Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, od početka ovog saziva Narodne skupštine, SRS je ukazivala na anomalije Poslovnika koji je donet još u vreme prethodne vlasti. Taj Poslovnik favorizuje vladajuću partiju i vlast u Skupštini Srbije, a za interese demokratije i za kvalitet parlamentarnog života uvek je bolje da opozicija ima više prostora u Skupštini.

To se nije promenilo, iako je, naravno, SNS to smetalo u vreme dok je ona bila opoziciona stranka. Mi smo na to ukazivali, govorili šta treba najhitnije da se promeni, a uvek smo ukazivali i na dešavanja koja nam se uvek nekako u izbornom procesu dogode, koja narušavaju, isto tako, demokratiju u Srbiji, a vladajuća većina i vlast u Srbiji su na to uvek ostajali nemi. Onda, kada je stigao diktat iz inostranstva, onda su se odjednom svi setili kako i Poslovnik treba da se promeni i treba da se uopšte rad u Skupštini popravi, ali onda i izborni uslovi.

Dakle, sprema se jedno poniženje da u Narodnoj skupštini Republike Srbije organizuju predstavnici, bivši poslanici Evropskog parlamenta nekakve konsultacije i daju instrukcije kako treba da izgleda proces izbora u Srbiji i skupštinski život.

Dakle, mi sami ne znamo, mi ne znamo kako funkcioniše demokratija, kako treba da radi Skupština, naučiće nas bivši poslanici Evropskog parlamenta, još se kao pozitivna stvar navodi činjenica da su oni popravili stanje i u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, kada su oni imali problema sa svojim parlamentima.

Dakle, ponižava se naš parlamentarizam, ponižava se jedna institucija, zakonodavna vlast u Srbiji, tim što dolaze ljudi bez ikakvog legitimiteta i važnosti da ovde budu glavni organizatori i sprovode oni izbore u Srbiji.

Apelujem da se taj poziv povuče, da se otkaže taj sastanak, da se prekine sa ponižavanjem Skupštine.

Ono što je evidentno, a to mi ovde možemo da primetimo od 5. oktobra na ovamo, jeste to da za EU i za predstavnike evropske birokratije, a i nekih parlamenata, kao što je npr. Bundestag, dakle, parlamentarci iz Bundestaga isto dolaze ovde, pa nam kroje politiku i govore šta mi treba da radimo po pitanju Kosova i nastavku naših evropskih integracija. Za EU je demokratija kada postoji u Skupštini Srbije da su svi za EU, da su svi za potpisivanje pravno-obavezujućih sporazuma sa Kosovom, a u perspektivi i evroatlanske integracije, zašto da ne, a nije demokratija i nije dobro stanje kada postoje one stranke koje se protive procesu evrointegracija i članstvu Srbije u EU.

Zbog toga, pre svega, treba da se to otkaže, a odgovornost je na vladajućoj većini da usvoji novi Poslovnik, a i ukoliko postoje problemi u organizovanju izbora i izbornom procesu, treba to parlamentarne stranke da reše bez ikakvog stranog mešanja. A, ako pristanemo na to, onda ćemo pokazati da u Srbiji nema ni demokratije, da smo mi zemlja trećeg sveta i da mi sami ne znamo ni šta su to parlamentarni izbori, ni šta je to Narodna skupština.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se govori o stanju u privredi u Srbiji, po saopštenjima, informacijama i nastupima srpskih ministara, možemo da izvedemo neke zaključke koji nisu baš sasvim tačni. Pre svega, kada, na primer, neki ministar u Vladi kaže kako privreda Srbije, to jest Srbija raste brže i ekonomski je uspešnija nego Nemačka u 2018. i 2019. godini, to što je nominalno naš rast veći nego što je u Nemačkoj, ne možemo da kažemo da smo mi zbog toga uspešniji, jer ukoliko, na primer, privreda Srbije raste za 3% ili 4%, ukoliko Nemačka kasa zamanja, ipak je taj njihov rast, imajući u vidu njihovu veličinu, deset puta veći od srpskog. Mislim da to u javnosti može da se protumači na potpuno drugačiji način, a gospodin Mali je govorio u načelnoj raspravi otprilike kako smo mi najuspešniji u stranim investicijama. Dakle, u poslednjih nekoliko godina Srbija je šampion u stranim investicijama.

Potpuno mi je fascinantno, imajući tek u vidu da postoji veliki stepen diskriminacije kada su u pitanju naši tj. domaći privrednici i strani privrednici, pre svega, po pitanju subvencija, pa stranci mogu da dobiju ovde i zemljište besplatno, dozvole sve po ubrzanoj proceduri i besplatno i plus nekad više i od 10.000 evra po radnom mestu, za sve te stvari za koje srpski privrednik nema prava. To je prva stvar.

A druga stvar, što niko na dugi rok ne uviđa jednu veoma veliku opasnost za Srbiju, a to je prevelika zavisnost od stranih investicija može da dovede do velikog ucenjivačkog potencijala svih stranih investitora u Srbiji, koji posle toga pod pretnjom napuštanja naše zemlje mogu da utiču i na naše, pre svega i spoljnopolitičke, ali i druge odluke u Srbiji.

Imali smo jedan primer, da je „Železara Smederevo“ morala da bude nazad otkupljena za jedan dolar. Dakle, taj stranac kada je došao ovde, kada je sve to iskoristio, kada je ekstra profit izneo napolje „Juesejdstil“, e ovamo onda ova vaša fabrika super mi je poslužila za jedan dolar.

Imajući to u vidu, moramo da sa mnogo više pažnje i mnogo više razmišljanja o potencijalnim opasnostima prilazimo i govorimo o investicijama, a ne da uzimamo zdravo za gotovo, da je sve što dolazi iz inostranstva odlično.

Pre svega, dame i gospodo narodni poslanici, od tog pitanja prosečne plate koja samo što nije stigla do 500 evra, je predstavljeno kao velika pobeda, dakle, Vlade Srbije u sferi ekonomije iako mnogo sa realnošću nema veze. Na jednom prostom primeru pokazaću vam koliko to nema veze.

Dakle, ukoliko narodni poslanim ima platu od 76.000 dinara, a na primer guverner NBS Jorgovanka Tabaković ima platu od 600.000 dinara, dakle jedan poslanik i gospođa Tabaković bi imali u proseku 340.000 dinara, iako tom poslaniku treba još 280 do te cifre. Eto, to je onda računica koja se izračunava prosečna plata u Srbiji. Dakle, postoji negde nekih hiljadu direktora u javnim preduzećima sa platama od po 300 ili 400 hiljada dinara, i postoje ljudi koji rade za minimalac ali u proseku to je 500 evra. Dakle, nebuloze.

