Upućujem poslaničko pitanje predsedniku Republike Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Ani Brnabić i ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Već 20 godina, da li stvarno ili prividno, Srbija vodi bitku da sačuva KiM u sastavu svoje teritorije, a u tome joj najviše pomaže Ruska Federacija, kao jedini istinski bratski partner Srbije i kroz istoriju, tako i danas.

Mi imamo jednu apsurdnu situaciju, da tražimo od Ruske Federacije da čuva i stara se o teritorijalnom integritetu Republike Srbije i svojim vetom u Savetu bezbednosti taj integritet brani, a Republika Srbija ne priznaje teritorijalni integritet Rusije. Od 16. marta 2014. godine Republika Krim i grad Sevastopolj su punopravni subjekti Ruske Federacije i kao takvi u sastavu teritoriji Ruske Federacije i krajnje je licemerno, dame i gospodo narodni poslanici, da Srbija treba da od Rusije traži da poštuje teritorijalni integritet i da čuva i da brani Srbiju, a da Srbija ne poštuje teritoriju Rusije.

Isto tako, od agresije NATO pakta i zločinačkog bombardovanja 1999. godine Republika Srbija, na ovaj ili onaj način, sarađuje sa NATO paktom. Potpisana su dva sporazuma SOFA i IPAP, koje je ova Narodna skupština verifikovala, koji daju više prava NATO vojnicima na teritoriji Republike Srbije, oslobođeni su svih dažbina, carina, ne smeju se privesti, legitimisati ili zaustaviti, mogu da koriste naše puteve bez naknade, naše baze i svašta još, više oni imaju prava nego što je bilo predviđeno Trojnim paktom da Jugoslavija da ustupaka Trećem rajhu.

Tako da, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova i predsedniku Vlade - kada će se rešiti status ruskih humanitaraca u Nišu u Srpsko-ruskom humanitarnom centru i zašto je to toliki problem da se to pitanje reši? Setićemo se opet tih Rusa, ako budemo imali, ne daj Bože, nekakve poplave ili požare ili gde nam sve još nisu pomogli, zašto je problem i zašto svi beže od tih pitanja, da se reši za sedam ili osam ljudi diplomatski status, uzgred budi rečeno, koji su nas u više navrata spasili, naše stanovništvo i imovinu prilikom tih nepogoda, a u stanju smo da damo snagama NATO pakta pogodnosti kakve oni nemaju možda ni kod svoje kuće? To je sramotno i to pitanje treba da se reši što pre.

S druge strane, mene zanima kada će Republika Srbija zvanično da okonča svoje pregovore sa EU, tj. da ih prekine, jer je jasno da EU zahteva od Srbije da se odrekne dela svoje teritorije. To je uslov bez presedana u istoriji, tako nešto ne može ni sa čim da se poredi, ne samo da je neprihvatljivo, nego je i skandalozno i sramotno da se o takvoj mogućnosti uopšte raspravlja u javnosti, da se vode nekakvi unutrašnji dijalozi, i šta već još. Dakle, treba jasno da se kaže - ukoliko EU želi Srbiju bez Kosova i ako je kao takvu smatra, mi nemamo šta sa njima da razgovaramo, i treba da tražimo partnere i alternative na drugoj strani. Izgubili smo ovih 18 godina, nemojte da i ovo vreme izgubimo.

Upućujem poslaničko pitanje, predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću i predsedniku Vlade Ani Brnabić.

Kada će Republika Srbija da prekine pregovore sa EU o priključenju Srbije EU, budući da nam je jasno stavljeno do znanja da je jedini uslov koji Srbija na tom putu treba da ispuni, priznanje i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

To treba da bude dovoljno i da nam stave do znanja, da EU želi samo Srbiju kao poniženu koja se odrekla dela svoje teritorije i treba da nam bude jasno da je ovo kraj tih pregovora sa EU koji traju u raznim formatima već 18 godina.

Iluzorno je da se uopšte raspravlja o toj mogućnosti, da se jedna država odrekne dela svoje teritorije zarad članstva u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, pogotovu što je ta organizacija, tj. EU u fazi dekadencije i pitanje je koliko će opstati u budućnosti. Nikada se nije u istoriji jedna država odrekla svoje teritorije zarad neke jednokratne političke koristi, niti je razmenila svoju teritoriju i dala svoje za svoje, kako se kaže u poruci Svetog arhijerejskog Sabora SPC i mi ne treba više da se zavaravamo. DŽaba svi Hanovi, Mekalisteri i Junkeri koji dolaze u Beograd i hvale naše reforme i napredovanja u otvaranju poglavlja, ali to su samo birokrate koje nikada niko nije izabrao, koji neće ni sačekati ni 2020. godinu, a ne bilo koji drugi datum koji je pro forme određen kada bi Srbija mogla da se priključi EU.

Nama treba da bude jasno iz onog što je rekao francuski predsednik Makron, a to je – EU se više neće širiti, EU će se samo reformisati iznutra. Uopšte se o priključenju više ne priča ni na nedavnom samitu u Sofiji, govorilo se samo o susedskim odnosima između regiona zapadnog Balkana i EU.

Birokrate se javljaju i kažu, kao što je to juče uradio predsednik Odbora Evropskog parlamenta Eduard Kukan za saradnju sa Srbijom, kako nije samo ovo što Makron priča to što je politika EU, a Kukanova jeste. Verovatno je Kukan pouzdaniji da nam kaže nešto o našem pristupanju, nego što je to drugi i najmoćniji lider EU, francuski predsednik.

Drugo pitanje jeste, budući da je trebalo šest meseci Ministarstvu spoljnih poslova da odgovori na pitanje iz oktobra prošle godine, vezano za davanje diplomatskog statusa rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu, očigledno to ministarstvo nije u koordinaciji sa ostatkom Vlade, jer im je trebalo šest meseci da zaključe kako nisu nadležni da daju diplomatski status i upućuju na Ministarstvo unutrašnjih poslova. U svetlu ovih unapređenja odnosa Republike Srbije i Ruske Federacije i toplog i srčanog prijema srpskog predsednika tokom inauguracije Vladimira Putina i parade pobede, meni nije jasno zašto je problem da se dodeli diplomatski status ljudima koji su nam pomagali u vreme najvećih katastrofa, kao što je to bilo tokom poplava i na taj način se bar pokaže poštovanje i zahvalnost? Ako već mogu pripadnici NATO pakta da budu oslobođeni od svih dažbina i nameta i da koriste diplomatski imunitet u Republici Srbiji, zašto bi to onda bio problem za Ruse?

Nedavno je pokrajinska vlada odbila inicijativu, i pokrajinska skupština, SRS o formiranju takvog jednog centra na teritoriji Vojvodine, za koji je SRS prikupila više od 30 hiljada potpisa, a čujemo najave da će se takav centar formirati na teritoriji Vojvodine u saradnji sa Hrvatima, tj. sa Hrvatskom. Zašto je onda to potrebno, a ruski-srpsko humanitarni centar je višak?

Dame i gospodo narodni poslanici, već smo u načelnoj raspravi, SRS je rekla da zaista postoji potreba za izgradnjom jeftinih stanova za pripadnike službi bezbednosti. Ali, naše mišljenje je da se ovim zakonom to pitanje ne rešava, budući da ako smo imali anketiranih više od 30.000 ljudi koji bi po ovom principu ostvarili pravo na takav stan i da je želju iskazalo nešto više od 18.000, dakle 50%, a ovde se pravi 1.500 stanova ili nešto više od 1.000.

Dakle, problem se ne rešava, a ovim tempom će trebati nekih 30 godina da se svi ti pripadnici koji su iskazali želju da ostvare mogućnost koju im ovaj zakon pruža. Dakle, tek njih manje od 10% će imati na to pravo i mogućnost.

