Gospodine Arsiću, povređen je član 107. i narušeno je dostojanstvo Narodne skupštine.

Vi ste bili dužni da ukažete na to prethodnom govorniku, koji je ovde neki istorijske krivice krenuo da svaljuje na srpske radikale. Znate, stranka koja je na vlasti od 5. oktobra do današnjeg dana odgovorna je za sve što se dogodilo u državi od 5. oktobra do danas i za proglašenje nezavisnosti Kosova, i za ocepljivanje Crne Gore, i za sve moguće krize od finansijskih preko svih ostali. Dakle, za sve što se dogodilo oni snose odgovornost za to i oni nama pričaju danas o budućnosti. To je malo paradoks, morate se složiti.

Dakle, stranka priča kako smo mi u prošlosti, ta partija, a oni nikada nisu ni postojali. Recite mi, molim vas, da li neko zna neki njihov izborni rezultat? Gde su oni to samostalno izašli na izbore? Šta su oni to postigli? Šta je njihov rezultat?

S druge strane, kad se govori o Bošnjačkom nacionalnom savetu, jasno je, dakle, Sulejman Ugljanin je to rekao, prenele su sve televizije, Srbija je fašistička tvorevina, mi ćemo se boriti protiv nje. Esad DŽudža je objavio mapu rasparčane Srbije bez Sandžaka, Kosova i Vojvodine. Dajte da čujemo odgovor zašto ste izabrali tog čoveka, zašto ste sa njim u koaliciji? Mi slušamo samo kada neko pokušava iz te stranke da nam odgovori, samo neku praznu priču. Još nismo čuli razlog zašto je ta stranka napravila koaliciju sa Sulejmanom Ugljaninom i izabrala Esada DŽudžu. Koji je razlog?

Jedno obaveštenje za sve narodne poslanike, a posebno za šefa poslaničke grupe stranke Rasima LJajića. Drug Tito je umro pre 38 godina. Druga Tita više nema, tako da je to možda došlo sada kao iznenađenje za vas, ali jednostavno moraćete da se pomirite sa njim.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prethodnih nekoliko dana imali smo neviđenu agresiju na srpski narod koji živi na KiM. Dakle, albanski separatisti sa KiM su blokirali celokupnu privredu, može se reći, na severu Kosova kada su uveli carine na robu iz Srbije, i to je dovelo srpski narod u opasnost, srpski narod ostaje na severu Kosova i na svom KiM bez lekova, hrane i namirnica za osnovne životne potrebe.

Šta će Vlada Republike Srbije da preduzme ovim povodom? Da li je moguće da Ana Brnabić, kao premijer Vlade, izjavljuje kako će se obratiti nekom tamo telu koje je zaduženo za poštovanje CEFTA sporazuma i da će to trajati 90 dana itd?

Zar nije hitno da se pomogne našim sunarodnicima na KiM? Da li ima trenutno neko važnije pitanje? Zaista smo u proteklih 20 godina sigurno, a možda i više, suočeni sa albanskim separatizmom i terorizmom na KiM. Dakle, Vlada bi trebala hitno da reaguje, da pruži svaku vrstu pomoći našim sunarodnicima na KiM. Ovo treba da nam pokaže posledice briselskog dijaloga između Beograda i Prištine tj. između Srbije i samozvanog Kosova.

Imali smo prilike da vidimo albanske specijalne snage u severnoj Kosovskoj Mitrovici, iako nas je ministar spoljnih poslova, a tada predsednik Vlade, uveravao kako je postigao usmeni sporazum sa kosovskim Albancima, da albanske snage i albanska policija ne može na sever Kosova i tom prilikom je rekao kako usmeni sporazum isto ima važnost kao i pismeni sporazum, pa čak takvu važnost ima i sporazum na salveti. Gde je onda bio ministar spoljnih poslova sa svojom salvetom kada su albanski specijalci upadali u srpske stanove i maltretirali građane srpske nacionalnosti koji žive u severnoj Kosovskoj Mitrovici. To treba da bude pouka za Vladu Republike Srbije i treba da hitno razmisli o nastavku svoje politike prema KiM i o nastavku svoje spoljne politike.

Svakako najveći nacionalni problem Srbije danas je Kosovo i možda može da se gleda u istoriju zašto je sve to tako, možda je mogla neka vlast u Srbiji ili SRJ drugačije da postupi, ne bi došlo do separatizma, ali moram da kažem da i danas imamo naznake separatizma na teritoriji Republike Srbije.