Ona vrednost koja deli dve grupe, otprilike koja pravi polovinu, što bi moglo da se kaže da je najčešća plata u Srbiji, to ne prelazi 300 evra danas, u celoj Srbiji, a ti proseci, to zaista nema veze sa relanošću.

Od 2000. godine, od 5. oktobra, od mafijaškog puča, u Srbiji se desila pljačka privatizacija, tzv. šok terapija gde su šećerane mogle da se kupe za dinar, gde su budzašto prodavana naša preduzeća, fabrike i sve ostalo.

Čuli smo obećanja da će to da se promeni 2012. godine. Šta se ekonomski promenilo od 2012. godine do danas? Ništa. Sve je ostalo isto. I dalje stranci imaju apsolutni monopol u svakoj sferi, u privredi u Srbiji. Međunarodni monetarni fond se pita kakva će biti cena struje i cena ovoga, i cena onoga i plata i penzija, i sve ostalo, a najmanje su bitna tu predizborna obećanja.

Vi gospodine ministre, predstavljate jednu partiju koja je učestvovala i do 2012. godine, u vladajućoj koaliciji i pošto niste uspeli da tu koaliciju srušite iznutra, danas ste među kritičarima onoga što se tada dešavalo. Ali, ako govorimo o tome, ne možemo mi da kažemo kako je to sve loše bilo ali šta ima veze, nećemo gledati u prošlost. Pa, niti počinje od jedne Vlade, sve kao da nije ništa bilo, niti se sa jednom Vladom završava. To samo što je ova Vlada možda bolja od neke prethodne ne znači da je to sada dobro ili da je to sada zlatno doba za građane Srbije, to jedna očigledna činjenica, pogotovo što je neka ekonomija snažnija, što je zemlja bogatija to je privredni rast manji.

A, i taj privredni rast od 2, 3 ili 1%, kada bih se uporedio sa privrednim rastom u Srbiji u apsolutnom broju je negde četiri ili pet puta veći u proseku po glavi stanovnika. A, sada mi da kažemo kako Kina i Srbija imaju neke tačke poređenja to je zaista presmešno. Zar vi mislite da će sad Kinezi da strepe od naglog privrednog uspona Srbije?

Dakle, pre svega, zavisnost od stranih investitora i da se naravno smanji, a onda briga o najsiromašnijima, a ne ovim izmišljenim sa platama od 500 evra. Hvala.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Pre svega, govoreći o PDV-u, kao jednoj od najvećih zaostavština, jednog od najvećih kriminalaca koji je bio u vlasti posle 5. oktobra 2000. godine, Mlađana Dinkića, i svega ostalog što su tekovine 5. oktobra i te politike koja se vodila, postoji jedna stvar koju su naprednjaci, tj. SNS i SPS usvojili od te DS. Socijalistička partija Srbije je to podržala u osnivanju, dakle 2011. godine, naprednjaci koji su to kritikovali kada je ta institucija o kojoj govorim, institucija javnog izvršitelja, prvi put se pojavila u Srbiji, naprednjaci su bili protiv, a posle toga su to prihvatili i obnovili, tj. doneli zakone 2015. i 2019. godine vezano za temu izvršitelja.

Gospođa Nela Kuburović je u Skupštini rekla kako su samo za poslednjih šest meseci tj. u prvoj polovini ove godine izvršitelji uplatili na ime PDV više od milijardu dinara u budžet Srbije. Dakle, javni izvršitelji, privatnici u stvari koji naplaćuju dugove i enormno se bogate na dužnicima, izvlače ekstra profit, su platili milijardu dinara, zaradili su, dakle, promet im je bio pet milijardi dinara, jer je PDV 20%, i Republika Srbija, ne samo što se odrekla četiri milijarde dinara za pola godine, zato što je taj posao preuzeo javni izvršitelj umesto sudova, zatvara oči na sva kršenja zakona, na brutalnost, bahatost, bezobrazluk i kriminal kojim se ti izvršitelji danas u Srbiji službe, ali važno je da mi imamo milijardu dinara u budžetu.

Dakle, oni su platili svoj deo, dali su 20% da bi mogli da pljačkaju građane Srbije za tih pola godine. Dakle, oni su platili porez na svoje pljačkanje. To u Vladi Srbije nikom nije čudno, to nikog ne zanima i niko ne vidi problem u svemu tome. Onda se mi ovde gađamo zlatnim dobima, platama od 500 evra, nikad boljim stanjem, poredimo se sa Kinom, i šta ja znam. Dakle, realnost je takva u Srbiji.

S druge strane, ukoliko mi zaista treba da donosimo neke suverene odluke i da nas zanima naš napredak u sferi ekonomije i standarda naših građana, mi pre svega treba da prekinemo da slušamo, bez pogovora, diktate MMF-a, a i ova Vlada i prethodna, a i pre 2012. godine, Vlada u kojoj ste vi učestovali, je radila isključivo u ekonomiji ono što kaže MMF i ništa drugo.

Hvala, gospodine Arsiću.

Pre svega, vrlo često je tema medijska zastupljenost i stanje u medijima u Srbiji. Naravno, kada govorimo o tome, moramo pre svega da imamo u vidu RTS, dakle, javni servis šta god to značilo, koji se direktno finansira iz budžeta Srbije i to ogromnim parama, a ima nadzorni Odbor tj. upravni odbor koji čine neke nestranačke ličnosti, samozvani eksperti, ljudi koje apsolutno nije niko birao, iako bi najnormalnija situacija bila da ih izabere Narodna skupština, kada već država Srbija i finansira RTS.

Za tu RTS, a ja mislim da je to skandalozno, je vrlo često tema da li će neke izmišljene nepostojeće stranke bojkotovati sledeće parlamentarne izbore ili neće, pa ko se tu kako izjasnio, pa se neka veštačka tenzija po tom pitanju proizvodi u javnosti, a nije tema uopšte da je najveća opoziciona stranka u parlamentu Republike Srbije i druga po veličini u parlamentu Srbije prikupila više od 100 hiljada potpisa građana Srbije za ukidanje institucije javnih izvršitelja.

Dakle, skandalozno je da se RTS bavi potpuno nerelevantnim političkim akterima u Srbiji i određenim performansima koji nemaju apsolutno nikakav značaj, a nije vest da više od 100 hiljada građana Srbije želi da se institucija javnog izvršitelja ukine, da se nešto uradi po pitanju izvršenja dugovanja, na dugovanjima u Srbiji.

Samim tim, pre svega, mislim da se ne poštuju ti ljudi koji se za to zalažu i koji su potpisali tu peticiju. Da li je to normalno stanje u medijima? To bih uputio pitanje Vladi Republike Srbije, pošto imajući u vidu da se bave izveštajima raznih nevladinih organizacija koji pozivaju da se stanje u medijima popravi i nekim čak nevladinim organizacijama koje za isti sto vrlo često okupljaju predstavnike vlasti i prozapadne opozicije.

