Hvala vam, gospodine Marinkoviću.

Nadam se da ćete i vi pokazati isto tako jedan demokratski potencijal za diskusiju u Parlamentu, kao što je malopre vaš kolega Arsić šokirao celu salu kako je dobro vodio sednicu Skupštine.

Što se tiče današnjeg dnevnog reda, tj. teme o kojoj govorimo, mi smo kao društvo i kao država doživeli u proteklih 19 godina jednu ozbiljnu pošast, jednu veoma veliku i tragičnu nesreću, koja se zove G17 plus, tj. grupa, formirana kao neka grupa ekonomskih eksperata podržanih iz inostranstva od strane institucija, tzv. Vašingtonskog konsenzusa, koja je trebala da dovede Srbiju u red da srpska privreda stane na noge, da konačno rešimo višegodišnje probleme koje smo imali u ekonomiji i da prebrodimo, tzv. tranziciju.

Od 2000. do 2014. godine zvanično i institucionalno je ta grupacija hohštaplera i prevaranata učestvovala u sprovođenju politike sa pozicije vlasti u Srbiji i Miroljub Labus, i Mlađan Dinkić i svi ostali, i na lokalnom, i na pokrajinskom i na republičkom nivou. Korupcija je u Srbiji od tada bila na neki način legitimisana. Bila je ozakonjena. Korupcija je u Srbiji postala pravilo, a ne izuzetak, a od 2014. godine isti ljudi u drugim strankama, na drugim pozicijama rade to isto što su radili i pre 2014. godine.

Vidite samo Mlađana Dinkića. Koliko sam ja obavešten, i dalje je jedan od savetnika predsednika Republike za ekonomska pitanja, čovek koji je ojadio i unazadio srpsku privredu, koji je sinonim za kriminal i korupciju u Srbiji, ali protiv njega nema nikakve optužnice, nema nikakvog procesa, ništa.

Kao jedan od predstavnika Vlade koji se veoma često pojavljuje u javnosti, koja je u više navrata osramotila našu zemlju, narušila odnose sa prijateljskim državama, kao što su Narodna Republika Kina i Ruska Federacija, vređa Srpsku pravoslavnu crkvu, danas je ta osoba Zorana Mihajlović, jedini poznati recidiv u Vladi Republike Srbije G17 plus. Ona je nekad bila u kabinetu Miroljuba Labusa. I danas isto to radi kao što je i radila u vreme dok je G17 plus harao Srbijom.

Protekle nedelje smo pričali, to jest diskusija je bila o tome da se utvrđuje nacionalni, to jest javni interes za izgradnju tzv. Moravskog koridora ili autoputa Preljina-Pojate, koji treba da spoji dva koridora, a iz javnosti, to jest iz sredstava masovnog informisanja mogli smo da saznamo da je već potpisan protokol između Vlade i američke firme „Behtel“ koji treba da bude izvođač tih radova, a podizvođač turske kompanije koji su podizvođači „Behtelu“, za cenu od oko 800 miliona evra.

Dakle, bez tendera, bez konkursa, bez ikakve mogućnosti da mi imamo neke druge kompanije koje su možda jeftinije, povoljnije, sa povoljnijim kreditima, sa mogućnošću da naše firme budu podizvođači, ako već ne možemo da sami to uradimo, ne, nego dekretom „Behtel“ i mora da bude „Behtel“, američka firma, iako smo možda imali azerbejdžanske, kinenske i neke druge koje su mogle da budu i mnogo jeftinije, čak možda i 50% jeftinije. Eto, dakle, to je slika i prilika stanja u našem društvu, da mi to shvatamo ne samo kao Narodna skupština, nego uopšte, kao i cela informisana javnost, kao da je to nešto što je sasvim normalno.

Dakle, normalno je da se zaobiđu sve zakonske procedure i da se jedan tako veliki posao poveri, voljom ministra, nekoj tamo firmi, u ovom slučaju američkoj, bez tendera, bez ičega i za mnogo veće pare nego što to realno vredi i što bi moglo da se potroši, tj. da se plati manje.

Eto, to je sad stanje na polju borbe protiv korupcije. Šta više od toga? To je sve dovoljno. Dok imamo takvo ponašanje u vrhu izvršne vlasti, o čemu mi pričamo? To što su u Požegi uhapšeni, između ostalih, i predsednik opštine i ne znam ko tačno od funkcionera, ne može sa tim da se pravda borba protiv korupcije.

Ako imamo ministra u Vladi koji je 300 miliona evra državnog novca, novca poreskih obveznika, poklanja američkoj firmi i sve to aminuje američki ambasador, to je činjenica, kako mi onda možemo da pričamo o napretku, o pohvalama iz EU, Saveta Evrope, OEBS-a, GREKO, FATF ili ovaj, ili onaj ili bilo ko? Ne treba uopšte da pričamo o tome. Ako tako jedan identifikovani problem nismo u stanju da rešimo, o kakvoj borbi protiv korupcije mi pričamo?

Druge sfere su isto tako tu kritične, to jest alarmantne – zdravstvo. Predsednik Republike je pre nekoliko godina kritikovao stanje u zdravstvu, pre godinu i po dana, čini mi se, zato što je za KC u Nišu potrošeno skoro milion evra više nego što je bilo planirano i odvojeno i, po njegovim rečima, niko ne zna gde su te pare otišlo i zašto se toliko produžilo i sad predsednik Republike tako nešto izjavi, a ministar na to nema odgovor, nikom ništa, Zlatibor Lončar i dalje ministar, niko ga ništa ne pita. Gde je milion evra nestalo, nema veze.

Nedavno je predsednik Republike Aleksandar Vučić isto tako rekao na televiziji jednoj, čini mi se prilikom konferencije za štampu, od svih opredeljenih sredstava za zdravstvo, 20% mi nismo u stanju da utvrdimo gde ide i njegove reči su – ako mene pitate, ja stvarno nemam poima. Tu niko ne vidi problem i Zlatibor Lončar je i dalje ministar i to uspešan ministar? Kako to? Kako se mi borimo protiv korupcije?

Meni se čini da, kao što je situacija sa postojanjem nekih drugih institucija i tela koje je formirala Republika Srbija, kao što je Fiskalni savet, kao što je Komisija za zaštitu konkurencije, nama je ovde dovoljno samo da ispunimo formu. Postoji agencija, postoji savet, postoji komisija, a to da li se nešto konkretno menja na tom planu, nema nikakve veze. Dakle, nemamo nikakav sadržaj, ali imamo oblik, to jest formu. Tako je isto i sa Agencijom za borbu protiv korupcije.

Gospođa Kuburović je ovde prilikom diskusije o tzv. Tijaninom zakonu više puta navela, pošto je bilo spajanja tačaka dnevnog reda, a gde je jedna od izmena bila vezana za krivično delo neprijavljivanja imovine, kako je to dobar korak ka sprečavanju korupcije u Srbiji, neprijavljivanje imovine koje se kažnjava do pet godina zatvora. Da li to ima smisla? To za odraslu osobu nema smisla. Neprijavljivanje imovine je borba protiv korupcije? To su nebuloze.

Moram da kažem da ne pričamo mi o „Behtelu“ i o ovoj celoj aferi i Zorani Mihajlović zato što mi nju mrzimo. Mi nju ne mrzimo, ne želimo da imamo ništa sa njom, ali ukazujemo na sve što ona radi. Osim svega ovoga, ona je više puta u javnosti vređala naše tradicionalne i iskrene prijatelje, naše saveznike u našoj borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, a to su firme iz Kine koje su učestvovale na velikim infrastrukturnim projektima u Srbiji i to su firme iz Rusije koje učestvuju na izgradnji pruga, prvenstveno pruge Beograd – Budimpešta.

Sve je tako u javnosti, a onda imamo s druge strane da vidimo da na njenu slavu dolaze američki ambasadori, da ona stoji pored američkog ambasadora kada on na konferenciji za štampu kaže da je Kosovo nezavisna država, a ministar u Vladi, koja valjda treba, bar načelno, a to je tako, da se bori za očuvanje Kosova i Metohije u granicama Srbije, stoji i to mirno posmatra, bez ikakvog komentara, neslaganja, bilo čega drugog. Meni to ne može ništa drugo da govori osim da se ta gospođa slaže sa tom izjavom.

I ne možemo mi da budemo, kao što su malopređašnji govornici u prethodnoj raspravi govorili… To zato što smo protiv Zorane Mihajlović, protiv izgradnje Moravskog koridora, ne, to je potreba, pogotovo za stanovnike iz tih mesta u Srbiji kroz koje će taj autoput da prolazi, i to bi bilo izvanredno i odlično, ali ne možemo valjda da budemo u kriminalu da bismo taj put izgradili.

To je problematično, kao i Beograd na vodi. Beograd na vodi nije loša ideja i loš projekat sam po sebi i slažem se da to treba da bude tamo na tom mestu, na Savi i treba, mnogo izgleda bolje nego što je izgledalo ranije i nisam protiv toga i nikad se nisam zalagao, niti govorio da bi to mi rušili ukoliko bi bili u mogućnosti, to su sve gluposti, ali ne transparentnost postupka izbora investitora je problematična. Isto tako je mogao da se objavi i tender. Nemaju samo stručnjake za projekte iz UAE kompanije ili u ovom slučaju iz Amerike. Ne znaju samo Amerikanci da prave puteve.

Dvadeset prvi vek je. Mi danas imamo situaciju da je 80% najbogatijih i najuspešnijih kompanija na planeti sa spiska tzv. „Fortune 500“ od 500 najmoćnijih registrovano u Šangaju u Kini. To je ekonomski centar sveta, to je ekonomski centar svog biznisa na svetu. Ne može to da bude nešto što je nazadno ako se mi za to zalažemo, za što dublju i što češću saradnju sa tim zemljama.

Ovde je bilo isto tako dileme vezano za neke koalicije na lokalnom nivou. Ja moram da kažem da se slažem sa gospodinom Janjuševićem iz SNS koji je rekao kako treba Srbi sa svojim komšijama da žive u miru u svojim mestima gde postoji većinsko muslimansko stanovništvo i to je tačno. U Prijepolju i u Priboju i u svakom od tih mesta trebaju da žive sa svojim komšijama u bratskoj slozi i miru i ljubavi itd, i to je ono čemu treba da težimo, ali ne može da bude jedan aršin za koalicije sa SDA koji otvoreno pozivaju na separaciju Sandžaka, nazivaju Srbiju fašističkom državom, a ne smeta im da učestvuju u institucijama te iste države za novac, koji govore da je Stefan Nemanja ratni zločinac, da su Srbi počinili genocid u Sandžaku i plus na sve to daju imena ulica u Novom Pazaru po Aliji Izetbegoviću, Aćif-efendiji i kome sve ne. Valjda je isti aršin za sve. Ne može da bude neko ko pravi političke performanse na Trgu Republike gori od nekoga ko poziva na separatizam.

Mi nikada, još samo hoću da kažem, nismo rekli da su Srbi najmoćniji, da ćemo mi da razvalimo EU i NATO, to su sve gluposti. Nikada nismo to pričali. Mi samo realno sagledavamo stanje na terenu, a stanje je takvo da u pregovorima sa EU Srbija može samo da izgubi, može samo da se dodatno ponizi, da doživi dodatni ekonomski kolaps do dana za koji niko ne zna kad bi to moglo da se desi i plus nam otvoreno govore i da se EU neće širiti i da treba da priznamo nezavisnost Kosova da bismo bili članovi.

Mi se zalažemo za integraciju sa Rusijom, ali ne da proglasimo Srbiju federalnom jedinicom u okviru Ruske Federacije, nego da doživimo stepen, tj. da napravimo takav stepen integracije kroz Evroazijsku uniju, kroz uniju i partnerstvo sa zemljama BRIKS, sa zemljama Šangajske organizacije za saradnju, gde možemo da sarađujemo sa trenutno nekim od najmoćnijih zemalja sveta na ravnopravnim osnovama bez ikakvog političkog uslovljavanja. To je smisao naše politike, za to se mi zalažemo.

