Hvala, gospodine Arsiću.

Pre svega, neke neverovatne stvari. Dakle, nije mi zaista jasno da Vlada Republike Srbije i ne samo ova, nego od 2000. godine, ne može da shvati da koliko god bila uspešna u tzv. "procesu harmonizacije" tj. usklađivanja prava, unutrašnjeg prava Srbije sa evropskim zakonodavstvom neće biti bliža EU.

Pohvale kako je naša regulativa sada bolja. Dakle, da je pored izvoza robe dvostruke namene kontrolisan i uvoz robe, čime je zapravo u Republici Srbiji postojao i veći stepen kontrole od onoga koji predviđa regulativa EU koja kontroliše samo izvoz ove robe.

Dakle, to što ćemo mi da usvojimo i unapredimo naše propise u bilo kojoj oblasti, apsolutno neće približiti Srbiju članstvu u EU.

Podsetiću vas, 2008. godine je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Stupio na snagu u januaru 2009. godine, ukoliko me sećanje ne vara. Mi smo počeli jednostrano da primenjujemo, ukinuli smo sve carine, a prihod iz 2008. godine i 2014. godine razlikuje se za 534 miliona evra godišnje. Dakle, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

A da ne govorimo o tome da mi već 11 godina od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju nismo ni blizu članstva u EU i kao uslov svih uslova se pominje priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije, tj. obostrano priznanje. Dakle, da Republika Srbija potpiše pravno-obavezujući sporazum sa tzv. "Kosovom", a za uzvrat će da dobije priznanje od "republike Kosovo".

Nikakva evropska regulativa, koja bude usvojena u Srbiji, neće pomoći Srbiji na putu ka EU, a pre svega, ja mislim da bi svi trebalo da prate signale koji dolaze od najviših evropskih zvaničnika, od predsednika i zvaničnika svih, pogotovo najmoćnijih evropskih država.

Emanuel Makron je više puta naglasio da se EU neće širiti i da EU ne zna ni šta će da radi sa ovih preostalih 27 članica kada Velika Britanija napusti EU.

Tako da, svi programi, što se tiče subvencija, što se tiče povlašćenog položaja investitora koji dolaze, pre svega sa zapada u Srbiju, neće Srbiju približiti EU.

Danas smo mogli da čujemo da se predlaže novi okvir za saradnju između EU i nečega što se zove zapadni Balkan, šta god to bilo, jeste specijalne veze i specijalno partnerstvo, a to je nešto što je obećano Turskoj od strane Nemačke pre desetak godina i gde je tada već svima bilo jasno da od perspektive učlanjenja Turske u EU nema ništa.

Dakle, sada nam je već stavljeno to do znanja. Niko neće reći - Srbija nikada neće postati član EU, ali vi ispunjavajte dalje ono što mi tražimo od vas. To se neće desiti. Ali, zaista, iz postupaka bi trebalo da se vidi i da se izvuku neki zaključci o tome šta misli EU sa Srbijom.

Odnos EU prema Srbiji, što se tiče naše ekonomije, mogao je da bude vidljiv u vreme, dakle, u avgustu 2014. godine, Srbija je imala neutralan položaj između Rusije i EU u vreme trgovinskog rata, u vreme početka sankcija od strane EU Ruskoj Federaciji i naravno, to je bila prilika da se putem subvencija, putem povoljnih kredita poveća izvoz poljoprivrednih proizvoda Srbije u Rusiju.

Za nepuna 24 sata od izjave ministra u Vladi o ovoj temi stigla je direktiva iz EU, od predstavnika EU, Majkla Devenporta u Beogradu, kako, ukoliko bi Srbija nastavila sa tim, to bi bilo tumačeno kao neprijateljski akt.

Dakle, neprijateljski akt je kada mi podstičemo našu ekonomiju, a kada slepo sledimo ono što nam dolazi iz Brisela, to je onda prijateljski akt i saradnja i prijateljstvo. To je odnos EU prema Srbiji.

Mi smo danas došli u situaciju, zbog obilnih subvencija koje idu i do 10 hiljada evra po radnom mestu stranim privrednicima u Srbiji, zbog besplatnog zemljišta koje oni dobijaju i zbog svih dozvola koje dobijaju po ubrzanoj proceduri, u situaciji smo da su srpski privrednici nekonkurentni u Srbiji prema privrednicima koji dolaze iz inostranstva, a to su, pre svega, oni koji dolaze iz zapadne Evrope i SAD. To je ono što nam je donela EU. Sa druge strane, doći ćemo u jednu opasnost u koju su isto tako neke istočnoevropske zemlje.

Ukoliko mi budemo u prevelikoj zavisnosti od stranih investitora, oni će imati veliki ucenjivački potencijal prema vlasti u Srbiji, ukoliko bude jednog dana Srbija bila rešena da se probudi, da demonstrira svoju suverenost, da donese neke slobodne odluke, odluke u srpskom nacionalnom interesu, a koje nisu u skladu sa naređenjima iz Brisela.

Svi ti zapadni investitori mogu da se povuku iz Srbije, pogotovo što, zamislite, jedan investitor iz inostranstva koji dobije ovde sve besplatno, dobije 10 hiljada evra po radnom mestu, dobije zemljište, dobije sve dozvole i njegov posao počne da propada. Smanjuje mu se obim posla, manje su mu zarade, manji profit, iz koje će on zemlje da izađe i da napusti, iz one u koju je ulagao u fabrike svoj novac, investirao za budućnost na dugi rok ili tamo iz one zemlje gde je dobio sve na tacni? Pa, iz Srbije će da ode prvo.

Ono što je šansa Srbije i gde bih ja podržao maksimalno ukoliko bi se to produbilo jeste saradnja sa Evroazijskom ekonomskom unijom, jer to je budućnost. Evropska unija nije ona EU iz 1992. godine, nije više san svake evropske zemlje. Evropska unija je u procesu dezintegracije i to je sve više vidljivo u odnosu najmoćnijih zemalja EU prema zemljama istočne Evrope, bivšeg socijalističkog bloka. A Srbija može da izveze sve na tržišta Evroazijske ekonomske zajednice, pogotovo što, čuli smo i od gospodina Medvedeva nedavno, pre njegove posete Beogradu, da će uskoro biti i Iran i Indija članovi te zajednice, jedne od najmoćnijih zemalja na svetu, najvećih, sa najvećim tržištem, sa najvećim brojem stanovnika.

To je naša perspektiva i na tome treba da radimo, tamo treba da budemo usmereni, a da političke pritiske ostavimo za nekog drugog, pogotovo što je priznanje nezavisnosti Kosova uslov svih uslova. A to što neki od evropskih zemalja nisu priznale nezavisnost Kosova ništa ne garantuje, jer ukoliko pravno obavezujućim sporazumom Kosovo postane član UN, sve zemlje će ga priznati i ništa neće značiti što pet evropskih zemalja to ne priznaje. Imajte to u vidu.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna anomalija u Srbiji prisutna već 19 godina, o kojoj apsolutno niko ne vodi računa u ovom tzv. procesu harmonizacije, a to je usvajanje evropskih zakona, koja se svodi na puko prepisivanje sa engleskog jezika, bez uvažavanja i uzimanja u obzir specifičnosti Srbije i srpskog društva. Dakle, zakoni koje mi usvajamo, kojim se posle hvalimo izvesnim napretkom, oni su predviđeni za neke druge zemlje, a samo prepisivanje tih zakona i uvođenje u naš pravni sistem prvo što nas neće približiti nigde bliže EU, a drugo, nećemo poboljšati situaciju u ni jednoj od oblasti kojima se ti zakoni bave.

