Stanovi i kuće se ne otimaju zbog računa za struju u Srbiji. To se otima zato što su građani dužni bankama, a ne EDB. To je činjenica.

(Veroljub Arsić: Po Poslovniku.)

Toga nema. Nije rešilo glavno pitanje.

Mi smo prikupili više od 100 hiljada potpisa za manje od dva meseca. To je pokazalo važnost tog pitanja za građane Srbije. To treba da bude dovoljan razlog da Narodna skupština bar o tome raspravlja. Ne mora da usvoji, ne morate da glasate „za“, ali treba da ih uvažite i da se o tome raspravlja pa da da svako svoje argumente.

Mi smo i odlučno i bićemo i u budućnosti za ukidanje javnih izvršitelja. Vi zbog nečega pravdate njihovo postojanje. Ne možemo mi da razmišljamo ukoliko se sada desi da račun za struju dođe pa ne znam ni ja šta, koliko je takvih slučajeva od ovih više od 600 hiljada izvršenja koliko je bilo, da se nekretnine otimaju zbog komunalnih potraživanja? Vrlo malo. Veliki broj za infostan, ali u odnosu na kredite, vrlo malo.

Kada izvršitelj naplaćuje troškove, to nije u korist poverilaca, nego u njegovu ličnu korist, on se pojavljuje kao treća strana u obligacionom odnosu i vrlo često se dešava da mnogo biše zaradi iz obligacionog odnosa izvršitelj, nego poverilac. To je isto tako realnost u Srbiji. To je nedopustivo.

Poverioce, takođe, treba zaštiti. Svako treba da plati ono što je dužan, ali ne zaštiti ih tako što će neki dužnik biti opljačkan, nego što će platiti svoj dug u razumnoj meri bez nekog rizika da zato što zbog konkretnih životnih okolnosti nije mogao da plati dug na vreme, ostane bez krova nad glavom.

Lepo je da čujemo da je u stvari njihovo postojanje zbog građana Srbije. Ja sam bio ubeđen da je potpuno drugačije, ali ako je potreba građana Srbije da postoje javni izvršitelji, onda je to sasvim druga stvar.

Mora izvršitelj nešto da zaradi, pa mora, ali da li je normalno za šest meseci da 200 ljudi podeli 30 miliona evra? Da li je to normalno? To je rekla gospođa Kuburović, nisam ja izmislio. Malo više od 200 ljudi oko 30 miliona evra za šest meseci i tako svake godine.

Ko je onda tu u pravu i na koji način su zaista tu građani zaštićeni i poverioci? Pazite, 30 miliona evra za šest meseci.

Privatnici bolje funkcionišu i prilagođavaju se tržištu nego preduzeća koja su pod kontrolom države, što se tiče ekonomije. To je empirijski dokazano. Ali, ne može da to bude pandan da je neko efikasniji, pa da mu se onda ustupi državna nadležnost, nadležnost suda. Tako sutra možemo mi da se setimo da je efikasnije da neko privatno zakonodavno telo donosi zakone nego Narodna skupština i da onda po principu efikasnosti ukinemo parlament i da tamo neki privatnici donose zakone, da ne pričamo o tome da možemo da imamo i privatne zatvore i privatnu policiju i privatnu vojsku.

Možemo da se setimo, privatna policija je efikasnija od zvanične policije Republike Srbije, šta će nam onda policija? To je logika stvari kod postojanja javnih izvršitelja i ona je nakaradna i nenormalna i nepotrebna.

Niko nije zaštićen osim javnog izvršitelja i njegovog ekstra profita iz svakog potraživanja, do tih stvari koji otvoreno vređaju građane Republike Srbije, koje, pre svega, prvo ih izbace na ulicu iz svog stana, a onda im to izbacivanje na ulicu naplati. To je nenormalno, nedopustivo i treba hitno da se promeni.

Prvo, više puta smo čuli sudski izvršitelji. To nisu sudski izvršitelji, to su javni izvršitelji.

Sve ovo što smo do sada čuli je poražavajuće za državu Srbiju. To je priznanje da država Srbija ne može da reši problem neefikasnosti izvršenja i da umesto toga daje privatniku da to radi. A, onda imamo situaciju da na nivou od pola godine, dakle, za šest meseci 200 ljudi zaradi 30 miliona evra zato što su izvršavali u ime države.

Sa druge strane, kada se pleni nekretnina, banku zanima šta će da se zapleni, ne pita se tu sud ništa. Tarife određuje izvršitelj, koliko će da košta kada vas izbaci napolje, koliko će da košta kada vam dođe na vrata sa policijom, pa da vas obavesti, pa da vam uruči i tako dalje. To je nenormalno.

Država Srbija priznaje poraz da ne može da se reši sa problemom. Umesto da je radila na tome, pa makar ta reforma trebala da traje i dve, tri, četiri, pet, koliko je god potrebno, godina, mnogo je bolje nego da se legalizuje pljačka.

Dakle, da se stvori takav ambijent da sudski izvršitelj može da obavlja svoj posao, neko lice kome je plata vezana za učinak, a garancija da niko neće biti prevaren i opljačkan zato što pripada nadležnom sudu, država Srbija stoji iza toga. Zaposlite više ljudi, ako treba, i povećajte im plate, a ne interes banke, interes javnog izvršitelja da bude tu prioritet i bilo kom smislu.

Nedozvoljeno je i nenormalno njihovo postojanje zato što smo videli iz prakse šta se dešava. Nismo se mi toga setili zato što se to ne dešava u Srbiji, da je to neki hir i tako dalje i zato je toliko broj ljudi to podržao.

Šezdeset miliona evra za godinu dana, 30 miliona evra za šest meseci, ti ljudi zarade. Da li je moguće, da to toliko košta? To je rekla gospođa Kuburović. Samo to je problem i pokazuje da ova država nije samostalna, ne može da reši svoje probleme. Kakav god režim da je bio kada se to uvodilo, sada je neki drugi režim, možda može bolje da sagleda situaciju.

Hvala, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih pre svega u svetlu onoga što smo mogli da čujemo juče od ministra kulture, gospodina Vukosavljevića gde je Ministarstvo i Vlada Republike Srbije podržalo našu inicijativu koju smo uputili pre nekoliko meseci da Vlada Republike Srbije štampa tj. finansira i objavi sabrana dela nobelovca, pisca Petera Hankea, osvedočenog srpskog prijatelja koji nas je podržavao u najtežim trenucima za našu zemlju i naš narod, nikada nije krio svoja osećanja koja gaji prema našem narodu. Ja bih voleo da na isti taj način i Ministarstvo obrazovanja pokaže sluha za ono što su govorili poslanici Srpske radikalne stranke, pre svega oko te kontrole udžbenika koji se pojavljuju u našoj zemlji.

Dakle, mi smatramo i treba da bude i strategija i politika Ministarstva obrazovanja, dakle da udžbenici i za osnovnu i za srednju školu iz srpskog jezika i istorije ne smeju da budu stvar tržišta i na njima treba da ima monopol Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, koji treba da bude pod strogom kontrolom Ministarstva obrazovanja.

Dakle, da vas ne podsećam na sve skandale, od toga da je „Danak u krvi“ prilika za napredovanje u hijerarhiji Turskog carstva, od toga da je Hrvatska imala izmišljenu državu u srednjem veku, do svih ostalih stvari koje možemo da zateknemo na tom polju.

Što se tiče srpskog jezika i najnovijih inicijativa, a gde to može da postane vrlo lako i uvreženo mišljenje u Republici Srbiji, a to je da ne postoji srpski jezik već nekakav jugoslovenski ili naš jezik zajednički za sve narode izmišljene i one koji stvarno postoje na Balkanu.

Dakle, mi smatramo da na dugi rok Ministarstvo obrazovanja treba da pokaže odgovornost na tom polju i da se postara da se više nikada ne dese takve stvari kao što smo imali priliku da gledamo po pitanju tih udžbenika.

Sa druge strane, mi možda imamo razumevanja da je nešto nekad pogrešno urađeno u prošlom mandatu, prošlog ministra obrazovanja ili prošle Vlade, ili prošle stranke ili bilo šta drugo, ti sada argumenti više nemaju osnova zato što je svaki ministar u svakom resoru izabran novi, zato što je neko pre njega radio loše ili lošije i mora stanje da popravi i njegova je odgovornost i obaveza da stanje u svakom resoru popravi. Takva je situacija i sa prosvetom u Srbiji.

Hvala gospodine predsedavajući.