To nije znak da mi ne pokazujemo brigu za srpski narod koji živi u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i današnjoj Hrvatskoj i bilo gde. Ne. Mi smo pokazali brigu za taj narod u vreme naše lokalne vlasti u opštini Zemun 1996. godine kada smo pomogli svim tim Srbima koji su prognani iz Republike Srpske Krajine da se skuće i da nastave svoj život na teritoriji opštine Zemun. Celo jedno naselje Busije, Plavi Horizonti, Altina, Ugrinovci, Batajnica, tadašnji Surčin, koji je ceo bio opština Zemun, a danas je posebna opština. Šta smo mogli da uradimo za te ljude, pomogli smo im, pokazali smo na delu šta treba i kako pomaže našim sunarodnicima.

Mi nismo rekli da mi hoćemo da brojimo mrtve glave. Nikada to nismo rekli. Mi nismo rekli da, ako dođemo na vlast ili doživimo neki veći uspeh na izborima, ćemo da upalimo tenkove i krenemo u Knin ili u Prištinu. Nikada to nismo rekli, ali nismo rekli ni da Knin, ni Priština nisu srpski. I Knin, i Priština, i Cetinje, i Dubrovnik, i Sarajevo mislimo da je srpsko, ali ne mislimo da idemo u rat sa celim svetom, nego mislimo da održimo to u svesti i duhu našeg naroda kada se geopolitičke i istorijske okolnosti, kada budu takve, da Srbi ponovo povrate svoje teritorije, da li će to biti u ovom veku, sledećem, za 200 ili 300 godina, ne treba toga da se odreknemo, kao i Kosova i Metohije. Niko ne poziva na rat.

Izvinite, gospodine Marinkoviću, to sam odgovarao na pređašnju raspravu.

Aleksandar Vučić je išao u Srebrenicu. Slažem se da svaka nevina žrtva zaslužuje da se oda poštovanje, ali ne da se učestvuje u nekrofiličnom političkom performansu kakav je svakog 11. jula u Srebrenici. I ako se odaje počast žrtvama u Srebrenici, muslimanskim, ne treba da se zaboravi Bratunac i Zalazje, gde se odaje počast tragično nastradalim Srbima iz Podrinjskog kraja. Ako Aleksandar Vučić kao predsednik Republike ide u Srebrenicu, onda mora da ide i u Bratunac. Nije ni jedna žrtva važnija od druge, a to što neće biti neke političke koristi sa zapada, ako ne donosi pojavljivanje u Bratuncu ili Zalazju, to je druga stvar. Valjda mi treba, pre svega, da mislimo na nas i na svoje i da se sećamo i nikad ne zaboravimo naše žrtve, žrtve našeg naroda koji je jedan od najstradalnijih naroda u 20. veku posle Rusa i Jevreja. Mi se za to zalažemo. Mi ne udaramo u ratne bubnjeve i nikada nismo to radili. Hvala.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas Narodna skupština vrši jednu od svojih funkcija, dakle danas vrši izbornu funkciju birajući nove sudije i tužioce je li tako, ili vrši reizbor.

Moraću samo da podsetim sve narodne poslanike da je nedavno održana sednica Odbora za ustavna pitanja na kojoj je bila prisutna i gospođa Kuburović, koja je obrazlagala potrebu za ustavnim promenama u oblasti pravosuđa u Republici Srbiji. Suština tih ustavnih promena jeste da se u potpunosti isključi Narodna skupština iz procesa izbora sudija, pod izgovorom da je to, u stvari, način politizacije pravosuđa. Sada je to jedan tekst od nekih desetak strana, vrlo ne sadržajan, gde se ponavljaju već neke floskule, koje smo imali prilike da čujemo u ovih 19 godina, kao što su napredak u pregovaračkom procesu, usklađivanje prava, tj. harmonizacija sa pravom EU i ono što je najbizarnije od svega jeste prva rečenica tog dokumenta koja kaže – Republika Srbija se čvrsto opredelila da pripada EU, tj. evropskoj porodici naroda.

Ja ne znam kad se to Republika Srbija i građani Srbije kad su se to opredelili da pripadaju EU, kad je to neko pitao, ja samo znam da je okupaciona vlast u Srbiji od 5. oktobra do dan danas, drži taj princip koji se zove - EU nema alternativu. Onda smo mi, naravno, prinuđeni da čak i neke stvari koje i vidimo da nisu dobre za nas bez pogovora prihvatamo.

Danas je i predstavnik jedne poslaničke grupe rekao u prethodnoj raspravi kada smo razmatrali čiji je mandat, da li je to od liste ili od narodnog poslanika, iako je najnenormalnija situacija u našem političkom sistemu koja ima proporcionalni sistem izbora narodnih poslanika, da sada svaki narodni poslanik se ponaša kao da je on vlasnik svog mandata i da je narod baš za njega glasao, a obično građani Srbije zbog nezainteresovanosti i neinformisanosti, ne znaju više od, možda pet ili šest vodećih ljudi na svakoj od izbornih lista koje učestvuju na izborima. Zato svaki poslanik misli da ima poverenje građana.

On je rekao – mi smo to morali da uradimo zbog EU. Dakle da usvojimo tu promenu tj. mišljenje Ustavnog suda. Morali smo dakle da promenimo na taj način naš Ustav. Dakle, to može da se objasni sada, da li je to neko nama držao pištolj nad glavom, da li je to bila neka ucena, da li smo mi bili taoci ili šta se to desilo, pa smo mi morali. Ja ne znam šta znači – morali smo. Obično mi to deluje kao da nešto što nije suverena odluka ili uopšte volja Republike Srbije i njenih najviših organa. Tako i sada u ovom slučaju.

Ima nešto što je starije od EU i evropske birokratije iz Brisela, a to je princip podele vlasti koji, da bi jedna država mogla da bude nazivana demokratskom mora da usvoji princip podele vlasti, do najsavršenijeg oblika u tom smislu doveden je sistem SAD i njihov tzv. sistem kočnice i ravnoteže tj. "checks and balances“, gde jedna vlast kontroliše drugu. Mi se sada pozivamo na glavniji i relevantniji autoritet, kako kaže gospođa Nela Kuburović, u oblasti pravosuđa, a to je Venecijanska komisija, koja zamera Republici Srbiji i stanju u pravosuđu zato što se u Skupštini Srbije biraju sudije.

Srbija, kao jedna zemlja ograničenog suvereniteta sebi izgleda ne može da dopusti da kaže – izvinite, ali valjda i mi nešto znamo iz te oblasti. Nismo mi država koja je nastala juče ili narod koji nema nikakvu pravnu tradiciju i nikad nije imala Skupštinu pre nego što ste se pojavili vi iz Venecijanske komisije, pa da mi sami ne znamo kako treba stvari demokratije da funkcionišu. To izgleda da mi nismo u stanju da uradimo, pa onda uvažavamo ta mišljenja i bezpogovorno postupamo po preporukama Venecijanske komisije, mi koji smo imali i zakonike još u srednjem veku, dugu ustavnu tradiciju, pravnu tradiciju i tradiciju parlamentarizma i demokratije, mi koji smo u vreme apsolutizma u Evropi, negde u 19. veku kada je, čak i Skupština u Srbiji smenila Knjaza Miloša, apsolutistu, vladara Srbije, a Skupština je mogla da ga smeni. I, sad nama treba neko da dođe sa strane i da nam kaže kako mi ne znamo ništa, a zato to su preporuke Venecijanske komisije i ako hoćemo u Evropsku Uniju, mi to treba da prihvatimo bez ikakvog pogovora. To je ovde što je u svemu ovome o čemu se govori o izmenama Ustava u oblasti pravosuđa nenormalno.

Da li neko može da zamisli da, evo jedna Savezna Republika Nemačka, isto tako jedna država sa bogatom, pravnom tradicijom, istorijom i tak dalje, da sada predstavnici Venecijanske komisije, a za to su nadležni, budući da je i Nemačka u Savetu Evrope, dođu kod saveznog ministra pravde u Nemačkoj i kažu - Znate, ovaj način na koji vi birate sudije, to je retrogradno, to uopšte nije u skladu sa evropskim standardima i sa mišljenjima Evropske komisije, da vi u Bundestagu birate sudije i da ih birate u pokrajinskim parlamentima sudije nižeg ranga, vi treba sad da napravite tamo neku nezavisnu akademiju, telo ili bilo šta drugo što će se isključivo baviti izborom sudije.

Šta bi nemački savezni ministar rekao na ti i da li bi neko mogao da zamisli, uopšte takvu situaciju? Ne, zato što je to moguće samo u državama ograničenog suvereniteta kao što je Republika Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija i sve ostale zemlje koje isključivo služe u današnje vreme, sa žaljenjem, to moram da konstatujem, kao poligon za testiranje, da vidimo šta će da se desi ako, na primer u Srbiju uvedemo taj princip, ili u Crnoj Gori ili u Makedoniji, poligon za testiranje tih nekih najvećih nebuloza koje dolaze iz Evropske Unije. Nijedna suverena država ne bi to smela sebi da dopusti, pogotovo ako zna za bolje.

Mi sad treba da uđemo u proces izmene Ustava. Ustav je najvažniji akt na kojem počeva ceo pravni poredak jedne države, jednog društva koja određuje osnovna načela o vrednosti jednog društva, gde se posle svi ti principi razrađuju zakonima, ali valjda je podela vlasti jedan od najvažnijih principa.

Ovde nam je mišljenje potpuno drugačije, i ponašanje i shvatanje. Mi ne shvatamo ovo kao podelu vlasti. Mi shvatamo Narodnu skupštinu i uopšte rad i delovanje Narodne skupštine kao neku puku formalnost gde treba da prođe nekih tamo 300 minuta ili da neki ljudi se obrate ili ne obrate, mi dobijemo neke izveštaje, to sve prođe i završi se i to je samo jedna formalnost kroz koju treba da se prođe da bi tami neki akt postao deo pravnog sistema. To je, nažalost, već 19 godina naša realnost u Srbiji. Mi ne shvatamo da je skupština najvažnija politička institucija koja treba da kontroliše, pre svega, rad Vlade, a ne da služi samo da klima glavom i da potvrđuje ono što dolazi iz Vlade, nezavisno sada od ovoga što je danas na dnevnom redu. To se mišljenje ovde potpuno izgubilo.

Nisam video da Venecijanska komisija reaguje na to zato što se ovde ispunjavaju uslovi koji su u skladu sa zahtevima EU i dok je god sve tako, njima nikada neće zasmetati to što mi možda ovde i ne funkcionišemo baš kako treba što se tiče nekih osnovnih demokratskih principa.

Žao mi je što gospodin Milojević nije tu. Baš bih voleo da vidim šta misli o tome i ove njegove izjave od pre godinu dana kada je rekao da potpuno treba isključiti Narodnu skupštinu iz procesa izbora sudija zato što je to u skladu sa akcionim planom za Poglavlje 23. Znači, ne zato što je to loše za izbor sudija, zato što je to postupak koji ne valja, koji nije nigde dokazan u svetu ili bilo kakvih ima anomalija, već zato što nije u skladu sa Poglavljem 23. To je rekao gospodin Milojević u intervjuu za „Večernje novosti“. To je samo po sebi nenormalna stvar.

Dakle, to poglavlje može opet da se promeni. Može da se promeni, pa da nas nateraju da vratimo na staro. Ko nama tu garantuje uopšte kvalitet toga što je sadržano u pregovaračkim okvirima? Tu nema ništa od kvaliteta, ima samo o ispunjavanju uslova kako odgovara drugoj pregovaračkoj strani u procesu pregovaranja Srbije o pristupanju EU i to je sve.