Znate, novi predsednik Bošnjačkog nacionalnog saveta, Saveta bošnjačke nacionalne manjine je na društvenim mrežama objavio jednu mapu država bivše Jugoslavije na kojoj je odvojio osim Kosova i Vojvodinu i Sandžak od Srbije. Samo bih da upozorim gospođu Nelu Kuburović – da li zna šta je to krivično delo – napad na ustavni poredak, tj. veleizdaja? Da li je moguće u zvaničnim institucijama jedan čovek, koji se zove Esad DŽudža, može ovo da objavi u javnost? Što je najgore od svega, zvanična vlast u Srbiji je u koaliciji sa ovim čovekom. Izabrala je svojim glasovima preko svojih koalicionih partnera i nekih satelitskih stranaka tog čoveka da bude predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća. Mogu samo da protumačim da se vlast u Srbiji slaže sa ovim. Znate, ko god podržava ovog čoveka, ko god podržava politiku koju ovaj čovek propagira je najgori šljam i ološ, a takvi su i Sulejman Ugljanin i Rasim LJajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pričamo već nekoliko dana na sednici Narodne skupštine o bezbednosti i o vanrednim situacijama. Morao bih da ukažem na nekoliko stvari. Pre svega, tokom katastrofalnih poplava u Obrenovcu 2014. godine, mi smo imali zaista veliku pomoć i pokazalo se ispravnim to što na teritoriji Republike Srbije imamo formiran Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu, a Republika Srbija tj. vlast u Republici Srbiji nije našla za shodno da pripadnicima Rusko-srpskog humanitarnog centra dodeli diplomatski status, iako njih ima sedam, bave se isključivo humanitarnim radom, a imamo situaciju, takođe, da NATO vojnici koji prolaze kroz Srbiju, ne samo što imaju diplomatski status, nego imaju i sve moguće olakšice u svom tranzitu. Dakle, trebalo bi da se povede malo računa o tome da se iskaže zahvalnost na taj način pripadnicima Rusko-srpskog humanitarnog centra.

Podsetiću vas isto tako da je SRS prikupila više od 30.000 potpisa za osnivanje još jednog Srpsko-ruskog humanitarnog centra na teritoriji Vojvodine, u Novom Sadu, ali da je vlast u pokrajini, tj. naprednjačka većina u pokrajini glasala protiv toga. Mi mislimo, da bi se predupredilo bilo šta slično što može da se dogodi, što može da odnese živote naših građana, da treba da se razmišlja unapred, a ne posle da se organizuju ljudi i autobusi i da se ide kako je ono bilo – Šabac ne sme pasti itd. Dakle, da se pre toga ljudi upozore, da se radi na vreme, kako ne bismo ponovo došli u situaciju da imamo takvu katastrofu kakva je bila 2014. godine u Obrenovcu.

Pre godinu dana smo imali poslednji put u Narodnoj skupštini sednicu o tome, o privredi Republike Srbije, kada smo poslednji put razgovarali o načinu subvencionisanja stranih firmi koje u Srbiji dobijaju veoma povoljne uslove, zemljište besplatno, sve moguće dozvole besplatno i plus više od 10 hiljada evra po radnom mestu. To je jedna pogubna ekonomska politika nametnuta od strane MMF, koji je pravi gospodar srpske ekonomije već 18 godina.

S tim u vezi, Vlada Republike Srbije, premijer Vlade i Ministarstvo privrede bi što pre trebalo da napravi analizu i da izađe sa tim u javnost koliko stranih firmi koje su dobile ovde uslove u smislu subvencija, gde su neke bile veće od 10 hiljada evra, je ostalo da radi u Srbiji nakon utrošenog novca od subvencija i koliko su se pojedine firme zadržale?

Imali smo situaciju da se Železara Smederevo vrati Republici Srbiji za jedan dolar, a hvalili smo se tim investicijama svojevremeno, i ima još takvih primera. I, umesto da gledamo na televiziji samo otvaranje fabrika, postavljanje kamena temeljca za neke buduće fabrike, dajte da znamo pravu istinu koliko je štete privreda Republike Srbije pretrpela zbog ovako pogubnog ekonomskog modela subvencionisanja?

Dame i gospodo narodni poslanici, juče je jedan narodni poslanik nemačkog parlamenta bio u Beogradu i preneo poruku Angele Merkel, poruku EU i poruku Nemačke, vrlo jasno i precizno – Republika Srbija ne može da uđe u EU dok ne prizna de jure, nezavisnost tzv. „kosova“. To je svima jasno, osim ministrima u Vladi Republike Srbije i predsedniku Republike. To je nešto što ti ljudi pričaju već godinama unazad. Imali smo Andreasa Šokenkofa, koji je bio u ovoj ulozi do pre pet godina, isto tako sa istim zahtevima dolazi u Beograd i tu se ništa nije promenilo.