Podsetiću vas, bivši ministar finansija u vreme potpisivanja famoznog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji je jedan od izvora svih naših problema što se tiče uvoza rekao je kako će to penkalo da uđe u istoriju, kojim je on potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, jer je time Srbija ušla u EU.

Jedan drugi ministar koji je posle toga bio savetnik premijera Vučića, Mlađan Dinkić, inače poznat po najvećoj pljački u istoriji, možda i u istoriji Srbije, ali svakako u poslednjih tridesetak godina, rekao je da oni jedva čekaju 2012. godinu da rampu na Horgošu, zajedno sa građanima Srbije, podignu i da onda Srbi konačno uđu u EU. Pre toga neki su obećavali 2007. godinu, itd.

Godina 2013, Aleksandar Vučić kaže – posle dobijanja datuma za početak pregovora 2021. godina, pa onda posle toga 2025. godina. Pa smo onda videli ni u prošlom mandatu Evropske komisije, a ni u ovom sada ne samo što nije ni jedan od prioriteta proširenje, nego proširenje uopšte ne postoji.

Evropska unija je prijemom Hrvatske 2013. godine 1. juna stavila moratorijum na proširenje i neće više biti novih članica. Sada mogu da se izmisle raznorazni modeli saradnje između ostalih evropskih država koje nisu u EU, ali članstvo EU je samo šarena laža koja služi kao jedan vid političkog pritiska na određene zemlje, nečega što se danas zove zapadni Balkan, šta god to bilo, da bezpogovorno ispunjavaju sve uslove koji dolaze iz Brisela, pa tako pogotovo što se tiče ekonomije.

E sad, da mi imamo jednu ozbiljnu Vladu koja bi uvidela da proces harmonizacije ne može da bude sa bilo kakvim učešćem Srbije, jer se ti zakoni prihvataju zdravo za gotovo, pa umesto da sami sebe lažemo ovde da Srbija ima veći rast od Nemačke i da je na pragu zlatno doba i da su plate i penzije nikada veće i sve ostalo, mi bismo trebali da napravimo jednu komparativnu studiju i da poredimo iskustva određenih evropskih država koje su danas članice EU, zemalja istočne Evrope, bivšeg socijalističkog bloka, da vidimo kako su oni prošli kao članovi EU, šta su sve morali da urade i kakvo je danas stanje u tim državama nakon negde više od decenije članstva. Tako bismo mogli da uradimo nekoliko stvari.

Pre svega, ono što je zajedničko za sve zemlje jeste ogromno iseljavanje i negativan prirodni priraštaj. Sada, umesto da gađamo rast Nemačke, mi bismo trebali da vidimo šta rade Rumunija, Bugarska, Hrvatska, kako su one prošle kao članovi EU, a tu ćemo videti da za manje od 10 godina sve tri države su izgubile minimum 10% populacije. U Hrvatskoj će na sledećem popisu biti prvi put ispod četiri miliona stanovnika. Više od 400 hiljada je razlika u odnosu na stanovništvo Hrvatske pre 10 godina, u Rumuniji dva miliona manje nego što je to bio slučaj 2011. godine, u Bugarskoj 700 hiljada manje. To su činjenice.

Ono što je isto tako jedan mit u Srbiji jeste da proces pridruživanja Srbije u EU garantuje nama neka sredstva iz evropskih fondova, pa mi to možemo da ulažemo, da koristimo bespovratno itd.

Zaista bih voleo da vidim po kom kriterijumu se primaju u tu Kancelariju za saradnju sa EU i Ministarstvo za evropske integracije. Da li je moguće da neko postoji u Vladi Republike Srbije ko misli da može da se negde dobije besplatan novac, da negde može da se dobije besplatan ručak i da će neko nama da pokloni ovde pare?

Ako dobijemo neki novac, to prvo nisu ni blizu te cifre, a to vidimo iz iskustva Bugarske i Rumunije, koje nam se obećavaju, već se dobijaju na kašičicu i dalje su vezana za neka politička uslovljavanja, kao što su npr. određene stvari u našem društvu koje nemaju apsolutno veze sa ekonomijom ili ograničavanje suvereniteta i trgovanje, pravljenja trulih kompromisa sa našim teritorijalnim integritetom. To su činjenice.

Dakle, ono što će da se ostvari ovde jeste diktatura institucija tzv. vašingtonskog konsenzusa. To je veoma prisutno u Srbiji već 20 godina. Za sve se pita MMF, i za budžet i za cenu struje i za visinu plate i za visinu penzije. Za sve u Srbiji se pita MMF i to nije ništa novo i to je realnost i ne postoji, kao što ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji istočne Evrope samostalnost u odlučivanju. Takav je nažalost slučaj i sa Srbijom.

Bugarska je pre ulaska u EU imala spoljno-trgovinski suficit u saradnji sa Rusijom, a nakon što je dobila politički pritisak da treba da se orijentiše na Nemačku, da više ne sme da sarađuje sa Rusijom, iako je to u bugarskom nacionalnom interesu, Bugarska danas ima spoljno-trgovinski deficit.

Rast nezaposlenosti u svakoj od ovih zemalja, i zemalja članica i zemalja koje imaju status kandidata ili pretenduju na to da budu članovi EU, svuda za minimum duplo, a negde imamo i slučajeve kao što je npr. slučaj u BiH, gde je nezaposlenost viša od 40%. Paradoks, jedan ogroman, da je EU baš najprisutnija u BiH. Trenutno glavni čovek, glavna politička ličnost u BiH je visoko predstavnik koji dolazi iz Evropskog parlamenta. Trećinu sudija Vrhovnog suda BiH čine sudije koje imenuje Evropski sud za ljudska prava. Ništa ne može da se uradi u BiH, da se formira Vlada, da se donese bilo koja odluka, dok se pre toga ne aminuje iz Brisela.

Dakle, najprisutnija je EU, a da apsurd bude veći, u BiH se najgore živi.

Moj kolega Milorad Mirčić je primetio dobro - ukoliko smo mi najbolji, zamislite kako se živi u ostalim zemljama.

Od nas se traži da napravimo kompromise sa našim teritorijalnim integritetom da bi dobili veća sredstva, veće investicije, a govori nam se i preti da ukoliko mi ne budemo rešili pitanje Kosova jednom za sva vremena, da će nas biti mnogo manje u budućnosti, da ćemo biti siromašniji, da ćemo biti nesposobni i nemoćni da se uhvatimo u koštac sa drugim problemima itd.

Kada bismo samo pogledali šta se desilo sa Rumunijom i Bugarskom, videli bi da je to u stvari jedna laž. Po Srbiji, u Banatu, u Vojvodini, čak i u Beogradu mogu da se nađu radnici i fizikalci iz Bugarske i Rumunije koji dolaze da rade trbuhom za kruhom u Srbiju. Zašto? Zato što u Bugarskoj cene nemačke, a plate bugarske. Takva je slična situacija u Srbiji. Iste su cene kao u Nemačkoj, ali su plate deset puta manje. Zato i služe te zemlje da budu bašibozuk, da budu jeftina radna snaga, da ovde budu radnici kao što su radnici, na primer, u Šrilanki, u Bangladešu, u Indoneziji, dakle, na pukoj evropskoj periferiji.