Dakle, ovo tek može da bude samo početak i izražavamo sumnju da će se ovaj problem do kraja rešiti budući da smo imali pre nekoliko godina isto takvo obećanje od strane Vlade, da ćemo imati stanove za 380 evra po kvadratu, stanove za mlade bračne parove itd. To je ostalo slovo na papiru, i gde je nastavak?

Gospođo Gojković, ja bih želeo da koristim vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Prvo, u ovom Zakonu o realizaciji projekta za izgradnju stanova. Delatnost pripadnika snaga bezbednosti se razlikuje od svih delatnosti budući da ti ljudi mnogo ranije nego što je to radni vek odlaze u penziju. Ne pominje se ovde u članu 6. gde se priča o strukturi, tj. u članu 7, priča se o strukturi o stanovima u stambenim zgradama za kolektivno stanovanje, projektuju se i grade sa sledećom površinom i strukturom, pa to je onda od 32 kvadratna metra do 92. Ne pominju se penzionisani pripadnici, već isključivo trenutni.

Ovde postoji još jedan problem, budući da imamo jedinstvenu raspravu o svim ovim tačkama dnevnog reda, nismo u situaciji, ni jedna poslanička grupa da na kvalitetan način i podnese amandmane i da diskutuje i da posle to sve obrazloži, budući da je za 20 predloga zakona ovde objedinjena rasprava koji su raznorodni. Tako imamo i situaciju ne samo oko izgradnje stanova, već i o plovnim putevima, međudržavnim sporazumima, bezbednosti u drumskom saobraćaju itd.

Republika Srbija, koja je od 2000. godine na ovom putu ka EU, dakle već 18 godina ispunjava određene uslove, potpisuje sporazume o stabilizaciji, otvara poglavlja itd. kako bi jednog dana koji, po našem mišljenju i po mišljenju većine građana Republike Srbije, neće nikad ni doći, postala član EU i zbog toga i podnosi zakone. To vidimo u ovim obrazloženjima zakona gde se ovi zakoni obrazlažu tako da su oni u skladu sa evropskim direktivama, sa propisima EU i sa otvaranjem poglavlja.

Mi treba da imamo zakone i predloge zakona da donosimo u skladu sa našim pravnim sistemom, a ne kako bi se nekome dopali i kako bi samo doneli zato što je to uslov od EU. Tako smo imali situaciju o Zakonu o plovnim putevima, imali smo taj zakon na dnevnom redu 2016. godine, kada smo diskutovali o tome i podneli veliki broj amandmana, koji su posle odbačeni, a danas imamo situaciju da je pred nama Predlog zakona koji inkorporira na određeni način te naše amandmane od prethodne rasprave, samo u drugačijem kontekstu.

Dakle, tek sada, kada se iskazala potreba onda smo doneli ono što je bilo neophodno, a ne ono što je u skladu sa nekim direktivama. S druge strane Republika Srbija je punopravni član Saveta Evrope. To je jedna međunarodna organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava, vladavine prava pravne države, poštovanje evropske deklaracije o ljudskim pravima itd.

NJihovo telo za istraživanje korupcije je GREKO, je pre mesec ili dva dana, donelo neke zaključke i preporuke o parlamentarnom životu u Republici Srbiji, gde se govorilo o tome kako mi treba da imamo hitan postupak za donošenje zakona, kao izuzetak, a ne kao pravilo i ne jedinstvenu raspravu po svim ovim pitanjima.

Dakle, meni je malo čudno da mi izvršavamo direktive EU kada je reč o ovim zakonima i zakonskim predlozima i da sve to stavimo u jedinstvenu raspravu i ovoliko raznoraznih zakona, da ne možemo da nešto što je osnov demokratije i parlamentarizma, a tu smo već učlanjeni, to nismo u situaciji da ispoštujemo.

S druge strane, budući da imamo jedinstvenu raspravu, moram da kažem nešto i o problemu koji je bio prethodne nedelje veoma prisutan u javnosti da je ova pojava tj. izmena propisa kako bi se vozila koja su starija od 15 godina u saobraćaju, upućivala dva puta na tehnički pregled. Ministar je rekao to, čini mi se, u četvrtak kako se taj namet neće uvesti itd.

Mene sada zanima, ako je to opravdanje bilo za tako nešto, bezbednost i bolja bezbednost na putevima i u saobraćaju, zašto smo onda tako brzo odustali od toga?Zato što je bio preveliki odziv javnosti za takve namete, budući da su automobili u Srbiji u proseku, čak i mnogo stariji od 15 godina. Ako je već u pitanju bila bezbednost i ako je bezbednost na prvom mestu, onda bi trebala država Srbija da subvencioniše taj odlazak na tehnički pregled, a ne da se otima od nekoga 30 evra, koji svako ako vozi stariji auto od 15 godina, svakako mu mnogo više znači tih 30 evra nego nekome ko vozi novi automobil.

Isto tako, imali smo situaciju oko protesta taksista i mi imamo situaciju da se bavim nekim problemom samo kada se neki grad blokira, kada je neki veliki štrajk ili kada je neki odziv javnosti, kao što je u ova dva slučaja.

Dakle, morali su taksisti da blokiraju Slaviju, da bismo mi pregovarali sa njima tj. Vlada Republike Srbije a ne Skupština i došli do nekog rešenja. Taksisti imaju puno pravo da protestuju. Budući su u poreskom sistemu, plaćaju porez, moraju da idu na estetski pregled, pravila za njih u saobraćaju su strožija nego što su za obične vozače, a imamo situaciju da firma čija je slična delatnost kao što je to u taksi udruženjima, se pojavila na tržištu pod velom neke druge delatnosti, rade njihov posao a uopšte nije u poreskom sistemu niti plaća porez ovde, već iznosi pare iz Srbije.

Mi, umesto sami da smo sagledali taj problem i da smo to videli pre nego što su taksisti izašli na ulicu, mi smo čekali da se grad blokira da sve bude zatvoreno kako bi gledali da te probleme rešimo. Onda se čuje kako ima previše taksista u Beogradu, kako je to skupo i kako ima mnogo problema itd. Cenu taksi prevoza određuje grad Beograd i ono što je najčudnije i što se razlikuje od svake druge delatnosti, jeste što ne postoji konkurencija taksi udruženja. Dakle, konkurencija je normalna stvar u svakoj privrednoj delatnosti, a ne postoji i ne dozvoljava se taksistima da npr. uvedu popuste i sami određuju cenu svojih vožnji.

Dakle, trebalo bi država Srbija da sagleda i da uoči neki problem pre nego što to izađe toliko na videlo i onda ne bi dolazili u situaciju da se neki propise donose ili ukidaju samo što postoji ogroman odziv javnosti prema tome, kao što je u ovoj situaciji.

Ja se slažem da ne treba uvesti namete ljudima koji imaju starija kola od 15 godina, ali je prvo da se sagledaju da li postoje neki benefiti a ne da se to tako uvede, pa tek kada se javnost okrene protiv toga u toj meri da se ti zakoni povuku.

Dakle, budući da donosimo zakone samo zato što smo na putu EU, samo zato što otvaramo poglavlja a ne zato što je to naša potreba i taj proces harmonizacije je poguban po Srbiju. To nije počelo samo sa ovom Vladom već je na snazi od 2000. godine.

Moram da kažem da nam ništa ovo neće značiti i svi ovi zakoni koji su u skladu sa evropskim propisima, ništa nam to neće pomoći da uđemo u EU, zato što je pitanje svih pitanja KiM i samo isključivo ako Republika Srbija prizna Kosovo, kao nezavisnu državu ako razmeni ambasadore, onda ćemo mi ostvariti neki napredak, a ovo sve nema nikakvu svrhu i nema nikakvu poentu.