Nemojte više da lažemo sami sebe kada govorimo o napretku na putu ka EU, kada govorimo o otvaranju poglavlja, nema ništa od toga, to je sve šarena laža, samo je važno za Nemačku, za EU, da Republika Srbija što pre prizna nezavisnost Kosova.

Vlada Republike Srbije treba da izađe u javnost sa svojim stavom da kaže da li je spremna da stavi potpis na sveobuhvatni sporazum koji bi omogućio tzv. „kosovu“ mesto u UN, ili to nije stav i politika Vlade Republike Srbije. Dajte više jednom da rešimo sa tim pitanjem. Dokle da se vrtimo u krug misleći da je važno to što imamo neke pohvale iz EU, otvaranje poglavlja? To nema nikakvog značaja.

Nedavno je predsednik Republike, Aleksandar Vučić, bio u Moskvi. Nakon sastanka sa ruskim predsednikom, rekao je da je dobio sve što je tražio za Srbiju od Rusije. Nikada nećemo saznati, verovatno, šta je to, ali me zanima šta će da uradi sa jednim pitanjem koje je već aktuelno u poslednjih pet godina, a to je davanje diplomatskog statusa pripadnicima Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu?

Da li je moguće da mi nešto tražimo od Rusije, da tražimo zaštitu u Savetu bezbednosti, da tražimo podršku, da tražimo investicije, a nismo u stanju da obezbedimo ljudima koji su nas spašavali, spašavali naše građane 2014. godine tokom poplava i tokom požara, da im dodelimo diplomatski status i tako pokažemo poštovanje prema Ruskoj federaciji?

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo pre nekoliko dana jedan veliki skandal u Beogradu, kada je generalni sekretar Severno-atlantskog pakta na jednom beogradskom fakultetu, na Filološkom fakultetu, držao jedno predavanje i srpskim studentima objasnio, na pitanje o agresiji, bombardovanju NATO pakta na SRJ 1999. godine, Generalni sekretar NATO pakta Jens Stotenberg, nam je objasnio kako je bombardovanje SRJ bilo za naše dobro, kako je demokratija morala da se uvede u Srbiju pod bombama i kako je to bilo nužno da bi se srušio sa vlasti Slobodan Milošević, iako je Slobodan Milošević ostao na vlasti godinu i po dana nakon bombardovanja.

Naravno, ovo je neviđeni skandal i zbog toga me zanima šta će da preduzme ministar prosvete Mladen Šarčević, kakve će mere da preduzme prema dekanu Filološkog fakulteta, prof. LJiljani Marković, koja je inače bila kadar SNS i kandidat za odbornika na izborima za Skupštinu Grada Beograda?

Kako je moguće da jedna takva osoba to priredi u sred Beograda srpskim studentima? Da li je to istina na koju mi pristajemo? Da li je moguće da smo spremni i na tolika poniženja da ne smemo da odgovorimo ni u Beogradu na jednu takvu provokaciju? Očekujem da se dekan Filološkog fakulteta pod hitno smeni. Inače, ona je imala jednu izjavu u jeku beogradske kampanje kada je rekla da SNS na svojoj listi prikuplja samo stručnjake i da je to zbog budućnosti Srbije.

Da li ćemo zbog budućnosti Srbije morati da se pomirimo s tim da smo sami krivi što je 2.500 civila ubijeno, što imamo više od 100 milijardi dolara materijalne štete od tog zločinačkog bombardovanja ili, ako to nije tako, hajde da vidimo da se ova gospođa smeni.

Imali smo takođe izjavu i Evropskog komesara za susedstvo, Johanesa Hana, koji je rekao kako ne treba da se nadamo, pošto rešavanje pitanja Kosova nije jedini uslov za ulazak Srbije u EU. Podsetiću vas da je Aleksandar Vučić nedavno, u intervju za Rojters, rekao kako želi da postigne sveobuhvatni sporazum sa Prištinom, ali da nam trebaju onda garancije da će Srbija da postane član EU do 2025. godine. Sada je jasno da to neće biti tako, da je priznanje Kosova od strane Srbije samo jedno u nizu poniženja koje se traži od nas i da, svakako, ne postoji perspektiva Srbije u EU.

S tim u vezi, bi trebalo da nam predsednik Srbije Aleksandar Vučić objasni šta i kako dalje, da li će konačno da odustane od puta evrointegracija, od srljanja u Briselskom procesu u pregovorima sa tzv. Prištinom, ili mi nastavljamo, iako znamo šta nam se sprema?

Još nešto, nijedna postkomunistička država nije postala članica EU da prvo nije postala članica NATO pakta. Da li je Srbija spremna da se učlani u NATO pakt kako bi dobila perspektivu u EU? To treba da nam se objasni, a to bi bilo najveće poniženje do sada. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo jedan turbulentan politički period na prethodnoj sednici Narodne skupštine, gde smo raspravljali o migratornim pticama, o slepim miševima u Evropi, regulativi za slepe miševe, a za to vreme u nekim drugim parlamentima se pričalo o Srbiji.