U SAD američki predsednik bira sudije vrhovnog suda, ali mora prvo senat da ih odobri. Da li neko može da zamisli da će neko da prebaci Amerikancima što se oni nedemokratski ponašaju prilikom izbora sudija ili u saveznim državama? Ne, nego to samo može u ovim državama koje su u kolonijalnom položaju i u kojima je sve dozvoljeno. Sve dok se ovde bespogovorno ispunjavaju uslovi, ovde možemo da imamo raznorazne testove iz svih sfera društvenog života, pa evo sad i iz pravosuđa.

Dakle, ako Narodna skupština bira sudije, valjda je garancija svega toga javnost postupka, jer ne možemo nikada očekivati ako napravimo tamo neko telo koje će biti zaduženo za izbor sudija ili tužilaca da će ono biti nezavisno i da će raditi stvari baš kako valja ako nema kontrole od strane zakonodavne vlasti i tamo u nekim kabinetima da se biraju sudije na ko zna čiji predlog i na ko zna kakav način.

Ovde, dakle u Narodnoj skupštini, postoji javnost postupka. Uvek znamo ko su kandidati, znamo šta su oni do sada radili, znamo njihove biografije i politička javnost je maksimalno informisana o svemu što se toga tiče, izbora sudija. Ako to ostavimo nekim telima i od toga se potpuno isključi, pa tek onda imamo problem sa izborom sudija, jer su oni bez ikakve kontrole, a to je grana vlasti. Sudstvo je grana vlasti. Sudska vlast je jedna, pored zakonodavne i izvršne vlasti, vlast u Srbiji.

Kako to može sada da se bira na neki netransparentan način tzv. nezavisnih stručnjaka? To što se sve više ljudi u Srbiji koji se pojavljuju u javnosti po raznim povodima poziva na svoju nezavisnost tzv. ili kada neko kaže sve češće za sebe da nije pripadnik nijedne političke stranke, to deluje kao u vreme komunizma, kada su se trkali ko će više da dosegne u komunističkoj partiji ili ko je ranije postao član ili ko ima spomenicu ili šta već drugo.

Dakle, samo po sebi je sada loše da neko bude član političke stranke i zato se sve više naglašava neko da je nezavisan ili da nije pripadnik nijedne stranke.

Znate, kada se opravdava neko više puta bez ikakvog pitanja da je nezavistan i da nije član nijedne političke stranke, to baš uverava u suprotno, da postoji neki politički uticaj na tog nekog.

S druge strane, ako zaista postoji politizacija pravosuđa, da li neko normalan u Srbiji može da pomisli da pritisak na sudije i na sve što se dešava sa sudskom vlašću vrši Narodna skupština? Ako postoji politizacija pravosuđa, ako postoji pritisak na sudije, onda to valjda radi izvršna vlast ne sad zbog konkretnih slučaju u ovom vremenu, u ovih sedam godina naprednjačke vlasti, nego i pre toga. Da li neko može da se ne složi sa tim? Ali, ne, nama su rekli iz Venecijanske komisije da je politizacija pravosuđa što Skupština vrši uticaj na sudije. Dakle, jedna velika nebuloza. Onda, pozivamo se na mišljenje, i ovde isto tako je gospođa Kuburović obrazlagala razne predloge, Društva sudija Srbije?

Pazite, pripadnici jedne grane vlasti, u ovom slučaju sudske vlasti, osnuju svoje društvo, svoje udruženje ili sindikat ili kako već. Da li je to normalno? Da li neko može da zamisli društvo ministara ili društvo narodnih poslanika, pa sad se društvo poslanika sastane i misli – reforma Skupštine treba da bude na ovaj način, od sada treba zakonodavna funkcija da se vrši na ovaj način itd. Kako mogu ljudi koji vrše javne funkcije u okviru jedne od grana vlasti da osnivaju svoja udruženja i sindikate i posle da se pojavljuju sa tim aktima i mišljenjima, sa nekim potpunim legitimitetom da pričaju u javnosti šta i kako treba da se radi?

To nema nigde, to samo može ovde u Srbiji, jer mi se ponašamo kao da za bolje ne znamo, da ne znamo šta je kvalitet i mislimo da sve ono što dolazi u pregovaračkom okviru da je to on što je nama poželjno i da neko sa strane zna bolje od nas i da ćemo mi zbog toga nešto napredovati.

Ništa se nama neće promeniti, kakve god mi uslove ispunili, što se tiče učlanjenja Srbije u EU, pošto se sve to radi samo zbog toga.

Podsetiću vas da su Republika Grčka i Severna Makedonija nedavno potpisale tzv. Prespanski sporazum, koji je dotadašnjoj Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji promenio ime u Severna Makedonije, gde čak nije bilo ni dovoljne podrške na referendumu da se to usvoji i, naravno, na nedemokratski način EU je to podržala, manja od 50% izlaznosti, a njima je zauzvrat dato obećanje da će zbog toga otvoriti pristupne pregovore, da će napredovati u evroatlanskim integracijama itd, a onda smo videli nedugo zatim, dva meseca, da su određene evropske zemlje blokirale pregovore sa Makedonijom i pored svega toga šta su oni učinili na uštrb i svoje zemlje i svoje demokratije i demokratske političke volje svojih građana i svega ostalog.

Tako će isto biti u Srbiji. Nas će prevesti žedne preko vode. Mi ćemo ispuniti sve ove nenormalne preporuke i mišljenja iz ovih pregovaračkih okvira i akcionih planova itd. Ono što je možda najstrašnije jeste priznavanje nezavisnosti Kosova kroz potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma između tzv. Kosova, to jest tzv. Prištine i Beograda da bismo nešto dobili zauzvrat, a to treba da bude članstvo u EU, a nećemo ga dobiti. To možemo da vidimo na komparativnom primeru Makedonije da se to tako neće desiti.

Zato Narodna skupština treba da utiče na to da se stvari u Srbiji, što se tiče pravosuđa, ne promene na gore, da ne slušamo bezpogovorno predloge nekih međunarodnih, grupe međunarodnih hohštaplera koja sebe naziva Venecijanska komisija, koja misli da zna bolje nego pravni fakulteti u Srbiji, pravni stručnjaci u Srbiji, sudije Ustavnog suda i ostale sudije itd. A, i ove sudije isto tako koji daju ovakve izjave, a rade protiv svoje struke. Mi u tome nećemo uspeti, nećemo napredovati, nećemo dobiti ništa, nećemo nikada postati članovi EU, a nastavićemo dalje da upropašćavamo naš politički sistem, naš Ustavni poredak i naše društvo u celini. Hvala na vremenu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sudeći po atmosferi danas i proteklih dana u Narodnoj skupštini, mi možemo da steknemo utisak da prisustvujemo jednoj istorijskoj sednici gde prvi put u Srbiji gradimo neki autoput, sudeći po izlaganjima narodnih poslanika pre svega iz vladajuće većine i gospođi Mihajlović kao ministra građevine.

Imali smo priliku da čujemo da srpski radikali, zato što su kritikovali način na koji je ova firma američka „Behtel“ dobila posao da radi tzv. Moravski koridor ili autoput Preljina-Pojate, bez tendera, bez bilo kakve konkurencije, gde ne znamo da li je to mogao da uradi neko za manje novca, neko ko nije možda sa ove strane svega sa koje dolazi „Behtel“ i ko bi možda mogao da angažuje neke srpske kompanije. Ne, mi donosimo leks specijalis da bi samo isključivo jedna firma to izgradila.

Podsetiću vas da već 19 godina mi smo usmereni na proces tzv. evrointegracija i naravno u svim segmentima postoje ta neka tzv. poglavlja koja svaka država koja treba da pristupi, koja želi da pristupi i vodi pregovore o učlanjenju mora da otvori i ispuni sve uslove iz njih. Da li je posle 19 godina u skladu sa komunitarnim pravom da mi ovde kada treba da se donese odluka, tj. potreba za izgradnjom autoputa Preljina-Pojate, da li je u skladu sa komunitarnim pravom da mi nemamo konkurenciju i da donosimo na osnovu toga leks specijalist za izgradnju autoputa? To je prvi put za sada. Teško da tu postoji ispunjavanje nekih evropskih standarda.

S druge strane gospođa Mihajlović kaže na sve ove primedbe – jasno je da smo mi protiv izgradnje autoputeva. Zato što nismo za „Behtel“ i nismo za ovaj netransparentan način donošenja odluke o angažovanju ove firme. Zašto? Zašto baš „Behtel“? Jel oni jedini mogu da naprave ovaj autoput? Pa mogu i neki drugi. Jel oni jedini ispunjavaju uslove? Ne ispunjavaju jedini. Jesu li oni najbolja firma, tj. najbolja kompanija? Nisu ni najbolja kompanija. A sada ne znamo ni da li su najjeftiniji, zato što je leks specijalis. Apsolutno protiv onoga što je predsednik Republike pričao pre dve nedelje na sednici ovog tzv. Nacionalnog konventa. Dakle, on je rekao da se više neće nikakve radnje sprovoditi na transparentan način, da ćemo poštovati parlamentarne procedure i zakonske procedure, a mi sada opet imamo leks specijalis.

Ključna je stvar da možemo da se složimo da postoji potreba za izgradnjom Moravskog koridora, ali smo protiv netransparentnih radnji i angažovanja firmi, tj. kompanija samo zbog političkih preferencija aktuelnog ministra. Mi treba valjda da prevaziđemo taj period, to je bila takva divljina ovde u Srbiji posle 5. oktobra, nemojte da živimo i dalje u tome.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, sad, još treba vremena da se naviknemo na ove parlamentarne procedure, imajući u vidu novi sistem rada u Narodnoj skupštini, pa i ovo vreme koje sada postoji u ova poslednja tri dana vezano za ova tri izveštaja organa koji su bili u Narodnoj skupštini.

Kada pričamo o zaštiti konkurencije, dakle, podrazumeva se da je normalno stanje i zdravo stanje na nekom tržištu kada postoji zdrava konkurencija, bez monopola i bez kartela, a postavlja se pitanje da li je takav slučaj u Srbiji?

Pre svega, jedan veoma veliki izvor naših problema, nevezano samo za temu o kojoj danas pričamo, jeste što mi već 19 godina bespogovorno ispunjavamo sve uslove koji dolaze od strane EU, u svim sferama, i u ekonomiji i u pravosuđu i po socijalnim pitanjima, po spoljno-političkim, po svim. I, kakav god da bude predlog ili direktiva, posao ljudi koji su na vlasti, kako u proteklim godinama, tako i danas, jeste da nam objasne svima zašto je to dobro za nas, osim toga, naravno, što dolazi od strane EU. To rade u kontinuitetu već 19 godina.

Ono o čemu bi danas mogli da razgovaramo jeste famozni SSP, ukoliko se ne varam, koji je potpisan pre 10 godina. Prvo, jedna stvar, ono što je trenutno odnos naš kao država Srbija i EU jeste da konkurencija postoji i stanje je kako treba, ukoliko firme, tj. kompanije koje su po volji EU i Brisela dobijaju ovde poslove na tenderima, a kad dobijaju one druge, onda je to problematično. Više puta smo mogli da vidimo i gospođu Mihajlović, koja je kao ministar saobraćaja kritikovala javno firme koje se bave izgradnjom putne infrastrukture a dolaze iz nekih drugih delova sveta, a ne sa zapada, tj. iz EU.

Lepo je da mi sad čujemo šta kaže Komisija za zaštitu konkurencije. Postoji ovde neki izveštaj, to je sad temeljno, vidi se da se na tome radilo, to je temeljno napisano, to je u redu da se obrazloži. Ali, mi na ovaj način, kao i tokom jučerašnjeg dana, kao i pre toga, mi samo ispunjavamo formu. Dakle, apsolutno se ništa ne radi da se interveniše da se tzv. nelojalna konkurencija spreči.

