Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu da smo imali prilike već da čujemo kako smo mi šampioni u regionu u svim mogućim oblastima, pa je onda došao red da malo tog našeg šampionskog prenesemo i na neke druge balkanske zemlje, pa smo odlučili da osnujemo tvz. balkansku uniju ili „mali Šengen“.

Mi u svetlu ovog našeg tzv. preporoda, kako se to može čuti iz obraćanja najvišeg funkcionera Vlade Republike Srbije, sada se udružujemo sa Albanijom, Severnom Makedonijom, BiH i pravimo „mali Šengen“. Kakvu to priliku Srbija traži na tržištu Albanije? Da li mi mislimo danas da naša ekonomska perspektiva i budućnost odnosa na Balkanu može biti kroz taj „mali Šengen“? Koji će to srpski privrednik taj model da uzme? Pa, neće nijedan. To može da pomogne, kao što je Vučić to i rekao, plasmanu albanskih proizvoda u Srbiju i to se pokazuje da smo mi tome posvećeni u stvari kroz tu inicijativu. Zašto je to došlo? To je došlo kao uteha za nešto što smo videli da se na kraju neće desiti, a to je prijem Srbije u EU. Od toga nema ništa, čuli smo francuskog predsednika, ali sada ćemo biti primljeni u balkansku uniju. Nema veze, bićemo tu najbolji. Ako ništa drugo, unija je unija.

Osim što se ne razmišlja o tim stvarima i što se sve prihvata zdravo za gotovo samo da bi se to nekom dopalo, a ne zato što je to bolje po našu privredu, mi zaista ne možemo da identifikujemo razlike između DS i SNS što se tiče ove ekonomske sfere.

Jutros smo govorili o subvencijama. To je samo poraslo u vreme SNS. Još jedna razvojna šansa u Srbiji, kako nam se predstavlja od strane Republike Srbije, je izgradnja tzv. nacionalnog stadiona. Ministar je rekao kako je to isto tako prilika za našu građevinsku industriju. Dakle, sada ćemo da napravimo stadion, pa ćemo napraviti stambeni i poslovni kompleks, pa ćemo da razvijemo taj čitav deo grada itd. Naravno, ono što se desilo nekim drugim državama koje su imale slične projekte, to neće važiti za nas. Nema nikakvih razloga, mi smo posebni. Nema veze kako su prošli Grci kada su pravili objekte za tu sličnu namenu za Olimpijske igre 2004. godine, što su uložili mnogo novca i na kraju im se ništa to nije isplatilo. Mi ćemo, ako Bog da, organizovati evropskog prvenstvo sa još neke tri države, pa nam treba za tu namenu, a procvetaće sve ostalo. Dakle, 250 miliona evra samo za to u Beogradu se troši za nešto što je, u najmanju ruku, nebulozno.

Nije Srbija i naša ekonomija u takvom jednom stanju da može sebi da dozvoli luksuz izgradnje nacionalnih stadiona, pogotovo kada vidimo koliko imamo problema u svim drugim oblastima, u nekim drugim sredinama u Srbiji. Da li smo mi zaista došli do tog nivoa? Znamo da pričamo o nemačkim standardima, o švajcarskim formulama itd, ali to nije realnost u Srbiji. Mi nismo na nivou da možemo sebi da dozvolimo da ulažemo toliki novac u nešto što znamo da nam se neće isplatiti, jer ne može da nam se isplati.

Ne možemo sami sebe da zavaravamo da će to posle da donese novac, stambeni i poslovni kompleksi itd. To se neće desiti. To se nije desilo ni u jednoj od tih država koje su se time bavile. Pogledajte šta se desilo sa olimpijskim kompleksom za Zimske olimpijske igre u Sočiju. To je danas prazno, neisplativo. Nema razloga da drugačije bude u Srbiji. To nisu naše ekonomske šanse i tu mi nećemo naći spas. To da sutra mi napravimo takav jedan objekat, da se hvalimo, da se slikamo, da ima negde da nastupa Zdravko Čolić, to nije ono što je dobro za našu privredu zato što smo videli da i kod „Behtela“ koji će biti angažovan na izgradnji Moravskog koridora, pa neće oni da angažuju srpske podizvođače, nego turske. Zašto bi sada bilo drugačije sa nacionalnim stadionom? Dakle, taj odnos pokazuje nešto što bi moglo da se nazove nedomaćinsko ponašanje.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponavlja nam se jedna situacija koja je ovde aktuelna poslednjih 20 godina, a to je da najmanje uticaja na sve naše prilike, pa tako i ekonomske, ima Vlada Srbije, tj. vlast u Srbiji, već sve naše glavne odluke se, nažalost, donose u inostranstvu. I tako, kao i prethodne Vlade, kao i prethodni režimi, kao režimi DS, sve se radi u Srbiji striktno po diktatu MMF, a moralo je iskustvo da nas nauči da se ni jedna zemlja na svetu nije razvila uz pomoć MMF.

Mi smo prvo imali raznorazne prevarante. Posle 5. oktobra dolazili su u Srbiju neki samozvani stručnjaci Svetske banke, MMF, raznih finansijskih institucija širom sveta da nam ovde, kada nam je stigla demokratija, dovedu i zapad i zapadni standard i sve ostalo, pa smo imali i Božidara Đelića, pa smo imali Vlahovića, i Labusa, i Dinkića. To je bilo u nekom periodu neposredno posle 5. oktobra. Srpska napredna stranka kada je došla na vlast nastavila je isti trend, pa smo onda mogli da vidimo genija, koji se nije zadržao u Srbiji pola godine, Lazara Krstića, pa Sašu Radulovića, videli smo o kakvom je tu profilu reč, Dušana Vujovića koji sad, pošto je preporodio Srbiju, ide da pomogne ekonomiji Ukrajine, a isto tako po zadatku MMF i Svetske banke. Dakle, potpuni, apsolutni kontinuitet između vlasti SNS i DS.

Ono što je taj princip koji mi prihvatamo, koji primenjujemo od 2000. godine jeste princip neoliberalizma u ekonomiji, što znači bespogovorno prihvatanje svega što dolazi iz institucija tzv. vašingtonskog konsenzusa, a mi kao da nismo u stanju da shvatimo da ne može da postoji za svaku zemlju na svetu univerzalan program razvoja, jer svaka zemlja na svetu ima svoje specifičnosti. To MMF ne priznaje. Zato bismo trebali da se ugledamo, prvo, da vidimo šta se desilo sa zemljama istočne Evrope, bivšeg komunističkog bloka, zemljama koje su iz našeg okruženja, a nedavno su u poslednjoj deceniji ili pre 10-ak godina ušle u EU, kao što su Bugarska i Rumunija, kao što je Hrvatska, da vidimo njihove parametre i da onda znamo šta nas očekuje ukoliko ostanemo na ovom putu tj. putu evropskih integracija, a za šta nam treba podrška MMF.

Međunarodni monetarni fond nikad ne sklapa aranžmane sa državama da bi to bilo u interesu tih država sa kojima se aranžmani sklapaju, nego da bi bilo u interesu onih koje Međunarodni monetarni fond zastupa.

Isto tako može da se stavi u jednu ravan, kao što je nekad postojala dogma komunizma i komunističkih principa, tako danas postoji, nažalost, i u našoj zemlji i u većem delu istočne Evrope i regiona, dogma neoliberalizma i evropskih integracija.

Dakle, to ne sme da se preispituje, u to se ne dira, to se prihvata zdravo za gotovo i jedini je zadatak kada to prihvatimo da sami sebe ubedimo kako je to za nas bilo dobro.

Aleksandar Vučić kada je bio, u vreme dok je bio predsednik Vlade, hvalio se često i više puta je govorio o tome kako je više puta pročitao knjigu bivšeg premijera Singapura. Izvinite, ali ne mogu da se setim tačno njegovog imena, ali otprilike da model srpskog razvoja treba da bude preslikani model Singapura. To što u realnosti Singapur, koji jeste azijski tigar, pa tako ćemo i mi valjda biti balkanski tigar što se tiče ekonomije, Singapur se razvija uprkos Međunarodnom fondu, a ne zato što je slušao bespogovorno ono što dolazi iz Međunarodnog monetarnog fonda.

Ono što je najveća greška, a što se isto tako nastavlja, jeste ta šok terapija od 2000. godine – brza privatizacija, hajde but zašto da prodamo sve živo, da uvedemo prodajom subvencija, pa tako i ovim budžetom je predviđeno oko 750 miliona subvencija.

Dakle, mi dajemo firmama iz inostranstva, 95% tih kompanija dolazi sa zapada, po radnom mestu 10 ili 15 hiljada evra, tamo posle imaju minimalne zarade radnici u tim fabrikama. To su sve nisko plaćeni poslovi, uglavnom su to fizički radnici. Dakle, mi plaćamo te radnike sledećih tri ili četiri godine, samim tim što smo mi dali subvenciju po radnom mestu toj kompaniji, a ta kompanija u Srbiji izvlači ekstra profit. Na sve to je dobila zemljište besplatno i sve moguće potrebne dozvole, dakle, dokumentaciju besplatno i po ubrzanoj proceduri.