To je ono što se nama obećava i to je ono što je realnost. Javni dug u svakoj od tih zemalja, a to govorim pre svega Hrvatska, Bugarska, Rumunija, zemlje Baltika, Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska je porastao za najmanje tri puta u odnosu na period pre članstva ili pre otpočinjanja pregovora o članstvu. To su komparativna iskustva, takva je situacija sa Srbijom.

Ono što je, da paradoks bude veći, od kad je Srbija potpisala SSP i kao još državna zajednica Srbija i Crna Gora dobila studiju o izvodljivosti, tu se predviđalo za jednu konfederalnu zajednicu Srbiju i Crnu Goru, jedna studija o izvodljivosti da Srbija, naravno, jednog dana treba da postane član EU zajedno sa AP Kosovom i Metohijom. Onda smo posle toga videli da EU ima posebnu studiju izvodljivosti za Kosovo i samim tim EU priznaje nezavisnost Kosova.

U Briselskom sporazumu u poslednjem stavu se kaže: „Srbija i republika Kosovo se obavezuju da jedni druge neće blokirati na putu učlanjenja u međunarodne organizacije“. To je realnost. Dakle, kompromis sa našim teritorijalnim integritetom.

Ono što treba da nas sada pouči, što treba da nas probudi, da nas otrezni, jeste nedavno ono što se desilo sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Pazite, Severna Makedonija i Grčka su potpisale tzv. Sporazum iz Prespe, kojim je Makedoniji, bivšoj jugoslovenskoj republici, promenjeno ime u Severna Makedonija, obećalo im se iz Brisela da će biti otvoreni pregovori, da će se početi sa evropskim integracijama, a onda smo videli blokadu i videli smo da su ih iz EU otvoreno slagali i da od evropske perspektive za ovaj region koji se zove Zapadni Balkan, šta god to značilo, nema ništa.

Mi treba u skladu sa tim da imamo svojevrsni plan B. Šta ako se tako nešto desi sa Srbijom? Šta ćemo mi? Da verujemo nekom na reč? Evo, prevarili su prve naše susede, što ne bi prevarili i nas.

Ono što je jedina mogućnost za sve zemlje bivšeg socijalističkog bloka, zemlje istočne Evrope u kojima je bio real-socijalizam jeste mogućnost samoučlanjenja u NATO bez perspektive učlanjenja u EU u današnjem momentu, a svaka od podkomunističkih zemalja u Evropi, pre nego što je postala član EU, morala je prvo da postane član NATO-a.

I ono što donosi članstvo u EU, naravno, jeste ogromna zavisnost od birokratskog centra iz Brisela, dakle, ekonomija treba potpuno da bude zavisna od kredita i davanja koja dolaze od strane evropske administracije, od zemalja članica koje su siromašnije, od nekih najvećih zemalja u Evropi i najbogatijih prave narkomane svojevrsne, koji su posle toga zavisni od davanja koja dolaze iz Brisela, bez ikakve samostalnosti o odlučivanju. Takva će biti i situacija sa Srbijom. Isto tako.

Od Srbije se traži da prizna nezavisnost Kosova kroz potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma. Pogledajte politiku dvostrukih aršina. Kipar je postao član EU sedamdesetih godina. Tamo postoji jedna slična situacija kao što postoji i ovde, dakle, postoji Republika Severni Kipar koja nije pod faktičkom kontrolom vlade u Nikoziji, ali EU je priznala stanje na terenu i Kipar je kao celina postao član EU, nije se tu nikom tražilo da priznaju jedni druge, da potvrde državnost jedni drugima i sve ostalo, a danas od Srbije se traži da stavi poslednji pečat na kosovsku državnost, prizna nezavisnost Kosova, omogući Kosovu članstvo u UN i posle toga, u perspektivi, kroz nekih 50 ili 100 godina da se opet razgovora o članstvu Srbije. To je, nažalost, današnja naša realnost.

Ono o čemu se isto tako ne razgovara što se tiče odnosa Srbije i EU jeste da ukoliko bi mi nekim čudom rešili taj problem statusa Kosova, ukoliko bi zatvorili sva poglavlja, morali bi da rešimo na bilateralnoj osnovi sve sa svim zemljama članicama i zemljama kandidatima. Dakle, ne samo sa zemljama koje su članice, nego i onima koji pretenduju da budu članovi.

Setite se iskustva, kada je nažalost bivši predsednik Srbije, Boris Tadić odustao od tih pregovora sa Hrvatskom i nije blokirao članstvo Hrvatske u EU. Zamislite šta će doći Srbiji od strane Hrvatske? To možemo da vidimo već sada, to je obavezna kvota za hrvatske poslanike u Narodnoj skupštini Srbije, to je uvođenje hrvatskog jezika kao službenog jezika, to je više od deset hiljada hektara teritorije kod Apatina i to je prihvatanje hrvatske verzije istine o tzv. „Domovinskom ratu“ kojim se legalizuje velikosrpska agresija na Hrvatsku, gde ćemo mi onda morati da priznamo da smo mi krivi što smo napali Hrvatsku, mi smo krivi što 250 hiljada izbeglica ima u „Oluji“ i mi smo krivi, jer smo hteli da sprečimo renesansu fašizma u vreme Tuđmanove vlasti u Hrvatskoj. To je ono što će doći od strane Hrvatske.

Holandija će od Srbije tražiti da zvanično, ne samo kroz skupštinsku deklaraciju, nego da učini sve po pitanju priznavanja da se u Srebrenici desio genocid i da je Srbija za taj genocid odgovorna. To nije ne krije. Ako su oni zbog mnogo manje stvari mogli da blokiraju pregovore sa Severnom Makedonijom, to je realnost koja može da se očekuje od Srbije. O tome niko ne vodi računa, a mi se pravimo kao da to ne postoji.

Od Srbije će biti zatraženo, ne samo integracije u NATO, raspoređivanje NATO vojnika na teritoriji Srbije. Mi smo dosta učinili, nažalost, po tom pitanju, NATO vojnici danas imaju veća prava nego što je to bilo predviđeno trojnim paktom između Hitlera i Jugoslavije. Mi ćemo morati da utičemo na to da se Banja Luka, tj. Republika Srpska zvanično integriše u nešto što bi se zvalo unitarna Bosna i Hercegovina. To su ozbiljne najave koje dolaze od strane najviših zvaničnika EU, kao perspektiva problema i rešavanja na zapadnom Balkanu.

Dakle, mi ćemo morati da budemo saučesnici u likvidiranju Republike Srpske, da priznamo da se desio genocid u Srebrenici, a naravno da razmenimo ambasadore sa tzv. Kosovom. Da li je takvo članstvo nama neophodno i da li je to potrebno, tako poniženje, imajući u vidu ova iskustva Severne Makedonije i Albanije? Mislim da nije.

