Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, više od šest meseci glavna tema u Srbiji jesu izborni uslovi, izborni proces, poboljšavanje izbornih uslova, kako ćemo mi sada da postanemo demokratičniji, kako ćemo sada da usvojimo preporuke od nekih inostranih predstavnika ovde.

U tom periodu desilo se, mogu slobodno da kažem i istorijsko pomirenje između predstavnika vlasti i predstavnika prozapadne opozicije, ujedinio ih je zajednički mentor, ujedinila ih je zajednička ideologija,tako da su te stranke negde od leta 2019. godine, počele da održavaju stalne sastanke, konsultacije, takozvani dijalog, pod pokroviteljstvom nevladinih organizacija koje su pod kontrolom Džordža Soroša. To je počelo prvo na Fakultetu političkih nauka, gde smo videli da u roku od 24 sata brzo se zaboravljaju i lopovi, i izdajnici, i Đilasove krađe, i Vučićeve krađe i sve ostalo to spada u drugi plan, sve ono što su jedni od drugima međusobno pričali kada sastanak sazove Milan Antonijević, Sonja Liht i ostali predstavnici Fonda za otvoreno društvo, odnosno nevladine organizacije koja globalno deluje pod pokroviteljstvom Džordža Soroša.

Da to sve nije dovoljno pokazalo je da treba da se desi još jedno poniženje za Narodnu skupštinu, a to je kada su bivši poslanici evropskog parlamenta određeni da dođu ovde i drže lekcije, budu određeni od strane EU za nastavnike za narodne poslanike u Srbiji.

Tako su Eduard Kukan i Knut Flekenštajn došli u Srbiju da pregledaju mladeži zube, da nas malo nauče izbornim pravilima, da nas nauče kako se glasa, kako se izbori sprovode, kako se broje glasovi, kako se emituje propagandni sadržaj na televizijskim stanicama i mnogo toga drugog, ko će sve to popamtiti. Za tih šest meseci mi smo napredovali kao nikada u našoj istoriji, dostigli smo nivo koji je bio nezamisliv za demokratiju u jednoj evropskoj zemlji.

Sama gospođa Gojković, kao predsednik Narodne skupštine, je bila podređena tim poslanicima, odnosno bivšim poslanicima evropskog parlamenta. U međuvremenu stigla je i zvanična delegacija evropskog parlamenta da potvrde ono što su dogovorili njihovi prethodnici, da daju instrukcije i vlasti i prozapadnoj opoziciji u Srbiji kako treba da se ponašaju, ko treba na izbore da izađe, ko ne treba, ko će da izađe u sledećem izbornom turnusu itd.

Podsetiću vas da je SRS od 2016. godine stalno naglašavala kako treba Poslovnik o radu Narodne skupštine da se promeni, kako je to Poslovnik koji favorizuje vlast, a koji diskriminiše, na neki način opoziciju, kako bi to trebalo, ukoliko je nekome zaista stalo do situacije, odnosno atmosfere u u Narodnoj skupštini, treba da bude interes svih poslanika, a pre svega vlasti da se tako nešto promeni.

Pa smo onda imali sedamdeset i nešto tačaka dnevnog reda zajedno sa budžetom, odnosno Zakonom o budžetu na dnevnom redu pre godinu i po dana. Imali smo hiljade amandmana koje su podneli poslanici vlasti, a za njih posle toga nisu glasali. Šta sve mi ovde nismo imali.

Mi smo upozoravali kako je to loše za parlamentarizam, za parlamentarni život u Srbiji, za demokratiju u Srbiji. Ne, nama se odgovaralo - vi kada pobedite na izborima onda vi sprovodite tu vašu demokratiju i taj parlamentarizam, pustite vi nas, za nas je glasalo toliko i toliko ljudi.

U međuvremenu stigao je izveštaj Evropske komisije o Srbiji gde je naglašeno stanje u Narodnoj skupštini i onda su se svi poslanici vlasti utrkivali ko će to više da pohvali, ko će više da se potrudi da to primeni i ko će da bude servilniji prema diktatima iz inostranstva, što je na neki način vrlo ponižavajuće za Republiku Srbiju, za Narodnu skupštinu koja je najviša politička institucija u Srbiji.

Tako smo imali i favorizovanje od strane vlasti određenih narodnih poslanika, pa smo videli da Poslovnik nije isti za sve, pa smo videli da kada npr. SRS i 22 poslanika koja čine njenu poslaničku grupu u Skupštini Srbije, zajedno sa više od 100.000 građana Srbije podnese neki predlog zakona sa 100.000 potpisa građana Srbije, kao što je Predlog zakona koji je podnela SRS o izvršnom postupku i obezbeđenju kojim je predviđeno da se u Srbiji ukinu javni izvršitelji, to ne može da dođe na dnevni red već više od šest meseci u Narodnoj skupštini, iako smo mi poštovali Poslovnik, predali taj predlog zakona 15 dana pre redovnog zasedanja i redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine prošle godine, ali to izgleda nije važno.

Videli smo da Nenad Čanak i nekoliko poslanika te poslaničke grupe, njih nema više od šest, sedam, oni predlože neki predlog zakona koji dovodi u pitanje, odnosno razgovara se o statusu Vojvodine i pitanjima vezanim za AP Vojvodinu, to ekspresno dolazi po hitnom postupku na dnevni red, jer je to onda sa tačke gledišta vladajuće većine u Skupštini Srbije odgovaralo da se neko busa u patriotske grudi i da se suprotstavlja Nenadu Čanku u Skupštini Srbije.

Gordana Čomić, to je član stranke koja je pokrala Srbiju, „žuto preduzeće“, pljačkaške privatizacije, zbog njih se otcepila Crna Gora, zbog njih je Kosovo proglasila nezavisnost. Oni su otpustili 300.000, 400.000, 500.000 radnika, uništili su Srbiju, zavili su Srbiju u crno. Samo im je cilj da se vrate na vlast i da pljačkaju.

Otprilike, tako se ophode, odnosno ophodili su se predstavnici vlasti prema Gordani Čomić i njenim kolegama iz DS. Ona podnese Predlog za izmenu zakona o lokalnim izborima i o izbornom procesu, odnosno zastupljenosti na listama manje zastupljenog pola i promeni tih kvota. Odjednom je ona jedan od najviših političkih autoriteta u Srbiji, odjednom je ona majka demokratije, odjednom je ona uvažena gospođa Čomić, nema više „žutog preduzeća“, nema više Đilasa, nema više pljačke, nema više koliko je ko miliona ukrao, već je ona otprilike najvažnija osoba u Skupštini. Da li je to diskriminišuće od strane vlasti, odnosno vladajuće većine u Skupštini Srbije.

Dakle, u redu je da se ne poštuju 22 poslanika SRS, da se o njihovim predlozima ne razgovara, da se uvredi na brutalan način više od 100 hiljada građana Srbije, koje je jasno izrazilo svoj stav o ukidanju javnih izvršitelja, a mi tu peticiju podneli, ali Gordana Čomić je prioritet svih prioriteta da se o njenim predlozima razgovara.

Tako i danas, dame i gospodo narodni poslanici, vi sve više i više srljate i danas je na delu nemoguća jedna situacija koja je zaista nenormalna, a to je da će na predlog nepostojeće stranke, na predlog stranke koja se nije kandidovala na izborima, koja je nastala tako što su određeni ljudi koji su izabrani sa liste Saša Radulović – Dosta je bilo, ukrali mandate, formirali neku stranku i sada su oni neka stranka, oni se sad za nešto zalažu, oni nešto predlažu, njihovo mišljenje je takvo i takvo, nikakvog legitimiteta nemaju, jer za njih niko nije glasao.

Sada treba takvoj nekoj organizaciji koja je nastala tako što su ljudi jednim nečasnim postupkom, dakle krađom mandata, to je krađa kao bilo koja druga i sada treba tim ljudima dozvoliti da oni predlažu članove RIK.

Da li je to po evropskom standardu? Dakle, ukradu se mandati, formira se neka druga stranka, to je u interesu vlasti u Srbiji i sada oni mogu da predlažu i članove RIK. To je nenormalno, za tu stranku nikad niko nije glasao, za tu stranku ni 90% građana Srbije nikad nije ni čulo, iako se veoma mnogo forsira od strane medija koji podržavaju Vladu Srbiji.

Dakle, ta stranka ne postoji. Vi na taj način legitimizujete krađu mandata, nečasne stvari i nemoral ukoliko im sada dajete, pošto ste im podelili mesta u odborima, podelili ste im i mesta u delegacijama Narodne skupštine, sada na vrh svega toga treba da bude i član RIK koga predlaže stranka kradenih mandata.

Mi smo mnogo govorili o izbornim uslovima i izbornom procesu u Srbiji i kada se cenzus smanjivao za republičke izbore i za lokalne izbore i pre toga kada su donošeni neki zakoni u Narodnoj skupštini koji se tiču izbornih kampanja i učešća na izborima, to je bila glavna tema, a niko se nije setio da razgovara, odnosno da predloži nešto što je najveći problem u našem parlamentarnom i političkom životu, a to je da kada neki narodni poslanik koji je po proporcijalnom sistemu izabran sa liste jedne političke stranke, kada odluči da tu stranku napusti i pređe u drugu stranku sa sobom u miraz toj drugoj stranci podnese i svoj poslanički mandat.

Ja shvatam bliskost koju ima vladajuća većina i najveća stranka koja tu većinu čini prema krađi mandata, budući da je to u fundamentu, odnosno temelju njenog postojanja, i da je tako u stvari nastala, ali to je nešto što je jedan od velikih problema, ako ne i najveći, i o kojem bi trebalo prvo da se razgovara, za onoga kome je na umu poboljšavanje izbornih uslova i demokratije u Srbiji. To je osnovni problem, što se to promoviše, što se to afirmiše na ovaj način.

Šta god ja mislio o Saši Raduloviću, a ne mislim o njemu ništa dobro, neki broj ljudi u Srbiji je za njega glasao, odnosno za stranku koju on predvodi. Možda su ti ljudi bili u zabludi, možda neće više nikada glasati, možda su se prevarili, ali to ne daje za pravo nekima da kradu mandate i da se pretvaraju da su u stvari oni uvaženi narodni poslanici pa sad oni sa nekim legitimitetom nastupaju, nešto predlažu i za nešto se zalažu. To je ludilo. To je šizofrenija.

Imali smo mi mnogo problema. Imali smo situaciju da direktnim mešanjem američke ambasade u Beogradu i obilaskom nekih izbornih štabova od strane američkog ambasadora 2016. godine, a zaključno sa tim i Republičke izborne komisije, veoma jakim uticajem američke ambasade neke liste prebace cenzus, iako nisu imale dovoljno glasova za prelazak cenzusa 2016. godine. To su liste DSS - Dveri i lista Čeda-Boris-Čanak, odnosno koalicija Liberalno-demokratske partije, Lige socijaldemokrata Vojvodine i te Tadićeve stranke koja ne znam ni kako se zove. To je po direktnim mešanjem američke ambasade.

U lancu ishrane na političkoj sceni u Srbiji, na prvom mestu su građani Srbije i njihova izborna volja, i iznad njih po jačini je Srpska napredna stranka, a onaj ko je u hijerarhiji najviši, to je američka ambasada u Beogradu. To smo mi mogli da vidimo ovih prethodnih četiri godine. To je tako.

Dakle, nema iskrenog zalaganja za poboljšanje izbornih uslova, nema iskrenog zalaganja za demokratičnost u Srbiji i u parlamentu Srbije, sve dok se ispunjavaju samo diktati iz inostranstva i sve dok mi imamo ozakonjeni nemoral i krađu mandata u Skupštini.

Sad treba ta stranka nekad da izađe na izbore, koja ne postoji i poslanička grupa se sastoji od ljudi za koje niko u Srbiji ne zna, niko nikada za njih nije glasao, koji su se međusobno prvi put sreli i upoznali kada se održavala konstitutivna sednica ovog Jedanaestog saziva Narodne skupštine. A najbolje su poznati kao prateći vokali Saši Raduloviću kada on ima performans kada svira gitaru. To su ti ljudi koje vi danas legitimizujete, još jednom i to na ovaj način.

Pokazujete na neki način i ideološku bliskost sa svima njima. Vi ste pohrlili da ispunjavate što je pre moguće te diktate iz inostranstva, pa menjate članove REM-a, predlažete neke druge na kvoti Narodne skupštine. Bilo je predloženo na Odboru za kulturu četiri kandidata. Vladajuća većina, dakle, Srpska napredna stranka, je glasala da u uži izbor prvo uđu kandidati koje je predložila Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića i drugi kandidat kojeg je predložila, tzv. Stranka moderne Srbije, stranka ukradenih mandata, koja nije nikad učestvovala na izborima. A onda, sa obe ruke su poslanici vladajuće većine u Skupštini Srbije glasali za Juditu Popović, koja je nekada bila narodni poslanik, a to je žena, setimo se, koja se zalaže za nezavisnost Kosova, koja se zalaže za NATO integracije, koja otvoreno govori da su Srbi sami krivi za bombardovanje, koja govori o krivici srpskog naroda za navodni genocid u Srebrenici.

Posebno je zanimljivo i za poslanike Socijalističke partije Srbije, koja takođe čini vladajuću većinu, što su takođe i oni glasali za njen izbor, a ta osoba je kada je ubijen Slobodan Milošević u Hagu slavila i seirila po Kalemegdanu puštajući balone.