To je model razvoja kojim se mi nadamo da ćemo dostići zlatno doba u Srbiji, a onda kad se malo osvestimo, vidimo da u stvari da je u Srbiji potrebno penzionerima da se pomaže i da im se isplaćuje po 5.000 dinara jednokratne pomoći. Ne može da bude da je Srbiji dobro i da je naša privreda kako treba i da mi treba sad da izvozimo stabilnost i naš zlatni standard, a u isto vreme se pomaže penzionerima.

Sada se traži alternativa u tzv. malom Šengenu. Dakle, mi smo toliko jako jaki i uspešni da treba sada da pomognemo i našem okruženju da bude tako isto jako i uspešno kao i mi? Ne, nego to nam se sprema zato što od evropskih integracija nema ništa, od EU nema ništa, to je nama utešno za ono što smo ispunjavali već 19 godina, bezpogovorno uslove koji dolaze iz Brisela ili Vašingtona ili odakle, ne, nama je utešno sada da budemo članovi Balkanske unije. To je ono što se Srbiji nudi.

Više je stvari, što se tiče budžeta, za koje zaista nema opravdanja. Ono što je besmislica jeste finansiranje iz budžeta Srbije nevladinih organizacija koje su u Srbiji, dakle, ono što se naziva civilno društvo ili kako već, koje se u Srbiji bave politikom i usmerene su na antisrpsko delovanje.

Tako, Kancelarija za ljudska i manjinska prava, gde je planirano 0,3 milijarde dinara, dakle, 300 miliona evra. Kancelarija obavlja poslove koji se odnose na praćenje i izveštavanje o stanju ljudskih i manjinskih prava, primenu međunarodnih sporazuma, kao i finansiranje aktivnosti Udruženja na unapređenju ljudskih i manjinskih prava. Sredstva će se najvećim delom realizovati kao dotacije nevladinim organizacijama.

Podsetiću vas, gospodine ministre, koje su to nevladine organizacije. To su: Fond za humanitarno pravo, Nataša Kandić, dakle, Helsinški odbor za ljudska prava, Sonja Biserko, Kuća ljudskih prava, Fond za otvoreno društvo, građanske inicijative i svi ostali. Šta je glavna tema tih nevladinih organizacija? Nezavisnost Kosova, Srbi su krvnici, najveći zločinci, možda čak i u istoriji, ali na Balkanu i ovde sasvim sigurno, tzv. genocid u Srebrenici, Srbi su sami sebe napali u Republici Srpskoj Krajini, na Kosovu, u BiH, Srbi su najveći agresori i najveći zločinci i Srbi su zaslužili da budu bombardovani.

Da ne pričamo o nezavisnosti Kosova, da ne pričamo o festivalu „Mirdita“, koje te nevladine organizacije u centru Beograda organizuju. Dakle, promocija kosovske kulture u centru Beograda plaćena na posredan način iz budžeta Srbije, zato što na ovim konkursima novac se taj opredeljuje isključivo tim nevladinim organizacijama. Dakle, Srbija finansira promociju kosovske kulture u Beogradu kroz festival „Mirdita“, posredno.

Još nešto, tamo su bili prisutni i gradski odbornici SNS, nakarada i Tasovac. Oni su gradski odbornici, oni su bili tamo kao podrška tom projektu. Dakle, mi plaćamo one koji su već finansirani iz inostranstva, naravno mnogo više neto što ih Srbija plaća, da ovde posle šire takve stvari o Srbiji i našem narodu. Videli smo i pre neki dan oko onoga u Vukovaru, Žene u crnom i ostali. To se plaća. Zašto? Niko ne zna. Šta se to plaća, zašto je potrebno sa Srbija plaća tim nevladinim organizacijama? Možda se traži neka vrsta podrške od njih na taj način. To su isto radili i žuti.

Druga tema jeste nacionalni stadioni. Vi ste govorili kako će to, ne samo ti stadioni, tj. nacionalni stadion koji će biti u Beogradu, nego će se pored toga razviti i mali grad, pa će tu biti stambeni i poslovni prostori i šta sve ne, čuda. Ajde da vidimo šta se desilo sa nekim državama koje su isto tako mislile kao što danas misli Srbija.

U Atini, koliko su uložili u održavanje Olimpijskih igara 2004. godine i kako se to njima isplatilo i za šta im sada ti sportski objekti služe? Da li se razvio grad oko tih objekata? Nije.

Šta se desilo posle Zimskih olimpijskih igara u Sočiju? Isto tako, poslovni i stambeni kompleksi, isto tako arene, sportski objekti itd. i to danas zvrlji prazno. Nažalost, Srbija nije Ruska federacija pa da sebi može tako nešto da priušti.

Mi mnogo novca odvajamo za nešto što je u budućnosti neizvesno da će se dogoditi. Možda Srbije neće dobiti zajedno sa Rumunijom i Moldavijom i ne znam sa kime ne, to evropsko ili svetsko prvenstvo, šta već i šta ćemo onda? Kako će da nam se isplati nacionalni stadion? I kada bi smo to dobili, šta ćemo kada se to završi? Kako su prošli Grci, a kako su prošli Rusi u Sočiju? To treba da nam bude neka pouka. Ko će moći da napuni taj stadion? Jedino Ceca. Inače za druge namene ti stadioni nama ne trebaju.

Ono što je jedna od glavnih afera Vlade Srbije, aktuelne, jeste tzv. Moravski koridor, auto-put Preljina-Pojate. Procena je bila pre šest godina da to vredi 500 miliona evra. Ovde se pojavljuje američki ambasador u Vladi Srbije, potpisuje protokol u Ministarstvu infrastrukture sa Zoranom Mihajlović, bez ikakvog tendera, bez ikakvog konkursa i onda se na osnovu toga, ovde donosi „leks specijalis“, pa posle toga se takav poziv pravi samo da na njemu može da prođe „Behtel“. A njegova cena 800 miliona evra. Šta se to promenilo? Kako je toliko skuplji „Behtel“? šta se to plaća 300 miliona evra više? Da li se to nekom plaća reket iz američke ambasade ili je u pitanju kriminal u koji je upleten ministar u Vladi? Nema nikakvog opravdanja.

Posetiću vas, Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade je govorio više puta, jedna deonica na auto-putu Miloš Veliki Ljig-Preljina je bila pretplaćena, čini mi se 40 miliona evra i to je on govorio kao dokaz za krađu bivšeg režima DS itd. pošto su oni to pokrali.

Kako se to razlikuje od ovoga što se sprema sa Behtelom? Pogledajte u okruženju, Behtel je gradio autoput Split-Karlovac i isto tako je izbila afera u Hrvatskoj, ministar infrastrukture je morao da podnese ostavku kada se saznalo koliko je korupcije bilo u tom poslu. Taj Behtel u celom svetu posluje kroz političke pritiske američke ambasade i samo za zanimaju direktne pogodbe. Nije devetnaesti vek, pa da samo znaju na Zapadu da se bave infrastrukturom, a da niko drugi ne zna.

Kako je moguće da je nama bila kineska kompanija dobra, koja je mogla da radi ovaj Moravski koridor, bila je dobra za „Miloš Veliki“, a nije dobra za Moravski koridor, pa mora Behtel? Kako to?

S druge strane, da li je tih 300 miliona evra moglo možda da se iskoristi za putnu infrastrukturu u nekom drugom delu Srbije? Mi danas imamo celu Timočku Krajinu, Zaječarski i Borski okrug, to je u smislu putne infrastrukture, slepo crevo Srbije. Koliko je udaljeno Kladovo ili Negotin ili Zaječar od Beograda, a koliko treba vremena da se tamo dođe automobilom? Da li je to možda jedan o prioriteta?

Na sve to, američki ambasador, bivši, Kajl Skot, u Vladi Srbije u prisustvu Zorane Mihajlović kaže da je za njih Kosovo nezavisna država, dakle, osim što nam uzimaju novac, što nas reketiraju, još nas ponižavaju u sred najvažnije institucije u Srbiji. Eto, to je ono što smo mi dobili.

Dakle, krajnje je vreme ukoliko mi želimo zaista da se razvijamo, ukoliko želimo bolje Srbiji i građanima Srbije, da već jednom odustanemo od te mantre Evropske unije, da vidimo šta je ono u našem nacionalnom interesu kada je u pitanju ekonomija, da sarađujemo sa svima naravno, ali na ravnopravnim osnovama, bez političkog uslovljavanja i da razmotrimo trezveno da li postoji danas neka druga spoljnopolitička alternativa EU za Republiku Srbiju. Po našem mišljenju postoji, to je saradnja sa zemljama BRIKS-a, sa najmoćnijim ekonomskim zemljama na svetu, Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, sa zemljama Šangajske organizacije za saradnju, članstvo Srbije u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, naravno i članstvo Srbije u Odboru dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

To je pravi put za Srbiju, a ne put neokolonijalizma koji će praviti od Srbije samo izvor jeftine radne snage, koji će videti budzašto da se dočepa naših najvećih vrednosti, naših resursa, a najmanje ih briga za razvoj, ekonomiju i standard građana Srbije. Hvala.

