Poštovana gospođa Rakić je možda malo i uvredila neke građane Srbije, pogotovo ove koji su potpisali našu inicijativu kada govori 126 poslanika koji su potrebni da bi se tako nešto našlo. Ovde imamo, ja ću da pročitam, dakle: „Pravo predlaganja zakona i drugih opštih akata, član 150. Poslovnika, imaju svaki narodni poslanik, Vlada, skupština autonomne pokrajine ili najmanje 30 hiljada birača“.

Dakle, to apsolutno nema veze što je 100 hiljada nekih ljudi izrazilo svoje mišljenje. Vi ne morate to da prihvatite, ali bi bilo normalno to da ih uvažite i o tome raspravljate. Na kraju, možda glasate protiv, a ne da govorite ovde o 126 potrebnih poslanika da to glasaju. Nemojte da mi pričate da su i Nenad Čanak i još dva poslanika iz LSV ili koliko je već ljudi u toj poslaničkoj grupi, mislim da ih nema ni deset, ceo dan ste raspravljali o tim njihovim predlozima zato što je to vama u tom momentu politički odgovaralo. Nije bilo suštinske rasprave, ali odgovaralo je da se busate u patriotske grudi tada, kao i ovo što ste hteli kada ste podržali Gordanu Čomić, kao grom iz vedra neba kada se pojavila u Narodnoj skupštini. Niste tada rekli koliko imate vi poslanika, iako je vaše rešenje fantastično.

Ja ne tražim da vi to glasate, tj. da za to glasate ili da to usvojite, ali uvažite neke ljude koji su vrlo jasno iskazali svoj stav o jednoj od najvažnijih tema, mnogo važnijoj nego što smo imali u Narodnoj skupštini u poslednjih pola godine. To je predlog za ukidanje javnih izvršitelja. To je nešto što izaziva veliki gnev kod svih građana Srbije i vaših ljudi koji za vas glasaju i koji glasaju za neke druge političke stranke. Apsolutno su svi ujedinjeni u svom stavu da je to nešto što nije Srbiji potrebno.

Tako da, molim vas, vodite računa samo pre nego što počnete bilo šta da prebacujete drugim narodnim poslanicima o principijelnosti i da treba da bude valjda za svakog poslanika isto pravilo.

Hvala gospodine predsedavajući.

Ja bih vas samo podsetio i ukazao šta ja mislim da je ovde najveći problem, a to je što vas mi sa vremena na vreme podsetimo na sva ta obećanja koja su bila pompezno najavljivana, a ostala mrtvo slovo na papiru. Najlakše je posle toga reći – nemojmo da se vraćamo u prošlost, ali činjenica je da vaša obećanja traju po 24 sata. Zašto je to problem posle ukazati kada smo mi rekli oko zakona, tj. Predloga zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju. Jednostavno nam praksa pokazuje da vi radite nešto po vašoj ideološkoj bliskosti, a to je kada ste podržali Gordanu Čomić i Nenada Čanka, tj. njihove predloge i čak glasali za predlog Gordana Čomić, taman da je on bio od zlata.

Mi govorimo o tome da ste vi od 2012. godine pompezno najavljivali borbu protiv korupcije posle koje je ostalo vrlo malo presuda. I baš to o čemu ste vi govorili da treba da se rešavaju stvari na sistematski način, baš vidimo da u tome niste bili uspešni, nego samo kod konkretnih slučajeva kada ste mislili da neke bivše ministre iz DS, ukoliko budete uhapsili, da je to u stvari to.

Jesu oni krali, jesu oni lopovi, jesu oni ovakvi i onakvi, ali vi ste se borili samo protiv korupcije u marketinške svrhe i to vam pokazuje i niz korupcionaški afera koje imate trenutno u vašoj Vladi, počevši od Zoran Mihajlović do Zlatibora Lončara itd.

Dakle, to ne ono što vama smeta, što vas mi podsećamo na ono o čemu ste govorili. Možda bi trebalo da se vi promenite, pa da krenete nešto da sprovodite u delo od onoga što govorite i onda se nećemo toliko puta više vraćati u prošlost.

Mi uopšte nismo govorili o tome ko je za šta glasao, već ko je dozvolio tj. dopustio da se nešto nađe na dnevnom redu?

Što se tiče prošlosti u koju vi ne želite da se vraćate u vreme gužve na šalterima namrgođenih radnika, katastrofe i veoma neefikasne državne uprave, da se ne vraćamo u tu prošlost, daleko, daleku od pre neki dan, ali zato ćemo po vašim rečima da idemo u budućnost tako što ćemo umesto sudskih izvršitelja koji trebaju da se časte, imati javne izvršitelje koji će moći nesmetano da otimaju. Pa molim vas, ako je to budućnost, hajde da još malo živimo u prošlosti.

Dakle, to je ono što su uveli ovi koje svaki dan napadate, o kojima govorite sve najgore, vi u vreme kada su to oni uvodili niste to podržavali, a onda posle toga ste to podržali i 2015. godine i 2019. godine. Molim vas, ne može da bude otimanje nekretnina, stambenih jedinica do 50 kvadrata, kakva smo imali samo u 2017. godini, više od 3.700, ne može da bude budućnost, ni na jednom polju, ni u jednoj oblasti.

Nemojte, molim vas da se hvalimo kako nam je država zbog toga šta se radi kod izvršenja, tj. prinudne naplate i kako se određeni sloj stanovništva bogati isključivo na nesreću onih najzaduženijih građana Srbije, da je to budućnost i modernizacija i da je to ono što Srbiji treba. Apsolutno smo protiv toga. Opet kažem, princip je da se o Predlogu zakona razgovara, posle možda ćete vi glasati za, možda će biti naši argumenti ubedljiviji od vaših. Kakav je tu problem?

Što se tiče obećanja da ostavimo građanima Srbije, možda ste vi u pravu sa vaše tačke gledišta. Ne bi možda trebali da podsećamo građane na vaša obećanja od prethodnih izbora, zato što sada imaju nova obećanja. Sada su svežija obećanja. Šta će nam stara obećanja?

Dakle, ako je to budućnost o kojoj mi govorimo, mislim da bi trebalo malo trezvenije da razmislimo.

Odlično što prepoznajemo u nastupu gospodina Arsića izvesnu dozu demokratičnosti kada on kaže - hajde da o tome razgovaramo. Zaista isto mislim da bi o tome trebali da razgovaramo i potpuno se slažem sa vama i očekujem da će gospodin Arsić sa svojim autoritetom, ako potpredsednik Narodne skupštine da utiče na to da vladajuća većina u Narodnoj skupštini odluči da je to pitanje o kome treba da se raspravlja, pa onda da iznesemo mi naše argumente, vi iznesete vaše argumente i posle toga, čiji argumenti budu ubedljiviji, da se u skladu sa tim glasa. To bi bilo normalno i prirodno. Svaka vam čast gospodine Arsiću, to podržavam.

Vi ste rekli da se izvršava na osnovu odluke suda. To je tako, ali javni izvršitelji su sami sebi određivali troškove. Niko to nije kontrolisao. Kažete - možda ima zloupotreba, nažalost, kod pitanja javnih izvršitelja, izuzetak je kada se ne dešavaju zloupotrebe, a zloupotreba je pravilo.

To smo videli i kod naplaćivanja za invalidska kolica. Da li shvatate koliko je to ludilo? To smo videli kada jedan izvršitelj zapleni stan, a posle toga na nekoj tajnoj licitaciji taj isti stan kupi sin od izvršitelja tj. potpredsednika Komore izvršitelja iz Kragujevca. O tome pišu novine i nikom ništa.

Mi smo imali u javnosti još jednu temu, vrlo prisutnu, a to je Zakon o poreklu imovine, da će se to uskoro naći u Narodnoj skupštini. Odlično, ajmo prvo da stavimo tu grupu ljudi, dakle, njih 200 i nešto da vidimo kako su oni došli do svoje imovine, tj. novca koji imaju sada.

Takođe, nikad mi nismo rekli da dug ne treba da se plati. Svako treba da plati ono što je dužan i svako treba da plati sa razumnom kamatom zato što su poverilac i dužnik u očima zakona isti, ali ne može da se tu pojavi treće lice koje će na tome da enormno zaradi, nekad i mnogo puta više nego što je iznos osnovnog duga i ne mora da znači što je neko dužan, da treba zbog toga da bude i opljačkan. To je ono što treba da se spreči, to je ono na čemu smo radili i to je suština našeg predloga zakona.

Još jednom vam se zahvaljujem što delite naše mišljenje i očekujemo onda da će se o tome vrlo brzo u Narodnoj skupštini o tome razgovarati.

Gospodine Marinkoviću, ja gospodina Arsića hvalim, a on mene napada. Ja mislim da to sa njegove strane apsolutno nije korektno.