U svetlu promene u obrazovanju koje su vrlo često vidimo da nekoliko puta godišnje se razgovara u Narodnoj skupštini o tome i to nam isto pokazuje koliko je stanje tu stabilno i koliko je zadovoljavajuće. Malo, malo pa se ti zakoni menjaju, uvode se nove stvari, izmišljaju se neke stvari koje ranije nisu postojale, ispunjavaju se bezpogovorno direktive iz EU naravno kao i u svim resorima tako i u obrazovanju.

Budući da smo u situaciji da smo svakog dana preplavljeni velikom količinom lažnih obećanja, marketinških trikova, nerealnih obećanja po ugledu na neke najsvetlije trenutke Mlađana Dinkića i ostalih, naravno demagoških trikova, mene zanima, pošto ste vi danas tu, gospodine ministre, da nam kažete, kao neko ko je iz tog resora, na čelu tog resora, starešina Ministarstva obrazovanja - dokle je stigla inicijativa i aktivnost predsednika Republike Srbije koji je rekao da će obići svaku osnovnu školu u Srbiji, svaki toalet i da više ne smemo da dozvolimo da nam toaleti i osnove škole tako u Srbiji izgledaju?

Da li vi danas posle, evo sada će biti još malo četiri godine vašeg mandata, možete da nam kažete – predsednik Republike je obišao toliko i toliko škola, toliko i toliko toaleta, utvrdio je to i to, za to mora da se odvoji toliko i toliko novca zato što mi ne smemo da dozvolimo da obrazovne ustanove u Srbiji tako izgledaju? Dakle, da li ste možda imali jednu analizu te aktivnosti da danas o tome obavestite Narodnu skupštinu?

Gospodine ministre, u mom izlaganju nije bilo ničeg zluradog. Niti sam ja hteo da nipodaštavam vašu karijeru, niti mislim da ste vi bili PR predsednika Republike, jednostavno, ja nisam bio u prilici, niti je predsednik Republike ovde, kada se raspravlja o zakonima o obrazovanju, a vi ste bili iza njega kada je on o tome govorio. Dakle, iz tog razloga sam ja postavio to pitanje. To je možda bilo malo cinično sa moje strane, ali ja hoću da ukažem na jedan trend koji nema toliko veze sa obrazovanjem, već sa svim u Srbiji.

Obećanja se ovde daju tako da treba da ispunjavaju nekoliko uslova. Jedan od njih je da budu veoma, veoma poželjni za uvo slušalaca ili gledala i obično traju dva do tri dana, nekad i sedam dana, ukoliko se neko zakači pa krene rasprava o svemu tome. Kao i kad je bila ta besmislena priča oko toaleta i obilaženja toaleta, kao da je to nadležnost predsednika Republike. Isto tako smo imali slučajeve da gledamo kako će predsednik Republike, tj. premijer, primati građane od 5 ujutru, pa se to desilo samo jednom ili samo dva puta, a trebalo je da bude jednom nedeljno ili jednom mesečno, ili kako već.

Hoću da vam kažem, kao i u resoru obrazovanja, kao i u bilo kom drugom resoru, ono što u Srbiji ne postoji već godinama jeste predvidljivost. Dakle, odluke se donose od danas do sutra i vrlo često je nekad nešto nemoguće sprovesti šta nekome od najviših pripadnika režima padne na pamet. Tako i ovo.

Molim vas, meni je jako krivo ako ste se vi našli uvređeni. Ja sam govorio o onom što je osnovni problem, jedan od osnovnih problema sigurno u našem obrazovanju i obrazovnom sistemu, a to je to pitanje udžbenika za koje i dalje mislim da je najvažnije. Pored toga što mi sada glumimo nemačke standarde, švajcarske penzije itd, pa smo onda prihvatili to dualno obrazovanje, mi smo onda zaista i realno pomislili da smo mi u stvari Švajcarska i da možemo tako nešto da sprovedemo u Srbiji.

Dakle, to su neke teme o kojima mislim da treba da se raspravlja.

Ja se izvinjavam što sam dao sebi za pravo da govorim o situaciji koja se zaista desila u Srbiji. Možda sam trebao da čitam Informator SNS ili da gledam promotivne spotove SNS, onda bih verovatno znao realnu sliku šta je u stvari u Srbiji, a ne ono što je kad se izađe na ulicu.

Ja bih zaista voleo da živimo u zemlji obećanja SNS, njihove propagande, Dnevnika 2 RTS i ostalog. Ja bih zaista voleo da je to naša realnost.

Obećavali su 100 milijardi dolara investicija kada dođu na vlast. Obećavali su da će otvoriti kancelariju za brze odgovore, smanjiti stranačko zapošljavanje, reformisati birokratiju, šta sve ne. Obećavali su fabriku čipova, najmoderniju, u koju će se uložiti više od četiri milijarde evra. Obećavali su "Mercedes" srpski. Obećavali su da ni po koju cenu se neće uzimati od penzionera, da će se praviti rezovi na drugim mestima, da će se uštedeti na druge načine, da su penzije stečena prava i da u to ne sme da se dira, a nakon tri meseca smo uvideli da penzije u stvari nisu stečena prava i da to sme da se dira, da su se penzioneri sa tim pomirili i da su oni zahvalni SNS što je ona uzela penzije protivustavno, jer su penzije stečena prava.

To smo sve imali priliku da vidimo. Ja sam rekao neka dva primera koja su meni delovala kao neke dve neozbiljne mere. Ne kažem da su sva obećanja ne ispunjena, ali ima ih zaista mnogo, pogotovo onih najzvučnijih. Ne kažem da ste isti kao što je bila prethodna vlast, ali mnogo preterujete u tome šta mislite o sebi i kakvim se predstavljate, nego kakvi ste zaista u ovih poslednjih osam godina vaše vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, budući da ima mnogo tema danas na dnevnom redu, a i donekle srodno dva resora - obrazovanje i kultura, mi moramo da konstatujemo da svaka Vlada od 2000. godine nije, jednostavno, obraćala dovoljno pažnje na ova dva resora. Obično je to u raspodeli stranačkog plena dobijao neko ko time nije zadovoljan, nije ulagao neke napore u to, ali činjenica je, takođe, da, kao i u svakom drugom segmentu društvenog života, tako i u obrazovanju i u kulturi, već 20 godina mi bezpogovorno ispunjavamo sve što se od nas traži, sanjajući da ćemo se jednog dana naći u EU.

Tako smo uspeli da dođemo do toga da su nam danas najveći autoriteti u ova dva resora, u javnom životu, dakle, u javnosti, predstavnici nevladinog sektora, nevladinih organizacija, onih koji se finansiraju obilno iz inostranstva, a pokazuju otvoreno antisrpsko delovanje u našoj zemlji.

Podsetiću vas da ova Vlada, Vlada SNS, prvi put u istoriji, pored svih tih prvi put u istoriji stvari koje je uradila, prvi put u istoriji je na posredan način finansirala festival „Mirdita“, koji ima za cilj promociju takozvane kosovske kulture u centru Beograda i, da nevolja bude još veća, bivši ministar kulture, gospodin Tasovac, a sadašnji kadar SNS i odbornik u Skupštini Grada Beograda je bio više puta da podrži tu manifestaciju. Ona se organizuje jednom godišnje. To treba da nam pokaže gde smo mi sada, šta je postalo normalnost u Srbiji. Dakle, da se otvoreno pojavljuju na takvim manifestacijama bivši ministri, ugledni članovi vladajuće stranke i da vlast posebno finansira takve događaje.

Što se tiče pitanja udžbenika, ja mislim da je to zaista jako važno. Postoji još jedna stvar u tome svemu. Mi vidimo samo reakcije kada nastane skandal. Po našem mišljenju, odgovorno bi bilo od strane Vlade, ne samo od starešine, nego ministarstva, da se kao i u obrazovanju, tako i u svakom drugom segmentu, svakom drugom resoru trudi da do takvih stvari ne dođe, a ne tek kada se javnost digne na noge. Prvi put je to bilo… Podsetiću vas, najveći sukob u vladajućoj koaliciji izazvali su udžbenici sa LGBT sadržajima. Do toga je to dovelo da zamalo jedan ministar ostane bez ministarstva kada se tome usprotivio. A da li bi mi nešto znali o svemu tome da on to nije podigao u javnost?

Tako je i sa ovim skandalima oko tih nekih istorijskih falsifikata, kakav je poslednji primer taj „danak u krvi“ kao prilika za stvaranje karijere u okvirima turske imperije. Možemo sutra da zateknemo i Jasenovac u pozitivnom kontekstu. Možemo da zateknemo i bombardovanje Srbije u pozitivnom kontekstu i Haški tribunal kao sud pravde koji je doneo pomirenje na Balkan i kaznio te zle Srbe za se šta su oni radili, a možemo da zateknemo i još nešto što je takođe danas aktuelno. Ukoliko budemo bili na liniji školske knjige „Logosa“, „Kleta“, „Bigza“ i ostalih zagrebačkih izdavačkih kuća, koji se vrlo otvoreno kroz svoje delovanje na tržištu, ponašanje na tržištu, lov na profit, bave politikom. Oni šalju političke poruke.