Ohrabrenje treba da bude u drugom pravcu, a to je da se što je više moguće produbi saradnja sa našim tradicionalnim saveznicima, iskrenim prijateljima sa kojima mi možemo da sarađujemo bez ikakvih političkih pritisaka i uslovljavanja, to je Ruska Federacija, tržište Evroazijske ekonomske zajednice, tržište zemalja Briksa koji je na našu sreću vrlo ekonomski moćniji deo sveta, bogatiji deo sveta i gde je budućnost svetske ekonomije, a ne da, kao što bi rekao predsednik Srbije, Aleksandar Vučić – prespavali smo pad Berlinskog zida, sad ćemo prespavati raspad EU, a mi ćemo se odreći naše državnosti, daćemo im sve, a ostaćemo iznevereni, slagaće nas i ostaćemo i bez države i bez naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne samo 22 poslanika SRS, već i peticija koju je potpisalo više od 100.000 građana Republike Srbije.

Dakle, od 2011. godine kada je uvedena ova institucija u naš pravni sistem – javni izvršitelji, traje brutalno pljačkanje, iskorišćavanje i stvaranje jednog mafijaškog klana oko tih javnih izvršitelja koji, videli smo, u proteklih nekoliko godina imaju potpunu podršku države u tome što rade. Dakle, ta se institucija izrodila u jedan kartel koji lovi plen, a plen je imovina zaduženih građana Srbije, država u tome pomaže, a dužnici, osim što bivaju prevareni, bivaju izbačeni iz svojih kuća, stanova i ostalih nekretnina.

Ovim predlogom zakona, koji je podnela SRS, sprečava se takva mogućnost, ukidaju se javni izvršitelji i apelujemo da se pokrene istraga o tome na koji način se tih 200 i nešto ljudi obogatilo do 2019. godine.

Podsetiću Narodnu skupštinu da SNS, dok je bila u opoziciji, je bila protiv, glasala protiv i kritikovala javne izvršitelje, a videli smo da ih danas podržava.

Javni izvršitelji su nova kategorija u Srbiji koja izvlači ekstra profit, otima prezaduženim građanima nekretnine i posle ih na izmišljenim licitacijama prodaju između sebe za sitan novac, nemaju nikakvog morala, ne prezaju ni od čega, ne poštuju ljudska prava građana Srbije, ne poštuju ljudsko dostojanstvo, u stanju su i nemoćne, i samohrane roditelje, i penzionere na brutalan način, uz podršku policije, da izbacuju na ulicu. U svemu tome im pomaže vlast u Srbiji.

Ovo je najveći problem svakog građanina Srbije. Ovu peticiju je potpisalo za manje od dva i po meseca više od 100.000 građana Srbije. Ne stavljanjem ovoga na dnevni red, vladajuća većina u Skupštini Srbije ne poštuje građane koji su tu peticiju potpisali, a ako SNS i vladajuća većina odbija da se o ovim stvarima razgovara, da se ovo stanje popravi, da se javni izvršitelji ukunu, preuzima potpunu odgovornost za katastrofalne posledice njihovog rada koje osećaju, nažalost, svi građani Srbije.

Hvala gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo nedavno prilike da slušamo od gospođe Kuburović plan za ustavne promene u oblasti pravosuđa.

Dakle, na našem putu ka EU mi smo u obavezi da ispunjavamo zahteve i preporuke jedne organizacije evropskih hoštaplera, koja se zove Venecijanska komisija, a podsetiću vas da ne može da se napreduje u poglavljima sa EU ukoliko se preporuke Venecijanske komisije ne ispune do kraja.

Ta Venecijanska komisija je dala i pozitivno mišljenje na novi Zakon o verskim zajednicama u Crnoj Gori, koji je uvod u oduzimanje imovine SPC u Crnoj Gori. Imali su laička mišljenja uperena protiv srpskog naroda i aminovali su referendum u Crnoj Gori o nezavisnosti Crne Gore 2006. godine i mi smo dužni da ispunjavamo sve njihove preporuke.

Glavna primedba jeste, a što je predsednik Vrhovnog saveta sudstva više puta naglasio, politizacija pravosuđa, uticaj politike na sudije i političara na donošenje sudskih odluka.

Naravno, mi znamo kvalitet našeg pravosuđa, ne mora niko to sa strane da nam kaže, znamo da su sudije nažalost samo puki izvršioci kada je reč o velikim i važnim predmetima političke volje. To nije nešto novo što je došlo sa ovom vlašću to je takva situacija od 2000. godine. Niko na tom planu ništa nije promenio na bolje, ali postavlja se teza da politizacija pravosuđa postoji tako što Narodna skupština utiče na sudije. Kako? Tako što ih bira, one sudije koji se prvi put biraju, bira ih Narodna skupština.

Dakle, jedna nenormalna nebuloza koja valjda treba nekog da ubedi da politizacija i pritisak politike na sudije postoji zato što ih bira Narodna skupština. Ako postoji pritisak na sudije, naravno postoji, može samo da bude izvršna vlast koja vrši taj pritisak, nikako Narodna skupština.

Takva na primer, jedna nebuloza stoji u preporukama Venecijanske komisije, kao da je Narodna skupština jedan homogeni organ, kao da ne postoji tu 250 narodnih poslanika, kao da ne postoji, ne znam tačno koliko, ali nekoliko desetina političkih stranaka u ovom parlamentu i sad oni kolektivno svi utiču na sudije. Eto, tako nešto dolazi, na primer, od Venecijanske komisije.

Druga stvar, niko u Ministarstvu pravde, ni gospođa Kuburović, ni Nikola Selaković, bivši ministar, ni za vreme DS, nije se setio da vidi kakva su rešenja u uporednom pravu što se tiče izbora sudija. Na primer, najvažnija i najmoćnija zemlja EU Savezna Republika Nemačka bira sudije u parlamentu. Sudije na saveznom nivou u Saveznom parlamentu u Bundestagu, a sudije po pokrajinama u regionalnim parlamentima.

Da li neko može da zamisli iz VSS ili iz Ministarstva pravde ili bilo gde, da Venecijanska komisija dođe sad kod nemačkog saveznog ministra pravde i kaže – znate šta ovo što vi birate sudije u parlamentu to je uticaj politike na pravosuđe, vi morate da organizujete tamo neko tajno telo koje će da se sastaje po kabinetima i gde će politika totalno da bude odstranjena od izbora sudija. To ne može da se zamisli. U svim velikim pravnim sistemima tako nešto ne bi moglo da se zamisli.

Budući da Srbija, po ovom pitanju kao i po mnogim drugim, služi samo kao eksperimentalni poligon da se testiraju raznorazne izmišljotine na pokusnim kunićima, da vide kakve će to posledice da proizvede, onda je nešto dobro za Srbiju što ne postoji ni u jednoj razvijenoj, pre svega evropskoj demokratiji, a ni u jednom od najvećih pravnih sistema.

Sudije u SAD za Vrhovni sud bira predsednik Amerike, oni se imenuju doživotno, naravno, uz preporuku američke asocijacije. Dakle, ne može baš da dođe neko sa ulice, ali glavna stvar je kontrola i ravnoteža, uticaj jedne grane vlasti na drugu. To sad pokušava ovde da se ispravi, pokušava da se ta međuzavisnost potpuno isključi iz tog procesa i nama se objašnjava da je to kvalitetnije. Kvalitetnije će biti nama, a nije kvalitetnije na primer za Nemačku. U to niko ne može da poveruje. Dakle, ono što je dozvoljeno Jupiteru, to nije dozvoljeno volu. To je odnos Venecijanske komisije, ali i svih ostalih od kojim mi primamo diktate i posle ih sprovodimo u našem pravnom sistemu.