Jedna stvar je kamata i kamata je normalna i kamata treba da postoji, ali javni izvršitelj se ne naplaćuje iz kamate, nego se naplaćuje iz posebnih troškova koje on ima za izvršenje i to je ono što je nenormalno i to je ono što na kraju više puta se ispostavi, kao veći iznos nego što dug sa kamatom iznosi. To je ono što treba da se reši. Ne može princip efikasnosti, što više ima izvršenja nego što je ranije bilo, da bude važnije od zaštite prava, ljudskih prava svih građana Srbije, vladavine prava i ljudskog dostojanstva i da neko može da bude na pravdi boga, uz pratnju policije, opljačkan.

Pazite nenormalnu situaciju. Javni izvršitelj vas nenajavljeno izbaci iz stana uz pratnju policije, vi ostanete za tren oka bez svega, a posle toga ste vi njemu dužni za tu uslugu što je on vas izbacio iz stana.

Dakle, to je ono što je nenormalno i što treba da se promeni. Država umesto da se stara samo o efikasnosti, treba da joj to bude prioritet, a ne bežati od problema, kao što je to radila DS 2011. godine, kada nisu hteli da reformišu sudstvo u Srbiji i da proces izvršenja koji treba da bude u sastavu sudova, da zaposle više ljudi, da im vežu plate za učinke, ali da to bude garancija da oni ne mogu da budu opljačkani i ne može ništa da im bude oteto da bi se posle taj plen podelio među istim tim izvršiteljima, čast izuzecima. Dakle, to je ono što je nužno da se promeni što pre i veoma važna tema. Pogledajte i sami, uradite kao što smo i mi, pogledajte šta građani u Srbiji misle o tim izvršiteljima i kakva su njihova iskustva, da li je pljačka izuzetak nekažnjena ili je pljačka postala pravilo.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Ukoliko dilema postoji oko sudskih izvršitelja, vi biste možda trebali da pročitate naš predlog zakona, jeste da treba da se veže za učinak i da se iz toga i to naplati, ali to ne može da bude nenormalna cifra.

Mi smo čuli od gospođe Kuburović da za 2019. godinu su više, u prvih šest meseci, od milijardu dinara na ime poreza na dodatu vrednost, izvršitelji uplatili u budžet Srbije. Dakle, njihov je promet bio pet milijardi dinara. Da li vi smatrate da je normalno da u računici za godinu dana svaki izvršitelj zaradi u proseku 340 hiljada evra? Čak i da je to sve normalno, čak i da nema kršenja zakona, da nema nepoštovanja prava, da nema pljačke, zašto bi se država Srbija u ime privatnog lica odrekla tog novca, da je sad to sve normalno? Dakle, odrekla se tog novca zbog 20% PDV.

Treba da bude država efikasnija i treba da se vrati poverenje u sud, a ne ukoliko neki problem ne može da se reši, najlakše je da se to da privatniku. Jeste tačno, nešto je smanjeno kozmetički, marketinški, ali šta ćemo za ovih osam godina pre tog smanjivanja? Šta ćemo sa tim zloupotrebama? Samo u 2017. godini 3.700 stambenih jedinica. Šta ćemo sa tim? To sve uz pratnju policije u zaštitu države i uz pohvale od ministra pravde.

Mi smatramo da to nije normalna situacija u Srbiji i da to što hitnije treba da se promeni. Zato smo izašli sa ovim predlogom zakona, a nailazimo na argumente koji ne stoje i pogotovo na komentare narodnih poslanika koji se nisu upustili u naš predlog zakona i nisu ga čitali, ali kažem opet, mislim da ćemo tu grešku vrlo brzo da ispravimo, zamolićemo Gordanu Čomić da u naše ime takav predlog zakona podnese. Hvala.

Dakle, kao što smo imali prilike danas da čujemo u ovoj raspravi, u Narodnoj skupštini je prisutna praksa dvostrukih aršina i to je ono protiv čega smo odlučno. Dakle, pokazalo se da se u poređenju određenih vrednosti, na primer za Narodnu skupštinu, tj. vladajuću većinu, 100.000 građana Srbije je manje od jedne Gordane Čomić, ali zato 126 poslanika Narodne skupštine je isto kao Gordana Čomić. To je ono što treba malo da se možda razjasni, što nam nije jasno, ali svakako smatramo da su dvostruki aršini neprihvatljivi.

Dakle, mi koji smo podneli više od 100.000 potpisa da bi novi Predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju, kojim bi se ukinuli javni izvršitelji, podneli smo ga onako kako se predlozi zakona podnose, potpise smo predali na pisarnicu, međutim u Narodnoj skupštini, to i nije baš takva praksa, budući da smo videli da neki narodni poslanici su bitniji, važniji, lepši, pametniji, kvalitetniji od drugih, svakako nisu ravnopravni jedni sa drugima, pa zato smo danas imali priliku da govorimo o predlogu gospođe Rakić, pre toga o predlozima gospođe Čomić, a nedavno i o predlozima Nenada Čanka.

Oni su izgleda svi jednakiji od drugih, pogotovo su jednakiji od onih koji su uz svoj predlog zakona prikupili više od 100.000 potpisa podrške, podrške o ukidanju javnih izvršitelja, kao što su uradili srpski radikali i to smatramo neprihvatljivim.

Meni je bila jedna rečenica koju je gospođa Rakić danas rekla u raspravi u odgovoru mom kolegi Petru Jojiću, kada je on predložio i govorio o tome da nadređeni u okviru katastra nemaju apsolutno nikakvu odgovornost. Kad se kažnjavaju, kažnjavaju se ovi na manjim funkcijama, tj. na nekim manje bitnim mestima, a onda je ona rekla – ako mene pitate, ja sam prva za kazne i sada sam ja u dilemi. Ja sam mislio da je ovo njen predlog i da se ona pita kako treba ovo da izgleda. Šta to znači „ako mene pitate, ja sam za kazne“, a ona je podnela predlog zakona u Narodnu skupštinu?

Meni se čini, možda, da iz nekih razloga gospođa Zorana Mihajlović se nije pojavljivala u Narodnoj skupštini, imajući u vidu njenu tešku kompromitaciju i da se neko drugi umesto nje javio kao predlagač, uz dužno poštovanje, gospođo Rakić.

Dakle, zakon koji je donet 2018. godine četvrti put se menja. Da je zakon bio dobar, četiri puta u godinu i po dana zaista ne bi bilo potrebe da se menja.

Mi smatramo, govorili smo danas i o borbi protiv korupcije, mi smatramo, kao što izreka kaže, da riba smrdi od glave, da ukoliko je u toliko afera umešan jedan ministar u Vladi, konkretno ministar infrastrukture i saobraćaja gospođa Zorana Mihajlović, da ona treba da bude prvi primer da se ova država obračunava sa korupcijom, pa da se onda istraži malo ne samo to oko „Behtela“, već i oko „Železnice“ i oko svega ostalog, da ne govorimo sada kako nas ta osoba predstavlja pred stranim partnerima, kako se odnosila, na primer, prema našim saveznicima, Ruskoj Federaciji i Narodnoj Republici Kini, kako je brutalno vređala SPC, da to sve kao da se nije desilo, ali konkretan kriminal i korupcija, to bi trebalo da bude prvi primer.

Mi smatramo da se ona kotira na nekim uticajnim mestima mnogo bolje nego ostatak SNS i pokazuje vam da vi njoj ne možete ništa, da koliko god ona loše radila za interese Republike Srbije, ona će svakako biti na tom mestu zato što je ona za nekoga važna i to se pokazuje.

Pazite situaciju u kojoj državni sekretar bude uhapšen zbog malverzacija, kao da je moguće da nešto se desi u Ministarstvu bez potpisa ministra i kao da je moguće da se nešto desilo koruptivno ili kriminalno, a da ministar za to nije znao? To nije priča ni za osnovnu školu. A posle toga, naravno da je postupak još u toku, kada je pušten iz pritvora, sa sve kamerama, televizijama, medijima, se taj čovek dočekuje ispred Ministarstva infrastrukture i najsrdačnije se pozdravlja sa Zoranom Mihajlović. Meni se čini da se ona vama smeje u lice, da vam javno stavlja do znanja da joj ne možete ništa, da njoj nikakva kompromitacija u stvari ne smeta, jer je ona sigurna u svoju poziciju i da njena pozicija ne zavisi ni od glasova koje će vaša stranka da osvoji na izborima, ni od organa unutar vaše stranke ko će biti sledeći na vašoj listi ili vaš predlog kao kandidat za ministra, ukoliko budete osvojili potreban broj glasova itd.

Ona se javno bahati i smeje vam se u lice. Tako smo imali danas istu takvu situaciju, dakle, promocija saopštenja Ministarstva, opet televizija, da taj čovek se vratio na posao, konkretno ovaj gospodin, čini mi se, Poledica, državni sekretar koji je optužen i privođen zbog korupcije.

Da li je to ismejavanje ove države, MUP i sudova ove države? Meni se čini da jeste. Koji je vaš komentar na sve to? Nema komentara. Dakle, važnije je bilo danas da se pravi spektakl sa sve medijima oko tog uhapšenog državnog sekretara da se on promoviše, nego da se pojavi gospođa Mihajlović, ukoliko ona zaista smatra da treba nešto od ovoga da se promeni.