Međutim, situacija se menja, Evropska unija, Evropski parlament i američka ambasada je najvažnija, njihov diktat mora da se ispunjava i onda se traže partneri po ideološkoj bliskosti. Po prvi put u istoriji popunjavanjem mesta u REM-u desila se koalicija na republičkom nivou između Srpske napredne stranke i Liberalno-demokratske partije. Do sad je to bilo poznato na lokalnom nivou, LDP je doveo SNS na vlast na Vračaru, kada je sa njima napravio koaliciju, u beogradskoj opštini Vračar, ali, evo, sada i član REM-a pripada LDP-u zahvaljujući naprednjačkim glasovima u Skupštini Srbije.

Dakle, to je trenutno naša tužna situacija na političkoj sceni. Na toj sceni su oni koji predstavljaju vlast u Srbiji samo puki izvršioci diktata iz inostranstva, kao i sa REM-om, kao i sa RIK-om, kao i sa zakonodavnom procedurom, odnosno predlozima zakona koji treba da dođu na dnevni red.

Možemo da razgovaramo u Skupštini o onome što je u interesu Evropske unije i Evropskog parlamenta, a kada 100 hiljada građana Republike Srbije nešto potpiše, a u ovom konkretnom slučaju predlog SRS o novom zakonu kojim se ukidaju javni izvršitelji, to ne može nikad da se pojavi u Narodnoj skupštini. Jer, što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu. To je ono za šta se vi zalažete i to je ono kakva je vaša politika - najbliža stavovima Liberalno-demokratske partije, najbliža krađi mandata.

Jedina razlika između vlasti u Srbiji i prozapadne opozicije u Srbiji jeste nadmetanje ko će brže, uspešnije, praktičnije da ispunjava diktate koji dolaze iz Brisela i Vašingtona. To smo videli u poslednjih 20 godina, prvo demokrate do 2012. godine, a onda naprednjaci od 2012. na ovamo.

Nema iskrenosti i nema zabrinutosti za demokratiju u Srbiji, ima samo servilnosti prema stranim ambasadama, ima samo postupanja po pritiscima i diktatima iz inostranstva.

Gospodine Arsiću, ja bih hteo da se izvinim narodnim poslanicima što sam iziritirao svojom diskusijom ovlašćenog predstavnika SMS. Nije mi to bila namera. Hteo sam samo, ukoliko je moguće da mi se razjasni par nekih dilema.

Da li o ekstradiciji u ovoj državi odluku donose političari ili sudovi? Tako je, nije bilo političke volje od strane Aleksandra Vučića za izručivanje srpskih radikala Haškom tribunalu, ali da li je ta odluka donesena na GO SNS ili u okviru nadležnog suda?

Što se tiče ispunjavanja naloga sa zapada, zbog pritisaka Evrope ne može da se da diplomatski status pripadnicima Rusko-srpskog humanitarnog centra. Sedam, osam nekih ljudi koji su učestvovali u spašavanju naših građana u Srbiji, tokom poplava i požara, ne mogu da dobiju diplomatski status, ali zato NATO trupe mogu da dobiju sve. Čuli smo da su ovo, što komentarišemo, predlog zakona kojim se ukidaju javni izvršitelji, nekakve žalopojke i da je jasno propisano koliko je potrebno narodnih poslanika da predlog zakona dođe na sednicu Narodne skupštine.

Mene zanima, gospodine Arsiću, da li znate da mi kažete koliko to narodnih poslanika ima Gordana Čomić, pa se njen predlog našao na sednici Narodne skupštine i usvojen je, i pre toga se našao, voljom i glasovima SNS, a ne Demokratske stranke?

Dakle, to što smo čuli da naprednjaci nisu hteli da prihvate uslove i uslovljavanje diktata itd, pa prvo je bilo – ne dam vam ništa koliko god da vas se skupi, pa onda je bilo – dajem vam sve samo kažite šta hoćete. Ne možemo da zaboravimo šta se dešavalo nekoliko meseci unazad, nismo valjda pod amnezijom. Dakle, to je, nažalost, činjenična situacija u Srbiji, to su sve činjenice i čini nam se da je opravdana sva ova kritika koju smo izneli. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je predala više od 100 hiljada potpisa i novi Predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju pre šest meseci.

Dakle, svedoci smo u ovih više od osam godina divljanja, nekontrolisanog bahaćenja i bogaćenja javnih izvršitelja, čast izuzecima i svih onih problema koje su napravili građanima Srbije.

Podsetiću vas da je u radu javnih izvršitelja pljačka i otimanje nekretnina prezaduženih građana Srbije pravilo, a poštovanje ljudskih prava, ljudskog dostojanstva i čovečnosti izuzetak. Povodom toga mi smo prikupili za manje od dva meseca više od 100 hiljada potpisa građana Srbije za novi Predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju kojim bi se ukinuli javni izvršitelji u Srbiji, izvršenje vratilo u sudove, izvršenje bi bilo pod potpunom kontrolom suda i ne bismo više imali ovakvu nakaradnu situaciju da privatno lice ima državna ovlašćenja, bogati se nekontrolisano, ponaša se nehumano i to sve radi uz pratnju policije i pod budnim okom države.

Dakle, država je na neki način saučesnik u pljački građana Srbije, a videli smo kolike su te razmere od Nele Kuburović koja je rekla da u prvih šest meseci 2019. godine više od milijardu dinara samo poreza na dodatnu vrednost izvršitelji uplate u budžet Republike Srbije. Na delu je jedna nenormalna situacija koja treba što pre da se ukine. Vi već šest meseci odbijate da stavite ovaj Predlog zakona na dnevni red. Na taj način pružate maksimalnu podršku javnim izvršiteljima u Srbiji, a videli smo da i Gordana Čomić kada se pojavila posle više meseci u Narodnoj skupštini sa svojim predlogom da ste počeli da govorite kao o majci demokratije, a njen predlog ste nazivali istorijskim. Slična je situacija bila sa predlozima Nenada Čanka. Odbijajući da stavite ovaj Predlog zakona na dnevni red u Narodnoj skupštini vi vređate više od 100 hiljada građana Srbije koji su za manje od dva meseca takvu peticiju i Predlog zakona potpisali.

Srpska radikalna stranka vas poziva da glasate za ovaj predlog, da raspravimo o položaju javnih izvršitelja i jedina je stranka u Srbiji koja se zalaže za ukidanje javnih izvršitelja. To bi bilo humano, to bi bilo socijalno i to bi bilo odgovorno od strane Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nama ovo pokazuje ozbiljnost u svemu ovome kada u dva dana mi vidimo kako se amandmanima u zadnji čas suštinski menja Predlog zakona.

Dakle, u vreme načelne rasprave mogli smo da čujemo ovde kako je ovo ta vlast koja je preuzela odgovornost da reši nešto što nije moglo biti rešeno pre 10, 20, 30 ili koliko već godina, da su se konačno suočili sa problemom i da će ova vlast to rešiti itd, a onda kada smo mi u načelnoj raspravi govorili o tome da ovim predlogom zakona, bez ovih amandmana, nema suštinskih rešenja tj. nema nikakvih rešenja, osim isplate novca nekim ljudima koji su u potrazi za istinom o svojoj deci, onda se u dva dana amandmanima to ispravlja i formira se ovakva komisija.

Ukoliko ova Vlada, vlast od 2012. godine je već osam godina, sada sprema Zakon o nestalim bebama, na tome se radi, postoje ljudi koji to pišu, jel tako, oni konsultuju neke druge, istražuju te slučajeve kako bi takav jedan predlog zakona trebao da izgleda, neko vreme se na tome radilo, dve godine sigurno u skupštinskoj proceduri i samo se u dva dana sve promeni, šta to govori o shvatanju zakona, shvatanju parlamentarizma i uopšte uloge parlamenta u Srbiji kada je u stanju tako nešto da se desi posle dva dana?

Mi smo čuli da se u stvari sve rešava od gospodina Stefanovića, da se to sve rešava, kako će policija svakako vršiti istrage i bez nekih zakonskih rešenja, da će policija sprečiti sve neke buduće pokušaje otimanje dece itd, ali da je to taj zakon koji smo mi čekali. Kada smo mi iz SRS govorili o tome da je potrebna uloga države, da se u tome svemu pokaže, da li kroz anketni odbor, da li kroz ovakvu neku komisiju, onda su oni kritikovali, tj. gospodin Stefanović i Slavica Đukić Dejanović, to kako to nije moglo da se desi, kako je nekada bilo, pa nije bilo rezultata itd, a onda u dva dana se to sve isto radi.

Ovi amandmani koje treba ovaj predlog zakona da sadrži su suštinski u kontradikciji sa onim što je pričao gospodin Stefanović, a Stefanović je bio ovde predstavnik predlagača. Šta to govori ovoj Vladi Republike Srbije? Da li vi imate neki dogovor uopšte pre nego što dođete u Skupštinu? Da li vi te zakone čitate? Da li tamo istražujete? Dakle, u dva dana sve ono što je pričao gospodin Stefanović apsolutno pada u vodu.

Može ovo pitanje da se reši kroz ovu komisiju, i to je potrebno, ali ono što je najpotrebnije, a što se ne vidi, jeste politička volja da se to pitanje reši. Dakle, možemo da imamo najstručniju, najbolju, sjajnu komisiju, ali ako nemamo političku volju da se to pitanje reši, džaba nam komisija.

Stvar je u tome, i o tome smo govorili i u načelnoj raspravi, da treba početi sa istragom, sa saslušanjima svih lekara, policajaca, ljudi povezanih sa porodilištima u tom periodu, za koje se sumnjiči da je došlo do nestalih beba, odnosno do krađe beba iz porodilišta, pa bi se rešio jedan jedini slučaj na primer, ali taj jedan slučaj bi mogao da bude ključ rešavanja celog tog procesa, cele te mafije, zato što niko ko je učestovao u krađi beba nije to radio samo jednom i nisu to lica koja nisu povezana jedna sa drugima i zato je to na taj način trebalo da se reši, odnosno da se pokuša da se reši.

Mi smo bili svedoci, ja ne znam da li je ministar Đorđević u tome učestvovao, ali malo, malo kako se pojavi neka afera u javnosti oko ministara, pa je jedan ministar umešan u malverzacije sa „Krušikom“, pa je drugi ministar umešan u neke malverzacije sa nekim drugim stranim kompanijama kao što je Zorana Mihajlović, odmah se automatski vadi neki poligraf, ide ministar da se kune u svoju nevinost na poligraf i onda je vest, ne sudska istina, ne šta se zaista desilo, ne ko je u pravu - nego ministar je prošao poligraf.

Dakle, to je metod traženja istine u Srbiji kada dođe do neke afere vezane za ključne predstavnike režima, a posle toga kada kažemo – gde vam je sad poligraf, gde vam je poligraf u ovoj istrazi? Ako je to tako jedno sjajno sredstvo koje odvaja laž od istine, molim lepo poligraf i svi lekari, babice, policajci, svi ljudi koji imaju bilo kakve veze sa porodilištima u vreme krađe dece iz porodilišta ili gde se sumnjiči da je do te krađe došlo prvo na poligraf. To bi na primer bio jedan prvi korak. Došlo bi se do nekih informacija koje bi bile dovoljne za nastavak tog procesa, odnosno traženja istine o deci.

To kada se pojavilo nije izgledalo kao istina, priča o krađi dece iz porodilišta. Ali, kako je moguće da kada je jedan veliki broj roditelja utvrdio da je to istina, ljudi pronađeni, neki, od tih ukradenih, kako su neki roditelji, odnosno udruženja roditelja mogli da dođu do nekih informacija za 10, 20 ili 30 godina, a Republika Srbija to nije u stanju? Kako su sposobniji roditelji, pojedinci i ta udruženja od državnih organa?

Što se tiče ovog novca, šta je tu poneta, odnosno zbog čega se takvo rešenje donosi? Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu koja treba da bude razlog, ne naravno istina, nego samo zato što je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu za taj jedan slučaj i naravno zbog toga se ovde usvaja zakon, ne zbog neke namere da se to pitanje i utvrdi, to je valjda svima jasno, i tamo je označena neka cifra od 10.000 evra, a onda u zakonskom rešenju kaže se – roditelj ima pravo na pravičnu naknadu u iznosu do 10.000 evra. Gde su ti ljudi, tj. kako je moguće praviti razliku između tih ljudi ukoliko oni zaista imaju informacije, indicije da su deca ukradena, pa se jednom isplati 5.000, drugom se isplati 7.000, trećem se isplati 10.000 evra? Znači, to je od jedan do 10.000 evra. Neko može da dobije i jedan evro, jel tako? Kakvo je to rešenje? Ko to može da proceni da je jednom čoveku dete puno ukradeno, baš mu je ukradeno u velikoj meri, pa će on dobiti 10.000 evra, a nekom drugom dete nije toliko ukradeno, ukradeno mu je u mnogo manjoj meri pa će on dobiti 100 evra? Gde je tu logika, kao i kod mnogih drugih pitanja?

Dakle, prvobitno zakonsko rešenje pokazuje da umesto da se država suoči sa konkretnim problemima i da nastoji da ih reši, koliko god to bilo iscrpljujuće možda ili mukotrpno ili teško, ide se linijom manjeg otpora. Još ćemo da vidimo kako će se pokazati ta komisija, ali intencija sa tih zamišljenih 10.000 evra jeste možda da se na taj način neko od njih, koji teško živi, koji možda nema posao, možda je u teškoj životnoj situaciji, svakako bi mu 10.000 evra značilo, znači, intencija je da taj neko ko bi možda taj novac primio odustane od dalje istrage, odnosno potrage za informacijama, odnosno potrage za svojim detetom. Ja ne vidim drugi razlog za to donošenje, a ne rešava problem.

