Gospodine Arsiću, koleginica Čarapić očigledno nije pratila.

Predsednik SNS i predsednik Republike Srbije u svim razgovorima, medijskim nastupima, stavlja do znanja svima i čak je negde rekao da je predstavnicima Folksvagena ponudio opkladu da se klade da nema boljih uslova za strane kompanije nego što daje Srbija. I kao i sve u Srbiji što se tiče ulaganja novca iz budžeta, gde ministar finansija i svi u Ministarstvu finansija saznaju na konferencijama za štampu.

U kampanji "Budućnost Srbije" Aleksandar Vučić obilazi celu Srbiju i gde god mu se učini da neki put nije dovoljno osvetljen, da neki put treba da se renovira, neki toalet u školi da se popravi, on to samo nabraja a posle se zapisuje. Ili šta god mu padne napamet. I kako u takvom jednom ambijentu i takvoj atmosferi, kakve veze ima neki pravni akt sa tim? I gde je tu predvidljivost i transparentnost u svemu tome?

Imajući u vidu da mi možemo za sebe da kažemo da imamo švajcarske penzije i nemački standard, pa možemo onda da pričamo i tu iluziju da su u stvari domaći privrednici sa stranim privrednicima izjednačeni u Srbiji, iako to nije tačno. Jer, šta nas briga. Ako možemo da imamo nemački standard, možemo onda da pričamo šta god hoćemo. Ili da budemo drugi u Evropi, kako je rekao gospodin Marinković.

Realnost je takva da je isključivo uloga Srbije u procesu evrointegracija to da obezbedi jeftinu radnu snagu. Nemojte pogrešno da razumete. Svakako je bolje da je neko zaposlen nego da nije zaposlen, ali treba malo da se vodi računa o dugoročnim posledicama takve politike. Jer, u jednom momentu svaki taj investitor može samo da se pokupi i da ode iz Srbije, iako nije nijedan dinar uložio, a šta smo mi onda uradili i šta je onda na kraju rezultat cele te naše ekonomske politike iz ovog našeg zlatnog doba?

Ne moraju naše subvencije da budu najveće, važno je samo da su veće od svih drugih. Dakle, nije naravno niko toliko nenormalan, pogotovo iz poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, da može da kaže tako nešto da je bolje da ljudi ne rade nego da rade, da imaju veću platu nego da imaju manju platu, itd.

Ali, postoje neke opasnosti kod tih stranih investicija, kojih mi nismo svesni. Pre svega, po uporednim iskustvima. Pogledajte sve te zemlje gde je MMF vodio glavnu reč i svi koji su se oslanjali na te strane investitore, niko se nije na taj način razvio, nego su se samo još dublje zaduživali.

Pogledajte zemlje Južne Amerike gde je MMF imao najveću ulogu, u kakvom je to stanju. Jednostavno, njih zanima da samo kupe ono što je kod nas jeftino, da iskoriste te naše uslove, stare, propale fabrike da kupe za budzašto. Sve dobijaju ovde besplatno i zašto oni ne bi došli ovde? Mi plaćamo te radnike iz budžeta, tim subvencijama. Srpska napredna stranka pre nego što je došla na vlast je kritikovala to.

Možda će vam gospodin Arsić pomoći, ali, zaista, ovo su neke činjenice o kojim ja govorim.

Sve dok smo mi slepo pričvršćeni na put evrointegracija, biće takva situacija u Srbiji. Niko ne razmišlja o tome šta će se desiti kada odjednom količina tih investitora i ljudi koji su tu zaposleni, kada njih bude toliko da poraste njihov ucenjivački potencijal, oni će krenuti da donose političke odluke u Srbiji pod ucenom da će se, ako se ne sprovede njihova volja, kroz Vladu Srbije, kroz parlament Srbije, napustiti Srbiju i ostaviti sve te hiljade radnika koje smo mi platili pre toga bez posla. Razmišljajte o tome.

Zahvaljujući vama, gospodine Marinkoviću, i vašoj nekorektnosti, ja sam sad zaboravio sve što je gospođa Čarapić pričala pre gospodina Komlenskog.

Što se tiče tih iskustava Češke, Mađarske, Poljske itd, jesu tamo plate veće, ali te zemlje su prezadužene, te zemlje su periferija EU. Evropska unija, kao što je gledala šta je najvrednije u Srbiji da otme, tj. investitori iz EU, tako isto pre toga u Mađarskoj i Češkoj. Monopol evropskih banka u obe te zemlje, banaka iz zapadne Evrope, „Rajfajzen“, „Erste“, itd. Monopol nad svim industrijskim pogonima i te zemlje su danas tri puta više zadužene nego što su bile pre nego što su ušle u EU, a nisu ni u evrozoni. Zašto bi te zemlje opterećivale Evropsku centralnu banku u Frankfurtu, ti neki koji nisu dovoljno razvijeni?

U EU jednakost postoji samo na papiru, neke su zemlje jednakije od drugih. Čak ni to nije dovoljno da se mi sa njima poredimo. Mi moramo da se poredimo sa Rumunima i Bugarima, koji su isti kao mi. Rumunija ima skoro tri puta više stanovnika nego Srbija, a imamo rumunske radnike u Banatu, nadničare koji dolaze da rade u Srbiji. Ista situacija i u Bugarskoj. Te zemlje čak nisu ni u šengenu. Iseljavanje svakih 10 godina, minimum 10% stanovništva se iseli iz tih zemalja. To je ta EU. To su efekti na Balkanu, balkanskim zemljama.

Mi taj nemački standard, kako imamo privredni rast veći nego Nemačka, mislim, to možemo da pričamo koliko god hoćemo, ali to jednostavno nije istina, imajući u vidu da kad nemačka privreda poraste 1%, to je i dalje 10, 20, 30 puta više nego što kad poraste srpska privreda za 1%.

Tako da, imajući u vidu iskustva naših prvih komšija, treba trezvenije, racionalnije da donosimo odluke, a ne da budemo opijeni tim bajkama i lažnim obećanjima o nekim evropskim fondovima i tome slično.

Član 108. gospodine Marinkoviću.

Gospodin Arsić veoma banalizuje ono što sam ja rekao. Dakle, gospodin Arsić je dugo vremena bio član SRS. On, pretpostavljam, poznaje ekonomski program SRS. Nije se to mnogo promenilo. To se sada samo modernizovalo. Mi nismo preuzeli program DS i mi se zalažemo za privatizaciju i mi se zalažemo za slobodno tržište, ali jedno je pljačka, a drugo je privatizacija. Dakle, te dve stvari nisu isto.

Jedno je sa političkim pritiscima kad dolazi neki investitor da ovde nešto kupi, nekog će da zaposli, naravno, itd, a sasvim je drugo kada se nama kaže da smo obavezni da neko dođe iz zapadne Evrope ili sa zapada da ovde bude investitor i na sve to taj naš aranžman, koji podrazumeva 10.000 evra po radnom mestu, sve te dozvole besplatno i zemljište besplatno. Dakle, mi smo protiv toga. Mi to, jednostavno ne možemo da odobrimo.

Mi smo protiv političkih pritisaka koje imaju posle uticaj na naše finansije i našu privredu. Mi smo protiv da jedna kompanija iz Amerike koja je dobila posao lek specijalisom gradi Moravski koridor Preljina – Pojate po ceni, koju smo sada čuli, da će biti i više od 800 miliona evra, a kinske kompanije su taj isti put mogle da na naprave za 500. Mi smo protiv pljačke. Mi smo protiv korupcije. Nismo mi protiv autoputa. Kako je moguće da je kineska kompanija nama dobra za ponos zapadne Srbije Autoput „Miloš Veliki“, a nije nam dobra za Moravski koridor? Gde je tu logika?

