov za jedan jasno uređeni transparentan sistem koji vraća veru i postepeno menja svest, na taj način povećava jedinu šansu za preživljavanje svim građanima Srbije.

Sistem koji vraća veru i jača svest. Dakle, treba da ovim zakonom obezbedimo poverenje građana Srbije u srpsko zdravstvo, Ministarstvo zdravlja, a Ministarstvo zdravlja na njegovom čelu je čovek koji je poznat pod nazivom „Dr Smrt“.

Dakle, ako neko ima nadimak „Dr Smrt“…
Ja se izvinjavam, ne, ja svakog poštujem, ja ne znam ništa o tome, ja samo znam ono što piše u novinama, ono što se može naći na informativnim portalima i na televiziji.

Pa piše, to su izvori koje ja koristim, ja čitam novine. Ja ne znam da li je to istina ili nije, to treba nadležni organi da utvrde.
Hvala vam puno, ali dok ne pročitam to negde ja mislim da, uz dužno poštovanje, niste organ koji treba da donosi takve odluke, gospodine Marinkoviću.
Ali, ako je čovek poznat pod nadimkom „Dr Smrt“, ne ulazim ja da li je to tačno ili nije, ima slike sa pripadnicima Zemunskog klana iako ne može to samo po sebi da bude razlog da nekoga optuže, budući da su u vreme kada su te slike nastale, ti pripadnici Zemunskog klana bili veoma ugledni ljudi, najbliži prijatelji premijera Srbije i to može da mu bude plus u karijeri, ali nadimak „Dr Smrt“ i optužbe da je izvršavao egzekucije u Kliničkom centru, to zaista mislim da neko ne može da bude ministar dok se tako nešto ne reši, dok postoji takva sumnja.
Tako da mislim da su ova obrazloženja tragikomična. Mislim da treba ovaj zakon da se povuče, da je pretpostavljena saglasnost stvar represije i nepoštovanja ljudskih prava i da građanima Srbije ne treba priređivati pored svih ovih represija koje imaju još i ove koje direktno napadaju ljudsko telo. Hvala.
Juče smo čuli jednu lepu vest, a to je da je Liberija povukla priznanje nezavisnosti Kosova. To je čini mi se, ako se ne varam, četvrta država u poslednjem periodu posle Gvineje Bisao, Surinama i Sao Tome i Principa da je povukla priznanje nezavisnosti Kosova. Mene zanima kada će Ana Brnabić da povuče priznanje nezavisnosti Kosova?

Ana Brnabić je u nemačkom dnevniku Velt izjavila kako je Kosovo bilo Srbija, i to je već nekoliko dana, tj. poslednja tri dana tema neprekidna u našoj javnosti i javnost je sa opravdanjem zabrinuta. Kako može predsednik Vlade da govori o delu teritorije Republike Srbije kao da je to nešto što je bilo u prošlosti, a da u ovom trenutku ne pripada Srbiji? Ono što je još sumnja - šta je to rezultat ovog unutrašnjeg dijaloga i čime se rukovodi državno rukovodstvo na pregovorima u Briselu, budući da već dve godine traje tzv. unutrašnji dijalog gde je Nacionalni konvent o EU pozvaniji i ima više legitimiteta da da svoje mišljenje o KiM, nego što je to Srpska pravoslavna crkva?

Dakle, o KiM treba da se govori u Narodnoj skupštini. Narodna skupština je nosilac suverene vlasti u Republici Srbiji i jedino tu može da se napravi neki konsenzus, a ne u konventima, fondovima za humanitarno pravo i sa Ženama u crnom itd. Dakle, ne izmišljeni dijalozi, nego Narodna skupština.

Isto što zabrinjava je izjava tzv. predsednika republike Kosovo, inače šiptarskog teroriste, zločinca i trgovca ljudskim organima, koji je rekao da je sledeći susret Aleksandra Vučića i njega u Briselu početak finalne faze pregovora koja treba da se završi potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma između Republike Srbije i tzv. republike Kosovo. Zašto javnost, ukoliko je to istina, te informacije dobija iz izjava šiptarskog teroriste Hašima Tačija, a Skupština Republike Srbije o tome nije obaveštena?