Zato apelujem na predlagače da ubuduće predlažu zakone koji su u skladu sa našim pravnim sistemom i u skladu sa potrebama naše države i društva a ne da bi se bilo kome dopali i da bi bilo koje poglavlje otvorili.

Samo bih želeo da kažem da se slažem da bezbednost košta više i ljudski život od 30 evra, ali ako je to već naša potreba, da bi onda trebalo da država to subvencioniše i tako pomogne bezbednost učesnika u saobraćaju, pogotovo ako su korisnici tih vozila koja su starija od 15 godina i ako su ona nebezbednija nego što su nova, itd.

Ono što je isto simptomatično jeste da bi bili jedina država u Evropi koja uvodi dva tehnička pregleda. Slažem se da treba možda pooštriti kriterijume za tehnički pregled, ali, ako nam je bezbednost na prvom mestu, onda treba da uvedemo i tu subvenciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, već smo govorili o potrebi nesumnjivoj da se pripadnicima službe bezbednosti obezbedi da pod ovim uslovima dođu i reše svoje stambeno pitanje.

Ali, ono što je sigurno jeste da se ono neće rešiti ovim zakonom budući da je to jedan premali broj u odnosu na potrebe, dakle koje su ovi ljudi samo koji su anketirani bilo je više od 18.000, više od 35.000, 18.000 hiljada je reklo da bi pod ovim uslovima pristalo na ovakav način realizacije i rešenje svog stambenog pitanja.

Meni je samo žao ako imamo 1.500 ovih stanova koji treba da izgrade na svim ovim lokacijama, mislim jasno je da to ne mogu da budu najekskluzivnije ili ekskluzivne lokacije, ali to nije ni važno pitanje.

Međutim, nije mi jasno da ako Republika Srbija i lokalne samouprave u Republici Srbiji mogu da obezbede zemljište u najkraćem roku kada dolazi neki investitor, da se sva administrativna papirologija i vlasništvo rešava u najkraćem roku za investitore koji, pogotovo za one koji posle kada im istekne ono što zarade budući da su oni odmah ostvarili ekstra profit, budući da imaju ogromne subvencije po svakom zaposlenom, kako je onda problematično da se reši pitanje i da se veći broj stanova obezbedi od 1.500?

Ovim tempom naglasio sam i ranije danas da se ovo pitanje neće rešiti ni u sledećih 20 godina. Pitanje je koliko će od ovih ljudi koji su u ovoj anketi izrazili želju da učestvuju u realizaciji ovog projekta tj. da na kraju ostvare pravo da konkurišu za stan, koliko će dočekati tu realizaciju.

S druge strane, nisu jasni kriterijumi kako će se dodeljivati, a mislim da treba da bude od najvećih prioriteta za Vladu Republike Srbije da se ovo pitanje što pre reši.

Dakle, ako mogu investitori da dobijaju ovde koji izrabljuju za najmanje plate, a koriste subvencije Republike Srbije, ako oni mogu da reše za mesec ili za manje od mesec dana sva pitanja sa lokalnim samoupravama oko zemljišta, zašto ne može onda obezbedi sada i lokacija i za više nego što je jednostavno predloženo, ovi stanova.

Dakle, to su, sramota je da su nam oficiri i dalje podstanari i da nemaju rešena stambeno pitanje, pogotovo ako od njih očekujemo da sutra brane Srbiju.

Gospodine ministre, niko ne spori da treba što pre da ostvare svi svoje pravo i da reše stambeno pitanje, međutim, tu cifru od 5203 stana mi čujemo od vas. Ministar, Zorana Mihajlović je bila prošle nedelje u Skupštini i pričalo se o tih 1700 ili 1800 koliko je već bilo stanova, od 2019. godine, čini mi se da je bilo da počinje izgradnja. Dakle, mislim da je ipak to njen resor, infrastruktura, trebalo bi valjda, a čudi me kako vi znate bolje, ili čudi me da su informacije koje imate različite.

Znači, kontradiktorni ste u odnosu na ministra Zoranu Mihajlović čiji je ipak to resor ili moguće da ona svoje planove nije podelila na Vladi Republike Srbije nego na nekom drugom mestu. Niko ne spori da treba da se reši stambeno pitanje, da treba što više ljudi da ostvari to pravo i da treba i onaj vojnik sa najnižim činom da bude isto tretiran kao general. Nema problema, samo treba to malo da se usaglasi.

Dame i gospodo narodni poslanici, Republika Srbija već 18 godina pokušava da postane član Evropske unije i u tom cilju postoji tzv. proces harmonizacije našeg unutrašnjeg prava, tj. usklađivanje prava Republike Srbije sa pravom EU. Zbog toga mi već 18 godina u našoj zakonodavnoj praksi stavljamo interese EU ispred interesa Republike Srbije, bar predlagači zakona.

Ono što je kontradiktorno jeste da telo Saveta Evrope koje se bavi korupcijom, a koje se zove GREKO, je uputilo preporuke Republici Srbiji u kojima se, između ostalog, kaže ono što treba da bude pravilo - da je donošenje zakona po hitnom postupku izuzetak a ne pravilo, a u srpskom parlamentu je upravo drugačije.

Ono što je čudno jeste što imamo jedinstvenu raspravu o 20 tačaka dnevnog reda. Imamo situaciju u poslednje vreme da u Skupštini imamo rat amandmanima, gde je borba da se dođe do vremena kako bi neko nešto mogao da kaže, u kojoj prednjači vladajuća većina, što je isto kontradiktorno. Mi upravo zbog jedinstvene rasprave nismo u situaciji da imamo dobre i smislene amandmane i dovoljno vremena za analizu bilo kog zakona. Tako je i u današnjoj raspravi.

Što se tiče Predloga zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, ne može se reći ništa protiv te ideje. Potrebno je, naravno, pripadnicima snaga bezbednosti rešiti stambeno pitanje. Ali, postavlja se pitanje – šta trenutno ovaj zakon rešava? Ako smo čuli da ima više od 35 hiljada ljudi, gde je u anketi reklo nešto više od 18, dakle polovina, da bi prihvatilo da u tome učestvuje, a koliko mi imamo stanova koji se sada grade i koji će biti u sledeće četiri godine? Dakle, 5% samo možemo da rešimo. Nama je tu lokacija najmanje bitna, budući da je ta cena, ali, šta se time dobija i šta se rešava? Mi smo slušali i u prethodnom periodu da se najavljivala izgradnja jeftinih stanova i za 380 evra po metru kvadratnom, za mlade bračne parove itd. Šta se sa tim desilo?

Kada ćemo mi rešiti problem izgradnje stanova za svih tih 18 i nešto hiljada ljudi koji bi prihvatili da u tome učestvuju? Ovim tempom, to ćemo uraditi možda za 20 ili 30 godina.

Pripadnici snaga bezbednosti imaju drugačije uslove za odlazak u penziju nego ljudi koji se bave nekim drugim delatnostima, često vrlo mladi, pogotovo u odnosu na neki radni vek koji je u Srbiji, odlaze u penziju i pominju se u prvim članovima ovog zakona, ali se u strukturi ne pominju, u članu koji se bavi strukturom stanova. Dakle, ne mogu da shvatim koji se konkretno problem rešava ovim zakonom, iako SRS nije protiv izgradnje jeftinih stanova za pripadnike snaga bezbednosti.

Isto tako, u ovoj raznorodnoj raspravi imamo i Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Imali smo taj zakon na dnevnom redu u početku ovog saziva, 2016. godine. Srpska radikalna stranka je podnela veliki broj amandmana i vrlo ozbiljno se posvetila analizi ovog zakona. Naravno, to je sve odbijeno. Sada imamo situaciju da je na dnevnom redu izmena zakona koja otprilike sve te naše amandmane inkorporira u zakon, formulišući ih drugačije. To je neka naznaka da bi trebala da se obrati pažnja na to šta se donosi, šta se piše i da se malo više povede računa o interesima građana Srbije, a ne potrebi da se zakon kao takav donese.