Ukoliko bude komisija u skladu sa tim marketinškim pristupila problemima, onda neće ni ona ništa uraditi. Dakle, ide se linijom manjeg otpora, pokušava da se novcem reši problem, odnosno da se novcem nekome da neka uteha, a posle da se nastupa kako je posle određenog perioda te i te vlasti ovo pitanje konačno rešilo, što nema veze sa istinom.

Govorili smo ukoliko se pojavi bilo koja cifra u zakonskom rešenju, kolika god da je ona, ona na neki način faktički stavlja cenu na jedno dete, koja nije ni fiskna. Može da padne ili poraste cena deteta. Kada smo donosili ovde zakon koji propisuje da je svaki građanin Srbije obavezni davalac organa ukoliko se pre toga sam pisanom izjavom kod notara te saglasnosti ne odrekne, odnosno to izričito zabrani, govorili smo o veoma, veoma potencijalnoj mogućnosti da to bude izvor da se snabdeva crno tržište ljudskim organima za Zapadnu Evropu, pošto oni nas i vide kao jedno tržište, kao izvor resursa od jeftine radne snage do prirodnih resursa, od sirovina itd, zašto ne i ljudskih organa?

Ovo može da bude potencijalno izvor, tj. resurs za crno tržište zemalja EU sa decom. Čuli smo već komentare iz EU na tu temu, pre svega iz Nemačke. Tih slučajeva je bilo. U Srbiji se o tome ne govori. Srbija se time ne bavi. Ovo sa ovom cenom, jer čim se stavi cena, odnosno čim se stavi cifra to je u stvari cena. To je ono što je problematično.

Umesto da ste nastojali da se neki roditelji povedu za tim novcem da možda odustanu, trebali ste da im ponudite istinu, a trebali ste prvo da se temeljno pripremite, da znate šta ćete i kako ćete sa takvom komisijom, a ne da komisiju smišljate u dva dana. Neozbiljan pristup je od strane Vlade Republike Srbije ukoliko se samo za dva dana nešto osmišljava što treba da bude ključno u rešavanju ovog pitanja. Da li je odgovorno – dve godine je samo zakon u skupštinskoj proceduri, da samo u dva dana se takvo nešto menja? Po našem mišljenju nije.

Drugo, niko nije razmišljao o tome kakva može slika u javnosti da se stvori kada počnu ljudi koji nemaju veze sa nestalom decom da govore kako imaju, da izmišljaju, da varaju u nadi da će doći do ovih 10.000 evra na neki način. Da li vi smatrate da je to možda potencijalno kompromitujuće za sve te ljude koji 20 ili 30 ili koliko god godina traže istinu za svoju decu? Ukoliko se neki hohštapleri pojave u nadi da će dobiti ovaj novac, pošto je, vidimo već, vlastima u Srbiji mnogo bolje da se novac isplati, a da se ništa drugo po tom pitanju ne radi, da li će na taj način biti kompromitovani svi ovi ljudi koji na tome insistiraju već dugi niz godina?

Dakle, opet kažemo, budući da se rešenje ne nazire, da treba tek da se vidi kakav će biti rad te komisije, ono što je ključno u rešavanju ovog pitanja, kao i svakog drugog, a to je ono što vidimo da često nedostaje, to je politička volja. Ukoliko ima političke volje, ovo pitanje može da se reši. Ukoliko ovo pitanje samo treba da se skine sa dnevnog reda, e, onda će se isplatiti i novac. Takva je situacija. Forma bez ikakve suštine, to je predlog ovog zakona.

Nije korektno sa strane Vlade Republike Srbije, po našem mišljenju, da posle donošenja ovog zakona bilo ko može da kaže da je ovo pitanje u Srbiji rešeno i da je ova vlast posle 20 godina rešila pitanje nestalih beba. To bi bilo nemoralno, to bi bilo sramotno, to bi bilo skandalozno, a videli smo već takve najave pre nego što je zakon došao u skupštinsku proceduru od strane ministra pravde.

Dakle, umesto da okrećete glavu od problema, umesto da idete linijom manjeg otpora, treba odlučno da pristupite rešavanju i istraživanju, tj. istrazi šta se desilo sa tom decom i onda da vidimo kroz neki period rezultate rada, a ukoliko budete donosili zakone samo zato što su takve smernice Evropskog suda za ljudska prava, onda nećemo stići, zaista, nigde.

Dame i gospodo narodni poslanici, država Srbija je prodala „Komercijalnu banku“. Država Srbija je prodala jedinu ozbiljnu preostalu banku u Srbiji koja je bila pod kontrolom države Srbije.

Iako smo čuli, ne samo od ekonomista, već i od guvernera NBS da to nije u najboljem interesu Srbije i da država može da upravlja tom bankom i da dobro posluje, država Srbija je nekako, na brzinu čini se, prodala „Komercijalnu banku“, i to, ni manje ni više, nego „Novoj Ljubljanskoj banci“.

Dakle, svesno se država Srbija odrekla jednog ozbiljnog dela monetarnog suvereniteta i nastavila i zadala ozbiljan udarac, uopšte, suverenitetu svojih građana.

Dakle, pod preporukama MMF-a, ovih što nam kažu da smo najbolji na svetu, da smo najbolji u regionu, da smo najbolji u istoriji, nejasno je da li neko u Vladi Republike Srbije misli da oni svi to rade u interesu građana Srbije ili iz svojih sopstvenih interesa.

Sa tim u vezi bih uputio pitanje Vladi Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i gospodinu Siniši Malom – gde je konkretan interes Srbije da proda „Komercijalnu banku“? Dakle, banku koja posluje sa profitom, banku u koju građani Srbije imaju poverenje baš zato što je državna i to za čini se neki mali novac, odnosno manji, koliko ta banka zaista vredi, i to „Novoj Ljubljanskoj banci“, banci koja je naslednik, odnosno sledbenik „Ljubljanske banke“ koja je već zadala mnogo problema građanima Srbije i bilo je mnogo problema sa starom deviznom štednjom, odnosno ta banka je opljačkala građane Srbije.

Umesto da se, što bi jedna slobodna, suverena i odgovorna država uradila, sa strane NBS, stavila blokada na jedan takav ugovor, odnosno transakciju, gde bi se „Nova Ljubljanska banka“ ocenila kao nelikvidna i kao sumnjiva i automatski odstranila iz te ponude, država Srbija je „Komercijalnu banku“ prodala i time zaokružila monopol stranih banaka na domaćem tržištu. Mi danas osim „Poštanske štedionice“ nemamo ni jednu ozbiljniju banku u Srbiji, a svakako „Poštanska štedionica“ nije mogla da se poredi ni sa brojem korisnika, ni sa kapitalom sa „Komercijalnom bankom“.

Zašto smo mi apsolutno dali strancima monopol na bankarsko tržište u Srbiji? Gde je tu naš konkretni interes? Šta će oni to nama dobro doneti? Da li shvatate da svaka država u Evropi, ozbiljna država ima veliki udeo na domaćem tržištu, od te Nemačke na koju se mi pozivamo, gde je više od 30%, do nekih manjih zemalja?

Ono što je dozvoljeno Jupiteru, to nije dozvoljeno i volu, pa tako ono što je u redu za neke zapadne države, to ne može da bude slučaj sa Srbijom, jer Srbija treba da bude u kolonijalnom ili polukolonijalnom položaju i ne sme da ima domaću banku, a kao i sve ono što se kritikuje od strane SNS, pljačkaške privatizacije i slično iz vremena posle 5. oktobra, tako se i nastavilo, čini se baš na primeru „Komercijalne banke“, da se sistematski uništavaju javna dobra, javna preduzeća kako bi se na kraju prodali ispod cene i na taj način se stekao utisak da država u stvari nije mogla to da kontroliše.

Dakle, pozivam nadležne organe, odnosno NBS da ne dozvoli da do ovoga dođe i da država Srbija, odnosno Vlada ponovo razmisli o ovoj prodaji i da zadrži najveću banku, „Komercijalnu banku“ u svom vlasništvu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zaista danas u Narodnoj skupštini jedna čudna situacija. Neko bi rekao da ukoliko se toliko dugo čekalo da se donese jedan ovakav zakon, da će u Skupštinu doći jedan temeljni akt, sveobuhvatni koji bi rešio sve te probleme, a u ovom predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji ne vidimo baš neka suštinska rešenja i ne vidimo da se država po ovom pitanju dovoljno ozbiljno posvetila.

To na neki način pokazuje da se ovaj zakon donosi samo zbog preporuka Saveta Evrope i samo zbog te presude Evropskog suda za ljudska prava. Dakle, umesto da država vrši svoju ulogu da identifikuje problem, da taj problem na jedan opšti način reši zakonom, ovde se samo primenjuje ono što je smernica određenih međunarodnih institucija. Dok ne vidimo suštinsko ispitivanje ovog problema, a i da će se na tome temeljno raditi. Ovde se više govori o ispunjavanju forme, a ne o suštini i pokazuje na neki način priličnu neozbiljnost u shvatanju ovih problema.

Dugo je bila ta fama prisutna u našoj javnosti. Otprilike, kada se prvi put pojavila nije bilo toliko poverenja u istinitost takvih dešavanja. Mislilo se da jednostavno neki roditelji ne mogu da se pomire sa tim da su im deca posle porođaja preminula, pa da pokušavaju na sve moguće načine da nađu neku utehu da je to dete i dalje živo itd. i sa početka se nije pristupilo kako treba tom problemu.

U međuvremenu se situacija dosta uozbiljila. Došlo je do raznih indicija, svedočenja i u javnosti prisutnih ljudi koji su otvoreno govorili o problemu nestale dece, pa je onda otprilike počelo i udruživanje tih ljudi i traganje za istinom šta se na kraju toga svega desilo.

Dakle, pre svega kod jedne te takve situacije, dakle, gde je postojalo oduzimanje dece iz porodilišta kako bi se posle bez ikakvih dokaza, bez tela, bez sahrane govorilo tim roditeljima kako su deca nažalost preminula iz tih i tih razloga, tu može da se vidi jedna stvar i po mom mišljenju ta stvar je ključna, a to je povezanost nekog broja lica u ta dešavanja, odnosno u tu aktivnost.

Dakle, to svakako nije mogla da bude situacija od slučaja do slučaja, da tako nešto uradi neki pojedinac na svoju ruku, već je to delo toliko ozbiljno. Bilo je toliko raznih slučajeva da je morala da postoji određena grupa koja je povezana da se tim bavi, a nismo sigurni baš da će na ovaj način posle 20 ili 30 ili više godina od takvih dešavanja, sada bi neko očekivao jednu ozbiljnu strategiju za pronalaženje krivaca za rešavanje tih problema, na kraju, za istinu o toj deci koja su nestala iz porodilišta, u Narodnu skupštinu dođe akt od 26 članova.

Možda bi bilo, po mom mišljenju, normalnije da država prepozna problem, pa u saradnji sa tim ljudima koji imaju neke indicije, da sasluša sve, možda ima onih koji nisu u pravu, ali verujem da je većina zaista na tragu da su se takve stvari dešavale, možda bi bilo normalnije da se u saradnji sa njima došlo do nekog predloga zakona kojim bi se, na neki način, napravio prvi korak u rešavanju ovog problema, a ne zbog te i te preporuke ili presude Evropskog suda za ljudska prava.

Dakle, ozbiljna država bi prepoznala problem i nastojala da ga reši onako kako bi to bilo najbolje moguće u interesu građana te države, a ne zato što je to neka smernica, preporuka ili diktat iz inostranstva.

Naravno, baš zbog tih ljudi koji su o tome izlazili u javnost, koji su osnivali ta udruženja, oni su nezadovoljni i naravno da su onako burno reagovali na tim javnim slušanjima. To je baš zbog toga, zato što su oni valjda trebali da budu pozvani, konsultovani, da se sa njima razgovara pre donošenja ovakvog zakona.

Mogli smo da čujemo i najave od nekih evropskih zvaničnika, čak i od ovog Fabricija, ambasadora EU u Beogradu, kako je to trgovina, tj. problem nestalih beba, u stvari postao problem i za Evropu, pa se onda i čini da je tek kada je došlo do izjava evropskih zvaničnika, krenulo se u rešavanje tog problema.

Na neki način, ovim zakonom se priznaje poraz države. Dakle, država priznaje da nije u stanju da reši ove probleme.

Podsetiću vas na još jednu situaciju. Pre petnaestak godina u Narodnoj skupštini Republike Srbije osnovan je anketni odbor koji je trebalo da ispita sve te slučajeve, prikupi dokumentaciju o toj nestaloj deci, da sasluša i mnoge lekare i ljude zaposlene u porodilištima i policajce i mnoge druge i da posle sa tim izađe u tužilaštvo i da se otpočne sa istragom. Taj anketni odbor je prikupio veliku količinu dokumentacije, ali do konkretnih istraga nikada nije došlo.

Država je tu zakazala i izvršna vlast i sudstvo je tu zakazalo. Ne vidimo i dalje način, pogotovo ne kroz ovakav zakon, da se to pitanje reši.

Dakle, ukoliko bi postojala ozbiljna namera da se izađe na kraj sa ovim pitanjem, počelo bi prvo sa saslušanjima, dakle, da se odredi taj konkretan period vremena, da se saslušaju svi lekari, svi zaposleni u porodilištima, sva povezana lica, pa je dovoljno doći i do rešenja jednog konkretnog slučaja, samo jednog, da bi se otkrila određena matrica po kojoj se sve to dešavalo, jer to je toliko ozbiljna stvar, da stvarno jedan pojedinac na svoju ruku nije mogao bez ikakve povezanosti da tako nešto uradi, i da je to uradio samo jednom, jedno lice samo jednom, da li iz porodilišta, da li od lekara ili itd. To bi moglo da traje određeni period vremena, ali je jedini konkretan način da se to pitanje reši.