To je suština i to treba da se reši, inače sva priča oko borbe protiv korupcije je samo mrtvo slovo na papiru koje služi isključivo u marketinške svrhe. To je ono što je loše u svemu ovome.

Opet ponavljam, imajući u vidu da Skupština Srbije radi punim intenzitetom već više od tri meseca, što zbog pritisaka od strane Evropskog parlamenta, što zbog tih ministara koji su odlučili da sada prazne svoje fioke, mi imamo situaciju da se raspravlja o nekim predlozima zakona koji nisu od prioritetne važnosti za građane Srbije.

Opet ponavljam, da niko ne traži od poslanika vladajuće većine da podrže predlog SRS, iako bi do bilo dobro i spasonosno za građane Srbije da se javni izvršitelji ukinu, mi smo tražili da to dođe na raspravu, da dođe na dnevni red, a vi ste na to ostali nemi.

Onda smo videli da Gordana Čomić, Nenad Čanak i neki drugi imaju povlašćen tretman i da su oni mnogo važniji od 100 hiljada građana Srbije.

Nisam baš tako siguran da je to tako u realnosti i smatram da bi to trebalo da se promeni, pre svega ukoliko Narodna skupština i Vlada Republike Srbije ne čine ništa da zaštite ljudska prava građana Srbije koji su suočeni sa brutalnošću, bahatošću i beskrupuloznošću javnih izvršitelja. Na taj način preuzimaju odgovornost za sve to što su posledice njihovog rada, a čast izuzecima, to je u najvećem broju slučajeva pljačka imovine, pljačka nekretnina i ogromno bogaćenje na, pre svega, onim najzaduženijim i onim najsiromašnijim građanima Srbije, pošto je i praksa pokazala da oni koji najviše duguju Srbiji, koji su najveći dužnici i dalje se nesmetano zadužuju, njih izvršitelji ignorišu, ali se na srednji sloj obrušavaju.

Apelujem da je to važno i da bi trebalo o tome da se razgovara, a vi pokažite da vam nije sve šminka, nego da se bavite i konkretnim problemima građana Srbije. Hvala vam puno.

Dame i gospodo narodni poslanici, u svetlu ovih najava da će doći do provetravanja u redovima vladajuće stranke posle sledećih izbora, da će neki koji nisu radili kako treba ostati bez svojih pozicija, da će biti kažnjavani za nešto u proteklom periodu što nisu poštovali, obećanja koja nisu ispunili, da bi se sad to promenilo u odnosu na ustaljenu praksu i da bi se pokazalo da to nije samo jedan od marketinških trikova vladajuće stranke pred izbore da od svega toga na kraju nešto bude, ja upućujem pitanje i predsedniku Republike Srbije i predsedniku Vlade Republike Srbije – kada će biti smenjen ministar zdravlja Zlatibor Lončar?

Podsetiću vas, Zlatibor Lončar je jedna teško kompromitovana ličnost. U javnosti postoje spekulacije kako je u svojoj prošlosti bio povezan sa nekim kriminalnim strukturama, čak i za jednog lekara, da ima nadimak „doktor smrt“.

Sam Aleksandar Vučić je više puta rekao da ni on sam ne zna gde odlazi 25% sredstava koji su odvojeni za zdravstvo, da to nestaje u raznim koruptivnim aferama i kombinacijama.

Podsetiću vas samo na procenu da oko milion evra za Klinički centar u Nišu je bilo plaćeno više, da se ne zna gde je taj novac otišao, a ono što je najveći skandal i da sve ovo stavimo po strani, jeste što je nedavno Zlatibor Lončar pokušao da podeli srpski narod i kritikovao sve koji dolaze iz Crne Gore, kao da u Crnoj Gori

živi neki drugi narod.

Dakle, sam je dao sebi za pravo da ocenjuje kakav je to jezik kojim pričaju Srbi u Crnoj Gori, još rekao da to nije srpski i onako previše autokratski se poneo i naredio da ukoliko neko želi da radi u institucijama zdravstva Republike Srbije mora da nauči prvo srpski jezik, misleći pre svega na Srbe koji dolaze iz Crne Gore.

Ja upućujem pitanje, u ovom vremenu kada je očigledno da je srpski narod u Crnoj Gori ugrožen, kada se više od 200.000 ljudi okuplja širom Crne Gore, protestvujući ne samo zbog Srpske Pravoslavne Crkve, nego i zbog osećaja ugroženosti i netrpeljivosti koji postoji, a emituje ga režim Mila Đukanovića, koji želi da iz Crne Gore iskoreni sve srpsko, da li treba Vlada Republike Srbije i njeni predstavnici da izražavaju otpor prema Srbima u Crnoj Gori ili treba da urade sve što je u njihovoj moći da im se pomogne na svaki mogući način? Da li su Srbi samo oni koji žive u Srbiji ili su Srbi i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori i širom zemalja bivše Jugoslavije? Šta to znači? To je u očiglednoj koliziji sa onim što predsednik Republike pokušava da radi sa tim sretenjskim okupljanjima svih Srba iz regiona itd.

Da li Zlatibor Lončar ima podršku za ono što govori i za sve te gluposti koje smo imali prilike da vidimo pre nekih sedam ili deset dana?

Dakle, to je protiv srpskih nacionalnih interesa. Vlada Republike Srbije treba da bude posvećena očuvanju Srba, ma gde oni živeli, kao što smo imali prilike više puta da čujemo, a da se odlučno pokaže da se takvi stavovi, da li su nepromišljeni ili su samo glupi, ne podržavaju, i da konačno počne neko da snosi odgovornost za ono što radi i govori.

Dakle, da se smeni Zlatibor Lončar i da se prekine sa takvom praksom, a Vlada Republike Srbije da uradi sve što je u njenoj moći na svaki mogući način da pomogne srpski narod u Crnoj Gori, pa i da promeni tu retoriku koju smo videli da koriste pojedini ministri.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako pitanje koje se danas razmatra u Narodnoj skupštini nije političko pitanje prema kojem treba da se iznose različiti politički stavovi, već treba da bude stvar jednog opšteg konsenzusa.

Svi znamo i poznajemo istoriju i Srbije i Jugoslavije i znamo koliko je narod u Srbiji propatio tokom okupacije i u više navrata, i pored jevrejskog naroda, ruskog naroda, mogu da kažem da su Srbi jedan od naroda koji je najviše stradao u toku 20. veka. To je svakako stvar koja treba da se podrži, ali i dobra prilika da se podsetimo dosadašnje prakse i nekih izvesnih anomalija koje se tiču naše kulturne politike, kao i uslovljavanja, pritisaka, koja dolaze od strane tzv. međunarodne zajednice, što bi značilo najmoćnijih zemalja Zapada prema Srbiji u poslednjih 25 godina.

Ono što je primetno jeste da Vlada Republike Srbije, iako se na sve strane pokušava da se objasni da je nova vlast, nije više toliko nova, ali od 2012. godine, napravila nekakav otklon od vlasti Demokratske stranke, mi vidimo odsustvo kulturne strategije, tj. strategije za delovanje države na polju kulture, evo već osam godina. Da ima nekih pomaka, ima. Ali, ozbiljnih razlika još uvek nema.

Podsetiću vas, već 25 godina, možda i duže, u Srbiji deluju tzv. nevladine organizacije koje promovišu neka opšta mesta iz ljudske civilizacije kao što su ljudska prava, vladavina prava. Činjenica je da su to svi civilizovani narodi odavno usvojili. Ali, to predstavlja samo jedan pokrov iza koga se krije uticaj na politiku Srbije, uticaj na odluke koje se donose i to veoma temeljno, dugoročno i nekako prolazi sve bez ikakve reakcije i bez ikakvog odgovora na sve to.

Dakle, Vlada Republike Srbije, sredstvima iz budžeta, finansira rad nevladinih organizacija, što je paradoks sam po sebi. Ali, naravno, u tih negde više od 10 milijardi dinara koje se svake godine odvajaju za nevladine organizacije, ne odlazi sve na tzv. ljudsko-pravaške, tu se finansira i SPC i Olimpijski komitet i Crveni krst i Matica srpska, ali u nedovoljnoj meri u poređenju sa sredstvima koja dobijaju nevladine organizacije, poput Fonda za otvoreno društvo, poput JUKOM-a, poput Helsinškog odbora, poput građanskih inicijativa, poput Kuće ljudskih prava, poput Inicijative mladih za ljudska prava ili ostalih.

Već 20 godina, sasvim sigurno, a i ranije, te organizacije pre svega dobijaju velike količine novca iz inostranstva. I zašto oni to rade? Oni su prepoznali u Srbiji da svaka stranka koja dođe na vlast ne vidi resor kulture kao neki resor sa nekim velikim ovlašćenjima, u kojima postoji neka politička moć i otprilike nije poželjno ni za jednu stranku na vlasti i nije primarno da uzme taj resor i da se ozbiljnije tome posveti. To je takva situacija. Praksa nam je to pokazala.