Ništa ja više, gospodine ministre, od vas ne znam, možda postoji problem u komunikaciji kod vas u Vladi, Zorana Mihajlović je o tome govorila čak i nekoliko dana javno na konferenciji za štampu. Ali dobro, hajde da sačekamo. Mi smo na vreme upozoravali na to šta se sprema, gledajući nastupe, protokol koji je potpisan sa „Behtelom“ godinu dana pre nego što je bilo reči o tome i utvrđivanju javnog interesa itd, „Behtel“ je već izabran. Ali dobro, hajde i da sačekamo.

Što se tiče „Beograda na vodi“, nikad nismo bili protiv „Beograda na vodi“, mi smo protiv direktne pogodbe i mi smo protiv korupcije. Samo smo protiv toga. Svaka čast na „Beogradu na vodi“, ako je sve po zakonu. Mi smo o tome govorili pre nastanka SNS, ne na taj način, ne sa tim nazivom, ali o tom projektu. Tako da, niste možda dobro obavešteni, stavljate nas u isti koš sa nekim drugima.

Što se tiče nevladinih organizacija, previše banalizujete stvar. Ja nisam govorio o ukupnom izdvajanju za nevladin sektor koji je 10 milijardi dinara, ja sam govorio o 300 miliona dinara za Kancelariju za ljudska i manjinska prava. Kancelarija za ljudska i manjinska prava raspisuje konkurse. Ne može na tom konkursu da dobije novac ni Olimpijski komitet, ni Crveni krst, ni Srpska pravoslavna crkva, ni Udruženje veterana, ne može niko, osim ovih ljudi, tj. agenata stranih interesa, zašto da ih ne nazovemo šta oni to predstavljaju, dakle, samo onih koji se bave politikom kroz firmu zaštite ljudskih prava, maskiraju svoje antisrpsko delovanje u Srbiji. Nikakvi studenti, nikakav Crveni krst, nikakva verska zajednica, ni Srpska pravoslavna crkva, ni Matica srpska neće dobiti pare od Kancelarije za ljudska prava. Ja nisam govorio o tim ciframa koje ste vi naveli, nego konkretno o 300 miliona dinara.

Još sve konkurse koje raspisuje Ministarstvo za evropske integracije su za tu namenu, zato što mi mislimo ako se tamo da negde mito za finansiranje nevladinih organizacija, nama će da bude lakši ulazak u Evropsku uniju. Neće profitirati ni Srpska književna zadruga, ni Matica srpska, ni Crveni krst. Mi nismo protiv udruženja, mi smo protiv onih udruženja koja se nazivaju nevladinim organizacijama za tobože zaštitu ljudskih prava, koja se isključivo bave urušavanjem naše države, našeg identiteta, proglašavaju nas zločincima i proglašavaju nas genocidnim. To je ono što se na ovaj način finansira.

Dakle, nemojte da menjate teze, nego pogledajte i kad uporedite videćete da što se toga tiče finansiranje na ovaj način samo može da znači da treba Vladi Srbije podrška nevladinog sektora. Kad kažem nevladin sektor, mislim upravo na te, Sonja Biserko, Nataša Kandić, „Žene u crnom“ i ostali.

Mi se što se toga tiče slažemo, ali i dalje ne verujemo da je to novac za tu namenu, jer da nekoga zanimaju nacionalne manjine valjda bi se to finansiralo kroz nacionalne savete. Šta će nam nacionalni saveti ako imamo nevladine organizacije? Zašto trošimo tolike pare na nacionalne savete, izbore i sve ostalo što ide uz to, ako te nevladine organizacije već ta prava štite. Prava manjina treba da se poštuju, njihova kultura, obrazovanje, sve što se toga tiče, ali ovaj novac se ne opredeljuje za te namene. Opredeljuje se za „Žene u crnom“, za Helsinški odbor, za Fond za otvoreno društvo, za ove što nam sad spremaju nove izborne zakone, što treba da nas nauče kako da brojimo i kako da sabiramo glasove, kako treba da glasamo, kako treba da se ponašamo i u Skupštini i u izbornoj kampanji itd. To su ovi što su mnogo pametni, e, oni se na ovaj način finansiraju i njima slični. Dakle, oni što su razvili pre neki dan transparent o srpskom zločinu velikom i agresiji na Vukovar, oni koji pozivaju da se prizna genocid u Srebrenici, oni koji misle da su Srbi zaslužili bombardovanje, oni koji misle da su Srbi u Republici Srpskoj Krajini izvršili invaziju sami na sebe.

E, to mi finansiramo na ovaj način, a ne nacionalne manjine. One treba da imaju položaj kakav zaslužuju, treba da im bude obezbeđeno i obrazovanje i kultura i sve. Ali u ovom odseku nema ništa od toga, nisu za tu namenu, već isključivo za ove koji su već plaćeni za svoju aktivnost u Srbiji, mnogo više nego iz budžeta Srbije. Oni su nam i doveli ovu demokratiju 5. oktobra buldožerima. Mi njih danas plaćamo jer mislimo da ćemo tim pre ući u Evropsku uniju i približiti se Evropskoj uniji i ne znam šta već. To je suština.

Dame i gospodo, SRS je predala 17. septembra više od sto hiljada potpisa građana Srbije, potpisanih za peticiju kojom se traži ukidanje javnih izvršitelja i zajedno sa tim novi zakon o izvršnom postupku i obezbeđenju.

Da li je Narodna skupština, ukoliko nije zašto nije, poslala taj predlog Vladi i Ministarstvu pravde. Dakle, već dva meseca vladajuća većina u Narodnoj skupštini ne poštuje više od sto hiljada građana Srbije, koji su izrazili svoje mišljenje o jednom veoma važnom pitanju u Srbiji. Dakle, nema nikakve reakcije.

Izvršitelji već osam godina nesmetano u Srbiji, čak i uz podršku policije, uz podršku Ministarstva pravde, bogate se na potraživanjima, izvlače ekstra profiti iz dužničko-poverilačkih odnosa, u velikom broju slučajeva više od tri hiljade slučajeva takvih samo u 2017. godini, da su otimali nekretnine najčešće stambene jedinice do 50 kvadrata.

Srpska radikalna stranka novim zakonom, koji je podržalo više od sto hiljada građana Srbije, predlaže vraćanje izvršenja u nadležnost sudova. Ministarstvo pravde bi bilo dužno da obezbedi ambijent da se to sprovodi u okviru nadležnih sudova, a ne da privatna lica imaju državna ovlašćenja. To koriste da se maksimalno bogate bez ikakve kontrole, njih ima 217 u Srbiji. To su ljudi koji su u međuvremenu postali jedna od najbogatijih klasa u Srbiji, a sve to na tuđoj nesreći.

Pre svega, treba da se garantuje i to je ono što SRS predlaže, najmanje 12 kvadrata stambenog prostora po članu porodice u kojoj ne sme da se ide u izvršenje. Niko nije protiv plaćanja dugova. Svi treba da plate ono što su dužni, ali država Srbija mora da spreči nesmetanu pljačku, pljačku uz podršku policije, pljačku uz podršku Ministarstva pravde koja se ovde dešava već punih osam godina. Srpska napredna stranka je bila protiv ovakvog rešenja dok je bila u opoziciji, kada je došla na vlast to je svesrdno prihvatila i 2015. godine i ranije ove godine. Imajte u vidu da ćete vi onda biti krivi za ishod delovanja javnih izvršitelja u Srbiji, koji su među najomraženijim trenutno ljudima u našoj zemlji.

Dame i gospodo narodni poslanici, tendencija u Srbiji još od mafijaškog puča 2000. godine jeste veoma aktivno delovanje nevladinih organizacija. Dakle, to su strane agenture koje su 90-ih godina otvoreno radile protiv naše zemlje, koje su podržavale bombardovanje, koje su podržavale mafijaški prevrat, obilno finansirane iz inostranstva, to nije nikakva tajna.

Postoje u svim dostupnim dokumentima podaci o tome na koji način su se te organizacije finansirale. I, već 19 godina posle toga, obilno se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. To je dosta povećano u poslednje vreme, negde više od 10 milijardi dinara na godišnjem nivou se izdvaja za finansiranje nevladinih organizacija. Naravno, ima tu i nekih drugih nepolitičkih organizacija, udruženja veterana i drugih. Ali, primarno su ovi koji se i dalje finansiraju iz inostranstva, kao što su Fond za otvoreno društvo, kao što su Helsinški odbor, kao što su Fond za humanitarno pravo, organizacije koje otvoreno rade protiv našeg naroda, protiv naše države i za to su finansirane iz budžeta Srbije.