Kod plovnih puteva postoji jedna interesantna stvar, tj. u Srbiji potencijalni problem, ako nije već trenutno gorući problem. Mi smo u pregovorima sa Evropskom unijom o pristupanju opterećeni poslednjih godina problemom Kosova i Metohije i to je pitanje svih pitanja. Ali, da bi neka država postala član Evropske unije, mora da ima konsenzus svih članova i ne sme da ima nerešene probleme ni sa jednom državom koja je član. Šta se dešava sa granicom sa Hrvatskom na Dunavu? Međunarodno pravo je jasno po tom pitanju. Kada su granice između dve države na reci granica ide sredinom matice, tj. takozvanom linijom talvega, a ne granicom reke. Šta ćemo mi uraditi kada se od nas bude tražilo da mi izmenimo naše granice i izgubimo otprilike više od 10.000 hektara te teritorije. Mislim da bi trebalo da se pozabavimo tim pitanjem pre nego što nas ono sačeka.

Naravno, ono što sam već rekao to je da je u cilju harmonizacije nama najvažnije i bitno da je u poslednjim stranama ovih obrazloženja da se to slaže sa direktivom tom i tom, sa propisom tim i tim Evropske unije, a ne zanima nas toliko koliko je to primenljivo i koliko je u našem interesu da se takav zakon donese. To smo videli na dva primera koja su sada aktuelna.

Prva stvar, imali smo štrajk taksista u Beogradu pre neki dan, Beograd je bio blokiran. Dakle, potrebno je da se grad blokira i da se napravi takva atmosfera da bi ljudi shvatili, tj. da bi naša vlast shvatila šta su problemi. Probleme možemo da rešimo na nekoliko načina. Pre svega, što se tiče taksista u Beogradu, oni opravdano protestuju. Zašto bi mi imali neko preduzeće koje nije prijavljeno u Srbiji, koje porez ne plaća ovde, koje profit iznosi iz Srbije, a bavi se delatnošću kojom se bave taksisti? Od taksista se traži da imaju i estetski pregled i drugačije propise moraju da poštuju nego ostali vozači i učesnici u saobraćaju, a šta moraju da primenjuju i da poštuju pripadnici tog tzv. kargo preduzeća? Dakle, da bi mi krenuli da se bavimo rešavanjem problema, mi moramo prvo da imamo štrajkove na ulici.

Isto tako, što se tiče cene taksi vozila u Beogradu, grad propisuje cenu koja je, naravno, može se pričati o tome da li je nepravedno ili pravedno, veća nego u ostalim gradovima u Srbiji. Ono što je specifično i razlika u odnosu na bilo koju drugu delatnost – ne dozvoljava se taksistima da daju popust na vožnju. Principi slobodnog tržišta su takvi da funkcionišu ponudom i tražnjom, a mi ne dozvoljavamo konkurenciju na ovom taksi tržište, a posle se žalimo kako je to skupo, kako ima mnogo taksista, kako su ti neki štrajkovi kao neopravdani itd. Ne znam šta je tu problem da se tako nešto uvede. Ako postoji neka druga delatnost, npr. pekara, pa može pekara sa nekom drugom pekarom da se takmiči u ceni kifle ili hleba i tako nađe svoje mesto na tržištu, zašto mi ne bismo to dozvolili taksistima?

Jutros smo slušali ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića koji je rekao da ovaj propis od dva tehnička pregleda neće biti ipak uveden u Srbiju. Isto, tako, dakle, mi smo prvo videli, prvo smo trebali da sačekamo odijum javnosti protiv tog nameta da bismo se mi onda opametili i videli u stvari da to nije baš u našem interesu. A kako sad ne brinemo o bezbednosti, pošto je to bilo opravdanje za uvođenje dva tehnička pregleda za vozila koja su starija od 15 godina. Ako je zaista problem bezbednosti da imamo toliko vozila koja su starija od 15 godina i da oni moraju da idu na dva tehnička pregleda, koji će sada biti detaljniji itd, onda bi trebalo da to subvencioniše država i da na taj način pokaže država da brine o svojim građanima i o bezbednosti u saobraćaju, a ne da vidimo samo šta se nekom sviđa, šta se ne sviđa, pa na osnovu toga pravimo naše propise.

Cela ova rasprava nam pokazuje samo ovu stvar koju vidimo već ovde 18 godina, jeste da nam nisu bitni naši zakoni i naš pravni sistem, nama je bitna samo harmonizacija, otvaranje poglavlja itd.

Mi moramo da vidimo i neke poruke da saslušamo koja dolaze iz te EU. Ako kaže komesar za budžet EU da u okviru za budžet EU 2021. do 2027. godine, citiram – nijedan jedini evro nije predviđen za proširenje. Koga mi zamajavamo onda svojim zakonima i sa ovim propisima? Šta mi želimo sa tim da postignemo? Kome da se dopadnemo? Ako Francuski predsednik Makron kaže da se EU neće širiti, šta nama znači što tamo neki birokrata u Briselu kaže kako smo mi postigli nekakav napredak, potapše nekoga iz Vlade ovde po ramenu, kaže samo tako nastavite i ući ćete u EU. Tog birokratu niko nije izabrao.

Pitanje ko će nas od ovih ljudi koji sada ovde defiliju kao što su Žan Klod Junker, Johanes Han, Federika Mogerini, itd. Ko će da ostane u toj EU u strukturama EU u vreme kada bi Srbija trebalo da postane član? Ko će njih da izabere? I, gde su ostali ljudi koji su isto tako imali ovde poruke, ocene, napredovanje Srbije itd, kao što je Van Ron Pen, na primer. Šta oni sada rade? Šta nama znače njihove reči kada oni više sa EU nemaju ništa? Mi treba da se opametimo, da vodimo računa o interesu Republike Srbije i građana Republike Srbije, a ne o interesu EU, jer nećemo nikada postati član EU.

Sva ta poglavlja da mi otvorimo, pa da sve zatvorimo, da sve propise promenimo. Pitanje svih pitanja je Kosovo i Metohija i status Kosova i Metohije, i baš nekoga briga da li je ovaj ili onaj zakon saglasan sa propisima EU sa direktivama ako mi imamo pitanje Kosova ispred nas.

Trebalo bi već jednom da kažemo šta je to, šta je politika ove Vlade. Da li ćemo mi dati nezavisnost Kosova i Metohije u zamenu za članstvo u EU? A do tada, i već ako mi to možda ne znamo, ne znam ako neko ne zna, da se to pita u tim razgovorima. Da li mi treba da potpišemo nezavisnost Kosova da razmenimo ambasadore sa Kosovom itd, da bismo mi postali član EU i da se to jasno kaže? A ne mi napredujemo, mi donosimo zakone. A gde smo napredovali, šta smo uradili? Dakle, već šest godina je na vlasti trenutna garnitura, ja ne vidim zaista šta se po tom pitanju razlikuje od vlasti koja je bila do 2012. godine, ta matrica je potpuno ista.

Dakle, trebalo bi malo da povedemo računa o našim interesima, o tome šta su potrebe našeg pravnog sistema, a ne ono što se od Srbije zahteva. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, od 5. oktobra i promene tj. mafijaškog puča koji je izvršen u Srbiji, Republika Srbija je na neprekidnom putu u EU. To sa sobom nosi mnogo političkih posledica, govorim o odricanju teritorije, tj. pritiscima za odricanjem teritorije teritorijalnog integriteta Republike Srbije, ali sa sobom nosi neke posledice po pravni sistem Republike Srbije. To je, pre svega, proces harmonizacije prava i usklađivanje pravnog sistema Srbije sa pravnim sistemom EU. Takav najnoviji primer toga jeste ovaj Predlog zakona o planskom sistemu Republike Srbije.