Možemo da zateknemo sutra i tu, zašto da ne, crnogorsku autokefalnu pravoslavnu crkvu koju su tu isti zli Srbi u okupaciji Crne Gore ukinuli, kako je to istorijska nepravda koja se sada ispravlja. Ako može da bude „danak u krvi“ pozitivna stvar, zašto ne može onda sve ovo?

Mi smo govorili više puta i zahvalni smo Ministarstvu kulture koje je prihvatilo našu inicijativu i Vladi Republike Srbije da se objave sabrana dela Petera Handkea, velikog srpskog prijatelja i pisca svetskog ranga, ali mi mislimo da treba još jedna stvar da se uradi, da Vlada Republike Srbije osnuje jedan institut koji bi proučavao haške presude. Sve haške presude koje su političke, uperene protiv Srba, sa ciljem da svu krivicu za raspad Jugoslavije, krvavi građanski rat i sve zločine koji su se u tom ratu desili, svale isključivo na srpski narod. Mi to ne bismo smeli da prihvatimo, ni taj tzv. genocid u Srebrenici i sami bi trebali iz toga da izvučemo pouke. To bi jedna odgovorna država uradila, tako da je naša inicijativa da Vlada Republike Srbije uđe i u taj posao. Zašto bi to dozvolila?

Na delu je, zajedno sa tim nevladinim organizacijama, NVO sektorom, proces preumljenja. Dakle, da nam pokaže da mi nismo isti kao ti Evropljani, da smo mi za sve uvek krivi, po prirodi smo zli i da, jednostavno, se rađamo i živimo i uvek imamo taj teret krivice i loših dela iz prošlosti. To je isto tako činjenica

Mi smo govorili danas o tom okviru kvalifikacija i to nam je pokazalo da ne samo ekonomska politika, bezbednosna politika, spoljna politika Republike Srbije, već i obrazovanje, prosveta, kultura, sve je u funkciji stranaca u Srbiji, na ovaj način stranih investitora.

Mi se prilagođavamo onima, dočekujemo ih ovde hvalospevima, ne znam da li znate, ali mi u Srbiji imamo i trgove stranih investitora. Dakle, dočekujemo ih hvalospevima, koji kao podižu našu privrednu aktivnost, našu ekonomiju, a mi im dajemo ogromne subvencije po radnom mestu. Faktički Vlada Republike Srbije plaća, isplaćuje plate radnicima u stranim kompanijama. Te kompanije su ranije dobile zemljište besplatno, sve dozvole po ubrzanoj proceduri i besplatno i lokalna samouprava ili Vlada Republike Srbije im po svakom pitanju maksimalno izlazi u susret na uštrb nekih možda drugih ekonomskih interesa. Tako i ovo.

Oni od nas jednostavno zahtevaju, traže, to je ono za šta mi njima služimo i šta je naš najbolji, pokazalo se kroz ovih 20 godina, izvozni proizvod, jeste jeftina radna snaga.

Možemo mi da pričamo ovde o nemačkom standardu, o švajcarskim penzijama, o platama od 500 evra, možemo mi da gledamo i Dnevnik 2, pa da mislimo da gledamo naučnu fantastiku, ali činjenica je da je Vlada Republike Srbije 2014. godine platila jedan marketinški spot na televiziji CNN, koji poziva strance da dođu da investiraju u Srbiju kao zemlju jeftine radne snage. To se platilo iz budžeta Republike Srbije. Dakle, sve je ovde podređeno interesima stranaca.

Kakve su danas plate u tim kompanijama i sigurnost tih radnika koji tamo rade? Vrlo male. Plate su često oko minimalca, a sigurnost nikakva ne postoji, budući da svaka od tih kompanija kada istekne taj program subvencija se opet javi Vladi Republike Srbije da o tome pregovara i ukoliko kao „Fijat“, svake godine pregovaraju, i ukoliko ne dođe do tih dogovora, nastavka programa subvencionisanja, samo stranci kažu - evo vam ovi radnici, evo vam ova kompanija, evo vam fabrika, evo vam zemljište, sve, idemo mi nazad. Na taj način ucenjuju vlast u Srbiji.

To je danas, nažalost, naša realnost, a mi se i kroz ovaj proces dualnog obrazovanja i tih kvalifikacija, mi se tome prilagođavamo. Mi u tome ne vidimo problem. Sve je počelo sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koji predstavlja propast za našu privredu.

Dakle, mi jednostrano primenjujemo nešto, a buduća neizvesna okolnost, članstvo Srbije u Evropskoj uniji, to se više ni ne krije da je perspektiva koja ne postoji, dakle, evropska perspektiva Srbije je mrtva i mi se sada tešimo „malim Šengenom“.

Dakle, to je naša realnost i to jednostavno prolazi pored nas, a mi gledamo, posmatramo sa strane i još ovde možemo da čujemo kako je ovde nikada bolje, zlatno doba i tako dalje.

Dakle, naše je mišljenje i naš je stav da treba prekinuti sa tom politikom bespogovornog ispunjavanja svega što dolazi iz Brisela. Naravno, ukoliko je neka reforma koja poboljšava određenu oblast, to treba prihvatiti, ali nije to isto kao politički pritisci zarad nečega što se neće nikada dogoditi, što je, nažalost, tako danas u Srbiji. Nažalost je tako.

Mi smatramo da što hitnije i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srbije treba da preispita put Srbije u Evropsku uniju. Podsetiću vas, nikada se narod u Srbiji nije izjasnio da li je za ulazak Srbije u Evropsku uniju ili ne, ne samo ovi argumenti ekonomske prirode, o kojima sam govorio, već je jedan od najvećih argumenata zaštita teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Mi smo govorili ovde o UNESKO-u i zaštiti naše kulturne baštine na Kosovu i Metohiji. Ukoliko mi i dođemo do toga da potpišemo pravno obavezujući sporazum između Beograda i Prištine, tj. između Kosova i Republike Srbije, republike Kosova i Republike Srbije, Kosovo će postati član Ujedinjenih nacija i automatski će ući u UNESKO bez glasanja, po automatizmu, budući da je UNESKO telo koje funkcioniše pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Čemu onda sve te naše pobede, to oko tog glasanja i tako dalje? Mi smo se time hvalili, a sada ako stavimo taj potpis, više nema glasanja.

Dakle, to su sve argumenti koji su ozbiljni, koji treba da nas nateraju da trezveno razmislimo o spoljnoj politici Srbije i o budućnosti Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je već upozoravala na negativne posledice uključivanja Srbije u tzv. „mini Šengen“ ili Balkansku uniju. Mi smatramo da takva vrsta udruživanja i integracije nije u srpskom nacionalnom interesu, već je Srbija, da bi možda dobila neki poen od strane EU ili jednog dela međunarodne zajednice pristala na tako nešto.

Dakle, nismo imali nikakav plan o tome, nije bilo nikakvih najava, u Skupštini se o tome nije razgovaralo, već je kao grom iz vedra neba, krenulo to otkrovenje kako je naša najveća šansa za uspeh u uniji sa Severnom Makedonijom i Albanijom.

Mi smo upozoravali na nešto što možemo da vidimo od ove vesti koja je bila prisutna juče, dakle, da na taj način Srbija će implicitno priznati nezavisnost Kosova, budući da su to stavovi i nekih evropskih diplomata, ali i zvaničnih vlasti u Makedoniji i Albaniji.

Podsetiću vas i Albanija i Makedonija su priznale nezavisnost Kosova, a sada vidimo da sve u sklopu toga imamo i da ćemo imati direktnu avio-liniju između Beograda i Prištine.

Pa bih postavio pitanje Vladi Republike Srbije – kako su to identifikovali kao interes građana Srbije, a pre svega toga, najave da neće biti nastavka dijaloga o statusu Kosova, ili o KiM sa predstavnicima kosovskih Albanaca, dok oni ne ukinu takse od 100% na robu iz centralne Srbije ili BiH? Taj stav Republike Srbije je izgleda zaboravljen.

Nećemo da nastavimo dijalog dok oni ne ukinu takse, ali zato ćemo da ispunimo sve što oni od nas traže, između ostalog i uspostavljanje direktne avio-linije Bograd – Priština.