Evo, jedan konkretan primer, kako RTS ne poštuje građane Srbije. Pre dve nedelje, dame i gospodo narodni poslanici, imali smo ovde gospodina Ivicu Dačića koji nam je pričao o tome, da je sada momenat kada sve više zemalja povlači priznanje Kosova, da nam to zaista ide u prilog našoj poziciji oko KiM, a onda smo videli da je u Beograd stigao izvestilac Bundestaga nemačkog parlamenta za Srbiju, Peter Bajer poslanik i javno rekao, po ko zna koji put, osnovni uslov za nastavak pregovora o pristupanju Srbije EU jeste priznanje Kosova, dakle Srbija treba da prizna Kosovo, a za uzvrat tzv. Republika Kosovo će da prizna Srbiju. To je pogodba koju nam nudi EU.

Imajući u vidu da je nastavak naših evrointegracija u velikoj koliziji sa aktivnostima srpske diplomatije, pre svega, govorim o ovih 15 zemlja koje su povukle priznanje nezavisnosti Kosova, mislim da je krajnje vreme da se i Narodna skupština, a pogotovo vlast u Srbiji opredeli, da li je posvećena učlanjenju Srbije EU, pa joj priznanje Kosova ne smeta ili mi želimo da uradimo sve što možemo da sačuvamo Kosovo pod našom kontrolom, Kosovo u Srbiji, pa onda više nemamo šta da tražimo u EU. Hvala.

Hvala, gospodine Arsiću.

Pre svega, slušajući danas sve ovo, možemo da izvedemo iz toga razne zaključke.

Postavlja se ovde kao problem, šalju se upozorenja svim studentima koji su, dakle, upisali pre 2005. godine, jel tako, da je sad ovo poslednji rok, da treba što pre da se završi, da više država neće da izlazi u susret, itd.

Meni nekoliko stvari nije jasno. Pre svega, argumente koje smo čuli, pre svega, od profesora Atlagića, kaže – ne uči se za školu, nego se uči za život. Valjda svako studira zbog sebe, ne zbog ni te škole, ni zbog nečega drugog, samo zbog sebe. On zbog sebe može da ne studira ili da studira ili da završili ili da ne završi. Kakve to ima veze i kako to studiranje ima uticaj na bilo šta oko njega? Kakve ima veze? Baš se uči za život, pa pustite onda svakog da živi svoj život i da studira koliko god hoće i da li hoće ili neće. Šta to državu uopšte košta?

Ovde gospođa Malušić kaže – da, da može svako, ali postavlja se pitanje koliko je ko produktivan u 65 godina ili u 60 godina, student. Mene sad zanima jedan apsurd da se objasni, molim vas, ukoliko, zaista, niko u 60 ili 65 godina nije produktivan, da taj argument dolazi od strane SNS i njihovih poslanika čiji je bivši predsednik stranke završio fakultet u 60 godina. Dakle, Tomislav Nikolić. Kako je on bio produktivan? Da li može da se objasni koliko je bio produktivan gospodin Tomislav Nikolić da on završi fakultet u 60 godina?

(Aleksandar Martinović: I tebi bi bilo bolje da završiš fakultet.)

Zašto niste, gospodine Šarčeviću, nešto rekli o tome možda? Evo, da pitamo profesora Ljubišu Stojmirovića. Nešto dobacuje Martinović, ništa ne razumem…

(Aleksandar Martinović: Bolje i ti da završiš fakultet.)

…ali da li može da se objasni to kako je stigao Tomislav Nikolić do diplome?

Gospodine Martinoviću, ja imam 25 godina, ja nemam 60. Svaka vam čast, ali za razliku od vas, gospodine Martinoviću, ja nikad nisam uradio ništa što bi bilo akademski možda nečasno. Za 25 godina objavio sam tri naučna rada u časopisima u Srbiji, ozbiljnim časopisima i svi se jedan od drugog razliku, za razliku od vaših naučnih radova koji su svi isti, a ne razlikuju se samo naslovi. Tako da, molim vas, gospodine Martinoviću, možda vi niste prava osoba sad za ovu raspravu, ali argument glavni mi je ovde zaista veoma sporan, pogotovo što u celom ovom apsurdu, gde svi kažu – svaka vama čast, gospodine ministre, za vaš stav i mi to podržavamo, ali glasaćemo drugačije… Šta to znači onda? Šta znači da mi slušamo ovde pojedinačna iskustva narodnih poslanika, ja znam ovog, ja znam onoga ko je završio? Apsolutno mi nije jasno.

Dakle, pravi se od ovoga sada jedno pitanje koje ne treba da bude uopšte od tolike važnosti. To treba da bude potpuno individualna stvar, bez ikakvog propisivanja od strane države, apsolutno ne košta ni jednog dinara državu, čak ti studenti doprinose. Pustite svakog da živi svoj život. Nemojte da izmišljamo ovde razna ograničenja i da pređemo dalje.

Gospodine Arsiću, meni je jako žao što gospođa Gojković više nije u sali. Dakle, ja sam to dobro čuo, ali pre svega studenti koji su upisali 2005. godine i dalje studiraju, pa nisu oni na budžetu valjda. Oni svake godine, da bi uopšte izlazili ili ne izlazili na te ispite, moraju da uplate nešto u odnosu na te predmete, neke pare. Dakle, ne koštaju državu apsolutno ništa.

Upravo je tako rekla gospođa Malušić, kako sam je ja citirao, ali u međuvremenu je verovatno zaboravila na produktivnost bivšeg predsednika SNS i njegove godine studiranja. Sad se neko tu raspao i…

(Narodni poslanik, Aleksandar Martinović, dobacuje.)

Gospodine Martinoviću, ja govorim neke stvari o kojima ste vi davnih dana govorili isto to, tako da ne znam u čemu je sad tačno problem.

Gospodin Šarčević je rekao da treba da daju primer sada, da treba vlast da da primer svim studentima kako treba da bude. Gde ima bolji primer od Tomislava Nikolića? Ima za sve nade i u 60 godini, niko ne treba da odustane, može da se završi. Na kraju krajeva, svi ti studenti koji su upisali pre 2005. godine i ko zna kad i koji su večiti, imaju veliku šansu da jednog dana postanu predsednici Srbije. Zato treba da ih podržite. Evo, tu je gospodin Ljubiša Stojmirović, ja se u mnogo čemu danas slažem sa njim, sa njegovim izlaganjem, hajde da vidimo kako je do toga došlo.

Zaista ovo nije niti da se nekome izlazi u susret i da se čini usluga, ovo je zdravorazumsko razmišljanje. Apsolutno nikakva potreba ne postoji, nikakav trošak sa strane države ne postoji, jednostavno treba da bude pravo izbora, svako treba da odluči da li hoće, da li neće da studira, da li hoće da odustane, to je njegovo individualno pravo i država ne treba da ima ništa sa tim, pogotovo što ne košta ništa i još taj student finansira fakultete i univerzitete. Hvala.