Inače, to je sada moda u ovom procesu pridruživanja EU, da se sve što su propisi EU i zapadnih zemalja, nekad čak i od reči do reči, prepisuju i postaju zakoni Republike Srbije. Tako i Zakon o planskom sistemu. Kaže, član 2. zakona – pojedini izrazi koji se koriste u ovom zakonu imaju sledeća značenja, pod jedan, javne politike jesu pravci delovanja Republike Srbije i pravci delovanja AP, jedinica lokalne samouprave u određenim oblastima radi postavljanja željenih ciljeva na nivou društva. Izraz – javne politike, u množini. Prvo, etimološki ja ne znam šta znači javna politika, javne politike, da li postoji neka privatna politika ili neka tajna politika i zašto u množini. S druge strane, pravci delovanja Republike Srbije, AP i jedinica lokalne samouprave.

Državna uprava Republike Srbije i Zakon o državnoj upravi jasno kaže da u državnoj upravi postoje ljudi koji su stalno zaposleni i ljudi koji se biraju na izborima, a onaj ko pobedi na izborima za republički parlament, za parlament AP ili za lokalni parlament, nakon toga formira vlast i određuje pravce politike. Ne znam kome treba zakonski okvir za tako nešto.

S druge strane, predlog zakona daje i načela upravljanja sistemom javnih politika. Kaže, između ostalog, načelo ekonomičnosti, načelo finansijske održivosti, načelo realističnosti. Zaista ne znam šta znači reč realističnost. Kaže – podrazumeva uvažavanje finansijskih i ekonomskih, društvenih, kulturnih, prostornih, ekoloških, regionalnih, administrativnih i drugih mogućnosti prilikom planiranja.

Državna uprava Republike Srbije treba da se rukovodi načelima upravnog prava, dakle načelom javnosti, načelom svrsishodnosti, načelom zakonitosti, itd. Načelo realističnosti ja zaista ne znam šta znači, a posebno mi je ovde simptomatično što piše – uvažavanje administrativnih i drugih mogućnosti. Da li je to paravan za elastičnu primenu zakona ukoliko nisu u skladu sa ostalim zakonima u pravnom sistemu Republike Srbije? Ceo ovaj zakon ja vidim ovde kao nepotreban. Postoji Zakon o planiranju i izgradnji ukoliko treba neka smernica nekom organu državne uprave.

Ono što je važno u svim ovim zakonima jeste – komentari EU i usklađenost sa direktivama. Narodnu skupštinu, Vladu Republike Srbije i ostale državne organe ne treba da zanima kakve su direktive i šta su propisi EU. Narodna skupština treba da donosi zakone koji odgovaraju pravnom sistemu Republike Srbije, a ne zato što su u skladu sa nekim direktivama, jer imam utisak da Narodna skupština donosi zakone kako bi se nekom dopala ili kako bi to bilo negde pohvaljeno, a ne zbog toga što bi ostvarili neki progres u društvenom životu. Mislim da je potpuno besmisleno donošenje ovog zakona.

S druge strane, Republika Srbija od 5. oktobra prihvata sve diktate EU i njenih organa i primenjuje ih što je pre moguće ovde u pravnom sistemu. Ja bih napomenuo čak i neke pretnje koje su stigle iz EU u jednom periodu, kada je ministar u Vladi Republike Srbije, nakon uvođenja sankcija od strane EU Ruskoj Federaciji, Rasim LJajić, izjavio da su sankcije mogućnost za izvoz srpske poljoprivrede u Rusku Federaciju i kako bi srpski izvoz mogao da zameni u nekoj meri izvoz koji su ostvarivale zemlje EU pre uvođenja sankcija. Iz EU je stigla diplomatska nota kojom se zabranjuje ovakvo ponašanje Republike Srbije i ukorava ministar Rasim LJajić što misli svojom glavom. Dakle, nema veze ono što je u našem interesu, nego je samo važno ono što se dopada organima EU.

Meni je žao što nije tu gospodin Vujović, jer me zaista zanima dokle ovo ide, koliko još treba besmislenih zakona da se donese i kakve treba sve definicije mi da uvedemo u naš pravni sistem, kao što je ova besmislene javne politike za sva ova poglavlja koja su otvorena. Ali, isto tako, ti diktati se ne poštuju baš kada Skupštini Srbije ne odgovara njihovo implementiranje.

Jedno telo Saveta Evrope, Komisija grupe država za borbu protiv korupcije, GREKO, još u julu 2015. godine donela je preporuku kako Skupština Srbije donosi zakone isključivo po hitnom postupku i, između ostalog, tu se radi i o korupciji, ali ono što je važno za skupštinsku raspravu jeste da osim što se donose svi zakoni po hitnom postupku, objedinjuju se rasprave o zakonima koje su raznorodne. Dakle, 19 predloga zakona, od čega su i tri odluke, su u jedinstvenoj raspravi. I baš me zanima šta ima da kaže ministar Vujović, ministar finansija, o Predlogu odluke o organizaciji i radu službe Narodne skupštine, pošto je on ministar koji treba da bude ovde izvestilac i koji treba da brani stavove Vlade.

Što se tiče hitnog postupka, naravno, svi se zakoni donose po hitnom postupku i to je ovde već postalo pravilo, hitni postupak treba da bude izuzetak a ne pravilo. Treba svaki predlog zakona da bude ovde u raspravi eventualno sa zakonima koji su srodni, a ne da se ovde i kuso i kljakavo sve skuplja kako bi se uštedelo vreme i oduzelo pravo prvenstveno opozicionim poslanicima da pričaju, da koriste vreme poslaničkih grupa za sve ove zakone.

Jedan od drugih predloga zakona jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost, i to pre svega član 5. koji se menja i kaže – menja se član i dodaju se reči: „koje su nabavljene do dana početka primene zakona kojim se uređuje finansijska podrška porodici sa decom, a kojim se propisuje jednokratna isplata novčanih sredstava na ime kupovine opreme za bebe“, tj. PDV na bebi opremu.

Mi smo videli u proteklih mesec dana da je najnoviji prioritet Republike Srbije borba protiv bele kuge i povećanje nataliteta. Videli smo izdašna novčana sredstva koja će ubuduće majke koje rode više od dvoje ili troje dece imati u nekom periodu koji će uslediti, a sada ne možemo da ukinemo PDV na bebi opremu. Odnosno, postoji povraćaj PDV-a, ali je potrebno skupiti nekih 17 ili 18 papira, pa priložiti u svim institucijama, pa onda posle jedno godinu dana se nešto od tog novca vrati.

Narodna skupština i Vlada Republike Srbije treba da pokažu odlučnost i da zaista želi da poveća natalitet u Srbiji, sa čim se ja slažem da je jedan od prioriteta, ali tako što će potpuno ukinuti porez na bebi opremu, a ne tako što će propisati neke načine za taj povraćaj, jer ko zna koliko ljudi odustane i nije ni upućeno na koji način može da dobije povraćaj tog novca.

Isto tako, u ovim predlozima zakona, predlozi su zakona o davanju dve državne garancije Republike Srbije u korist Nemačke razvojne banke po zaduženju javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“, koliko sam ja shvatio poslednji put ministra Vujovića, mi nećemo sad ući u sledeći aranžman sa MMF-om, jer će MMF od sada imati samo savetodavnu ulogu, pošto su nam tako pomogli u prethodnih više od skoro dve decenije, sada njihova pomoć više nije dobrodošla, ali zato garanciju daje Republika Srbija za zajam od 80 miliona evra. Da li je to jedini način da se taj kredit vrati, tj. da preduzeće „Elektroprivreda Srbija“ nije u stanju da servisira svoj dug, nego mora da ga vrati država Srbija putem državne garancije? Da li bi ovo preduzeće dobilo kredit da nije bila obećana državna garancija Republike Srbije?