Ono što je takođe jedan veliki skandal, dame i gospodo narodni poslanici, jeste prenos nekih sudskih nadležnosti na određene grupacije ljudi, kao što su to na primer javni beležnici, i ono što je još drastičnije javni izvršitelj.

Gospođa Kuburović mrtva hladna u Skupštini Srbije kaže - javni izvršitelji postoje u pravnom sistemu zato što su se sudovi pokazali nesposobnim da mogu da rešavaju postupak izvršenja. Dakle, ministar pravde kaže sudovi su nesposobni i to je konstatacija, to je sve u redu.

Podsetiću vas u vreme uvođenja javnih izvršitelja, isto tako zbog preporuka iz inostranstva, DS je to uvela, SNS je u vreme dok su bili opozicija bila protiv toga, nastupala protiv toga, svesrdno to rešenje podržala 2015. godine, podržala izvršitelje i ranije i ove godine i govori se o tome da su sudovi nesposobni. Kakav je to način?

Dakle, prihvatanje poraza i putem linije manjeg otpora jeste postojanje javnih izvršitelja, jer umesto da se sudovi reformišu, da se još ljudi zaposli, da im se podignu plate i da onda izvršenje bude potpuno u nadležnosti sudova, gde neće moći da se stvori jedan kriminalni klan koji oduzima pre svega, najsiromašnijim slojevima društva kuće i stanove i prodaje ih na tajnim aukcijama, između sebe, na primer, sin od potpredsednika Komore izvršitelja kupi stan na Novom Beogradu, koji su pre toga neki izvršitelji zaplenili i sve ostalo, imovinske karte tih ljudi koje su sada u stotinama hiljada evra, njihova bogatstva, to ne bi bilo moguće.

Još kao jedan od argumenata, gospođa Kuburović kaže – znate, javni izvršitelji su u prvih šest meseci 2019. godine u budžet Srbije na ime PDV uplatili milijardu dinara. Dakle, 20% njihovog profita je bilo milijardu dinara i samo možemo da zaključimo da je četiri milijarde dinara ono što su za šest meseci izvršitelji zaradili u Srbiji tako što su, pre svega otimali onima kojima su najsiromašniji. U 2017. godini više od 3.000 nekretnina, najviše stanova do 50 kvadrata, dakle, stambenog prostora je oduzeto ljudima od strane javnih izvršitelja, gde niko nije bio obavešten kada se to dešava, niko nije obavešten o visini svog duga i troškovi izvršenja su mnogo skuplji nego što je osnovni dug. To je situacija trenutna u Srbiji.

Ministarstvo pravde to podržava, vladajuća većina u Skupštini to podržava, vladajuća SNS to podržava. Srpska radikalna stranka je predala više od 100.000 potpisa građana Srbije koji su prikupljeni za nepunih dva meseca, da se o ovom pitanju opet razgovara. Novi predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju gde će se ovaj problem konačno rešiti, naravno, apelujemo i da se istraži rad svih tih sudija, tj. izvršitelja, da vidimo šta su oni to radili, koliko je to bilo zakonito i da se sa jednim takvim stanjem zaista raskrsti.

Posledica svega toga, oni koji duguju najviše i dalje su dužni, i dalje se zadužuju, niko ih ne dira. Oni koji duguju najmanje, oni su najsiromašniji, oni najviše ispaštaju i to su činjenice. To ni Ministarstvo pravde više ne krije i to je naravno pozitivno, zato što je to pohvalila EU.

O stanju u našem pravosuđu treba da se brinemo mi sami, bez diktata Venecijanske komisije i da ne može da nam se desi da ministar pravde kaže tako nešto – sudovi su nesposobni. Mi onda priznajemo na taj način poraz i onda nam se dešava u Srbiji da postoji jedna takva brutalnost, bahatost i pljačka od strane javnih izvršitelja, sve pod budnim okom Ministarstva pravde, pod budnim okom vladajuće stranke i uz podršku policije. Niko ne reaguje i još posle treba da slušamo objašnjenja kako je to u stvari za nas dobro. Hvala.

Pre svega, vi biste prvo trebali da pogledate izjave predsednika VSS koji je govorio o pritiscima na pravosuđe. Dakle, on je rekao kako je to glavni razlog za ustavne amandmane jeste pritisak koji dolazi zato što Narodna skupština bira sudije. A to da su sudije samostalne i nezavisne, to možda postoji u nekoj priči, u nekom papiru, u nekom predlogu itd, ali u realnosti zaista to nije tako. To nije ništa novo i u to zaista ni vi, uvažena gospođo, ne biste mogli nikog da ubedite u Srbiji. To već postoji od 2000. godine, a videli smo i, naravno, sa velikim procesima kako završavaju kada su pre svega u pitanju neki bivši pripadnici na primer režima DS. Mi smo ovde slušali svašta o kriminalu njihovom i o „Heterlendu“, i o pljačci, i o Pajtiću i o raznima, pa vidimo da neko dobije nanogicu šest meseci ili godinu dana.

Zamislite proces zbog ubistva Zorana Đinđića. Neko će da kaže da je tu sudija Nata Mesarović donela samostalno svoju odluku bez pritiska izvršne vlasti. Eto, to je jedan glavni primer koji vam sve to posle potvrđuje. To je situacija, nažalost, u pravosuđu u Srbiji i ništa novo.

Mi možemo da pričamo kako je to super što mi prihvatamo primedbe Venecijanske komisije, ali to neće apsolutno poboljšati naš pravosudni sistem, ostaćemo tu gde jesmo, biće možda još i gore, a sve što ćemo dobiti neko tapšanje po ramenu, bravo, zbog toga će Srbija da bude ugledna evropska zemlja. To je trenutno, nažalost, realnost u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, već 19 godina mi se bavimo samo i donosimo zakone onako kako odgovara našem inogenom putu u EU. Bivša vlast, koja je uvela taj program, apsurdni, koji je veoma štetan za našu privredu, a to je program subvencija i praksu davanja besplatnog zemljišta i svih dozvola stranim investitorima i polazila od pretpostavke da je strani investitor važniji, vredniji, bolji, lepši, ne znam ni ja šta sve, od domaćeg.

Dakle, doveli smo privredu Srbije u jednu takvu situaciju da postoji ogromna zavisnost i ogroman uticaj tzv. lobija stranih investitora, koji samo što nisu počeli da kroje i državnu politiku i koji će da izvrše veoma velike pritiske ukoliko Vlada Srbije, ne samo ova nego i bilo koja druga, krene da donosi neke odluke koje nisu u njihovom interesu. To je jedna opasnost koju očigledno niko iz vlasti ne prepoznaje.

Druga stvar, zašto je ta jedna praksa tako loša? Dakle, ukoliko neki investitor dobije sve od države Srbije besplatno, i zemljište i dozvole i još 10 hiljada evra po radnom mestu ili više, šta mislite ukoliko njegova proizvodnja propadne, njegova privredna aktivnost propadne, to se dešava svakog dana, jednostavno, kompanije propadaju, nisu uspešne, pojavi se neka konkurencija, itd, šta mislite, da li će stranac da zatvori onu fabriku ili ono preduzeće u onoj zemlji u kojoj je uložio mnogo sredstava već duži period godina, ili će da zatvori i da ode tamo gde je dobio sve besplatno? To je jedna opasnost koju zaista niko ne vidi, a sa ovim zakonom se produbljuje ta mogućnost i njihov uticaj u Srbiji, kao i sve što se donosi iz sfere ekonomije. To sve apsolutno odgovara strancima.