Šta će da uradi Vlada Republike Srbije po tom pitanju, pogotovo imajući u vidu da kada pogledamo neke medije koji otvoreno podržavaju Vladu, vidimo da su u stvari i ti predstavnici nevladinih organizacija među našim najvećim neprijateljima? Pa, kako su oni neprijatelji ako ih država Srbija finansira iz budžeta?

Vlada Republike Srbije bi trebalo da napravi regulativu po tom pitanju i da se ugleda na dva potpuno drugačija sistema, dve drugačije zemlje koje su međusobno spoljno-politički suprotstavljene, SAD i Ruska Federacija. U obe zemlje predstavnici nevladinih organizacija koji se finansiraju iz inostranstva se označavaju i u svojim medijskim nastupima i bilo gde drugo kao agenti stranog interesa, zato što oni to i jesu. Dakle, njihov zadatak ovde jeste da predstavljaju interese onih zemalja koje ih plaćaju.

Šta će Republika Srbija da uradi po tom pitanju? Dokle više i da li je normalno da Republika Srbija iz budžeta plaća više od deset milijardi dinara godišnje rad tih organizacija? Podsetiću vas, to su i „Žene u crnom“. To su nevladine organizacije čije su glavne teme nezavisno Kosovo, velikosrpska agresija na Hrvatsku, srpski genocid, tj. genocid koji su počinili Srbi u Srebrenici, da su Srbi u stvari sami zaslužili bombardovanje, da su Srbi primitivni i glupi i sve ostalo. To su teme koje država Srbija plaća. Čak smo imali i jednu apsurdnu situaciju da gradski odbornici, bivši ministar, pripadnici SNS, otvoreno podržavaju održavanje festivala „Mirdita“, promocija kosovske kulture u centru Beograda. To država Srbija plaća.

Dakle, ne samo skandalozno, nego i antidržavno. Vlada Republike Srbije bi trebalo da se na neki način od toga zaštiti, a ne da to finansira.

Videli smo još jednu situaciju prekjuče u Narodnoj skupštini, da kada te nevladine organizacije, konkretno, jednu koju kontroliše Džordž Soroš, prave ovde susrete između političkih stranaka opozicije i vlasti. Tada prozapadne političke stranke i vladajuće stranke potpuno zaborave sve svoje razlike, potpuno zaborave šta su jedni drugima rekli i za manje od 24 sata Soroš ih sve sazove na sastanak, pa čak i potpredsednik Skupštine prekida i pravi pauzu 15 minuta ranije nego što je to predviđeno, zato što je jedan od pozvanih bio i ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade.

Dakle, nevladina organizacija saziva naše ministre kao da su oni zaposleni u toj nevladinoj organizaciji, kao da su oni tu neki radnici, a ne da su ministri i da predstavljaju Vladu Srbije, pa ko god to bio.

Zaista, jedno rešenje koje treba da bude na dobit, na opštu korist i na dobit naše države jeste da konačno kažemo šta je šta, da kažemo šta je strana agentura, šta su njihovi ovde zadaci, a ne da pod okriljem neke istine, po njihovim rečima, ili objektivnosti, mi ovde imamo strani interes koji je predstavljen kao nevladina organizacija.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dakle, imali smo jedinstvenu situaciju, u kojoj je ministar Stefanović i učestvovao, a to je pokušaj one otmice dece, čini mi se nekih građana Francuske, ako se ne varam. Tako da ste i vi u tome, tj. učestvovali ste u tom sprečavanju i bila je to tema u javnosti.

Dakle, ovim amandmanom se poboljšava, tj. uliva se više sigurnosti, jer se rok važenja pasoša, tj. putnih isprava za decu smanjuje, jer postoji drastična promena izgleda dece u tom dobu. Sa tim se, dakle, menja licima mlađima od tri godine života, pasoš se izdaje sa rokom važenja od jedne godine, licima od tri do sedam godina, sa rokom važenja od tri godine, a licima od sedam do 14 godina, sa rokom važenja od pet godina. Baš iz tih razloga, pogotovo mi, dakle država Srbija je imala već takav primer, ko zna koliko je takvih primera nije uspela da spreči u prošlosti, trebalo bi da se vodi računa i da se na ovaj način to rešenje popravi i da se više sigurnosti da pre svega roditeljima, a i u budućnosti, ukoliko bi se slična situacija nama nekad ponovila.

Dakle, čisto jedno korisno i dobronamerno savetovanje za izmenu ovog rešenja.

Jeste da mogu sada da vade kada god hoće, ali koliko je sada povoljan ambijent da se tako nešto uradi u nekom efikasnom, tj. kratkom roku, zato što i dalje imamo, pored sve ove mantre o digitalizaciji, velike prepreke da se to nešto uradi u nekom roku koji bi bio zadovoljavajući. Ne mogu roditelji da se bave samo tim kada bi mogli da promene pasoš da im to bude još jedna preokupacija, da im to bude još jedna obaveza. To neko radi ukoliko ide na neko putovanje, a pitanje je koliko se to i dan danas u Srbiji čeka.

Mi smo videli da sada imamo digitalizaciju, šta sve može da se uradi, pa može da se koristi leteći automobil, teleport itd, a i dalje imamo probleme sa skupljanjem ovih podataka, tj. ovih dokumenata da se bilo šta promeni, tj. da se izvadi. I dalje se to isto tako toliko čeka.

Ukoliko bi se to olakšalo, onda bi možda imalo smisla ovo da neko može da promeni kada hoće, pa neka menja i svaki dan ako hoće, ali da se omogući onda ambijent da to može efikasno da se uradi, a ne da se gađa da li će to biti za 15 dana, mesec dana, tri meseca ili kako već. To je stvar koja bi trebala da se promeni da bi imalo smisla da neko može da promeni putnu ispravu kada god želi.

Jeste u cilju bezbednosti, pre svega u cilju bezbednosti, a neće niko sigurno da menja to i da se time bavi, kao što se ne bavi ni sada, zato što mu se ne sviđa slika ili ne znam ni ja šta. Neka menja kada god hoće, ali da može to da uradi na efikasan način, a ne da posle i obaveze i sve ostalo planira u skladu sa tim koliko će dugo da čeka našu tromu, tešku, sporu administraciju u tom pogledu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi nismo imali priliku da razmenimo mišljenje pre dva dana kada ste vi bili ovde na raspravi, gospodin Marinković nije imao toliko tolerancije i demokratskog potencijala, morao je da napravi pauzu.

Danas smo čuli nešto što je nastavak od onih stvari o kojima smo pričali, koje smo slušali u utorak. Dakle, to što je bilo eksplozivno u našoj javnosti, što je bilo kao grom iz vedra neba, jeste ta naša nova integracija, ta naša nova balkanska unija, nešto što se naziva „mali Šengen“. Pa smo danas, ja sam morao da zapišem, nisam mogao da verujem šta sam čuo od gospodina Marinkovića, kaže da je to suštinska integracija. Šta je bilo sa suštinskom integracijom Srbije u EU? Kada je postao „mali Šengen“ Balkanska unija suštinska integracija?

Dakle, posle svega što je Srbija u radila za 19 godina, sve što je traženo Srbija je ispunila, izručila sve u Haški tribunal, uradila sve što je trebalo sa Crnom Gorom, sa Kosovom i sve ostalo što je bilo zahtevano, ne samo kroz proces otvaranja poglavlja, nego i kroz sve ostale političke pritiske, mi smo sada dobili jasan signal da Srbija nikad neće biti član EU, da će uvek biti u predvorju, da će biti ispred. Umesto toga da mi sada trezveno sagledamo to, shvatimo šta je iz evropske perspektive pozicija Srbije, mi tražimo utešne nagrade, tražimo zamene u integraciji kroz „mali Šengen“.

Dakle, sada ćemo mi da se ujedinimo i to će da nam ovde nadoknadi propast pregovaračkog procesa Srbije i EU. Pre svega, niko nije rekao, pre nego što se to konkretno dogodilo u Novom Sadu, da je to uopšte plan Srbije. Niko nije to rekao ni na Vladi, to je rekao samo predsednik Republike koji za to nema mandat.

S druge strane, niko nije ni objasnio šta se to razlikuje od postojećeg CEFTA sporazuma. Šta je ono što konkretno Srbija dobija? Iz Srbije može da se ide, tj. građani Srbije mogu da idu i u BiH, i u Crnu Goru, i u Severnu Makedoniju sa ličnim kartama, samo će još moći da idu u Albaniju. Da li je to potreba građana Srbije? Srpska radikalna stranka misli da nije. Dobićemo to da iz Albanije može da se ide u centralnu Srbiju sada pošto već može između Kosova i Albanije samo sa ličnim kartama.