Mi smo već rekli da za srpski narod nije u najboljem interesu udruživanje u tzv. „mini Šengen“, već to, isključivo odgovara Albaniji. Ne može da bude naša šansa za neki veliki izvoz ili tržište za neke naše kompanije u Albaniji, niti to može da bude poželjna turistička destinacija za građane Srbije, ne zato što mi mislimo samo po sebi zbog Albanije, nego zato što su to generalno i stavovi građana Srbije, a i politika Albanije jeste da ne prihvata ništa iz Srbije.

Pojaviće nam se momenat kada će za istim stolom, kao i Makedonija, Albanija i Srbija da sedi republika Kosovo, tzv. koju će predstavljati Aljbin Kurti, a ne Marko Đurić ili neko iz Vlade Republike Srbije.

Dakle, mislimo da je to jedan spoljno politički promašaj koji mi treba da napustimo, da se u to dalje ne udubljujemo i da prekinemo sa praksom ispunjavanja svega što se od nas traži kad je u pitanju saradnja sa EU mi već znamo da od EU nema ništa, da je Balksanska unija ili „mali Šengen“ naša jedina perspektiva, perspektiva da budemo periferija EU. Da li mislimo da je to dobro po nas? Mi mislimo da nije i o tom pitanju treba što hitnije da se raspravlja.

Sa druge strane, već mesec dana je prošlo od kad je anticivilizacijski i anti-ustavni Zakon o slobodi veroispovesti usvojen u crnogorskom parlamentu u pola noći, uz hapšenje grupe, pre svega, srpskih poslanika opozicije u crnogorskom parlamentu, uz velike proteste i nasilja gde su čak fizički nasrtali na neke episkope SPC, velili broj građana Crne Gore i srpske nacionalnosti ali i drugih protestuje u Crnoj Gori zbog toga, ne samo zbog napada na srpski nacionalni identitet i pokušaja otimanja SPC, već i zbog kršenja prava svojine, zbog neprikosnovenosti svojine, zbog sekularnosti države odvajaju se države i crkve i svega ostalog što je sada aktuelno u Crnoj Gori, Vlada Republike Srbije treba da inicira hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN i na svaki mogući način da zaštiti Srbe, srpski narod i SPC u Crnoj Gori.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije nam često kultura tema, niti je preokupacija bilo koje vlasti od 2000. godine i propušteno je da se uoči jedna pojava koja je od 5. oktobra, a traje i dan danas, da su predstavnici takozvanih nevladinih organizacija u oblasti kulture postali glavni moralni autoriteti, pa tako i teme koje oni forsiraju.

Mi smo raspravljali i o budžetu u prethodnoj godini i videli smo da za finansiranje takozvanih nevladinih organizacija se izdvaja nešto više od 10 milijardi dinara. Naravno u tu cifru ulaze i finansiranje SPC i Crvenog Krsta i sve ostalo. Ali, značajna suma po većem broju osnova se odvaja i za one nevladine organizacije koje pod firmom zaštite ljudskih prava u stvari sprovode propagandu i zastupaju jednu antisrpsku politiku, a i antisrpsku ideologiju.

Videli smo koje su njihove glavne i dominantne teme. Dakle, Srbi su izvršili niz ratnih zločina na KiM, etničko čišćenje i onda je po tome potpuno normalno da je danas republika Kosovo je jedna nezavisna država, kojoj otprilike samo što Srbija ne treba da plati ratnu odštetu. Naravno, ti zli zločinački Srbi su sami krivi zbog svega toga, zato što su bili bombardovani. Bili su bombardovani malo koliko su trebali i to je sasvim srpska odgovornost.

Naravno, to što je Republika Srbija tj. srpski narod, Republika Srpska počinila genocid u Srebrenici je nešto što je eminentno srpskom biću, jer je ono u prirodi zločinačko i to je nešto što je moglo da se očekuje.

To su teme koje nam serviraju već punih 20 godina, predstavnici, takozvanih ljudsko-pravačkih nevladinih organizacija, „Fond za humanitarno pravo“, „Fond za otvoreno društvo“, „Jukom“, „Helsinški odbor“, „Građanske inicijative“, „Kuća ljudskih prava“ i svi ostali.

Oni su finansirani naravno i iz inostranstva i tu nije ništa čudno. Ali zabrinjava kada su oni takođe finansirani i od strane Vlade Republike Srbije, tj. od strane Republike Srbije. Na konkursima koje raspisuje Kancelarija za ljudska i manjinska prava odvojeno 300 miliona dinara koje samo ovakve nevladine organizacije mogu samo da se prijave. To je nešto što zabrinjava.

Dakle, to su njihove dominantne teme. Mi smo imali negde i zvaničnu državnu politiku koja je finansirala takve projekte na primer u kinematografiji, pa je finansiran od strane Vlade Republike Srbije jedan antisrpski film „Turneja“, ukoliko znate o čemu se radi, pa takođe i zbog političkih preferencija prethodna vlast je finansirala jedan antisrpski film „Parada“ Srđana Dragojevića, koji je bio u tom momentu poslanik vladajuće većine, ispred SPS i još mnoge druge stvari.

Nije se shvatala uloga kulture u našem društvu na najbolji mogući način, pogotovo ne osnaživanje i očuvanje nacionalne kulture. Mi smo došli u situaciju posle 20 godina od 5. oktobra neki u većoj, neki u manjoj meri, da su nama glavne kulturne distance i glavni moralni autoriteti „Peščanik“ i „Beton“ i sve ono što oni rade i objavljuju čime se bave je kultura, a kada se govori na primer o Matici srpskoj, Srpskoj književnoj zadruzi ili nekim drugim nacionalnim projektima kojih ima ne u velikom broju, ali ih ima, to je onda nešto što podseća na takozvanu veliku srpsku agresiju, na zločinačku prošlost i tako dalje.

Čak su nam se pojavili neki termini u kulturi koji samo se time i bave, potpuno izmišljeni baš zbog delovanja nevladinih organizacija. Čak negde i na nekim fakultetima imamo takve predmete kao što su „Tranziciona pravda“, da se tu rezimira srpska zločinačka uloga o raspadu Jugoslavije i da se opravda isporučivanje Srba u Haški tribunal, ali i delovanje Haškog tribunala, kultura sećanja koja ima za cilj promovisanje navodnog genocida u Srebrenici itd. To je danas prisutno na fakultetima.

Juče smo razgovarali o izdavačkoj delatnosti na polju udžbenika. Imali smo priliku da vidimo mnogo skandala na tom polju. Poslednji od njih je bio kada je u jednom od tih udžbenika, u pitanju je Istorija za sedmi razred osnovne škole, „Danak u krvi“, otimanje dece iz porobljenih naroda i porobljenih porodica kako bi posle služili kao vojnici u Osmanskoj carstvu bio u stvari predstavljen kao prilika za napredovanje u hijerarhiji turske imperije.

Pre toga imali smo i mnogo skandala sa nekim izmišljenim mapama, istorijskim falsifikatima koji su prikazivali nekakvu hrvatsku državu u vreme kada ona nije ni postojala.

Zašto Vlada Republike Srbije ne spreči takve stvari? To može vrlo lako da uradi. Imamo Zavod za izdavanje udžbenika, imamo „Službeni glasnik“, a i dalje su najpopularniji i najzastupljeniji udžbenici pre svega iz Istorije od izdavača u vlasništvu „Školske knjige“ iz Zagreba, finansijera HDZ, to su izdavačke kuće „Klet“, „Logos“, „Bigz“ i neki drugi i posle možemo takve stvari za zateknemo.

Čini se da Vlada Republike Srbije ne ulaže nikakve napore, čak ni da pročita neko te udžbenike pre nego što se oni pojave u školama, a nastavnici su slobodni da sami određuju ko će kakve udžbenike da koristi. Mi smatramo da udžbenici iz Istorije i Srpskog jezika ne smeju da budu stvar tržišta. To mora da bude nešto što je pod kontrolom države, da se onda više takve stvari ne bi dešavale. To bi jedna odgovorna vlast uradila, a ne zbog nekih profita da posle zateknemo tako nešto i reagujemo tek kada problem nastane, tek kada se takav skandal desi. Nismo videli da se po tom pitanju nešto pozitivno promenilo.

Čuli smo više puta pitanje UNESK-a, zaštite naših kulturnih dobara, pre svega naše kulturne baštine na KiM. Vlada Republike Srbije se veoma angažovala da tzv. republika Kosovo ne postane član UNESK-a i ostvarila je izvesne uspehe na tom putu. U dva navrata Kosovo nije postolo član UNESK-a.

Sa druge strane, to je rešavanje problema samo na kratak rok, budući da ukoliko nastavimo putem evropskih integracija, za Srbiju će biti potrebno potpisivanje pravno obavezujućih sporazuma sa tzv. republikom Kosovo, koje između ostalog ima za cilj da spreči blokiranje jedni drugih u članstvo u međunarodnim organizacijama. Tu se misli i članstvo u UN kao zaokruživanje državnosti Kosova, a kada Kosovo i ukoliko postane član UN, više neće biti važno i neće biti glasanja u UNESKU, zato što će Kosovo pa automatizmu postati član UNESK-a. Tako da je ova Vlada negde kontradiktorna sama sebi, što se tiče te politike.