Oni su u tome videli prazan prostor i veoma temeljno, sa strategijom, počeli da utiču na kulturnu politiku Srbije u svim aspektima, od pitanja književnosti, to smo imali sad priliku da vidimo vezano za slučaj NIN-ove nagrade, pitanja prosvete, u širem smislu kulture. Dakle, videli smo trenutno kakva je situacija po tom pitanju u Srbiji.

Ona je uperena na promenu svesti. Šta to znači? To znači da srpski narod, kao jedan od najstradalnijih naroda u 20. veku, treba da bude okrivljen za sve, zato što su sami po sebi Srbi krvnici, zločinci, to im je u krvi, samo o tome razmišljaju, samo se time bavi i vekovni ciljevi su im istrebljenje svih onih koji se od Srba razlikuju. Pa su fabrikovali i razne te događaje, poput onog događaja u Račku, poput Srebrenice, poput Markala i ostalih, kako bi se pokazalo u stvari da je za srpsku vojsku u ovom kontekstu ubijanje nedužnih civila ili ratni zločin ili istrebljenje, kako je to srpskoj vojsci imanentno, kako je to za njih normalno i kako je uopšte pripadnost srpskoj naciji već dovoljna da se neko optuži, da se neko okrivi i da je već sam po sebi, pre nego što bilo šta uradi, bilo šta kaže, već izvršio zločin samim tim što pripada srpskoj naciji.

Dakle, njihove osnovne teme u Srbiji kojima se oni bave jesu afirmacija tzv. genocida u Srebrenici, promocija nezavisnog Kosova, promocija i afirmacija tzv. velikosrpske agresije na Hrvatsku i to da su u stvari Srbi ušli u građanski rat u bivšoj Jugoslaviji isključivo da bi činili zločine. To možemo da vidimo u više navrata kroz ovih 20 godina.

Podsetiću vas - jedna od tih osoba koja je postala jedan od glavnih moralnih autoriteta u Srbiji, a inače je za svakog građanina Srbije sinonim za nešto najgore što postoji u našem narodu, Nataša Kandić, jednom prilikom, za vreme okupljanja na Trgu Republike, gde su pripadnici, tj. porodice sa Kosova i Metohije koje imaju članove svojih porodica koji su i dalje nestali, kojima se gubi svaki traga posle 1998. ili 1999. godine, koji su braću, sestre, roditelje, decu tragično izgubili za vreme terorističke pobune na Kosovu i Metohiji, ona je jednog od tih ljudi, čoveka koji je tražio istinu o svom sinu, brutalno ošamarila i prošla sa tim nekažnjeno. To je osoba koja treba da se pojavljuje u srpskoj javnosti i da otprilike ocenjuje da li je ovo dobro, da li je ovo loše, šta se ovde desilo, itd.

Naravno da svako ima pravo da kaže šta god hoće, ali pitanje je koliko ima u svemu tome podršku države. Mi smo ovde govorili, u ovom sazivu, i o Komisiji za istraživanje posledica NATO bombardovanja, u smislu obolelih od raka zbog bombardovanja osiromašenim uranijumom. Pa, su sve stranke, stranke, naravno, koje to pitanje interesovale, dale predstavnike u tu Komisiju. Nismo još videli zaključke te Komisije, ali imamo sa te strane nevladinih organizacija već negiranje broja poginulih u tom NATO bombardovanju, gde je već utvrđeno da je tu više od 2.500 ljudi poginulo, od male dece do vojnika u uniformama, gde oni to promovišu kao broj manji od 700. To je istina. Oni i nastupaju na taj način, kao da je Srbija dozvolila, tj. kao da je Srbija sama kriva što ju je strana agresorska sila bombardovala 78 dana.

Naravno, svako može da priča šta god hoće, ali stvar je u tome što država Srbije ne sme ni neposredno, ni posredno tako nešto da finansira. U tome je suština, time se niko ne bavi, niti to prati, niti prati gde završava novac Republike Srbije iz budžeta namenjen nevladinim organizacijama.

Podsetiću vas, Kancelarija za ljudska i manjinska prava raspisuje konkurse za različite projekte. Pravo da konkurišu za sredstva, budžetska sredstva imaju organizacije koje se bave zaštitom ili promocijom ljudskih prava, znamo već kakvi su oni, više od 300 miliona dinara prošle godine. Onda imamo situaciju da neke koalicije tih nevladinih organizacija u Beogradu organizuje festival „Mirdita“ koji treba da promoviše tzv. Kosovsku kulturu u centru Beograda. Sama potvrda da se tako nešto plaća iz budžeta Vlade Republike Srbije jeste što je nekadašnji ministar kulture, gospodin Tasovac, a sadašnji gradski odbornik SNS i još jedan gradski odbornik, nakarada, da su prisustvovali ceremoniji otvaranja festivala „Mirdita“ u Beogradu. Šta je to, ako nije otvorena podrška?

Finansiraju su oni koji izađu kroz Beograd sa transparentima da se u Srebrenici desio genocid, koji pozivaju da se taj genocid što pre prizna, koji su nedavno izašli u javnost sa „Apelom 88“ koji treba da utiče na Vladu Republike Srbije da se ne meša u unutrašnje stvari Crne Gore i da ne radi ništa na destabilizaciji Crne Gore i crnogorskog društva, u smislu podrške SPC u Crnoj Gori koja je danas ugrožena najviše posle Drugog svetskog rata. Eto, to su ti ljudi koji dolaze na volšeban način do budžetskih sredstava.

O pitanju prosvete – da li vi mislite, ukoliko se mi staramo o zaštiti našeg identiteta, ukoliko smo posvećeni stvarima kao što je ovaj Memorijalni centar na Starom sajmištu, očuvanja sećanja na sve to, da li može onda u jednoj takvoj državi da bude u školskom sistemu i u osnovnoj i u srednjoj školi, najpopularniji udžbenik iz istorije, onaj koji srpsko stradanje negira, onaj koji se služi istorijskim falsifikatima, pa i onaj koji našu istoriju i stradalništvo na brutalan način vređa, kao što je to bilo sa slučajem „Danka u krvi“, koji je predstavljen kao nešto što je bilo pozitivno za sve te porobljene narode pod Turskom imperijom. Jer, otvaralo je to otimanje iz porodica i odvođenje u Istanbul i bilo nešto pozitivno što je dalo priliku da svaki taj oteti i kidnapovani dečak napreduje u hijerarhiji Turske imperije. Dakle, to je realnost u Srbiji.

Čini se da se stvari u kulturi rade ad hok, bez strategije i po nekim procenama kad bi to bilo dobro, što se tiče javnog mnjenja. To je utisak koji može da stekne svako ko to posmatra.

Podsetiću vas na još jednu stvar. Dakle, ovi koji nam ispiraju svest, koji su glavni moralni autoriteti po pitanju kulture u Srbiji, su često i glavni sagovornici predstavnika EU kojoj smo mi tobože posvećeni i članstvo u EU kada su razna pitanja na dnevnom redu, pa se oni konsultuju, pa su to nacionalni konventi, pa je njihovo mišljenje važno, pa se oni pojavljuju na televiziji, pa se oni pojavljuju kao eksperti za pravna pitanja i ljudska prava i oni su uveli jedan termin koji se zove tranziciona pravda. To je EU prihvatila i tražila da Republika Srbija dostigne određeni nivo promocije i afirmacije tog termina u Srbiji. To bi značilo apsolutna osuda svih ratnih zločina koji su počinili Srbi, onako kako je to Haški tribunal presudio, sa najvećim prihvatanjem genocida u Srebrenici. To je tranziciona pravda i to je ono što je njihov zadatak. Kako onda to nije u koliziji sa našim putem u EU ukoliko smo mi zaista posvećeni očuvanju našeg ne samo teritorijalnog integriteta i suvereniteta već i identiteta. To je u koliziji.

Kao što znate, da bi jedna država postala članica EU, kada otvori i zatvori sva poglavlja, u slučaju Srbije Poglavlje 35. ukoliko bi nekim čudom postigla pravno obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom, čak i da to je moguće, a da ne bude na srpsku štetu, svaka država mora na bilateralnoj osnovi da reši sva otvorena pitanja sa svim zemljama članicama kako bi je primili u članstvo, jer svaka članica ima pravo veta. Dakle, potreban je opšti konsenzus za prijem u EU.

Mi smo već imali ozbiljne najave iz Hrvatske da je ono što zanima Hrvate pre svega status obavezne kvote hrvatskih poslanika u Skupštini Srbije, hrvatski jezik kao zvanični jezik u Republici Srbiji, ne samo u onim mestima gde je hrvatska nacionalna manjina živi nego u celoj Srbiji. Više od deset hiljada hektara teritoriji kod Apatina i ono što je najgore od svega prihvatanje zvanične istine od domovinskom ratu to jest o veliko sprskoj agresiji koja je bila na Hrvatsku. A onih 250 hiljada ljudi proteranih samo u akciji „Oluja“ su kolateralna šteta ili nužna posledica naše agresije i našeg zločina. Da li mi možemo da na takav način i o tim temama pregovaramo? Da li su to otvorena pitanja za Vladu Republike Srbije?