Pre svega, zaista mogu i verovatno ću mnogo da naučim od vas, posebno od vas, gospođo Malušić, ali mislim da ni vi niste dovoljno obavešteni o svojoj stranci.

Dakle, vi ste rekli sada kada je pobedio na izborima ispred SNS Tomislav Nikolić, on nije imao master i doktorske i tako dalje, a mi znamo da je on bio master u vreme dok je pobedio, to jest kada je pobedio na predsedničkim izborima u Srbiji. Mislim uopšte da njegova pojava, uopšte fenomen taj i tog studiranja treba da bude dovoljno za celu sada ovu raspravu, da ne moramo ništa više da pričamo o obrazovanju dok postoji jedan takav slučaj u Srbiji. Ne može ni deset Mladena Šarčevića nešto da uradi po tom pitanju.

Znate, ne poredim se ja sa Aleksandrom Martinovićem, mene to apsolutno ne zanima, on se poredio sa mnom i dobacivao meni. Ja mogu da studiram ili da ne studiram, ja mogu da budem narodni poslanik kao poljoprivrednik, mogu da budem bez bilo kakvog zvanja. Ja isto onoliko studiram koliko je studirao sadašnji predsednik Republike i verovatno ćemo imati isti prosek. I u čemu je sada tu problem? Nisam išao, možda sam bolje trebao da idem u srpski Hajdelberg, tzv. u Ćupriju, možda bih tamo već i predavao.

Kada govorimo o tim ljudima koji su upisali pre 2005. godine, dakle, jeste koštaju ti profesori da ispituju i sve je to u redu, ali ne idu ti profesori negde drugde za te ispite, to rade u onim redovnim rokovima koji postoje i sada, zajedno sa svim ostalim studentima. Pa, kakve sada to ima veze, koji su to troškovi?

Mislim da se pravi problem ni iz čega i apsolutno se ne vodi prava stvar i rasprava o pravom pitanju, a to je uopšte ovoj, Bolonjskoj reformi kakva je ona i šta je donela našem obrazovanju. Hvala.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Kao što znate, SRS je upozoravala kakva se krađa, velika krađa, sprema u poslu i sklapanju ugovora oko izgradnje tzv. Moravskog koridora, tj. autoputa Preljina – Pojate.

Mi smo imali prilike da vidimo, takav jedan put, da je bilo procenjeno da vredi oko 550 miliona evra. Upozoravali smo na to da postoji interni dogovor, tj. dil između Zorane Mihajlović, koja je ministar u Vladi zadužen za građevinu, i Američke ambasade u Beogradu, da jedan takav posao dobija američka firma i od toga da je tender bio takav da samo može na njemu „Behtel“ da prođe, da se uopšte ni jedna druga ponuda nije pojavila. Mi vidimo sada, a slušali smo da to nije definitivno, i to smo više puta čuli u ovoj sali od predsednika SNS da nigde u zakonu, tj. lek specijalisu, koji je bio donet zbog tog autoputa, ne stoji „Behtel“. Mi smo na to upozoravali, nama su govorili da izmišljamo, a Zorana Mihajlović, kada se kritikuje ovakav način sklapanja poslova, kada se kritikuje ta očigledna krađa, dakle više od 300 miliona evra, kaže da ko to kritikuje taj je protiv autoputa. Dakle, mi nismo protiv autoputa, mi smo protiv lopovluka.

Smatramo, a i želeo bih da tim povodom uputim pitanje gospođi Ani Brnabić, da Zorana Mihajlović posle ovakve jedne afere ne sme da ostane više ministar u Vladi Srbije, da je to najveći skandal do sada, a imali smo prilike da se uverimo da je ona više puta radila na štetu države Srbije i građana Republike Srbije, od toga da je bila otvoreno protiv SPC do narušavanja naših prijateljskih odnosa sa najvećim saveznicima Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom. To pitanje treba hitno da se reši i onaj ko je sklopio takav posao, u ime Vlade Republike Srbije, a čijom je krivicom ukradeno 300 miliona evra, treba da ide u zatvor.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS danas je Narodnoj skupštini predala više od 100 hiljada potpisa građana Srbije za ukidanje institucije Javnog izvršitelja, kao i novi predlog zakona o izvršenju. Građani Republike Srbije su najviše ogorčeni na javne izvršitelje, na njihovo delovanje. Oni su zavili Srbiju u crno, enormno su se obogatili na onim najsiromašnijim građanima Srbije, pre svega, ne prezaju ni od čega, ne prezaju ni od toga da izbacuju porodice, penzionere, samohrane roditelje iz svojih stanova, a sve u cilju ostvarenja ekstra profita.

Mi mislimo i ubeđen sam u to, a i ova peticija to pokazuje da veliki broj građana Srbije se zalaže za ukidanje jedne takve institucije. Mi smo predali predlog novog zakona koji izvršenje vraća u nadležnost sudova. Pre svega, nismo za to da neko ne plaća svoja dugovanja, a to ne znači, ukoliko neko nije u stanju da plati, da treba da bude, na kraju, opljačkan i da ostane bez krova nad glavom. Pre svega, da se izvršenje vrati u sudove, pod kontrolu države, a ne znamo pod čijom su kontrolom javni izvršitelji i da se garantuje svima minimum 12 kvadrata stambenog prostora po glavi porodice tj. po članu domaćinstva u koje ne sme da se dira tj. ne sme da se obavi izvršenje.

Apelujemo na vladajuću većinu, tj. na SNS, koja je bila protiv ove institucije kada je DS ovu instituciju uvodila u Srbiju, a sada je podržava, da se što pre otvori rasprava po tom pitanju, ta institucija ukine, izvršenje vrati u sudove, da svako onaj ko je opljačkao građane Srbije odgovara i da više stanemo jednom zauvek na kraj takvom bahatom radu i takvom lopovluku. Hvala.

Hvala gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici već 20 godina traje borba protiv separatizma u Srbiji, dakle pre svega protiv separatizma na KiM i vidimo da deklarativno ova vlast preduzima mere u cilju očuvanja KiM u sastavu Srbije. Ali, na tom pitanju postoji nešto veoma važno što prolazi bez ikakvih reakcija od strane nadležnih organa to da predsednik stranke Demokratske akcije Sandžaka Sulejman Ugljanin vrlo često podstiče separatizam, naziva Republiku Srbiju fašističkom, priča o nekakvom genocidu nad Bošnjačkim narodom koji je počinjen još pre hiljadu godina na teritoriji današnje Raške oblasti, a za sve to ima podršku od strane vladajuće stranke. Dakle, vrlo često govori kako je čak i Stefan Nemanja izvršio genocid, kako su Srbi genocidan narod, kako je došlo do velikosrpske agresije o kojoj niko ne govori na teritoriji današnje Raške oblasti.