Mi samo želimo da prekinemo da shvatamo nešto što dolazi iz Evrope kao nešto sveto, to isto tako može da se kritikuje i sve što dolazi ovde iz EU dolazi zato što je u interesu EU, a ne zato što je u interesu Srbije.

Dostojanstvo Narodne skupštine, gospodine Marinkoviću.

Prvo, mi ne prodajemo livade. Mi prodajemo naše stare pogone. Drugo, prodali smo IMR sada tri puta ispod cene da bi tamo bili stanovi, parkinzi i šoping molovi. To je najskoriji primer. Za milijardu dinara, a vredi tri milijarde. Da li je tako bilo? To je bilo pre nekoliko dana.

Ono što je problem kod tog Moravskog koridora jeste što je taj javni poziv bio pisan tako da samo „Behtel“ na njemu može da prođe, a godinu dana pre toga sa „Behtelom“ Ministarstvo saobraćaja i Zorana Mijalović potpisuje protokol o razumevanju. Oni su godinu dana imali ovde prednost u odnosu na bilo koju drugu kompaniju pre nego što su dobili taj posao zvanično i to putem leks specijalisa o utvrđivanju javnog interesa, ako se ne varam.

Naravno, da nigde u zakonu ne piše „Behtel“, ali to je jasno, može svako da protumači, pogotovo što mi znamo, opšte je poznato u Srbiji, uticaj taj koji Američka ambasada ima na Vladu Republike Srbije je preko Zorane Mihajlović. To je ta veza. Zato je „Behtel“ u Srbiji. „Behtel“ je radio i negde kod nas u regionu. U Hrvatskoj je ministar ekonomije morao da podnese ostavku zato što je „Behtel“ prošao na tenderu za autoput Split-Karlovac. Jel tako? Zato što su to neke cene koje su mnogo veće nego što su realne, a to je zato što na kraju neko zbog veza sa Američkom ambasadom taj ostatak para deli. To je korupcija.

To je ono o čemu sam pričao, a ne o livadama, gospodine Arsiću. Nikada nisam isto tako bio komunista. Možda ste me sa nekim pomešali.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo već i konstatovali, dakle Vlada Republike Srbije, koju čini SNS kao većinska stranka u toj Vladi, nastavlja onu političku praksu Demokratske stranke, sa procesom harmonizacije tj. usvajanja evropskih zakona u srpskom parlamentu, bez bilo kakvog preispitivanja, a imajući u vidu da su to pravni akti koji nisu podesni za naše društvo i našu državu, jer nisu za nas ni pisani, očigledno je da proizvode posle toga negativne posledice na naše društvo, a ne približavaju nas ništa bliže EU.

Ono što smo mogli da čujemo od SNS u kampanji, pre nego što su došli na vlast, jeste preispitivanje glavnih političkih odluka DS i da će se već jednom raskrstiti sa tom praksom, koja je bila za vreme DS. Videli smo potpuno obrnuto nakon 2012. godine. Niko se nije usudio da bilo šta kaže ili da preispita ili da uopšte pokrene pitanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji je jedan od osnovnih uzroka naše današnje ekonomske situacije.

Samo jedan podatak treba da bude dovoljan, a to je da pre nego što smo potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji primenjujemo jednostrano, imali smo prihode od carina 829 miliona evra 2014. godine, u vreme tog famoznog naprednjačkog preporoda 295 miliona evra. To su podaci Zavoda za statistiku.

Dakle, to je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Niko ne obraća pažnju na politička uslovljavanja koja dolaze od strane EU u vezi saradnje Srbije sa drugim evropskim zemljama i nekim vanevropskim zemljama.

Dakle, osnovna stvar koja je valjda prioritet svake Vlade, jeste nacionalni interes Srbije. Nacionalni interes Srbije, pre svega, jeste da sarađuje sa zemljama bez ikakvih političkih pritisaka i da se maksimalno orijentiše na Rusku Federaciju. Naravno, pozdravljamo potpisivanje Sporazuma o saradnji sa Evroazijskom unijom, ali to nije dovoljno.

Mogli smo da čujemo ovde od poslanika SNS da čak i ako nikad ne uđemo u EU, trebaju nam ovde evropski standardi. Ni to nije tačno. Pogledajte zemlje u našem okruženju koje su isto tako postali članovi EU, a nemaju taj famozni nemački, švedski ili bilo koji drugi standard, već imaju standard koji je namenjen za balkanske i druge zemlje. To nikako ne može da se poredi sa nekim najbogatijim zemljama EU koje, imajući u vidu čak i 60% budžeta EU ide tim najbogatijim zemljama, a ostalima idu samo mrvice. To su baltičke zemlje, to su bivše zemlje sovjetskog tj. istočnog bloka, zemlje varšavskog pakta i balkanske zemlje.

Više nas čak ni ne lažu da ćemo ikada postati članovi EU, umesto toga nude nam se razne balkanske unije zajedno sa Albanijom, Severnom Makedonijom, tzv. Kosovom i sa kim već ne. Govori nam se o specijalnom partnerstvu između EU i Srbije, a to je ono što je Nemačka ponudila pre desetak godina Turskoj, što je svima bio jasan signal da Turska nikad neće postati član EU i to su Turci shvatili i u skladu sa tim tražili spoljnopolitičke alternative. To se još u Srbiji nije desilo.

Ono što je posledica naše saradnje sa EU jeste prevelika zavisnost od EU. Kada nam se obećaju ti predpristupni fondovi, mi gotovo nikad ne dobijemo taj toliki iznos koliki nam je obećan, a u stalnoj smo zavisnosti od Administrativnog centra u Briselu. Neki bivši ministri finansija u baltičkim zemljama su to stanje nazvali narkomanskom krizom, jer te zemlje poput narkomana su u stalnoj zavisnosti i potpuno njihova budućnost i sudbina zavisi od toga šta će da uradi Brisel sa njima. To je opasnost da se desi sa Srbijom.

Evropska Unija za članstvo Srbije zahteva punopravno priznanje nezavisnosti Kosova i neblokiranje Kosova ka članstvu u UN. To je ono što danas nikog ne zanima. Imali smo prilike da slušamo, SNS pre dolaska na vlast je mnogo češće pominjala Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, govorila je da će preispitati sve tzv. Borkove sporazume. Desilo se potpuno suprotno.

Imajte u vidu da EU ima dvostruke aršine kada su u pitanju najbogatije zemlje i zemlje koje pretenduju da budu članovi ili predstavljaju periferiju EU.

Mi možemo ovde da se hvalimo koliko god hoćemo našom dobrom saradnjom, ali istina je potpuno drugačija, EU je saučesnik u formiranju tzv. republike Kosovo. Poslala je tamo misiju EULEKS-a da instalira kosovske institucije i ponaša se prema Kosovu kao prema nezavisnoj državi. Evropska Unija nije takav aršin imala kada je bio u pitanju Kipar, iako je postojala tenzija i sukob i Republika Severni Kipar nije bila pod faktičkom kontrolom Vlade u Nikoziji, EU je primila Kipar u svoje članstvo bez političkih uslovljavanja i bez tih zahteva da jedni druge međusobno priznaju. To je danas potpuno drugačija situacija sa Srbijom.

Pogledajte posledice koje imaju zemlje koje su sada članovi EU, vezano za ekonomiju kada je Bugarskoj zabranjeno bilo da svoju ekonomiju i svoj izvoz orijentiše ka Rusiji, kada je trebala da se orijentiše prema Nemačkoj imala je spoljnotrgovinski deficit, a pre toga suficit u saradnji sa Ruskom Federacijom.