Specijalni izvestilac EU, tj. Evropskog parlamenta za Srbiju, Dejvid Mekalister, je nedavno predao izveštaj Evropskom parlamentu o napretku Srbije ka putu evropskih integracija i usledili su amandmani na taj izveštaj.

Najviše poslanika u Evropskom parlamentu podnelo je istovetan amandman, a to je da se ne isključuje korekcija granica i razmena teritorija kao ishod dijaloga koji vode u Briselu Beograd i Priština. Dakle, ne samo korekcija granica, nego i razmena teritorija između te dve, kako se tamo navodi, suverene države.

U vezi sa tim bih da uputim poslaničko pitanje predsedniku Republike, koji u ime Srbije vodi te pregovore, na osnovu koje pravne norme, na osnovu kojeg pravnog akta je predsednik vlastan da odlučuje o promeni teritorije, tj. o ustupanju delova teritorije?

Dakle, predsednik Republike se zakleo u Narodnoj skupštini da će očuvati teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, uključujući i KiM, kao autonomnu pokrajinu u njenom sastavu.

Na osnovu čega je ova tema uopšte dospela u javnost? Mi smo imali prilike da vidimo, u protekloj nedelji, kako je politika koju je predsednik Republike vodio o KiM poražena. Da li je to što je poraženo onda prethodilo sada ovoj novoj politici koja uključuje i razmenu teritorija i da li je moguće da se Narodna skupština, narodni poslanici prave mrtvi i pričaju o migratornim pticama dok se priča o ustupanju državne teritorije kvazi terorističkoj državi Kosovo.

Isto tako, Dom lordova britanskog parlamenta je nedavno doneo Izveštaj pod naslovom „Ujedinjeno kraljevstvo i zapadni Balkan“, gde se na više od 100 stranica bavi balkanskim državama, a u delu koji se tiče Srbije se kaže da će se izvršiti napori, ohrabriti institucije u Beogradu da se omekša stav prema NATO paktu i produbi saradnja NATO pakta i Republike Srbije u budućnosti.

Da li to znači da Republika Srbija treba da postane član NATO pakta i da li se to dešava na mala vrata, da li se sledi ovaj model koji je bio u Crnoj Gori gde se samo skupštinska većina izjasnila, iako je većina građana protiv učlanjenja Crne Gore u NATO?

Juče smo imali jedan skandal u Vladi Srbije. Kajl Skot, američki ambasador, inače guverner Srbije, je rekao vrlo jasno da ne treba da se priča o tzv. Kosovu, nego da se vrlo jasno kaže kako je Kosovo suverena država i da mi treba da počnemo da se prema Kosovu tako ophodimo.

Da li je moguće da je takva izjava u Vladi Republike Srbije, sedištu izvršne vlasti, prošla bez ikakvih reakcija? Ja mogu da razumem da SAD nisu kao ostale države, da su na nekom većem rangu, ne može se možda očekivati da se protera ambasador, iako bi to bilo poželjno i to bi jedna suverena država uradila. Da li je moguće da ne možemo da pošaljemo jednu protesnu notu, a mogli smo da pošaljemo protesne note za mnoge manje stvari i da se posle time hvalimo kako štitimo naše interese?

Dame i gospodo, pričamo već pet dana na ovoj sednici Narodne skupštine i čuli smo nekoliko puta ovde zahvalnost penzionerima zbog toga što su im smanjene penzije, jer su oni na to pristali tobože da bi nam bilo bolje.

Moraću da vas podsetim na jedno izlaganje na jednom skupu gde je većina poslanika ovde prisutnih je bila tada prisutna, a to je kada je predsednik aktuelne Republike rekao pred izbore 2014. godine u zemunskoj hali „Pinki“. Kaže ovako – Bolje sa naše grbače da se skida nego da se diraju stečena prava penzionera. Sa predstavnicima međunarodnih institucija rekao sam da uštede mogu u budžetu da se naprave kroz smanjenje broja službenih putovanja ili automobila, smanjenje plata u javnom sektoru većih od 60.000 dinara, ali da uštede ne mogu da se prave u oblasti penzija. Penzije ne dam da se diraju, kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima nego i državi.

Sada valjda aktuelna Vlada pokušava da reši ovaj problem koji je napravljen, ali nismo videli za ovih više od šest godina vlasti SNS da se uradilo nešto povodom ovoga što je Vučić rekao, što bi moglo da se protumači – bolje sa naše grbače da se skida na ljude koji su funkcioneri i neki koji su postavljani na neka mesta koji imaju basnoslovno velike plate.