Pa bi u skladu sa tim voleo da nam ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović da nekakvo objašnjenje, zašto je ovo dozvoljeno u Srbiji?

Kada neko kaže da je Sandžak republika, da je Sandžak u sastavu Srbije zbog velikosrpske agresije, okupacije gde je pri tom u svemu tome izvršen genocid, on čini krivično delo napada na ustavni poredak, tj. veleizdaja. Zašto sve to prolazi bez reakcije i zašto je Sulejmanu Ugljaninu to sve dozvoljeno?

Vidimo da taj čovek i ta partija imaju nedvosmislenu podršku SNS. Ne samo u Bošnjačkom nacionalnom veću gde postoji tj. savetu, gde postoji koalicija izmeđ stranke Demokratske akcije i režimske stranke Rasima Ljajića koja je satelit SNS, izašla je sa njima na listi za parlamentarne izbore. Osim toga u nizu opština po Srbiji, a pre svega u Raškoj oblasti, koalicija između stranke Demokratske akcije Sulejmana Ugljanina i SNS u opština Prijepolje, Tutin i Priboj.

Nedavno je u ovoj raspravi, u načelnoj raspravi, ove nedelje, zamenik predsednika poslaničke grupe SNS je u polemici sa poslanicima SRS govorio kako kada se koalicije naprave onda se podrazumeva da se prihvataju neke zajedničke vrednosti tih stranaka koje prave koaliciju.

Da li je onda SNS prihvatila te vrednosti za koje se zalaže Sulejman Ugljanin, koji proglašava Srbe fašistima, genocidima i otvoreno se poziva na separatizam u raškoj oblasti? Da li su to vrednosti oko kojih se SNS dogovorila sa Sulejmanom Ugljaninom kada su pravili te koalicije?

Voleo bih, imajući u vidu da je Nebojša Stefanović ministar unutrašnjih poslova, da nam kaže nešto o tome, zašto to sve prolazi nekažnjeno? Da li se i na taj način pruža podrška tom separatizmu, a imajući u vidu da je separatizam u Srbiji nama najveći problem, tj. problem očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije već 20 godina, imajući u vidu pitanje Kosova i Metohije? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što znate, od 5. oktobra i državnog udara, tj. mafijaškog puča koji se tada desio u Srbiji, u Srbiji već 19 godina operiše veoma veliki broj tzv. nevladinih organizacija, tj. organizacija koje su vrlo često, iako se zovu nevladine, finansirane iz budžeta Republike Srbije, ali primarni izvor finansiranja su vlade zapadnoevropskih država. Onda vidimo da su te nevladine organizacije postali glavni autoriteti po svim ključnim političkim, ekonomskim i socijalnim pitanjima, da je često njihovo mišljenje, njihovi stavovi, da su oni važniji nego što su to stavovi npr. političkih stranaka u Srbiji, narodnih poslanika ili nekih drugih udruženja i organizacija iz Srbije.

Oni kao glavni cilj imaju održanje kursa države Srbije, spoljno-političke orijentacije prema EU, evropskih integracija, a vrlo često govore javno da je njihov cilj u stvari uspostavljanje evroatlantskih integracija.

Nedavno, ako pogledamo primere iz nekih drugih zemalja, vidimo da su i oni uočili te probleme, kao što je npr. Mađarska, ili Ruska Federacija. I Mađarska je zabranila jednu od takvih organizacija koja je vrlo moćna u celom svetu, „Otvoreno društvo Džordža Soroša“, kao i Ruska Federacija. Jednostavno, zemlje donose suverene odluke da ne žele da im neki moćnici iz inostranstva kroje sudbinu, da odlučuju o unutrašnjim pitanjima i da im govore šta treba da rade sa svojom zemljom i sa svojim narodom.

Mi smo nedavno videli jedan takav primer u Srbiji. Dakle, videli smo da je Džordž Soroš i njegova organizacija u stanju da okupi i vlast i najveći deo prozapadne opozicije za isti sto. Za manje od 24 sata, Soroš je u Srbiji u stanju da organizuje takav jedan sastanak. U medijima se to predstavlja kao jedan sastanak na kojem se sa punim legitimitetom odlučuje kako će izgledati naš izborni sistem, izborno zakonodavstvo, ko sme da se kandiduje, ko ne sme, ko učestvuje, ko ne učestvuje, i sve ostalo. To ne samo što je ponižavanje Narodne skupštine, već je i ponižavanje Srbije.

Dakle, uputio bih gospođi Ani Brnabić pitanje - kada će Srbija, po ugledu na Mađarsku, po ugledu na Rusku Federaciju, da demonstrira svoj suverenitet, da pokaže da nije zemlja ograničenog suvereniteta i da već jasno stavi do znanja svima, svim nevladinim organizacijama, uključujući i organizaciju Džordža Soroša, da oni ne mogu da se pitaju ništa u Srbiji, da oni nisu nikakvi autoriteti i da mi valjda sami imamo dovoljno pameti da odlučujemo o našim najvažnijim pitanjima?

Podsetiću vas, u SAD i Ruskoj Federaciji svako onaj ko je finansiran iz inostranstva, od tih tzv. nevladinih organizacija, u javnosti, u medijima mora da se legitimiše kao agent stranog interesa, zato što ti ljudi rade za novac zapadnih vlada, i vrlo često nemaju svoje mišljenje, nego je upravo to mišljenje tih vlada koje ih finansiraju.

Pozivam Vladu Republike Srbije da pokaže, valjda, da se ne slaže sa takvim načinom rada i da mi konačno pokažemo da nismo jedan običan protektorat, nego da smo jedna suverena zemlja.

Hvala, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas kada imamo ispred nas sve ove sporazume sa ovim državama u Narodnoj skupštini, mislim da je to dobra prilika da se razgovara o spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije.

Dakle, već 19 godina traje tzv. proces evrointegracija, pa smo još od vlasti Zorana Đinđića pa sve do danas, imali to neko gađanje terminima kada bi mogao da se desi taj famozan ulazak Srbije u EU. Pa su neki ministri još tada demagoški nastupali da će da podignu rampu na Horgošu, da će naše zdravstvo prvo da uđe u EU, pa naše kompanije itd, šta smo tu sve imali. Ali, videli smo da je to u stvari jedan proces beskonačnosti, u kojem se svakog časa postavljaju sve drugačiji uslovi za pristup.