Holandija, kao jedna od moćnijih zemalja EU, će tražiti od Srbije prihvatanje i osudu, takozvanog genocida u Srebrenici, što bi bila istorijska sramota za srpski narod, pre svega jer je reč o nečemu što nije istina. Za genocid nisu krivi pojedinci, kao što hoće da nam se predstavi, niti neke pojedinačne grupe, genocid je takva vrsta krivičnog dela da može da ga izvrši samo država i planski sa strategijom. Da li je Vlada Republike Srbije spremna da o tome uopšte pregovara?

Takođe, ukoliko genocid postane zvanična istina, genocid u Srebrenici, to otvara vrata, ne za bolje odnose sa Republikom Srpskom, za izgradnje centra Donja Gradina i ostalo, već za likvidaciju Republike Srpske i punopravnu integraciju Banja Luke u unitarnu BiH. To su pitanja koja su povezana sa članstvom Srbije u EU.

Okretanje glave od tih problema, kao da će se o tome razgovarati kada to dođe na red, neće poboljšati našu poziciju, nego samo može da proširi spisak tih zahteva koji dolaze Srbiji. A vidimo da se time niko ne bavi.

Dakle, potrebno je da se stvari planiraju na dugi rok, ne od danas do sutra, nezavisno od toga ko će biti ministar pa da svaki ministar dolazi sa svojim planovima. Svaka ozbiljna zemlja ima kulturnu strategiju i ne razmišlja samo u vremenu jednog mandata, nego na duži period. To za sada u Srbiji ne postoji. To je potrebno da se što pre promeni.

Naravno, već jednom, po ugledu na SAD i na Rusku Federaciju, predstavnike nevladinih organizacija predstavimo onakvim kakvim jesu, a to su agenti stranog uticaja u Srbiji, koji su plaćeni da iznose takvo mišljenje i u skladu sa tim da kreiraju politiku Srbije. Slični su zakoni i u SAD i u Ruskoj Federaciji. Zašto mi ne bismo usvojili onda taj jedan civilizacijski iskorak koji su napravili Amerikanci i Rusi i isto tako postupili u Srbiji, bez lažnih moralista, bez lažnih eksperata, da resore kulture i pitanja u kulturi u srpskoj javnosti počnu da, da njima počnu da se bave ljudi koji misle dobro našem narodu, a ne oni koji su za svoje delovanje plaćeni.

Hvala.

Pre svega, vi ste, gospodine ministre, ipak predstavnik Vlade, a Vlada nije skup nekih pojedinaca, pa da oni jedni sa drugima nemaju veze, već treba i valjda treba da deluje kao kolektiv.

Dakle, činjenica je da se to finansira. Ja nisam rekao da to plaća Ministarstvo kulture, reko sam da plaća Vlada Republike Srbije. Naravno, svaki pomak se pozdravlja i ima promena u odnosu na prethodni period i pozitivno je što se obeležava i zločin oluje, i zločin NATO agresije i tako dalje, ali mislimo da nije to sve dovoljno i mislimo da nije normalno da bilo koja nevladina organizacija u Srbiji je taman i da ona nije uperena protiv Srbije, da nije uprena protiv srpskog naroda, da joj nije krajnji cilj i motiv jedan od ovih ili nezavisno Kosovo ili genocid u Srebrenici i tako dalje, sve da je najhumaniji karakter te nevladine organizacije, po našem mišljenju ne bi smela da ima više novca iz budžeta Republike Srbije od Matice srpske, to mislimo da nije normalno. Trenutno je takva situacija da Matica otprilike dobija negde nekih pedesetak miliona dinara, a samo kroz Kancelariju za ljudska i manjinska prava se daje više od 300 miliona dinara raznim Mirditama i ženama u crnom i ostalim glupostima.

Dakle, to je suština. To treba prvo da se promeni, a onda će posle mnogo lakše biti uspostaviti kontinuitet kada ne bude lažnih moralista i kada ne budu oni iz budžeta Republike Srbije vrlo obimno plaćeni.

Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, podsetimo se početka ovog saziva, dakle od 2016. godine, SRS predlaže neka rešenja u cilju poboljšanja parlamentarnog života, tako i promenu Poslovnika koja treba da unese više ravnopravnosti u Skupštinu i poboljša položaj opozicije u Narodnoj skupštini, koji treba da bude za svaku demokratiju dragocen.

Naravno, vi ste bili gluvi te četiri godine na taj predlog. Govorili ste kako to vi niste doneli, nego bivša vlast, kao da ste u ubeđenju da se jednom donet zakon ne može promeniti i da on važi za sva vremena, jer vam u tom momentu tj. u ovom momentu tako nešto odgovara, da možete svakog prekinete, da možete narodne poslanike da kažnjavate, da možete da radite šta vam padne na pamet. To je samo jedan od naših anomalija.

Druga stvar, mi smo imali jednu situaciju da se vlast u Narodnoj skupštini bavila opstrukcijom parlamenta na način gde će se podneti 500 ili 700 ili 1.000 istovetnih amandmana od strane velikog broja narodnih poslanika vlasti, za koje posle narodni poslanici vladajuće većine neće glasati. Dakle, to se desilo u Srbiji i mi onda pričamo o demokratičnosti.

Položaj, tj. situacija u medijima, je takva da na RTS-u koju plaćaju svi građani Srbije pretplatom, što je nenormalno, koja se finansira obilno iz budžeta Srbije, neguje neku raznolikost političkih stranaka i raznovrsnost, tako da na RTS-u možemo da vidimo i Vučića, i Vulina, i Dačića, i Zoranu Mihajlović, dakle, nije jednoumlje, ima više ljudi koji mogu da se pojave na toj televiziji. Ali, za opoziciju često nije bilo mesta, pogotovo ne za SRS koja je u ovom sazivu najveća opoziciona stranka i pojedinačno posle SNS i najveća stranka sa 22 mandata, a bilo je mesta za izmišljene stranke koje nisu parlamentarne, koje ne postoje, koje postoje samo na papiru i one koje su nastale krađom mandata.

Dakle, neki koji su izabrani na jednoj izbornoj listi, konkretno izbornoj listi – Saša Radulović, Dosta je bilo ili kako god, su ukrali mandate toj izbornoj listi, izneverili legitimitet građana, tj. građane koji su legitimitet dali upravo toj listi kakva god ona da je, i ma šta ja mislio o njoj, i formirali posle drugu stranku sa ukradenim mandatima, vi ste im dali mesta po odborima skupštinskim, i oni izlaze u javnost i kažu – naša nova stranka smatra ovo, naša nova stranka smatra ono.

To je u Srbiji postalo normalno. To ste se možda vi svojih korena podsetili kako ste nastali, pa ste možda to tolerisali, ali to za našu demokratiju nije normalno.

Imali smo više tačaka dnevnog reda spojenih u jednu, pa i onu nebulozu kada smo o budžetu raspravljali zajedno sa 69 tačaka dnevnog reda. Tek se to promenilo kada je stigao izveštaj Evropske komisije. Dakle, kada je Evropska komisija primetila da nešto fali u Skupštini Srbije, da nešto nije u redu, onda ste vi tek uvideli problem, a na naše zamerke, na one koje treba da slušate mnogo pre bilo koje međunarodne instance, vi ste bili gluvi.

Sada pokušavamo, tj. pokušava se od strane vlasti da se napravi neka mimikrija, kao da su se neke stvari promenile u Srbiji na bolje, a u suštini sve ostaje isto. Podsetiću vas i da je 2017. godine, u vreme predsedničkih izbora, jedan kandidat za predsednika Srbija imao 85% medijskog prostora, a svi ostali kandidati imali su zajedno 15%. To su činjenice i to je izborna atmosfera u Srbiji.

Pitanje izbornog cenzusa sa 5% na 3% jeste pozitivno u smislu predstavljanja više delova građana u Narodnoj skupštini, veća reprezentacija i demokratičnost, ali nije ni blizu osnovnih problema koje mi imamo. Pre svega, ne sme da bude dozvoljeno da narodni poslanik koji je izabran sa jedne liste, u sazivu promeni stranku sa sve mandatom, koji posle toga nosi u miraz. To je krađa. To je isto kao kada bi nekom ukrao novčanik iz džepa, nema nikakve razlike. To ne sme da bude dozvoljeno i to je mnogo veći problem nego pitanje cenzusa. Neke će stranke preći cenzus, neke stranke neće i ide se dalje. Ali, legitimizacija nemorala u politici treba valjda prvo da se promeni, a to je krađa mandata.

Mi smo imali poslanike koji su u ovom sazivu više od dva puta promenili stranke i to je sasvim normalno, nema moralne osude, nema društvene osude, to je prihvatljivo. Mi smo pod uticajem, budući da je svaka grana vlasti u Srbiji pod velikim uticajem tzv. evropskih institucija ili organa EU, mi smo i suspendovali Ustav Srbije koji kaže da narodni poslanik može staviti stranci mandat na raspolaganje. Mi smo zbog neke grupe hohštaplera iz Venecijanske komisije to zanemarili i Ustavni sud je doneo drugačije mišljenje, kao da je njegovo mišljenje važnije od norme Ustava. To je nenormalna situacija u Srbiji.