Ukoliko ne postoji mogućnost da neko naše javno preduzeće dobije kredit na osnovu svog kreditnog rejtinga, onda bi trebalo, ako već država plaća taj novac, da odmah uloži u to preduzeće, a ne da servisira neki kredit i pritom plati i kamatu. Ja mislim da je to zaista iluzorno.

Isto tako i kredit vezan za „Srbijagas“. Dakle, „Srbijagas“ je jedan od najvećih gubitaša u proteklih 20 godina i za svaki kredit mu je potrebna državna garancija. Na isti način se taj novac gubi tako što se otplaćuje kredit, umesto da se uloži direktno, da se ne plaća ta kamata, ukoliko već preduzeće kakvo je „Srbijagas“ nije u stanju da otplaćuje dug i nije u stanju ni da dobije kredit za to nešto za šta konkuriše.

Mene zanima i da li će biti produžena saradnja sa MMF-om, gospodin Vujović je predstavnik MMF-a i Svetske banke, svetski ekspert, da li su naše finansije sada na tom nivou da nama ne trebaju više ti krediti? Srpska radikalna stranka je ukazivala i pre vlasti SNS koliko su pogubni aranžmani sa MMF-om. Da li je zbog Evropske unije i procesa pridruživanja Evropskoj uniji to jedna od obaveza da se sarađuje sa MMF-om i Svetskom bankom, da apsolutni prioritet za uzimanje kredita ima Evropska banka za obnovu i razvoj i da li Republika Srbija ima mogućnosti da potraži kredit u nekim drugim bankama, na nekom drugom mestu na svetu gde bi možda dobila kredite po povoljnijim uslovima ili je u obavezi da to radi preko evropskih banaka i Evropske banke za obnovu i razvoj?

Međunarodni monetarni fond je institucija koja parališe ekonomiju države koja potpiše sa njom aranžman i od trenutka potpisivanja diktirana dalje politiku te države. Međunarodni fond govori koja će preduzeća biti privatizovano, kome će se prodati, koliko će se radnika otpustiti itd? Apsolutno je pogubno za svaku državu tako i za Srbiju i to se pokazalo pogotovo u državama istočne Evrope koliko su porasli javni dugovi državama koje su sarađivale sa MMF-om.

Da li su sve ove garancije koja dobijaju naša javna preduzeća, obaveze u procesu pridruživanja Srbije i EU, i da li je Vladi Srbije zabranjeno da finansira sama svoja preduzeća i projekte koji oni prave i dokle se misli da se nastavi sa takvom praksom?

Voleo bih da čujem od ministra, da li ozbiljno mislio kada je rekao da nećemo uzimati aranžman sa MMF-om, da će zaista imati tu savetodavnu ulogu, a onda ih, šta znači savetodavna uloga MMF? Da li je onda upućivanje gde ćemo se mi zaduživati, sa kakvim kamatnim stopama ćemo mi vraćati naše kredite i šta je to što oni mogu nama da poprave? Jer po mom mišljenju njihova pomoć nam je samo odmogla i njihova uloga makar bila i savetodavna, nije dobrodošla.

Gospodine Đorđeviću, jesam ja mladi poslanik, vi ste stari ministar, ali mislim da se mi nismo razumeli, ja o 19. tački nisam ni raspravljao, nego samo mi smeta što je u jedinstvenom pretresu, tj. u jedinstvenoj raspravi.

Što se tiče ovog zakona, ništa nam neće pomoći da mi budemo moderna država. Da bi naša državan uprava bolje funkcionisala, nama treba efikasna birokratija i poštovanje zakona, a ne javne politike i to mogu sa sigurnošću da vam kažem da je ozbiljan nonses i ništa ne znači i ništa nam neće pomoći.

Što se tiče zaduživanja, vi ste u pravu, zaduživali smo se mnogo ranije, sa mnogo nepovoljnijim kamatnim stopama, ali ne može nam biti uteha za nepovoljni kredit ili za nastavak zaduživanja to što su sada manje nepovoljne neke kamatne stope nego što su ranije bile. Svi se mi slažemo da je Srbija prošla kroz pljačku od 5. oktobra, ali ne može zaista da nam to bude nikakav argument. Voleo bih da su sva naša preduzeća profitabilna samo mislim da ovo zaista nije način da se to ostvari.

(Milorad Mirčić: Poslovnik.)

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka vlast od 5. oktobra do danas je apsolutno posvećena evropskim integracijama Srbije, a sa tim pitanjem je neraskidivo povezano pitanje Kosova i Metohije, koje treba da se reši na srpsku štetu. Mi pregovaramo već 20 godina u raznim formatima, a konkretnog progresa u tim pregovorima nema.

Na Kosovu i Metohiji, od kad je Kosovo i Metohija međunarodni protektorat za bezbednost, treba da bude zadužen KFOR, a videli smo, prvo, 2004. godine, 17. marta, da taj KFOR nije uradio ništa dok su spaljivane srpske kuće, manastiri, a Srbi proterivani sa Kosova. Juče smo takođe videli da je KFOR pustio albanske teroriste da divljaju na severu Kosova.

Mene zanima šta su konkretni napreci u ovom briselskom dijalogu, šta je ono što smo mi u tome dobili, pošto možemo da vidimo kontradiktorne stavove nekih od čelnika Evropske unije, NATO pakta i srpskih zvaničnika.

Na primer, 19. januara 2017. godine šef srpske diplomatije Ivica Dačić tvrdio je da oružane snage ne mogu na sever Kosova i Metohije i da se poštovanje dogovora iz Brisela, postignutih na visokom nivou, podrazumeva, bez obzira da li su bili pregovori usmeni, tj. da nije bilo sporazuma i da oružane i bezbednosne snage ne mogu da dolaze na sever Kosova, a poštovanje dogovora postignutih na visokom nivou se podrazumeva, bez obzira na to da li su usmeni. Apsolutno je nebitno da li je usmeno, pismeno, sa pečatom ili bez njega, na salveti ili hartiji – to je rekao šef srpske diplomatije o tome da li specijalne policijske snage ROSU mogu da se pojavljuju na severu Kosmeta i da li postoji o tome usmeni ili pismeni sporazum. A prema zvaničnicima NATO, Briselski sporazum iz 2013. godine – kosovske vlasti ne moraju od KFOR-a da traže odobrenje za upućivanje policijskih snaga širom Kosova i Metohije.

Dakle, šta smo mi to postigli i šta smo mi dogovorili, ako imamo u vidu ono što se desilo juče u Mitrovici?

Imam pitanje za predsednika Republike, Aleksandra Vučića, predsednika Vlade, Anu Brnabić i predsednicu parlamenta, Maju Gojković: kada će Narodna skupština da zakaže zasedanje na kojem će se raspravljati o učlanjenju Republike Srbije u Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti, u Vojni savez na čelu sa Ruskom Federacijom? Od 2013. godine Republika Srbija ima status posmatrača i zbog naše bezbednosti je važno da mi u ODKB imamo punopravno članstvo, zato što se pokazalo da ne možemo da verujemo ni pregovorima u Briselu, ni zvaničnicima Evropske unije, ni komandantima KFOR-a, ni komandantima NATO pakta. Srpski narod na Kosovu i Metohiji je ugrožen i mi smo to mogli da vidimo juče. Šta god ja mislio o Marku Đuriću, on je juče predstavljao Vladu Republike Srbije i poniženje je i sramota da se onako ponesu prema bilo kom funkcioneru ili službeniku Vlade Republike Srbije, pošto je to uvreda za Republiku Srbiju.