Daću par konkretnih predloga vezano za uštede u javnom sektoru i u budžetu Republike Srbije kako ne biste više dolazili u situaciju, a ovim zakonom kada bude stupio na snagu moći ćete već i na sednici Vlade da se dogovorite odmah koja će biti visina penzije i kakva je sudbina penzionera, nećete morati ni da dolazite u Skupštinu.

Pre svega, imate platu guvernera Narodne banke koja je viša od 5.000 evra. Da li je normalno da plata guvernera bude 5.000 evra u Srbiji, gde je prosečna plata ispod 400 evra? Imate platu Ombudsmana, koja je isto otprilike te visine, možda neku stotinu manje, dok su plate sudija, ministara i narodnih poslanika četiri ili pet puta manje od tih plata.

Imate nenormalna davanja za nevladin sektor. Pazite, Vladino finansiranje nevladinog sektora. To je contradictio in adjecto. Kako može neka nevladina organizacija da se finansira od Vlade? Ali, umesto da povedete o tome računa, nije najveći problem to što se te nevladine organizacije finansiraju iz našeg samo budžeta, mnogo veći novac dobijaju iz budžeta drugih država i stranih vlada, ali kako se objašnjava taj trošak? Zašto se sredstva opredeljuju za tu namenu?

Opet ću da citiram Aleksandra Vučića. Kaže – penzije su stečena prava i ne dam niko da ih dira. Znate, kada nekom povredite pravo, način zaštite tog prava svaki čovek može da dobije na sudu tužbom. Šta će se desiti za naše reforme, za naše mere štednje, za našu fiskalnu konsolidaciju ako penzioneri odluče da više ne veruju ovakvim predizbornim obećanjima i krenu u zaštitu svog prava na sudu, da im se vrati ono što im je uzeto? Kako će onda izgledati taj naš rast i naše reforme i naša ekonomija, koja je valjda, sad smo čuli, druga u Evropi?

Dame i gospodo narodni poslanici, u svetlu ove rasprave koja traje već četiri dana u Narodnoj skupštini gde se priča o penzijama i koliko je država Srbija morala da uštedi da ne bi bankrotirala itd, spominje se nekih 800 miliona evra koje je i na taj način Republika Srbija uštedela, pa mene zanima u svetlu politike štednje, kako Vlada Republike Srbije objašnjava činjenicu da šest meseci nakon isteka mandata bivši predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, i dalje koristi luksuznu rezidenciju u Užičkoj broj 23, koja je predviđena za predsednike Republike, kada više nije na toj funkciji?

Podaci koji dolaze u javnost govore da to košta više od pet hiljada evra mesečno, plus računi, plus osoblje itd. Zašto sve pare troše i zašto Tomislav Nikolić i dalje koristi državnu rezidenciju?

Isto tako, ništa se nije desilo povodom afera sa fondacijom Dragice Nikolić. Zašto Tužilaštvo i MUP nije reagovalo povodom natpisa da su bile u pitanju pronevere više od 12 miliona evra?

Isto tako poslaničko pitanje upućujem predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, da li će i on zadržati kao i Tomislav Nikolić, svoju rezidenciju u kojoj sada živi i da li će to biti praksa za sve ostale koji budu izabrani na tu funkciju?

Isto tako, glavna politička pitanja u poslednjih sedam godina, pitanje Kosova i Metohije, gde se dijalog koji se vodi u okviru Saveta bezbednosti UN, premestio pre sedam godina u Brisel u EU, mene zanima zašto Republika Srbija pristaje da pregovara sa kosovskim Albancima uz posredovanje EU koja je kao takva već priznala nezavisnost tzv. „republika Kosovo“?

Da bi mi bili u stanju da zaštitimo srpski nacionalni interes i očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, trebalo bi valjda da uključimo one velike sile, one države koje su stalne članice Saveta bezbednosti koje nisu priznale nezavisnost Kosova i koje pružaju punu podršku Srbiji u nastojanju da Kosovo zadrži pod svojim suverenitetom, a to su NRK i Ruska Federacija.

Zašto se pregovara sa EU koja traži od Srbije deklarativno da prizna nezavisnost Kosova da bi nastavila ka putu evropskih integracija i da li će to biti cena učlanjivanja u EU? Mi smo videli, predsednik Republike je dao izjavu za Rojters skoro kako ukoliko potpišemo sveobuhvatni sporazum sa Prištinom da treba da nam bude garancija da ćemo postati članovi EU 2025. godine. Ko to da nam garantuje kada svi ovi ljudi koji danas predstavljaju briselsku administraciju već sledeće godine neće više biti na tim funkcijama, doći će neki novi. Ko se seća onih ljudi koji su zastupali EU pre sedam godina?