Svašta se nešto dešavalo i u vreme kradenih mandata SRS 2008. godine pod uticajem te Venecijanske komisije. Podsetiću vas, da Venecijanska komisija važi kao autoritet samo za zemlje koje nisu potpuno suverene, kao što je Srbija. Još nismo videli da su iz Venecijanske komisije dali bilo kakve zamerke Nemačkoj, Francuskoj, Austriji ili nekoj drugoj evropskoj zemlji, iako njihov politički život i podela vlasti uopšte ima mnogo sličnosti sa srpskim, teorijski tj. normativno. Ali, oni su glavni u Srbiji, ne mogu da budu glavni i u Nemačkoj. Ono što je dozvoljeno Jupiteru, to nije dozvoljeno Volu. To je naša situacija.

Ista ta Venecijanska komisija, videli smo, načelno se saglasila sa jednim neustavnim, anti-civilizacijskim zakonom u Crnoj Gori, primera radi, koji treba da nacionalizuje imovinu Srpske Pravoslavne Crkve, nepokretnosti, za njih ne važi ni podela države i crkve, to je sekularna država, za njih ne važi ni neprikosnovenost privatne svojine, važi jedino njihov interes. Venecijanka komisija, kao i svaka druga institucija pod okriljem EU, koristi zemlje koje nisu članice EU i neke manje slabije zemlje kao eksperimentalni poligon. Da vidimo mi šta bi se desilo ukoliko ubacimo kvotu za toliko i toliko u Srbiji ili ukoliko legalizujemo krađu mandata ili bilo šta drugo, a ne zato što je to neki civilizacijski napredak, zašto to ne reći.

Mi smo imali zaista za ove četiri godine mnogo negativnih stvari u našem parlamentarnom životu i uopšte u izbornoj atmosferi. Mi smo imali ponovljene izbore, tj. izbore za lokalne parlamente koji nisu bili u redovnom terminu. Godine 2018, u opštinama Lučani, Kula, Doljevac i Kladovo, gde smo videli da na primer u Doljevcu na 75% izašlih građana 85 glasova dobije vladajuća stranka SNS, a druge dve liste koje pređu cenzus takođe pripadaju vlasti SPS-JS. Znači, 96% je dobila vlast na izborima u Doljevcu. Da li neko smatra da je to normalno i da je to poštena izborna utakmica u kojoj su učesnici ravnopravni? Pa, nije.

Radio televizija Srbije, koju plaćaju svi građani Srbije, apsolutno ne poštuje princip reprezentacije parlamenta Srbije i to niko ne primećuje. Vama bi bila puna usta toga da vas na RTS-u nema, ali budući da ste samo vi prisutni onda nemate ni zamerki na takvu uređivačku politiku. Podsetiću vas, to plaćaju i birači SNS, i birački SRS i birači DS i birači svih stranaka tu televiziju, a tamo samo imaju ekskluzivno pravo da se pojave naprednjaci ili ove neke druge partije koje su tek nastale, koje nemaju legitimitet itd.

Drugo, kako je moguće da jedna lista na izborima osvoji određeni broj glasova, kao što je na primer lista Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje, čini mi se da se tako zvala izborna lista SNS, a posle toga se formira od toga pet, šest, sedam ili 10 poslaničkih klubova. I, sad neki poslanički klub misli ovo, neki misli ono. Niko za njih nije glasao, oni su se šlepali uz veliku stranku, uz popularnog čoveka i na taj način su uspeli da uđu u Narodnu skupštinu i onda se oni u javnosti pojavljuju kao otprilike neki relevantni faktori da iznesu svoje mišljenje. To je nešto nenormalno.

Na izborima legitimitet dobija politički program, politička ideja i onda je normalno ukoliko ta koalicija osvoji toliko i toliko posto, to bude jedan poslanički klub monolitan, koji ima za cilj da sprovede to što je pričao u kampanji, a ne da se zadovoljavaju sitni interesi drugih političkih stranaka koje su bile u toj velikoj koaliciji, pa onda se formiraju manji poslanički klubovi. To je nenormalno.

Dakle, nije cenzus naš najveći problem, iako je pozitivna njegova promena. Ukoliko bi vlast u Srbiji zaista htela da se bavi osetljivim i realnim problemima za naš politički život uopšte, pre svega treba da pošalje jasnu poruku da se nemoralno ponašanje, u smislu krađe mandata ne sme tolerisati u Narodnoj skupštini, i ne igrati se sa legitimitetom građana, poverenjem koje građani ukazuju za bilo koju listu, bilo kog lidera, tako što ćete partikulisati posle izbora, formirati druge poslaničke grupe i na taj način grubo izigrati poverenje građana Srbije.

Takođe, medijska slika u Srbiji je skandalozna, vrlo je malo prostora, nužno suprotno mišljenje, ali mišljenje koje ne dolazi od vlasti, to važi apsolutno za sve političke stranke i to je ono čemu treba da nastojimo da se promeni, ukoliko nas zaista zanima poboljšanje izbornih uslova i političkog života. Ne ulazeći u motive zašto se ovo sada donosi, ali treba nekad nešto da se radi u opštem interesu, a ne samo u interesu političke stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, u toku protekle nedelje hteli ste oči da nam iskopate kada smo govorili o kriminalu gospođe Zorane Mihajlović.

Juče smo videli da je posle ovog direktora koji je primao mito i sam rekao da je to uzimao u ime Zorane Mihajlović, sada je uhapšen i državni sekretar. Podsetiću vas, u sistemu naše državne uprave, državni sekretar je pandan zameniku ministra.

Sada mi nije jasno, posle osam godina ministrovanja, posle osam godina vlasti u dva ministarstva, posle svih afera i skandala, posle vređanja prijateljskih država, posle javnog vređanja Srpske pravoslavne crkve, posle svih kriminalnih afera, od toga je najveća ova sa „Behtelovim“ Moravskim koridorom, kada ćemo konačno više da vidimo da je uhapšena i Zorana Mihajlović? Jer, da slušamo kako su svi oko nje korumpirani, kako svi primaju mito, svi su u kriminalu, a gospođa Mihajlović, koja je starešina Ministarstva građevine, infrastrukture i saobraćaja, o tome ništa ne zna. Da li je to moguće? Da li je to normalno i da li ima neko da veruje u to?

Dakle, jasno je da se sve radi bez tendera u Ministarstvu građevine, da je puno kriminalnih afera u koje je upletena Zorana Mihajlović. Nemojte da slušamo samo priče kako je to moglo da se desi bez njenog znanja, jer ništa ne može da se desi u Ministarstvu građevine, infrastrukture, bez potpisa ministra, odnosno bez potpisa Zorane Mihajlović.

Tako da, umesto da hapsite te kolaterale, te njene saradnike, njene službenike, hajde da se uhapsi Zorana Mihajlović. Ima li neko odgovorniji? I, naravno, da istražimo sve šta se tamo dešavalo, osam godina, to je veliki period.

Dame i gospodo narodni poslanici, podsetiću vas da je prošlo više od mesec dana od usvajanja necivilizacijskog, neustavnog Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, koji je tamo rasplamsao tenzije, da više od 200.000 ljudi širom Crne Gore mirnim protestom iskazuje nezadovoljstvo povodom aktuelne situacije, a Republika Srbija već više od mesec dana povodom toga ne radi ništa, gleda sa strane. Naši zvaničnici i zvanični Beograd apsolutno nije uradio ništa.

Srpska radikalna stranka ukazuje, apeluje, poziva da Vlada Republike Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova traži hitno zasedanje Saveta bezbednosti UN, na kojem bi se raspravljalo o pitanju, o položaju srpskog naroda u Crnoj Gori.

Dakle, videli smo da se od srpske nacije pravi crnogorska nacija, od srpskog jezika, crnogorski jezik, ali ova kap koja je prelila čašu jeste kada treba da se od Srpske pravoslavne crkve napravi Crnogorska pravoslavna crkva.

Režim Mila Đukanovića, jedan kriminalni, mafijaški, izdajnički režim koji pokazuje netrpeljivost prema Srbima. Poslednji slučaj je hapšenje 70-godišnje žene, majke, jednog od istaknutih srpskih lidera u Crnoj Gori, Milana Kneževića. To vam pokazuje da je režim Mila Đukanovića izgubio kompas. Oni više ne znaju šta rade, a svi Srbi u Crnoj Gori su ugroženi. Oni hoće da provedu tiho etičko čišćenje kako bi Srbi zvanično nestali iz Crne Gore.

Vlada Republike Srbije mora da preduzme sve mere a prva od njih jeste alarmiranje međunarodne javnosti i rasprava u Savetu bezbednosti UN o pitanju statusa srpskog naroda u Crnoj Gori.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnja sednica pokazuje bezobrazluk i bahatost u odnošenju, pre svega, prema građanima Srbije.