Imamo bombastične najave o izgradnji novog autoputa Preljina-Pojate, koji neće biti na tenderu, neće biti na javnom konkursu, pa da mi onda odredimo koji će biti uslovi i da izaberemo najpovoljnijeg izvođača za taj projekat, nego će to biti leks specijalisom američkoj firmi "Behtel". Pa, da li je moguće da samo oni znaju da prave puteve? Pa, nije kraj 19. veka, nego je valjda 2019. godina. Danas je činjenica da su najrazvijenije kompanije, čak 430, čini mi se, od najbogatijih 500, po onoj Forbsovoj listi, su registrovane u Šangaju. Jednostavno, danas je takvo činjenično stanje. A, mi i dalje se ponašamo kao da to nešto što dolazi sa strane, tj. s druge strane EU, SAD i uopšte zapada je to samo po sebi manje kvalitetno i zbog toga nam ne odgovara angažovanje takvih firmi.

Može sad Komisija za zaštitu konkurencije da napravi temeljne zaključke koji imaju smisla za uopšte funkcionisanje naše privrede, ali šta znači i koja je vrednost toga ukoliko Narodna skupština takav jedan izveštaj usvoji, a zanemarimo konkretne i očigledne probleme koje mi danas imamo. Što se tiče SSP, on je doveo našu poljoprivredu u podređeno stanje u odnosu na EU.

Došli smo u situaciju da su sprski poljoprivrednici nekonkurentni u odnosu na poljoprivrednike iz izvoza, tj. iz uvoza. Mi ne vidimo u tome problem zato što je to došlo od strane EU, kao da se to nije desilo. Kako mi možemo da pričamo uopšte o konkurenciji u Srbiji, ukoliko se ništa ne radi da se takvo stanje spreči?

Ovde u ovom izveštaju podnaslov „vizija“, što je reč koja ne znam šta znači i čemu u ovom izveštaju, šta znači to vizija? Ja sam mislio da to može da se odnosi na npr. nekog čoveka kome se onako iznemoglom, od napora i vrućine, u pustinji učini od doline ili od peska da je to jezero ili da je voda. Jedino znam za takav kontekst, a šta znači ovde vizija, to mi nije jasno.

(Poslanici SNS dobacuju.)

Hvala vam puno što ste mi skrenuli pažnju.

U prvoj tački kaže - bez kompromisna borba protiv kartela, zloupotreba dominantnog položaja i svih drugih oblika povrede konkurencije, i to je uredu, a odmah kontradiktornost u sledećoj tački gde kaže - nastavak rada na ispunjenju obaveza preuzetih iz Sporazuma o stabilizaciji pridruživanju, kroz dalju harmonizaciju sa pravilima i najboljom praksom EU u oblasti zaštite konkurencije. Ove dve stvari su u koliziji. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i bez kompromisna borba protiv kartela i dominantnog položaja su u koliziji. Može ili jedno ili drugo.

Sada se postavlja pitanje – šta je onda zadatak na polju zaštite konkurencije? Da li je beskompromisno ispunjavanje i dovođenje našeg pravnog sistema, tzv. procesom harmonizacije na zahteve EU ili je to zaštita konkurencije u Srbiji?

Isto tako postoji jedan veliki problem koji je periodično samo prisutan u javnosti, i to baš u ovom nekom periodu godine, a to je problem malinara i hladnjačara. Sami hladnjačari mogu da odrede otkupnu cenu maline i uvek bude po njihovom internom dogovoru, uvek na štetu proizvođača. Mi se toga setimo samo kada ti ljudi dođu da protestvuju ili kada blokiraju puteve itd, a u tome ne vidimo problem, jer ukoliko bi mi videli taj problem, onda bi se valjda nešto uradilo na rešavanju, čak i pre nego što ta sezona počne. Samo kako nekom padne napamet može da odredi cenu maline. O čemu se tu radi?

Što se tiče još jednog polja delovanja, gde je izvršna vlast i zakonodavna oduzela deo nadležnosti sudskoj vlasti još 2011. godine, a nova parlamentarna većina

iz saziva od 2014. godine je potvrdila te izmene i taj zakon, a to je Zakon o javnim izvršiteljima. Da se odmah razumemo, svako treba da plati ono što je dužan i ukoliko je u docnji treba da neko plati to sa razumnom kamatom. Jedna sasvim nova grana, to ne može da se nazove esnaf ili kasta, to je više izraslo u mafiju, kao što su javni izvršitelji, su u stanju da odrede svima ko je šta, koliko dužan, često i bez obaveštavanja konkretnog dužnika o svojim neispunjenim obavezama, do te mere da po bagatelnim cenama otkupljuju stanove, dakle, nekretnine koje su zaplenjene od lica koja nisu platila svoja dugovanja.

Na tim posle licitacijama, kada se te nekretnine prodaju, te nekretnine kupuju lica koja su povezana sa komorom izvršitelja. Kako mi tu ne vidimo problem? Da li je moguće da je to legalizovana pljačka, tj. reketiranje sa sve mrežom kupaca na tim licitacijama koje se organizuju i da mi u tome ne vidimo problem, a imajući u vidu da je to nekad bio državni prihod, dakle, troškovi izvršenja, dok je to radio sudski izvršitelj. To koliko je to bilo efikasno, može se reći da nije, ali je trebala država da radi na efikasnosti toga, a ne da mi mislimo, ako to radi privatnik, da je to samo po sebi bolje, onda imamo situaciju kakvu imamo danas. Borba protiv monopolskog položaja.

Što se tiče primera Beograda na vodi, mogu da se složim, kakvo je ono bilo zemljište, uopšte prostor nije ličio ni na šta i potrebu da se tamo nešto uradi, a da li je onda prirodno i da li bi neka država koju konkurencija zanima uradila nešto? Dakle, da se raspiše konkurs, pa da se neko prijavi, možda neko ima bolju ideju nego ovi koji su dobili „Igl hils“, možda neko ima bolje rešenje po projektu itd. Ne, nego se odmah leks specijalisom dodeljuje jednoj firmi jedan projekat, i to je to. Ne može to biti argument kako je izgledalo, kako će izgledati. U redu, slažem se, ali postoje neke procedure koje treba da se poštuju.

Imajući sve to u vidu, kao i za Fiskalni savet, tako i za Komisiju za zaštitu konkurencije, ne vidim zaista svrhu njihovog rada i cilj, ukoliko oni postoje i deluju, a niko se ne obazire ni na njihove izveštaje, ni na pravu situaciju u Srbiji, već se i dalje radi kako se radilo proteklih 19 godina, a to je samo po volji nekoga iz inostranstva, po nekoj direktivi, a shvatanje opšte da je to automatski dobro ako dolazi iz EU, što je naravno pogrešno.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Imajući u vidu ove nove promene u funkcionisanju Narodne skupštine koje su bile do ovog famoznog izveštaja Evropske komisije, dakle, o stanju u pregovorima između EU i Srbije o učlanjenju Srbije u EU, mi sada konačno imamo, posle više godina, razvojne rasprave, normalno vreme za raspravu i situaciju da možemo uopšte da imamo ovde predstavnike Fiskalnog savete i da sa njima diskutujemo i razmenjujemo mišljenja na sednici Narodne skupštine.

Republika Srbija je već 19 godina zemlja ograničenog suvereniteta. Nekad se za zemlje ograničenog suvereniteta govorilo, dakle, da se one pitaju za sve samo ne mogu da se pitaju za svoje komunističke principe pod kojima počivaju. Danas Srbija ne može da uradi ništa, da li je to u njenom interesu ili nije, ako se to ne dopadne ili ako se to ne aminuje iz EU. Tako i ove rasprave koje danas imamo. Naravno, ono što je prisutno u Srbiji, što smo mislili da je u demokratskim država davna prošlost tj. u državama uopšte, a pogotovo demokratskim, to je voluntarizam da se na osnovu volje nekih lica donose odluke bez demokratskog konsenzusa, rasprave, glasanja itd.

Takvu situaciju imamo danas i u Narodnoj skupštini, prvi put posle godinu i po danas, da smo prestali više da slušamo amandmane pripadnika vladajuće većine za koje posle pripadnici vladajuće većine ne glasaju, razvojno vreme za raspravu, čak i predsednik Srbije je na sednici nekog jako važnog tela, koje nema apsolutno nikakve veze sa institucijama države Srbije, Nacionalni konvent za EU i predstavnicima nevladinih organizacija govorio o unapređivanju procedura u Narodnoj skupštini.

Mislim da je članovima Fiskalnog saveta jasno da nije došlo do pritiska iz inostranstva, do diktata iz EU, njihov izveštaj ne bi nikad video svetlost dana. Oni se ne bi pojavili u Narodnoj skupštini ili bi se pojavili i sedeli tu kao neka pratnja. Ne bi imali priliku da diskutuju, jer bi se taj izveštaj našao među 49 ostalih tačaka dnevnog reda.

Dakle, ovo je sada jedinstvena prilika, možda čak i o mandatu u poslednje dve nedelje šta imamo na sednicama Narodne skupštine. Još kaže predsednik Srbije - za budžet treba duplo vremena, da se raspravlja o budžetu za narednu godinu treba duplo vreme. To nas je častio predsednik Republike na Nacionalnom konventu.

Mi kao zemlja ograničenog suvereniteta naravno da ne možemo donosimo sopstvene odluke. To je svima jasno, niti u ekonomiji, niti po nekim spoljno-političkim pitanjima, niti po vojnim, socijalnim, nema nikakve veze.

Jedino je važno da dobijemo saglasnost EU. Pa tako, što se tiče sive ekonomije od MMF. Već 19 godina MMF je u Srbiji sve i svja, za sve se pita i kolika će nam biti cena struje i koje državno preduzeće treba da prodamo, koliko treba da smanjimo plate ili penzije i bilo šta drugo.

Tu politički programi stranaka koje se takmiče na izborima za poverenje građana kako bi posle toga sprovodili svoju politiku su najmanje važni, jer ukoliko politički program stranke koja je na vlasti se ne slaže sa ciljevima MMF, tim gore za taj program. Naravno da to nije počelo od ove konfiguracije vlasti. To traje već 19 godina, ali je pitanje dokle mi treba da čekamo da se takvo stanje promeni.

Međunarodni monetarni fond samo zanima kako sebi da plaća svoje dugove. Šta njih zanima posledice kako će se to odraziti na stanovništvo, da li će doći do smanjenja penzija, plata, cena struje ili bilo čega drugog? To njih apsolutno ne interesuje. U bilo kojoj sferi, da li je to u prosveti, da li je to u zdravstvu, apsolutno nema nikakve veze, već samo da se dugovi plate na vreme i da dođe do novih zaduživanja, što je moguće po nepovoljnijim uslovima i to je to. To je sve.

Što se tiče današnje situacije u Srbiji, mi već 16 godina, ako se ne varam, nemamo završni račun u Narodnoj skupštini, a da ne pričam o tome što se budžet doneo zajedno sa 70 tačaka dnevnog reda bez ikakve rasprave, a materijal je narodnim poslanicima stigao da nije bilo fizički moguće da svako to pročita, jer nije budžet štivo koje može da se čita u autobusu ili usput. Valjda to treba da se malo temeljnije analizira da bi se došlo u Narodnu skupštinu. Toga ovaj put nije bilo, kao ni već 16 godina, a ni završnog računa.

Kada smo upitali ministra finansija - gde je završni račun i zašto ako nam već tako dobro ide, ako smo mi tako procvetali, ako sve pohvale iz inostranstva su za ekonomiju Srbije, ako je Srbija lider u regionu, a mi nemamo završni račun, a on kaže – imate na sajtu. Zamislite, ministar finansija ne razume princip podele vlasti, ne razume funkciju Narodne skupštine, ne razume državnu upravu i Ministarstvo finansija uopšte i u stanju je da kaže – imate na sajtu, pa mogli smo i da glasamo na sajtu za budžet. Zašto je budžet uopšte došao u Narodnu skupštinu? To je verovatno ovaj princip digitalizacije koji je toliko popularan u Srbiji.

Dakle, MMF je glavni autoritet za ekonomiju Srbije.