Sve te zemlje ubrzano gube stanovništvo, minimum deset posto u razmaku od deset godina. Rumuni dva miliona, Bugari 700 hiljada, u Hrvatskoj više od 450 hiljada je razlika između broja stanovnika pre i posle. Dakle, to su činjenice koje mi treba da imamo u vidu i treba da imamo svojevrsni „plan B“ i alternativu u ovom našem bespuću i toj famoznoj politici koju je SNS osvojila od DS, a to je Evropa nema alternativu.

Mi ovde pričamo o nemačkom rastu koji je veći od nemačkog, švajcarskim penzijama i tako dalje. Jedino što je u Srbiji nemačko jesu cene, ali zato su penzije i plate srpske. Jedini proizvod koji mi vrlo uspešno izvozimo i obezbeđujemo za tržište EU jeste jeftina radna snaga. To će tako da ostane i u budućnosti i neće se to nikada promeniti. Imajte u vidu ove signale koje nam dolaze iz Brisela, treba ih najozbiljnije moguće razmotriti.

Pogledajte šta nam se sve traži na tom putu. Tražiće nam se da postanemo punopravni članovi severno-atlantskog pakta, vojne koalicije koja nas je 78 dana bombardovala, izvršila agresiju na našu zemlju, okupirala našu teritoriju. Tom prilikom načinila više od 100 milijardi dolara materijalne štete i ubila preko 2.500 hiljade ljudi. Tražiće nam se da stavimo poslednji pečat na nezavisnost i državnost takozvane republike Kosovo i članstvo Kosova u UN, tražiće nam se da za sva vremena rešimo pitanje Bosne i Hercegovine, a to znači puna integracija Banja Luke u nešto što bi se zvalo unitarna BiH i likvidiranje Republike Srpske.

To su sve činjenice, to dolazi od strane najvećih evropskih zvaničnika, predsednika država, od pripadnika američke diplomatije uvek dobijamo takve poruke, a nudi nam se nešto što ni ne postoji, a to je evropska perspektiva za zapadni Balkan. Što pre Srbija treba da se orijentiše ka saradnji sa Evroazijskom unijom, ka članstvu u Evroazijskoj uniji, ka članstvu u ODKB-u, ka saradnji sa zemljama BRIKS-a, Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika, danas predstavljaju najperspektivniji, najbogatiji i najveći deo ekonomskog sveta i naša je velika sreća što smo mi sa tim zemljama u dugotrajnim prijateljskim odnosima i možemo sa njima da sarađujemo bez političkih pritisaka.

Ono što je takođe, u situaciji naše saradnje EU i Srbije loše za Srbiju, jeste ne konkurentnost srpskih proizvoda na evropskom tržištu kakav nije slučaj sa tržištima u Aziji, to jest u evro-azijskoj ekonomskoj zajednici. Mi zbog EU imamo ovde režim subvencija kojima dajemo više od 10.000 evra po radnom mestu svakom stranom investitoru, besplatno zemljište i sve potrebne dozvole po ubrzanoj proceduri i besplatno. To će dovesti Srbiju u preveliku zavisnost od lobija stranih investitora koji će da Srbiju ucenjuju svojim potencijalnim odlaskom odavde ukoliko ne bude ispunjavala određene političke odluke koje su u interesu najmoćnijih zemalja EU.

Gospodin Arsić je rekao da smo mi izolacionisti. To apsolutno nije tačno. Srpska radikalna stranka se nikada nije zalagala za izolaciju, za prekid saradnje sa bilo kojom drugom zemljom osim Ruske Federacije i Narodne Republike Kine. Mi želimo da sarađujemo sa evropskim zemljama, ali na bilateralnom nivou bez političkih pritisaka i ne u podređenom položaju, a to je ono što nam omogućava EU, samo podređeni položaj.

To mislim da treba svi, pre svega političari koji su na vlasti u Srbiji da imaju u vidu, a ako se mi budemo pravili da to nije istina, da to nema veze, jako ćemo loše da završimo, a morate da imate u vidu da se Severna Makedonija, to je najskoriji primer, odrekla svog imena da bi otpočela pregovore o učlanjenju Severne Makedonije u EU.

Bilo je čvrstih garancija da će se to desiti, na kraju je stigla blokada od Holandije i Francuske. Dakle, evropska perspektiva je mrtva. Ona više ne postoji. Nema nikakvog razloga da takva situacija isto ne bude i sa Srbijom. Srbija će isto tako da ostane prevarena, a mi ćemo se odreći mnogo više nego onoga što su se odrekli Makedonci i mi ćemo se odreći i naše teritorije, našeg identiteta, a neki od zahteva od strane najvećih evropskih zemalja jesu i priznanje da se u Srebrenici desio genocid i da je Srbija za taj genocid odgovorna što će biti uvod u disoluciju Republike Srpske.

Odgovorna Vlada treba da ima sve to u vidu i preduzima mere i korake da se takvo stanje promeni i da se preispita ta sumanuta odluka okupacione uprave koja je došla u Srbiju 5. oktobra, da je EU jedina budućnost Srbije. Ako je mogao mali Island od 300 hiljada stanovnika da kaže da članstvo u EU nije u njihovom ekonomskom interesu ne vidim nijedan razlog da to isto ne može da uradi i Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Filipović je rekao nekoliko stvari, a pre njega i gospodin Marković, vezano za sadašnji sporazum između Srbije i Evroazijske ekonomske unije. Pre svega nije tačno da je Srbija postala član Evroazijske ekonomske unije, nego smo samo sa njima potpisali sporazum. Sporazum između Srbije i Evroazijske unije donosi Srbiji neke koristi - može da izveze, čini mi se, dve hiljade tona cigareta, ograničen nivo izvoza kozjeg sira, kravljeg neograničeno i voćne rakije neograničeno, koliko se sećam. Ali, to nije članstvo nego je to samo sporazum.

Podsetiću vas, jedno od glavnih obećanja koje je dolazilo od strane SNS i Aleksandra Vučića jeste da ćemo mi Fijat 500, srpski Fijat iz Kragujevca, da izvozimo u Rusiju, pogotovo koristeći naše pogodnosti po Sporazumu o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom. To je nemoguće, jer smo iz Rusije dobili odgovor da Sporazum o slobodnoj trgovini važi samo za srpske proizvode, a Fijat iz Kragujevca je italijanski sporazum.

S druge strane, nešto što je postala mantra u Srbiji nakon 5. oktobra i uspostavljanja okupacione uprave umesto prave vlasti i mafijaškog puča, jeste da je to strateški cilj Srbije i da su se za to građani Srbije opredelili. Građani Srbije se nikad nisu opredelili za članstvo u EU. Građani Srbije nikad neće prihvatiti, pre svega, nezavisnost Kosova i priznanje Kosova kao jedan od uslova za pristupanje EU i građane Srbije jednostavno nikad to nije niko pitao. A da je to bila osnovna poruka i osnovna politika SNS, valjda ne bi Vučić išao u Moskvu da se sastaje sa Putinom tri dana pred izbore, već bi valjda otišao u Brisel? Tumačenje ljudi koji su glasali na izborima nije bilo tako kao što se sada predstavlja.

Dakle, imajući u vidu poslednja iskustva, a to su pre svega laž i politika dvostrukih aršina, pogotovo prema Severnoj Makedoniji i Albaniji, Republika Srbija što je pre moguće treba da preispita svoje spoljnopolitičko opredeljenje i da donosi odluke i ponaša se u skladu sa svojim nacionalnim interesima.