Hoću da vas podsetim da nije danas situacija u svetu onakva kakva je bila možda u vreme osnivanja sadašnje EU, dakle, od Mastrihtskog ugovora. Najbogatiji deo sveta više nije Evropa i nije to normalno za jednu zemlju kao što je Srbija da se samo oslanja i ostvaruje monopol, kad kažem stranih investicija, samo onih koji dolaze sa zapada, a kada se, to smo isto i videli, kada se pojavi neki ogroman investitor koji nije iz zapadne Evrope ili tog tzv. političkog zapada, mi smo onda ovde i uslovljeni i postoje pritisci da se od takve prakse odustane, iako ti koji ne dolaze iz zapadne Evrope mnogo su uspešniji, posluju na dugi rok i spasili su neka od naših preduzeća koja su bila u opasnosti da propadnu.

Pre svega, mi kao zemlja koja ima jedno već iskustvo gde su nam se predstavljale investicije kao spasonosne, to je bilo u Železari u Smederevu, kada je „U.S. steel“ kupio Železaru, mi koji imamo iskustvo da jedno preduzeće koje je tu došlo da posluje, sve je moguće dobilo od države i to nema toliko veze ko je tad bio na vlasti, da li je bio Đilas, da li je Vučić, kao da to ima veze sa poslovanjem da li je neko personalno rešenje povezano sa tim poslovanjem, ukoliko oni nemaju interes, oni će da odu odavde i sve će da ostave, evo vam posle sve za jedan dolar. To je jedna opasnost, možda se to neće desiti sutra, ali to može da se desi u narednom periodu.

Dakle, naša privreda je u velikoj zavisnosti od uticaja stranaca, koji jednostavno ukoliko postanu toliko moćni, a svakog dana su sve moćniji, mogu da krenu da utiču na političke odluke, da kažu – znate šta, ukoliko vi hoćete u Evroazijsku uniju, ukoliko hoćete da vam Kinezi budu u Boru ili u Smederevu, mi ćemo da odemo odavde i sve ovo što ste vi uložili od subvencija će da propadne i radnici će opet biti na ulici.

Dakle, to je opasnost koju niko ne prepoznaje. Mi se ovde gađamo privrednim rastom, poredimo se sa Nemačkom, kažemo da imamo veći privredni rast od Nemačke, ali nije Nemačka zemlja sa kojom mi možemo da se poredimo. Mi treba da se poredimo sa Bugarskom, sa Rumunijom, to su zemlje koje su članice EU, koje su u mnogo lošijem stanju nego što je Srbija. A da pogledamo njihove parametre. Zbog tog političkog pritiska, od kad je Bugarska postala članica EU, umesto spoljno-trgovinskog suficita koji su imali u saradnji sa Rusijom, oni sad imaju sa njihovim najvećim spoljno-trgovinskim partnerom, Nemačkom, deficit. Javni dug koji im je bio 2000. godine oko 11 milijardi, sad je 46 i više milijardi. To je sudbina vezivanja privrede za EU i za Evropu.

Ne kažem da treba da bude Srbija u izolaciji, da treba da ignoriše saradnju sa zapadnom Evropom i EU, ali to ne može da bude jedino opredeljenje i da bude postavka tako da automatski neko ko dolazi iz Evrope je dobar i došao je da nam pomogne, jer to nije tačno.

Ono što ste rekli malopre, to je vezano za sredstva koja, na primer, Bugarska ima iz EU. Pre svega, to nije tačno, to je jedan mit koji postoji u Srbiji kod svakog ko se zalaže za evropske integracije i kod onih koji se za to iskreno zalažu, a i oni kao što imamo iskustvo ovih već 20 godina koji su za to plaćeni u Srbiji da šire tu evrofiliju i da govore otprilike kako našim ulaskom u EU ovde nastupa zlatno doba, med i mleko itd. Činjenice su potpuno drugačije.

Pre svega, kada se govori o Bugarskoj, zemlja sa kojom mi treba da se poredimo, dakle mi ne možemo da se poredimo sa Finskom, Nemačkom i Holandijom, to su naši prvi susedi. Mi smo u istoj takvoj situaciji. Oni su postali članovi EU isključivo zbog političkih pritisaka da se što više odvoje od Rusije. To danas postoji u Srbiji. Bugarska je prvo morala da uđe u NATO pakt da bi ušla u EU, da bi NATO pakt izašao na Crno more. To je, valjda, činjenica, svakom je to jasno. Ali, njima od sredstava obećanih u periodu između 2008. godine, dakle, kada su oni ušli u EU, do 2013. godine, od obećanih sedam milijardi evra oni su dobili samo, kroz pet godina, milijardu i 300 miliona.

Dakle, to su činjenice. Svake sledeće godine oni su bili blokirani sa političkim uslovljavanjima, izmišljenim ili ne izmišljenim da uđu u front protiv Rusije, da uvedu sankcije, da se ponašaju isključivo onako kako se od njih zahteva od strane EU i NATO pakta, pa onda izmišljeno – niste se dovoljno borili protiv korupcije, i to se blokira.

Što se tiče uticaja EU, 700.000 stanovnika za 10 godina Bugarska je izgubila od kad je ušla u EU, a Lisabonski ugovor, tzv. Ustav EU, koji garantuje slobodan promet robe i kretanje građana nije važio u tom slučaju. I dalje su bugarski radnici morali da dobijaju radne dozvole da bi se negde zaposlili.

Dakle, takva je i naša sudbina ukoliko bi se nekim čudom desilo da nakon što bi Srbija priznala Kosovo, uđe nekad kroz sledećih 50 ili 100 godina u EU, ukoliko EU tada bude postojala. To je naša sudbina, mi na to treba da gledamo, a apsolutno se slažem sa svim što je rečeno malo pre vezano za neke koji su ranije bili na vlasti, ali odgovornost je sada na vlastima da to istraže i da onda nekoga pošalju zbog toga u zatvor, a ne da oni samo služe kao ljudi koji su, dakle kampanja koja je protiv ljudi tih koji su bili nikad godi, da bi se neko danas pokazao boljim.

Isto tako, mitologija o Rumuniji, isto tako kao i o Bugarskoj, Rumunija je nešto veća zemlja, ima nešto više stanovnika, ali sudbina je potpuno ista, iako su brojke možda malo drugačije.

Pre svega, od 1993. godine do 2011. godine, sa četiri milijarde dolara na 127 milijardi dolara javni dug, 127 milijardi dolara javni dug Rumunije, a u EU od 2007. godine, 1. januara, kao i Bugarska. Šta mislite, jel češće da Rumuni i Bugari rade u Srbiji, traže posao kao nadničari ili kao bilo kakvi radnici, ili Srbi u Bugarskoj ili u Rumuniji? Ja mislim da je ova prva situacija daleko češća, a to je sudbina danas prosečnog radnika u Rumuniji.

Isto tako, kao što i za Bugare ne važi Lisabonski ugovor, slobodan promet radnika, tako ne važi ni za Rumune. Oni isto idu tako, pazite, članovi EU koji rade na crno u EU.