Ono što je takođe veliki problem jeste diskriminacija domaćih privrednika u Srbiji. Dakle, ako strani investitor u Srbiji dobije zemljište, dobije sve dozvole po ubrzanoj proceduri, dobije subvencije koje su nekad i više od 10.000 evra po radnom mestu, a domaći privrednik na sve to nema pravo, mi onda direktno radimo protiv sebe.

Ako mi treba da imamo stabilnu i jaku ekonomiju i ako nas zanima budućnost, onda mi treba da podstičemo domaću privredu, a ne da se hvalimo time što je došao ovaj ili onaj iz inostranstva, otvorio ovde fabriku, dobio sve na tacni, a posle taj novac izvukao i poneo sa sobom. Nismo mi tu mnogo zaradili od njega i kao da je vrednost sama po sebi to prisustvo stranih investitora u Srbiji. To je ono što bode oči kada se slušaju diskusije predstavnika Ministarstva finansija ili vrlo često predsednika Srbije.

Hteo bih da postavim jedno pitanje - nije mi jasna smisao postojanja Fiskalnog saveta. Ako Fiskalni savet treba da donosi preporuke, da apeluje na operacije fiskalne politike, da upozorava ili da ukazuje uopšte i skreće pažnju na finansije i ponašanje i uopšte budžetsko planiranje u Srbiji, retko kad, a ne mogu ni da se setim, da se to nekad desilo, jer obično, to naravno nije počelo od ovog saziva Skupštine, niti ovog sastava Vlade, to je već tako 19 godina u Srbiji, u Srbiji se donose populističke mere i ne postoji nikakva predvidivost i transparentnost u smislu javnih finansija, jer vrlo često i ministar finansija saznaje gde će se trošiti novac iz budžeta, novac poreskih obveznika na konferencijama za štampu predsednika Republike, kada predsednik Republike u svojoj kampanji – budućnost Srbije u kojoj je obišao, mnoge okruge po Srbiji kaže – ovde će da bude škola, ovde će da bude put, ovde ćemo da renoviramo dom zdravlja itd, a ministar finansija sedi i beleži šta je rekao predsednik. Kakva je to predvidivost? Gde je tu transparentnost? Čemu onda Fiskalni savet?

Ako Fiskalni savet objavi neko saopštenje ili konferenciju za štampu sa nekim zaključcima koji nisu u skladu sa aktuelnim nastojanjima vlasti ili politike vladajuće stranke u Srbiji, ne bude komentar na to, nego odmah se Fiskalni savet bavi politikom ili nešto drugo.

Lepo možemo da saslušamo i da vidimo kakvo je stanje naših finansija, ali to nikoga ne obavezuje. Sve ovo može da se sasluša, proći će sedam dana, doći će predstavnici Fiskalnog saveta sledeće godine u Skupštini, nikom ništa.

Dakle, da bismo mi nešto radili treba razvijati domaći privatni sektor, bar iste uslove kao stranim investitorima. Nema te zemlje koja se oporavila iz postkomunističkog perioda tzv. tranzicije uz pomoć MMF. Mogla je samo još više da osiromaši. Samo da pogledamo primere država u regionu, pogotovo novijih članica EU. Svima je javni dug porastao od kada su se učlanile u EU od kada su počeli sa aranžmanima MMF, a sve ono što su imali su rasprodali. Postali su jednostavni pod protektoratom stranaca i to je to. To je sudbina Srbije ukoliko se nastavi ovako. Vrlo često možemo da čujemo da je nezaposlenost smanjena u Srbiji, čak nekada možemo da čujemo i da je nezaposlenost na istorijskom minimumu, a to se ne održava na rastu domaće privrede ili u BDP. Gde mi to vidimo?

To što je neka nova metodologija sada, u upotrebi, mi sad pravimo ko da problem ne postoji. Da li je čaša poluprazna ili polupuna, zavisi sa koje strane gledate i šta vam više odgovara. Tako je sada i u ovoj metodologiji. Ukoliko drugačije računamo, ispašće da je više zaposlenih, to nema nikakvog smisla, mi onda lažemo sami sebe.

Ono što sam ja zapamtio protekle nedelje, kada smo slušali izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije, u pregovorima sa EU, između ostalog, kao argument, za opravdanje postupka evro integracija Srbije i uopšte vođenja pregovora itd, ministar za evropske integracije, Jadranka Joksimović je rekla, u jednom momentu, kako smo mi dobili toliko i toliko bespovratno novca iz pred pristupnih fondova. Ja nisam mogao da se načudim jednoj takvoj izjavi, da može ministar u Vladi Srbije da misli da postoji negde besplatan novac da se dobije, da postoji besplatan ručak, ja ne mogu to, zaista da shvatim, a u koliko mi ne vratimo sav taj novac, sa kamatom, pa platićemo na drugi način, daljim ograničavanjem našeg suvereniteta, privatizacijom naših preduzeća i svemu ostalom. Ne mogu, zaista to da shvatim, ako je to razmišljanje ove Vlade, onda je to zaista pogubno.

Ono što nam, takođe govori da smo mi jedna država koja ne može samostalno da donosi odluke, jeste da u vreme kada je EU prvi put uvela sankcije Ruskoj Federaciji, zbog krize na istoku Ukrajine, ministar trgovine, u Vladi Srbije i sada aktuelni, je na konferenciji za štampu rekao, kako je to jedna velika izvozna šansa za Srbiju, budući da sve poljoprivredne proizvode, koji su se ranije izvozili iz Poljske, Španije i ostalih evropskih zemalja, može da zameni sada srpska privreda i da sada mi treba da tražimo našu šansu u celoj toj krizi. Predstavnik EU, u Srbiji, Majkl Devenport, je uručio ministru, Rasimu Ljajiću, takozvanu „ed memoar“, diplomatsku notu, kojom se kaže, da ne bi bilo preporučljivo da Srbija širi svoj izvoz u Rusiju, nego bi trebalo da sledi spoljnu i bezbednosnu politiku EU. To nama, valjda treba da bude dovoljno. Dakle, nemojte da postupate u svom sopstvenom interesu, nego radite onako kako vam mi kažemo i to je sve. To može da bude sažetak naših odnosa, u poslednjih 20 godina i u ekonomiji i u svim ostalim sferama i to je to.

Dakle, opet ponavljam, možemo mi da se pravimo, kao da je sve uredu, ali predvidljivosti i transparentnosti, nema. Kakav je to privredi ambijent, kao što ste vi rekli, gospodine Petroviću, kada tih faktora nema, ovde u Srbiji? Jer, mi prvo imamo u jednoj izbornoj kampanji, najave da neće biti plate i penzije smanjene i niko ne sme da dira u stečena prava penzionera, a onda vidimo da kroz šest meseci situacija potpuno drugačija i plate mogu da se smanje i penzije mogu da se smanje itd. Gde je tu predvidljivosti? Kako to može da posmatra neko ko hoće da uloži u Srbiju? Samo tu činjenicu, da zanemarimo sve ostalo. Zato što, ovde ste naveli u izveštaju, najvažniji zadatak u 2018. godini bio je uvođenje penzijskog sistema na trajnim osnovama. Šta ovde ima na trajnim osnovama, 8.1 – šta ovde ima na trajnim osnovama, šta ovde može u Srbiji u sadašnjoj situaciji u ovom kolonijalnom položaju u kojem je Srbija prema EU može da bude na trajnim osnovama? Ništa. A kada biste tako nešto naveli što se ne sviđa npr. pripadnicima vladajuće većine i njihovoj aktuelnoj politici, oni bi vam rekli možda kako imate primanja iako ste penzioner. Jel tako bilo ako me sećanje služi? Predsednik Fiskalnog saveta ima primanja iako je penzioner.

Dakle, nema veze šta ste rekli, ali vi ne radite kako treba i zato ćemo vas napasti, apsolutno nema nikakve veze sa činjenicama. Možda ste vi u pravu, možda niste, ali o tome se ne raspravlja.

Mislim da treba Vlada republike Srbije i predsednik Republike konačno demonstrira suverenost i krenemo da donosimo odluke koje su u skladu sa našim ekonomskim i nacionalnim interesima, a ne zato što bi to izazvalo pohvale u Vašingtonu ili u Briselu ili bilo gde drugo.

Ako mi mislimo da MMF misli o nama i o našoj budućnosti, mi se onda varamo. Jedino možemo mi sami, a niko nam neće pomoći niti ih zanima. Zanima ih da mi servisiramo naše dugove na vreme i da se još više zadužujemo i da može ovde da se rasproda po što bagatelnijoj ceni sve što vredi u Srbiji i to je to. Vlada koja je odgovorna u ispunjavanju svojih dužnosti, koja je položila zakletvu u Narodnoj skupštini koja je dobila poverenje građana, tako treba da se ponaša, a ne da mi budemo poligon za testiranje ovde EU i institucija tzv. Vašingtonskog konsenzusa.

Tako da zaista to treba da bude naša osnovna preokupacija i o tome treba da raspravimo da bi smo mi računali na našu budućnost. I osnovni problem iz koga izlaze svi problemi jeste proces evro integracija Srbije koji što pre treba da bude, prvo na preispitivanje, a treba da bude i prekinut. Hvala.

Poštovani gospodine Orliću, ja mogu da idem na Odbore čiji sam član. Ja ne mogu da idem na sve Odbore u Narodnoj skupštini. Može ova tema da me zanima ili da me ne zanima, ali ja ne mogu da budem non-stop u Skupštini. Ja idem na Odbore gde sam član. Gde nisam član nekada dođem, nekada ne dođem u zavisnosti od svojih obaveza.

Nisam ja vama ništa rekao loše. Ja sam podsećao prvo na ono što su naprednjaci govorili u svojoj predizbornoj kampanji. Između ostalog i u kampanji izborne liste na kojoj ste bili vi, zbog čega ste vi poslanik. Vi ste u toj kampanji govorili da se neće smanjivati plate i penzije, već da bi se napravila ta ušteda, ukinuće se raznorazne besmislene agencije i finansiranje nevladinih organizacija.

Ja se slažem sa tim, to treba uraditi, ali to je neki politički stav koji je jednostavno vladajuća većina zaboravila, uopšte se na to ne obazire, već tražimo sada razloge neke druge. U redu, Fiskalni savet u Skupštini svake godine, slažem se i treba, ali da nije bilo pritiska iz inostranstva mi bismo sada imali zajedničku raspravu sa mnogo raznovrsnih tačaka dnevnog reda i ne bismo stigli da pričamo o tome.

Nemojte da se pravimo kao da to nije bila situacija u Skupštini takva do pre mesec dana. Mi koji smo državotvorni narod sa veoma bogatom pravnom tradicijom i tradicijom parlamentarizma, mi smo došli u situaciju da slušamo diktate iz inostranstva.

Dakle, ono što mi sami nismo znali kako funkcioniše Narodna skupština, saznali smo u nekom izveštaju neke tamo evropske birokratije. Dajte da se ne zavaravamo, i postojanje Odbora i njihov rad i rad plenuma Narodne skupštine, da u demokratskoj tradiciji i praksi. Da radimo to samo da bi nas neko pohvalio i zato što je to u skladu sa nekim pregovaračkim okvirima itd, to je totalno besmisleno.

Mislim da parlamentarizam i rad Narodne skupštine u Srbiji se od sada deli na pre Fabricija i posle Fabricija. Dakle, pre Fabricija mogli smo da pričamo ovde o svemu i svačemu, o 60 tačaka dnevnog reda. To su sve činjenice, to nisu moji stavovi.

Dakle, to su sve činjenice. Kada je predsednik Republike na sednici nevladine organizacije rekao da će se promeniti rad u Narodnoj skupštini, a mi ako je neko ukazivao na probleme u delovanju Narodne skupštine, onda su to bili srpski radikali, za sve. Znate, nisu srpski radikali doveli Fabricija u Skupštinu da nam drži predavanje, nego vladajuća većina. To je tek skandalozno. Da moraju poslanici u Skupštini Srbije da nose slušalice u Narodnoj skupštini, jer pošto, zaboga, nije valjda samo srpski zvanični jezik, možemo mi ovde da razgovaramo i na engleskom jeziku.