Mi takođe imamo jednu opasnu situaciju danas koja može da služi kao napomena šta može da se desi na Kosovu. To se dešava danas u Crnoj Gori. Dakle, jedna antisrpska vlast u Crnoj Gori, konverticka, čija se politika sastoji isključivo od antisrpske i antiruske histerije donela je Zakon o slobodi veroispovesti koji ima za cilj da konfiskuje imovinu SPC, uključujući i sakralne objekte nekim besmislenim normama, koja negira neprikosnovenost privatne svojine, odvojenost države od crkve, sve što je kodifikovano u Ustavu Crne Gore, a od Vlade Republike Srbije nismo čuli reakcije ili reakcije koje smo čuli su bile izuzetno mlake, a onda naravno uz ograđivanje kako je to mešanje u unutrašnje stvari druge države.

To je nešto što može da nam se desi slično na Kosovu, ukoliko dođe do takvog jednog sporazuma. Tako da očuvanje naše kulturne baštine i nacionalnog identiteta je u koliziji sa spoljnom politikom Republike Srbije, što je deklarativno članstvo Srbije u EU.

Mi smo videli kod finansiranja tih nevladinih organizacija neke njihove performanse u Beogradu. Mi smo videli da oni promovišu vrlo često, skupove na tu temu prave o tzv. genocidu u Srebrenici, o nekoj velikosrpskoj agresiji na Vukovar, a videli smo i onda nekoliko godina za redom, to je omogućila naprednjačka većina i Vlada Republike Srbije u kojoj većinu ima SNS, pre njih se to nije desilo, da se u sred centra Beograda održava festival „Mirdita“, promocija kosovske kulture svake godine, a onda da sramota bude još veća, neki istaknuti predstavnici režima, bivši ministar kulture i gradski odbornici danas u Skupštini grada Beograda su tamo bili prisutni, Tasovac i nakarada, oni su to tamo išli da podrže, zajedno sa Čedomirom Jovanovićem i još nekima, ne znam sada tačno da nabrojim, a to su ovi sa ovog spiska od 88 istaknutih ličnosti.

Dakle, promocija kosovske kulture u centru Beograda, a to je na indirektan način finansirano od strane Vlade Republike Srbije, upravo kroz finansiranje tih nevladinih organizacija koje postaje i novac troše za te namene. Da li je to normalno i da li je to staranje o očuvanju našeg nacionalnog identiteta, svake godine?

Naravno, finansiranje i očuvanje Matice srpske i Srpske književne zadruge je nekoliko puta manje nego što je finansiranje nevladinih organizacija, ovih ljudsko pravaških. Dakle, ukoliko se mi staramo o očuvanju našeg nacionalnog identiteta valjda to treba da bude prioritet broj jedan.

Imali smo priliku da vidimo i histeriju kada je jedan istaknuti pisac svetskog ranga, Petar Hanke dobio Nobelovu nagradu za književnost. Mogli smo da vidimo histeriju baš tih predstavnika nevladinog sektora, kako je to nagrada za genocid, za zločin, za podršku zločinu, samo zato što je Hanke jedan srpski prijatelj koji je podržavao srpski narod u najtežim vremenima i u vreme bombardovanja i srpski narod preko Drine. Mi smo videli histeriju i nekontrolisane i neartikulisane napade zbog svega toga, kao da smo mi dodelili Nobelovu nagradu, a izašli smo sa inicijativom da Vlada Republike Srbije objavi sabrana dela Petra Hankea kao znak zahvalnosti za podršku koju je on našem narodu pružio. Nismo dobili odgovor na to.

Dakle, da li je to zbog straha, jer to nisu nevažni činiocu u našem društvu danas, nevladine organizacije i ukoliko se one kojim slučajem okrenu protiv neke vladajuće stranke, ta vladajuća stranka može da dovede u pitanje svoj opstanak na vlasti.

Videli smo da te iste nevladine organizacije, sve stranke prozapadne opozicije i vladajuće stranke okupljaju za isti sto kada treba da ih nauče, da im objasne kako treba da izgledaju izbori u Srbiji, kako treba da se glasa, šta su izborni uslovi. Automatski prozapadne opozicione stranke i vladajuće stranke zaborave sve razlike i dođu na taj sastanak kada Soroš sazove i nije lako onda sa pozicije vladajuće stranke zameriti se njima.

Još jedna stvar kada već govorimo o arhivu, zašto Vlada Republike Srbije nije ništa preduzela povodom još jedne naše inicijative SRS, a to je osnivanje instituta za proučavanje haških presuda? Dakle, svedoci smo da Haški tribunal stvara nama novu istoriju. Osnovna uloga Haškog tribunala jeste da svu krivicu za krvavi raspad i građanski rat u Jugoslaviji prebaci na srpski narod. To govori i statistika tih presuda i procesi koji su tamo vođeni. Zašto bi mi to prihvatili, političko delovanje jednog ad hok tribunala koji nije ni osnovan u skladu sa pravom i pravdom, zašto mi ne bismo sami istražili sadržaj tih presuda i uopšte delovanje Haškog tribunala? To treba da bude jedan od naših osnovnih ciljeva kako bismo pokazali šta oni o nama misle i kakvo je njihovo delovanje?

To može nekome da se ne svidi, da ugrozi tzv. put evropskih integracija, ali pošto svakako to nije nešto što je izvesno, neće nikom ni smetati niti ćemo mi biti zbog toga nešto sputani.

Ima nešto što svaka ozbiljna država radi, a to je ulaganje u kulturnu politiku. Američki profesor, stručnjak za međunarodne odnose, Džozef Naj je odavno već govorio o terminu „meka moć“. Svaka ozbiljna država treba da ima ozbiljnu kulturnu strategiju, baš zbog tog uticaja da stavlja u fokus najvažnije nacionalne teme, istorijske stvari, a ne da čeka šta će da uradi neko ko je antisrpski nastrojen i posle da to lažno ovde predstavljamo i usvajamo kao kulturu.

„Beton“ i „Peščanik“ nisu kultura, „Egzit“ nije kultura. Zašto bi mi to prihvatili zdravo za gotovo, a ne radili ništa po tom pitanju. Sa druge strane, budući da je to u vašem resoru, kakvo je reagovanje Vlade Republike Srbije na to što RTS vrlo često kada predstavlja mapu Srbije, ne samo u vremenskoj prognozi, već i u informativnom programu, to radi bez teritorije KiM? Kako oni to smeju da rade? Radio televizija Srbije nije privatna televizija, nije televizija iz Luksemburga, nije televizija bilo koja od ovih koja podržava Vlada ili bilo koja druga, to je televizija koja se finansira iz budžeta direktno. Niko ne zna kako ta televizija funkcioniše, a za njih je Srbija bez Kosova sasvim jedna normalna stvar i to se njima toleriše? Kako je to moguće?

Tako da, ukoliko na dugi rok mi želimo da se brinemo o našoj kulturi, našoj kulturnoj baštini i očuvamo naš nacionalni identitet, koji je na svakoj strani ugrožen i od strane susednih država i od strane nevladinih organizacija i međunarodnog faktora, mi treba ovim pitanjima da pristupimo ozbiljnije, ne da to bude sporedna tema koja nikom ne odgovara, ne da slušamo one samozvane stručnjake, eksperte za ova pitanja koji u svemu vide veliko srpsku, genocidnu, agresivnu politiku i ostalo, već treba sami o tome da se staramo i da prekinemo više sa finansiranjem nečega što nije u nacionalnom interesu srpskog naroda.

Naravno da je dobra vest ukoliko dođe zaista do objavljivanja sabranih dela Petera Handkea. To, naravno pokazuje da mi nismo zaboravili na svoje prijatelje koji su nas podržavali u onim trenucima kada je nama bilo najteže.

Osnovna stvar kako bi rešili taj dvodecenijski problem, jeste upravo odvajanje od ovih koji nam ne misle ništa dobro, od stranih agentura koji su ovde veoma prisutni i koji su stavili resor kulture pod svoju šapu već 20 godina. To su predstavnici nevladinih organizacija.

Da li vi mislite da je normalno da Vlada Republike Srbije finansira na bilo koji način nevladine organizacije koje su pri tome svemu još obilnije finansirane iz inostranstva za antisrpsko delovanje, jer posle taj novac koji dobiju od Vlade, oni potroše na Mirditu ili na genocid u Srebrenici. To je nenormalno.