Niko ne spori rezultat SNS, ni rezultat Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima, ali vi tj. SNS na izborima nudi Vladimira Putina, ne nudi EU i narod u Srbiji za to glasa, a posle toga kao da Vučić ima blanko podršku za sve i posle to znači, ako on produbljuje odnose sa EU, da je narod za to glasao, iako je o tome bilo najmanje reči u kampanji. To su činjenice.

Druga stvar, mi se zalažemo iskreno za što bliže integracije Srbije i Rusije, kroz Evroazijsku ekonomsku uniju, kroz ODK B kao vojni savez na čijem je čelu Rusija i sve što se bude u Srbiji uradilo u tom smeru od strane SNS i vlasti imaće našu podršku, ali, nemojmo da se mi sami zavaravamo.

S druge strane, ne možemo mi da u isto vreme budemo najbolji partneri Rusije i da sarađujemo sa Rusijom i Kinom, a u isto vreme da budemo u procesu evrointegracija. Jednostavno, to ne može jedno sa drugim, i to treba valjda svima da bude jasno, i u skladu s tim da se mi opredelimo u odnosu na naš nacionalni interes.

Što se tiče te teze kako nama trebaju ovde evropski standardi, a to članstvo je manje važno, to je nebuloza.

S druge strane, treba da se poredimo sa državama u okruženju koje su postale članovi EU, kao što su Rumunija, Bugarska, Mađarska, Hrvatska, zemlje istočnog bloka, da vidimo kakvi su tu standardi. Tu ćemo videti da je nezaposlenost na visokom nivou, da je javni dug porastao tri puta u odnosu na period kada su te zemlje bile samo kandidati i da je proces iseljavanja stanovništva u velikoj meri povećan od kada su te zemlje postale članovi. Jednostavno, takva situacija u EU koja propagira jednakost, neke su zemlje jednakije od drugih. Evropska unija koja počiva na slobodnom prometu kapitala, ljudi i robe jednostavno ne važi za sve članove, inače bi ove naše prve komšije bile u Šengenu. Zašto nisu? Evo, Bugari su već 12 godina članovi.

Dakle, nije to tako slikovito, nije to tako lepo, nije to takva jedna bajka, o kojoj mi treba da sanjamo, već je to nešto što bi se na koncu svega ispostavilo kao pogubno i za našu državnost, a i za našu ekonomiju.

Prvo, što se tiče te mantre koja je nekada dolazila od demokrata, a sada dolazi od neprednjaka, posledica političke ideologije tj. političke maksime, da Evropa nema alternativu i onda se sve u toj percepciji shvata kao napad ne EU, kao na napad na nešto što je sveto, da je neka blastemija, da se u to ne dira, jer, zaboga, od toga zavisi naša budućnost.

To nije tačno da mi ne možemo da se odreknemo evropskih integracija. Zašto ne bismo mogli? Ako može jedan mali Island od 300 hiljada stanovnika da donese jednu suverenu odluku koja je isto tako zemlja koja ima važan geopolitički položaj kao što je Srbija, može da donese suverenu odluku da evropske integracije nisu u njihovom nacionalnom interesu, kako onda može da bude bilo kakva razlika sa Srbijom?

Sa druge strane, jedno od poglavlja jeste usaglašavanje bezbednosne i spoljne politike sa EU, trenutna evropska politika prema Rusiji, a takva će biti bar u bližoj budućnosti jeste režim sankcija. To je jedan od stepenika koji će Srbija morati da prihvati ukoliko ne da želi članstvo, već ukoliko želi da nastavlja put evropskih integracija. Evropska unija nam otima KiM. Evropska unija je glavni sponzor kosovske nezavisnosti. Evropska unija je instalirala Euleks na Kosovo koji treba da služi izgradnji kosovskih institucija. Evropska unija shvata Kosovo kao nezavisnu zemlju. U potpisivanju pravno-obavezujućih sporazuma sa tzv. Kosovom omogućiće se članstvo u UN KiM, tj. republici Kosovo. To je ono što nam dolazi od strane EU. Ne može da bude isto da se neko bori za našu državnosti, za našu budućnost, za našu bolju ekonomiju i saradnja sa EU pre svega iz njihovog odnosa, a onda iz komparativnih iskustava zemalja sa kojima možemo da se poredimo. To su Hrvatska, Mađarska, Bugarska i Rumunija.

Jednostavno, neke zemlje služe samo kao jeftina radna snaga, samo da bi se iskoristio njihov teritorijalni položaj, a ne zanima ih bolji životni standard ljudi koji u tim zemljama žive. Takav će slučaj biti i sa Srbijom.

Ne znam koji su to naši bivši partneri, moguće da mislite na onu stranku u kojoj ste vi nekad bili, ali ovi partneri sadašnji vaši su možda, mnogo interesantniji. Na primer, Nenad Čanak poznati srpski patriota je koalicioni partner SNS na nivou grada Novog Sada. Možda je to neki znak u kom smeru vaša politika ide.

Što se tiče ovoga oko EU i priznanje Kosova, znate EU ima studiju izvodljivosti za Kosovo. Studije izvodljivosti ne postoje za pokrajine, nego za države, to vam dovoljno govori. Kada bude pravno obavezujući sporazum između Srbije i Kosova potpisan, Kosovo postaje član UN, neće imati veze da li je neka država bilateralno nekog priznala ili nije, smatraće se kao da je to država koja je međunarodno priznata.

To kako ima dvostruke aršine EU, govori nam primer Kipra. Republika Severni Kipar nije pod kontrolom Vlade u Nikoziji, a EU je primila Kipar u svoje članstvo u celovitosti. Postoji slična situacija kao sada u Srbiji. To je politika dvostrukih standarda i to vam govori o odnosu koji EU ima prema Srbiji. Ne vidi je apsolutno u svom članstvu i zanima je da se posao oko Kosova reši. To su neke činjenice.

Što se tiče saradnje sa NATO-om, nikad se nismo zalagali za NATO integracije. Mi smo uvek bili najveći protivnici NATO integracija. Nismo mi potpisali IPA i SOFA sporazume kojima se NATO vojnicima daje diplomatski status da imaju takav status koji nije bio predviđen za nemačke vojnike tokom Drugog svetskog rata i Trojnim paktom. Danas takav status imaju NATO vojnici u Srbiji.

Mi smo se zalagali za davanje diplomatskog statusa pripadnicima Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu, mi smo kao srpski radikali prikupili na teritoriji AP Vojvodine više od 30.000 potpisa za osnivanje još jednog takvog centra, a vi ste bili protiv toga. Toga toliko o NATO integracijama i ko se za NATO zalaže.

Hvala.

Pre svega, čuli smo i danas ovde o toj jednoj velikoj svetskoj aferi „Vikiliksa“, dokumenata koji su procureli iz američke ambasade, iz američkih ambasada svuda u svetu, veliki broj dokumenata, više stotina hiljada, u kojima se pominje na neki način Srbija.

Tu smo mogli da vidimo da i ministri u Vladi dolaze na saslušavanje u američku ambasadu, da se neki od ministara izvinjavaju u američkoj ambasadi u odnosu na svoju retoriku koju su imali po određenim pitanjima vezanim za SAD, da se opravdavaju razni neki postupci vladajućih stranaka, da se otprilike pravi kompromis vezano za pitanje KiM, koje će podrazumevati nezavisnost itd. To su bili dokumenti zaključno, čini mi se, sa 2011. godinom.

Posle toga, kao što smo mogli da čujemo ovde da smo imali jednu veliku promenu vlasti 2012. godine, kada su ti žuti otišli u prošlost, došli su naprednjaci, spasioci itd, isto smo tako mogli da vidimo uticaj američke ambasade na dešavanja u Srbiji. Dakle, američki ambasador je direktno učestvovao u sazivu ovog parlamenta tj. u sastavljanju saziva ovog parlamenta zato što je u izbornoj noći dao nalog da dve liste koje nisu imale 5%, koje nisu imale cenzus uđu u Skupštinu i ovde formiraju poslaničke grupe. Dakle, američki ambasador je naredio, naprednjaci su izvršili.