Ja sve što sam rekao, rekao sam dobronamerno. To je moje mišljenje, bio sam iskren u svemu. Dakle, obrazlagao sam stranačke stavove, ali nemojmo, ponavljam, da radimo bilo šta zarad nekog drugog, kao što već 19 godine Srbija radi zarad, tj. zbog pritiska iz inostranstva. Nemojte da se pravimo da to ne znamo, jer nije takav slučaj.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pre izvesnog vremena Sulejman Ugljanin, inače političar iz Novog Pazara koji je poznat po svojim anti-srpskim i anti-državnim izjavama i stavovima, rekao je kako je jedan od srpskih vladara iz srednjeg veka i osnivač dinastije Nemanjića, veliki župan Stefan Nemanja, ratni zločinac i da je kao takav isti kao i Ratko Mladić. Da li je moguće da ovakve izjave prolaze bez ikakvih reakcija od strane nadležnih organa?

Na sve to, vladajuća većina, Srpska napredna stranka i njeni koalicioni partneri, podržavaju Sulejmana Ugljanina kao vlast u bosanskom nacionalnom veću. Da li znači to da se Vlada Republike Srbije slaže sa tim stavovima?

Podsetiću vas da, nakon održavanja izbora za Bošnjački nacionalni savet, Sulejman Ugljanin je izjavio kako je država Srbija jedna fašistička država. Kako onda u jednoj takvoj fašističkoj državi, u sklopu njenih institucija, može da bude jedan Sulejman Ugljanin.

Isto tako, ova vlast podiže spomenik Stefanu Nemanji na mestu stare železničke stanice, tj. ispred stare železničke stanice. Jel onda mi podižemo spomenik ratnom zločincu u sred Beograda? Od toga jasno moraju nadležni državni organi da se ograde i da preduzmu sve mere protiv delovanja Sulejmana Ugljanina i njegove stranke.

Predsednik Republike juče kaže da to što Sulejman Ugljanin, koji govori za Srbiju da je fašistička, koji otvoreno poziva na secesiju Sandžaka i vređa srpsku istoriju i srpski nacionalni identitet izjavama kao što su ove, da to nema nikakve veze što ga pojedini koalicioni partneri SNS podržavaju, jer koja je razlika između njega i predsednika opštine Stari Grad koji čupa ograde i znakove po Trgu Republike?

Dame i gospodo, ukoliko ima osnova za neko krivično delo ili neki prekršaj, pa podnesite prijave ili krivične ili prekršajne protiv Marka Bastaća, pa neka odgovara za to što radi na Trgu Republike, ukoliko za to osnov postoji. Ne može biti isto čupanje znakova i negiranje teritorijalnog integriteta Srbije, pogotovo imajući u vidu da je predsednik Republike juče više od dva sata govorio o zaštiti teritorijalnog integriteta. Jel postoje neki prioriteti kada se te stvari uzmu u obzir?

Isto tako, upućujem pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – kakva je reakcija države Srbije na to što je pre više od tri nedelje osuđen jedan broj Srba u Crnoj Gori za izmišljeno delo – pokušaj državnog udara, kao i na kampanju koju vode strukture pod upravom Mila Đukanovića, koja je usmerena na to da se što je više moguće zatre srpski identitet u Crnoj Gori, da tamo treba neko da bude uplašen da kaže da je Srbin, da je vernik SPC, preti se oduzimanjem imovine SPC, ne sme niko ko se izjašnjava kao Srbin da se zaposli bilo gde u javnom sektoru, a Republika Srbija, njeni zvanični organi na to ćute? Da li će nešto preduzeti Ministarstvo spoljnih poslova i Vlada Republike Srbije da se srpska nacionalna manjina u Crnoj Gori zaštiti ili ćemo pustiti da ih odnese vetar i da im dođe glave jedan izdajnik, kakav je Milo Đukanović?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedničke Republike, vi imate naviku da često kažete kako su Srbi narod koji je prespavao pad Berlinskog zida, i ja bih mogao možda da se tu složim sa vama. Određeni broj ljudi u rukovodstvu Srbije kada je Berlinski zid srušen je mislio da može da sačuva komunizam u Jugoslaviji u vreme kada je on prestao da postoji na istorijskoj pozornici.

Ali, mi smo danas u opasnosti da prespavamo raspad EU u vreme kada, prvi put u istoriji jedna država članica napušta EU, u vreme kada na izborima u najvećim evropskim zemljama najbolji rezultat ostvaruju upravo evroskeptične stranke i stranke koje žele da reformišu EU i ne žele uopšte da je vide kao jednu ovakvu organizaciju kakva je danas, a mi već 19 godina neprekidno pregovaramo o učlanjenju u EU, gde smo mi zaglavljeni, u određenoj beskonačnosti uvek novih uslova, uvek novih obaveza, a za to nismo dobili apsolutno ništa, čak smo više puta i kažnjeni.

Prvo je bilo, isporučite sve Srbe u Haški tribunal, pa je sada ispunite obaveze vezano za KiM, tj. napravite nešto što se zove normalizacija, što je termin koji nigde ne postoji i niko ne zna šta znači, ali eufemizam za priznanje prihvatanja nezavisnosti Kosova.

Obećana nam je Zajednica srpskih opština, to je Vlada potpisala. To se više gotovo i ne spominje. Obećano nam je da ROSU neće ići na sever Kosova, videli smo jutros šta se desilo. Obećano nam je da neće postojati nešto što se zove vojska Kosova, vojska Kosova postoji. Još na sve to da bi se srpski narod osetio još ugroženiji na Kosovu i Metohiji uvedene su takse od 100%, a mi sve to tolerišemo u nadi da ćemo možda jednog dana ući u EU. To je naš osnovni problem koji generiše sve ostale probleme.

Argument da ukoliko ne rešimo kosovski problem biće nas dva ili tri miliona manje, a Albanaca će biti tri miliona više, ja ne razumem. Ne razumem kao uzajamnost problema Kosova i nataliteta u Srbiji. Ukoliko ste vi identifikovali problem koji očigledno postoji, a to je stopa smrtnosti u Srbiji, negativni prirodni priraštaj, onda treba da radimo na tome i da bude državna strategija da se takav trend promeni, a ne da mislimo ukoliko se rešimo određenog dela naše teritorije da će odjednom početi deca da se rađaju i cveće da cveta.

Vi ste rekli juče kako je Zoran Đinđić u vreme dok je bio predsednik Vlade rekao kako od strane međunarodne zajednice dolaze samo neistine i laži i to je bilo 2003. godine. Ako vi verujete to i ako je to istina, da li vi mislite da je danas drugačije posle 16 godina i svega ovoga što nam se dešavalo na Balkanu sa našim narodom, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, Republici Srpskoj Krajini.

Da li mi možemo da se oslonimo na nekoga u EU? Da li možemo da imamo pregovore o problemu Kosova sa nekim ko nije objektivan, kakva je EU? Evropska unija, koja je kao takva, priznala nezavisnost Kosova. Većina tih zemalja je priznala nezavisnost Kosova, čast izuzecima, ali ona tretira Kosovo kao državu, bez obzira na formalno priznanje.

Kažete da nema nikakvih reakcija kada vam Haradinaj i Tači prete ratom. Šta mislite kakve bi reakcije kad bi Srbi pretili ratom šiptarima na Kosovu? Nas bi opet bombardovali, a to je pokazatelj kako je ko objektivan u tom dijalogu, gospodine Vučiću.

Na početku svog izlaganja juče vi ste citirali Petra Drugog Petrovića Njegoša. Podsetiću vas, Njegoš je isto tako rekao da je vreme majstorsko rešeto. Nama jedina potreba za rešavanje kosovskog problema može da bude učlanjenje, tj. napredak u pregovorima za učlanjenje u EU. Ako mi nismo sigurni da možemo da taj problem rešimo u našu korist, mi treba da ostavimo to nekom ko će biti mudriji, sposobniji, pametniji i moći će u boljim okolnostima da reši pitanje Kosova i Metohije, a ne da prokockamo parče naše teritorije zbog imaginarnog učlanjenja u EU.

Vreme radi za nas. Geopolitičke okolnosti su takve da više ne postoji samo jedan hegemon na svetu, jedna sila koja se za sve pita, odavno već živimo u svetu kom je potreban konsenzus da bi se neke odluke donele. Podsetiću vas da su SAD htele 2015. godine da izvrše invaziju na Siriju, a da je ruski predsednik i Ruska Federacija da su to sprečile. To nije moglo da se zamisli 1999. godine, a danas može. Okolnosti se menjaju, mi treba da sačekamo, mi treba da ne srljamo i treba da preispitamo naše stavove o EU.

Hvala gospodine Arsiću.

Evo, i danas slušamo opet iste stvari kao i u načelnoj raspravi.

Dakle, ne iznose se ovde argumenti za ili protiv ni doživotnog zatvora, ni uslovnog otpusta. Već smo se izjasnili i odredili prema doživotnom zatvoru i kazna doživotnog zatvora zaista za takva najmonstruoznija krivična dela i treba da se propiše. Ali, ovde diskutuju ljudi koji očigledno ne znaju šta je uslovni otpust, jer jedan od malopređašnjih govornika, narodnih poslanika iz vladajuće većine, rekao je da treba da se zabrani uslovni otpust zato što su krivična dela koja su se desila u prethodnom periodu bila neoprostiva.

Šta znači krivična dela u prethodnom periodu? Ne možemo mi sada, kada donesemo ovaj zakon, da opet osudimo ljude koji su već osuđeni u zatvoru pravosnažno. To je pre svega greška Ministarstva pravde, zato što je ovakav zakon trebao da dođe, prvo pred narodne poslanike šest meseci ili tri meseca ili određeni period pre nego što dođe u Narodnu skupštinu, da se svi onda upoznaju sa pravnim institutima, sa pravnim sistemom, sa rešenjima, možda u nekim drugim zemljama, a ne tri dana ranije i onda mi imamo to što imamo ispred sebe i onda na osnovu toga treba da ovde iznosimo svoje mišljenje. I ocena jeste, pa jeste populistički potez ovo, Tijanin zakon sada 2019. godine, a ti ljudi, tih 150 i nešto hiljada, koliko je to potpisalo, nisu oni to potpisali juče, pa je to danas na dnevnom redu. To su oni predali još 2017. godine. Šta se radilo sad ove dve godine vezano za ovaj zakon? Što nije to izglasano pre 2 godine kada vidimo sada da postoji potpuno jedinstvo vezano za to šta taj zakon donosi novo u naš pravni sistem. To mi nije jasno.

Za ili protiv uslovnog otpusta, može da se diskutuje o tome. Ali, imajte u vidu da svaka vlast od 2000. godine, pa tako i danas, automatski prihvata sve što dođe od zahteva za izmenu zakona i izmenu pravnog sistema od EU. Zato se i Krivični zakonik menja svakih šest meseci i svi ostali zakoni i uvode se neke nebuloze, koje čak nemaju ni veze sa našim društvom i našom državom, nevezano za Krivični zakonik.

Šta ćete sada ako izglasate da se zabranjuje uslovni otpust za krivična dela predviđena sada ovim izmenama, šta ćete kada za šest meseci bude direktiva EU ili Evropske komisije da tako nešto treba da postoji u našem Zakoniku da bi se otvorilo Poglavlje to i to? Onda ćemo da se sastanemo i onda će svi ovi ljudi koji danas pričaju protiv uslovnog otpusta da pričaju kako je to neophodno i kako je to humano, kao da se ovo sad ništa nije ni desilo. Morate voditi računa o tome i morate da podsećate konstantno narodne poslanike da se zakon donosi za primenu u budućem vremenu, a ne primenu u prošlom vremenu.