S druge strane, šta znači Šengen? To što je umesto pasoša lična karta ne znači da nema graničnih prelaza. Šta znači, kakav je to apsurd?

Suštinska integracija je naš najveći ekonomski nacionalni interes, pa mi to zaista ne možemo da prihvatimo. Ko može da ubedi građane Srbije da je balkanska unija i mali Šengen u interesu Srbije, pogotovo što kao od jedan od razloga za opravdanje takvog poteza predsednik Srbije kaže da će to moći, na primer, da obezbedi plasman albanskih poljoprivrednih proizvoda u centralnoj Srbiji. To je ono što ćemo mi da obezbedimo.

U opasnosti smo kada na sledećoj konferenciji u Draču Kosovo, republika Kosovo, takozvana, bude predstavljeno kao nezavisna država. Dakle, mi ćemo tako nekom procesu dati našim učestvovanjem i podrškom legitimitet nezavisnom Kosovu. Mi ćemo podržati ono što govori Edi Rama, što je između ostalog rekao i u Beogradu, jeste da je Kosovo nezavisna država i da Srbija treba to da prihvati i da se sa tim suoči. Ovo je jedan od načina kroz koji to može da se dogodi. Mi hoćemo da obezbedimo nešto, verovatno pošto smo mi tako mnogo jaki, da sad poboljšamo i albansku privredu, privredu BiH, Severne Makedonije i republike Kosovo. Mi sve što treba da radimo, što traže od nas mi ispunjavamo, a ne dobijamo ništa.

Politika Srbije prema Vladi u Prištini i stavovi su više nego mazohistički. Mi njima obezbeđujemo sve, sad se trudimo i gde ćemo njihove proizvode da plasiramo, a oni ne prihvataju ni glasove iz centralne Srbije. Ko je tu onda lud? Mi hoćemo da damo legitimitet nezavisnom Kosovu, na ovaj način mi to radimo, i još se ovde objašnjava da je to naš najveći mogući ekonomski interes.

Ministar Rasim Ljajić za današnju „Politiku“ kaže: „Kroz ovakav vid regionalne saradnje činimo naše privrede konkurentima za nastup na sve zahtevnijem globalnom tržištu“. Ja ne znam kako da komentarišem uopšte ovo. Mi činimo naše privrede konkurentnijim, a valjda bi trebalo da vidimo da prvo naši privrednici zbog cele te evropske integracije i fame koja traje 20 godina nisu konkurentni u domaćoj zemlji, nisu konkurentni u Srbiji, zato što pored svih tih priča i toga što ste vi, gospodine ministre, rekli u utorak, da je Aleksandar Vučić preporodio našu privredu i sve ostalo, ništa se ne razlikuje ekonomska politika SNS od politike DS.

I dalje je na snazi režim subvencija. Dakle, 10 ili 15 hiljada evra daje država Srbija po radnom mestu investitorima koji dolaze iz inostranstva. Na taj način oni taj novac troše, imajući u vidu da je 250 evra plata u tim kompanijama, oni taj novac troše za plate, dok taj novac postoji tu, a za sav taj period izvlače ekstraprofit. To je model DS koji je prihvatila SNS i nastavila da ga sprovodi. To su činjenice. Naravno, to je model koji podržava MMF. A koja se zemlja razvila na taj način? To da je dobro, naravno, nama kažu da je dobro sa zapada, to da je dobro, valjda bi te zapadne zemlje to koristile da razvijaju na taj način svoje ekonomije, ne bi nam donosile to u Srbiju, Bugarsku i na Balkan, bilo gde, da je to uspešno, ali nije. Sve što mi možemo njima da obezbedimo i što to vrlo uspešno radimo jeste jeftina radna snaga i posle još smo toliko šizofreni da se sa tim hvalimo kao velikim uspehom. I sad ćemo da budemo konkurentni na sve većem i zahtevnijem globalnom tržištu.

Separatistička vlast u Prištini je zavela režim taksi na robu iz centralne Srbije i BiH, pre godinu dana. Šta je uradila država Srbija po tom pitanju, osim tih tužnih konferencija za štampu predstavnika naše izvršne vlasti? Ništa. A nakon svega toga mi sad hoćemo i balkansku uniju, kao da se to sa taksama ništa nije ni dogodilo. Ta Evropska unija da je naš partner i naš prijatelj, oni bi uticali na tzv. republiku Kosovo da se skine taj režim taksi. Oni imaju mehanizme za to. Mi treba sa njima da se ujedinimo, a oni podržavaju režim taksi.

Mi smo došli u situaciju sa tim subvencijama da naša privreda ne može da bude više nigde konkurentna i ne možemo da vidimo da jedina alternativa evropskim integracijama Srbije jeste što čvršća integracija sa Ruskom Federacijom, sa zemljama BRIKS-a, kroz ekonomski savez Evroazijske unije koji predvodi Ruska Federacija, gde mi možemo da otvorimo neko tržište za naše proizvode.

Mi se ovde hvalimo kako najviše izvozimo i uvozimo iz Evrope, pa smo onda najveći partneri sa balkanskim zemljama u komšiluku itd. To nije zato što mi nemamo druge mogućnosti, nego zato što to moramo da uradimo, jer su to politički pritisci iz Evropske unije, samo je to jedan jedini razlog. Samo je to jedan jedni razlog zašto smo mi upućeni na te zemlje. Mi hoćemo, ali ne smemo. A što ne smemo? Ne smemo zato što to nije u skladu sa spoljnom politikom Evropske unije. Ministar Rasim Ljajić kada je najavio da možemo da povećamo našu poljoprivrednu proizvodnju 2014. godine, u vreme prvih sankcija Evropske unije Rusiji, iz Evropske unije je stigla nota u kojoj se kaže da sve što bi to Srbija uradila, što bi pospešila izvoz srpskih poljoprivrednih proizvoda u Rusku Federaciju, Evropska unija bi smatrala neprijateljskim aktom i zato se to nije dogodilo.

Da li je posle 19 godina izgubljenog vremena i ove tragikomične priče o balkanskoj uniji i malom Šengenu vreme da mi zaista shvatimo da od Evropske unije i evropske perspektive nema ništa, pogotovo tih mantri da će kroz balkansku uniju ceo region pre da uđe u Evropsku uniju. To su zaista neozbiljne stvari.

Što se tiče saradnje sa Ruskom Federacijom, vi ste o tome isto, gospodine ministre, u utorak pričali, hteo bih da vas pitam – da li vi znate koliko košta raketni sistem S-400? Mislim, naravno, da to ne može da se kupi u prodavnici, ali koliko bi Srbija mogla da plati za jedan raketni sistem S-400, budući da to sarađuju, države se dogovaraju na osnovu sporazuma, je li tako, o kupovini tih raketnih sistema? Nek je to možda milijardu evra. Srbija svake godine, zato što primenjuje jednostrano Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, gubi više od 530 miliona evra. Za ovih 11 godina mogli smo da kupimo šest tih sistema, samo od prihoda carina kojih nije bilo 2008. godine i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je ono što nam je posledica evropskih integracija. Zašto bi se to krilo? To je činjenica. To ne pričam ja, nego to priča Republički zavod za statistiku, možda oni lažu.

Mi ako hoćemo da razvijamo našu ekonomiju, da obezbedimo u budućnosti našu ekonomsku, energetsku, vojnu i svaku drugu bezbednost, mi treba da donosimo odluke u skladu sa našim sopstvenim interesima i da sarađujemo sa našim tradicionalnim istorijski partnerima sa kojima nećemo morati da budemo u ovako podređenom odnosu, pa da onda prihvatamo ove male Šengene i još na sve to pričamo o tome kako je to idealno, kako je to nešto neverovatno, kako je to najbolje za nas. Pa nije. Hajde mi da otvorimo tržište za zemlje BRIKS-a, za Evroazijsku ekonomsku uniju, da vidimo, možda je to malo bolje od malog Šengena, možda je to bolje od saradnje sa Albanijom. Dakle, to su zablude, to su mantre, to je ta velika dogma, političko načelo kojim se vodi SNS koja glasi – Evropa nema alternativu. To je zaista najhitnije da se promeni, da bismo mi uopšte u budućnosti mogli da pričamo o bilo kakvim uspesima, i ekonomskim i svim drugim.

Pre svega, zemlje koje se nisu razvile uprkos insistiranju na stranim investicijama su Bugarska, Rumunija i Hrvatska, eto u našem okruženju. Te zemlje su danas siromašnije nego u vreme kada su ušle u EU. Imaju manje stanovnika i veći im je javni dug, negde i tri puta, kao u Bugarskoj i Rumuniji. Rumunija izgubi više od dva miliona stanovnika. Bugarska danas ima manje od sedam miliona stanovnika. Hrvatska manje od četiri miliona. Na taj način su se razvile te naše tri susedne države.