Druga stvar, postavlja se jedno pitanje - da li taj poligraf, koji je često prisutan u našoj javnosti, važi samo i reaguje samo na ministre ili na državne funkcionere iz izvršne vlasti, ili se poligraf možda može koristiti i u nekoj istrazi? Ajmo, kada smo tako sigurni u taj poligraf i kada je to toliko pouzdano, zašto ga ne upotrebiti sada npr. u toj istrazi?

To su samo neki od načina gde bi moglo da se dođe do činjenica, do nekih dokaza i da bude korak u pravom smeru rešavanja tih problema.

Mnogo se ovde raznih pitanja postavlja, a ono što je bilo najprisutnije u javnosti i ono što je u ovom predlogu zakona skandalozno, jeste ova suma od 10.000 evra, koja će se kao pravična naknada isplatiti tim roditeljima koji u postupku dokažu ne znam ni ja šta ili otprilike opravdaju svoje indicije da je njihovo dete ukradeno.

Problem kod ove države i kod ovog režima jeste što misli da sve može da se reši novcem. Pa, ukoliko se nekom isplati novac, onda će tu u stvari biti rešenje tog problema, kraj tog postupka i neko će da izađe ispred Ministarstva pravde i kaže – mi smo rešili posle 20 ili 30 godina toliko i toliko slučajeva nestalih beba. Ja to vidim kao potencijalnu mogućnost kada se donese ovaj predlog zakona.

Nisam siguran da je to opravdano i da je to normalno i da država u takvom postupku vrši svoju ključnu ulogu i stara se o pravima svih građana Srbije.

Ono što je još ovde, takođe, veoma čudno, kaže se – pravična novčana naknada ne može da se dosudi u iznosu većem od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS. Dakle, to nije fiksno 10.000 evra.

Onda se postavlja pitanje, dakle, u tom postupku jednom roditelju će se isplatiti 3.000 evra, nekome će se isplatiti 5.000 evra, nekome će 7.000, nekome će 10.000 evra. Dakle, reći će se od strane države kako je nekom dete malo manje ukradeno, pa će on dobiti 3.000, a ovamo je nekome dete malo više ukradeno, pa će on dobiti 10.000 evra. Potpuna jedna nebuloza.

Naravno, i čuli smo to i u pravu su i prirodno je, ti roditelji koji istrajavaju već dugi niz godina na rešavanju tog problema, njima nije bitan novac. Njima je bitna istina, a država je dužna da im to omogući. Ako ništa drugo, da su oni sad svi u zabludi da tih problema nema, da se to nikad nije desilo i da je sve istinito onako kako su lekari tim roditeljima pričali, da su ta deca preminula itd.

Ukoliko neko 20 ili 30 godina istrajava na tome, trudi se da tako nešto dokaže, traga za istinom, valjda bi bilo najnormalnije od strane državnih organa da oni taj njihov trud i njihovo istrajavanje i posvećenost rešavanju tih problema uvaže tako što će oni biti ključni u konsultacijama za donošenje predloga zakona, ne ovakvog, nego predloga zakona koji bi to pitanje trebalo da reši. To bi bilo normalno.

Šta se još ovde sa ovom novčanom naknadom pojavljuje kao opasnost? Pojavljuje se kao opasnost da se pojavi neka npr. grupa hohštaplera, koji ovu zakonsku mogućnost mogu da vide kao način da steknu određeni novčani iznos tako što će lagati da su i oni u stvari neki od tih roditelja kojima su deca oduzimana, odnosno kojima su deca nestala. Na taj način, država će napraviti mogućnost da se svo to istrajavanje tih roditelja i njihov trud da prikupe sve moguće informacije, dokumentaciju, da pronađu možda odgovorne, da saznaju nešto više šta se desilo sa njihovom decom, biti veoma kompromitovano, zato što može da se pojavi neko ko sa tim nema nikakve veze i da u ovakvom postupku traži za sebe 10.000 evra pretvarajući se kao da je neko od tih roditelja.

To je mogućnost koja se ovde ne predviđa, o kojoj niko nije razmišljao. Zašto bi dovodili neke ljude u tu situaciju?

Na ovaj način se negde i legalizuje to otimanje dece. Dakle, država ne nudi rešenje, ne nudi pravdu, nego nudi novac, što nije normalno. I to što je Evropski sud za ljudska prava doneo iznos od 10 hiljada evra da treba da bude maksimum, mi smo to prihvatili, nismo o tome ništa razmišljali. Sa strane Ministarstva pravde i uopšte Vlade Srbije naviklo se tako, jer nema razmišljanja o interesima građana Srbije, nego ispunjavanja diktata iz inostranstva. Subvencije u Srbiji 10, 15 hiljada evra, 70 hiljada evra smo čuli pre neki dan, a ovde se roditeljima nudi 10 hiljada evra, tj. do 10 hiljada evra.

Smatram da je intencija ovoga da se eventualno negde razbije solidarnost tih roditelja, jer je svakako normalno i sigurno postoji mnogo roditelja među njima, koji misle da su im deca nestala, koji veoma teško žive i kojima bi 10 hiljada evra mnogo pomoglo u životu. Intencija je da se otprilike na taj način kupi njihovo ćutanje i da oni odustanu od daljeg traganja za nestalom decom.

Imali smo situaciju pre dve godine kada je Narodna skupština donela zakon gde je obavezno doniranje organa, osim onih ljudi koji se za života ne izjasne da to ne žele posle smrti. Tu smo videli isto tako, naravno, mogućnost, SRS je to kritikovala, da na taj način rešavanje u tim stvarima i donošenje takvog zakona može da obezbedi crno tržište organa i da organe građana Srbije svodi pod resurse za, možda, namirivanje nekih u inostranstvu, u zapadnoj Evropi itd. Na ovaj način stavlja se negde početna cena i za dete. Čim se u celu tu priču oko istrage o nestaloj deci bilo kakva cena, odnosno cifra navodi, stavlja se cena na dete.

Naravno, teško je da država učestvuje i da se, naravno, neko iz ministarstva odvoji od emocija kada govori o tim stvarima i kada pokušava da reši to pitanje na bilo koji način, ali ovo je druga krajnost. Ovo nije ni racionalno. Ovo može da otvori mogućnost namirivanja evropskog tržišta decom. Čim se stavi cena, to je to.

Naravno, rešenje je skandalozno, ne treba da se prihvati. Alternativni način rešavanja jeste razgovor sa svim ljudima koji traže nestalu decu, pomaganje, formiranje anketnog odbora Narodne skupštine, zašto da ne, prikupljanje opet dokumentacije, saslušavanje svih lica koja su u određenom periodu vremena radila ili bila povezana sa svim porodilištima i čim se jedan slučaj reši, samo jedan, već će se otkriti određena povezanost i mnogo će biti lakše da se taj slučaj nestale dece reši u celini, jer je nenormalno da se neko namiruje, odnosno da se nudi isplata, a da se ne nudi istina.

Umesto smernica Saveta Evrope i presude Evropskog suda za ljudska prava, treba da bude važnija istina za građane Srbije, koliko god njih da ima, nego nešto čime bi se neki ministar ili predsednik Vlade ili bilo ko iz ministarstva negde pohvalio kako je neki problem rešio zato što se ovim zakonom ne rešava problem. Ovde se ispunjava zahtev iz inostranstva. Problem još ostaje, a na neki način se vređaju svi ljudi koji, po 20 ili 30 ili koliko god godina, istrajavaju u nameri da nađu istinu za svoju decu.

Meni je žao, gospodine ministre, dva puta sam ponovio, vi taj predlog kritikujete, ono što sam ja rekao – ukoliko možda taj anketni odbor kada je bio formiran 2006. godine možda nije radio najbolje svoj posao, možda je tada sud bio takav da nije moglo da se očekuje ili tužilaštvo da će doći do istrage, možda ste vi sada protiv novog anketnog odbora, ali to pokazuje drugu jednu stvar. Pokazuje da vi idete linijom manjeg otpora, da i unapred kažete da time ne može ništa da se reši, da time ne može ništa da se postigne jer je već tamo neko napravio grešku. Možda ne valja tu anketni odbor. Napraviti komisiju Vlade. Komisija Vlade sasluša sve te ljudi koji su bili povezani u poslednjih 30 godina, koji su i dalje živi, koji su i dalje tu, koji su dostupni. Saslušaju se i uzmu se izjave od svih. Upalite taj poligraf. Ne znam gde je taj poligraf. Malo, malo neki ministar hoće da se kune u svoju nevinost, pljas poligraf, a sada kada bi možda imao i konkretnu ulogu u nekoj istrazi sada od toga nema ništa.

Vi kažete – nezavisni organ od državnih organa. Pa i sud je takođe država. Sud je deo sudske vlasti. Isto je važan koliko i Narodna skupština, koliko i Vlada Republike Srbije.

Ovo govori da sa zakonom od 26 članova, čovek bi očekivao za ovih nekoliko godina da će to biti mnogo temeljnije, mnogo šire, ali ne – zakon je došao sa 26 članova, se pokazuje je ovo jedan iznuđen potez. Ne konkretno rešenje, nego nešto što je bilo pod moranje da se stavi u skupštinsku proceduru.

Druga stvar, kažete – život nema cenu. Evo je cena u članu 23. Članom 23. ovde se propisuje da je cena života, odnosno cena deteta sedam puta manja nego cena subvencije. Dakle, sve po evropskom standardu.

Ukoliko vi nemate poverenja u Narodnu skupštinu, ja to mogu da razumem, iz ovih ili onih razloga, molim vas, drugi predlog, ne mora anketni odbor, komisija Vlade koja će apsolutno time da se bavi. Uložiće trud, vreme, zalaganje u rešavanju tih problema i doći će se do nekih zaključaka. Ovim zakonom neće se doći ni do čega.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo već govorili u načelnoj raspravi, naravno da postoji potreba za ulaganje i za obeležavanje svega onoga u našoj istoriji, našeg stradalništva, sa ciljem da se nikad ne zaboravi.

Ali, morao bih da vas podsetim na jednu drugu inicijativu Srpske radikalne stranke, koju smo predlagali još pre četiri godine, a to je da Vlada Republike Srbije zvanično formira poseban institut za proučavanje haških presuda.

Zašto bi mi dozvolili da jedan nelegalan sud koji je imao za cilj da svu krivicu za krvavi građanski rat i raspad bivše Jugoslavije svali na srpski narod, proglasi nas genocidnim, posle po nepravednim i van ikakve sumnje presudama koje su uperene isključivo prema srpskom narodu u celini? Na taj sud se poziva i Međunarodni sud pravde i mnogi drugi, pogotovo u tzv. regionu, ali, što je, nažalost, i u Srbiji tako.

Dakle, da se to istraži, da se to sve sabere i da se vidi onda u stvari prava praksa i cilj i postojanje Haškog tribunala. To bi uradila jedna odgovorna država koja neće da dopusti da nam istinu i istoriju kroje naši neprijatelji i oni koji našem narodu ne misle ništa dobro.

Teza o genocidu, navodnom u Srebrenici je potekla od Haškog tribunala, iako nema apsolutno nikakvo uporište u pravu, a i čovek koga su više puta pomenuli i poslanici vladajuće koalicije u vreme načelne rasprave Efraim Zurof, koji je direktor Centra „Simon Vizental“ je i sam više puta rekao da nazivati genocidom ono što se dogodilo u Srebrenici vređa sve žrtve koje su poginule u Holokaustu. To vam je danas Haški tribunal i to je bila njegova uloga.

Dakle, cilj je bio da se jedan narod označi, da taj narod posle bude prokazan, a onda na to vrlo lako dopuniti i sve ostalo i pripisivati to našoj genocidnoj prirodi, naše loše osobine, to što smo mi neuspešni, jer smo mi zli i genocidni.

To je suština i Republika Srbija, po našem mišljenju, ne sme sa tim da se pomiri, da ne govorim o tome da se i naši sudovi često pozivaju na presude Haškog tribunala i na rad Haškog tribunala.

Ono što je, takođe, dakle, potreba da se pokaže odgovornost i na jednom drugom polju, a to je da se uvede red u funkcionisanje, odnosno rad nevladinih organizacija u Srbiji posebnim zakonom.

Svako ko je finansiran iz inostranstva, kroz razne fondacije, da li je to Džordž Soroš ili USAID ili neki drugi, svako da mora da se legitimiše u javnosti onako, da predstavlja ono što je to platilo, odnosno da se predstavi ko stoji iza toga kao agent stranog interesa, odnosno stranog uticaja.

To što je neko sada objavio na svojoj veb stranici to koliko je dobio novca nije dovoljno, jer se oni u javnosti ne predstavljaju kao plaćenici, odnosno ljudi koji su angažovani. Opet kažem, nisam za to da se zabrani, ali da svima to bude jasno. Dakle, nije dovoljno samo što je izbačeno to na veb stranicu, mora svaki put da to bude prisutno u javnosti.

Oni su prikazani u našoj javnosti kao glavni moralni autoriteti po svim pitanjima, a upravo slede onu politiku koju ima i Haški tribunal. Njihove osnovne teme o Srbiji jesu: genocid u Srebrenici, velikosrpska okupacija, odnosno invazija na Hrvatsku, nezavisno Kosovo, itd.

Ti ljudi vređaju naše žrtve. Negiraju broj poginulih u bombardovanju. Podržavaju falsifikate, odnosno događaje koji su imali za cilj da manipulišu svetskim javnim mnjenjem, kao što je događaj u Račku, da ne govorimo samo o Srebrenici. Na taj način nas sve vređaju.