Hajde da mi pustimo da se oni finansiraju kako oni znaju sami, a da novac koji dobijaju od strane Vlade se preusmeri na Maticu srpsku, Srpsku književnu zadrugu i ostale kulturne institucije. To bi bilo negde patriotski i odgovorno. To, što se oni plaćaju, jeste na neki način plaćanje njihovog ćutanja i toga da se oni ne okrenu pred onima koji su ih postavili u Srbiju, fondacija Džordža, Soroša i ostalih, protiv Vlade Republike Srbije i onda ugrozili vladajuću stranku na vlasti. To je jedini razlog koji ja mogu da vidim da se oni iz budžeta plaćaju i ništa drugo.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo danas je možda prilika da se diskutuje o sveukupnom stanju u našem obrazovanju. Mi smo imali prilike da vidimo veliki broj skandala oko pitanja udžbenika. Danas su najzastupljeniji izdavači u Srbiji, „Klet“, „Logos“, BIGZ svi u vlasništvu „Školske knjige“ iz Zagreba.

Ono što je poslednje, što smo mogli da vidimo, jeste to da se u udžbeniku istorije za sedmi razred objašnjava kako je danak u krvi, dakle, represivna mera Turske carevine, otimanje dece iz porodica porobljenih naroda, u stvari nije bila represivna mera, jedna od najgorih koja se sprovodila na Balkanu, već u stvari jedna prilika za napredovanje u hijerarhiji turskog carstva. Dakle, gde je otprilike bilo poželjno da turske haračlije dođu da iz neke srpske porodice na primer, ili bugarske ili bilo koje druge sa Balkana, otmu jedno dete kako bi ono napredovalo jednog dana u Turskoj.

Tu se sada postavlja jedno pitanje, naravno, nije prvi put da se to dešava. Videli smo i neke čudne mape, izmišljene, istorijske falsifikate, koji srpsku državu iz srednjeg veka prikazuju okruženu nekakvom hrvatskom imperijom. Potpuno istorijski netačno, ali što bi nas to iznenadilo, imajući u vidu da ti ljudi, preko svojih izdavačkih kuća ne samo da dođu ovde da zarađuju novac, već i da se bave politikom na taj način. Mi smo to prihvatili i sami smo tome krivi.

Ja bih možda uputio jedno pitanje, da li neko iz Ministarstva prosvete ili iz Vlade Srbije, ili iz bilo koje druge institucije, bar prelista te udžbenike pre nego se oni pojave u školama? Kako je moguće da nam se tako nešto dogodi? To naravno pod pretpostavkom da se Vlada Republike Srbije ne slaže sa tim šta u tim udžbenicima piše. Koliko to zahteva vremena i angažovanje resursa i tako dalje. Ne previše, sigurno. Ali, nismo videli da se tako nešto sprečilo.

Sutra dan po tom istom principu može da nam se desi da u stvari Jasenovac nije bio logor za Srbe, Rome i Jevreje u kojima je stradalo 700 hiljada ljudi već u stvari jedna prilika za zaposlenje, jedan radni zadatak. Sutra možemo da vidimo kako je bombardovanje SRJ bila u stvari dobra stvar, prilika za osvežavanje diplomatskih odnosa sa međunarodnom zajednicom.

Možemo da vidimo onda i Haški tribunal da je bio pozitivan u stvari i pravedan za Srbe i srpski narod, a ne jedan politički instrument sa ciljem da osudi srpski narod za raspad Jugoslavije. Dakle, to je sve što može da nam se desi ukoliko budemo i dalje se ponašali kao da problem kod udžbenika ne postoji.

Mi imamo „Službeni glasnik“, imamo Zavod za udžbenika za nastavna sredstva, domaće izdavaće, tj. državne izdavače. Da li možemo da dođemo do konsenzusa da udžbenici iz srpskog jezika i udžbenici iz istorije ne treba da budu stvar tržišta? Valjda je naša kultura, obrazovanje, staranje o zaštiti i očuvanju nacionalnog identiteta i kulturnog identiteta možda važnije od te raznovrsnosti tržišta po pitanju udžbenika. Ne mogu da budu isti udžbenici iz fizike ili iz matematike sa udžbenicima iz istorije i srpskog jezika.

Mi vidimo da je na taj način na delu preumljenje. Dakle, da nas neko nauči u stvari šta je to kontekst u kojem mi treba da posmatramo neke istorijske pojave i u skladu sa tim u budućnosti da se ponašamo, da stvorimo jednu vrstu identiteta tj. mentaliteta koji treba da bude podanički kako bi nam možda bilo mnogo lakše da prihvatimo neke uloge koje tzv. međunarodna zajednica, što je eufemizam za najmoćnije zapadne zemlje, namenila za Srbiju.

Već znamo, više puta smo to čuli, da je problem u odnosima Srbije i EU ne samo to što neće biti nikada nikakvog članstva, već jedna kulturološka, pre svega, barijera koja postoji između EU i Srbije. Oni, jednostavno, smatraju da mi nismo njih dovoljno vredni, da smo mi drugačiji i lošiji od njih i na sve načine, čak više to i ne kriju. Na ovaj način se to i potvrđuje.

Opet, odgovorna Vlada bi trebala da uoči problem, da jedan od finansijera hrvatske demokratske zajednice Ante Žužul stoji između svih ovih izdavačkih kuća gde posle identifikujemo probleme, skandale. Dakle, finansijer HDZ je u stvari gospodar tržišta udžbenika u Srbiji. Mislim da treba u tome da vidimo problem, a ne da reagujemo tek kada se to već pojavi u školama.

Postoji nešto što je na delu već 20 godina u Srbiji, a to je tzv. tiha ili kulturna okupacija u Srbiji. Predstavnici nevladinih organizacija, nevladinog sektora, koji su izgleda sami po sebi vredni i njihovo delovanje je pozitivno šta god oni uradili, drže i monopol na istinu. Tako ukoliko oni smatraju da je npr. država Srbija izvršila etničko čišćenje na Kosovu, to je nešto u šta ne sme da se dira, da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici, isto tako to mora da bude opšteprihvaćena činjenica, sami sebe da su bombardovali, tj. sami da su krivi što nas je severnoatlantski pakt bombardovao. To su njihove teme. To je ono što se na polju kulture i obrazovanja forsira neprekidno već 20 godina.

Nismo još videli reakcije po tom pitanju ili bilo kakvo protivljenje toj kampanji koja je vrlo agresivna, obilno finansirana iz inostranstva i uperena protiv Srbije i srpskog naroda.

Podsetiću vas, mi smo imali i priče o tome kako je srpska kulturna baština na KiM u stvari i kosovarska, tj. i albanska. Mi od tih istih koji su glavni moralni autoriteti u kulturi i obrazovanju imamo i organizaciju festivala „Mirdita“ u sred centra Beograda, dakle promocija kosovske kulture. Šta o tome misle predstavnici Vlade Republike Srbije mogli smo i da vidimo samim činom prisustvovanja bivšeg ministra kulture Tasovca, sadašnjeg gradskog odbornika SNS u Skupštini grada Beograda, na toj manifestaciji.

Očigledno mi ne vidimo, tj. izvršna vlast u Srbiji, pre svega, ne vidi problem u svemu tome. Podsetiću vas da i Vlada Republike Srbije finansira iste te nevladine organizacije.

Pre svega, kroz Kancelariju za ljudska i manjinska prava budžetom za 2020. godinu određeno je 300 miliona dinara za finansiranje nevladinih organizacija koje se bave zaštitom i promocijom ljudskih prava, što je naravno postao eufemizam za takvo delovanje, pre svega na polju kulture. Dakle, Helsinški odbor, „Jukom“, „Žene u crnom“, Građanske inicijative, Kuća ljudskih prava i svi ostali su finansirani od strane Vlade Republike Srbije, da bismo posle imali promociju tzv. genocida u Srebrenici u Beogradu, festival „Mirditu“ promociju kosovske kulture, performanse vezane za nekakvu velikosrpsku agresiju na mirnu i prijateljsku Hrvatsku i sve ostale stvari.

To je sve sa ovim veoma povezano. Još uvek nismo videli da se bilo ko tome opire. Ili nema nikakvih reakcija ili se to podržava. To je zvaničan stav Republike Srbije, jer da je tu neko ko je odgovoran ne bi dozvolio da se takve stvari u Srbiji dešavaju. Kako mi možemo da plaćamo festival „Miridita“ u centru Beograda? Kako može da nam se pojavi ovakvo nešto u udžbenicima?