Dakle, da bi sačuvali našu teritoriju, naš narod koji živi na Kosovu, apelujem na predsednika Republike da što pre u dijalog o Kosovu i Metohiji pozove predstavnike Ruske Federacije i predstavnike NRK i na taj način pokaže da Srbija nije spremna da se pomiri sa okupacijom i nezavisnošću tzv „republike Kosovo“.

Imali smo prilike danas da čujemo u raspravi u pojedinostima kako se ovim zakonom uređuje dobrovoljno davanje organa. To nije tačno. Ovim zakonom se uređuje obavezno davanje organa tj. doniranje, i to je ono što je problematično i nema veze što postoji bilo koji drugi primer u Evropi da funkcioniše pretpostavljena saglasnost. To ne znači da je to dobro. Pretpostavljena saglasnost u zakonu o transplantaciji organa jeste represija nad građanima i nepoštovanje njihovih ljudskih prava.

Ovaj zakon posmatra građane Srbije kao resurs, ne poštuje njihova prava i njihovu ličnost. Organi nisu stvari, organi nisu predmeti, organi su sastavni deo čovekove ličnosti i kao prema građanima izvršna vlast treba da se ponaša, a ne kao prema nekim potencijalnim resursima, izvorom organa. Pitanje je samo vremena kada ćemo razmišljati o tome da li ovi organi mogu možda da se izvezu negde.

Sa druge strane, ono što je najveća nebuloza u celoj ovoj raspravi jeste da mi tražimo poverenje građana Srbije u zdravstveni sistem i u zakon o transplantaciji. Čuli smo ovde kolege iz vladajuće većine, ima mnogo lekara, svaka čast, pobedili ste na izborima, a zašto onda tražite poverenje građana u zdravstveni sistem, a na mesto ministra zdravlja stavite čoveka kojem je nadimak „doktor smrt“ … (Isključen mikrofon.)

Samo može predsednik, odnosno predsedavajući da se stara o redu na sednici Narodne skupštine. To ne može da bude zamenik ili šef bilo koje poslaničke grupe.

Znate šta, nadimak koji nosi Zlatibor Lončar nisam mu dodelio ja. Dakle, to smo imali prilike da slušamo još od kada je postavljen za ministra, a baš zato što su interesi građana Srbije na prvom mestu i tako treba da bude valjda svim poslanicima. Mi govorimo ovako o ovom zakonu.

Imali smo iskustvo „žute kuće“ tj. građani Republike Srbije, gde se cela jedna nova kriminalna operacija njihovih otimanja, likvidiranja i vađenja organa, prodavanja na crnom tržištu. Kako mi smemo onda da pristupamo temi transplantacije organa ovako nonšalantno, da govorimo kako je to fantastično i kako će to samo da poboljša zdravstveni sistem? Nikakva se kritika ne dopušta. Baš vi koji ste predlagači, koji ćete glasati svi listom za, treba da imate to sve u vidu i da govorite o tome, a ne da vam svaka reč kritike smeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo situaciju pre nekoliko nedelja, za vreme sastanka Evropskog saveta u Briselu, gde su prisustvovali šefovi država članica EU, doneta je odluka o daljem toku i rešavanju migrantske krize. I, informacija je da će EU od takozvanog zapadnog Balkana, šta god to značilo, napraviti tampon zonu ili, kako se kaže, kolokvijalno, parking za migrante.

Sa tim u vezi, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova, ministru Ivici Dačiću, Ministarstvu unutrašnjih poslova i ministru i potpredsedniku Vlade Nebojši Stefanoviću – kako će država Srbija da reaguje, koje će mere preduzeti da zaštiti svoj integritet i bezbednost svojih građana i da li je moguće da ćemo dozvoliti da se od naše zemlje pravi parking za migrante?

Dosta je bilo ovoga da mi sami sebe lažemo kad pričamo da nije to baš tako, da su to samo pojedini članovi, da su to samo neke zemlje, da to nije zvaničan stav, itd. Dakle, to je zvanična odluka EU na koju država Srbija treba da reaguje ako su joj prioritet bezbednost i interesi njenih građana.

Nemojte da zaboravite da se stravičan teroristički napad dogodio u Parizu pre dve godine, u pozorištu „Bataklan“, gde se utvrdilo da jedan od glavnih napadača, u napadu koji je odneo više od 160 ljudskih života, u Evropu prešao, ušao preko Srbije, a granice Srbije je prešao na Preševu.

Šta će se desiti sa potencijalnim teroristima kada ne budu mogli da stignu dalje od Srbije, da li će onda svoje akcije početi da upražnjavaju na našoj teritoriji? Ovo je jedna vrlo važna tema na koju treba da se adekvatno odgovori.