Dakle, to mora da bude odgovornost i mora da se pokaže da svako ko je pripadnik nevladine organizacije koja pretenduje da utiče na politiku Srbije mora da se prikaže onako kao što i ovi koji ga plaćaju se prikazuju. Oni nisu nezavisni, oni su i te kako zavisni.

Ono što je mnogo veći problem za Republiku Srbiju jeste što i, nažalost, Vlada Republike Srbije određene projekte posredno ili neposredno plaća istim tim nevladinim organizacijama. Dakle, sada se ne govori o Olimpijskom komitetu, o SPC, Crvenom krstu, itd, već isključivo nevladinim organizacijama koje imaju prefiks ljudsko-pravaški, odnosno koje imaju u svom nazivu ljudska prava, te dve reči, iako samim tim što to ponavljaju u javnosti, teško kompromituju ljudska prava. Dakle, da se uvede u finansiranje.

Zašto bi država Srbija plaćala nekog ko će posle da ide da reklamira genocid u Srebrenici ili nezavisno Kosovo, ili šiptarske mučenike, tzv. da predstavlja ovde po Beogradu, imali smo i takvih slučajeva?

Stvarno mislim da nije normalno da Vlada Republike Srbije stoji iza finansiranja Festivala „Mirdita“, koji je imao za cilj promociju kosovske kulture u centru Beograda, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Dakle, to je novac Vlade Republike Srbije.

Šta je cilj i koja je potreba za tim finansiranjem? Da li se mi onda slažemo sa promocijom kosovske kulture u Beogradu, tzv? Jedino što ja mogu da kažem za taj termin kosovska kultura, mogu samo da kažem da verovatno kao deo svega toga spada i spaljivanje srpskih crkava i manastira, skrnavljenje groblja, itd.

Nisam baš siguran da mi govorimo o stradanju srpskog naroda na Kosovu sa istim žarom i da se isto tako finansira, kao što se finansira NVO sektor. Oni se ovde postavljaju u Srbiji i iznad zvaničnih institucija, oni odlučuju i daju smernice, vrlo su kritični u javnosti, imaju određene vrste pritisaka da se stvari promene, to smo videli i u ovom izbornom procesu, tj. predizbornom procesu.

Dakle, bilo je potrebno da se angažuje fondacija, tj. Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša i njihovo predstavništvo u Beogradu, kako bi oni otpočeli navodni dijalog između vlasti i opozicije.

Meni se čini da je to, ne samo što je ponižavajuće za Srbiju, meni se čini da to prikazuje i pravu hijerarhiju u Srbiji i ko se prema kome kako odnosi. Meni se čini da su oni autoriteti i vladajućoj stranci i vladajućim strankama, ali i većini opozicije, odnosno prozapadnoj opoziciji. Vrlo lako je bilo i naprednjacima i demokratama da u 24 sata zaborave sve što su jedni o drugima pričali kad ih je sazvao Milan Antonijević na Fakultet političkih nauka. Nismo onda čuli ko su tu lopovi, šta je ko pokrao, itd., već su bili izuzetno konstruktivni.

To je malo čudno, posmatrano sa strane, ali u svakom slučaju, po ugledu na SAD i na Rusku Federaciju, jednostavno napraviti sistematizaciju kod tih NVO, da vidimo odakle novac stiže, ko to plaća i uticaj i u čijem je interesu taj uticaj u Srbiji.

Mi smatramo da nije normalno da NVO, posebno „Žene u crnom“, Fond Nataše Kandić, „Jukom“, građanske inicijative, kuće ljudskih prava i ostale gluposti, mogu da se porede sa nekim kulturnim institucijama, kao što je Matica srpska u finansiranju i da se ispostavi da desetostruko puta veće iznose dobijaju iz budžeta Republike Srbije NVO, nego Srpska književna zadruga i Matica srpska, na primer.

Mi smatramo da to nije normalno i smatramo da svaka Vlada od 2000. godine, koja se time bavila, odnosno koja je finansirala NVO, na taj način plaća reket, jer je uvreženo mišljenje da se bez njihove podrške ne može biti na vlasti i da su oni veoma važni nekim stranim činiocima i da od njihove preporuke zavisi ko će da formira Vladu Srbije, na primer.

Bolje je da se novac da, pa da oni kompromituju našu istoriju, da oni vređaju naš narod, crkvu i ostalo, nego da oni budu neprijatelji, pa da se oni udruže sa vašim političkim protivnicima. To je suština.

Imali smo nedavno i tzv. „Apel 88“, koji ima za cilj da osudi mešanje Beograda u unutrašnje stvari Crne Gore i spreči, ne znam ni ja šta, agresiju valjda Srbije na Crnu Goru i ostalo, a to je bilo povodom spornog Zakona o slobodi veroispovesti, kakav paradoks, kojim se otima imovina SPC i koji predstavlja pokušaj nacionalizacije SPC u Crnoj Gori.

Na tom spisku pobrojani su svi ti predstavnici iz NVO, neki su se pridružili kasnije, ali je nekako i osobina srpskih neprijatelja da se oni svi vrlo lako udruže sami i stave sebe na spisak, a Vlada Republike Srbije na posredne ili neposredne načine neke od tih ljudi za njihov rad finansira i nije mi jasno kako se u svemu tome ne vidi problem?

Republika Srbija nije neka prebogata država da može da plaća sve i svašta, a posebno ne sme da pravi prioritete od nevladinih organizacija u odnosu na neke kulturne institucije, u odnosu na Maticu srpsku, na primer. Taj odnos treba da se promeni da bi se onda nešto i u kulturi promenilo. Ovako, od danas do sutra sa pojedinačnim slučajevima, odnosno pojedinačnim rešenjima nećemo nigde da stignemo. To smo predlagali ove četiri godine više puta, ali nismo čuli, to jest nije bilo sluha za naše predloge.

Mi smatramo da ne možemo ništa da očekujemo dobro od onih koji pozivaju, odnosno navode da se u Srebrenici desio genocid, oni koji pozivaju na priznavanje kosovske nezavisnosti, oni koji govore o velikosrpskoj agresiji na Hrvatsku i smatramo da oni treba u našem društvu da budu na margini, a ne da budu autoriteti po bilo kom pitanju i pogotovo smatramo da ne smeju da budu plaćeni iz budžeta i da postoje mnoge stvari koje treba, umesto toga, da se nađu na prvom mestu, istorijske, sa nacionalnim prefiksom, i da se taj novac usmeri na to, ali to treba da bude promena u svim segmentima i treba da se na tome radi temeljno, a ne da mi prihvatamo tutorstvo i autoritet NVO.

Jedan od novinara je nedavno rekao da su oni kancer na tkivu naše demokratije, jer se oni postavljaju iznad parlamenta, iznad Vlade Republike Srbije i ključni su donosioci odluka kada je u pitanju strateški pravac, spoljnopolitička orijentacija i pogled na određena istorijska dešavanja. To će biti prava i suštinska promena.

Opet kažem, oko memorijalnog centra, podržavamo, ali da nastavimo da se sećamo i da radimo na tome u svim segmentima na stradalništvo i u 20. veku i pre toga i da to radimo sistematski, a ne od slučaja do slučaja.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Pre svega, na neki način, i ovo je jedna istorijska sednica, tj. rasprava o pojedinostima, iz razloga što imamo jednu nesvakidašnju situaciju u Srbiji, a to je da je parlamentarna većina uvažila predlog jednog narodnog poslanika, predlog zakona, i da se o tome raspravlja. To nije čest slučaj u Narodnoj skupštini.

Kao što znate, govorili smo više puta, Srpska radikalna stranka, koja je podnela više od 100 hiljada potpisa i Predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju kojim bi se ukinuli javni izvršitelji u Srbiji, i dalje čeka da sazna kada će biti zakazana ta sednica na kojoj će se o tom predlogu raspravljati. Mi smo, imajući u vidu, sagledali trenutnu situaciju u Narodnoj skupštini, razmišljali smo da uđemo u pregovore sa gospođom Gordanom Čomić, da se ona pojavi možda kao predlagač našeg zakona, ali to je bilo pre nego što smo saznali za značaj uvažene koleginice Katarine Rakić. Možda bismo i nju zamolili da i ona podnese naš predlog zakona, ne mora da ga zastupa, ali samo neka se nađe na dnevnom redu, pa da se raspravlja malo i o tome.

Mi smo čuli neki podatak sada, vezano za broj gradilišta itd, da li je situacija bolja nego što je pre bila - jeste, da li je onakva kakva se predstavlja - svakako nije, ali smo čuli neki podatak da je na nekoj određenoj rang listi Srbija na nekom mestu napredovala 100 mesta unapred, 80, nije ni bitno. Uglavnom, radi se o krajnje nebitnom podatku. Zašto? Zato što međunarodni finansijski sistem, a to biste mogli da saznate od vašeg kolege, gospodina Jokića, funkcioniše tako da se određene zemlje koje treba da budu u podređenom položaju plasiraju visoko na tim nekim raznim listama i institucijama tzv. vašingtonskog konsenzusa, Svetska banka, MMF, Svetska trgovinska organizacija i ostalo, ne zato što su te zemlje uspešne, nego što treba da bude podsticaj tim zemljama da oni nastave da se zadužuju stranim bankama, jedino to.

Dakle, ne ceni se uspešnost određene zemlje, nego lojalnost. Ista stvar je i sa tim kreditnim rejtinzima i tim institucijama „Standard and Poor’s“ i ostali, dakle, u meri u kojoj je poslušna neka Vlada, neka zemlja, tako će biti i ocenjena. Ukoliko bi krenula da traži neke, možda, ekonomske alternative, e onda će biti ocenjena mnogo lošije.

Konkretan primer, što se tiče Srbije, na primer, da nije Vlada Republike Srbije mimo bilo kog zakona na nameštenom tenderu dala posao za izgradnju Moravskog koridora američkoj firmi „Behtel“, da su možda izabrali jeftiniju ponudu, a ponude su jeftinije bile, čak za 300 miliona evra koje su stizale od nekih kineskih kompanija, to su ove koje su gradile auto-put „Miloš veliki“ možda ne bi bilo toliko pohvala od strane međunarodnih finansijskih institucija, možda bi onda bila neka kritika. Zamislite da je kineskoj kompaniji nekoj uplaćeno 300 miliona više nego što je slučaj sada sa američkom, da je kineska kompanija na mestu te američke, šta bi se desilo? Nama bi uveli sankcije, ti što nas sada rangiraju na, ne znam ni ja na koje mesto.

Da li mi stvarno treba da se povedemo, pa da onda verujemo u tako neko rangiranje i zaista pomislimo da se tako dobro živi u Srbiji kao što nam se priča? To, jednostavno, nije tako.

Mi smo se iznenadili što se gospođa Rakić pojavila ovde kao predlagač, imajući u vidu sve, da je i najbolji ovaj Predlog zakona koji je ona podnela, ona neće biti u situaciji da ga sprovodi, jer je ona narodni poslanik. Ona će biti u situaciji da predloži izmene ili da ga kritikuje ili da govori o tome u Narodnoj skupštini, ali valjda bi bilo normalno da čujemo šta kaže i resorni ministar na tu temu, njeno mišljenje, da gospođa Mihajlović provede ova dva dana u Narodnoj skupštini i ona kaže nešto i o stanju sadašnjem, kako je bilo, kako će biti, itd.

(Katarina Rakić: Ne može, ja sam predlagač.)

Jeste gospođa Rakić predlagač, ali ne verujem da bi se zabranilo gospođi Mihajlović da sedne ovde u Narodnoj skupštini.

(Katarina Rakić: Ne može, ja sam predlagač.)

Dakle, mogli ste da pokažete na taj način malo više interesovanja, ali nećemo tumačiti. Ja neću da pretpostavljam zašto ste vi predlagač, a nije gospođa Mihajlović, ali dobro. Nije ni važno.

Svakako, nećete biti u situaciji da taj zakon sprovodite i po njemu postupate, osim ako nećete, možda, da zamenite gospođu Mihajlović posle sledećih izbora, ukoliko vaša stranka osvoji dovoljan broj glasova, što bih ja pozdravio ne zato što ste vi, možda, sposobni toliko ili kvalitetni, zaista to ne znam, ali verujem da nema niko nesposobniji od Zorane Mihajlović.

Dakle, situacija sada u tom ministarstvu nam je pokazala stvarno neke nenormalne stvari, šizofrene. Dakle, uhapšen je direktor „Železnice“ zbog primanja mita. Čovek kaže da je taj novac delio sa Zoranom Mihajlović ili to uzimao u njeno ime i niko ništa.

Dakle, umesto da se to istraži, da se sasluša i Zorana Mihajlović, što bi bilo normalno, zašto verovati bilo kome na reč, i onome ko kaže da nije uradio i onome ko kaže uradio je, nama je bilo dovoljno mišljenje ostalih ministara u Vladi da poverujemo u to da je Zorana tu nevina u celoj toj aferi.

To bi trebalo da se ispita. Ne treba Zorani Mihajlović verovati na reč, čime je ona to zaslužila, kao ni tom nekom ko je optužen.

S druge strane, hapšenje državnog sekretara. Državni sekretar u Ministarstvu građevine i infrastrukture je bio u pritvoru, a u našem sistemu državne uprave državni sekretar ministarstva je pandan zameniku ministra.

Zamislite situaciju u kojoj su u vrlo kratkom periodu uhapšeni direktor „Železnice“, zamenik ministra, tj. državni sekretar, a Zorana Mihajlović se ponaša kao da to nisu njena posla i utrkuju se predstavnici Vlade, tj. ministri, čak i predsednik Republike da kažu javno više puta kako su oni ubeđeni u nevinost Zorane Mihajlović što se tiče tih krivičnih postupaka, odnosno kriminalnih afera.