Što se tiče njihovih sredstava, isto tako kao što zamrzava EU sredstva koja su obećana, isto tako, samo vi uđite, samo vi to uradite, pa će sve da bude kako treba, isto tako kao i u Bugarskoj, tako i u Rumuniji, na osnovu raznih političkih uslovljavanja, tamo su morali da povećaju zbog MMF-a PDV na 24%, tamo je javni dug mnogo porastao, enormno, i tamo su sredstva blokirana zbog političkih uslovljavanja, između ostalog, borbe protiv korupcije, nedovoljno spoljno-političke orijentacije prema EU itd.

To je naša sudbina. To je ono što nas čeka, ukoliko bi se neki hipotetički slučaj desio da mi postanemo jednog dana članovi EU, i to neće ništa da promeni. Mi i dalje srljamo, idemo isto tako kao što su radile vlasti pre 5. oktobra, tj. vlasti nakon 5. oktobra, dakle, u nešto što nema nikakvu perspektivu, nema nikakvu budućnost, a imamo negde da pogledamo, da se poučimo iskustvom, šta se desilo našim prvim komšijama Bugarima i Rumunima, s kojima mi treba da se poredimo, da ne pričam o Hrvatskoj itd. i nekim drugim državama.

Pa, pre svega zbog naših građana, mi baš zato treba da se ugledamo na neke zemlje koje su nedavno postale članovi EU i da vidimo kako žive građani u tim zemljama, a ne da verujemo onim obećanjima koja dolaze da ćemo ne znam ni ja šta sve dobiti. Videli smo da je to ostalo prazno, samo ostalo slovo na papiru za ove zemlje sa kojima mi možemo realno da se poredimo.

Zašto mi nekome možemo da trebamo? Kao jeftina radna snaga, kao zemlja koja daje nenormalne subvencije i apsolutno zemljište se dobija besplatno, nekad i do milion evra. Videli smo „Ametek“ u Subotici dobio milion evra zemljišta besplatno. Dakle, to je ono za šta mi njima trebamo. A oni da hoće nešto ovde da razvijaju, to su priče za malu decu. I to isto tako do 2012. godine, a onda vidimo, personalne su promene, politika je ista, EU nema alternativu.

Ono što je EU bila 1992. godine i ono što je 2019. godine su dva potpuno različita sveta. Više niko ne govori o zlatnoj perspektivi EU, kako će to da bude kroz 10 ili 20 godina, priča se danas o opstanku EU kao takve organizacije uopšte. Prvi put jedna zemlja napušta EU.

Što se tiče Rumunije i Bugarske, isto su tako morali da sprovedu mere štednje kao što je to morala da uradi Srbija 2014. godine, samo zato što je to bio diktat MMF-a. Svi ekonomski parametri o kojima vi govorite su porasli na gore, i spoljni dug i trovinski deficit, nezaposlenost, sve.

Pričali smo neki dan ovde, juče u stvari, o ribarstvu. Bugarskoj je obećano za projekat ribarstva više od milijardu evra. Nisu dobili ni jedan jedini evro od tog novca, ni jedan jedini evro. To je tako sudbina Srbije.

Pozdravljam to da treba da budemo okrenuti i istoku i zapadu i da sarađujemo sa svima itd, ali to nije realno i to nije moguće. To nije moguće zato što ukoliko jedna zemlja hoće da postane član EU, mora da se odrekne i ispunjava političke pritiske, koji su pre svega usmereni na to da se okrenu leđa i Kini i Rusiji i da Srbija, koja je uvek bila, vekovima prijateljska zemlja i saveznik Rusije, postane njen neprijatelj. A onda ćemo da zaboravimo i na investicije i na sve ostalo, a tek je onda drugo pitanje šta će biti sa našim teritorijalnim integritetom. O tome niko ne razmišlja. Vodi se politika od danas do sutra, onako kako se kaže iz institucija vašingtonskog konsenzusa, a to će biti na kraju najlošije po građane Srbije.

Gospodine Marinkoviću, ja bih da pohvalim vaš demokratski potencijal i sami ste rekli da ne žurimo nigde.

Pre svega, jednu stvar da kažem, jedna situacija me zanima, od parametara sa zemljama sa kojima mi možemo da se poredimo, dakle, Bugarska, Rumunija i Hrvatska, koliko ima stanovnika manje u tim zemljama nego pre učlanjenja u EU? Obećano zlatno doba, obećane investicije, bolji životni standard, veće plate, sve to, a u Hrvatskoj će sad biti manje od četiri miliona stanovnika, u Bugarskoj 700.000 manje, u Rumuniji za više od milion manje, tj. više od milion ljudi će manje živeti u Rumuniji u poslednjih 10 godina. To je EU. Borba za natalitet koji je ovde proklamovala Vlada Republike Srbije je u direktnoj je suprotnosti sa evropskim integracijama.

Primer koji ja često navodim jeste u vreme prvih sankcija Rusiji od strane EU. Otvorila se ovde mogućnost, Rasim Ljajić je pričao o tome, za naše poljoprivredne proizvode, da oni zamene poljoprivredne proizvode iz Poljske, Španije i odakle sve ne. Mi smo dobili ovde naređenje, diplomatsku notu da ne bi bilo u skladu sa našim evropskim integracijama da mi povećavamo naš izvoz, na taj način činimo dobro za našu privredu, nego da se usaglasimo sa EU i mi smo od toga odustali. To je sudbina Srbije ukoliko se nastave evropske integracije.

Uslovi se neće završiti samim krajem pristupnih pregovora. Svaki put ćemo biti uslovljeni i nije to što se danas obećava… Pare iz fondova EU nisu srpske da može Srbija da ih koristi, već će i dalje odlučivati evropska birokratija da li postoje mogućnosti, da li smo se mi dovoljno okrenuli protiv Rusije, da li smo mi dovoljno ispunili njihove zahteve, pa onda tamo negde u perspektivi moći ćemo da koristimo i ne ona obećana sredstva, nego možda 10% tih sredstava.

Šta ćemo mi dati? Mi ćemo dati kompromis sa našim teritorijalnim integritetom, bićemo spremni da se odreknemo naše teritorije, ukoliko mi budemo želeli da nastavimo na tom putu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je bio oslonac svake vlasti od 5. oktobra do današnjeg dana, put evrointegracija, koliko god to možemo danas da posmatramo kao besmisleno, kao nešto nemoguće, što se nikad neće ostvariti, sve ono što smo mi mogli da vidimo u Srbiji, a ministri razni govorili o tome da ne bi ništa bilo bez Evropske banke za obnovu i razvoj, bez SSP, predpristupnih fondova i ostalih laži i besmislica koje smo imali prilike da vidimo, to nas je sve dovelo u ovo stanje u kojem smo danas i ozbiljno ograničilo naše mogućnosti pre svega kada se radi o saradnji sa nekim drugim zemljama, sa nekim drugim uspešnijim privredama, koje možemo da privučemo ovde i njihove investicije, a da se to sve desi bez ikakvih političkih pritisaka, bez ikakvog uslovljavanja, pre svega kad se tiče o pitanju svih pitanja, a to je teritorijalni integritet Srbije i pitanje Kosova i Metohije.

Ovako smo uvek pod pretnjom da ništa neće biti od investicija, da će nam opet plate pasti, da će nam nezaposlenost porasti ukoliko odustanemo od evrointegracija zato što smo sami sebe doveli u taj položaj da smo previše zavisni od EU i stranih investitora koji dolaze ovde u Srbiju pretežno sa zapada i dobijaju sve na tacni kod nas.