Mi treba da brinemo o našoj bezbednosti, treba da jačamo svoj položaj, kako ne bi više smelo da nam se događa ono što se desilo 2004. godine, 17. marta, i ono što se desilo juče u Mitrovici.

Trebali bi da shvatimo više EU kao takva je priznala tzv. Kosovo čim vodi pregovore sa njima o učlanjenju, čim potpisuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i kako može da bude objektivan posrednik neko ko priznaje nezavisno Kosovo?

Treba da vratimo pregovore pod okrilje Saveta bezbednosti UN jer tamo imamo jaku zaštitu Ruske Federacije i Narodne Republike Kine u Savetu bezbednosti i tamo da razgovaramo o Kosovu pod okriljem Rezolucije 1244. Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u februaru 2016. godine ratifikovan je sporazum u Narodnoj skupštini između NATO pakta i Republike Srbije, tzv. IPAP. Sporazum Republike Srbije i NATO pakta o saradnji u oblasti logističke podrške predviđa slobodu kretanja i diplomatski imunitet svim pripadnicima NATO u našoj zemlji, kao i privilegije koje sleduju diplomatama po Bečkoj konvenciji. Omogućava im da sa našom vojskom razmenjuju poverljive informacije i opremu, a i široko otvara vrata za još čvršću saradnju Srbije i NATO, odnosno Alijansine organizacije za podršku i nabavku NSPO i Agencije za podršku i nabavku NSPO.

Pripadnici ovih tela NATO i njihova vozila imaju pravo neophodnog slobodnog prolaza i pristupa kroz čitavu Srbiju, dok se i ulazak u zabranjene bezbednosne zone usaglašava sa našim nadležnim organima. Naglašeno je i da se osoblju NATO, na njihov zahtev, mora odobriti pristup svim državnim i privatnim objektima u kojima se radi, uključujući i one u kojima se obavljaju ispitivanja i probe. Celokupno osoblje uživa diplomatski imunitet i oslobođeno je plaćanja poreza, carina, PDV-a, a može i da uvozi opremu i ugovara nabavku robe, usluga i građevinske radove bez ikakvog opterećenja. Nema nikakve namete, osim za komunalne usluge.

Srbija se i obavezala individualnim partnerskim akcionim planom da omogući NATO vojnicima slobodan tranzit kroz Srbiju, da koriste našu vojnu infrastrukturu i budu zaštićeni posebnim statusom dok borave na našoj teritoriji. IPAP, između ostalog, podrazumeva i potpisivanje SOFA sporazuma, koji je takođe potpisan između Republike Srbije i Severnoatlantskog pakta, kojim se reguliše prelazak granice i nivo imuniteta za pripadnike Alijanse dok prolaze kroz Srbiju ili borave u njoj, kao i pristup vojnim objektima.

Srbija se takođe obavezala i da regionalni centar za obuku „Jug“ kod Bujanovca bude otvoren za sve zemlje članice partnerstva za mir i NATO, dok postepeno usklađuje svoje propise u oblasti odbrane sa EU i uništava viškove naoružanja. Moje pitanje upućeno je Ministarstvu inostranih poslova i predsedniku Vlade – šta sprečava Vladu Republike Srbije da dodeli diplomatski status pripadnicima Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu?

Mi smo podneli inicijativu, SRS je prikupila 30.000 potpisa građana Srbije koji žive na teritoriji AP Vojvodine i predala Pokrajinskoj skupštini da se jedan takav centar formira i u Novom Sadu. Mi mislimo da ne samo što treba da se dodeli diplomatski status pripadnicima Srpsko-ruskog humanitarnog centra, već treba da im se najpre ukaže zahvalnost za to što su uradili u Republici Srbiji posebno tokom 2014. godine i poplava koje smo imali u Obrenovcu, a i tokom svih onih akcija i učestvovanja u gašenju požara. Pitanje je koliko bi žrtava više bilo u Obrenovcu da mi taj centar nismo imali na našoj teritoriji.

Krajnje je licemerno da se to obećava u medijima, da se ruske diplomate vuku za rukav isključivo kada nešto treba da se spreči u Savetu bezbednosti UN, a da se ne dodeli diplomatski status Rusima koji učestvuju u spašavanju građana Srbije na teritoriji Republike Srbije. Postavljam ovo pitanje, budući da mi u oktobru na isto ovo pitanje nije odgovoreno. Dakle, da li pominjanje Ruske Federacije i sastanci sa ruskim diplomatama služe samo za predizbornu kampanju ili mi ozbiljno računamo na njihovu podršku i da li smo mi iskreni prijatelji prema Rusiji i Ruskoj Federaciji? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za Ministarstvo pravde. Juče je bivši načelnik Štaba Vojske Republike Srpske, general Ratko Mladić, pred nelegalnim i antisrpskim Haškim tribunalom nepravedno osuđen na kaznu doživotnog zatvora.

Haški tribunal je, bez ikakve sumnje geopolitički instrument u rukama zapadnih sila, čija je jedina uloga da svu krivicu za krvavi građanski rat i raspad Jugoslavije svali isključivo na srpski narod.

Naravno, Haški tribunal nema veze ni sa pravom ni sa pravdom i to je svima juče bilo jasno.

Ratko Mladić je proglašen krivim bez ikakvog dokaza. Jedna velika laž i prevara koja se zove genocid u Srebrenici, konstrukt Haškog tribunala ima za cilj da delegitimiše Republiku Srpsku, proglasi je genocidnom tvorevinom, što je još jedan korak ka njenom postepenom ukidanju.

Konstrukt genocida u Srebrenici je potpuno suprotan Konvenciji o genocidu, budući da ni u jednoj presudi Srbima nije dokazana specijalna namera, tj. tzv. „dolus specialis“, koja je neophodan činilac svakog bića krivičnog dela genocida.

Tužilaštvo Haškog tribunala nije u stanju da bilo šta dokaže, jer dokaza nema i zato je u Haškom tribunalu objavljena još jedna nebuloza, koja se naziva udruženi zločinački poduhvat, prema kome može da se inkriminiše i cela populacija Republike Srpske, kako vojnici, oficiri i svi civili.

Taj udruženi zločinački poduhvat je samo izgovor kako bi se što više oficira i političkih lidera pred ovim nelegalnim sudom optužilo i osudilo.

Moje pitanje je, zašto Republika Srbija pristaje na ovu istinu koju nam servira Haški tribunal? Da li je nečinjenje znak da se vlasti Republike Srbije slažu sa ovom ulogom koju nam je Haški tribunal namenio, i dodelio svim Srbima?

Zašto Republika Srbija ne osnuje naučnu ustanovu koja će se baviti izučavanjem presuda sudskih postupaka dokaznog materijala, iskaza svedoka u Hagu i koja će moći da dođe do istine i činjenica?

Zbog budućih generacija je važno da se utvrde činjenice i istorijska uloga svih ovih Srba koji su imali u ovom građanskom ratu.

Dakle, umesto što su se sve vlasti od petog oktobra bavile isključivo isporučivanjem Srba, beskompromisnom saradnjom, od Đinđića koji je isporučio Slobodana Miloševića na Vidovdan, Vojislava Koštunice koji je izručio najviše srpskih generala i Borisa Tadića koji je izručio Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Stojan Župljanina i Gorana Hadžića, Srbija bi konačno mogla da uradi nešto u vezi sa Haškim tribunalom što bi bilo za srpski narod korisno.