Potpuni kontinuitet postoji po pitanjima odnosa prema Sjedinjenim državama, njihovim eksponentima u Srbiji od strane DS i SNS. Promene su samo personalne. Srpska napredna stranka u predlozima za budžet svih ovih sedam godina, finansira rad nevladinih organizacija, koju smo mogli da vidimo iz tih dokumenata, iz našeg iskustva, iz mafijaškog puča 5. oktobra, koje su strane agenture u Srbiji, one se finansiraju jednim delom iz budžeta Srbije. Posle te organizacije prave neke manifestacije u Beogradu kojim podržavaju tj. govore o tome da se u Srebrenici dogodio genocid, kojim podržavaju kosovsku nezavisnost, organizuju festival Mirdita, promocija kosovske kulture u centru Beograda. To se sve finansira sa saglasnošću SNS iz budžeta Srbije. Dakle, to su činjenice i šta mi posle da pričamo o uticaju stranih službi u Srbiji? Njihove eksponente ovde finansiramo iz budžeta. O čemu se tu onda radi?

Apsolutni kontinuitet, ako nije i poboljšanje negde te saradnje u nekim segmentima između Srbije i Severnoatlantskog pakta, postoji između DS i SNS. I dalje Ministarstvo odbrane, Kancelarija NATO pakta i NATO se i dalje za sve pita u Srbiji i u ovom regionu. Još je SNS potpisala ugovore IPAP, SOFA, sporazume sa NATO paktom, koji predviđa diplomatski status i status za NATO vojnike u Srbiji kakav nije bio predviđen Trojnim paktom za vojnike Hitlerove soldateske u Kraljevini Jugoslaviji.

Drastičan jedan primer zloupotrebljavanja podataka jeste što je SNS omogućila jednoj satelitskoj partiji SNS, koja se zove Srpska desnica, da dođe do spiska korisnika tj. primalaca socijalne pomoći u opštini Medveđa i koji je na taj način posle brutalno iskorišćen u svrhe predizborne kampanje. Dakle, ljudi su došli potpuno nezakonito do tog spiska, niko nije reagovao, nije reagovao ni Poverenik za informacije i zaštitu podataka o ličnosti i niko nije procesuiran. Ista stvar i kod svih ovih afera o kojima smo mogli danas da čujemo, vezane za Dragana Đilasa. Dakle, svi naprednjaci znaju šta je ko pokrao, kako je iskoristio svoje mandate u lokalnoj, republičkoj vlasti, a nema nigde nikakvog procesa protiv njega, osim što više nije na vlasti Dragan Đilas je od strane SNS bio nagrađen i postao predsednik Košarkaškog saveza kao kadar SNS.

Dakle, hajde prvo da vidimo kakva je ovde realnost, pre nego što budemo krenuli da pričamo neke izmišljotine i bajke i da se mi hvalimo našim napretkom u bilo kojoj od ovih oblasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Orliću, molim vas, pre nego što krenete da izmišljate bar saslušajte šta sam rekao. Ako niste čuli, onda možete da pročitate stenogram i da vidite šta sam ja tačno rekao. Evroatlantske integracije nisam ni u jednom momentu spomenuo. Činjenice su, dakle, kao što je svima poznato, da predstavnik NATO pakta sedi u Generalštabu. Činjenica je da je i skupštinski saziv, u kojem je većinu imala SNS, izglasao IPAP sporazum.

Vojna neutralnost. U redu, podržavam, ali onda mora da se ima isti aršin prema svima, ukoliko je ta neutralnost, koja je proklamovana, istinita. Ne može diplomatski status da postoji za NATO vojnike, da imaju sve moguće pogodnosti u Srbiji, a da pripadnicima Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu ova vlast nije bila u stanju, iz sebi poznatih razloga, da dodeli diplomatski status.

Podsetiću vas, ti ljudi su spašavali živote naših građana tokom poplava u Obrenovcu, pomagali su tokom masovnih požara koje smo imali ovde, uvek su bili tu za vreme velikih nesreća, prirodnih katastrofa koje su zadesile Srbije, a NATO alijansa, čiji predstavnik sedi u Generalštabu, uvele su ga demokrate, vi ste ga zadržali, nas je bombardovala, ubili su za 78 dana više od 2,5 hiljade ljudi.

Ne možemo da imamo takav isti aršin prema njima i prema Rusiji, prema naših istorijskim saveznicima i prema vojnoj koaliciji koja je izvršila agresiju na našu zemlju, okupirala nam deo teritorije. To je, pre svega, a drugo, znate, SRS je predložila i da se još jedan takav centar, kao što je centar u Nišu, formira i na teritoriji Vojvodine, skupila više od 30 hiljada potpisa građana Srbije da se jedan takav centar formira u Vojvodini. Naprednjačka većina nije htela o tome da razgovara.

Pre nego što počnete da mi stavljate neke reči u usta, nešto što nisam rekao, voleo bih da malo više ili saslušate ili istražite i vidite šta su činjenice u vezi sa saradnjom Srbije i NATO, a vežbe koje ima Srbija sa NATO- paktom, ima ih više od 100 godišnje, sa zemljama NATO-pakta, a tek nešto oko 18 ili 19 godišnje vežbe u kojima učestvuju vojnici Ruske Federacije. To su isto konkretne činjenice. Razlika je takva što na televiziji možete da vidite samo vežbe sa Rusijom, a ne možete da vidite vežbe sa NATO-paktom.

Pre svega postoji jedna iluzija i kod pripadnika SNS i kod drugih vladajućih stranaka u Srbiji, da se može sedeti na dve stolice.

Nemoguće je ostvarivati saradnju sa EU, biti u procesu evropskih integracija i u isto vreme razvijati najbolje moguće odnose sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom. Te dve stvari jednostavno ne mogu da idu zajedno.

Koliko god mi želeli da to ostvarimo, to je jednostavno nemoguće ne samo zbog Srbije, nego i zbog bilo koje zemlje na svetu gde je to tako zabranjeno. Moramo se opredeliti.

Onaj stepen saradnje koju danas ima Srbija sa NATO, tj. sa Severnoatlantskim paktom, nema nažalost sa Ruskom Federacijom. Pitanje dodeljivanja diplomatskog statusa za pripadnike Rusko-srpskog humanitarnog centra treba da bude moralno pitanje, da mi pokažemo pre svega zahvalnost tim ljudima konkretno koji su nam pomogli ovde, ali i zahvalnost Ruskoj Federaciji za sve što je učinila za Srbiju. Podsetiću vas, da nije bilo Rusije Savet bezbednosti UN izglasao bi rezoluciju kojom se Srbija proglašava genocidnom državom. Da nije bilo Rusije Kosovo bi odavno postalo član UN.

Rusija je naš tradicionalni istorijski saveznik, iskreni saveznik sa kojim mi sarađujemo bez ikakvih političkih pritisaka. To ne možemo isto da kažemo za EU i za NATO pakt.

Podsetiću vas da su sve istočne evropske zemlje u kojima je bio nekada socijalizam pre svega morale da postanu članovi NATO pakta da bi postali članovi EU, a kada je evropska perspektiva, tj. to više danas i ne postoji, izgubila značaj, onda samo članovi NATO pakta, kao što je to slučaj sa Albanijom i sa Crnom Gorom. To je realnost, ne zbog neke potrebe bezbednosti, nego to se dešava isključivo da bi te neke zemlje pokazale omaž, izraz lojalnosti prema NATO paktu, prema tom svojevrsnom okupatoru i da budu zajedno u frontu protiv Rusije.