Da li je to normalno? Da li treba, možda, u pravnoj državi sud da se bavi, tužilaštvo time ili nam je dovoljno mišljenje, na primer, gospođe Ane Brnabić?

Da li nešto može da se uradi u Ministarstvu infrastrukture bez potpisa ministra? Kakav je to ministar kome je zamenik u kriminalu, a da ministar to ne zna? Ili je nesposoban ili je saučesnik, nema treće. Ukoliko je nesposobna, a to što nije mogla da uvidi da se tako nešto dešava, treba je smeniti, a ukoliko je učestvovala u tome, treba je smeniti i treba da ide u zatvor.

Što se tiče ove legalizacije, mi smo o tome dugo pričali ovde, o ozakonjenju objekata, jasno je da nema rešenja ni na vidiku, niti da se iko time bavi, tih je objekata sve više i više, nije se ponudilo rešenje kako da se taj problem reši, nego je Zorana Mihajlović za vreme svog mandata otvoreno pretila rušenjem ljudima koji zbog nesposobnosti i ove Vlade i Vlade pre nje i bilo koje druge od 2000. godine nisu uspeli da reše taj problem.

Nama se ovde prebacuje iz vremena kada je izvršeno etničko čišćenje sa prostora nekadašnje Republike Srpske Krajine, kada je hrvatska vojska oterala više od 250.000 Srba u „Oluji“ i kada su oni došli u Srbiju, dakle, u jednom takvom trenutku mi koji smo bili na vlasti u opštini Zemun smo pokušali i uradili sve što je od nas bilo moguće da izađemo tim ljudima u susret i u pomenutim naseljima, dakle, i u Busijama, i u Ugrinovcima, i u Altini, i u Batajnici, i naseljima koja danas pripadaju opštini Surčin, a ne opštini Zemun. Zašto je to nedovoljno što smo mi uradili? Kao da smo mi bili na vlasti od 1996. pa do 2020. godine, a da su naprednjaci juče došli na vlast. Treba da pogledate, možda, šta ste vi uradili, tj. šta je SNS uradila zadnjih… Tamo se u tim naseljima danas, nažalost, samo i isključivo radi u smislu putne infrastrukture, u smislu vodovoda i kanalizacije, u smislu nekih saobraćajnih rešenja samo pred izbore i to se pred izbore uradi nešto malo, a onda se pompezno najavi da se sa tim sad tek počelo, a posle izbora će da se nastavi i tek će onda da se sprovede i to će da bude, u stvari, metropola i tako već punih osam godina, od 2012. godine, u svakoj kampanji. Dođu predstavnici vlasti, saslušaju probleme i posle toga kažu – jeste, evo sad sam ja garantovao za to, to će početi da se rešava ubrzo nakon izbora.

Podsetiću vas, 2018. godine Aleksandar Vučić u Batajnici na predizbornom mitingu SNS kaže – evo, mnogi su bili neuspešni pre SNS i građanima Batajnice nisu uspeli da obezbede izlazak na auto-put, to jest da završe isključenje na auto-put Beograd – Novi Sad, a ja vam obećavam da ćemo za tri meseca da se time pozabavimo i to obećavam ja, a ne ovi lokalni naprednjaci, jesi li čula, Zorana?

To su Vučićeve reči od februara 2018. godine. Evo ga sad februar 2020. godine, a od tih tri meseca i tog roka apsolutno nema ništa. Tamo se ni jedna lopata nije pomerila.

To je, otprilike, osobina vladajuće garniture i metod kojim ona funkcioniše, jer se ona najbolje snalazi u predizbornim kampanjama. Imaju obećanja pre izbora u svim segmentima - sve će biti bolje, sve će biti neviđeno, sve će biti na istorijskom nivou, sve će biti najbolje u istoriji i tako dalje, a onda, u periodu kada treba da se to sve sprovede, onda treba da dođu novi izbori, a sa novim izborima i nova obećanja, a starih obećanja se više niko ni ne seća.

Opet kažem, Srpska radikalna stranka podnela je jedan predlog zakona koji bi u naš pravni sistem, to jest sistem pravosuđa uveo suštinske promene za dobrobit svih građana Srbije, a to bi se postiglo tako što bi se sudovi reorganizovali, reformisali, više ljudi zaposlilo, izvršenje vratilo u sudove, sudovi bili nadležni isključivo za postupak izvršenja, a to da bude i garancija poštovanja ljudskih prava i ljudskog dostojanstva svih građana Srbije, da ne može da se dozvoli da neko bude opljačkan i imovina brutalno oteta, kao što je sada situacija sa javnim izvršiteljima. O tome ne može ovde da se govori, jer nema razumevanja od strane vladajuće koalicije, a onda vidimo za neke izmene koje su kozmetičke ili koje nisu od tolikog značaja, za to imamo vremena, a posle vidimo, kada se pojavi Gordana Čomić da je ona u stvari heroj slobodne misli u Srbiji, borac za demokratiju i lučonoša sveopštih promena na bolje u Srbiji. utrkivali su se poslanici naprednjaka ko će više da pohvali Gordanu Čomić.

Dakle, to je, nažalost, naša tužna realnost i, po našem mišljenju, trebalo bi, prvo, da uvažimo sve građane Srbije na isti način. Smatramo, uz dužno poštovanje, da gospođa Rakić, ni gospođa Čomić nisu vredniji od bilo kog drugog poslanika i da treba Narodna skupština i vladajuća većina da ima aršin prema svima isti i da uvažite više od 100.000 građana Srbije koji su neku inicijativu potpisali, u ovom slučaju predlog SRS za ukidanje javnih izvršitelja.

Vi ne morate za to da glasate, ne morate sa tim da se slažete, ali morate da ih uvažite, da im pokažete da su svi u Srbiji jednaki, a ne da su jedni jednakiji od drugih, kao što sada imamo prilike da vidimo.

Ukoliko hoćete da rešite stvari u katastru i uopšte u Ministarstvu infrastrukture i saobraćaja, treba prvo da izvršite ključnu promenu zato što riba smrdi od glave i treba da smenite i procesuirate Zoranu Mihajlović, a onda posle toga da se bavite ostalim problemima.

Sve dok vi imate nekoga ko vam se otvoreno smeje u lice, kao što to radi Zorana Mihajlović kada sa čovekom koji je tek izašao iz pritvora organizuje konferenciju za štampu, smeje se istražnim organima i policiji u lice, i vama, kao što je to bio slučaj sa ovim Poledicom, šta ćete vi tu da očekujete, bilo kakav progres. Dakle, to je infantilno. Neće doneti ništa od velikog značaja Srbiji. Mišljenje bi trebalo da bude drugačije i trebalo bi da se razgovara o suštinskim problemima.

Hvala.

Već sam rekao, dakle, razgovarati o nekom zakonu bez resornog ministra mislim da nije baš u redu, imajući u vidu da zaista ne znamo ni koliko gospođu Mihajlović i zanima uopšte ovaj zakon, a svakako znamo i to se više puta pokazalo, da umesto ustavne uloge koju ima parlament Srbije, a to je da bude nadređen Vladi, koji treba da saslušava Vladu, da kritikuje i da svi ministri budu pod stalnom pretnjom, kao što je to u normalnim demokratijama, da li će parlament da ih smeni ukoliko oni nisu loše radili, u Srbiji je potpuno obrnuta situacija, gde su poslanici vladajuće većine instrumentalizovani od strane Vlade Srbije i oni samo služe da se formalni deo ispuni, tj. da se zakoni izglasaju.

Podsetiću vas na još neke zanimljivosti vezane za Zoranu Mihajlović. Nije samo ta afera sa „Behtelom“, gde se platilo američkoj firmi više od 300 miliona evra više nego što taj posao zaista vredi, nego je u više navrata vređala neke od naših najvećih saveznika na međunarodnom planu, kao što je to bio slučaj sa Ruskom Federacijom ili Kinom, a čak u jednom momentu te šizofrenije je vređala i SPC.

To je osoba koja dovodi ambasadora SAD u Vladu Republike Srbije, gde on drži tirade o nezavisnosti Kosova, kako je to realnost koja treba što pre da se prihvati, a Zorana Mihajlović bez ikakvih reakcija stoji u njegovom društvu.

Ja nisam možda pretpostavio da će da se odvaži Vlada, pa će da uputi demarš ili će da zamoli ambasadora da napusti našu zemlju, da postane persona non-grata, ali sam očekivao neku reakciju. Ne, nije se desilo ništa, nego se samo smejala i na taj način možda i pokazala podršku za to što ambasador SAD govori. Dakle, to je ta osoba. I mi danas ne vidimo uopšte problem u svim tim aferama, o tome ne govorimo i pokazuje se na neki način da je ona ipak previše važna za vladajuću koaliciju, ona je važnija i od Skupštine Srbije i od glavnog odbora SNS i od predsedništva SNS, jer je ona očigledno eksponent nekoga drugog u Vladi Republike Srbije, a ne naprednjaka.

Vi to onda prihvatate, jer vi tako odgovarate na pritiske koji dolaze iz inostranstva. Tako da, ukoliko zaista te vaše promene na koje se pozivate nisu samo u marketinške svrhe predizborne kampanje koja samo što nije počela, mi bismo možda trebali da očekujemo da vi prvo pokažete pre izbora koliko ste zaista za to odlučni i onoga ko je očigledno u kriminalu, ko na svaki mogući način kompromituje našu zemlju, da se sada obračunate sa njim, dakle da je smenite, da smenite Zoranu Mihajlović. Mi od vas vidimo, otprilike iz vašeg ponašanja, da i SNS i ako pobedi i ako ne pobedi, Zoranino mesto se ne dovodi u pitanje. Dakle, to je utisak i to nam pokazuje da ništa nećete promeniti suštinski, već ćete samo iskorišćavati to u predizborne svrhe.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo prilike da čujemo najave predsednika Republike da će posle sledećih izbora, ukoliko SNS bude opet stranka koja će formirati Vladu, imati parlamentarnu većinu u Skupštini Srbije, da će otprilike 90% ljudi koji sada zauzimaju ključna mesta, koji su ministri, državni sekretari, direktori javnih preduzeća, biti smenjeni, jer predsednik Republike nije zadovoljan njihovim radom. Takođe, govorilo se i o tome da će biti provetravanje što se tiče izborne liste SNS, da će se sad tu naći neki novi i naglašavam njegove reči – nekompromitovani ljudi, a onda isto tako poruka da će to isto važiti za lokal, da će biti smenjeni i predsednici opština, direktori javnih komunalnih preduzeća, članovi gradskih uprava itd.

Sada se nameće jedno logično pitanje – ukoliko od samog vrha vlasti dolazi poruka da će biti više od 50% tj. 70% promena, personalnih, u Vladi i na lokalnom nivou, što se tiče predsednika opština, da li je to priznanje i kontradiktorno sa onim što se svaki dan može čuti od Vlade Republike Srbije da u stvari tih rezultata nema? Ukoliko neka vlada dobro radi, ukoliko je neki predsednik opštine posvećen boljitku te opštine i radi u njenom interesu, zašto bi on bio smenjen ?

Dakle, ovo izgleda kao indirektno priznanje kako u stvari SNS nije ispunila ono čime se hvali, ono što je pompezno najavljivala, obećanja sa kojima je bila u kampanji prošli put i iz tog razloga smo sada krenuli, tj. oni su krenuli, u nova obećanja. Biće smenjeni lokalni funkcioneri, ministri itd.

Dakle, ne stoji ta priča zajedno sa porukama koje se mogu čuti iz Vlade Republike Srbije o nikad boljim uspesima u svim resorima, najboljim u istoriji i prvi put u istoriji itd.

Drugo, predsednik Republike je takođe rekao, pa bih želeo da postavim pitanje uvaženoj gospođi Gojković, kako je cilj onih izbornih promena tj. zakona koji su se promenili nedavno da se politički život vrati u parlament, parlament treba da bude centar političkog života, ključne odluke da se tu donose, pluralizam mišljenja itd.

Zanima me u tom svetlu - kako je onda moguće imajući u vidu ignorisanje poruka SRS već četiri godine, prvo što se tiče novog Poslovnika, prakse, rada Narodne skupštine, mi smo prvi bili za to da se to promeni, to je promenjeno tek kada su stigli diktati iz inostranstva da tako više ne može, ali me zanima ukoliko se politički život vraća u parlament, kako je onda moguće da mi i dalje na dnevnom redu Narodne skupštine nemamo Zakon o izvršnom postupku i obezbeđenju koji je predložila poslanička grupa SRS zajedno sa još više od 100.000 potpisa građana Srbije, dakle Predlog zakona kojim se ukidaju javni izvršitelji, izvršenje vraća u sudove?

Ukoliko je centar političkog života parlament, ukoliko politički život treba da se vodi u parlamentu, po rečima predsednika Republike, ja ne vidim ni jedan razlog da se ne nađe ovaj naš Predlog zakona u Narodnoj skupštini. Mi smo to podneli još u septembru. Apsolutno nema odgovora, a imali smo prilike da vidimo u Narodnoj skupštini i predloge koji su svesrdno podržani od strane vladajuće većine koje je podnela Gordana Čomić, pa i predloge zakona koje je podneo Nenad Čanak, a ovo koje je po našem mišljenju ključno pitanje, pitanje ukidanja jednom i za sva vremena javnih izvršitelja u Republici Srbiji, i dalje nije na dnevnom redu.