Takođe, zašto nadležni organi i državni službenici Republike Srbije nisu u ovim posetama predsednika Haškog tribunala Karmela Ađijusa, glavnog tužioca Serža Bramerca, postavili pitanje služenja kazne u Srbiji svim osuđenim Srbima? Osuđeni Srbi svoje kazne odslužuju u katastrofalnim uslovima širom Evrope, zatvorima koji su gori nego nekada što su bili gulazi.

Zdravstveno stanje tih ljudi je veoma problematično, posebno predsednika Republike Srpske Krajine Milana Martića, tako da zahtevam objašnjenje od Ministarstva pravde zašto se ništa po tom pitanju nije uradilo? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam nekoliko pitanja za predsednika Vlade Anu Brnabić, ministra privrede Gorana Kneževića, kao nadležnih i Aleksandra Vučića, koji nas u stvari o svemu tome obaveštava, iako to nije njegova nadležnost.

Naprednjačka vlast je od 2012. godine nastavila pogubnu ekonomsku politiku Demokratske stranke davanja subvencija stranim kompanijama koje posluju u Srbiji. Samim tim, ne samo što se nanosi šteta privredi Srbije, već se diskriminišu srpski privrednici i čine se nekonkurentnim na domaćem tržištu. Mi svakodnevno dobijamo informacije o otvaranju pogona velikih svetskih kompanija širom Srbije i velikom broju zaposlenih radnika, međutim, stanje na terenu se poprilično razlikuje od stanja na televiziji.

Na primer, 7. juna 2017. godine Aleksandar Vučić je svečano otvorio pogon „Ametek“ u Subotici i najavio da će tamo raditi 500 radnika, a pet meseci kasnije, po podacima Agencije za privredne registre, tamo je zaposleno 186 ljudi. Mene zanima – koliko je država Srbija isplatila na ime subvencija toj kompaniji, da li za 500 radnika, kako kaže Vučić, ili 186, koliko ih ima realno zaposlenih? Mi samo znamo da je država i opština Subotica uložila dva miliona evra u zemljište. Odgovori na ova pitanja mislim da su od opšteg interesa i siguran sam da ih očekuju svi građani Srbije, čak i oni koji su glasali za vladajuće stranke.

Koliko je tačno pogona stranih kompanija otvoreno u Srbiji i po lokalnim samoupravama? Koliko je tačno radnika počelo da radi odmah po otvaranju pogona, a koliko se eventualno zaposlilo kasnije i koliko kasnije? Koliko je sredstava iz državnog budžeta utrošeno za finansiranje po svakom radnom mestu? Da li su iz budžeta finansirana realno otvorena radna mesta ili pretpostavljena radna mesta u budućnosti? Da li se za finansiranje radnih mesta u inostranim kompanijama ulažu realna sredstva ili se ti poslovi i u kojoj meri finansiraju iz kredita? Ko snosi troškove prekvalifikacije i obuke budućih radnika? Kolika su sredstva u ove poslove uložile lokalne samouprave? Koliko kroz besplatnu dodelu građevinskog zemljišta, a koliko kroz obezbeđivanje komunalne infrastrukture? Kolika je prosečna zarada zaposlenih u ovim subvencionisanim privrednim društvima?

Svi ti podaci koje tražimo moraju biti analitički urađeni po lokalnim samoupravama, a ne zbirno, kako to predstavnici vlasti, a pre svih Aleksandar Vučić, vole da iznose u medijima, da bi tim podacima fascinirali javnost.

Tražim i, što je najvažnije, odgovor na pitanje – koliko je inostranih kompanija napustilo Srbiju nakon što im je istekao rok u kojem su trošile subvencionisana sredstva koja su dobila od države Srbije i koliko ljudi je zbog toga ostalo bez posla?

Na kraju, šta se dešava sa „Gorenjem“ iz Valjeva? Da li su tačne informacije da „Gorenje“ iz Valjeva razmišlja da napusti Srbiju? Hvala.

Dame i gospodo, postavljam dva pitanja. Oba za predsednika Vlade, Anu Brnabić, i predsednika Republike, Aleksandra Vučića.

Moje prvo pitanje glasi – zašto je Vlada Srbije dozvolila da nižerazredni američki diplomata Brajan Hojt Ti tako grubo naruši dostojanstvo Republike Srbije?

Dakle, Brajan Hojt Ti je sa svojim ultimatumima koje je izneo srpskim zvaničnicima je stavio do znanja da, naravno u suprotnosti sa diplomatskom praksom i dobrim odnosima, Republika Srbija treba da uvede sankcije Ruskoj Federaciji i potpiše pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom.

Šta je to uopšte normalizacija? Šta znači ta reč – normalizacija?

Šta je to što zvanični Beograd još može da uradi a nije uradio u vezi zaokruživanja kosovske nezavisnosti? Da li je to razmena ambasadora između tzv. Kosova i Republike Srbije i saglasnost za prijem Kosova u UN?

Spoljna politika Republike Srbije je dosta konfuzna. Po Ustavu Republike Srbije spoljnu politiku vodi Vlada, dok predsednik predstavlja zemlju, državu Srbiju u zemlji i inostranstvu, a mi čujemo disonantne tonove iz Vlade Srbije i dijametralno suprotne stavove.

Ana Brnabić, predsednik Vlade pozitivno odgovara na zahteve Hojt Ti-a i tvrdi da je Srbija posvećena evropskom putu, dok ministar odbrane Aleksandar Vulin izjave Hojt Ti-a karakteriše kao neprijateljske. Da li postoji onda zajedničko mišljenje u Vladi Srbije?

Ono što je simptomatično jeste da se Brajan Hojt Ti sastao i sa ministrom Zoranom Mihajlović. Kakve veze ima Zorana Mihajlović sa spoljnim poslovima Srbije? Mi znamo da je Zorana Mihajlović agent stranog uticaja i da ne može da kaže ni – dobar dan a da se pre toga ne konsultuje sa američkim ambasadorom, ali to nije njen resor. Spoljna politika nije njen resor.

Ili je možda zahtev Hojt Jia da se ubrza izgradnja auto puta Niš – Priština - Tirana i tako uradi i što više doprinese na stvaranju infrastrukture velike Albanije? Pošto to nije jedan od državnih prioriteta Republike Srbije, potpuno je iluzorno da se na tome radi. Držanje svih beogradskih zvaničnika pred ovim diplomatom je bilo zaista sramotno.

Sa druge strane, drugo pitanje jeste šta to sprečava Republiku Srbiju da dodeli diplomatski status pripadnicima Ruskog humanitarnog centra u Nišu? Mi smo čuli više najava da će to da se dogodi, međutim od toga ništa. Pripadnici Ruskog humanitarnog centra su više puta opravdali svoje prisustvo u Srbiji, ne samo tokom katastrofalnih poplava 2014. godine, već i u gašenju požara mnogostrukog na teritoriji Republike Srbije.

Imajući u vidu kakav je Sporazum Republika Srbija potpisala 2016. godine sa NATO paktom, tzv. IPAP Sporazum, kojim je napravila veće ustupke zločinačkoj vojnoj alijansi koja nas je bombardovala nego što je to bilo predviđeno između Jugoslavije i Trećeg rajha Trojnim paktom, ne možemo po pravilima reciprociteta, bar, da očekujemo da se ista stvar dogodi i sa pripadnicima Ruskog humanitarnog centa u Nišu.

Mi mislimo da Republika Srbija treba da bude zadovoljna delovanjem Ruskog humanitarnog centra, štaviše, poslanička grupa SRS u Skupštini AP Vojvodine je predložila inicijativu da se jedan takav centar osnuje i na teritoriji Vojvodine.

Dakle, čemu više iščekivanje? Dajte nam razloge zašto hoćete ili ne da dodelite diplomatski status ruskim humanitarcima, ali mislim da je očigledno da ovde imaju strani agresori mnogo veće privilegije.

To bi bila moja dva pitanja. Hvala vam.