Predsednik Republike Srbije predstavlja zemlju u inostranstvu, ali nije ovlašćen i nema legitimitet da bilo šta radi bez saglasnosti većine narodnih poslanika ili kvalifikovane većine ukoliko tako Ustav propisuje i mora da dođe u Narodnu skupštinu, pa da čuje šta je stav Srbije o Kosovu, a ne da priča u dijalozima.

Isto što se pojavilo pre neki dan kao zabrinjavajuća informacija i sa tim u vezi bih postavio pitanje ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću, direktorima VBA i VOA, kao i direktoru BIA, a to je da u Srbiji operiše više od 60 tajnih službi, uglavnom iz zemalja zapada, koje su, kao što i znamo, uvek subverzivno delovale protiv Republike Srbije i cilj im je uznemiravanje javnosti i širenje lažnih vesti. Dakle, šta radi bezbednosni aparat Republike Srbije po tom pitanju. Kako se angažuje i kako zamišlja da taj problem reši i, prvo, da li je to istina da ih ima više od 60?

Ono što je zanimljivo jeste da je jedna Srbija, mala zemlja u Evropi, sa sedam miliona stanovnika, zanimljiva više od 60 službi. Zašto to? Da li je cilj BIA možda prisluškivanje političkih protivnika, a ne rešavanje pitanja koja su od interesa za bezbednost Republike Srbije i srpskih građana? Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, pojavila se u srpskoj javnosti nedavno informacija da Severnoatlantski pakt planira da u Srbiji organizuje klub od sto uticajnih ljudi u sferi kulture, umetnosti, nauke, politike, sporta koji bi promovisali učlanjenje Srbije u NATO pakt.

Mislim da je vlast dužna da odgovori na te navode, te upućujem poslaničko pitanje ministrima unutrašnjih i spoljnih poslova, Nebojši Stefanoviću i Ivici Dačiću, kao i predsedniku Vlade Ani Brnabić i predsedniku Republike Aleksandru Vučiću – da li je istina da je počeo napad na tu svest koju ima srpski narod gde se u svim istraživanjima relevantnim govori da je više od 85% ljudi protiv NATO pakt i protiv učlanjenja i da li nam se sprema scenario iz Crne Gore gde je odluka o učlanjenju Crne Gore u NATO doneta u Skupštini umesto na referendumu, budući da je premijer te Crne Gore izjavio da je to mudra i vizionarska odluka državnog rukovodstva Crne Gore jer se zna da tako nešto ne bi prošlo na referendumu?

Da li se to sprema i u Srbiji i zašto se o tome ćuti, imajući u vidu da su potpisana dva sporazuma sa Severoatlantskim paktom, IPAP i SOFA, koja daju privilegije NATO vojnicima u Srbiji kakve nisu imali ni vojnici Trećeg rajha predvođeni Trojnim paktom?

Isto tako pojavile su se i preporuke Evropskog saveta vezano za pregovore EU i Srbije o učlanjenju. Pored svih poglavlja, pored svih uspeha, pored svog napretka i dalje je jasno ono što je bilo jasno i 2000. godine i 1999. godine, nema EU bez priznanja KiM i nema EU bez uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji.

Državno rukovodstvo bi trebalo, krajnje je vreme, da prekine da srlja u nastavak pregovora i time naruši i Ustav Republike Srbije i državni suverenitet i teritorijalni integritet. Dakle, više ni ne kriju, više ne ni ne govori po kuloarima, sada se to piše u zvaničnim saopštenjima, u zvaničnim aktima EU.

Kada ćemo da više prekinemo sa tim? Trebalo bi da je situacija takva da o tome ne treba ni da se razgovara, a ne da vodimo dijaloge o tome da li treba ili ne treba i na koji način da priznamo nezavisnost Kosova i da damo saglasnost i da utičemo na naše saveznike u Savetu bezbednosti da ne stave veto na prijem Kosova u UN. Mislim da o tome postoji sveopšti konsenzus i da nikakav dijalog u Srbiji po tom pitanju nije potreban.