Što se tiče stranih investicija da li su iste? Nisu sve iste strane investicije. Nisu iste one uz koje dolazi politički pritisak i one iz kojih ne dolazi. Nisu iste, na žalost, investicije koje dolaze iz SAD i iz Kine. Mi smo imali situaciju otkrili tu aferu i sprečili da se tako nešto desi u Srbiji kada je Esmark hteo da preuzme Železaru Smederevo. Esmark je hteo da dođe da popljačka ove naše subvencije, a kompanije koje dolaze iz Kine dolaze tu, ne samo u Srbiju, nego bilo gde drugde, dolaze tu da bi ostali i ne zanima ih da naprave profit za tri dana ili za godinu dana, nego za 20, 30 ili više godina. To uvek maksimalno podržavam. Ali, da su svi isti nisu. Neki nas teraju u balkanske šengene, kao što biste vi rekli suštinske integracije, neki nas ne teraju.

Slažem se sa svim što ste rekli kako Kinezi ulažu u infrastrukturu. Naravno ne ulažu samo u Srbiju, ulažu kroz celu srednju Aziju. Ali, to nije u skladu sa ovim ni što priča Aleksandar Vučić, ni ovo što ste rekli vi. Pre svega Aleksandar Vučić kaže o plasmanu albanskih poljoprivrednih proizvoda u Srbiji. Ko će da zamisli da ćemo mi sada da se orijentišemo na Albaniju? To neće ni oni sami. To može da bude naša zabluda ovde i kroz ove šengene i cefte. To možemo samo da damo legitimitet nezavisnom Kosovu, kao ravnopravnoj nezavisnoj suverenoj zemlji, da sedimo sa njom za istim stolom i posle nešto pričamo o integracijama. To je jedino što možemo da dobijemo od celog tog mini balkanskog ili šengena za siromašne, kako gad ga nazivali.

Ništa to nije bilo planirano, samo je najavljeno jednog dana kao naša, jednostavno utešna nagrada, za nešto što se neće nikada desiti, to je članstvo Srbije u EU. Em što dolaze, naravno dolaze svi investitori. Oni koji dolaze negde, koji su sa zapada, jednostavno su Srbi jednakiji od drugih. To vidimo kroz nivo subvencija, to vidimo kroz podsticaje, to vidimo kroz besplatno zemljište koje dobijaju negde i više vrednosti od milion evra, vidimo kroz sve dozvole koje dobijaju ovde po ubrzanoj proceduri, besplatno. To ima samo za pojedine, za privilegovane u Srbiji.

Nije se razvila jedna zemlja pod tutorstvom MMF. Pogledajte zemlje Latinske Amerike. Pogledajte zemlje istočne Evrope. Danas služe samo za pojedine svrhe obezbeđivanja jeftine radne snage. Mogu sutra da predstavljaju parking ili mesto gde će se naseliti neki migranti, kada ti migranti koji su došli iz Azije u Evropu, više zapadnoj Evropi ne budu potrebni, mogu da služe kao neki eksperimentalni poligoni za eksperimentisanje.

Ajde da vidimo šta bi bilo kada bismo u ove države uveli ovo ili ono. To je sve. I istočne Evrope koje su ušle u EU i balkanske zemlje. Najvažnije mogu da služe samo, isključivo, kao baze NATO pakta. To isto čeka Srbiju ukoliko nastavi putem ovih integracija, a to da mi radimo iz naših interesa ujedinjavanjem u balkanski Šengen, zaista em što nije realno, nije istinito i nije nikako moguće predstaviti to kao zamenu za bilo šta što smo mi imali u saradnji sa EU.

Nemam ja, naravno, ništa protiv da se uvozi ono što mi nemamo, ali predsednik Vučić nije govorio o ribi i morskim plodovima, nego je govorio o paradajzu. To ste trebali onda da kažete da mi u stvari nemamo paradajz, nemamo mogućnosti da proizvedemo to, pa ćemo da uvezemo iz Albanije. To je ono što je Vučić pričao, ako tako gledamo.

S druge strane, mi, kažete predvidljivost treba za neke investicije. Treba. Kakva je bila predvidljivost uopšte u osnivanju ovog balkanskog Šengena i balkanske Unije? Nema nikakve predvidljivosti. To je bilo najavljeno jedan dan, a drugi dan smo se mi već dogovorili. Kosovo neće biti predstavljeno kao država u Draču. Edi Rama je najveći zagovornik nezavisnog Kosova. Baš ćemo da vidimo kako će Kosovo da bude predstavljeno u Draču i da li je moguće da Albanci nešto hoće da rade s nama, a da to nema veze sa nezavisnim Kosovom. Pa nije. Naravno da nije.

Mi ne možemo da nadoknadimo one sne koje smo sanjali dvadeset godina o članstvu Srbije u EU kroz ovakve besmislene projekte, kao što su mali Šengen. Mi nismo izolacionisti. Mi ne želimo da sarađujemo samo sa jednom državom i jednom stranom sveta ili bilo šta u tom smislu. Mi želimo da sarađujemo sa svima, ali ukoliko mi ne moramo tu saradnju da platimo odricanjem našeg suvereniteta, teritorijalnog integriteta, nekih drugih stvari i nekih drugih političkih pritisaka. Mi to ne želimo. Za to se ne zalažemo.

Ako je mogao jedan mali Island od 300.000 stanovnika da odlukom da prekine pregovore o pristupanju u EU demonstrira svoju suverenost, zašto Srbija od sedam miliona stanovnika, lider u regionu, nemački standard, švajcarske penzije, najuspešniji smo od svih, ne može to da uradi. To je zaista neobjašnjivo.

Dame i gospodo, pre dva meseca SRS je predala Narodnoj skupštini više od 100.000 potpisa građana Srbije za novi predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju i već dva meseca vladajuća većina u Narodnoj skupštini odbija da to pitanje stavi na dnevni red i na taj način pruža punu podršku javnim izvršiteljima i njihovom delovanju u Srbiji.

Umesto da raspravljamo o tome kakve su posledice postojanja institucije javnih izvršitelja u Srbiji, šta su oni doneli, kako građani Srbije reaguju na to i da li su istiniti ti navodi da se u stvari ta grupa javnih izvršitelja, njih 217, izrodila u jedan mafijaški klan lovaca na plen, a plen predstavljaju stambene jedinice, nekretnine, pre svega najsiromašnijih ili siromašnijih građana Srbije i jedino su usmereni to, što je ništa drugo do otimanje kuća i stanova, uzimanje ekstraprofita iz dužničko-poverilačkog odnosa, bez ikakve kontrole, uz podršku Ministarstva pravde, uz podršku Ministarstva unutrašnjih poslova, budući da se oni više nigde ne pojavljuju bez jakog policijskog obezbeđenja.

Dakle, to je današnja situacija u Srbiji i umesto da raspravljamo o tome mi smo videli u javnosti navode da će se čak i tim ljudima koji su uzurpirali neka državna ovlašćenja, sudska ovlašćenja sada biti dodeljen status službenih lica, pa će kazna za napad na izvršitelja biti do 12 godina zatvora. Dakle, pružate punu podršku izvršiteljima, ništa niste drugačiji nego DS pre vas, slepi ste za probleme najvećeg broja građana Srbije i jednostavno ne poštujete njih i više od 100.000 koji su ovu peticiju potpisali.

Srpska radikalna stranka je jedina parlamentarna stranka koja se za to zalaže, prikupila je više od 100.000 potpisa. Dužnost je i obaveza većine u Narodnoj skupštini da se o tome razgovara, a ukoliko nastavite da odbijate ovaj predlog zakona i da se razgovara na ovu temu i da se konačno pokrene postupak njihovog ukidanja, preuzećete i odgovornost za sve ovo što javni izvršitelji rade u Srbiji, a to je ništa drugo do pljačka i otimačina pre svega najsiromašnijih građana Srbije, ali i onih drugih i priznaćete kapitulaciju, nesposobnost da se sa tim problemom rešite pred jednom mafijaškom kastom.

Dame i gospodo narodni poslanici, pogodila nas je, kao grom iz vedra neba jedna vest i jedna najava predsednika republike, a to je da će u buduće Srbija da insistira na osnivanju nečega što se zove balkanska unija, mali Šengen, ili Šengen za siromašne. To je ovo što je prvi put najavljeno u Novom Sadu, a videli smo i na Ohridu.

Dakle, nudi se alternativa nečemu što je do sada bio proces evrointegracija, tj. pristupanje Srbije EU, nudi se alternativa u tzv. balkanskoj uniji, pa se kao pozitivne okolnosti za Srbiju navode da ćemo mi sada moći da putujemo sa ličnim kartama u te zemlje takozvanog zapadnog Balkana, šta god to značilo, a to je jedan eufemizam za ove zemlje balkanske za koje je suđeno i predodređeno da zauvek ostanu na evropskoj periferiji, da nikada ne postanu članovi EU, ali zato da se od njihovih vlada zahteva da bezpogovorno ispunjavaju sve zahteve koje dolaze od strane EU u tim zemljama.