Dakle, pokažite malo na delima ono što često govorite da vidimo da li vi u stvari nešto ispunjavate od onoga što govorite ili vam sve to služi u marketinške svrhe.

Narodni poslanici, ja sam vrlo neprijatno iznenađen kako gospodin Mali veoma malo uzima učešća u današnjoj raspravi, samo je gospodin Atlagić uputio više od šest pitanja, za koje nismo čuli odgovor.

Dakle, možda bi bilo korektnije sa njegove strane da se možda malo više u to sve uključi. Ali, bilo kako bilo, kada god se govori, a tako je i danas bilo u toku današnje sednice, o spoljnoj politici, razlozima potpisivanja sporazuma, postoji jedna izrazita kontradiktornost između delatnosti, tj. saradnje Republike Srbije sa raznim državama, pa smo danas čuli da se neki nazivaju partnerskim, neki se nazivaju prijateljskim, ali u suštini čuli smo veoma oprečne stavove, kada je u pitanju naša spoljna politika.

Kao što je već izvesno, ja ću podsetiti narodne poslanike, dakle od 2000. godine i početka tog našeg famoznog puta evropskih integracija, mi slušamo iste priče, a to je od milijardi na granici, do samo da se ispuni ovo, da se ispuni ono, pa ćemo sve da završimo što se tiče našeg pristupa EU. Ako sprovedemo do kraja saradnju sa Haškim tribunalom, ući ćemo u EU, pa kada se država Srbija toliko ponizila i isporučila sve one koje je Haški tribunal potraživao, uključujući i bivšeg predsednika republike, mi smo u stvari shvatili da to jedno sa drugim nema veze, tj. evropske integracije uopšte nisu bile predmet rasprave kada je bio u pitanju Haški tribunal.

Takva situacija je od 2008. godine i sa KiM. Ranije se govorilo, kao što danas slušamo, o pravno obavezujućim sporazumima, ranije se govorilo o Ahtisarijevom planu i primanje Ahtisarijevog plana. Onda u poslednje vreme slušamo samo, dakle ukoliko Srbija potpiše pravno obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom, otprilike će vrata EU biti otvorena.

Ali, pored nas prolazi realnost i procesi u današnjoj EU, poruke koje stižu od strane najvažnijih političara današnje EU, kao što je na primer Emanuel Makron, koji je glavni politički autoritet danas u Evropi, vrlo je jasno više puta rekao da se EU više neće širiti i biće posvećena reformama preostalih 27 članica kada Velika Britanija napusti EU.

Na nedavnim izborima za Evropski parlament, ne samo francuskih poslanika, već i nekih nemačkih, holandskih, u debatama predizbornim postavljeno je više puta pitanje, da li se slažu sa proširenjem EU, i više od 70% ljudi kojima je to pitanje postavljeno, odgovorili su sa ne.

Kako sada to nama da ne bude jasno, dakle korak po korak mi smo radili kroz 20 godina nešto što nije bilo u našem isključivom interesu, da bi smo na kraju tu buduću neizvesnu okolnost ostvarili, a to je članstvo Srbije u EU. Mi smo na tom putu mnogo uradili i odrekli se raznih stvari, pogotovo po pitanju teritorijalnog integriteta, štetu koju ta saradnja donosi kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i sve ostalo, a nemamo i dalje danas odgovor na to pitanje.

Podsetiću vas, od 2008. godine i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, mi primenjujemo jednostrano taj sporazum u smislu ukidanja carina, a gubitak je procenjeno, to nisam ja smislio, nego su to podaci koji su objavile neke evropske statističke agencije i može se čak pronaći i na sajtu CIA-e, da je to gubitak od oko 500 miliona evra godišnje zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Dakle, naša saradnja je jednostrana. Ono što njima treba mi to sprovodimo, a za uzvrat dobijamo obećanja i tako je već prošlo punih 20 godina. Da ludilo bude još veće, ima jedan spoljnopolitički uspeh ove Vlade na kojem treba da se oda priznanje, a to je kampanja za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova. U protekle četiri godine, čini mi se, više od 17 ili 18 država je to priznanje povuklo. Jedan uspeh na kome treba da se čestita. Ali, u koliziji sa zvaničnim stavovima Vlade Republike Srbije koji se tiču članstva Srbije u EU, budući, ukoliko Srbija potiše pravno obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom, odnosno Beograd i Priština, i taj sporazum otvori vrata članstva republike Kosovo u UN, Kosovo postane član UN, više neće značiti što je neka zemlja povukla priznanje budući da će se smatrati, po sistemu kolektivnog priznanja, da su sve članice UN priznale nezavisnost svake druge članice UN.

Takođe, imali smo pompezne proslave uspeha naše diplomatije kada u nekoliko navrata Kosovo nije uspelo da postane član UNESK-a Interpola, nije dostiglo dovoljnu većinu zemalja koje bi za to glasale, a ukoliko se pravno obavezujući sporazum potpiše, Kosovo postane član UN, ni za Interpol, ni za UNESK-o više nam glasanje, već Kosovo postaje član po automatizmu. Šta će nam onda ta kampanja i proslava značiti?

I da tumačimo te poruke na drugi način, to nije ništa novo, ali pojavilo se krajem godine, krajem prošle godine jedno novo genijalno rešenje koje treba da zameni taj naš put Srbije u EU, a to je ideja "malog Šengena".

Nikada Srpska napredna stranka u kampanji to nije spominjala. Nikada do kraja prošle godine nije nagovestila tako nešto. U Skupštini se o tome nikada nije razgovaralo. Ta tema apsolutno nije bila prisutna u našoj javnosti, a sada smo dobili najave kako je to genijalno, spasonosno rešenje za našu ekonomiju, kako će ova ogromna, uspešna ekonomija Srbije da apsorbuje otprilike Severnu Makedoniju i Albaniju, tj. njihove ekonomije i da ćemo mi samo iz toga da izvučemo profit. Mi smatramo da to nije tako, imajući u vidu iskustva u saradnji sa tim državama koje su bile pod pokroviteljstvom Evropske unije.

Pogledajte samo situaciju iz Hrvatske. Da li danas tamo neki privrednik iz Srbije može da bude uspešan? Ne. Tamo dolazi prvo do protivljenja zvaničnih državnih organa protiv poslovanja privrednika iz Srbije u Hrvatskoj, a onda do sistematskog bojkota srpske robe koja se tamo nađe. Mi imamo više od 50 hrvatskih kompanija u Srbiji, a ni 10 ih ne posluje u Hrvatskoj, kada je reč o ovim velikim kompanijama. To je današnja realnost.

Zašto bi mi verovali da će biti u saradnji sa Albanijom drugačije? Govori se o otvorenim granicama. Kako ćemo sada postići to da ćemo moći da putujemo bez granica, a faktički u stvari samo bez pasoša, granice i dalje postoje, umesto pasoša treba da se da lična karta kada se granica prelazi. Uspeh se tu nikakav ne vidi. Niti smatramo da postoji potreba za građane Srbije da putuju u Albaniju bez pasoša. To nije omiljena turistička destinacija, to nije destinacija na koju će neka roba da se plasira, sa stanovišta građana Srbije. To je naše mišljenje. A dobijamo da će Albanci, osim na Kosovo i Metohiju, u koje mogu sada da ulaze kako hoće, bez kontrole Srbije, moći i u centralnu Srbiju da uđu bez pasoša, a inače takav režim imamo i sa Crnom Gorom i sa Severnom Makedonijom i sa Bosnom i Hercegovinom.

Da li je zaista naša poljoprivreda i uopšte privreda uspešna toliko da mi možemo kao jedan od benefita budućeg „malog Šengena“ da govorimo o tome da ćemo omogućiti izvoz, tj. uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Albanije? Jesmo li mi u nedostatku nekih poljoprivrednih proizvoda? Da li je naša poljoprivreda toliko uspešna, verovatno sa njom zadovoljavamo ceo naš izvoz pa nam trebaju sada proizvodi iz Albanije?

Dakle, to je jedna dilema i voleli bismo da nam predstavnici Vlade Republike Srbije konkretno pojasne u čemu je tačno taj naš interes oko „malog Šengena“, a da ne govorim o tome da je rečeno od strane predsednika Republike i gospođe Ane Brnabić da će način povezivanja kroz „mali Šengen“ omogućiti i Severnoj Makedoniji i Albaniji i Srbiji da kao celina postanu članovi Evropske unije. Pa kolika je to zabluda?

Da li je neko zaista toliko naivan da poveruje u tako neko obećanje ili neinteligentan da pomisli da je to istina sa stanovišta činjenica? Mi smatramo da nije. Poučilo nas je iskustvo da Albanci sa Kosova i Metohije bojkotuju i glasove iz centralne Srbije i ušli su u onu aferu sa otrovanim, navodno, glasovima koji su stigli iz centralne Srbije. I sada mi očekujemo da ćemo mi u Albaniju plasirati srpske proizvode. Situacija potpuno šizofrena.

Čuli smo i od ministara Ljajića koliki je gubitak oko 500 miliona evra zbog režima carina, tj. taksi koje je uvela Vlada u Prištini na robu iz centralne Srbije i Bosne i Hercegovine. Gde su nam to pomogli naši medijatori u briselskom dijalogu ili naši partneri iz Evropske unije u otklanjanju tih prepreka za srpsku privredu? Da ne govorim o tome kako je Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji i koje oni teškoće prolaze da bi se snabdeli osnovnom robom, namirnicama i lekovima. Mi smatramo da je to jedan argument protiv „malog Šengena“.

Takođe, mi imamo jednu realnu opasnost da i tzv. republika Kosovo sedne za sto kada bude taj „mali Šengen“ formiran. A šta mislite da li je to implicitno priznanje nezavisnosti Kosova ukoliko je to ravnopravna država sa ove tri suverene države i članice Ujedinjenih nacija? Ako će da to bude predstavljeno kroz Srbiju, teritorija Kosova i Metohije, kao što je to takođe bila najava predsednika Republike, ja nisam siguran da će na budućim forumima „malog Šengena“ predstavljati Kosovo i Metohiju Marko Đurić. Pre će biti da će to biti Aljbin Kurti.

Dakle, to su sve opasnosti koje niko ne analizira, koje niko ne vidi zato što zauzvrat dobijamo pohvale od strane Evropske unije i dalje smo slepo zaljubljeni u našu evropsku budućnost koja ne postoji i stavljeno nam je do znanja da ne postoji.

Takođe smo danas optuženi, SRS, da je otprilike patološki zaljubljena u Rusiju, u Rusku Federaciju, u Evroazijsku uniju, da ne uzima u obzir činjenice, da ne zna da je Srbija evropska zemlja itd, šta sve nismo mogli da čujemo. Mi jesmo rusofili, mi se zalažemo za što tešnju integraciju Srbije i Ruske Federacije, ali ne zato što mi imamo takva osećanja, nego zato što činjenice govore da je to bolje za Srbiju. Šta nam je doneo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju za ovih 12 godina? Samo štetu. Šta nam je donelo pregovaranje sa Evropskom unijom? Briselski sporazum kojim smo krenuli da čistimo srpske institucije sa severa Kosova. Gde smo mi to napredovali?

Sa druge strane, imamo mogućnost da sarađujemo sa zemljama koje ne vrše političko uslovljavanje na Srbiju kada je u pitanju ekonomija. Nećemo mi dobiti nikakav uslov od strane Ruske Federacije ukoliko se okrenemo Evroazijskoj ekonomskoj uniji, a već smo dobili u vreme kada smo hteli da iskoristimo situaciju u kojoj se Evropa našla kada su prvi put uveli sankcije Rusiji. Ministar Rasim Ljajić je najavio da je to šansa da se poveća i stimuliše izvoz pre svega poljoprivrednih, ali i drugih proizvoda u Rusku Federaciju, dobili smo ed-memoar od bivšeg predstavnika Evropske unije u Srbiji Majkla Devenporta u kojem se preporučuje da se to ne radi, odnosno na lep način, diplomatski je rečeno da se zabranjuje Srbiji da to uradi. Vlada Republike Srbije 2014. godine je poslušala Majkla Devenporta. To vam je slika i prilika naših odnosa.

Znači, u redu je, moderno je, progresivno je kada mi sarađujemo sa Evropskom unijom, a kada hoćemo da tražimo naš ekonomski interes negde druge, e, to onda nije u skladu sa evropskim vrednostima, nije u skladu sa spoljnopolitičkim opredeljenjima i nije prijateljski prema Evropskoj uniji. To je poruka koja je poslata Srbiji.

Podsetiću vas na razliku između velikih kompanija, privrednika koji dolaze iz Evropske unije i uopšte sa zapada i onih koje dolaze sa istoka. Jedna od najuspešnijih kompanija danas, ako ne i najuspešnija u Srbiji jeste Naftna industrija Srbije. Ko je spasio Železaru u Smederevu? Je li Aleksandar Vučić govorio da je to gorući problem srpske privrede? Ne zna šta će da radi sa 5.000 ljudi, gubici su ogromni, pokušalo se i sa profesionalnim menadžmentom, ništa se nije uradilo. Ko je to otkupio? Da li je to neki naš partner iz Nemačke, Francuske i odakle već? Ne, nego iz Kine, kao i rudnik "Bor". Dakle, to su činjenice.

Razlika je što privrednici iz Evropske unije dolaze ovde da isisaju budžetska sredstva koja dobijaju kao subvencije, zanima ih samo ekstraprofit uz što manje uloženih sredstava, a često su i desetostruko manja, ako ne i stostruko manja od sredstava koja daje Srbija tim privrednicima koji ovde dolaze i posle toga da rade šta hoće i imaju jednu ucenjivačku poziciju prema Vladi Republike Srbije, gde otprilike kažu kada režim subvencija istekne, ukoliko niste spremni na novi aranžman subvencija mi ćemo da napustimo Srbiju, a vi sa ovim radnicima radite šta god hoćete. Takva je situacija sa "Fijatom" svake godine.