Ako se iskreno borite protiv ovakvih ljudi, koji su spremni da počine takva krivična dela, morate pre svega da promenite atmosferu u društvu koju stvaraju mediji, koje niko ne kontroliše, nekažnjeno pišu i objavljuju i na televiziji i u novinama šta god hoće, najveće moguće gadosti, u toj meri da je to nama danas postalo normalno. Nama je postalo normalno da 10 dana čitamo novine o tom ubici deteta, pa znam onda šta je radio i gde je išao u školu i gde je živeo i šta kažu komšije, i to bude feljton specijalne emisije sa raznim gostima koji se menjaju, pričaju o tako nekom monstruoznom ubistvu deteta. To valjda treba da se promeni, najosnovnije.

Ko objavljuje morbidne slike i morbidne tekstove iz tako neke monstruozne stvari biće kažnjen sa dva miliona dinara ili 20 miliona dinara. To bi pokazalo odlučnost i bilo bi mnogo manje ovakvih slučajeva, a ne neki bolestan um, koji može da pomisli da ako uradi tako nešto da će biti glavna zvezda u Srbiji sledećih mesec dana.

Pogledajte situaciju u jednom takođe bolesnom okruženju što se tiče medija, a jednoj, mogu da kažem slobodno, jednoj veoma nakaradnoj zemlji, što se tiče društvenog života.

U Norveškoj čovek ubije 92 ljudi, ode u zatvor, osuđen je na maksimalnu kaznu koja je, čini mi se, 22 godine. On je postao glavna zvezda tamo. Tamo prodaju majice sa njegovim likom. On će kada jednog dana bude izašao iz zatvora ili će u zatvoru da napiše knjigu i prodaće je u milione primeraka. Jel treba mi da dozvolimo da se nama tako nešto ovde dogodi, a događa nam se? O tome treba da se vodi računa.

Dakle, ja mislim da kazna doživotnog zatvora je primerena za ovakva krivična dela, ali da morate da budete obazrivi, da razmišljate hladne glave kada se donose ovakve izmene zakona, jer je ovo mnogo važno da bi se slušao gnev javnosti i uopšte stavovi javnosti koja je apsolutno ne informisana. Nemojte da mislite da je dobro ukoliko želite da se na ovaj način nekome dodvorite. To nećete uspeti i napravićete samo problem u našem pravnom sistemu i posle toga ćete biti prinuđeni da kada dođe do toga, kada dođe to na red, po zahtevu EU, onda i to promenite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, srpski narod je podneo veliku žrtvu u 20. veku. To je narod koji je preživeo genocid u vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. To je narod koji je najviše ispaštao u celom 20. veku, koji je brutalno i na silu rasparčan u više država i koji je i na kraju 20. veka preživeo nešto što se zove humanitarno bombardovanje.

Posledice humanitarnog bombardovanja bile su okupacija dela teritorije Republike Srbije, Kosova i Metohije. Posle svega toga kroz šta su Srbi prošli još se poništava to, pokušava da se pljune na srpsko stradalništvo, na naše žrtve i na našu istoriju, pre svega, preko jedne kvazi pravne institucije koja se zove Haški tribunal.

Haški tribunal je dao sebi za pravo da piše našu istoriju i da od nas napravi kao od naroda monstrume, da napravi od Srba genocidan narod, da da osnov za ukidanje Republike Srpske, da to, nešto što bi nas obeležilo nas prati i u budućnosti.

Protiv toga mi treba odlično da se borimo. Mi treba jasno da se odredimo prema političkim presudama Haškog tribunala, treba da znamo da oni nama ne misle ništa dobro, da njih ni ne zanima, kao što i stoji u njihovom Statutu Pravda, kao bilo koji drugi sud, već pomirenje na ovim prostorima i to pomirenje znači – Srbi su krivi za sve, Srbi su genocidni i Srbi su krivi što su toliko stradali.

Nedavno smo videli, to jest, juče smo videli šta rade vlasti terorističke, takozvane, republike Kosovo i šta se dešava u njihovoj skupštini. Sada se više ni ne vodi računa da se nešto dokaže, pokaže ili objasni, već kao primer masovnih silovanja i genocida pokazuju se slike iz pornografskih filmova kojim se objašnjava da su to snimci masovnog silovanja Albanke od strane Srba. Dotle smo mi došli zato što nikakve reakcije iz Beograda nije bilo na sve to što se dešava.

Podsetiću vas da je Ruska Federacija sprečila da UN u Savetu bezbednosti donesu rezoluciju kojom se Srbi označavaju kao genocidan narod. Moramo da se borimo protiv toga, moramo da pokažemo i dokažemo na svakom mestu, kažemo šta se nama desilo na ovom prostoru, a ne da pored svega što nam se dešava i sa Kosova i iz Bosne i Hercegovine i iz brojnih zapadnih država, mi imamo i u Beogradu ljude koji su spremni da kažu i da je Kosovo nezavisno i da su Srbi počinili genocid u Srebrenici i da su Srbi počinili masovna silovatelja, i tako dalje, jer onaj ko kaže da je u Srebrenici bio genocid, onaj koji kaže i koji se složi sa tim da su Srbi napravili etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji, da su napravili masovna silovanja žena Albanske nacionalnosti isto nam je neprijatelj koliko i Kadri Veselji i Flora Brovina.

Apelujem da se usvoji ovaj član koji predviđa kaznu doživotnog zatvora za svakog onog građanina Srbije koji kaže da se u Srebrenici desio genocid i na Vladu Republike Srbije, pre svega da se uvek jasno odredi prema svim pritiscima i prema svim izdajnicima koji su u Beogradu i koji su u stanju tako nešto da kažu.

Treba staviti do znanja da su to ljudi koji rade u stranom interesu, koji su obilatno finansirani iz inostranstva, a jasno je ako treba nešto da se plati, neki stav da se zastupa u Srbiji, jasno je da je to onda na našu štetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vreme kada je SNS došla na vlast, 2012. godine, stalna tema jeste bila borba protiv korupcije. Tu su, zaista, u prvom momentu uhapšeni mnogi bivši ministri, funkcioneri i istaknuti čelnici režima Demokratske stranke, kao i funkcioneri po lokalnim samoupravama i javnim preduzećima.

Izgledalo je kao da se nešto događa, da se nešto na tom polju menja. Dan nakon što je uhapšen Miroslav Mišković, ceo Beograd je osvanuo u plakatima na kojima su stajali Miroslav Mišković, Čedomir Jovanović i Dragan Đilas. Pisalo je nešto, otprilike - "Tek smo počeli" ili - Ko je sledeći na redu?", itd, tako nešto slično. Od tada do danas nikakva ozbiljna ni istraga, ni akcija, ni intervencija od strane izvršnih vlasti na polju borbe protiv korupcije nije napravljena. Sve se svodi na jedno telo koje smo videli da može da bude i samo korumpirano Agenciju za borbu protiv korupcije.

Ne može da bude prijava imovine jedini način da se borimo protiv korupcije. Dakle, na taj način, ne samo da se neće saznati ništa o korupciji u Srbiji. Prvo, vrlo je lako manipulisati, ništa nam ne otkriva i ne pokazuje izveštaj o imovini, a onda je propisana kazna zatvora za krivično delo ne prijavljivanje imovine, kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Pa, propišite kaznu zatvora za od 20 godina ili 30 godina za korupciju, za primanje i davanje mita, pa ćemo da vidimo kako će da se ponašaju funkcioneri. Krenite temeljno od jednog preduzeća do drugog, od jedne opštine do druge. Postoje izuzeci, naravno, i u opštinama i u preduzećima, ali to je prilično bledo i retko.

Ono što je najnovije, a gospođa Kuburović je rekla kako je to posledica vlasti DS, to je tačno, dakle, javni izvršitelji koji treba da neizvršene obaveze koje su se nagomilale, treba da naplate, tj. izvrše, uvedeni su 2011. godine, u pravu ste, ali, vi ste na vlasti sedam godina.

Ti izvršitelji su upropastili građane Srbije zbog nekih dugovanja koja su nekoliko stotina ili nekoliko hiljada evra. LJudima su otimani stanovi od po 50, 40 ili više hiljada evra i nemoćnim licima, i prevarenima, i raznih slučajeva je tu bilo, a onda se otkrilo kako i šta se dešava na tim licitacijama kada se prodaju ti stanovi i koji su oteti. Uvek jedna te ista grupa ljudi i fizičkih, a i pravnih lica učestvuju na tim licitacijama. Vrlo je zatvoreno. Niko ne zna kada su te licitacije. Niko ne zna i kako se na to prijavljuje.

Imali smo slučaj da je izvršitelj, koji je iselio jednu porodicu iz stana, posle na toj licitaciji taj stan prodat članu porodice izvršitelja iz Kragujevca. Ali, to nije sumnjivo. Kako se to desilo?

Izvinjavam se, završavam gospodine Marinkoviću.

Ovo da će od sada troškove iseljenja snositi iseljeno lice ili da će moći da se uhapse ljudi koji se protive iseljenju, to je skandalozno.

Preuzmite opet izvršavanje obaveza. Neka to preuzmu sudovi. Modernizujte, reformišite, napravite efikasan sistem, da država izvršava te obaveze, da se ne bogate privatna lica preko toga i prekinite više sa skrivanjem te činjenice da su javni izvršitelji u Srbiji postali grana mafije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pojavila se informacija u proteklim nedeljama, kako je Vlada Srbija angažovala jednu istaknutu kompaniju koja se bavi lobiranjem u SAD, kako bi ta kompanija uticala da se stav Stejt Dipartmenta i američke administracije, vezano za pitanje Kosova i Metohija promeni.

U skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, tražim od ministra spoljnih poslova, informacije, da li je tačno da Vlada Republike Srbije smatra da angažovanjem lobi firme može da se promeni stav SAD po tako važnom pitanju, kao što je pitanje KiM.

Da li neko misli da može da se plati, da se promeni stav vezan za priznanje i čak sponzorisanje Kosova od strane SAD?

Predsednik Republike Srbije je jednom prilikom rekao kako lobi grupe koje će biti angažovane služe da bi se Srbija spremila za arbitražu sa tzv. republikom KiM, po pitanju taksi koje su na snazi već više od šest meseci. Apelujem na Vladu Republike Srbije i na predsednika Republike da se ne ide na arbitražu, jer arbitraža iza koje bi stajala tzv. Međunarodna zajednica, što je eufimizam za najmoćnije zapadne zemlje, ne može da pomogne Srbiji da se reši ovo pitanje u sprskom interesu. Setite se šta se desilo sa današnjim distriktom Brčkom u Republici Srpskoj, dakle arbitražom je pocepana Republika Srpska na Brčko, isto tako kada su vlasti mislile da će se rešiti teritorijalni spor u smislu utvrđivanja granice u Republici Srpskoj.

Ako Srbija zahteva arbitražu, to nije u skladu sa najavljenom i deklarativnom borbom za očuvanje KiM u sastavu Srbije.

Jasno je da šest meseci nakon uvođenja taksi od 100% na robu iz centralne Srbije i stava SAD i ostalih zapadnih sila, prema tome koje imaju mehanizme da to promene, jasno je da se od nas očekuje da se sa tim pomirimo.

Nadalje, očekivaće se da priznamo punu nezavisnost KiM i omogućimo članstvo u UN.

Protekle nedelje, održan je besmrtni puk na Dan pobede u Nišu, koji je predvodio komandant prištinskog korpusa, general Vladimir Lazarević. Povodom toga, Kajl Skot, inače kolonijalni upravnik Srbije je na jedan nediplomatski skandalozan način komentarisao to i nazvao generala Lazarevića ratnim zločincem.

Osramotio je državu Srbiju i upućujem pitanje Vladi Republike Srbije kakve je mere preduzela, diplomatski, naravno, da se stavi do znanje američkom ambasadoru da ne može tako da se ponaša prema zemlji domaćinu, da mora da sledi diplomatski protokol i da nije njegovo da komentariše naše događaje, bili oni zvanični ili nezvanični.