Mi danas znamo, znamo i vi i ja, da ni Rumunija ni Bugarska ne ispunjavaju evropske standarde po bilo kom pitanju. I Rumunija i Bugarska i ostali članovi EU samo zato što su postali članovi NATO pakta i sve iz razloga da NATO pakt izađe na Crno more.

Danas je to realnost u Srbiji i u skladu sa tim mi treba da razmišljamo o alternativama u tom putu, o planu B, o budućnosti naše zemlje, o bezbednosti naše zemlje i naših građana, a to ni u jednom momentu nećemo biti u stanju da postignemo sarađujući sa NATO paktom na bilo koji način. Hvala.

Greška je do vas, gospodine Marinkoviću, verovatno.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan veliki apsurd kod našeg zakonodavstva je da mi slepo usvajamo ono što dolazi od strani EU u takozvanom procesu harmonizacije, akte evropskih zemalja, akte koji nam dolaze iz Brisela koji se često samo prevode sa engleskog jezika, koji naravno nisu pravljeni da odgovaraju našoj državi i našem društvu, nego su pravljeni za neke evropske zemlje, a onda imamo taj paradoks da je ovo o čemu pričamo danas i ta famozna švajcarska formula nije najpopularnije rešenje u EU. Kako to? Prvi put kad bi nešto moglo da bude dobro što dolazi od strane EU, mi sad radimo obrnuto od onoga što je bilo praksa u Narodnoj skupštini Srbije.

Dakle, usklađivanje penzija u skladu sa inflacijom i rastom zarada, a rešenje koje najveće zemlje EU Italija, Francuska, Španija i Austrija je potpuno drugačije. Na primer usklađivanje baš onoga o čemu smo pričali, a to je rast cena i rast zarada, jer sa inflacijom to može da bude velika gimnastika imajući u vidu da se to predviđa. To predviđa Narodna banka, to niko ne kontroliše. Podložno je manipulaciji, a prava mera bi bila odgovorne Vlade za one penzionere u Srbiji usklađivanje sa rastom cena i rastom zarada. Da li ima nešto odgovornije što može Vlada uradi i zašto baš ovo rešenje? Zašto je baš ovo rešenje prihvatljivo za Srbiju? To je ono o čemu smo pričali.

S druge strane, o ekonomskoj situaciji u Srbiji znamo vrlo malo, o predvidljivosti ulaganja novca u Srbiji iz budžeta, novca poreskih obveznika ne znamo ništa, jer smo svedoci za ovih sedam godina da vrlo često i svaki ministar finansija, sada to Siniša Mali, saznaje na konferencijama za štampu predsednika Republike gde će novac da se troši i gde će da se ulaže. Tako je došlo i do ovog sada rešenja.

Na primer Aleksandar Vučić je pomislio u jednom momentu da je baš 5.000 dinara cifra koja treba da se dodeli svakom penzioneru, on je to najavio i onda je zadatak Vlade i skupštinske većine da to omoguće, da to stave, tj. sprovedu kroz skupštinsku proceduru na neki način kako bi se to omogućilo da bude onako kako je Vučić rekao. To nije ni transparentno, ni predvidljivo i kakav to ambijent stvara u Srbiji i zašto baš 5.000 dinara?

Imali smo nedavno povećanje cene putarine, čini mi se za, 12%. Kako smo mi došli do tog na primer procenta 12%? Zašto 12%? Ko je to objasnio? Nije niko. Ko je objasnio zašto baš u ovoj godini, a slučajnost je da se u ovoj godini penzije nisu povećavale, se ova dodeljuje jednokratna pomoć penzionerima.

S druge strane, nisu ti penzioneri tako homogena kategorija. U Srbiji ima više od 100.000 penzionera, čini mi se da je zvaničan podatak 105.000, sa penzijama oko 10.000 dinara ili manje od 100 evra, a 300.000 do 14.000 dinara. Umesto da se pravi neka razlika između tih najugroženijih penzionera sa onima koji imaju penzije od 70.000, 80.000 i više hiljada dinara, ima penzija više do 100.000, svima se dodeljuje isto. Da li isto znači onom koji ima 10.000 dinara da dobije tu jednokratnu pomoć ili onaj koji ima 90.000 dinara penziju? On neće ni osetiti tih 5.000 dinara kada bude dobio.

Kako se došlo na tu ideju, a pogotovu ne može da se neka konzistentnost i kontinuitet utvrdi u politici i programu SNS, imajući u vidu da smo mi o smanjenju penzija čuli kao o onaj krajnjoj meri, kada sve već bude iscrpljeno, kada ne budemo mogli bilo šta drugo da uradimo i dobili smo čvrsta uverenja da se to neće u Srbiji desiti. Onda Aleksandar Vučić, koji je rekao u hali „Pinki“ u Zemunu, da ne da na penzionere, da neće dozvoliti da se penzije smanjuju, da je bolje da se uzima sa neše grbače, misli se verovatno na funkcionere u Srbiji, nego da se dira u penzionere. Posle pet meseci, kada se formirala Vlada 2014. godine, videli smo da su penzije ipak smanjene. Šta nam to govori? Kakva je to onda promena sa režimom Demokratske stranke koji je bio u Srbiji do 2012. godine. Kako je to razlika od obećanja akcija od 1.000 evra? Jel postoji razlika? Ne postoji.

Novac za penzionere, treba da bude verovatno prioritet podizanje penzija, a kada su penzije smanjivane išlo se naravno stepenasto u odnosu na visinu penzije i to je trajalo tj. to se desilo pre pet godina.

Sada ukoliko, naravno da ne govorim o tome da je to stečeno pravo, da to nije onakva postavka kakvu Vlada želi da predstavi Srbiji kao da to što se penzije isplaćuju da je to u stvari čin davanja vlasti u Srbiji, da to penzioneri nisu ostvarili, da nisu ni radili, ni zaradili te penzije, nego da to Vlada otprilike nekome daje po svojoj volji, a nema veze sa konkretnim korisnikom.

Šta će biti ukoliko neki penzioneri kada iscrpe sve sudske instance u Srbiji i kada se obrate Evropskom sudu za ljudska prava, a imajući u vidu da je Srbija zemlja članica Saveta Evrope i potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima, šta će se desiti onda kada bude takva presuda donesena u Strazburu i bude trebao taj novac da se vrati? Gde će se naći taj novac i to nema veze što neće možda svi penzioneri hteti to da traže. Dovoljan je samo jedan. To će da se posle odnosi na sve.

Koliko je penzionera preminulo od 2014. do 2019. godine? Šta je sa njihovim penzijama? Onda posle povećanje penzija najviše u istoriji, a mi inače od 2012. godine ili slušamo da se nešto desilo u Srbiji prvi put u istoriji ili najbolje u istoriji. Ne postoje drugi rezultati ovde.

Gledajući samo medije, slušajući samo političare iz vlasti mi zaista možemo da zaključimo da mi živimo u stvari u nekoj drugoj zemlji, pa na taj način ovde pričamo i o švajcarskom modelu. Kad možemo da imamo veći rast od Nemačke, zašto ne možemo da imamo veće penzije od Švajcarske? Dovoljno je da se to kaže, da se o tome priča, a to što je u realnosti, to nema veze sa životom.

Gde naći novac za te stvari? Prvo, trebalo bi malo da vidimo gde se novac u Srbiji troši iz budžeta. Imali smo informaciju npr. da je Siniša Mali rekao pre neki dan – 4,4 milijarde dinara je izdvojeno od 2014. do 2019. godine za „Crvenu Zvezdu“ i „Partizan“? Zašto 4,4 milijarde i po kom osnovu samo ova dva sportska kluba? Koji je interes države da ovaj novac odvoji za ta dva sportska kluba koja su rupe bez dna? Gde je tu objašnjenje?