Isto tako, imali smo u ponedeljak, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić primljen u Jelisenskoj palati, i posle konferencije za štampu, tj. na konferenciji, francuski predsednik Emanuel Makron, koji je po nekim ocenama trenutno vodeći i najmoćniji političar u EU budući da Angela Merkel ima sve manju podršku i unutar svoje koalicije i unutar Nemačke i da slabi uticaj Nemačke trenutno u EU, da nema ništa i nema nikakve šanse i da nije realno da Srbija pristupi EU 2025. godine. A, onda mi u našim medijima možemo da čitamo – ako se ispune ovi uslovi, ako se uspostavi kompletna vladavina prava, da je to taj datum. Koga mi lažemo? Da li mi lažemo sami sebe?

Mi delujemo kao neko kome se, kada mu se ne sviđa odgovor na pitanje, trudi se da preformuliše pitanje u nadi da će dobiti bolji odgovor. Dakle, treba da prihvatimo realnost, nema EU i s tim u vezi treba da potpuno drugačije pristupimo i da ne govorimo o rešavanju i konačnom rešavanju problema Kosova, da to ne bude tema. Jedina platforma može da bude Ustav Republike Srbije, koji jasno kaže i u preambuli i u zakletvi predsednika i u zakletvi ministara, šta je to KiM, i o tome ne sme da bude rasprave.

Postavljam isto pitanje Aleksandru Vučiću, da li ćemo, pošto je zamrznuti konflikt najgore rešenje po njegovom mišljenju, kada odmrznemo tu situaciju na Kosovu, početi da odmrzavamo situaciju i u Vojvodini i u Raškoj oblasti i u Republici Srpskoj itd? Gde je ta crvena linija kada će naše rukovodstvo početi da štiti naše nacionalne interese?

Gospodine Milićeviću, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu ovu današnju raspravu u pojedinostima, moram da kažem nešto što se dogodilo u ponedeljak kada je predsednik Republike Aleksandar Vučić bio u bilateralnoj poseti francuskom predsedniku Makronu, gde je Makron jasno stavio do znanja srpskom predsedniku kako 2025. godina nije godina u kojoj će Srbija ući u EU, kako treba prvo da se EU reformiše, da radi na sebi, da reši svoje probleme i da ne planiraju nikakvo proširenje.

Imajući u vidu nacrt budžeta koji je od 2021. godine do 2027. godine EU komesar za budžet EU Etinger je rekao kako u novom nacrtu budžeta nije predviđen ni jedan jedini evro za proširenje. Republika Srbija treba da izvuče pouke iz najnovijeg izlaganja gospodina Makrona i onoga što čujemo od evropskih komesara i to može da bude lekovito za naš zakonodavni proces, da više nemamo predloge zakona čiji je samo cilj da nam što više pravo bude harmonizovano sa pravom EU, nego da gledamo zakone koji su potrebni građanima Srbije, pogotovo kada je tema tako važna kao što je zdravstvo.

Dakle, ne da obrazlažemo zakonske predloge tako što će nam otvoriti neko poglavlje, zatvoriti poglavlje, pomoći ne znam čemu ili svideti se ne znam kome, već isključivo za dobrobit građana Srbije i treba da se povede računa o tome.

U sledećih verovatno ni 100 ni 200 godina neće Srbija ući u EU. Zato moram da podsetim na jednu izjavu gospodina ministra zdravlja koji je prilikom objave da je Srbija primljena u Evrotransplant rekao slavodobitno kako to znači da će srpsko zdravstvo prvo ući u EU. Dakle, Srbija kada bude jednog dana za 200 godina postala članica EU tamo će nas čekati gospodin Lončar i srpsko zdravstvo.

Bilo je nekih nejasnoća u vezi stava naše partije vezano za transplantaciju organa. Mi naravno nismo protiv transplantacije. Niko normalan, mislim, da ne može da bude protiv transplantacije, ali pretpostavljena saglasnost narušava ljudska prava i bez pretpostavljene saglasnosti treba da se pristupa ovoj temi sa oprezom, a kamoli sa ovako represivnom merom. Postavlja se pitanje – ko je vlasnik ljudskog tela? Da li je moguće da čovek nije vlasnik sopstvenog tela? Treba da podnese izjavu da neće, pa da overi, pa da to plati, pa dok mu stigne rešenje od nadležnog organa uprave koji će da vodi tu evidenciju i šta ako odbiju nekoga ko se odluči na takav korak? Šta se onda dešava? Hoćemo li imati upravne postupke i upravne sporove vezano za to da neko ne želi da da svoj organ državi?