Onda smo videli i ograničavanje našeg potencijalnog izvoza u Rusku Federaciju, pa smo videli i komentare kada Srbija i srpska vojska treba da se naoružavaju po povoljnim uslovima oružjem i borbenim sistemima koji se proizvode u Ruskoj Federaciji, a za uzvrat mi od toga nemamo ništa, mi imamo samo večnu priču o članstvu koja traje od 2000. godine.

Čuli smo prvo 2005, to je bilo posle samita u Solunu, pa smo onda čuli 2007, pa bivši koalicioni partner ove Vlade, Mlađan Dinkić najavljivao 2012. godine da će podigne rampu na Horgošu zajedno sa građanima Srbije, pa 2020. godine, pa 2025. godine, a sada i sa podsmehom se gleda na tvrdnje nekih najviših funkcionera ove Vlade koje su bile usmerene na to da će Srbija 2025. godine biti punopravni član EU, ali zato ćemo da imamo balkansku uniju.

Dakle, nešto što treba da predstavlja nama ohrabrenje, utešnu nagradu za 19 godina uzaludnog procesa evropskih integracija, a podsetiću vas, na tom putu Srbija je morala da ispunjava tzv. obaveze saradnje sa Haškim tribunalom, da vojni i politički vrh pošalje u Hag, da se na taj način veoma ponizi, da pristane na to i na sve uslove koji su bili za sprovođenje referenduma u Crnoj Gori, gde je taj referendum posle pokraden i Crna Gora proglasila nezavisnost i sada je postala od jedne istorijske srpske države nama jedna neprijateljska država, gde su Srbi u podređenom položaju, gde se njima krše sva građanska i ljudska prava, to nam je došlo od EU, to je naša evropska tekovina.

Posle toga naravno 2008. godina – proglašenje nezavisnosti Kosova. Misija Euleksa na Kosovu koja ima za cilj kreiranje kosovskih institucija na uštrb ovoga što je bila misija UN i sve ostalo korak po korak, Borkovi sporazumi, briselski sporazumi, korak po korak ka zaokruživanju kosovske državnosti ka gubljenju suvereniteta Srbije zbog evropskih integracija.

Imali smo izjave predsednika Vučića koji je rekao čak u jednom momentu da Srbija hoće da potpiše tzv. pravno-obavezujući sporazum sa Kosovom, ali da se Srbiji garantuje članstvu u EU do 2025. godine. Toliko smo bili spremni da idemo zbog tog imaginarnog puta u EU.

Šta se desilo u međuvremenu? U međuvremenu Grčka i Bivša jugoslovenska Republika Makedonija potpisale su sporazum iz Prespe kojim je Makedoniji promenjeno ime iz Bivša jugoslovenska Republika u Severna Makedonija i to je trebalo da otvori pregovore, da otvori vrata potencijalnim pregovorima između Makedonije i EU o članstvu.

Stigla je rampa ne mesec dana posle toga i sve je to bilo uzalud. Dakle, videli smo da evropska integracija nema nikakvu perspektivu, da proširenje EU ne postoji, da ono što kažu Johanes Han, Tanja Fajon, ovaj ili onaj birokrata koji dolazi u Beograd, hvale naš napredak i hvale naše reforme zaista nema veze sa realnošću, niti ima veze sa budućnošću naših pregovora o članstvu, a kao da ne znamo da je uslov svih uslova priznavanje nezavisnosti Kosova, da nam se zauzvrat nudi da i samostalna republika Kosovo prizna Srbiju i to je sve što možemo da dobijemo od toga.

Ima još jedan, naravno, veliki problem i skandal koji se desio prošle godine na KiM kada je tzv. kosovska vlada uvela carine od 100% na robu koji dolazi iz Centralne Srbije i BiH. Sada mi pravimo balkansku uniju, pravimo mali Šengen iako imamo ugovor CEFTA koji ima neke mehanizme kojima smo mogli da se suprotstavimo tim taksama. Dakle, ništa to nismo iskoristili. Kukali smo, nije nam se svidelo što su oni stavili carine. Jeste, carine su usmerene na srpsku zajednicu koja živi na KiM. Carine su usmerene na to da se oteža opstanak srpske zajednice i srpskog naroda koji živi na KiM. Vlada Republike Srbije povodom toga nije preduzela ništa, osim što se žalila na to nekim od evropskih birokrata koji su već bili usmereni da Srbija što pre zaokruži kosovsku državnost, a sada pravimo balkansku uniju.

Koja je logika? Dobićemo to da putujemo bez pasoša. Mi u Bih i Crnu Goru možemo i sada bez pasoša. Jedan pripadnik bivšeg režima, ukoliko se ne varam, 2011. godine je potpisao sporazum kao član Vlade, prethodni gospodin ministar Ivica Dačić, da i u Makedoniju možemo od 2011. godine sa ličnom kartom. Šta smo sada dobili?

Dobili smo to da ćemo da omogućimo plasman albanskim poljoprivrednim proizvodima na srpsko tržište. Šta to znači? Posle nemačkog standarda, posle švajcarskih penzija, posle toga da smo lideri u regionu po svim ekonomskim parametrima od DUING biznis liste do liste izdavanja građevinskih dozvola do ovoga, do onoga, mi smo sada toliko jaki da treba da pomognemo i našem komšiluku da i oni malo ojačaju.

Valjda treba da gledamo šta ćemo mi da radimo sa našim poljoprivrednim proizvodima, gde ćemo da ih plasiramo, a ne da se staramo o tome šta će biti sa bilo kojom susednom državom? A imajući u vidu da je još jedan put premijer Albanije Edi Rama pozvao Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, dakle prvo je osramotio Srbiju kada je to uradio u Beogradu, sa tim ne staje i govori o perspektivi naših među balkanskih odnosa samo kroz priznavanje Kosova od strane Srbije, a mi sada pravimo mali Šengen.

Nije bilo nikakve najave o tome. To nije bilo ni jedno od predizbornih obećanja, već samo isključivo tada kada smo videli da ne postoji perspektiva članstva Srbije u EU, e, tada smo dobili mali Šengen, Balkansku uniju i sve te integracione procese za zapadni Balkan.

Dakle, jedina strateška odluka Srbije može da bude u tom smeru odustajanje od članstva u EU, od procesa integracija i okretanje što je moguće bližoj saradnji Srbije sa Ruskom Federacijom, sa našim tradicionalnim istorijskim i najvažnijim saveznikom na međunarodnom planu, sa kojima mi imamo tu sreću da sarađujemo bez političkih uslovljavanja kroz integraciju Srbije u Evro-azijsku ekonomsku zajednicu i u ODKB.

To jedino može da predstavlja alternativu ovoj pogubnoj politici evropskih integracija, a ne Balkanske unije i mali Šengeni. Balkanska unija je još jedna šarena laža koja ne predstavlja ništa, a ne ekonomsku budućnost Srbije.

Sigurno je Srbija najdominantnija ekonomska sila u ovom našem evropskom predgrađu u regionu, a da li smo mi toliko jaki i bolji od drugih da sada treba malo i drugima mi da pomognemo. To je potpuni promašaj. Dakle, što mi pre shvatimo neke od tih činjenica biće nam bolje u budućnosti.

Mi smo imali i tu kada već pričamo o ovim sporazumima, policijskim, tj. vezanih za MUP, ima jedna stvar koja je zasluga nesumnjivo srpske Vlade, a to je da takozvano Kosovo nije postalo član Interpola.

Kosovo nije dobilo potrebnu većinu glasova za članstvo u Interpolu, mi smo to ovde slavili, obeležavali specijalan televizijski program o tom pitanju i tim povodom, hvalospevi, konferencije za štampu, šta sve ne, veliki uspeh. I jeste uspeh, ali da li ste svesni da ukoliko Srbija potpiše pravno obavezujući sporazum sa takozvanim Kosovom, koji bi Kosovu otvorio vrata članstva u UN i u Interpol i UNESKO, Kosovo bi ušlo po automatizmu, više ne bi bilo glasanja na tim skupštinama zato što su to tela pod okriljem UN.

Dakle, ukoliko mi želimo da sačuvamo naš suverenitet, teritorijalni integritet to je ono valjda što svi podržavaju, svi odgovorni u Srbiji to treba da podržavaju, ne možemo u isto vreme da idemo ka pregovorima o pravno obavezujućim sporazumom sa Kosovom. Ili jedno ili drugo, ili Kosovo koje nije u Interpolu, ili nezavisno Kosovo.