Dame i gospodo narodni poslanici, od 2000. godine mi smo ovde imali neke promocije svojevrsnih eksperata Svetske banke, MMF, ostalih velikih finansijskih institucija svetskih.

Imali smo i Miroljuba Labusa, i Božidara Đelića i Mlađana Dinkića, a onda kada su došli naprednjaci onda su ovde reklamirali nekog Lazara Krstića, ekonomskog genija, stručnjaka koji se samo zadržao ovde nekoliko meseci, jer je taj genije hteo ovde da plate smanji za 30% i da u svim javnim preduzećima isto toliko procenata zaposlenih otpusti, a ovde je najavljivan kao spasilac naše ekonomije i posrnule privrede.

Imali smo Sašu Radulovića kojeg je izabrala SNS za ministra privrede, videli smo kako je to prošlo. A isto tako smo najavljivali velike stvari, da će da se dese samim tim izborom.

Iz budžeta Srbije se finansira određeni broj nevladinih organizacija koje dolaze sa zapada, koji posle otvoreno deluju protiv Srbije. Dakle, država Srbija finansira određene nevladine organizacije koje i pored toga da se finansiraju iz inostranstva, sa njima se upravlja iz inostranstva, a oni posle toga ovde šire mantre kao što je bilo nezavisno Kosovo, da se u Srebrenici desio genocid i ostale stvari.

Organizuju u Beogradu festival „Mirdita“, promocija kosovske kulture, organizuju „Žene u crnom“, performanse vezano za navodni genocid u Srebrenici i ostale stvari. Nikome se to ne sviđa, to niko ne podržava, ali zato to Srbija plaća, kroz budžet za svaku godinu.

Zašto, a imajući u vidu da je naravno među omiljenim metama SNS upravo i taj Soroš i te nevladine organizacije, a onda ih Srbija plaća. Srpska napredna stranka je obećavala pre 2012. godine - ukoliko dođe na vlast da će smanjiti broj tih besmislenih agencija u koje se ljudi zapošljavaju preko stranačkih veza, gde ljudi koji se tamo zaposle ne moraju da dolaze na posao, da imaju astronomske plate, agencije koje nemaju nikakve nadležnosti, koje ne rade ništa i služe samo da bi se udomili stranački kadrovi.

Obećavali su da će preispitati ko je gde u upravnom i nadzornom odboru, koliko se to plaća iz budžeta, a posle toga smo videli apsolutno potpuni kontinuitet sa vlašću DS, samo su se personalno uloge zamenile. Nisu više žuti, sada su naprednjaci, a sistem je apsolutno isti. Obećavali su da će da smanje potpuno birokratiju u Srbiji uvođenjem takozvane Kancelarije za brze odgovore, a posle izbora su to obećanje zaboravili.

Ono što treba da bude prioritet Vlade Srbije, što se tiče plata i penzija u Srbiji, mora da bude izjednačavanje minimalne plate i minimalne penzije sa iznosom potrošačke korpe. To iznosi oko 37.000 dinara.

Odgovorna Vlada bi napravila plan kako da smanji što je više moguće ta besmislena davanja iz budžeta i da radi na tome da se minimalne plate i minimalne penzije približe potrošačkoj korpi, a ne da mi izmišljamo švajcarske modele i da poredimo Srbiju sa švajcarskim i sa nemačkim standardom i da se hvalimo kako smo bolji od Nemačke.

Što bi rekao Milorad Mirčić, ako smo mi šampioni ovde u regionu, zamislite tek kako se živi u ovim ostalim državama, a više puta smo čuli da smo mi lideri ne samo na zapadnom Balkanu, ne samo od zemalja kandidata za članstvo u EU, nego i od ostalih zemalja EU po raznim parametrima. Ali, evo samo susedna Hrvatska, u Hrvatskoj nedavno uvedena penzija i za one koji nikada nisu radili, nešto više od 100 evra. Prosečna penzija koja u Srbiji iznosi 23.000 dinara, što je nešto manje od 200 evra, u Hrvatskoj je oko 370 evra. Čega smo mi šampioni, onda?

Mi ako smo bolji od najlošijih zemalja u Evropi, mi smo onda šampioni, a to što to ne može da se poredi ni sa kim i što nema veze za realan život u Srbiji, to nije važno.

Ono što smo isto imali prilike da čujemo, jeste da sada od 2012. ili 2014. godine, ili kada se već to desilo, kada smo se mi okrenuli nekim drugim zemljama sveta, pa nas sada poštuju, nas uvažavaju i mi smo onda pristupili nekim drugim tržištima i saradnja sa nekim drugim zemljama i da je to sada uspeh i tako dalje, to ne može da bude održivo, zato što Srbija ne može da bude na dve stolice.

Ne možemo mi da sarađujemo i razvijamo najbolje odnose sa Kinom i Rusijom, a u isto vreme idemo tj. nastavljamo sa procesom evrointegracija i posvećeni smo članstvu EU. Jedno ne ide sa drugim. Pre svega, što treba u okviru procesa evrointegracija da usaglasimo spoljnu politiku sa politikom EU, što znači uvođenje sankcija Rusiji. Onda nema ni saradnje ni po vojnim pitanjima, ni po ekonomskim, ni po bilo kojim drugim.

Pritisak je iz EU da Srbija ograniči svoju saradnju sa Kinom. To ne može da se razvija, a da se u isto vreme ide u EU. To je nemoguće. Politika EU je politika dvostrukih aršina. To znači da je EU apsolutno protiv da kroz balkanske zemlje prođe tzv. Turski tok ili Južni tok, ali zato EU ništa nema protiv Severnog toka 2. To nam pokazuje šta misle o nama i to nam pokazuje u kakvom ćemo mi biti položaju čak i kada bi kroz nekih 50 ili 100 godina ili bilo kada, ušli u EU. Mi smo evropska periferija u njihovim očima. Mi smo evropski bašibozluk, mi služimo ovde kao jeftina radna snaga, u perspektivi možemo da služimo kao parking za migrante, kao eksperimentalni poligon i sve ostalo. Nikad ne možemo da budemo ravnopravna članica EU, čak i kada ne bi postojali politički pritisci da se Srbija odrekne KiM za nastavak pregovora o tom članstvu.

Zato treba na vreme, dok se još nije sve upropastilo, da se okrenemo saradnji za Evroazijskom ekonomskom unijom, jer je to budućnost. Tamo su svetski i finansijski najmoćnije zemlje na svetu, sa zemljama Briksa koje okupljaju najbogatije i najveće zemlje na svetu Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika. Budućnost ekonomije neće biti u zapadnoj Evropi, nego će biti u Aziji, svetske ekonomije. Najbolje bi bilo da što pre tu realnost prihvatimo. Ukoliko to ne uradimo, ukoliko nastavimo sa evropskim integracijama, mi ćemo onda biti zemlja koja nije pod punim suverenitetom, sa statusom kolonije, gde svaku odluku što se tiče ekonomije, što se tiče socijalne politike, što se tiče bilo čega drugog, donosi isključivo MMF, Svetska banka i ostali. Oni treba da propisuju i plate i penzije i zaposlenost i cene komunalnih usluga i sve ostalo.