Podsetiću vas da je Kajl Skot u jednoj školi u Apatinu pokazao đacima mapu na kojoj teritorija KiM je odvojena od Srbije. Kakva je reakcija nadležnih organa, da li mi možemo da tolerišemo takvo ponašanje američkog ambasadora i da li je moguće da je on glavni čovek danas u Srbiji i da je nadležan i predsedniku Republike i Vladi?

Dame i gospodo narodni poslanici, ponavlja se ono što se dešava već u celom ovom mandatu, a to je donošenje zakona isključivo zbog pregovaračkog procesa Srbije u članstvu u EU. I tako za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, zbog Poglavlja 23 i Akcionog plana za Poglavlje 23.

Dakle, pregovarački proces i poglavlja u pregovaračkom procesu o učlanjenju Srbije u EU ne mogu biti osnova za donošenje zakona, menjanje normativnog sistema u Republici Srbiji. Treba da se vodi računa o srpskom društvu, o životu u Srbiji i o njenim građanima, a ne o tome dokle ćemo i šta ćemo raditi u procesu pridruživanja Srbije EU. Tako možemo još sledećih sto godina. Svakako, perspektiva za članstvo Srbije ne postoji, ni sad, ni kroz 10, ni kroz 15, ni kroz 50 godina. Treba da se Krivični zakonik pravi po meri našeg pravnog sistema, a ne po tome da li će se ispuniti neki određeni uslovi. I tako može da bude uslova koliko god hoćete, beskonačno. Zaglavićemo se u toj beskonačnosti i treba što hitnije to da se promeni.

Ono što je promenjeno jeste, donekle je i razdvojeno ovo vezano za dnevni red, pa su i negde srodni predlozi. Imali smo situacije da imamo više od 50 tačaka dnevnog reda, gde je bilo sve i svašta, različite stvari, a vreme za jednu raspravu. To treba što hitnije da se promeni. Jer, to nam pokazuje kako Vlada Republike Srbije shvata Skupštinu.

Skupština treba da bude centar političkog života u Srbiji i najvažnija institucija, a ne puka formalnost, gde treba da se tri dana narodni poslanici sastanu da bi se nešto izglasalo i onda samo nastavimo dalje i nikog to ne zanima. To je tako od 5. oktobra 2000. godine. To treba što hitnije da se promeni.

Krivični zakonik u svakoj zemlji jeste jedan od stubova pravnog sistema. To treba da bude nešto fundamentalno, opšte poznato svima i jasno, precizno, sadržajno određeno, a ne nešto što se menja svake godine. To pokazuje neozbiljnost podnosioca ovih predloga.

Na primer, pogledajte Zakon o obligacionim odnosima. I dalje se koristi zakon iz 70-ih godina, ali to je zato što je kvalitetno urađen, što je sadržajan i sveobuhvatan, a Krivični zakonik se menja svako malo. To pokazuje nemar. Krivični zakonik treba da bude nepromenjiv, da jasno bude svim građanima Srbije šta tu stoji, a ne u skladu sa određenim interesima prolaznim javnosti ili poglavlja ili bilo čega drugog da se menja svake godine. To je neozbiljno.

Što se tiče kazne doživotnog zatvora, slušali smo ovde i danas i juče poslanike koji se otprilike svi određuju prema tome da je neophodno za takva krivična dela koja zaista izazivaju kod svakog čoveka prezir prema učiniocima uvede kazna doživotnog zatvora. Ali, mora nešto da se uradi i po pitanju odnosa javnosti prema tim krivičnim delima.

Znate, veoma je opasno kada se odluke donose pod pritiskom javnosti, jer javnost često nije dobro obaveštena, pogotovo kada preovladava gnev zbog tako nekog svirepog ubistva ne razmišlja se racionalno i razumno. Umesto toga treba konsultovati pravnu struku, dakle one najznačajnije srpske pravnike, profesore univerziteta, sudije Ustavnog suda itd, jer javnost često pogreši, baš zbog nedostatka informacija. Naravno, niko normalan ne može da pravda i bilo šta da kaže za osobu koja je u stanju da obljubi i ubije dete i to je sve jasno.

Ali, mora se voditi računa da se atmosfera promeni kada se tako nešto desi, jer vi imate onda sledećih mesec dana na naslovnim stranama svih novina slike te dece, pa onda nagađanje šta se tu desilo, ko je, kako i zašto to uradio, koji su motivi, pa onda o životu tog čoveka koji je to uradio. Zašto to? Zašto to dozvoljavamo? Zašto pravimo od toga taj cirkus? Treba da se vodi računa o tome da se zabrani tim medijima da to rade. To nije atak na slobodu štampe, nema tu političkih stavova ili različitih mišljenja kod takvih stvari. To je način da se prodaju novine. A šta je važnije? Da li je važnije zdravije društvo gde se te pojave vrlo retko dešavaju ili skoro nikad ili da se neke novine prodaju, pa onda da koristimo slike te nastradale dece i tih monstruma koji su to uradili? Oko toga treba da se pozabavite.

Što se tiče kazne doživotnog zatvora, ovde se utrkuju narodni poslanici da otprilike svoju humanost dokažu time ko je više protiv mogućnosti uslovnog otpusta iz zatvora. Ali, to je negde slepilo, jer se ne razmišlja o budućim slučajevima, već se isključivo sve vezalo za ovaj jedan jedini slučaj, ove nastradale devojčice.

Osnovna karakteristika svakog zakona treba da bude opštost, dakle za opštu upotrebu, a ne za pojedinačne slučajeve. Treba da se razmišlja o tome šta može osoba koja je osuđena na doživotni zatvor, bez ikakve perspektive i bez ostavljanja mogućnosti da jednog dana, da li to bilo za 30 ili 27 ili nije ni važno koliko godina, bude stavljeno na razmatranje mogućnost uslovnog otpusta. Dakle, to nije automatsko puštanje na slobodu, već je to samo jednostavno razmatranje. To može da se ne dozvoli.

U praksi nema toliko tih slučajeva. Baš zato praksa oslobađanja uslovno posle tih navršenih nekih 27 ili 30 ili koliko već godina će biti negativna, dakle neće se to dozvoljavati. Ono što je ovde negde shvatanje, iz diskusije od juče i danas, jeste neko shvatanje koje je davno zaboravljeno u modernom pravu. Ako je neko nečovečan ili ako je neko nehuman ili gde je njemu čovečnost bila kada je on to uradio, pa šta to znači? Jel to oko za oko, zub za zub? To je primitivno pravo koje nijedna država ne poznaje. Ne može da bude – gde je čovečnost bila tom čoveku argument u raspravi, ne može se sve bazirati na pojedinačnom slučaju.

Razmislite malo šta može osoba koja je osuđena na doživotni zatvor da uradi u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija ukoliko misli da šta god on radio njegovo ponašanje ne može da promeni njegovu sudbinu. On može da napadne zatvorskog čuvara, može da napadne drugog zatvorenika, može da uradi šta god, jer nema druge posledice. On je već osuđen na najstrože moguće. Šta može neki takav bolestan čovek da uradi? O tome se ne razmišlja.

Ovde pričamo kao da se svaki drugi dan tako nešto dešava, pa sad postoji mogućnost da se odjednom otpusti uslovno 1.000 tih ljudi, da ih opet vratimo na ulicu. O tome je trebalo da se postaramo da se to svima objasni. A, i nismo ni imali kada, budući da samo tri dana ranije su predlozi zakona stigli u Narodnu skupštinu. Evo, to je odnos izvršne prema zakonodavnoj vlasti. Tri dana ranije izmene Krivičnog zakonika, fundamenta pravnog sistema o kome treba poslanici valjda sve da znaju. Šta da urade za tri dana?

Dakle, ovo je jedna formalnost, sad će ovde neko nešto da ispriča, pa će da se glasa i to nema nikakve veze. Ako je Krivični zakonik, onda to treba da bude jasno poznato svima, zakazano mnogo ranije, mnogo ranije dostavljeno svima i tako svi mogu onda argumentovano da se spreme i učestvuju u raspravi o tom zakoniku, a ne 72 sata ranije.

Ono što je isto danas na dnevnom redu jeste zakon o korupciji, tj. njegovo ime je borba protiv korupcije. Ništa on nama ne donosi novo. To su samo izmene kozmetičke postojećeg Zakona o borbi protiv korupcije. Da li je to onda borba protiv korupcije?

Podsetiću vas, 2012. godine kada je formirana prva naprednjačka vlada dve godine je samo bila u fokusu svih funkcionera, ministara itd, borba protiv korupcije, mi ćemo pohapsiti najveće kriminalce, osudićemo ih itd, pa su mnogi od njih i uhapšeni, mnogima se sudilo, ali malo ima presuda za te slučajeve. Borba protiv korupcije ako je na papiru, nigde se neće doći. Pogotovo se neće doći ako se propiše krivično delo neprijavljivanja imovine. Kakva je to nebuloza krivično delo neprijavljivanje imovine i pogotovo određena kazna? Kako će to korupciju sprečiti u Srbiji? A uzmite izjave svih funkcionera vladajućih stranaka u poslednjih šest meseci, ko je šta ukrao, koliko je Đilas, koliko je Pajtić, nije ni važno ko sve. Jel to onda borba protiv korupcije u medijima?

Dakle, trebalo bi valjda nešto da bude suštinski i temeljno, a ne stihijski ovako da se nešto donese i onda nastavljamo borbu protiv korupcije u medijima, pa onda vadimo grafikone ko je šta koliko ukrao. Svi znaju ko je šta ukrao, a nema nikakve optužnice. Kako to može? Ili možda je važnije da se to pojavi u medijima nego da se pojavi na sudu. A krivično delo neprijavljivanja imovine i propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina neće promeniti ništa. Od šest meseci do pet godina za neprijavljivanje imovine, kao isto za ubistvo iz nehata, kao i za ubistvo deteta na porođaju, kao i za uzgajanje psihoaktivne konoplje i maka, dakle za distribuciju droge, i to je sve u rangu sa neprijavljivanjem imovine. Bogami se korupciji jako loše piše u Srbiji sa ovim zakonom.

Dakle, izmene nisu suštinske, ovo nije urađeno temeljno, ovo je urađeno ofrlje, ništa se neće promeniti i potrebna je i neophodna politička volja da se to uradi, ne na naslovnim stranama novina, ne u vestima, ne u političkim emisijama, već politička volja u Vladi da se odlučno krene u borbu protiv korupcije. Ono što se desilo pre neki dan u Požegi je samo kap u moru.

Neprijavljivanje imovine, znate, ako ćemo da se borimo protiv svih funkcionera koji zakasne ili zaborave, ili ne urade, pa, takvih je na hiljade u Srbiji, ljudi koji su na javnim funkcijama, dakle, ne samo narodni poslanici i ministri, već i u lokalnim samoupravama i u javnim preduzećima i agencijama itd. Neće se ništa promeniti vezano za korupciju sa tom izmenom i sve će ostati isto.

Što se tiče kazne doživotnog zatvora tu se naravno, slažemo da za tako nešto što se desi nekom detetu to treba propisati, a treba razmišljati dugoročno i treba razmišljati bez gneva javnosti i pritiska javnosti. Znate, konformizam nikad ništa dobro nije doneo u nijednoj demokratskoj državi, nema razloga da se to ovde promeni.

Treba razmišljati da se ti slučajevi, pre svega, spreče, a sprečiće se tako što će se zabraniti da se o tome piše u novinama i da se organizuju specijalne emisije kada se tako nešto monstruozno desi. Šta može neki potencijalni psihički bolesnik kada vidi na naslovnoj strani novina mesec dana fotografije te dece? Pa, može njega samo da podstakne da tako nešto napravi.

Opet, ponavljam, treba voditi računa o tome, treba se pozabaviti time suštinski, temeljno, ne 72 sata pre sednice Narodne skupštine, već tako da ono traje i za buduće vreme i kada se promeni i mandat Skupštine, tj. saziv Skupštine i kada se promene i vlade u Srbiji. To je nešto što treba da ostane za srpsko društvo nevezano za to ko je na vlasti.