Novo zakonsko rešenje je veoma nakaradno. Čuli smo ovde od predstavnika vladajuće većine kako nije problem u pretpostavljenoj saglasnosti i da postojeće zakonsko rešenje i ovo novo da je ishod isti. Ako je ishod isti, zašto menjamo zakon? Ako je dobar sadašnji naš zakon, jednostavno treba raditi na podizanju svesti građana Srbije za doniranjem organa, a ne uzimati takvu obavezu i stavljati građanima to na teret. Šta je onda sledeće? Ako ljudi nisu vlasnici sopstvenih organa, kako oni mogu da budu vlasnici bilo čega? Ako se 126 tamo nekih poslanika odluče da to više nije tako?

Postoji veliki problem u Srbiji vezano za ovu temu budući da je naše zdravstvo zaista veoma loše u poslednjih 18 godina. Naš narod ima jako malo poverenja u naše zdravstvene ustanove, a kako i ne bi kada smo imali situaciju da ministar zdravlja svoje zdravstvene probleme rešava u inostranstvu ne želeći da se operiše u Srbiji. Kako posle neki običan građanin Srbije koji naravno nema novca da priušti operaciju u bilo kojoj stranoj zemlji može da ima poverenja u srpske lekare, u srpske hirurge ako vidi ministra zdravlja da ne želi da se operiše u srpskoj bolnici?

Tema je zaista osetljiva, a trebalo bi malo da pogledamo šta kaže stručna javnost u nekim drugim državama koje su imale veoma opširnu raspravu oko uvođenja pretpostavljene saglasnosti. Na primer, Sajmon Bremhol, konsultant za transplantaciju jetre u bolnici „Kraljice Elizabete“ u Notingemu kaže – postoji uverenje u delu lekarske profesije da bi uvođenje pretpostavljene saglasnosti moglo da nanese štetu u odnosu poverenja između lekara koji brine o pacijentima na kraju života i njihovih porodica. Kako će porodica nekog teško obolelog čoveka da ima poverenja u lekara ako može da ima sumnju opravdanu da lekar neće dati sve od sebe da spase ili produži život članu porodice ako bude njega video kao jeftin izvor ljudskih organa, a da ne pričam o tome koliko i šta može sve da bude povezano za kriminal kada npr. vidimo da ti organi mogu da se prodaju i da se na njima zaradi negde u zapadnoj Evropi, šta će nemoralni i korumpirani ljudi da rade ukoliko im se ostavi ta mogućnost. Govorim, ljudi u srpskom zdravstvu, ne generalizujem.

Ili, šta ako se desi, što je vrlo moguće, ne bi me ništa iznenadilo, da to vidimo mi kao našu izvoznu šansu na ovom putu prema EU? Ako mi budemo mogli više da dobijemo tapšanja po ramenu i otvaranja poglavlja, ako mi stavimo naše organe na raspolaganje nekome u Nemačkoj, ili u Holandiji, ili u Belgiji, ili bilo gde u Evropi. Ne mogu da verujem da se o tome ne razmišlja.

A, s druge strane, ono što je najveći problem jeste da bi se uvela neka tako represivna mera kao što je pretpostavljena saglasnost i da bi se ljudi sa tim složili, treba da bude zaista široko poverenje građana Srbije u efikasnost, u humanost, u profesionalnost zdravstvenih ustanova da bi mogli ljudi da veruju da zaista neće biti takvih zloupotreba. Da li je takva situacija u Srbiji? Ja mislim kad bi mi hteli da ostvarimo da građani Srbije imaju poverenje, da bismo mi trebali na mesto ministra zdravlja da stavimo nekog čoveka od integriteta, stručnjaka u svojoj profesiji koji ima reputaciju kao uspešan stručnjak, a ne neko ko ima reputaciju kao mesar i prate ga priče, kakve ga već prate. Zaista mislim da je problem, možda je gospodin Lončar najbolji doktor na svetu…

Ja se veoma biranim rečima obraćam, gospodine Milićeviću.

Molim vas, dopustite mi samo da završim.

Dakle, možda je doktor Lončar najbolji lekar na svetu, ali činjenica je da postoji glasina da je njegov nadimak „doktor smrt“. Ja da sam na njegovom mestu, ja bih se potrudio da dokažem, da što pre pomognem od te glasine ako nije istina, da vidim kako je to uopšte dospelo u javnost ako je to laž. Ako neko tako to prihvati kao to je tako, zaista zašto da se to ne spominje.
S druge strane, vaš koalicioni partner bivši, Velimir Ilić, koji nije više u vladajućoj koaliciji samo zato što su im bili veliki apetiti i hteo je da se namiri negde u nekom preduzeću, da li su to bili „Putevi“ li „Koridori“, je dostavio slike gospodina Lončara sa pripadnicima Zemunskog klana.