Dakle, ne samo što ta poglavlja više ništa ne znače. To što nam dolaze Junker i Mogerini i Mekalister itd. i što nas tapšu po ramenu i hvale naše reforme, uspehe itd. nikakve veze nema. U pitanju je samo odricanje od KiM.

Isto povodom bezbednosti ima jedno pitanje, kada će Narodna skupština Republike Srbije da izbaci poslanika Meha Omerovića iz Odbora za kontrolu službi i bezbednosti? Taj čovek nije dostojan da kontroliše službe bezbednosti, imajući u vidu kakav je skandal napravio nedavno i time obrukao ne samo Narodnu skupštinu, ne samo vladajuću koaliciju, već celu Srbiju i svakog ovog poslanika ovde koji treba da ide negde da predstavlja Narodnu skupštinu i Srbiju, on je time obrukao.
Dame i gospodo narodni poslanici, već 18 godina Srbija se nalazi na putu ka EU i između ostalog je primorana da uđe u tzv. proces harmonizacije, usaglašava svoje pravo sa pravom EU, i to je ono što je pogubno, budući da svako ko je ikada prošao pored predmeta, koji se izučava na prvoj godini Pravnog fakulteta, teorija države i prava tj. uvod u pravo zna da nijedan zakon ne može biti sam sebi cilj, već je isključivo cilj ono što treba da bude boljitak regulacija u životu, u tom pravnom sistemu tj. u državi.

Tako da, isto tako ne možemo donositi zakone i pogubno je i loše da se donose zakoni samo zato što su u skladu sa tim i tim poglavljem i sa tom i tom direktivom EU, treba da se donose zakoni onakvi koji bi najbolje regulisali pravni život u, konkretno sada ovom primeru, lokalnim samoupravama, što sad ovim zakonom nije slučaj.

Postoji mnogo manjkavosti, pre svega, neke ovde stvari odstupaju od pojma lokalne samouprave. Ako u članu 13. kaže se da jedinice lokalne samouprave sarađuju, udružuju se radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva, planova i programa razvoja itd. Nije tu problem možda čak kada bi lokalne samouprave ostvarile neku međunarodnu saradnju sa nekim gradovima u drugim državama. O tome se vodi računa, viši organi, Vlada Republike Srbije vodi računa o tome i tu ne može da bude toliko problema, iako to nije ono zbog čega lokalna samouprava postoji i ne treba da joj uopšte cilj.

Problem je nešto što piše u ovom zakonu, to je na domaćem planu kada se to udruživanje dešava. Mi imamo situaciju, što može da dovede do političke konotacije i tumačenja na taj način ovog člana, a to je da imamo tri opštine na jugu Srbije u kojima republička vlast ne može da ostvari, tj. da natera te opštine da ističu državne simbole Republike Srbije i sad treba da imaju zakonski osnov da se i udruže, konkretno Preševo, Bujanovac i Medveđa, i da podstičemo na taj način novi separatizam. Nije to retko da se u javnosti čuje kako to može da bude neko potkusurivanje i razmena teritorije sa Kosovom tzv. i da se o tome razgovara i zašto bi mi davali osnova za takva tumačenja.

Jedinice lokalne samouprave ne mogu voditi spoljnu politiku. Spoljnu politiku vodi Vlada Republike Srbije i moramo da usaglašavamo zakonske predloge, izmene i dopune zakona sa našim Ustavom, sa pozitivnim propisima, a ne sa onim što bi se dopalo nekim komesarima, predstavnicima EU u Srbiji i bile u skladu sa bilo kakvim poglavljem i to treba svi predlagači da imaju u vidu.

Možda bi i Narodna skupština mogla da povede malo više računa vezano za svoju spoljno-političku aktivnost i da joj se ne desi više da predstavnik Narodne skupštine delegat Meho Omerović, inače strah i trepet bescarinskih zona, bude u bilo kakvoj delegaciji i predstavlja Republiku Srbiju na bilo kakvom planu. I, ako će biti da takva situacija, ako već mora da bude sa lokalnim samoupravama, treba da se šalju ljudi od integriteta i da se o tome povede malo računa, a, naravno, i o tome treba da povede računa Narodna skupština.

