Dame i gospodo narodni poslanici, moram prvo da izrazim žaljenje što danas na ovoj sednici nisu prisutni ministri pod čijim su resorima ovi akti.
Sve je u redu, gospodine Lončar, kao predstavnik Vlade, pošto je predlagač Vlada, ali ipak to pokazuje odnos Vlade Republike Srbije prema Narodnoj skupštini. Ministrima u Vladi treba da bude najvažnije da obrazlažu predloge zakona u Skupštini, da dođu u Skupštinu, da slušaju kritike narodnih poslanika, i to je moralo da bude najpreče, a ne druge obaveze. Šta znači druge obaveze?
Prvi sporazum sa Republikom Litvanijom, kažem, izražavam žaljenje što nije danas tu ministar Stefanović, jer me interesuje koji su to benefiti ovog sporazuma? Zašto je nama sada nužno da imamo sporazum sa Litvanijom? Da li smo mi to razvili neku saradnju u prošlosti, pa sad unapređujemo, da li nam je to nešto važno?
Kao što ste čuli, jedna od zemalja, koje imaju apsolutno antisrpski stav u celoj EU, koji su među prvima priznali nezavisnost Kosova, i pozivali kako je to ključ za uspeh regiona zapadnog Balkana, dakle, nezavisnost lažne države Kosovo i sad mi sa njima potpisujemo sporazum i ovde slušamo kako je to put u budućnost i kako je to trasa naših investicija i razvoja za bolje sutra u EU, apsolutno nepotrebno. Pre svega, valjda mi sarađujemo sa svim zemljama EU što se tiče unutrašnjih poslova u okviru Interpola. Zašto je posebno važno da sarađujemo sada sa Republikom Litvanijom na bilateralnoj osnovi? Ja taj razlog ne vidim.
Ima mnogo prečih stvari vezano za MUP, sa kojima se mi ne bavimo i ne raspravljamo, ali zato imamo ove nebitne stvari na dnevnom redu. Dakle, neko ko ima otvoren antisrpski stav, koji radi protiv interesa države Srbije, i mi ovde da slušamo pohvale na njihov račun i da se mi pretvaramo da će to da pomogne našem putu evropskih integracija.
Moram da kažem jednu stvar, nije ta Litvanija toliko loša. Ima nešto što rade, što je apsolutno na korist naših nacionalnih interesa, uvek su prvi na blokiranju poglavlja u pregovorima sa EU. Uvek oni, Litvanci i Holanđani, uvek prvi blokiraju pregovore. Evo, pitajte Tanju Miščević, i zahtevaju od Srbije usaglašavanje spoljne politike sa politikom EU tj. sankcije Rusiji. To je njihov osnovni zahtev, a mi ovde pričamo o prijateljstvu i unapređenju odnosa i sporazuma. To je naša saradnja.
Mi smo u proteklih nekoliko godina potpisali više sporazuma sa NATO paktom, to su SOFA, IPAP i NSP Sporazum koji su dali prava vojnicima i službenicima koji su u službi NATO pakta ovde, kakvim nisu bila predviđena vojnicima Trećeg rajha po Sporazumu tj. Trojnom paktu.
Dakle, to smo mi dozvolili NATO vojnicima na teritoriji Srbije. Ne plaćanje carina, slobodan prolaz, diplomatski status, itd. To je sve bilo ekspresno, usvojili smo i pričalo se kako je za to kriva bivša vlast.
Imamo već, bar mi, srpski radikali govorimo o tome već tri godine, situaciju da pripadnicima Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu mi ne možemo da dodelimo diplomatski status tj. Ministarstvo spoljnih poslova. Više puta smo postavljali ta pitanja u Skupštini Srbije i dobijali smo odgovore gde ministarstva prebacuju nadležnost jedni na druge i svi nekako hoće da se otkače od toga.
Da li nam je to važno? Da li nam je to važnije ili sporazum sa Litvanijom? Hoće li Litvanci da dođu ovde da gase požare ili da spašavaju ljude iz poplava, ne daj Bože, ako nam se to opet desi. Da li će to da rade NATO vojnici po Sporazumu iz SOFA? Mislim da neće.
Sa druge strane, mi imamo jednu moralnu obavezu zato što je Ruska Federacija naš najveći zaštitnik na spoljno političkom planu, pogotovu u Savetu bezbednosti, pogotovo po pitanju KiM, a mogli ste i da vidite kada je ceo taj zapadni svet, uključujući i EU, Sjedinjene države i sve ostale, hteo da u Savetu bezbednosti bude doneta rezolucija koja proglašava Srbe za genocidan narod i sve one laži koje su bile tu uključene, uključujući i silovanje dece, više od 200.000 silovanja u ratu u BiH, Rusi su to sprečili. Mi ne možemo da im damo diplomatski status, ljudima koju su spašavali naše sugrađane u vreme poplava u Obrenovcu i svaki put kada nam pomoć zatreba.
Ali zato, unapređujemo saradnju sa Litvanijom, pa hvala Bogu, sad će to da bude na jednom istinski odličnom nivou, pa će se možda nešto promeniti, možda će nas Litvanci zaštiti sledeći put kada budu hteli da nas proglase genocidanim narodom.
Dakle, apsolutno sporazum koji treba odbaciti.