Što se tiče srpskog jezika, treba da postoji svest da je grupa samozvanih intelektualaca, ali uglavnom koja se sastoji od hohštaplera koji su finansirani da rade protiv svoje zemlje i svog naroda ne samo iz Srbije, već i iz regiona, potpisivala nekakvu deklaraciju o zajedničkom jeziku. Dakle, zajednički jezi, ne sprski jezik, nego zajednički, naški, kako god se to zvalo, jugoslovenski, koji treba da istisne, kako oni kažu, pretenzije Srbije da sav taj jezik koji se govori u zemljama bivše Jugoslavije naziva srpskim. Zamislite tu nebulozu?

Mi s pravom možemo da očekujmo ukoliko u udžbenicima iz istorije prolaze ovakve stvari, što se tiče „danka u krvi“ ili granica srednjovekovnih država ili odgovornosti za rat i ostale stvari, da se u udžbenicima za srpski jezik pojave u stvari ti stavovi, to jest ta mišljenja tih nevladinih organizacija i njihovih eksponenata. Trebalo na vreme da se od toga svega ogradimo.

Sutra možemo da zateknemo u tim udžbenicima istorije i postojanje crnogorske pravoslavne crkve. Da li to nas sada može da iznenadi? Isti ti koji glavnu reč vode u našoj kulturi, u javnom životu, ta tzv. beogradska čaršija je izašla sa „Apelom 88“ koji su, između ostalih, podržali i Milan Kučan i Stjepan Mesić, koja treba da spreči uticaj Srbije na unutrašnje prilike u Crnoj Gori.

To su isti ovi ljudi koji sve ove stvari podržavaju - i Deklaraciju o zajedničkoj jeziku i falsifikovanje i fabrikovanje istorije.

Mi ne vidimo da Vlada Republike Srbije bilo šta radi protiv toga. Koga bi iznenadilo sutra da vidimo u udžbeniku iz istorije nešto o Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, ili o srpskoj okupaciji Crne Gore? Ne bi moglo da nas iznenadi, kad nas nije ni ovo drugo iznenadilo.

Pošto ovde imamo na dnevnom redu i određeni broj međunarodnih sporazuma, možda je i prilika da razgovaramo malo o međunarodnim odnosima i najnovijim dešavanjima na tom polju.

Vlada Republike Srbije ne reaguje skoro već mesec dana posle skandaloznog donošenja Zakona o slobodi veroispovesti u crnogorskoj skupštini i svih ostalih događaja, a podsetiću vas da je u pola noći u Crnoj Gori uhapšena cela jedna poslanička grupa predstavnika pre svega srpskih partija i srpskog naroda u Crnoj Gori, da to nije prvi put da se vrši otvorena diskriminacija prema srpskom narodu u Crnoj Gori, da i tamo već imamo crnogorsku naciju, kao jedan od istorijskih falsifikata, nekakav crnogorski ili maternji jezik, a sada je došao red i na Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Sve je upereno na to da se sa srpstvom u Crnoj Gori raskrsti i izgradnja nekog kvazi-identiteta na zatiranju svega srpskog.

Šta je Vlada Republike Srbije uradila za ovih mesec dana? Ono što bi trebalo da uradi pod hitno, ukoliko je istinito ono o čemu smo imali prilike da slušamo i od predsednika Republike, i od ministra Vulina, i od nekih drugih, da je ova vlast po prvi put posle 5. oktobra posvećena zaštiti srpskog naroda ma gde on da živi, trebalo bi da uputi inicijativu za održavanje hitne sednice Saveta bezbednosti UN, gde bi se ukazalo na položaj srpskog naroda u Crnoj Gori i na njegovu ugroženost. Hajde da ih zaštitimo, sve Srbe, gde god oni žive. Ovi Srbi koji žive u Crnoj Gori, ne žive oni tako daleko. Verujem da su svi obavešteni o svim događajima u Crnoj Gori. Dakle, da pokaže Vlada Republike Srbije i odgovornost i da uradi sve što je potrebno da taj narod zaštiti.

Ovde se vrši zamena teza. Neki su govorili kako mi u stvari sa ovim inicijativama i sa diskusijom na ovu temu u stvari imamo neke samoubilačke poteze, hoćemo da upalimo tenkove i da idemo u Crnu Goru i ostale stvari. Ne, Vlada Republike Srbije treba da učini sve diplomatske napore i ne da se poziva na unutrašnja pitanja Crne Gore, pošto vidimo da se i Stjepan Mesić i Kučan mešaju u unutrašnje stvari Srbije.

Dakle, srpski narod u Crnoj Gori, prvo, nema status konstitutivnosti, iako ga ima više od 30%, apsolutno se ne poštuju ljudska prava Srba u Crnoj Gori, pogledajte koliko ih je zaposleno u javnom sektoru - ne sme tamo čovek da se izjasni da je Srbin, zato što biva prokazan, a onda imamo i sada ove već otvorene napade i pretnje otimanjem imovine Srpske pravoslavne crkve, sakralnih objekata, ne samo zemljišta, plaža i šta je već bilo u javnosti o toj temi. Jednostavno, oni sve srpsko hoće iz Crne Gore da isteraju, a to prolazi pored nas, mi to gledamo sa strane. Dakle, to je nedopustivo.

Moramo prvo da pokažemo nameru da želimo da zaštitimo Srbe u Crnoj Gori. Ako to ne budemo uradili, oni će svaki put biti sve hrabriji i hrabriji, padaće im razne ludosti napamet, kao što je i ovo sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Već mesec dana ogroman broj ljudi u Crnoj Gori protestuje protiv tog zakona, zato što su svesni opasnosti i svesni su šta im se sprema. U toj i takvoj Crnoj Gori za srpski narod nema mesta.

Odgovorna vlast bi trebala da uradi sve što je u njenoj moći, počevši sa diplomatskim inicijativama, sa podizanjem tog pitanja na najviši nivo, a onda i sve ostalo. Dakle, to je ključno pitanje međunarodnih odnosa Republike Srbije na koje treba što pre da se reaguje, a već je mesec dana prošlo.

Ne znam kako može i dalje nekoga da iznenadi to što predstavnici EU ili nekih zapadnoevropskih zemalja Srbe svrstavaju, tj. delegaciju Srbije svrstavaju u sedmi ili osmi red, a Hašima Tačija stave iza Trampa i Putina, itd. Mi kao da ne znamo šta oni o nama misle i da nas ponižavaju na svaki mogući način uvek i svuda. Dakle, to je nešto što je zaista nejasno.

Sa druge strane, vi možda niste bili, gospodine ministre, ne možda, nego niste, 2015. godine ministar obrazovanja. Jel tako? Vi ste postali ministar 2016. godine. Vi možda niste stranački kadar. Dakle, većina koja je vas izabrala ima toliki broj poslanika da može da proglasi dan za noć ili obrnuto i u stanju je da donese neki zakon, tj. da izglasa predlog zakona ukoliko takva inicijativa dođe od Ministarstva prosvete. Mi predlažemo, mi se za to zalažemo, mi mislimo da je to u našem nacionalnom interesu da udžbenici iz istorije i udžbenik srpskog jezika ne smeju biti stvar tržišta. Dakle, mi ne treba da gledamo da izdavači koji su državni na tome zarade.

Dakle, ima toliko drugih nauka gde može da bude raznovrsno tržište, ali što se tiče istorije i srpskog jezika ipak je su naša kultura, tradicija, nacionalni identitet mnogo važniji od toga da li će neki privatnik ili državno preduzeće biti na tom planu profitabilno. To je ono što treba da se uradi i onda ne bi moglo da nam se dogodi, da li je to zbog propusta ili zbog namere ili kako god, da pročitamo tako nešto u udžbeniku za istoriju za bilo koji razred, u bilo kojoj školi.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što ministar nije mogao da sasluša ovo, ali moram da kažem da reakcije koje ima režim u Beogradu, povodom ovoga što se dešava, što smo imali prilike da vidimo sinoć i jutros u Crnoj Gori, su blage i nedovoljne i ne pokazuju da režim u Beogradu pokazuje interes za položaj srpske zajednice u Crnoj Gori. Zbog manje važnih stvari, zbog izjava, zbog najava određenih predstavnika vlasti u Sarajevu, u Zagrebu ili negde drugde ovde su se sazivale vanredne konferencije, reagovanja, sastanci, čuda, a danas kada se u procesu otimanja svega srpskog u Crnoj Gori, posle onoga što smo imali prilike da vidimo kod stvaranja te nacije, crnogorske, crnogorskog jezika, sada se udarilo i na SPC.

Podsetiću vas da je SPC bila temelj našeg opstanka u vremenima turskog ropstva. Srpska pravoslavna crkva je mnogo starija od Crne Gore. Da nije bilo SPC naš narod bi možda u tim vekovima ropstva i nestao.