Ukoliko zaista postoji razlika između SNS i DS, a ja tvrdim da ne postoji i da postoji po ovom pitanju očigledan kontinuitet, valjda treba da neko uradi nešto da se takvo stanje promeni, a ne da se sve radi, kao što se tiče i ovog zakona i svakog drugog, samo što je u skladu sa evropskim direktivama, sa diktatima iz inostranstva, koji se posle predstavljaju kao veliki uspesi naše privrede, a to sa realnošću nema veza. Hvala.

Prvo, vlada takva atmosfera i sve je umereno na to da je po prirodi stvari strani investitor bolji, lepši, pametniji, uspešniji i šta sve ne od domaćeg, a sijaset je primera gde Republika Srbija može da izvuče jedno zaista loše iskustvo i da pokaže kako to u stvari nije tačno.

Pre svega, postoji očigledna diskriminacija kada se dođe do pitanja subvencija. Te pare koje stranci dobijaju kod nas od Vlade Srbije ne može da dobije nijedan domaći privrednik i to je realnost, a to da li je u podzakonskom aktu ili nije, to je na terenu.

Šta se desilo na primer sa jednim nemačkim investitorom „Tenisom“ za preradu svinjetine? On je dobio sve unapred i zemljište i novac i sve i već je bilo gotovo da je „Tenis“ sada u „Mitrosu“, je li tako, nova fabrika koja pospešuje našu privredu, jedan od najvećih svetskih proizvođača itd.

Šta je bio ishod svega toga? Gde je „Tenis“? Kada je mogao neki klaničar, domaći privrednik da dobije ono što je dobio „Tenis“? Nikada i neće nikada ni dobiti. To je zato što je to politika.

Shvatanje da je stranac zato što je stranac bolji od domaćeg privrednika je pogrešno i nijedna zemlja ne postoji ni u Evropi, ni u svetu. Pogledajte samo Južnu Ameriku. To su zemlje koje imaju mnogo više stanovnika od Srbije i mnogo su veće. Koja se to zemlja razvila oslonjena na strane investicije pre svega i MMF? Nije nijedna. Nije nikada. Samo je izašla iz toga još gora i siromašnija zato što oni gledaju ovde sopstvene interese, a njihov interes je jeftina radna snaga i da mogu da pokupe sav novac koji im stoji na raspolaganju i koji im se daje na tacni. To je ono što je interes svih stranih investitora, a niko ne kaže da su strane investicije loše. Naravno, sve su investicije dobre.

Kada Vlada Srbije ne finansira od a do š poslovanje tog investitora u Srbiji, postavlja se pitanje – što ne bi onda Vlada Srbije sama mogla kada ulaže toliki novac da se bavi tim poslovanjem? Šta će nam stranac?

Hvala, gospodine Milićeviću.

Pre svega, što se tiče privrednog rasta, mislim da je svima jasno da ukoliko postoji rast od 4%, to ne može i dalje da se poredi sa najrazvijenijim evropskim državama, jer ukoliko Srbija raste za 4%, a Nemačka npr. za 1%, pa i tih nemačkih 1% je deset puta veće u apsolutnim iznosima nego što je to srpskih 4%. To je isto tako imaginarno i nikakvog apsolutno uticaja nema na onog običnog građanina.

Što se tiče srpskih firmi i diskriminacije, da li imamo bolje pitanje od pitanja „Behtela“? Dakle, američka kompanija, za koju je sve bilo namešteno da dobije posao izgradnje Moravskog koridora, posle angažuje neke turske podizvođače. Šta tu srpska firma može da radi? Apsolutno ništa. Ali zato Vlada Srbije može da da 300 miliona evra više nego što je to bilo predviđeno za izgradnju istog tog auto-puta koji bi napravili Kinezi. Kinezi su nam bili dobri za „Miloš Veliki“ auto-put, to je onda bilo u redu. Oni su tada bili kvalitetniji i sve kako treba, ali ne valjaju kinezi za Moravski koridor. Kako to?

Da li postoji jedna razlika između afere na čijem je čelu Zorana Mihajlović 300 miliona evra više za „Behtel“ i svih pljačkaških privatizacija od 5. oktobra naovamo? Apsolutno nikakve razlike nema. Novac se krade, stranci dobijaju bez tendera, rade šta hoće. Imali smo slučaj u Hrvatskoj, Split-Karlovac auto-put. „Behtel“ je isto tako dobio, kao što je dobio posao u Srbiji, tako je dobio tada u Hrvatskoj. Zbog toga je pala Vlada, ministar ekonomije je podneo ostavku zbog te afere, jer je to matrica po kojoj „Behtel“ posluje. Politički pritisak, da vidimo koliko možemo maksimalno novca da izvučemo, nema veze što vredi mnogo manje, ali američki ambasador dođe u Ministarstvo saobraćaja i građevine – „Behtel“ je dobio posao. To je to. To je ta diskriminacija o kojoj mi pričamo. To je uticaj stranih investitora i tu se zaista ne vidi razlika između DS i SNS.

Kao i sve zakone, dame i gospodo narodni poslanici, koje donosimo zbog politike pridruživanja u EU, dakle ne razmatramo uticaj koji ima na obične građane Srbije i uopšte, u tom kontekstu ne posmatramo ponašanje EU prema Srbiji.

Pre svega, kao što znate više od godinu dana Priština je uvela takse na robu iz centralne Srbije i BiH, takozvana, Republika Kosovo.

Šta je EU uradila za godinu dana? Da li je EU uopšte razmišljala o položaju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, da li imaju lekove, da li imaju hranu, da li su im sve namernice dostupne itd? da li ste videli da se neko oglasio? Da li ste videli da je neko od Šiptara sa Kosova da je snosio ikakve posledice? Da li je neko sankcionisan? Nije.

Dakle, ništa ne znače ovakvi i slični zakoni koje bi Narodna skupština donela. Neće nas približiti EU, a na sve to pogledajte kako se EU odnosi prema Srbiji i prema srpskom narodu. Dakle, srpski narod koji živi na Kosovu i Metohiji apsolutno nikoga ne zanima u EU.

Pogledajte današnju situaciju. Dakle, pod punom ratnom opremom teroristička formacija ROSU nije dozvolila ni fudbalerima "Crvene zvezde" da odigraju utakmicu u Kosovskoj Mitrovici, kao da su oni teroristi.

Da li znate kakve poruke takve aktivnosti stvaraju u srpskoj zajednici koja živi na Kosovu i Metohiji? Kako oni treba da se osećaju? Šta radi Kancelarija za Kosovo i Metohiju? Šta radi Marko Đurić? Da li zna on nešto, osim da organizuje aplauze?

Dakle, to ide toliko daleko da i sportisti ne smeju da uđu na Kosovo i Metohiju i to nikog ne zanima. Valjda taj sport nema granice?

Dakle, to je odnos EU, to je perspektiva Srbije. Građani Srbije apsolutno nisu u fokusu, niti njihova dobrobit u Briselu i nema razloga da se to promeni. Ovakvi i slični zakoni nas neće nigde približiti. I dalje ćemo biti u ovom bespuću. Krajnje je vreme da se sa takvom praksom prestane.