Prvo je bilo, hajde da izručimo sve optužene Srbe u Haški tribunal i posle toga će nam vrata EU biti otvorena. Onda kada smo i to videli, vlasti u Srbiji su do 2011. godine izručili sve koji su bili na poternicama, na taj način se istorijski ponizili, a posebno je nezamislivo da jedna vlast je bila u stanju čak i bivšeg predsednika Republike da izruči, a onda smo videli da nema ništa ne od učlanjenja, nego od otvaranja pregovora.

Onda je bilo, hajde da počne dijalog, nakon što je EU već stajala iza proglašenja nezavisnosti Kosova, hajde da se otvori dijalog između Beograda i Prištine, pa će nam to obezbediti datum za početak pregovora.

U međuvremenu, potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju gde je bivši ministar Božidar Đelić na televiziji pokazivao penkalo kojim je to potpisao i rekao, slavodobitno – ovo penkalo je uvelo Srbiju u EU. Onda smo videli da nema ništa od članstva, tj. nastavka pregovora, dok se ne uspostavi na formalan način dijalog između Srbije i tzv. Kosova. Potpisan je u međuvremenu i Briselski sporazum iz kojeg Srbija, vidimo sad posle šest godina, nije imala neke koristi.

Zajednica srpskih opština je trebala da bude, kako je to Aleksandar Vučić govorio, garant opstanka srpskog naroda na Kosovu, pa smo dobijali garancije i vi ste to rekli, koliko me sećanje služi gospodine ministre, kako ROSU ne može na sever Kosova, a čak i kad to nema u Sporazumu, vi ste rekli kako u međunarodnom pravu i usmeni sporazum ima istu takvu težinu, čak i da je to napisano na salveti, pa smo videli da je Srbija i vlast u Srbiji da su prevareni i više puta smo bili svedoci divljanja albanskih terorista na severu Kosova, upadanje u kuće, hapšenje, privođenje, stvaranje atmosfere straha među srpskom zajednicom koja živi na KiM, a da ne govorim o tome kako živi Srbi južno od Ibra, i tu su nas prevarili.

I sada posle svega traži se od Srbije da se potpiše tzv. pravno obavezujući sporazum gde je suštinska stvar neblokiranje jednih drugih, tj. Beograd da ne blokira Prištinu i obrnuto, šta god to značilo, u učlanjenju i procesu učlanjenja tih država u međunarodne organizacije, i to nije sada uslov za učlanjenje, nego uslov za nastavak pregovora, tu nas čekaju još mnoge druge stvari.

Pre svega, što se tiče pitanja Kosova, mi smo videli, i naravno zaslužujete sve pohvale za to, da je jedan određeni broj zemalja povukao priznanje Kosova. Pogotovo, kao što ste rekli ima i onih koji nisu ni znali da su priznali, pa nije se ni znalo kako je do toga došlo, ni gde su te note itd, ali evo, sad smo napravili neki uspeh, dakle, 15 zemalja je povuklo priznanje.

Između ostalog postoji jedna velika aktivnost, angažovanje države, da tzv. Kosovo ne postane član Uneska i ne postane član Interpola. Govorilo se ako, dakle, uđe u Kosovo u Unesko, to će onda postati kosovska kulturna baština, govorimo o srednjovekovnim manastirima srpskim na KiM, a ako Kosovo postane član Interpola onda svako ko je učestvovao u gušenju oružane pobune i u ratu protiv terorističke OVK na KiM može da bude optužen na međunarodnoj poternici od strane Kosova. Dakle, svi srpski, policijski i vojni oficiri mogu da se nađu na tim poternicama, kolika je procena bila njih ima oko 7.000.

Meni nije jasno da neko ne razume, ukoliko Srbija potpiše pravno obavezujući sporazum sa Kosovom i Kosovu se na taj način omogući, bez protivljenja naših savetnika u Savetu bezbednosti da postane član UN tzv. republika Kosovo će automatski postati član i Uneska i Interplola, a sve ove zemlje koje su povukle priznanje će priznati nezavisnost Kosova. Postoji nešto u Međunarodnom pravu što se zove „kolektivno priznanje“. Dakle, ukoliko bude Kosovo formalno član UN, smatraće se da su sve zemlje pojedinačno priznale nezavisnost Kosova i o tome više neće biti rasprave.

Dakle, naš proces evrointegracija, naš proces tzv. dijalog između Beograda i Prištine su u kontradiktornosti sa ovim što radi srpska diplomatija. Šta će nam značiti sva ta aktivnost i povlačenje priznanja ukoliko Kosovo postane član UN. To ne može bez saglasnosti Srbije. Šta će nam značiti ta borba i ti uspesi o sprečavanju članstva Kosova Interpola i Uneska ukoliko Kosovo postane član UN? To neće značiti ništa.

Dakle, moramo konačno da se opredelimo ili smo posvećeni članstvu u EU, to treba Vlada da kaže, pa nas onda i ne zanima sudbina KiM, jer znamo da bez formalnog priznavanja nezavisnosti, od toga neće biti ništa, ili smo posvećeni očuvanju Kosova o sastavu Republike Srbije, pa onda srpska diplomatija, tj. anagažovana je po tome da što veći broj zemalja povuče to priznanje, da se osporavaju njihova članstva u međunarodnim organizacijama, vidimo da to može da se uradi, da to može da se uradi uspešno, ali do kada?

Postoji još nešto u našoj spoljnoj politici. Dakle, u jednom od poglavalja u pregovorima Srbije i EU mora da se dođe do zajedničke spoljne i bezbednosne politike svih zemalja članica sa EU, a to, pre svega, znači uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji, to je trenutno zajednička spoljna politika EU.

Dakle, osim svega toga što ćemo morati da napravimo sa Kosovom, moraćemo i da se okrenemo protiv Rusije, da budemo jedna od zemalja u Evropi koji su danas u frontu protiv Rusije. Da li smo mi spremni na takvo nešto, a znamo i već nam je to valjda jasno svima da ne možemo mi da budemo malo u procesu evropskih integracija, a malo da čuvamo teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, te dve stvari su u koliziji.

Evropska unija kao takva je priznala nezavisnost Kosova bez obzira na to što pet zemalja članova nisu priznale Kosovo, da nije tako, ne bi pregovarali, tj. ne bi imali dijalog o započinjanju pregovora između Kosova i Evropske Unije i ne bi uputili, a isto tako je to bila saglasnost Srbije, misiju EU, koja se zove Euleks, koja je posvećena instaliranju kosovskih institucija, dakle EU formira institucije Kosova. Da li je nama mesto u takvoj EU? Devetnaest godina mi pregovaramo sa EU, i mi smo sad kao Turska, svakom je jasno da Turska neće postati član EU, ja mislim i da treba da bude jasno i da neće postati ni Srbija, pogotovo što postoje velike razlike među ovim ljudima koji dolaze u Beograd, Johanes Han, Dejvid Mekalister, Žan Klod Junker i ostali iz te evropske birokratije koji su ovde hvalili naš napredak u sferi ekonomije, kako smo mi sproveli digitalizaciju, kako je 21. vek u Srbiji i tako dalje. Posle čujemo od nekih ljudi koji su glavni politički autoriteti u Evropi, kao što je predsednik Francuske koji više puta ponovi, a jednom i na plenarnoj sednici evropskog parlamenta da se EU više neće širiti, da EU ne zna ni šta će da uradi sa ovih preostalih 27 članica i da će pre svega EU biti posvećena reformi postojećeg stanja.