Podsetiću vas na one skandale koje smo imali prilike da gledamo, a kada je potpuno izmišljena neka afera sa navodnim ruskim špijunom, pa je tu pokušano da se uradi nešto protiv Rusije iz Beograda. Istog dana kada se taj snimak pojavio sazvana je sednica Saveta za nacionalnu bezbednost. Svi mediji su to prenosili. To se postavilo kao pitanje od maksimalnog, od suštinskog interesa za bezbednost naše zemlje, našeg naroda, iako je bilo reči o događaju koji se desio pre godinu dana, a tek smo danas samo videli snimak. Tog dana kada je sazvana sednica Saveta za nacionalnu bezbednost, izašao je samo snimak u javnost, snimak događaja od pre godinu dana, a sve se diglo u Srbiji na noge zbog naše bezbednosti koja je bila navodno ugrožena.

Ovo se desilo sinoć. Ukoliko nema ozbiljnijih reakcija na ovo šta se dešava sada u Crnoj Gori, vi ćete time pokazati da su sve vaše najave o tom navodnom staranju za Srbe, ma gde oni živeli, samo jedno mrtvo slovo na papiru, da vam služe samo u marketinške svrhe, da vam samo služe u predizborne svrhe. U kontradikciji je to o čemu vi, gospodine ministre, ovde pričate i ovih prethodnih nekoliko dana sa reakcijama i delovanjem Vlade Republike Srbije.

Nisam rekao da treba da upalimo tenkove i podignemo avione i da idemo u Crnu Goru, ali treba, baš ono o čemu ste vi pričali, na svaki mogući način i diplomatskim kanalima da se potrudimo da zaštitimo srpski narod u Crnoj Gori.

Lako je reći da je Tadić izdajnik, da je Koštunica izdajnik i da su oni ostavili Crnu Goru da proglasi nezavisnost, da nisu radili ništa kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, itd. Ali, nečinjenjem vi pokazujete da ste isti kao i oni. Vašim nečinjenjem, bez vaših reakcija pokazujete da suštinski između vas nema razlika.

Šta treba Vlada Republike Srbije da uradi i to pod hitno? Treba da traži sednicu Saveta bezbednosti UN po ovom pitanju. Dakle, Crna Gora je danas pred građanskim ratom. Od 2006. godine traje ubrzani proces rasrbljivanja. Dakle, kreiranje crnogorske nacije, jezika, a sada vidimo i crkve, prvo na slobodu veroispovesti, a drugo i na privatnu svojinu. Dakle, ovo ne samo što ima veze sa srpskim narodom i njegovim kolektivnim identitetom, nego je i protivpravno.

Dakle, sada vidimo da je bezbednost Srba koji žive u Crnoj Gori, kojih i dalje pored svih pritisaka, pored progona, pored sve te antisrpske histerije koja vlada u Crnoj Gori i dalje ih ima po popisu više od 30%, da ne pričam o tome da ih ima više od 50% koji i danas govore da oni pišu i izražavaju se na srpskom jeziku, a da ih ima čak i mnogo više koji su vernici, onih pravoslavnih koji su vernici SPC.

Ne može ovo da prođe bez reakcija. Vi ste na izjave nekih nebitnih ličnosti u Hrvatskoj, nekih nebitnih ličnosti u Sarajevu, mislim politički nebitnih, davali izjave, držali konferencije za štampu, a da ne pričamo o tome iz kojih sve besmislenih razloga, pored i onih opravdanih, su bile održavane sednice Saveta za nacionalnu bezbednost.

Ovo je možda pored pokušaja formiranja vojske Kosova i onih upada ROSU na sever Kosova trenutno najveća opasnost za bezbednost našeg naroda u vašem mandatu u poslednjih sedam godina. Ovo pitanje je jedno od važnijih pitanja u celom mandatu, dakle u celom ovom periodu u kojem ste vi na vlasti.

Nemojte da na uštrb diplomatskih odnosa, poštovanja nezavisnosti i suverenosti Crne Gore, vi činite nešto što ide u korist jedne otvoreno antisrpske države. Crna Gora je, nažalost, danas antisrpska država. Crna Gora nije nama prijateljska država. Kome to nije jasno?

Hajde pokažite malo brige za srpski narod koji živi u Crnoj Gori i tražite sednicu Saveta bezbednosti UN po tom pitanju. Ukažite na kršenje prava Srba u Crnoj Gori ne samo oko pitanja slobode veroispovesti i privatne svojine i imovine SPC, već i sve što se desilo u Crnoj Gori, progona Srba. Danas Srbi ne mogu da budu zaposleni u javnom sektoru u Crnoj Gori, ima ih manje od 7%. Umesto srpskog jezika uči se nekakav maternji jezik. Gde god, ko god za sebe kaže da je Srbin biva prokazan da li u javnosti, da li na poslu, bilo gde u Crnoj Gori.

Nemojte da pričamo da su to unutrašnje onda stvari, jer ukoliko vi zaista mislite da su to unutrašnje stvari Crne Gore, da tu ne sme da se meša Srbija, onda izbacite to iz ove vaše strategije, onda se vi ne brinete o srpskom narodu, ma gde on živi. To je u koliziji sa onim o čemu vi pričate. Mi smo čuli od vas traktate o istorijskim podvizima Vučića za ovih sedam godina, kako je on uradio ovo, kako je uradio ono prvi put u istoriji ili najbolje u istoriji, formulacije su uglavnom takve. I pored tog takvog sjajnog, istorijskog Vučića, najboljeg na svetu danas, nažalost, prolazi sve ovo što se dešava u Crnoj Gori bez reakcije države Srbije. Ne može da bude reakcija - nisam srećan zbog toga, ali šta da radim.

Evo konkretno šta da se radi - tražite sednicu Saveta bezbednosti UN. Na najviši nivo podignite ovo pitanje, uradite sve da zaštite srpski narod u Crnoj Gori od progona. Može da nam se nažalost desi, ako se ovako nastavi, ako eskalira ovaj sukob sada u Crnoj Gori novi 17. mart. Šta ćete da radite tada? Hoćete li i tada da kažete da je to iza granice, tj. unutrašnje pitanje države Crne Gore?

Ukoliko ste zaista mišljenja i ukoliko zaista želite da poštujete to o čemu pričate ne vidim nijedan razlog da ne poslušate apel SRS i da bude pitanje zaštite srpske zajednice u Crnoj Gori pitanje od vrhunskog prioriteta i da pokažete, kada već tako tvrdite, i na delu da se zaista razlikuje od onih koji su ranije bili na vašem mestu, od ranijih režima, od demokrata i ovih i onih itd.

Mi vas pozivamo da uradite sve da pomognete Srbima u Crnoj Gori.

Ne znam zaista da li će nešto što mi budemo rekli danas ovde pomoći Srbima u Crnoj Gori, znam da im ignorisanje neće ništa pomoći. To je sigurno. Što se tiče poslaničkih imuniteta tamo, kao da u jednoj mafijaškoj kriminalnoj državi nešto poslanički imunitet znači. To smo mogli valjda i da očekujemo i znamo šta se desilo i znamo šta se desilo povodom onog navodno državnog udara, kada su bili izbori onog puča itd. Tada mi se čini da je bila i loša reakcija Vlade Republike Srbije, koja je umesto Srbima koji su bili tamo lažno optuženi za pokušaj prevrata, umešanost Rusije itd. umesto da podrži Srbe, više izašla na stranu Mila Đukanovića i rekao je Vučić – daću vam sve što je potrebno.

Što se tiče ovih što se mi bojimo danas da ćemo ih povezati sa Srbijom, sa režimom u Beogradu, ovih Srba koji su u Skupštini Crne Gore, prvo je Aleksandar Vučić njih stavio na onaj autobus i uvek ih vodi svuda u prvi red i sa njima unosio badnjak u zgradu Predsedništva na prošlom Božiću. Na taj način je sigurno on mnogo više doprineo time da se oni smatraju nekima koji imaju podršku iz Beograda, nego što sam ja to u diskusijama u Skupštini. Ja nisam protiv toga, to podržavam, ali nemojte sada da se pravimo onda nad tim ludim.

Imali smo i činjenica je, na mnogo manje beznačajne izjave, najave, saopštenja, kako god, imali smo sednice Saveta za nacionalnu bezbednost po tom pitanju, po ovom pitanju se ćuti. Nije ni važno što je Amerika predsedavajuća u Savetu bezbednosti. Mi to treba da tražimo, treba da bude naša inicijativa, možda se ne nađe na dnevnom redu, ali treba za to da se zalažemo i da pokažemo našu nameru i ako nismo u nikakvom stanju, bar da time pružimo podršku Srbima koji su danas progonjeni u Crnoj Gori.