Sve ću vas podsetiti da smo još 16. septembra, SRS je predala Predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju za koji je za manje od dva meseca prikupila više od 100.000 potpisa građana Srbije.

Budući da smo sada u vanrednom zasedanju, jedini način da bilo koja tema dođe na dnevni red, jeste kada bi se saglasali poslanici vladajuće većine. Ne samo što to nije moglo da dođe u redovno, nego sada ne može ni u vanredno zasedanje.

Sa tim je pokazala vlast u Srbiji da jedan veliki deo građana Srbije apsolutno ne poštuje i da ih ne zanima šta oni misle o bilo kojoj temi, a pre svega na ovako jednoj važnoj temi, kakvo je pitanje javnih izvršitelja u Srbiji.

To je jedno veoma važno pitanje i tiče svakog građanina Srbije.

Mi smo imali prilike da vidimo da Narodna skupština radi punom parom, ne zato što se neko tu provrednio, nego zato što je došao diktat iz inostranstva. Kuka Fajon, ovaj, onaj, koji su došli ovde da budu tutori vlastima u Srbiji, da im govore kakvi su nam izborni zakoni, kako se glasa, kako se broji, kako se broje glasovi, kako treba da izgledaju regulatorna tela, razne stvari. Oni su u stvari stvarni gospodari i oni određuju o čemu će se raspravljati.

Tako smo videli reakcije vlasti u Srbiji, koji su hvalili našu demokratiju, vladavinu prava i ostalo, dal su u stvari se saglasili sa svim promenama zakona koje se tiču finansiranja izbornih kampanja, Agencije za borbu protiv korupcije i šta smo još imali što je bilo kao deo diktata? Bivših i sadašnjih poslanika Evropskog parlamenta.

Dakle, oni su rekli i došli i rekli o čemu treba da se raspravlja u Narodnoj skupštini. Od jednom se pojavio problem i onda su svi bili saglasni da problem postoji, pa se ja pitam, ukoliko je SRS prikupila više od 100.000 potpisa građana Srbije i Predlog novog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju, to predala na pisarnicu Narodne skupštine, u Ministarstvo pravde, možda je to bila pogrešna adresa. Možda smo trebali to da predamo u Fond za otvoreno društvo kod Milana Antonijevića, ovog vašeg stručnjaka za izborne zakone, Fondaciju pod pokroviteljstvom Džordža Soroša ili u predstavništvo EU u Srbiji, da bi se to jednom našlo na dnevnom redu Narodne skupštine.

Dakle, apsolutno nepoštovanje velikog broja građana Srbije. Podsetiću vas da smo mi ne tako davno raspravljali o jednom drugom zakonu koji je isto tako podržalo mnogo ljudi. U pitanju je uvođenje doživotne kazne zatvora sa svirepa ubistva dece i još neke članove.

Na svaki argument koji je mogao da se uputi protiv tog rešenja ili za neku dodatnu izmenu tog rešenja, sa strane vlasti, od gospođe Kuburović, odgovaralo se – da, da, jeste, ali 150.000 građana Srbije je ovo podržalo.

Kako su jedni građani u Srbiji važniji od drugih da se ovako brutalno vređaju? To je jedna veoma važna tema nad kojom vlast u Srbiji zatvara oči, apsolutno ih ne zanima.

Da pogledamo malo genezu pitanja javnih izvršitelja. Oni su uvedeni 2011. godine u sklopu sveopšte reforme pravosuđa koju je u Srbiji diktirala EU, o kojoj smo čuli kritike ljudi koji su danas na vlasti, i vladajuća stranka je svojevremeno bila protiv tog rešenja.

Dakle, SNS je bila protiv uvođenja javnih izvršitelja, u vreme dok su bili opozicija 2011. godine, a nakon što su došli na vlast, to su rešenje svesrdno prihvatili, potvrdili ga još jednom 2015. godine, a onda i polovinom 2019. godine.

Videli smo neke populističke izmene koje ne znače ništa. Bile su dobre da posluže u marketinške svrhe prošle godine kada je gospođa Kuburović obrazlagala promene kako neće moći da se pleni imovine kod dugova za komunalne usluge koji su manji od 5.000 evra. Nismo čuli argumentaciju ni za tu cifru, ni za tu odluku, važno je da to dobro zvuči u medijima iako je reč o komunalnim potraživanjima.

Najveći deo otimanja stambenih jedinica, otimanja nekretnina građana Srbije jeste zbog zaduženja prema bankama, a ne zbog komunalnih usluga. To kao da niko ne primećuje, kao da niko ne zna u Ministarstvu pravde. Nije se sa tim problem rešio.

Dakle, od 2011. godine mi imamo javne izvršitelje. Pokazalo se u praksi već, uskoro će biti devet godina, dakle da jedno privatno lice se naplaćuje iz dužničko-poverilačkog odnosa, često i više puta za svoje takse, dakle takse za njihove usluge su mnogo veće nego što je to osnovni dug. Imali smo skandalozne situacije gde jedan izvršitelj zapleni stan na Novom Beogradu, na tajnoj licitaciji za koju niko ne zna kada se i gde održava. Sin od potpredsednika Komore iz Kragujevca kupi stan na Novom Beogradu potpredsednika Komore izvršitelja, kupi stan od izvršitelja koji je prethodno sa Novog Beograda to zaplenio za cenu tri puta manju od tržišne. I to niko ne vidi.

Imali smo situacije skoro svakodnevno da se nemilosrdno i beskrupulozno izbacuju ljudi koji iz objektivnih okolnosti nisu mogli da servisiraju svoj dug na vreme, oni koji se nisu zaduživali iz obesti, oni koji su se zaduživali zbog životnih potreba, izbacivani su na ulicu iako su bili u pitanju nemoćna lica, osobe sa invaliditetom, samohrani roditelji, ljudi u godinama, penzioneri itd. To je u Srbiji dopušteno. Javni izvršitelji nesmetano, čast izuzecima, ali velika većina njih nesmetano otima nekretnine, dakle imovinu građana Srbije i uz sve to ih zvanično podržava Vlada Republike Srbije imajući u vidu da oni gde god da se pojave idu sa bataljonom policije. Dakle, policija je u funkciji bogaćenja određenog dela tj. određenog broja ljudi. Nešto više od 200 tih izvršitelja ima u Srbiji.

Gospođa Kuburović se hvalila kako sada, zato što imamo izvršitelje više nisu izvršenja u sudovima, sada imamo mnogo efikasnije naplaćivanje dugova. Na primer od milion i po neizvršenih predmeta sada smo ispod 600.000. Princip efikasnosti naplaćivanja dugova ne može da stoji pre principa poštovanja ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, a to smo videli da se krši svakodnevno u Srbiji. To je neprihvatljivo.

Postavlja se pitanje. Uvođenjem izvršitelja je jedna od sudskih nadležnosti i nadležnost kod izvršenja naplaćivanja dugova poverena privatnom licu. To je za jednu državu poražavajuće. Kako može neka sudska nadležnost da bude u privatnim rukama? Da li to onda otvara mogućnost da sutra imamo i privatnu policiju, ili privatnu vojsku, ili privatni zatvor itd? To je pandan onome što imamo kod izvršitelja. Dakle, to nije državni organ, to je privatnik koji ima nadležnosti suda. To što on istakne zastavu Srbije ispred svoje kancelarije ne znači da je on državni organ niti da predstavlja državni organ. Sutra možemo mi da se setimo da može i privatni sud ukoliko će efikasnije da donosi presude ili privatna policija ukoliko će efikasnije da se stara o čuvanju reda i mira u Srbiji.

Pokazalo se, pre svega, da DS, a onda i druga vlast posle 2012. godine nisu bile u stanju da reše problem neefikasnog sudstva. I, umesto da urade nešto po tom pitanju oni su išli linijom manjeg otpora da daju jednostavno nekom privatniku da se time bavi i onda posle devet godina imamo na delu jednu reketašku organizaciju koja, pre svega vidi šansu da izvuče, pre svega iz prezaduženih građana, ne onog najbogatijeg sloja u Srbiji, a videli smo da se takvi zadužuju sve više i više i da niko ne dira te što su dužni milione evra, a ovi koji nisu vratili dve rate za kredit treba da strepe. Dakle, to su dali nekom reketašu, privatnom licu. Uterivač dugova iza koga ide policija. To je danas javni izvršitelj.

Postavlja se pitanje, gospođa Kuburović je rekla da su u prvoj polovini 2019. godine argumentujući postojanje, pravdajući postojanje javnih izvršitelja u Srbiji javni izvršitelji na ime poreza na dodatu vrednost uplatili u budžet Srbije skoro milijardu dinara za šest meseci u 2019. godini. To samo znači da su oni u prvih šest meseci imali obrt od pet milijardi dinara, dakle, zaradili su četiri milijarde dinara.