Zato mi je žao što ministar nije tu, zato što me zanima i hitnost usvajanja ovog sporazuma, a zanima me i šta je sa Rusko-srpskim humanitarnim centrom? Mi smo predložili da se jedan takav centar formira i na teritoriji AP Vojvodine, skupili smo više od 30.000 potpisa građana Srbije koji žive na teritoriji AP Vojvodine, a skupština pokrajine je odbila da to stavi na dnevni red, skupština u koji naprednjaci imaju većinu.
Što se tiče drugog sporazuma, to jest, osnivanja Azijske infrastrukturne investicione banke, ja ne mogu da ne primetim da svaki put predsednik Srbije priča o tome kako su Srbi prespavali pad Berlinskog zida, kako su prespavali slom Komunizma, oni su živeli u nekim iluzijama, vreme je za realnost, vreme je za 21. vek itd.
Ono što smo mi uvek pozdravljali, jeste saradnja sa Narodnom Republikom Kinom, Ruskom Federacijom, zemljama BRIKS-a i svim ostalima iz celog sveta koji žele da sarađuju sa Srbijom, a takvih je mnogo, bez ikakvog političkog uslovljavanja, a to nije tako sa druge strane.
Znate, kada je prvi put EU zavela sankcije Ruskoj Federaciji, ministar trgovine Rasim LJajić je izjavio kako je sad to naša šansa da mi povećamo izvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, da iskoristimo to što ima prostora na tržištu, budući da Evropa više tamo ne izvozi. Istog dana Majkl Devenport, tadašnji predstavnik EU u Srbiji je dostavio Ministarstvu trgovine diplomatsku notu koja se zove Ed-memoar, u kojoj je stajalo da Srbija ne bi trebalo da iskorišćava takvu situaciju, da povećava svoj izvoz, nego da sledi politiku EU. Tako smo mi uradili. Dakle, mi smo uradili nešto apsolutno protiv srpskih interesa, samo zato što je to neko tražio od nas iz EU.
Takva situacija je i sa ovim velikim svetskim bankama. Znate, svaki put dok smo mi u procesu evrointegracija, mi ćemo morati kao prioritetnu da biramo Evropsku banku za obnovu i razvoj i ostale banke pod pokroviteljstvom EU. Mislim da treba da demonstrira suverenost Republika Srbija.
Vi ste, ministre, nekoliko puta ponovili kako mi imamo sad svoju stolicu, nama je važan samo srpski interes, ne strane prestonice. I Vučić to priča kako je sad Srbija poštovana u svetu itd. Ako je Srbija poštovana u svetu, molim lepo, da onda vidimo gde je naš nacionalni interes, sa kim da sarađujemo, da li da sarađujemo sa bankama koje su sa neke druge strane sveta, koje su u razvoju, koje imaju ozbiljan zamajac i mnogo veći potencijal i mnogo bolje uslove za to.
Saradnja sa Narodnom Republikom Kinom je isplativa na više načina. Pre svega, mi srpski radikali smo upozoravali šta će se desiti ako „Esmark“ američki bude došao u „Železaru“ Smederevo. Podsećali smo šta se desilo sa „U.S. Steel“, kako su vratili „Železaru“, kada su sve istopili, sav profit izneli iz Srbije za 1 dolar, kakav je to katastrofalan ugovor bio i pokolebala se tada Vlada Aleksandra Vučića da to potpiše i to je odbijeno.
Evo šta se dešava sad kad su došli Kinezi. Narodna Republika Kina kada ulaže, oni ne ne gledaju, kao investitori sa Zapada, da samo uzmu naše subvencije, kratkoročni profit, što brže da se zaradi, nego da ostanu na tom prostoru sledeći 20, 30, 50 ili više godina. Zato je to nama isplativo, bez bilo kakvih specijalnih preferencija prema bilo kome. Samo čista logika.
Isto tako, Srbije je deo velikog jednog projekta, možda najvećeg na svetu, koji se zove „Pojas i put“, tj. „Novi put svile“. Dakle, pod tim projektima prave se autoputevi, železnice, ostala infrastruktura, infrastruktura za energetiku itd. Treba maksimalno to da se iskoristi i treba već jednom da uzmemo stvari u svoje ruke kada su u pitanju investicije, a ne kao što je to princip minstarstava da prolaze firme iz Amerike ili EU, neretko i bez tendera, neretko sa velikim ponudama koje su za 100% veće od druge ponude po redu.
Dakle, vrlo je jednostavno. Republika Srbija treba da razvija saradnju i sa ostalim prijateljskim zemljama. Imate sada pitanje turskog toka. Treba da učinimo sve da nam se ne desi kao što se desilo sa južnim tokom, jer države kroz koje treba da prođe južni tok poklekle su političkim pritiscima. Valjda je važnija naša energetska bezbednost, nego put Srbije u EU koji može da traje još decenijama.
Zašto sam rekao da Aleksandar Vučić često govori kako smo mi prespavali pad Berlinskog zida i slom komunizma? Zato što je sada u opasnosti Aleksandar Vučić i cela Srpska napredna stranka da prespava raspad EU.
Evropska unija nije organizacija iz devedesetih godina, Evropska unija je na zalasku. Iz EU se prvi put članice iščlanjuju. Prvi put odbijaju da budu članice, kao što je Island, država koja je mnogo manja od nas, dvadesetostruko manja po broju stanovnika, a mi srljamo, mislimo da će nam sporazumi sa Litvanijom pomoći i tapšanje po ramenu. Nema od toga ništa.
Dakle, u sferi ekonomije gledati samo sopstveni nacionalni interes, time se rukovoditi, a ne političkim pritiscima.