Srbija ne treba da bude spremna na to, ne treba to da prihvati i treba što je pre moguće, da se okrene saradnji sa tradicionalnim prijateljima, sa istorijskim saveznicima, da umesto Evropske banke za obnovu i razvoj se okrenu npr. Fondu puta i svile i da razmišlja o svojoj budućnosti i boljem životu svojih građana, a ako se samo bude poredilo to što su možda oni koji su došli pre naprednjaka bili gori od njih i da je to dovoljno, to nas neće nigde odvesti. Nazivanjem stvari švajcarskim ili nemačkim samo da bi to bolje zvučalo, ništa neće promeniti u Srbiji, a i dalje će da ostane takva situacija bez ikakve mogućnosti razvoja i bez ikakve perspektive.

Ne možemo mi da sarađujemo i razvijamo najbolje odnose sa Kinom i Rusijom, a u isto vreme idemo tj. nastavljamo sa procesom evrointegracija i posvećeni smo članstvu EU. Jedno ne ide sa drugim. Pre svega, što treba u okviru procesa evrointegracija da usaglasimo spoljnu politiku sa politikom EU, što znači uvođenje sankcija Rusiji. Onda nema ni saradnje ni po vojnim pitanjima, ni po ekonomskim, ni po bilo kojim drugim.

Pritisak je iz EU da Srbija ograniči svoju saradnju sa Kinom. To ne može da se razvija, a da se u isto vreme ide u EU. To je nemoguće. Politika EU je politika dvostrukih aršina. To znači da je EU apsolutno protiv da kroz balkanske zemlje prođe tzv. Turski tok ili Južni tok, ali zato EU ništa nema protiv Severnog toka 2. To nam pokazuje šta misle o nama i to nam pokazuje u kakvom ćemo mi biti položaju čak i kada bi kroz nekih 50 ili 100 godina ili bilo kada, ušli u EU. Mi smo evropska periferija u njihovim očima. Mi smo evropski bašibozluk, mi služimo ovde kao jeftina radna snaga, u perspektivi možemo da služimo kao parking za migrante, kao eksperimentalni poligon i sve ostalo. Nikad ne možemo da budemo ravnopravna članica EU, čak i kada ne bi postojali politički pritisci da se Srbija odrekne KiM za nastavak pregovora o tom članstvu.

Zato treba na vreme, dok se još nije sve upropastilo, da se okrenemo saradnji za Evroazijskom-ekonomskom unijom, jer je to budućnost. Tamo su svetski i finansijski najmoćnije zemlje na svetu, sa zemljama Briksa koje okupljaju najbogatije i najveće zemlje na svetu Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika. Budućnost ekonomije neće biti u zapadnoj Evropi, nego će biti u Aziji, svetske ekonomije. Najbolje bi bilo da što pre tu realnost prihvatimo. Ukoliko to ne uradimo, ukoliko nastavimo sa evropskim integracijama, mi ćemo onda biti zemlja koja nije pod punim suverenitetom, sa statusom kolonije, gde svaku odluku što se tiče ekonomije, što se tiče socijalne politike, što se tiče bilo čega drugog, donosi isključivo MMF, Svetska banka i ostali. Oni treba da propisuju i plate i penzije i zaposlenost i cene komunalnih usluga i sve ostalo.

Srbija ne treba da bude spremna na to, ne treba to da prihvati i treba što je pre moguće, da se okrene saradnji sa tradicionalnim prijateljima, sa istorijskim saveznicima, da umesto Evropske banke za obnovu i razvoj se okrenu npr. Fondu puta i svile i da razmišlja o svojoj budućnosti i boljem životu svojih građana, a ako se samo bude poredilo to što su možda oni koji su došli pre naprednjaka bili gori od njih i da je to dovoljno, to nas neće nigde odvesti. Nazivanjem stvari švajcarskim ili nemačkim samo da bi to bolje zvučalo, ništa neće promeniti u Srbiji, a i dalje će da ostane takva situacija bez ikakve mogućnosti razvoja i bez ikakve perspektive.

Dame i gospodo narodni poslanici, u svetlu ovog otklona koji pokušava da se napravi u Srbiji između bivše vlasti DS i vlasti SNS, koja je evo već sedam godina u Srbiji, najviše se nekako stavlja akcenat na period pljačkaških privatizacija, kada je Srbija opustošena, kada su naša velika preduzeća prodavana budzašto i ispod svake vrednosti. Videli smo da je i Savet za borbu protiv korupcije obeležio 24 sporne privatizacije. Pa smo imali slučajeve da se „Železara“ vraća, nakon što je sve što je moglo da se istopi tamo, istopljeno za jedan dolar.

Dakle, pokušava se da se napravi diskontinuitet između te dve stranke na vlasti, a onda smo nedavno imali priliku da vidimo, i nije prvi primer, da je IMR iz Rakovice prodat za milijardu i 100 miliona dinara. Procenjena vrednost 2,9 milijardi.

Sad, voleo bih da čujem objašnjenje od gospođe Ane Brnabić kako se to razlikuje od prodaje šećerana za dinar, kako se to razlikuje od privatizacije „Železare Smederevo“ i od svega ostalog što smo imali prilike da vidimo za vreme vlasti DS? Pa, to je sve isto, čak možda i ta šećerana i danas radi kao šećerana. A, šta će biti sa zemljištem, sa imovinom IMR iz Rakovice? Dakle, nekada industrijski gigant koji je zapošljavao sedam hiljada ljudi, više od 77 hiljada kvadratnih metara u centralnom delu Rakovice, neće više biti fabrika, sutra će da bude šoping centar, sutra će da bude neki Lidl, kao što je Lidl na prostoru bivšeg IMT-a na Tošinom bunaru, kao što umesto „Zmaja“ sada imamo šoping centar u delu opštine Zemun koja se i danas naziva Zmaj. Dakle, imaćemo neke parkinge, imaćemo šoping centre i to je to.

Prodaje se centralno zemljište u jednoj od najvećih opština da bi se pravili sutra šoping molovi i stanovi.

Da li je to zlatno doba u kojem mi živimo? Da li to pokazuje naša prosečna plata, suficit u budžetu i sve ostale stvari, da mi sada nemamo šta da radimo sa našom industrijom, nemamo uopšte potrebe da ulažemo u to da se ljudi zapošljavaju, sad nam fale šoping centri? Onda je vlast u Srbiji u stanju da proda nešto za 1,8 milijardi dinara ispod procenjene cene. Kako se to razlikuje od režima DS?

S druge strane, imamo jedan auto-put koji je nedavno izgrađen i pušten u saobraćaj, „Miloš Veliki“, koji je gradila jedan velika kineska kompanija. Videli smo da je to ponos Srbije, 10 sati uživo prenos otvaranja tog puta, spektakl. Naravno, svaka čast, i treba da postoji taj auto-put, olakšava mnogo građanima Šumadije i centralne Srbije i njihov život. A, onda vidimo „Moravski koridor“, da ti Kinezi uopšte nisu tako dobri, da to nije tako kvalitetna firma, i umesto njihovih 500 miliona evra, Vlada Srbije će da angažuje američki „Behtel“ za 800 miliona evra.

Kako je kineska firma dobra za „Miloš Veliki“, a nije za Moravski koridor, auto-put Preljina-Pojate? Ne, nego je to ono što smo već imali priliku da vidimo, a to je da između vlasti DS i SNS apsolutno nema nikakve razlike, jer i dalje se dešavaju te stvari i ta pljačka, u ovom slučaju 300 miliona evra.

Da li će neko za to da odgovara? Da li će već jednom da se to stanje promeni? I da li će jedan takav ministar, kao što je Zorana Mihajlović, koji očigledne dilove ima sa američkom ambasadom, da više bude smenjena, a onda da vidimo i da istražimo šta se to još desilo u tom ministarstvu, o čemu bi se trebalo voditi računa, i gde je sve zakon prekršen i gde su sve pare pokradene?