Ako, je nešto trebalo da predstavlja utešnu nagradu za Srbiju, članstvo u EU koje sada više ne postoji, da li je dovoljno važna Balkanska unija da bismo mi napravili taj korak u vezi sa Kosovom? To su zaista neozbiljne stvari koje bi trebalo naša Vlada da odbaci, a predsednik Srbije, umesto plasmana albanskog paradajza da se bavi plasmanom srpskih poljoprivrednih proizvoda.

Sporazum sa SAD, kao što znate, naravno nijedna Vlada nije pokrenula pitanje od 2000. godine, naknade štete za bombardovanje, za više od procenjenih 100 milijardi dolara materijalne štete, preko 2500 ubijenih u toj kampanji, u toj agresiji, ali se svaki put kada mi imamo neke na nivou bilateralnih sastanaka, neke susrete između naših i američkih zvaničnika, od ovih koji su najnižem nivou, kao što je Palmer, za koga smo videli da sada vedri i oblači na političkoj sceni u Srbiji, pita se da li će prozapadne partije izaći na izbore, kakve će uslove Vlada da napravi za izborni proces, do onih najvećih, kao što je predsednik Amerike ili državni sekretar Majk Pompeo, pitanje ubistva braće Bitići.

Dakle, albanski teroristi sa američkim državljanstvom koji su ubijeni nakon što su bili pušteni iz pritvora, za to je optužena Srbija i to je jedna nesavladiva prepreka u našim inače sjajnim srpsko-američkim odnosima.

Doneli smo i sporazum nedavno o nezastarevanju tog gonjena i SRS koja je podnela Ustavnom sudu predlog da se izjasni, da da mišljenje o tome, imajući u vidu da mi smatramo da to nije ustavno, ali Ustavni sud, poslovično, kao i kada je bilo pitanje briselskih sporazuma, koji su apsolutno protiv Ustava Republike Srbije, isto tako se nije oglasio, već znamo šta ćutanje Ustavnog suda znači.

Onda imamo na svu tu našu muku izjave šefa Kancelarije za KiM, Marka Đurića koji govori o budućoj prištinskoj Vladi u kojoj po najavama Aljbina Kurtija neće učestvovati Srpska lista, kao nečemu što je protivno ustavu Kosova. Dakle, funkcioner srpske Vlade se bavi poštovanjem ustava Kosova, od strane separatističke vlasti u Prištini. Eto u taj apsurd smo mi sada dovedeni, što se tog pitanja tiče.

Džabe nam je sve, džabe nam je bilo koji sporazum, bilo kakva saradnja ukoliko mi znamo krajnje namere tih zemalja koje će nas uvek na ovaj način iskorišćavati zato što smo mi i dalje zaljubljeni u EU. Ne možemo to da shvatimo.

Srpska napredna stranka koja je govorila u kampanji o Rezoluciji 1244, o zaštiti Kosova, o tome da treba već jednom da se pokrene to pitanje vraćanja srpske policije i vojske do 1000 vojnika na Kosovo, od 2012. godine o tome nema više govora, sada se govori o ustavu Kosova. Zato kroz mali Šengen mi potpisujemo to da ćemo sada moći da idemo bez pasoša u Albaniju. To je u proceduri.

Mi ne kontrolišemo već 20 godina granicu između Srbije i Albanije i od kada je EU i tzv. Međunarodna zajednica formirala republiku Kosovo, danas iz Albanije i na Kosovo potpuno postoji slobodan protok ljudi, bez ikakvih ograničavanja, a kroz mali Šengen, kroz Balkansku uniju ćemo sada da damo priliku da Albanci mogu, osim na Kosovo, da ulaze i bez pasoša u centralnu Srbiju.

Dakle, umesto da Srbija treba da insistira kroz institucije međunarodne zajednice, da se poštuje Rezolucija 1244, jedina važeća Rezolucija o Kosovu i Metohiji i Saveta bezbednosti UN, umesto toga okrenuli smo se slobodnom protoku Albanaca u centralnu Srbiju. To je nešto što zaista treba da zabrine svakog ko bi trebao da predstavlja odgovornog činovnika u Vladi i odgovornu Vladu, da se zapita da li je to baš najbolji pravac za očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Pogotovo što imamo nešto što zaista treba da bude nesporno, a to je uspeh srpske diplomatije u ovom procesu tzv. povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova. Republika Gana je 16 zemlja koja je povukla priznanje nezavisnosti Kosova, ali se i dalje tu postavlja pitanje, ukoliko mi nastavljamo u ovom pravcu i spremni smo da zbog budućnosti i zbog čega god potpišemo taj pravno obavezujući sporazum, da li, pošto Kosovo postane član UN, šta će nam značiti to što su svih tih 16 zemlja povukle priznanje nezavisnosti, ukoliko Kosovo postane član UN, automatski će se smatrati da je svaka suverena slobodna zemlja, koja je član UN, priznala nezavisnost Kosova i priznala Republiku Kosovo kao nezavisnu državu?

Dakle, ova Vlada, politika vladajuće stranke, politika ove koalicije je kontradiktorna sama sebi i to pokazuju i ove najave o formiranju tzv. balkanske unije. To nije pravi put, pravi put je jedino saradnja sa našim prijateljskim zemljama, koje su na našu sreću ekonomski najmoćnije na svetu, sa zemljama BRIKS-a, sa Narodnom Republikom Kinom, sa Ruskom Federacijom, sa onima koji nisu usmereni da love plen po Srbiji, rasprodaju tj. gledaju Srbiju samo kao izvor jeftine radne snage, kao negde gde mogu da instaliraju svoja preduzeća po najpovoljnijim uslovima. Ekonomija Srbije od toga nema nikakve koristi, jedino integracija sa tim istočnim zemljama može nama da bude u budućnosti dobra za građane Srbije i za našu ekonomiju, a EU i evropske integracije su priča prošlosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle ovih komunističkih impresija koje smo mogli da čujemo od gospodina Arsića, to je ono opipljivo o čemu on može da govori iz svog iskustva.

Što se tiče onoga na čemu se ne razlikuju SNS i DS tj. njihove vlade i njihovi režimi jeste što su obe te stranke prihvatile neke odluke koje nam dolaze iz EU, uslovljavanja koje su posle sprovodili i implementirali u Srbiju, iako su naprednjaci obećali da će preispitati sve što su demokrate radile. Videli smo da od toga nije bilo ništa. Ni od sporazuma tzv. „Borkovih sporazuma“ sa tzv. „republikom Kosovo“, ni od tih privatizacija, ni od borbe protiv korupcije, ništa od toga. Tako su i prihvatili Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je jedan od uzroka propasti naše privrede i uzroka te činjenice da se ovako danas živi kako se živi u Srbiji.

Da bismo mi zaista tj. kada bi Vlada želela da u prvi plan i kao prioritet stavi bolji životni standard svojih građana, da se trudi da poveća plate i penzije, ne samo te imaginarne prosečne, nego da velika većina ljudi u Srbiji ima tu platu koja je dovoljna za minimalnu potrošačku korpu, pre svega bi trebalo da se preispita Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a podsetiću vas da su gubici od tog jednostranog primenjivanja i ukidanja carina bili više od 500 miliona evra u godini dana.

Dakle, to je prvi preduslov da bi se onda razmišljalo i o tim švajcarskim penzijama za koje čujemo, o nemačkom standardu i svemu ostalom. Dajte, pozabavite se prvo realnošću u Srbiji, pa posle pričajte o izjednačavanju sa

Hvala, gospodine Arsiću.

Pre svega, to da SNS vodi Srbiju ka putu u EU je činjenica da su ishodi te politike pogubni, to je tako isto činjenica. Ne može ni jedan susret između Aleksandra Vučića i Vladimira Putina, nemojte pogrešno da me razumete, ja se za to zalažem, za produbljivanje saradnje, da se sastaju jednom mesečno, ako treba. Ne može ni jedan od tih susreta da kompenzuje loše posledice te politike u Srbiji.

Oko naših proizvoda. Znate, zbog te EU, mi smo u takvoj situaciji da strani investitor ima ovde u Srbiji 10.000 evra po radnom mestu, besplatno zemljište i sve moguće dozvole po ubrzanoj proceduri i besplatnoj.

Sa tim uslovima ne može naš domaći investitor da bude konkurentan sa svojim proizvodom u Srbiji, a tek ne može da bude konkurentan nigde u EU. To je iz razloga što EU ne vidi Srbiju kao ravnopravnog partnera, kao buduću zemlju članicu sa kojom treba da se sarađuje i nije joj stalo do našeg ekonomskog napretka. Isključivo je EU stalo da se mi što je pre moguće odreknemo naše teritorije i da naši građani služe kao jeftina radna snaga, jer imajući u vidu da mi osim što im dajemo 10.000 evra po radnom mestu, ovde ti investitori iz EU mogu da daju platu radniku od 250 evra, a u Nemačkoj bi moralo da bude 1.200 evra.

To je osnovni razlog naše saradnje i tog nastojanja da se oni ovde prikažu kao naši prijatelji i ništa drugo.