Postavlja se pitanje, ukoliko oni rade u skladu sa zakonom, ukoliko oni ne krše ljudska prava i ljudska dostojanstva, ukoliko se oni nesmetano ne bogate na prezaduženim građanima, zašto bi svojevoljno jedna država se odrekla tog prihoda, ukoliko sa tim nema ništa sporno zbog nekog privatnika? Šta može da se uradi za četiri milijardi dinara, to je samo u šest meseci, dakle, nije na godišnjem nivou? Zašto je to dato privatniku da se time bavi?

Nebrojeno takvih slučajeva smo imali. Imali smo slučaj da se javni izvršitelj naplati iz invalidskih kolica. O tome pišu novine, a to, na primer, u Ministarstvu pravde, zaista niko ne vidi, jer njima je važan princip efikasnosti.

Dakle, dođe javni izvršitelj, bez ikakvog obaveštenja uz pratnju policije, nekoga izbaci iz stana, i posle toga taj neko je dužan da plati izvršitelju tu uslugu što ga je ovaj izbacio iz stana. To je danas realnost u Srbiji.

O ovome treba da se razgovara i treba da se nađe način da se sudstvo reformiše, da se izvršenje vrati u sudove zato što nije normalno da jedan privatnik, za koga, izgleda, zakoni ne važe, Ustav Republike Srbije ne važi, nesmetano se bogati, pa smo imali slučajeve, i to smo mogli da vidimo u štampi, koliko se imovina tih ljudi, tih izvršitelja promenilo, pa da su od nekih ljudi sa prosečnim zaradama postali milioneri, da žive u najekskluzivnijim naseljima i tako dalje, a sve to im je omogućila država Srbija.

Sudstvo mora da se reformiše i da se izvršenje vrati u sudove. Ukoliko je neefikasno treba zaposliti više ljudi koji će na tome da rade, na izvršenju, vezati im plate za učinak izvršenja, ali na način kad se o tome stara sud garancija mora da bude poštovanje ljudskih prava i ljudskog dostojanstva o to je onda garancija da izvršitelj nikog ne sme da prevari da pikira neku nekretninu, neki stan, u koji on misli da može da se useli ili da proda nekom koga poznaje. Gde se održavaju te licitacije i te aukcije, da li neko zna za to? To niko ne zna. To se dešava sve u krugu nekoliko njih.

Mora da bude garancija, i to je predlog sa kojim smo mi izašli, da minimum 12 kvadrata stambenog prostora po članu domaćinstva mora da bude zagarantovano, iz kojih ne sme da se izvrši. To je poštovanje ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. A ne - rešiti problem tako da ćemo dati nekome da drugi se time bavi.

Valjda nam je iskustvo u ovih devet godina pokazalo da je to jako loše rešenje. Postojanje javnih izvršitelja u Srbiji je jako loše rešenje, apsolutno protiv interesa građana Republike Srbije.

Najveći gnev je danas prema javnim izvršiteljima. To nije bez razloga. To je zbog njihove prakse. To su zvanični, oficijelni uterivači dugova, reketaši.

Apelujem ponovo na vas da se ovo pitanje stavi na dnevni red, da pokažete bar neku razliku između vas i Demokratske stranke, da ne prihvatite ova njihova rešenja, tj. da prestanete da izražavate podršku tim njihovim rešenjima. Ukoliko ne, onda pokazujete da ste isti kao oni.

Da se mi razumemo, svako treba da plati ono što je dužan i treba da plati sa razumnom kamatom. Ali, da ostane bez svega zato što nije zbog nekih životnih situacija, objektivnih okolnosti na koje nije mogao da računa kada je podigao neki kredit, ostane bez kuće ili stana i da zbog toga treba da se zabije u zemlju, to ne sme da bude dopušteno u Srbiji. Ne sme privatnik da ima ovlašćenja države i ne sme da sve što uradi izvršitelj bude dozvoljeno zato što se broj neizvršenih predmeta smanjuje. To nije normalno.

Reforma sudstva je svojevremeno, u skladu sa direktivama EU, sprovedena u Srbiji. To nije zbog naših najboljih interesa, već zato što su oni sa nama hteli da eksperimentišu - hajde da vidimo, ako Srbiji uradimo to i to, šta će tu da bude. Za to mi njima služimo. I ovaj Zakon o izvršenju i obezbeđenju je u funkciji toga. Zato treba kompletan da se promeni.

Srpska radikalna stranka vas još jednom poziva da predlog zakona koji smo podneli, koji je podržalo više od sto hiljada građana Srbije, stavite na dnevni red. Srpska radikalna stranka je jedina parlamentarna stranka koja se zalaže za njihovo ukidanje, za ukidanje javnih izvršitelja.

Imajte u vidu, ukoliko pružate podršku nesmetanom divljanju, nesmetanom bogaćenju, prevarama, nije to vezano za sve javne izvršitelje ali za veliku većinu jeste, uopšte njihovom nemilosrdnom postupanju, vi takođe preuzimate odgovornost za sve to što oni rade. To je nedopustivo i mora hitno da se promeni. Mora da bude poštovanje ljudskih prava građana Srbije. Poštovanje dostojanstva svih građana Srbije je važnije od toga koliko će biti izvršenih ili neizvršenih predmeta, a Republika Srbija treba da radi na tome da se sudstvo reformiše, da se stvori ambijent da sudovi mogu nesmetano da obavljaju svoj posao, da se dugovi naplaćuju, ali da garancija sa strane države bude da niko neće biti opljačkan samo zato što je dužan. To je suština, to je najvažnije i o tome treba da se razgovara. Hvala.

Možemo mi da pričamo da je nikad bolje stanje, da su nikad veće plate, nikad veće penzije, nikad veća zaposlenost, nikad veće ovo, nikad veće ono, prvi put u istoriji u ovo ili prvi put u istoriji ono. To ne odgovara realnosti u Srbiji. To se najbolje vidi kod ovog pitanja izvršitelja.

Čuli smo gospođu Kuburović, nije imala odgovore na ta pitanja. Ta mera od pet hiljada evra, propisana za komunalna potraživanja, je mera populistička. Ne rešava osnovno pitanje, a osnovno pitanje je zaduživanje kod banaka.

Kada je neko dužan za struju, dužan je jedan mesec. Drugi mesec struja se isključuje. Koliko treba da bude neko dužan, fizičko lice, za struju da bi došao dug do pet hiljada? Da ne plaća dve godine. Ili za vodu? Dakle, to nije osnovni problem, to je jedna populistička mera.

Mi smo videli kod više pitanja toga pravdanje kako to nije donela sadašnja vlast, nego bivša itd. To nije razlog da ova vlast nema 126 poslanika da ovo rešenje promeni. Samo u 2017. godini više od 3.700 nekretnina, pre svega stambenih jedinica i to do 50 kvadrata je oteto građanima Srbije. Nemojte sada da pričamo kako se to ne dešava.

Dakle, to je jedno goruće pitanje sa kojim se građani Srbije suočavaju. Mora pod hitno da se reši u njihovom interesu, a ne u interesu bilo kog esnafa ili udruženja nekih privatnih lica, makar to bila i komora izvršitelja. Oni ne smeju da imaju prioritet nad građanima Srbije i ne smemo da se zavaravamo da problem ne postoji, pošto je problem očigledan, veliki i svakog dana je, nažalost, sve veći.

Kontinuitet postoji zbog, pre svega, prihvatanja jako loših rešenja. Dakle, poslanička grupa ukradenih mandata, koja je bila od 2008. do 2012. godine, koja je sebe nazivala „Napred Srbijo“ nije bila za ovo rešenje kada su demokrate ovo usvajale, a nakon što su došli na vlast posle 2012. godine, to smo videli 2015. i 2019. godine, ovo rešenje je oberučke prihvaćeno. Obuka, ovako i onako, itd, šta to znači, da su izvršitelji obučeni za ovo što rade sad po Srbiji?

Kao i kod pitanja Poslovnika o radu Narodne skupštine, ne može biti argument – nismo mi to doneli. Odgovornost je na vama da se to promeni, u poslednjih osam godina. Jednom zakon kada se donese nije donet za sva vremena, može se promeniti po zakonom utvrđenoj proceduri ili doneti novi zakon. Tako i kod pitanja izvršenja.

Kritikuju se reforme pravosuđa. Koliko smo puta čuli i od predstavnika izvršne vlasti i od narodnih poslanika – žute sudije, sudije koje su postavili žuti, itd, njihova zakonska rešenja? Šta je ovo? Ko je postavio te izvršitelje? Ko ih sada podržava? Nemojte mi reći da ih sad podržava DS u 2020. godini. Podržava ih neka druga stranka.

Veliko je pitanje, veoma je važno, ne rešava se. To te kozmetičke promene ne mogu da pomognu onima koji su za poslednjih osam godina ispaštali zbog prakse javnih izvršitelja, a to je u 90% slučajeva otvorena otimačina koju Republika Srbija podržava, imajući u vidu, pre svega, što ih uvek i svuda prati policija. To je nenormalno.

To mora da se promeni, a to šta se desilo 2015. ili 2019. godine, da su neke začkoljice zakonske promenjene nije rešilo suštinsko pitanje.