Dakle, toga nema ni u perspektivi, toga nema ni u 2025. godini, kao što je to Vučić govorio, ukoliko se pravnoobavezujući sporazum potpiše. A mi se pravimo kao da to nije istina i da, verovatno mi znamo bolje nego što znaju to evropski zvaničnici kad ćemo mi postati članovi EU.

Ja mislim da je krajnje vreme da se redefiniše ukupna spoljna politika Srbije. Sa druge strane, EU nije ona EU iz Mastrihta iz 1992. godine, EU je danas u procesu dezintegracije. Po prvi put imamo situaciju da jedna zemlja napušta EU. Po prvi put imamo situaciju da više političkih lidera najvećih evropskih zemalja nisu sigurni u budućnost EU.

Mi se ponašamo kao da je to i dalje organizacija o kojoj evropske zemlje sanjaju. I u sferi ekonomije danas je najrazvijeniji deo sveta i najbogatiji i najuspešniji i to je nešto što će biti tako i u perspektivi, to je jugoistok Azije, tj. istok Azije. Danas je centar svetskog poslovanja i svetske ekonomije Šangaj, to nije više London.

Dakle, imajući sve to u vidu trebalo bi da razmotrimo naše spoljnopolitičke prioritete i da u skladu sa tim zauzmemo stavove, a pre svega poštujući Ustav Srbije i kao najveći prioritet staviti očuvanje Kosova u sastavu Srbije. To je suština.

Imali smo izjavu nedavno nekog od evropskih zvaničnika kako će naravno kada Srbija bude bliža EU morati da raskine svoje veze sa Rusijom, a i ovaj nedavno potpisani ugovor, tj. Protokol sa Evroazijskom ekonomskom unijom, kao i Sporazum o slobodnoj trgovini. Dakle, mi sada nešto radimo što je u kontradiktornosti sa tim famoznim procesom evrointegracija.

Pa, šta je tu onda prioritet? Šta je tu onda pitanje? Da li mi želimo da razvijamo najbolje moguće odnose sa Rusijom ili želimo u EU? Negde mi nismo iskreni po jednom od tih pitanja.

Srpska radikalna stranka se odavano zalaže za prekid evrointegracija, pre svega kada smo, kada je svima bilo valjda u Srbiji jasno da to ne može bez izručivanja Srba Haškom tribunalu, da to ne može bez nezavisnosti Crne Gore, da to ne može bez nezavisnosti Kosova i pitanje čega sve još.

Mi treba trezveno i jasno da sagledamo današnje stanje u svetu i u skladu sa tim da odlučimo da li nam je bolje da sarađujemo sa našim tradicionalnim, iskrenim partnerima kao što su Ruska Federacija, Narodna Republika Kina, zemlje BRIKS-a i svi ostali koji sarađuju sa Srbijom bez političkih pritisaka, ili da budemo na putu evropskih integracija gde nema jasne perspektive članstva, niti bilo čega drugog osim priznanja nezavisnosti Kosova a zauzvrat nam se nudi da tzv. „Kosovo“ prizna Srbiju.

Dakle, situacija u kojoj Republika Srbija, međunarodno priznata zemlja, članica UN, će dobiti priznanje od tzv. „Kosova“ i to je neki uspeh. To je ono što bi mi dali, tj. što bi mi dobili u odnosu na priznanje Kosova. To je jedan apsurd. Najnovije iz tog dijaloga.

S druge strane vidimo i šta misle u EU i SAD o srpskom narodu koji živi na teritoriji Kosova i Metohije. Niko se nije ni milimetar pomerio da se takse koje su se uvele na robu iz centralne Srbije i Bosne i Hercegovine ukinu, koje su direktno uperene protiv srpskog naroda. Govoriti da EU ili SAD nemaju mehanizme da to spreče je neozbiljno. Valjda nam je jasno ko su nam pravi prijatelji.

Razvijamo mi odnose sa Ruskom Federacijom, kroz Srbiju će proći i „Turski tok“, imamo sastanke na svim nivoima, a u svemu tome, u tom istorijskom uspehu, dakle, nivoa odnosa, mi nismo spremni da, kao što ste vi rekli gospodine Dačiću i što ja podržavam, što neće ovo mnogo značiti u ovim sporazumima, ukidanje viza itd, ali je to jedan simboličan gest, e isto tako je simbolički gest da se da diplomatski status pripadnicima rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. Mi smo se čak zalagali i na teritoriji AP Vojvodine, Srpska radikalna stranka je prikupila više od 30.000 potpisa za osnivanje još jednog takvog centra.

Hajde da pokažemo da smo mi ruski partneri, da cenimo to što Rusija u Savetu bezbednosti je glasala protiv Rezolucije u kojoj su Srbi označeni kao genocidni narod zbog te laži, tzv. „genocida“ u Srebrenici, koju su isti ti iz EU i političkog Zapada, Velika Britanija, Francuska i SAD podržali. Evo simbolički jedan gest da damo diplomatski status predstavnicima rusko-srpskog humanitarnog centra.

Još jedno ima tu pitanje u našoj spoljnoj politici o kojem se malo vodi računa. Svaka postkomunistička zemlja u Evropi je pre svega morala da postane član NATO pakta da bi postala član EU. Primeri kao što su primer Austrije, Švedske ili Finske ne mogu da se odnose na Srbiju, jer te zemlje nisu članovi NATO pakta, ali ti nisu ni bili pod socijalizmom, tj. pod real-socijalizmom. Moraće Srbija, pre svega, da postane član NATO pakta. Da li je na to neko spreman danas u Srbiji? Nema drugog puta.

Mislim da je danas i uopšte da je došlo vreme da se ozbiljno razmotre spoljno-politički prioriteti, da se vodi računa, pre svega, o dugoročnim interesima srpskog naroda, o našim istorijskim prijateljima i saveznicima, a ne da se sve radi da bi stigla neka pohvala iz Brisela ili da bi se mi i dalje zavaravali kako ćemo jednog dana postati članovi EU.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Hteo bih da, u skladu sa članom 287. Poslovnika o radu Narodne skupštine, uputim poslaničko pitanje gospođi Ani Brnabić.