Kolege su malopre pričale o situaciji koja je bila nedavno, tj. pre neki dan, kada je, skandalozno, naravno, rukovodstvo opštine Šabac otišlo u Peć i tamo održalo sastanak sa predstavnicima lažnih vlasti u Peći i šiptarskim teroristima, i to je skandalozno i to je za svaku osudu i građani Šapca će to kazniti na sledećim izborima.

Moram da vas upozorim na situaciju koju smo imali nedavno u Beogradu, kada je festival „Mirdita“ održan, promocija kosovske kulture. Na njemu su se našli, između ostalog, svi poznati srpski izdajnici, kakvi su Čedomir Jovanović, Borka Pavićević itd, ali i dva gradska odbornika iz najnovijeg saziva beogradske skupštine, to su Slobodan Nakarada i Ivan Tasovac, inače bivši ministar u Vladi Republike Srbije, naprednjačkoj Vladi, sadašnji gradski odbornik i direktor Muzeja savremene umetnosti. Apelovao bih da svi imaju to u vidu i da prvo odgovarajuće kazne u svojim redovima ljude koji brukaju Republiku Srbiju, a onda da počnu da pričaju o drugim problemima. Hvala.
Gospodine ministre, to da nema bojazni smo slušali i 2004. godine, u vreme progroma na KiM, i 2008. godine, kada je Kosovo samostalno proglasilo nezavisnost, i 2010. godine, u vreme pitanja koje je upućeno Međunarodnom sudu pravde, i 2013. godine, kada je potpisan Briselski sporazum, i stalno to slušamo, a to situacija sve gora i gora. U svim tim situacijama vaši ministri i vaša stranka su bili na vlasti.

Sa druge strane, to što nije problem sa državnim simbolima, moram da vas podsetim da ste imali muku i muku ste mučili da uklonite spomenik šiptarskim teroristima u Preševu više od dva meseca i to ste uradili pod okriljem noći i to je nekako pokazalo nemoć države u tom primeru.

Tako da, molio bih vas da se malo sistematski i malo više potrudite oko obezbeđivanja poštovanja državne zastave, grba i himne.
Dame i gospodo narodni poslanici, izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi dešava se nešto što je počelo 2012. godine, zaokružuje se partijska država.

Budući da je do sada demokratija na lokalnom nivou funkcionisala tako da se pita i da je najveći organ sa najvišom snagom skupština opštine, skupština lokalne samouprave, danas se to ukida. Sve se prenosi na opštinsko veće, a i načelnik opštine, koji je do sada bio u obavezi da podnosi izveštaje o radu skupštini opštine i akte o sistematizaciji, je samo u obavezi da podnosi to opštinskom veću na usvajanje.

Pravi se samo jedan birokratski organ od organa koji su trebali da budu izabrani na lokalnim izborima. Ukida se mogućnost da opozicija u skupštinama opština u Srbiji dođe do reči, ima pravo da kritikuje i ne samo da kritikuje, nego da predloži i neka poboljšanja i da ukaže na neke propuste. Od sada toga više neće biti.

Konkretno u članu 57. Načelnik za svoj rad i rad uprave odgovara opštinskom veću, umesto Skupštini opštine.

Samo se pitam da li je ovo uvod da se tako nešto slično dogodi i u parlamentu Republike Srbije i da li ćemo onda i mi ovde imati samo savetodavnu ulogu, a ne onu ulogu koju propisuje Ustav?

Ono što još hoću da kažem, a to je ono što treba svaka stranka i svaka odgovorna vlast da radi, a to je da se ponaša u interesu države, a ne u interesu vladajuće stranke. Budući da ničija nije gorela do zore i svi treba, kakva je situacija i sa Poslovnikom u skupštini, da se ponašaju prema opoziciji tako kako bi voleli da se ponašaju i prema njima kada oni jednog momenta budu opozicija.
Ja se izvinjavam. Malopre je gospodin Milojičić rekao je uvek načelnik za svoj rad odgovarao opštinskom veću i predsedniku opštine.

Ja ne znam da li gospodin Milojičić ima problem sa poznavanjem srpskog jezika i ćiriličnog pisma, ali uputio bih ga na član 57. da pročita kako je bilo rešenje dosadašnje.

(Vjerica Radeta: Povreda Poslovnika.)