Kompaniji iz Kine koje dolaze u Srbiju, dolaze tu da ostanu, jer njih ne zanima ih da naprave profit u privih godinu ili dve poslovanja, već ostaju ovde i ulažu strateški na dugi rok. To su činjenice, a da ne govorimo o našim tradicionalnim vezama i istorijskim, prijateljskim i o tome da je Ruska Federacija samo 2015. godine uložila veto u Savetu bezbednosti i UN na rezoluciju koju su predložili kako ih gospodin Arsić zove partneri Srbije, Velika Britanija gde se Srbi označavaju genocidnim i govori se o genocidu u Srebrenici. To su Rusi sprečili. Da ne govorimo o tome da su naši najveći zaštitnici i prijatelji kod pitanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije i brana tzv. Kosovu da postane član UN, da to ne zanemarimo, ekonomska računica na drugoj strani.

Danas je najbogatiji deo sveta na istoku, jugoistok Azije danas najbogatiji region na svetu i najperspektivniji, a mi se orijentišemo na deo sveta koji je na zalasku što se tiče ekonomije i ekonomskih prilika, jer nije 19. nego 21. vek i sve to iz razloga stabilnosti, a kada se kaže stabilnosti to znači da niko ne ugrožava trenutnu vladajuću garnituru iz te EU, jer je već utemeljeno shvatanje u Srbiji, da se može biti na vlasti samo ako se to aminuje iz Brisela, kao što su Tomislavu Nikoliću čestitali tri sata pre zatvaranja biračkih mesta i najveća opasnost nisu građani koji će glasati možda za nekog drugoga, nego da ovi ne čestitaju nekom drugom. E, to je glavna opasnost.

Zato je naše stanovište i zašta se mi zalažemo, nije izolacija, mi želimo sa sarađujemo sa svima na bilateralnoj osnovi ukoliko postoji zajednički interes zašto ne sarađivati sa ni sa Nemačkom, Francuskom, Italijom i ostalim zemljama EU. Ali, ne po svaku cenu političko uslovljavanje koje će da rezultira na kraju ocepljenjem dela teritorije. Mi smatramo da je došlo vreme, već i iskustvo nam je pokazalo samo ovih 20 godina, da mi treba da se orijentišemo prema svom sopstvenom nacionalnom ekonomskom interesu i da tražimo punopravno članstvo u Evroazijskoj ekonomskoj Uniji, da je tu budućnost za našu zemlju, a da ova pitanja prošlosti ostavimo onda u prošlosti.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavlja se pitanje ove današnje sednice imajući u vidu da uvažena gospođa Katarina Rakić je danas predlagač ovih izmena zašto se ovo danas našlo na dnevnom redu? Ukoliko je to potreba gde je Ministarstvo kao predlagač? Po kom to kriterijumu se biraju stvari koje će se naći na dnevnom redu u Narodnoj skupštini?

Podsetiću vas, u ovom sazivu vi ste raspravljali isključivo o stvarima koje su predložili iz Ministarstva, a kada je to izuzetak onda je to Gordana Čomić i njeni predlozi. Kad se to pojavilo veoma iznenadno u Narodnoj skupštini, ovde su se poslanici vladajuće većine utrkivali ko će više pohvala na račun Gordane Čomić da iznese, kovali su je u zvezde.

Slična stvar je bila i sa predlozima Nenada Čanka o AP. Srpska radikalna stranka, koja preda više od 100 hiljada potpisa građana Srbije za novi Zakon o izvršnom postupku i obezbeđenju, još u septembru, podsetiću vas, te potpise smo mi prikupili za manje od dva meseca, još taj zakon, tj. Predlog zakona nije došao na dnevni red. Zašto? U čemu je vrednost posebna, uz dužno poštovanje gospođe Rakić i njenog tima? Zašto se to danas našlo u Narodnoj skupštini? Dvadeset dana pred raspisivanje izbora počeli su iz raznih ministarstava da prazne fioke, Skupština radi punom parom, ali nema suštinskih izmena i ne razgovara se o fundamentalnim stvarima, već samo o trivijalnostima.

Što se tiče zakona koji je menjan, tj. donesen 2018. godine je već četvrti put menjan. To govori o savesnosti, temeljnosti i kvalitetu tog rešenja.

Pre manje od dve godine, tj. godinu i po dana donet zakon, a četvrti put se menja. Da li to neko smatra da je to normalno?

Jedan od najvećih problema u Srbiji jeste pitanje legalizacije, tj. ozakonjenja nelegalnih objekata i čuli smo više puta informacije kako njih ima toliko i toliko, na stotine hiljada tih predmeta, kako se to dugo čeka i ono što je činjenica i apsolutno svima u Srbiji poznato jeste da je uopšte ta procedura veliki izvor zloupotreba i korupcije, a opet nismo videli da se na tome radi, tj. da se to pitanje reši, bar korak po korak ukoliko nije situacija takva da može da se reši dekretom, odnosno odjednom.

Isto tako, imali smo prilike da slušamo od raznih predstavnika, dame i gospodo, narodni poslanici vladajuće većine o potencijalnoj umešanosti u kriminal tog direktora Katastra. Pa smo čuli da je on na tom mestu zato što bi i dalje hteo da nastavi da krade, da vrši zloupotrebe i tako dalje. Onda danas vidimo o njemu sve najbolje. Isto tako me zanima šta se to promenilo u poslednjih godinu dana, pa je neko, za koga nismo govorili mi da je takav i takav, nego predstavnici vlasti, šta se to promenilo, pa je on sada odjednom fantastično rešenje za katastar.

Šta vi mislite šta ljudi u Srbiji misle uopšte o proceduri knjiženja i uopšte radu Katastra? Velike probleme, velika birokratija, sporo, dugo se čeka i ono što je svaki put pitanje svakoga ko ima problem vezano za upis jeste da li ima neka veza. To je današnja realnost u Srbiji, a ne vidimo ni sa ovim zakonskim rešenjem, tj. izmenama, da se to pitanje rešava.

Pogotovo, imali smo situaciju da je katastar više od godinu dana bio apsolutno blokiran, da su mnogi građani Srbije bili nezadovoljni zbog toga, a da nadležni ministar nije apsolutno video problem u svemu tome i ništa se nije rešilo. Što se tiče organa lokalne samouprave, budući da se predviđa da pre nego što donese odluku o ozakonjenju podnosi elaborat nadležnoj službi, tj. službi za katastar.

Postavlja se pitanje zašto bi Vlada Republike Srbije, tj. predlagač, tj. vlast u Srbiji, zašto bi oni sumnjali u kvalitet, odnosno rad organa i lokalnih samouprava? Zašto nema poverenja ka njima? Jednostavno, to je neprihvatljivo budući da takva situacija može da se desi da i to takođe bude izvor zloupotreba i da izvesni ljudi traže određeni novac kako bi se to rešilo, odnosno kako bi se to čekanje što manje skratilo, to je mogućnost koja se javlja sad sa ovim rešenjem.

Takođe, mi smo videli da se može izdati uverenja, odnosno izvršiti upis u katastar na odnos uverenja nadležnog organa bez građevinske upotrebne dozvole. Da li zaista niko u tome ne vidi potencijalni izvor korupcije? Ukoliko se ne ispunjavaju svi uslovi, odnosno nema građevinskih i upotrebnih dozvola ili one nisu potpune, nadležni organ iznese uverenje i to je to? Da li mi onda dolazimo u situaciju da to može novcem da se reši i ako dokumentacija ne odgovara, odnosno ukoliko tih dozvola nema ili one nisu potpune? Na to pitanje se takođe ne odgovara.

Mi smo videli kako se ova vlast hvali digitalizacijom, kako se hvali elektronskim putem obavljanja svih mogućih poslova vezanih za državnu upravu.

Da li vi mislite da je to zaista realnost u Srbiji, da je to moguće uraditi i tražiti, na primer, u seoskim sredinama gde postoje mnoga staračka domaćinstva, da li vi mislite da je izvodljivo, da je realno da se njima traži otprilike elektronska pošta i elektronski način rešavanja tih stvari? Koliko je to izvodljivo, kakva god bila kampanja Vlade marketinška po pitanju digitalizacije, to jako lepo zvuči, ali u praksi je malo toga na tom polju urađeno. Dakle, pravi se razlog da bi se odugovlačilo i na taj način stvorila situacija korupcije.

Što se tiče legalizacije, ukoliko ste vi zaista zainteresovani da se to pitanje reši, a to je nešto što bi trebalo što hitnije da se reši, pogotovo što nema održivih predloga za rešavanje tog pitanja, još od 2015. godine apsolutno ništa nije urađeno, mi smo protiv bilo kakvih rušenja, ali izvesni red mora da se uvede. Mora nadležni organ da proceni šta je ono što bi vlasnici nelegalizovanih objekata trebalo da uplate, da se ta procedura ubrza, a ne da se traži na neki tajni način, odnosno koruptivni način, da se ta pitanja rešavaju, a to je nešto što su obećavali i pre nego što su došli na vlast i što je kao problem postojao i pre 2012. godine, a vidimo da se od svega toga vrlo malo popravilo, odnosno skoro ništa.

Uvažena gospođo Rakić, niko vama ne spori mogućnost da vi bilo šta predlažete. Ukoliko imate prava predviđena Poslovnikom, naravno da treba da ih upražnjavate. I, šta je tu problem? Problem je nešto u Srbiji od 2000. godine, a to je pokazala i vaša malopređašnja rečenica, a to je vaše stanje svesti, kada vi kažete – velika mi je čast da je Vlada ovo prihvatila. U hijerarhiji državnih vlasti Narodna skupština je nadređena Vladi i ne može da bude narodni poslanik zadovoljan što je neko iz Vlade njemu pokazao milost tako što se njegov predlog zakona ili izmena zakona našao na dnevnom redu. To je jedna situacija koja nije normalna.

Postavljam pitanje, da je ovo najkvalitetnije moguće rešenje, zašto ste vi kao narodni poslanik vredniji od 22 narodna poslanika SRS koji su predložili predlog za novi zakon o izvršnom postupku i obezbeđenju za koji su za manje dva meseca prikupili više od 100 hiljada potpisa građana Srbije? Zašto je to bolje i važnije što ste vi uradili u odnosu na ono što smo uradili mi?

Ja se slažem da se ovde procedure i dobri običaji, što se tiče parlamentarne prakse, ne poštuju. Ja znam da bi bilo mnogo bolje možda da smo mi sa našim predlogom zakona i tim potpisima otišli kod Gordane Čomić, pa da ona to predloži, pa da se to možda i nađe na dnevnom redu, ali hoću da ukažem na jednu nenormalnu situaciju. Što se tiče direktora katastra, ja sam samo ponavljao ono što su vaše kolege iz poslaničke grupe govorile. Niti sam ja to optuživao, niti ja znam nešto o tome. Ja mogu da verujem ili ne verujem kada neko iz vašeg poslaničkog kluba tako nešto kaže, pa me samo zanima, ukoliko je neko to ranije govorio, prošlo je godinu dana, šta se to tačno promenilo, pa situacija više nije takva?

Dakle, ovde je princip u pitanju što se tiče predlaganja zakona. Izuzetak je, a to nije normalno, da narodni poslanik nešto predloži, pa da se to nađe na dnevnom redu, a obično je, to jest redovno stanje jeste kada vladajuća većina, podređena Vladi Republike Srbije i ministarstvima, sprovodi sve kao protočni bojler ono što iz ministarstva dođe.

Ja sam primetio da se vi malo srdite, koleginice. Meni je jako žao zbog toga.

Opet kažem, podržavam to što ste vi nastupili tako i na taj način to predložili i što danas nastupate. To mislim da je normalno. Molim vas odgovorite mi na pitanje, ukoliko ste rekli, pošto 100.000 ljudi koje je potpisalo naš predlog o ukidanju izvršitelja, apsolutno nema nikakve veze, dok mi nemamo 126 glasova, tj. poslanika u parlamentu. Molim vas odgovorite mi koliko poslanika u parlamentu ima Gordana Čomić i koliko je ona osvojila na izborima? Imajući u vidu da ste vi vrlo lako i vrlo pohvalno se o njoj izjašnjavali, ne kažem vi konkretno, nego vaše kolege. Čak je ovde i okupljala, između ostalih, sve viđenije poslanike SNS ženskog pola, između ostalog i gospođu Maju Gojković, predsednika Narodne skupštine. Ona je koordinirala tom sednicom.

Dakle, to je realnost.

Samo kažem, ukazujem na nepravdu, ukazujem na vašu neprincipijelnost. To kakav je ovaj ili onaj zakon i čime se bavi, mislim da takođe nema veze ukoliko je procedura parlamentarna poštovana. Možda je trebalo da mi prvo bojkotujemo Narodnu skupštinu, pa da krenemo da provaljujemo u Narodnu skupštinu u neko doba noći ili u Radio televiziju Srbije ili bilo šta drugo, pa da se onda posle nekoliko meseci opet ovde pojavimo, možda bi ste se tada i o nama pohvalno izražavali.

Mislim da treba prvo da sagledate malo širu sliku svega toga, a ne automatski da odbijate nešto što se vama ne sviđa ili što nije na vašoj ideološkoj liniji, kao što je naš predlog podržan sa više od 100.000 građana za ukidanje izvršitelja, kao što je na vašoj ideološkoj liniji ono što ste prihvatili, što je predložila Gordana Čomić.