Svedoci smo da u proteklom periodu u Srbiji traje kampanja određenih nevladinih organizacija, određenih političkih stranaka i medija kako bi se što više promovisala ideja, to jest afirmisao nekakav genocid u Srebrenici.

Dakle, nevladin sektor, koji je obilno finansiran iz budžeta Republike Srbije, ima samo jedan zadatak u Srbiji, a to je da okrivi Republiku Srbiju i srpski narod za takozvani, to jest izmišljeni genocid u Srebrenici.

Prvo što bi trebala Vlada Republike Srbije da uradi jeste da zauzme mnogo čvršći stav i da pokuša da se obračuna sa tim pokušajima. Dakle, srpski narod nije genocidan, u Srebrenici se nije desio genocid, niko u Srbiji ne negira zločine, ali u situaciji kada Republika Srbija finansira sve te organizacije da bi one posle širili priču o nekakvom genocidu.

Ako Vlada Republike Srbije, to jest potpun je konsenzus u društvu, uglavnom, i u vlasti i u opoziciji, da genocida u Srebrenici nije bilo, da se mi borimo protiv toga da se Srbima pripiše da genocidnost, a sada se još pojavila ideja nedavno da je Srebrenica najveći zločin posle Drugog svetskog rata na svetu. Dakle, do te mere te izmišljotine idu. Šta će uraditi Vlada Srbije po tom pitanju?

Kao što znate, SRS je predložila izmene krivičnog zakonika, gde bi ko god poziva na to da se u Srebrenici desio genocid, da je Republika Srbija izvršila genocid i da su Srbi genocidan narod, bio krivično kažnjavan kaznama zatvora, da Republika Srbija, da država pokaže odlučnost u borbi proti nametanja žiga genocidnosti našem narodu.

Svi ti mediji koji u tome učestvuju su isto tako finansirani iz inostranstva, a posredno su finansirani kroz te nevladine organizacije koje se u njihovom medijskom prostoru oglašavaju. Neki od tih medija su finansirani od strane Vlade takozvanog Kosova i objavljuju njihove oglase u izdanjima koji izlaze u Srbiji.

Koliko god mi mogli da zamerimo nešto nekim privatnim medijima, tu je bilo reči prošle nedelje u Narodnoj skupštini, svakako ko finansira, to jest putevi novca govore nam i kakva će biti uređivačka politika svakog medija, ali ono što je ovde sada problematično u Srbiji jeste RTS.

Dakle, RTS ima Upravni odbor samozvanih eksperata koji su tamo izabrani samo zato što su lepi i pametni, ne zato što ih je bilo ko tamo delegirao, kao što bi to valjda trebalo Narodna skupština da radi i čini mi se 80 miliona evra iz budžeta, pored pretplate, svake godine ima RTS da bi RTS ne samo jednom, dakle, nije prvi put, redovno u svojim informativnim i drugim programima objavljuje kartu Srbije bez Kosova. Dakle, karta Srbije bez teritorije AP Kosovo i Metohija. To radi RTS.

Dakle, to nije šiptarska televizija, ne hrvatska televizija, ne Federalna televizija u BiH, već RTS. Šta će se učini po tom pitanju? Kada ćemo konačno otvoriti pitanje RTS i to kako treba da izgleda nacionalna državna televizija i kako treba da bude uređena, a ne da dopuštamo da nacionalna televizija objavljuje i pokušava valjda da nam stavi do znanja kako je to normalno, mapu Srbije bez Kosova. Hvala.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Treći dan danas Narodna skupština raspravlja o pitanju javnih izvršitelja, tj. Zakonu o izvršenju i obezbeđenju. Ovde smo mogli da čujemo proteklih dana kako je ovo sada maltene revolucionarno, jer ove promene koje se uvode zaista, ne samo da su suštinske, nego će pomoći i zaštiti građane Srbije, itd.

Pre svega, treba naglasiti da ova promena koja se uvodi, tj. da 5.000 evra duga za komunalne i srodne delatnosti, neće prekinuti ovu praksu iseljavanja građana iz svojih stanova, iz svojih stambenih jedinica zbog malih dugova. To će se i dalje dešavati, budući da glavni poverioci nisu javna preduzeća koja se bave tim uslugama, već su glavni poverioci banke. Dakle, banke će i dalje zbog dugova i koji su manji od 5.000 evra zajedno sa izvršiteljima pleniti i otimati stanove. To ova promena neće promeniti, tj. ovaj član u zakonu neće promeniti.

Pogrešno se to tumači i u javnosti i u nastupima nekih poslanika iz vladajuće većine kao da je to sad značajna promena, a nije. Dakle, 99% potraživanja zbog kojih su bili zaplenjeni stanovi nije bilo zbog komunalnih i srodnih delatnosti, već isključivo zbog dugova bankama.

Kako bi mogao ovaj problem da se reši? Jednostavno i banka da preuzme deo rizika kada se daje kredit. Niko ne može da pretpostavi da li će neko biti zaposlen za šest godina, kolika će mu biti plata, da li će preduzeće propasti, šta će se desiti. To je život. To je nepredvidivo, ali ne može posle toga, ako mu se već nešto desi sa njegovim poslom, zbog objektivnih okolnosti, da na kraju ispašta i bude još više opljačkan od strane javnog izvršitelja.

Hvala gospodine Milićeviću.

Pa, malo pre sam već rekao, kako smo ovde sasvim, nezasluženo pričali o nekom socijalnom karakteru ovih izmena zakona.

Dakle, to jednostavno nije slučaj. Budući da smo svesni statističkih podataka koliko se stanova, tj. stambenih jedinica, oduzme za dugove koji su manji od 5.000 evra, ili neznatno veći od 5.000 evra, a nemaju veze sa komunalnim i srodnim delatnostima. To je najčešći slučaj u Srbiji, a tu se na tom polju nije promenilo ništa.

Ono što takođe upada u oči u ovom zakonu, jeste što se u zakonskom rešenju, dakle zakon koji predlaže Ministarstvo pravde, treba da ga donese Narodna skupština, u članu se govori o tome da će se kao sada voditi malo više računa o zaduženim, tj. dužnicima, pa se neće dirati u četvrtinu penzije itd. da se tu govori, kao da je to normalno i kao da je to po zakonu, da postoji zarada u Srbiji koja je manja od minimalne zarade, tj. zakonom propisane najmanje zarade po radnom satu. Evo to je socijalni karakter ovog zakona.

Imajte u vidu da će doći do zabune u javnosti zbog tog rešenja, proizvoljnog od 5.000 evra. To je nekom palo na pamet, 5.000 evra zvuči kao neka srednja cifra. Tako se do nje došlo, a važi samo za komunalne i srodne delatnosti, a ne za veliku većinu dugova, koji su pre svega ka bankama, a izvršitelji su u tim dužničko-poverilačkim odnosima i dalje nemilosrdni.